Традиција и културне акције у Неготинској крајини

За све нас који радимо у унутрашњости Конгрес културне акције представља догађај од изузетног значаја, не само због тога што смо на њему могли чути бројне креаторе наше културе и политике, већ и због тога што очекујемо да овај Конгрес пружи одговоре на два суштинска захтева нашег времена: прво, како покренути врхунску културу на још интензивније стваралачке напоре, и друго, како омогућити малим, још увек недовољно афирмисаним срединама да се, у условима све снажнијег развоја самоуправних односа, укључе у токове културног и уметничког стваралаштва наше заједнице. Утолико пре што смо убеђени да је досадашњи друштвено–економски, културни и политички развој већ створио основне предуслове за остварење оваквих настојања.

Дошли смо овамо из Неготинске крајине, периферне области у географском смислу, али и краја са богатом културом и историјском традицијом. За све нас који делујемо у култури овога краја та традиција је била солидна основа са које се ишло даље у трагање за новим садржајима. Наравно, настојали смо да избегнемо једнострано и искључиво неговање те наше културно–историјске баштине, усмеравајући нашу активност и на стварање нових културних вредности које би обогаћивале и осмишљавале и саму ту традицију. Свесни смо, ипак, чињенице да се, у условима који су до сада постојали, те вредности нису могле довољно афирмисати, ни у самој нашој средини ни на неком ширем плану. Општи, нимало завидни, положај културе у нашој друштвеној заједници, затим танка материјална основа, као и начин финансирања и одлучивања о употреби издвојених средстава, са свим његовим недоследностима и пропустима, осетили су се у пуној мери и у нашој средини. Па ипак, захваљујући, у првом реду, ентузијазму и упорности својственим истинским прегаоцима, у тежњи за нечим новим и садржајно богатијим, умногоме смо успешно савлађивали бројне тешкоће које су произилазиле из постојећег стања. „Мокрањчеви дани“, манифестација републичког карактера и значаја, да тако кажем, рођена је у мукама, у једном стваралачком грчу свих њених инаугуратора и аниматора, учесника и саучесника. Али, једино тако, „Мокрањчеви дани“ су и могли данас постати истинска смотра уметничког и културног стваралаштва нашега краја, а самим тим да прерасте оквире тога краја и постане део културе наше шире националне заједнице. Тако су створене и надалеко знане сеоске фолклорне групе са Хомоља и са Тимока, које су, у условима самоодрицања и истинског ентузијазма, тако успешно презентирале и ван граница наше Републике велико изворно благо нашег мелоса и фолклора. Све снажнији замах у проучавању завичајне историје и етнологије, објављивањем бројних научних публикација, већ постаје више суштинска потреба, а мање морална обавеза, како пред садашњошћу тако и пред будућношћу. И управо у том пребацивању акцента са културе као моралне обавезе на културу као суштинску потребу, ми и видимо нове могућности креирања и поимања културе у нашем друштву.

Ако полазимо од претпоставке да су самоуправни односи постали доминирајући односи у нашем друштву, онда је природно што очекујемо да овај Конгрес јасно дефинише политику друштва према култури и уметности, као и задатке који нам даље предстоје, одговарајући тиме на питање како омогућити аутентичним стваралачким снагама културе и уметности да поприме нови замах и садржај. На конкретном плану, то је наш основни задатак. Нема сумње, решење овог проблема намеће, у првом реду, потребу непрекидне демократизације културе, као претпоставке постепеног уклањања већ превазиђених друштвених односа. Извесно је, такође, да се све то не може постићи ни за месец, ни за годину, већ у једном дужем процесу, при чему би се доследно морали ангажовати не само јавни и културни радници који се професионално „баве“ културом, него и све друштвене снаге које делују на самоуправној основи. Једино у таквој атмосфери, у атмосфери максималног уметничког, културног и социјалног ангажмана, могу се створити услови за коначни тријумф културе и уметности: тренутак када ће радни човек доиста уочити и усвојити културна добра као своју личну и друштвену потребу. А тај тренутак једном мора доћи.

Допустите да овоме придодам још два момента који су не мање битни за разрешавање проблематике о којој ових дана разговарамо. Истицањем захтева да се материјална база културе многоструко ојача, не би се смело превидети да материјалне услове не чине само средства, већ и њихов непосредни господар — кадрови који тим средствима рукују и руководе. Суштинско мењање односа друштва према култури у подједнакој мери подразумева ново поимање материјалних извора, као објективног фактора, с једне, и креативних кадрова, као субјективног фактора, с друге стране. У књизи Завода за проучавање културног развитка Србије „Развој културе у СР Србији 1971–1980”, можемо пронаћи податак да на 1000 становника у СР Србији долази тек 1 (један) културни радник и да смо у том погледу данас негде при крају европске лествице. Стање би било још више поражавајуће када бисмо погледали квалификациону структуру тих кадрова, посебно по библиотекама на селу. Треба јасно истаћи мисао да, као што привреда и остали облици рада захтевају млад и стручан кадар, тако и култура мора добити одговарајуће креативне снаге. То је једини сигурни начин да се једна културна средина максимално разбуди и анимира, имајући притом у виду да је управо млада генерација и најобразованија и најамбициознија, те да једино она и може бити носилац свих културних збивања те средине. Ово утолико пре што млади не могу вечно налазити своје поље обделавања на нивоу некаквих омладинских форума и скупова.

У многим друштвеним срединама често и не може бити говора о неким видовима културних активности, већ једино о потреби предузимања акција образовног, просветног карактера. Тесна веза између видова образовања и културе, спрег њиховог здруженог дејства, остварују битне предуслове за будуће културне и уметничке садржаје подижући културни ниво нашег човека до степена када ће он постати значајан фактор културних збивања.

Хоћемо да истакнемо и потребу да у условима културних аспирација малих средина дође до културних прожимања на одређеним регионима, који представљају не само географску, већ и културну, политичку и етничку целину. Културна прожимања омогућиће не само употпуњавање културног живљења, него и бржу афирмацију правих културних вредности једног краја.

Остваривањем ових битних предуслова за креирање једне другачије културне политике, постала би могућа и измена већ утврђене праксе да мање средине задовољавају своје културне потребе претежно културним добрима развијених средина. Јер, мора се то рећи, ако врхунска уметност „увезена“ у један омањи град, поред високе демонстрације саме себе, иза себе не остави и значајне трагове инспиративног карактера, она је, у извесној мери, остала јалова и, као таква, убрзо пада и заборав. Уплив врхунске уметности морао би имати одјека, морао би наћи погодно локално тле и тиме наставити свој сопствени дух, идеју уметности. У новим условима, схватајући уметност суштински другачије, побољшавајући јој статус у констелацији друштвених збивања, мора се пронаћи најпогоднији могући однос врхунске и масовне културе. Јер, као што велики центри, као носиоци врхунских уметничких напора, директно и индиректно, врше снажан културни утицај на мање средине, тако и мање средине, у погодном стицају социјалних и културних околности, могу дати доиста значајан допринос нашој националној култури и уметности.