Уводна реч

Посао који у ова три дана наш Конгрес треба да обави велик је и одговоран. Таквим га чине садржина питања о којима размишљамо, унутрашња сложеност СР Србије и многострукост њених историјских и данашњих веза у заједници југословенских народа. Време у коме смо се састали такође.

О резултатима и промашајима културног развоја, пре свега о могућностима културе у СР Србији у овом времену, разговарамо заједнички — представници привреде, науке, културе и политике.

Говоримо о оној темељној димензији друштва у којој су садржани научно и уметничко стваралаштво, образовање, начин живота, развој човека, класе, нације — за коју је уопште тешко рећи где почиње и где престаје.

Недостају неопходна истраживања, поготову синтезе, развоја и искустава културе у њеном најширем значењу у периоду социјалистичке друштвене револуције на нашем тлу. Њихов недостатак можда ће објаснити скромност циљева које смо себи поставили, али не би могао да оправда одлагање рада на томе.

Говоримо о култури у СР Србији, заједници која је у својим главним одређењима сложена: економски неравномерно развијена, социјално — у сталном и великом померању, национално измешана, на путу борбе за социјалистичку демократију, истовремено пред задатком ослобађања од културне заосталости и развоја културе модерног доба. Та сложеност је њена датост, која је, као и сва стварност, испуњена противречностима. Спознавање те стварности и јесте први услов напретка. Губити то из вида значило би немати смисла за дугорочност, за програм који је посао генерација.

Наше време је обележено потврђивањем основних вредности друштвене револуције — нарочито оних које се односе иа положај радничке класе, слободу личности, националну равноправност и независност земље. При том, обновљена су нека стара, а постављена су и нова питања. Социјалистички садржај није увек и у свему потврђен. Понегде и у понечему је доведен у питање.

Нисмо у оном херојском периоду револуције, у коме се на једноставан начин поистовећују стваралаштво маса и култура, у коме и култура, као и сама револуција, постаје колективни чин. Нису то ни педесете године, у којима је окретање покрета и целог друштва према социјалистичкој демократији, значило и нове слободе за стваралаштво. Данас се већ мора проверавати на ком смо одстојању од наших дугорочних циљева. При томе, не губимо из вида да је неравномерна еволуција односа и наше акције у култури била условљена не само објективним околностима и тешкоћама, већ и сталном борбом и еволуцијом погледа у друштву и у самом политичком покрету. Ни до једног резултата није се дошло равном стазом. Сваки је плаћен не малом ценом.

Није спорно да је култура постала потреба, да су материјални услови за њен развој повољнији и да су веће опште слободе. Утолико више, неопходан је озбиљан рад и тражења, као што су неизбежна лутања и сударања. Уз све тешкоће и промашаје наше концепције и праксе потврђено је опредељење за демократски самоуправни социјализам. Али, и сазнања да је од свега најтеже ослобађање, од, свуда још толико присутног, грађанског погледа на свет, и излажење из, свуда усађених, привида државног социјализма.

Све то — једне је уверавало у неопходност оваквог договора, а друге доводило у сумњу да ли су се стекли потребни услови за договор који може оставити видљивије трагове.

Притискају нас и одређена лоша искуства, наталожено неповерење, а и неке су речи, од силне употребе, не само промениле, већ и изгубиле смисао. У исто време, развиле су се многе нове потребе, створене су нове вредности, које постављају и нове захтеве друштвеној и културној акцији. И једно и друго наложило је овакав разговор.

Они који су изразили своју сагласност са одржавањем овог скупа, нису то учинили у уверењу да он треба да означи почетак културног, још мање националног препорода. Али, ни резерве других не могу се разумети као свесно остајање изван заједничких напора у изграђивању програмске оријентације да би се сутра ишло против ње. Култури не прилазимо ни као свуда присутном садржају савременог друштва,

Од тога да ли ћемо у свему овоме видети само неповољне околности, или управо разлоге за одржавање овог скупа, зависе и његове могућности и изгледи.

Конгрес не може да узме на себе оно што припада многима, што припада свима. Ни у смислу да буде судија свему учињеном, ни да обави посао за цело једно време које долази. У питању је дугорочнији и упорнији рад. Ако успе да постигне сагласност у томе шта су темељна питања културе данас, да утврди оријентације и окупи снаге — Конгрес је остварио тежње својих сазивача.

I

У економским и друштвено–политичким претпоставкама развоја СР Србије, не само као савремене државне заједнице већ и као социјалистичког друштва, садржани су и општи услови за развој културе. Само на њима се може градити програм који би у исто време био реалан и модеран, који би полазио од тога да се до опште распрострањености тековина савремене цивилизације мора превалити још дуг пут. На том путу имамо шта да надокнађујемо. Јер, истовремено стварамо оно што је врхунско и најсавременије, и оно што је основа, а што су други одавно створили.

Покретачке снаге таквог развоја нису ни у бирократској свемоћи државе, ни у месијанству просвећених, већ у добро схваћеном интересу човека и заједнице. Њих ослобађа она друштвена оријентација која обезбеђује да се све средине крећу напред у мери коју допуштају њихове, и опште, економске, културе и људске могућности. Такав програм, демократски по својим тежњама, циљевима и носиоцима, може бити стваралачки.

Могућности развоја савремене културе СР Србије везане су за даље токове индустријализације и подизање производности, засноване на знањима, стручности и социјалистичким друштвеним односима. Њен садашњи индустријски потенцијал, универзитетски и високошколски центри, научни институти и кадрови у њима — садрже већ значајне претпоставке за такав развој. Изнад свега, у њима је садржан незамењиви људски фактор, који омогућује да се на овом простору све више савремено и социјалистички мисли и ради.

Развој савремених производних снага укључује у себе образовање и науку, као чиниоце развоја не сводећи их на пука средства производње. Њима је неопходна она врста самосталности која проистиче из чињенице да савремени развој не значи само промену начина производње, већ нов квалитет укупног живота, нову моралну и људску целовитост. Индустријализација је део социјалистичког програма, али не и цео програм.

Већи удео квалификованог рада у производњи, као што показује искуство социјалистичких и других земаља, сам по себи не обезбеђује у свакој ситуацији чак ни вишу производност рада. Да би се постигла заинтересованост човека, неопходно је мењање друштвених односа и у периоду стварања економских основа социјалистичког друштва. За СР Србију то значи и у периоду у коме су још њени велики делови изразито заостали, У коме тешки животни услови притискају не мали број људи. Када, најзад, није свуда још пређен ни праг задовољавања основних људских потреба. Били смо много мање развијени када смо схватили да социјализам нису само фабрике. Млади данас, у новим условима, кажу у основи исто. Та истина се потврђује на сваком ступњу развитка и у свакој генерацији.

Отуда прворазредни значај друштвене оријентације Србије у садашњем моменту у коме се већ решава какво ће бити наше друштво: технократско, подржављено или самоуправно. Клима и простор за културу зависиће од судбине те оријентације. Зато и верујемо да није претерано тврдити да су у тој оријентацији садржани и интерес и улога културе.

Реалне материјалне и политичке околности довољно јасно показују шта су могућа друштвена опредељења у Србији. Она може ићи на административну централизацију, уз потискивање разлика у интересима — регионалним и националним. То би водило бирократизацији политичких односа, срашћивању државе и партије и национализму — на унутрашњем плану, и довело до затварања према другим деловима Југославије и свету. Било би то реално враћање назад, али и по ту цену — само привид решења.

Мислећи управо о тим питањима морали бисмо бити мање практицисти но што јесмо. Социјалистичке револуције, укључујући нашу, долазиле су на раскрсницу у моменту када се поставило питање да ли су њихове водеће снаге спремне и способне да отворе пут прерастању политичке револуције у револуцију рада.

Зато ће укупни социјалистички друштвени односи зависити од заснованости у области рада, у економској сфери. То ће бити не само могућност за све друге слободе, већ и њихова мера. Нема, разуме се, научног и уметничког дела које може угрозити поредак. Али, таква истина и може опстати само у поретку који почива на власти рада, слободи нације и човека, и отворености заједнице.

II

У друштву које још увек карактерише економска неразвијеност, низак степен цивилизације, непросвећеност и културна заосталост — демократизација културе значиће, за дуго, елементарно описмењавање, масовно образовање, приближавање културних добара најширим друштвеним слојевима, урбанизацију села и чистоћу наших градова. У Србији, она ће још дуго значити и боље путеве, вишу здравствену културу народа, мању смртност деце и човечнији положај жене.

Њени циљеви, међутим, не могу бити сведени на то. Они су садржани и у концепцији друштва које се темељи на социјалистичком самоуправљању, на ослобођеној свести радничке класе о сопственој улози и одговорности, на човеку — појединцу не као власнику већ као ствараоцу. Социјализам није ново друштво само по томе што отвара пут економском напретку, већ у првом реду по томе што код већине која живи од рада ослобађа људску иницијативу и развија нове потребе.

Тако схваћена демократизација културе није одвојива од демократизације економских и политичких, то јест укупних друштвених односа. Она има своју улогу у развоју тих односа, али је и сама неостварива без промене у њима. Зато критички одговор на питање где смо данас у кретању тако схваћене демократизације културе мора поћи од тога где смо у развоју социјалистичких друштвених односа. Другачији прилаз носио би у себи ризик да узрок и последице буду помешани.

Почели смо од самоуправљања у производњи, јер је ту садржан основни друштвени однос. Али је његов двадесетогодишњи развој дао довољно искустава да се закључи да једино ако обухвати цео друштвени живот, самоуправљање може да се одржи и у производњи. Колебања и застој у развоју самоуправљања као основног и целовитог друштвеног односа оцртавали су се са посебном осетљивошћу у културно–духовној сфери.

Покушаји да се природна повезаност културе са другим областима рада, посебно са материјалном производњом, и институционално изрази наилазили су на многе тешкоће и поједностављења. Механички и шаблонски приступи који пут су повезивали оно што се не да директно повезати — нарочито у друштвеним наукама и уметничком стваралаштву. У исто време, тамо где је то било у природи ствари, државу није увек заменила непосредна повезаност стваралаца у материјалној производњи са ствараоцима у науци, култури, образовању, већ низ посредника, који су, претворени у институције, и сами постали административна карика, недовољно повезана и са једнима и са другима.

Самоуправљање омогућава изражавање разлика које постоје. Оно би најмање смело да значи њихово превиђање у научном и уметничком стварању. Признати их и очувати управо у тим областима значи очувати услове индивидуалног стваралачког интегритета, избећи ситуацију у којој статус постаје важнији од вредности. Однос који то занемари безусловно подстиче осредњост. Зато и нису могућа једноставна и јединствена решења. У овим областима она носе ризик свођења многих и различитих праваца на један. Та опасност се тешко може избећи ако се смисао самоуправљања у култури сведе на технику финансирања, ако управо у њој не значи пре свега могућност слободног изражавања посебности, тражења и стварања новог.

Са те тачке гледишта поставља се и питање институција у култури, науци, образовању. Није реч о њиховој потреби, већ о њиховој оријентацији. Конзерватизам није, ни мање ни више, законит у њима но што је у читавом друштву. Зато и није решење само у томе да прогнамо конзерватизам, већ у томе да створимо простор за ново. Речено је да старе богове није довољно сахранити, треба створити свет у коме они неће моћи да живе.

Стварање и развијање нових институција не би смело да значи само надокнађивање закашњења. У већој мери оне би морале одговарати потребама овог времена. То је и пут реформе постојећег и једино стварно радикално. Сваки другачији пут учвршћивао би, на једној страни, традиционализам. На другој, као резултат уверења да друштво није ни зрело ни спремно за велике промене, водио би у разочарање и пасивност. То би значило одустати и од онога што је већ данас могуће.

Самоуправљање у култури, науци, образовању мора значити већу самосталност и права институција и људи у њима. Но, оно не може бити на то сведено. Посебност друштвеног значаја ових делатности нема само материјалне последице. Она се изражава и у организованом друштвеном утицају на ове области. Генерална оријентација на замењивање улоге државе самоуправљањем у овим областима постоји. Али, закашњење је огромно и још увек се, када треба говорити о укупном друштвеном интересу, претежно јавља држава, неизбежно остављајући велики простор за власт група. Прављење Устава СР Србије и социјалистичких аутономних покрајина пружа нове могућности да се укупни друштвени интерес конституише на самоуправној основи.

III

Говорећи о стању културе, мислимо о фактичкој ограничености избора услед материјалних околности упркос формалној слободи, говоримо о ниском просеку, засењености и потискивању правих квалитета мноштвом производа који имају широку употребу, а малу вредност.

Значајно је, дакако, описати прилике и утврдити да нас оне не остављају равнодушним, али није довољно. Не помаже много ни само оцењивање, још мање изрицање пресуда. За оријентацију у пракси, потребно је разумети и објаснити стање и наћи упоришне тачке за његову промену.

Приступ маса култури може да значи у нечему снижавање нивоа. То је цена скоро сваке револуције, сваког полажења са шире основе. У исто време, то је вид ослобођења маса, које се врши у условима културне заосталости и комерцијализације културе. Немогућно је створити климу у којој би само најбоље расло. А било би кобно да ма ко буде овлашћен да на почетку утврди шта је права вредност. Сви се одавно слажемо да би било најопасније да то буде држава, или партија која би се са њом поистоветила. Било би, међутим, подједнако опасно да то буде институционализована култура. То би угушило слободу друштва да бира, али и слободу културе у друштву. Култура би то морала платити патернализмом државе, то јест, мање или више посвећене бирократије над собом.

Неразвијеност културних потреба и одсуство критерија извире из опште заосталости. Њу одражава економско и социјално мировање. Ништа мање, политичка крутост друштва и одсуство демократије. Јер, лажне вредности не рађа само културна индустрија на Западу — њих рађа и административни социјализам. Али, и затвореност институција културе, продужава масовну заосталост, а културу широких маса препушта продукцији у којој нема стваралаштва.

Чистунство које не би водило рачуна о томе да човек само кроз властито искуство може стећи трајну способност разликовања вредности, могло би изазвати антиинтелектуализам своје врсте. Зато демократски приступ може бити само онај који чини да човек, на основу свог рада може да добија све више и културних добара, и да стекне такав степен образовања на коме културне вредности постају његова потреба.

Развијање културних потреба не зависи данас само од школе, универзитета, позоришта, библиотеке и музеја. Њих могу култивисати и опасно занемаривати и модерна средства масовног ширења културе: штампа, радио, телевизија, филм. Они који их поседују дуже од нас, већ су успели да оцене њихову револуционишућу улогу у ширењу знања и културе, у формирању личности. Али и да измере њихову моћ. Иако и данас морамо мислити о томе да су још велики делови Србије до којих ова средства уопште не допиру, као што је то, уосталом, случај и са књигом, њихова оријентација мора бити наша прва брига.

Управо зато да би се и у овим средствима чинило највише у развијању аутентичних људских потреба, неопходан је друштвени утицај, што значи утицај свега што је стваралачко и у култури и у друштву. Уместо да осредње и малограђанско подижемо на ниво националне вредности, морали бисмо се окренути подизању културног нивоа и политичке свести маса и развијању њихових потреба. Тиме би се истовремено деловало у прилог правих вредности и омогућило да оне широко продру.

У исто време не бисмо смели бити равнодушни према неукусу и полуписмености бројних листова и едиција. То није мања бирократска равнодушност од оне која се манифестује кроз захтев за дозирање свих сазнања потребних масама.

IV

Економска стварност и животне околности људи у великим деловима Србије још увек нису ослобођени суровости сиромаштва, које свему утискује свој печат. Знају то веома добро бројни посланици културе, просветни и здравствени радници, техничка интелигенција, архитекти и грађевинари који, у скромним материјалним условима, и не увек уз довољно разумевање, и данас обављају многе пионирске послове у нашој култури.

Не би била реална политика која то не би уважавала. Али, пристати само на ту врсту реализма, значило би свесно се помирити са заостајањем. Програм и за наше време не обухвата само одговор на питање где се налазимо по нашим локалним мерилима, већ где смо и какве су нам могућности по интернационалним. Зато он мора да садржи и наше занимање за ствари које прелазе дневне и непосредно присутне проблеме живљења.

У следећем деценијама Југославија ће се кретати даље ка индустријском, самоуправном и отвореном друштву. Тиме ће и њена повезаност са светским развојем постајати све неопходнија. Мала земља у развоју свој однос са светом може заснивати, у првом реду, на праћењу и освајању главних чинилаца напретка: на масовном и сталном образовању, развоју и примени науке. Одлучујући је значај тих чинилаца за могућности југословенске економије на светском тржишту, за интернационализацију сваке од националних култура у Југославији, али и за друштвену, политичку и културну оријентацију у њој самој и у сваком њеном делу.

Чињеница да је и технолошки развој услов сваке хуманизације и напретка, као и удео знања и науке у модерном друштву, говори да је витално да квалификовани рад преовлада. То има одлучујући значај за економски и људски напредак нашег друштва. То отвара могућности за растућу улогу интелигенције, али у томе нису садржане све њене одговорности.

За револуцију интелигенција се масовно определила видећи у њој пут националног ослобођења и могућност новог друштва. Терет те епохе, носила је и она, упила је и на свој начин изражавала њена, често противречна, обележја. Говорити о политичким и идејним струјањима у интелигенцији, значи у исто време говорити о великим превирањима и поделама у друштву, и у самом политичком покрету. Подједнако су далеко од истине и схватање о посебној водећој улози интелигенције и тражење разлога за све тешкоће друштва у њеном понашању. Таква упрошћавања у другим друштвеним слојевима рађају антиинтелектуализам и јачају предрасуде према интелигенцији карактеристичне за одређене етапе у радничком покрету. У исто време она доводе до сталешког збијања, затварања у струку и друштвене пасивизације саме интелигенције.

На друштвени положај интелигенције и услове њеног рада, све пресудније ће утицати чиниоци развоја савремених производних снага и социјалистичке демократије, а све мање непосредни однос политике, схваћене као одвојеног чиниоца одлучивања, и интелигенције, као главног поседника знања неопходног друштву. Елитистичке тенденције не може савладати политички бирократизам, већ она друштвена концепција која новим вредностима и новом праксом докаже превазиђеност и једних и других и на тај начин им одузме улогу. Демократизацију културе не може извршити политички покрет, па ни онај који израста на подруштвљеним средствима за производњу, који се не бори за демократизацију читавог друштвеног живота, укључујући ту и посебно политички живот.

Таква друштвена оријентација значи, разуме се, и одређену политику, али она носи у себи и решеност да се политички чинилац не претвори у врховног арбитра. Само политика која не своди мотиве и факторе друштвених кретања на себе, може заиста да утиче на сва друштвена кретања, и на она која нису непосредно везана за политичку област. У том смислу и на културу — у њеном ширем, цивилизацијском смислу — може имати утицаја само она политика која уважава природу и целовитост те области човековог стваралаштва. Јер, таква политика је онда и сама део културе народа и делује унутар ње.

У начелу, остварили смо за собом време кад је једна и потпуна истина тражена искључиво у држави, партији, или интелигенцији. Такво поседовање истине своди се обично на покриће за искључиво поседовање власти — било у којој области. Пут од начелног до стварног напуштања тог монопола води кроз критику, средствима и аргументима који припадају појединим областима рада и стваралаштва. Критика је била и остала предуслов сваког интелектуалног стварања и духовне слободе. Њу чини излишном апологетика, која стваралаштво претвара у средство политичке праксе, али ништа мање и потпуна негација. У оба случаја, априоритички прилаз поставља ограничење слободи стварања. Концепција социјалистичког друштва, међутим, подразумева ослобођење човека и његових способности да ствара. Оно треба да осигура могућност да заиста ствара, да се стваралачки односи у свакој врсти рада, све већи број људи, једног дана сви. То је и људски смисао самоуправљања. Слобода истраживања, провере постојећих и налажења нових вредности у области културе је нераздвојни део такве концепције.

Друштвени услови за слободу стварања нису без остатка садржани у демократском и социјалистичком карактеру политике. Они су и у присуству и виталности демократских и социјалистичких снага у свакој од области стварања, у њиховој способности да развијају критику и утврђују вредности са оном слободом коју квалитет тог рада захтева, и са оном одговорношћу коју повлачи слобода личности и друштвена опредељеност. Јер, слободан човек је и одговоран човек. Људи који стварају увек су и највише подељени између могућности и обавезе. Политички чиниоци не треба да предузимају оно што једино успешно могу обавити снаге у култури. Али, ни оне не могу остављати политичким чиниоцима оно што је њихова одговорност, као научних, уметничких и културних стваралаца, и у том смислу и као социјалистичких снага.

V

Говорећи о националном у култури, полазимо од тога да је култура општељудска и да је мера вредности културе једног народа вредност коју она може имати за све људе. Највећи допринос једног народа култури је у оним вредностима које могу прећи националне границе и потребе.

Није, дабоме, могуће остварити слободу културе без слободе народа. Одрицање националног карактера културе води њеном гушењу. Било у име којих начела да се то чини — у име легитимитета старог друштва или социјализма. У свету нација и националних култура, то мора значити потискивање једне националне културе у корист друге и потчињавање једне нације од стране владајућих кругова друге нације.

Али, сама чињеница да је култура национална још увек не значи и да је слободна. Свођење културе на њену националну димензију је пут њеног ограничења и затварања. А у самој националној средини, кад национално постане искључиво мерило, култура мора постати пуко средство националне, односно сваке тренутно владајуће политике. Прва жртва те искључивости постаје сама култура, која не може да живи у оквиру једне нације. Њене вредности морају, на тај начин, бити доведене у питање.

Неспремност и објективну немоћ да нације учини равноправним, државни социјализам је успео да прикрије њиховом једнакошћу у бирократској потчињености. Али, није успео да надокнади. Темељна питања нације у социјализму везана су за могућност социјалистичке демократије, за равноправност, поштовање разлика и посебности. Опште и заједничко у социјализму и може бити само друштвени однос који обезбеђује да се јединство оствари у равноправности, што значи и у разликама. Јер, смањивање социјалних неједнакости међу људима и разлика у економској развијености међу нацијама — социјализма поставља као свој циљ. Али, не и укидање разлика у култури, које би значило и укидање њихових националних особености и самог идентитета.

Морамо бити довољно социјалисти да препознамо и одбијемо продор грађанског национализма и националистичке искључивости. Ништа мање, морамо бити демократи да одбијемо да, у страху од национализма, не пођемо натраг ка стаљинистичком игнорисању националног.

Југословенска социјалистичка револуција, државна и друштвена заједница коју је она отворила, била је истовремено одговор — демократски и социјалистички — на национално питање. Јединство Југославије, за југословенске комунисте, није било и није само себи циљ. Његова вредност је управо у томе што је чинилац који учвршћује позиције социјализма и обезбеђује национално јединство, слободу укупног развоја и развоја културе сваког од југословенских народа.

Само она концепција која се заснива на једнаком положају и правима сваког народа у југословенској заједници, нема потребе да култури одређује државне границе, као што ни постојање социјалистичких република и као државних заједница не доводи у питање целовитост ниједне нације и њене културе. То важи и за културу српског народа. У ком би то друштву, иначе, морало бити више могуће него у социјалистичком? И не само то. Да ли је без равноправности као услова заједничког живота нација могуће остати отворен према полету македонске и црногорске културе, стварно разумети сложеност и особености културног развоја Босне и Херцеговине, познавати културу словеначког народа која је одиграла суштинску историјску улогу у борби за самоодржавање словеначке нације. Да ли је, на крају, без равноправности могуће очувати сваку разлику која представља особеност националног израза између културе хрватског и културе српског народа а не подићи измећу њих баријере? И да ли би при постојању таквих баријера Хрвати у Србији и Срби у Хрватској могли имати пуну слободу развоја и очувати јединство својих националних култура?

У често неповољним условима заосталости или недовољног разумевања унутар земље, и не увек повољним околностима ван ње, створене су могућности за слободан развој језика и култура народности, за изражавање њихове националне целовитости и унутар Југославије, за њихову сарадњу са матичним нацијама. Како би, иначе, другачије и било могуће извући њихову културу из фолклорних резервата, који мањине увек изолују и, у исто време, и управо због тога, слабо штите од опасности асимилације. Треба даље олакшати да делови других нација — Мађара, Румуна, Бугара, Албанаца, Чеха, Словака и Турака, без ометања и без устезања, развијају своју културу као део културе тих нација, јер су и сами део тих нација. У исто време, треба стварати материјалне и друштвене услове да се културе народности развијају и афирмишу као део културе у Србији и Југославији.

Концепција која све то не би садржавала не би могла да се сматра социјалистичком, а социјализам који би од тога страховао само би показивао да је нешто дубоко поремећено и измењено у његовој друштвеној садржини и смислу.

Уз све посебности, историјске и савремене, стање културе и друштвене свести, у мери у којој смо једна држава заједница и јединствено социјалистичко друштво, има многе црте заједничког у целој Југославији. Али, свако оспоравање националних култура, ма и у виду тезе о излишности и превазиђености националних карактеристика културе у социјалистичком друштву, значило би наметање читавом културном животу карактеристика културе најбројније нације. У СР Србији таква концепција неизбежно би била израз великосрпског национализма.

Савремене социјалистичке снаге Србије дугују борбама српског народа и радничког покрета Србије за национални идентитет, културну еманципацију и политичку демократију. Идеје самоуправљања и равноправности на којима комунисти Србије и прогресивне снаге српског народа заснивају и свој данашњи програм и своје јединство са социјалистичким снагама других народа Југославије, имају своје корене. Зато се у борби са малограђанском и националистичком оријентацијом на прошлост, данашња социјалистичка мисао ослања на сопствени континуитет и на ону традицију коју у српском народу симболизују Светозар Марковић и Димитрије Туцовић.

Друштвене снаге које су извеле социјалистичку револуцију потпуно су свесне и супротне традиције — у ствари континуитета историјске концепције и политике великосрпске буржоазије. Као и сам српски народ, други народи, неизбежно и оправдано, мисле и о њој, јер су са њом имала тешка историјска искуства. Порицати је у прошлости значи само покушај прикривања њених изданака у садашњости.

Спремност институција српске културе које се баве изучавањем прошлости да осветле и те њене стране, да је ослободе мистификација и омогуће да се она познаје у целини, није само израз разумевања за друге. Као што то није ни спремност савремене социјалистичке мисли да не превиди да и данас у нашој култури постоје струје које распирују националну и другу нетрпељивост и које су ангажоване на антисоцијалистичкој платформи. Борба са тим, и у прошлости и у савременом животу, представља услов да се упозна, повеже и ојача оно што је напредно и социјалистичко у сопственом народу. То није само одговорност политичке партије на власти према систему. То је одговорност пред самом културом, пред будућношћу социјалистичке револуције.

У оваком питању, па и у питању језика, социјалистичке снаге Србије полазе од својих генералних опредељења у националном питању. Имамо у виду оно што је наука потврдила о јединству језика Срба и Хрвата, али и то да је неприкосновено право сваког народа да свој језик зове именом којим хоће и да га развија у оном виду који сам сматра аутентичним, Исто тако, мислимо да та питања ни у једном тренутку не могу бити решавана без договора институција свих република у којима се тим језиком говори. У расправи око српскохрватског то јест хрватско–српског језика, не би ваљало као, уосталом, ни у свему другом, губити из вида да имамо и потребу изучавања и познавања словеначког и македонског језика, као и језика народности у Југославији.

Заједница која омогућује слободно кретање средстава и рада, мора бити спремна и на већу идејну и духовну комуникацију — унутар себе и са светом. Држава, још мање подржављена партија, не могу исцрпсти могућности веза на том плану. Али, залагање за друштвени карактер тих веза, не доводи у питање потребу да све институције у СР Србији систематски и организовано раде на томе.

Своје перспективе у данашњој Југославији СР Србија не гради на бројности, на државној традицији, нити на националном јединству коме би основа била супротстављање другима. Она их заснива на буђењу и организовању властитих економских и културних — укупних људских снага, на демократском програму и отворености према другим југословенским републикама и свету. У томе су, верујемо, садржани, и у нашем времену, интерес и смисао за оно што је дугорочно.

 

Другарице и другови,

Природа и задаци нашег скупа, којима је настојала да послужи и уводна реч, указује на то да се не ради о тежњама једне владајуће политичке партије да постигне подношљиве односе и користан споразум са представницима културе. То би данас, уверени смо, и за друштво и за развој културе — било недовољно, јер би сводило нашу акцију на бригу за стабилност, одржавало би нас у непокретности, а у много чему у подељености, не уклањајући узроке будућих криза.

Наш пут је у демократском и рационалном опредељењу социјалистичке политике према култури као покретачкој снази и чиниоцу ослобођења, производног и друштвеног активирања све већег броја људи. То није посебна политичка формула за област културе, већ унутрашња потреба сваке демократске и социјалистичке политике. Савез комуниста какав је данас и какав настаје не може пристати на то да се његова улога сведе само на потискивање непријатељских и конзервативних струја у култури. И у њој он мора бити чинилац промене и потврђивати се у борби за нове вредности и односе.

Зато и верујемо да ће друштвена акција — истовремено културна и политичка — коју значе припреме Конгреса и сам Конгрес, имати трајан утицај и на организоване социјалистичке снаге у смислу повећања њихове способности да, разумевајући значај културе за људску будућност, потврђују своју укупну концепцију и одговорност у животу друштва.