Уметничко школство и развој уметности

Непосредно после рата у Србији се бележи нагли пораст уметничких институција, нарочито позоришта и оркестара.

Масовност културно–уметничких друштава и група, у то време, премаша све што смо дотле знали.

Мада је занимљива као феномен, ова провала стваралачке глади, на аматерском нивоу, није оставила знатније последице; тачније, са порастом могућности изражавања у друштву, опао је и полет који понајчешће није нашао стручну подршку нити неопходна средства да се одржи. Истина, из једне тако полетне атмосфере поникао је један Чангаловић, цела плејада глумаца из Крушевца или Крагујевца, која је нашла пут до професионалне сцене, али не можемо знати колико се правих талената загубило у том тумарању до уметности.

Међутим, погледајмо како данас, после двадесет пет година изгледа пут једног талента.

У покушају да то сазнамо, наићи ћемо на све оне препреке које саплићу наш уметнички подмладак, а тада, је потребно, да их почнемо отклањати, али не повремено и не у овом или у оном крају, него темељно и систематски.

Ако хоћемо да нашој уметности обезбедимо трајно подмлађивање, морамо изградити цео један систем који би омогућио откривање талената, њихово праћење, школовање, специјализацију и укључивање у уметничку праксу.

Ми у појединим гранама уметности, немамо дугу уметничку традицију, али понегде имамо врло високе, светске домете и успехе. Међутим, скоковити успеси остављају празнине које откривају да немамо стандард. Просек уметничког кадра не може да нас задовољи, јер не обезбеђује равномерно кретање напред. Тим пре, наша брига о подмлатку треба да буде темељна и трајна.

Ако је школа та која обезбеђује континуирани ниво стручног образовања, онда нашу бригу и пажњу треба окренути школи.

Опште је уверење да смо даровита нација. Да ли смо и свесни да је таленат нешто што не сме да се упусти, занемари, одбаци? Јесмо ли средину у којој се открије таленат учинили одговорном за његов раст? Јесмо ли, најзад, свесни богатог потенцијала, установили друштвене, педагошке радарске центре за откривање даровитости и у најзабаченијим крајевима.

Очигледно је да ће, у нашим условима, најпоузданији регистратор даровитости још дуго бити осмогодишња школа. Јер породица, нарочито она у којој су родитељи необразовани или полуобразовани, може играти и репресивну улогу.

Пре свега. знамо да осмогодишња школа не обухвата у нас сву децу. Знамо и то да све осмогодишње школе немају услова за, наставним планом предвиђено, музичко и ликовно образовање. У случајевима потпуне школе и обезбеђене стручне наставе за музичко и ликовно васпитање, драма и филм остају ван интересовања школе.

И површни преглед наставних планова и програма општеобразовних школа из области уметности открио би да су они непотребно опширни и оптерећени компликованом стручном материјом која на првим корацима може пре да одбије неголи да привуче интересовање младог човека.

Поред недовољног броја наставника за музичко образовање у осмогодишњим школама, желимо да поменемо и једно схватање које је често било гласно и, мада потискивано стручним аргументима, налазило начина да се опет понови. Реч је о схватању да музичко и ликовно образовање, а можда и још нешто, може да предаје дипломирани студент књижевности или историје уметности. То је она иста упорна логика којој су корени у незнању, а која не разуме зашто старе и богате нације, оне које не могу да расипају своје таленте, најбоље педагошке снаге дају управо осмогодишњим школама. Шта вреди изврстан професор универзитета ако његов претходник није успео да образује младог човека, да открије његов дар, да га упути у правом смеру и оспособи га за студије?

У условима нашег средњег школства тешко је поверовати да ће таленат постати себе свестан и да ће умети сам наћи пут. Сви знамо колико подршке може да пружи добар, стручан професор, а ако таквих нема довољно може се претпоставити да се таленти одливају у друге области, без правог интереса за њих или замиру.

Без педагога који би у основној или средњој школи открили и подстакли таленат, без праве могућности за праксу, често без могућности да упозна добру представу, концерт или изложбу, природни дар, скоро по правилу, сем у случајевима изузетно снажних личности, остаје непримећен, непроверен, несвестан. Ако трећину људске среће чини по вољи и способностима одабран животни позив, онда је инвестиција у бољу, опремљенију школу, свеснију своје функције, у исто време и инвестиција у здраво друштво уравнотежених личности.

Ми смо разумевали зашто су годинама даване предности школовању лекара, инжењера, технолога, али сада, после скоро три деценије, време је да се изједначимо са осталим струкама, поготово када се зна колико се богато враћа сваки динар уложен у културу.

Међутим, општине су најчешће незаинтересоване за уметничко школство и улагања у средње уметничко школство су више него сиромашна. На конкурсима за стипендије ретко ће се наћи шанса за студента уметничке академије.

Једине школе које припремају кандидате за студије на Академији јесу средње музичке школе. На све остале високе школе долазе кандидати са минималним или најчешће без икаквих претходних знања или искустава. Тако висока школа, Академија уметности, започиње школовање студената у прилично неравноправним условима. За четири године школовања, после матуре, без претходне уметничке спреме, кандидат треба да стекне академско образовање и професионалну спрему која захтева врло напоран и дуготрајан практични рад и тренинг. А за такав рад ни у једној београдској академији уметности не постоје услови.

Тек следеће године, први пут у нашој културној историји, једна уметничка висока школа добиће своју кућу. Та срећна школа је Академија за позориште, филм, радио и телевизију.

Од самог оснивања, све академије уметности раде и обучавају студенте без основних услова, то јест, без одговарајућег школског простора, а ипак дају непосредно после школовања имена која брзо и сигурно улазе у уметнички живот наше земље, често и Европе.

Резултати наставника и студената постигнути у овим условима рада равни су подвигу. А све су бројнији страни професори или групе студената који долазе из света да се упознају са методама рада у нашим академијама. Све чешћи су позиви за међународне симпозијуме који разматрају питања уметничке педагогије.

Међутим, сви ти високи резултати не обезбеђују истовремено и висок просек у броју уметничког кадра, пре свега зато што академије немају материјалних могућности да школују већи број студената, колико би било потребно да се реши криза у кадровима наставних педагога, а нарочито када је реч о уметничким кадровима — глумцима и оркестарским музичарима.

Да би се темељно и трајно решило ово питање, потребно је изградити, вољом друштвеног акта, смишљен систем школовања талената од најранијег доба. Кратковидо је и немудро богату даровитост нације препуштати случају.

Са осећањем да је дошло време када о будућности уметности треба своју реч да кажу, пре свега, уметници и стога са одговорношћу која обавезује и њу и друштво, Уметничка академија ће покушати да сагледа цео комплекс односа између уметничких школа и уметничких институција у нас. Развој наше уметности и уметничке педагогије, на жалост, не прати и теоријска мисао. Неке перспективе за научно–истраживачки рад у домену уметности видимо у развоју последипломских студија на академијама, које засад, стартују без материјалне подршке. Са пресељењем у нове зграде, размахнуће се и уметничко–истраживачки рад који треба да освежи наше уметничке токове.

Мада смо, у почецима свога деловања, морали упорно да објашњавамо специфичности наставе у академијама, да бисмо одбранили индивидуалну наставу, нужност пријемних испита, практичан рад студената, данас мирно можемо да се усредсредимо на реформу наставе коју у нашим школама схватамо као даљи процес усавршавања и модернизације.

Наше академије школују кадрове који се одмах запошљавају. Штавише, оне још не могу да их ишколују у довољном броју. Одатле све наше акције прати известан професионални оптимизам, јер друштво као што је наше постаје модерно и далековидо и зато што тежи и омогућава да се његов човек емотивно и духовно исказује према својим склоностима и потребама које нису само материјалне.

А ту ми видимо своју велику уметничку и друштвену шансу.