Имобилизација или социјализација филмског стваралаштва

Мада имам намеру да говорим о филму, мораћу да се, имајући у виду наше временске ограничености, концентришем на један глобални проблем. Кад бих говорио о свим проблемима дошли бисмо вероватно у ситуацију да ову дискусију продужимо за још неколико дана. Али, баш у контексту овог Конгреса, анализирајући шта све има да се уради, наше Удружење, Удружење филмских радника, није седело скрштених руку и већ је, као на Сабору у Нишу, дошло до неких акционих ставова, са којима су упознати и одговарајући друштвени форуми и са којима, баш због њихове озбиљности, и овде морамо рачунати као са нечим што се подразумева, уместо да се опет препричава.

Стога ми дозволите да се сада задржим на следећем...

Околност да смо се јуче, на Пленуму, онако једногласно сложили о неопходности, а рекао бих и о неизбежности културе — а тај исти тон стално је провејавао и са страница уводних саопштења поднетих у овој Комисији — представља нешто што би као битан закључак требало да буде прихваћено и у нашем данашњем раду.

И као инспирација, и као обавеза!

Волео бих исто тако кад бисмо се сложили и да нам овај Конгрес остане у аманет не само са гледишта наших теоријских опредељења, већ и са гледишта наших свакодневних ангажовања, као и наших свакодневних искустава. Баш та искуства, чини ми се, доводе нас до сржи проблема, до тога шта све још морамо да учинимо — без обзира што је и досад доста учињено — и за организацију, и за социјализацију културе. То су велики, важни и неодложни послови и зато сам склон да верујем да још ни пет оваквих конгреса не би било довољно да ту похватамо све конце и мобилишемо све енергије.

Ти покидани конци, да пређем на ствар, учинили су да се и наш филм, тачније наше филмско стваралаштво, нађе у последње време у готово безизлазној ситуацији. Јасно је да се ту може и мора много што шта паметног и корисног предузети, али ја бих сада говорио не о томе како то остварити, већ зашто се око тога вреди ангажовати.

Једно позитивно гледиште о томе било је, уосталом, присутно и у Бакочевићевом програмском излагању, који је, помињући кинематографију, управо поменуо и све оне моменте за које се залажу и филмски радници ове републике. Наравно, то је поменуто у контексту једне широко засноване културне политике, у којој стваралаштво треба од друштва да очекује нове просторе и нове могућности, баш као што и друштво може од стваралаштва да очекује нове идеје и нова ангажовања.

Али, у томе и јесте ствар: Преузети свој део одговорности, свој део мисије, суочити се са сопственом судбином!

Наш филм се, ако имамо у виду нека непосредна искуства, суочио, на жалост, са много тога пријатног и непријатног, и без обзира на све што се у међувремену око њега исплело — свеједно да ли његовим, да ли туђим заслугама и заблудама — још увек има разлога да то суочење ни данас ни сутра не избегне.

У чему је проблем? Рекао бих да је он у мору проблема, који би се, укратко, да се овде не бисмо расплињавали, могли свести на ону драстичну чињеницу да смо само пре неколико сезона имали једну веома просперитетну а данас једну веома репресивну кинематографију, у погледу њеног културног деловања и обогаћивања.

Захваљујући делима најистакнутијих београдских аутора, модерна српска филмска уметност нашла се, практично гледано, међу најрепрезентативнијим и најекспанзивнијим културним узроцима овог друштва, са којима смо заиста далеко стигли и високо скочили, како у очима наше, тако и у очима иностране јавности.

Била је то уједно и одлична прилика да се уверимо и у изванредан комуникативни ритам филмског медија, који, кад једном освајачки експлодира, експлодира у смислу успеха и допадања, зачас пребрише границе између ексклузивности метрополе и забачености паланке, између баријера једне језичке и националне средине и навика и традиција друге друштвене средине. Зар једна тадашња плејада најбољих српских филмова није заузимала сва челна места, како на биоскопским, тако и на извозним југословенским топ листама. А то је, морамо да признамо, са становишта социјализације и демократизације уметности крупна и непроцењива ствар, која свој продужетак и свој преображај налази још само у телевизији, на чему се, уосталом супстанционише и она визуелна масовна братска тачка између филма и телевизије, мада због разних нагомиланих спорова проистеклих из шићарџијских концепата телевизије, та тачка у овом тренутку више делује небратски него братски.

Ништа мање, исто тако, не би смела да буде истакнута и једна друга примарна страна тога филмског биланса, она која је свима нама указивала на једну данас већ помало заборављену ствар — да изузетно филмско остварење скоро по правилу успева да заједно са својим културним, духовним и друштвеним престижом уједини и свој економски и тржишни престиж.

Наше друштво нема разлога да то све заборавља и филмско стваралаштво у овој републици оставља на милост и немилост једне крајње алармантне кризе, у којој се оно нашло углавном без своје кривице, у условима неодговарајућих системских механизама, поремећених и сужених начина финансирања, отежаних тржишних прилика, монополистичких и узурпаторских телевизијских притисака, и тако даље, и тако даље.

Последице се онда не сваљују само на плећа највише погођених филмских радника, већ и на делотворне токове наше модерне културе уопште, која због тога остаје лишена пуне стваралачке мере једног веома талентованог круга филмских уметника, који су досад увек предњачили у југословенској кинематографији. А на све то се одмах надовезује и проблем велике беспослице београдских филмских капацитета, једних од највећих у Европи, који сада, уместо фабриковања девиза, бесмислено, као поруга нашој општој непредузимљивости, зврје празни и скоро заборављени. Говорити о томе значи говорити о жалосним коинциденцијама, кад се материјалне невоље умножавају кадровским, професионалним, организационим, технолошким или бирократским слепилом да се схвате и прихвате поруке једне модерне филмске производње, која више неће да прави скупоцене, већ интелигентне и истините филмове.

Зашто ја сада, придружујући се Бакочевићевом ставу, пледирам да ово друштво треба да окрене други лист и модерном српском филму, а то ће рећи оном најбољем са чим се он може представити, поклони већу пажњу и већу финансијску помоћ? Пледирам због тога што се филм као медиј уметничког изражавања управо налази пред једним новим, веома охрабрујућим просперитетним трендом, у релацијама све ширег и ширег, могло би се рећи незајажљивог, светског телевизијског тржишта, које, поред класичних биоскопа, као и онога што већ сутра нуде технички мутантне видео–касете, најављујући почетак једне сасвим друкчије кинестетичке епохе, просто захтева мобилизацију свих старих и нових филмских снага.

Баш због тога, под условом да се нађу најинтелигентнији и најрационалнији модуси за превазилажење садашње склеротичне ситуације, неопходно је инвестирати у нашу кинематографију, а тиме инвестирати и у модерну српску културу.