На почетку би поетска реч: Поводом поезије Јована Зивлака

У поезији, као и у филозофији, постоји једна необична наклоност, а то је наклоност према – почетку. Није спорно то да је филозофија одувек била дискурс почетка, почела, начела (грч. - archē, лат. principium). Али, већ много ређе, и само изнимно, се увиђа да и поезија има сличну наклоност, те да филозофија, према томе, у песничкој речи има извесног конкурента. Јер, заиста, поетска реч је одувек хтела да буде прва, да се и сама постави на место првог, место почетка... Песник, који то заиста јесте, никад није могао бити настављач неких већ започетих прича. Он је своју реч свагда изрицао као да је први пут изречена, као да се раније никад није чула. У ствари, песник врши операцију темељне ре-контекстуализације речи из-језика-у-поезију. То је операција премештања, преноса, метафоризације која уједно подразумева заборав рутина и свих сувише крутих означитељских навика. Филозоф би, на том месту, рекао: заборав doxe. Парадокс ситуације (о којој ћемо касније још говорити) састоји се у чињеници да је данас за филозофију поезија doxa, исто онако као што је за поезију филозофија doxa! При том, то није тако увек било. Први филозофи, од Талеса до Парменида, своје мисли, свој говор о првом, о почелу, начелу, излагали су управо у поетском облику. Нескривеност почетка је, чини се, заслуживала да се изговори речима које не скривају своју изворност и своју непоновљивост.

Наравно, филозофија је претрпела различите кодификације које, такорећи, a priori искључују бунтовну, непокорну виталност песниковог израза. У ствари, песништво је остало верно свом одбијању doxe као одбијању сваке врсте спонтаних или намерних кодификација. Не постоји похабана, излизана или истрошена поезија, као што не постоји ни поезија за коју би се унапред знало како треба да изгледа... Па ако она ипак постоји, онда то и није поезија. Такође, поезија не може да дише дахом и духом неких других, крупнијих и значајнијих речи него што су њене... Зато је поетска реч самој себи и отац и син, и мајка и ћерка. Или, у противном, није ништа! Па ипак, остаје питање: како песничка реч успева да се увек изнова смести на место првог? То је питања које сваки песник, уколико је достојан свог имена, не може себи да не постави!

Јован Зивлак га у својој поезији поставља на више места и више начина и, при том, увиђа да таквој упитности не следи никакав коначан одговор. Свој недавно објављени избор песама /в. Песме (1979–2005), Бања Лука, 2006/ Ј. Зивлак започиње песмом чији назив је: Јела са зачинима и која је, првобитно, била објављена у збирци Троножац (1979). Та песма почиње следећим речима:

 да бих написао песму/ потребно је да једем/ нешто чистог ваздуха/ будност и свежањ хартије/ (не претерано квалитетне)/ времена (свакако времена)./ али поезија претходи свему овом/ и сад остављам разливене трагове/ мрље/мрвице.

Шта год да наведемо као услов могућности настанка једне песме видећемо, убрзо, да поезија претходи свему овоме. Зато песма може да се ствара само почев од тог претхођења. Све појаве у простору и времену које бисмо могли да наведемо као узрок-могућности једне песме у ствари још не допиру до поезије, јер она неким чудесним начином претходи свему томе! А песник који покушава да је достигне бива опхрван нелагодношћу, каже Зивлак. Јер, шта год да учини, које год јело да приреди, са зачином или не, десиће се на крају, опет, да поезија претходи свему овоме! Као да је наклоност према почетку, та наклоност њена према себи самој као чистом започињању, и сама смештена на место првог и, тиме, себи измакнута. Заиста, свуда где се поезија уздиже и нуди храном, рецимо, као потаж, свеже месо, зачини изнад свега, она се, у исти мах, нуди узалуд и с нелагодом. И као склоност да се заврши с јелом у право време/ да се уредно плати (уз одговарајућу/ напојницу) и да се након свега оде/ тобож с јасном намером/ у неком правцу...

Можда, заиста, песник, да је лишен јасних намера, не би могао да ствара, а ипак, поезија ће, и даље, да претходи свеколиким намерама. Између ње и рутинских кулинарских поступака увек ће постојати непремостива преграда, амбис који зјапи између поновљивог и непоновљивог, између једини/први пут и стоти пут. Па ако неко другачије мисли, а по Зивлаку живи песници о томе имају одређено мишљење... врло убедљиво образложено, то ипак, ипак, никако не дотиче оно што називамо поезијом. Поетски пут је у исти мах први и одмах, такође, пут првог, поетског почела, начела које је, видећемо убрзо, једно начело без начела.

Укроћени почетак, као оно из чега се, затим, изводи све остало, могао је филозофу да донесе осећање сигурности, утемељености и јасну (мада, при том, и варљиву!) представу о осигураном правцу, укратко, велико олакшање, међутим, без обзира да ли има или нема одређено мишљење, песнику такав луксуз није допуштен! Песничка самоувереност, па и могућа умишљеност (која, по правилу, стоји у обрнутој сразмери са нечијом величином), може да завара недовољно припремљеног/ љубитеља уметности. А ипак, опсена неће дуго да траје, будући да је поезија незаустављива, па ће, увек изнова, као по неком фатуму, да искрсава чињеница која гласи: поезија свему томе претходи... Поезија свему претходи, а онда, наравно, и самој себи, својим оспољавањима, објективацијама, отеловљењима. Ето зашто она, увек, измиче самој себи тло под ногама. Поезија себи претходи као неслична или неупоредива. Јер она је, по дефиницији, нешто друго, другде и с другим. И та њена другост је, зацело, њој прва!

Зато Зивлак може, на крају Јела са зачинима, да тврди: док облачим капут чиним нервозан/ покрет руком како бих особљу дао до знања/ да одлазим (да заиста одлазим) само зато што/ овај пут има превише поезије у кухињи/ са зачинима за усамљенике/ да је то неподношљиво. Песник нам открива изненађујући закон који гласи: поезије, на крају баладе, увек има превише. Ње има превише и кад је има и када је нема превише. Има је превише, или премало, зависно од тога из ког угла се гледа, а то се, у судњој инстанци, увек своди на исто. Има је превише/премало за ретке или за усамљенике, тврди Зивлак. И није ли онда љубав према поезији савршено налик љубави према мудрости? Љубави према нечему што никада нећемо достићи? Што претходи свему овоме. Што нико није успео једном за свагда да присвоји, да зграби, да приватизује... Будући да ће поезија/мудрост увек претходити свакој апропријацији, сваком приграбљивању, свакој грабежи. Будући да ће у кухињи поезије увек бити на претек. Дакле, премало.

* * *

Ево како сам рођен/ то је дуга прича. у стаји. у сушари/ међу свињским реповима. (Зао гост) Песниково рођење: крај опсене о неизмерном субјекту који је постао то што јесте зато што се, једног дана, из неког недокучивог разлога обрео у браку са једном од девет кћери Зеуса и Мнемосине...

Бити отац своје дечице, својих креација и креатурица... Први се помак, међутим, по правилу догађа у некој стаји, некој сушари... Догађа се свакидашњи искон, пасторала свих потоњих помака, померања, преноса, потреса, тектонских поремећаја. Наравно, сваки потрес има свој епицентар у неком, било каквом ја, па неки пут и у крхкој конфигурацији преносног смисла коју обично зовемо песник. Али, љуска тог ја – није ли то, у ствари, екран, затамњено стакло наочара кроз које се гледају жеље и свет?!

мајка ме скривила: малу ругобу која је вриштила/ и безубо тражила читаво краљевство. Те безубе наочаре нису могле бити суверено ја, као што нису биле ни „супстанца“, саздана од тврдог материјала, већ, само, један покретни угао виђења. Па ипак, сваки потрес има свој покретни угао, своју малу ругобу, епицентар у коме се, по правилу, изазива судар жеље и света, у коме се потрес прелама, помак сустиче. Песник, тај умишљени сеизмолог, логоцентрички сужањ/субјект seismosa, од оног другог у себи, од Другог поткрада своја осећања и своју фаталну неизбежност: о мудрости/ све већ беше записано и као да сам у знани/ живот ушао.

Мала ругоба, налик сеизмичком инструменту постављеном у средиште потреса, уместо потреса: као само место потреса. „Зао гост који ствара буку“. Јер, „отац ме порицао“. Јер, бити сам себи отац, мајка и син, Јован, корен, стабло и крошња, бити корице, лист и страна, материја или, још боље, мистерија биљног порекла, књига, текст властитог живота, бити себи самоме сопствена велика радосна (или жалосна) вест, дуга прича или, напросто, бити, бити онај који прича причу свог бити које (бити) је њега, међутим, већ испричало: није ли управо то поента „приче о безгрешности“?! „о бекству се испредаху легенде“ Свакидашњи искон је дубина која се не да премерити ни прозрети, ничим, ни Историјом, ни Истином, ни Стварним...

Нелагода присутности је неизбрисива. Првобитни плач неумитно одзвања. „међу зналцима који махаху прутом и поцупкиваху док су певали песме о једном богу“ Али, тих ће бити и када их не буде. Једина заиста велика нелагода јесте одсуство великих нелагода. Кога се тичу наши мали падови?! Градимо палате, а рађамо се, живимо и умиремо у стајама. Зао гост који не ствара буку због својих ситних посртања. посртао сам док сам чекао разрешење/ да цвилим у једном животу/ или у два да праштам.

Није ли прича о почетку својеврсна ловачка прича?! Једном је почетак био мит, бајка, био-једном-један, други пут првенство по рођењу, хералдичко-генеалошка изванредност, вера у саморађање, Generatio aequivoca, трећи пут: примат есенције над егзистенцијом, или обрнуто, шта мари; пети пут: далеки крај, есхатон, стављен на сâм почетак, обећана симбиоза суштине и постојања...

Данас, ипак, боље него икада слутимо: све су то само ловачке приче, приче на путељку што поскакивао је/ између утрина.../ у том раму који као да/ беше бачен у прхлу сумаглицу/ ничега Па иако у тој сумаглици, зацело, нема више оне чезнутљиве утемељујуће извесности или, не дај боже, чувене повести о изгубљеном и поново нађеном завичају, ипак, ловачка прича, та прича над причама, привилеговано се везује уз пасторалну митопоетичку дословност (које нема), уз преференцу првог ступња.

две прилике окренуте лицем према дубини Иако узалуд, свакидашњи искон нас примиче све ближе – ма колико то, још увек, било бесконачно далеко – тој суновратној дубини где се само још кикоће богиња смакнућа, где затегнутих мишића испод/ земљом умрљаних одора/ као да се спремаху да узлете./ да ослободе се краљевства неприличних последица/ да вину се високо иза сфера у пасију одсутност Ма колико да је већ испричана, данас, као метафора/апокалипса ишчезле дословности, ловачка прича ће увек, у миру наше блажене... душе, секутиће и умњаке да храни топлим језиком преврћући/ помешану с месом сачму/ и несломљеним рилима/ вечно отајство подупирући

 * * *

Поезија је, данас, понајпре бацање метафоричке прашине у очи... А то није нешто „страшно“, „недопустиво“, „неаутентично“. Тврдити тако нешто било би претеривање. Реч је само о незаобилазном околишу у којем поезија врши своју просту или проширену репродукцију! Зато је метафоричка прашина, такорећи, ваздух поезије. Има је, данас, на претек. Свуда. На свим континентима и у осталим фиокама. У свету сазданом од песка знакова. И не само у поезији него и ван ње.

Усуд поезије није много различит од усуда обичне речи. Па је зато за обе умесно упитати: ко их је створио да стварају разориво?! Ко их је створио да прво постају а затим престају да буду вредности? Ко ако не човек који све своје речи размењује за све друге, ко ако не онај који ослушкивао је биће. али његове размере/ није могао да назре (Венац) и који је, сада, принуђен да ослушкује (посрнуло и изнова уздигнуто) биће поетске речи чије размере, по дефиницији, никада до краја назрети моћи неће.

Данас, без сумње, није више никакав проблем да се постане песник; као што није проблем да се саспу симулакруми и симулације у очи. Још 1912. Винавер је изрекао истину свих прошлих и будућих раздобља: „Данас је поезија костурница речи“! Јер, учених и приучених метода и техника певања има на претек. А опет: „речи су се некако спарушиле, не дејствују више, не узбуђују, не вичу, не урличу, не помамљују...“ Проблем је онда за сваког песника: где ослушкивати ту квинтесенцију поезије, с оне стране метафоричке прашине?

Где ослушкивати жубор одбеглог бића, које на зденцу пије само себе. Као венац на стази/ звоно и звук који се враћа у/ суштину шупљу. Да би се, затим, попело на биће врхунца или сишло у подножије, у његову низину/ међу људе што киње и преврћу пало биће/ што његову дељивост веју/ цепају га/ комадају/ потом се над његовом смрћу греју...

Без сумње: песнику је сива костурница речи, то гробље похабаних тропа ипак неопходно да би сред његове среде открио нешто друго, једну другу елементалност (друго од прашине бачене у очи?), дакле, биће чије тело умире/ чије око ослепљује/ а врата се отварају да кроз њих прође нико. Што би у одлучујућој инстанци требало да значи: одговорно биће поезије, оне поезије која не престаје да говори о бићу, а изговара смрт његовог тела, отварајући, тако, врата да кроз њих прође – нико.

Постоји извесна одговорност српске/светске поезије пред самом собом, пред својом још-не-одговорном, свагдашњом, свудприсутном могућношћу, пред сопственом демократизацијом-глобализацијом-костуризацијом, која, сама по себи, може још једино метафоричку прашину да нам баца у очи... У средишту тог преобилног дизања прашине, у свету сачињеном од песка знакова, од симулација и симулакрума, имамо поезију без бића поезије, поезију чији задатак/одговорност је да тек постане оно што у надилазећој сржи својој јесте, да осигура себи пут до другога у себи и од себе или, још боље, до свог наличја.

Ту ретку одговорност песник достојан свога имена неће заобићи. Јер песници се, као и увек, деле на ретке и оне остале управо по томе да ли ту песмолику, творачко-растварачку, опште-појединачну одговороност поседују или су од ње неповратно оперисани.

Заиста, вредност је, данас, реткост, иако живимо усред разобрученог обиља. Ту где метафоричка функција (или: пренос, помак) постаје превише осигурано, а ипак дрхтаво, трусно тло уметности. И заправо, подрхтавање којем ће занавек недостајати метафизички (онто-теолошки, авангардистички, идеолошки) епицентар. Осматрачница без прозора и призора, без посматрача и виђеног... Хоћемо ли још ишта видети кроз те опсесивне метафоричке наочаре сем саме прашине која нам се, немилице, баца у очи?

Зацело, поезија не може да не прескаче вртоглаво саму себе, да не пева као скривена сова, да нас не баца у наручје тумачења ’незаконитих’; од душе ка језику и од језика ка души; као да је реч о муњи, као да је реч о капијама кроз које нисмо прошли/ и њиховим звучним луковима/ са којих падају гласови незнани/ и зачини који нас спајају са откровењем (Муња). Није ли песник, онда, по дефиницији онај који премало је рекао, тако да и оно што ће бити његова опорука/ још није по мери саздано (Речитост); а када већ буде опорука, у тупом судару са несамерљивим, онда ће бити прекасно за њега и за било какво мерење...

Тумачећи Жабеса (в. у: Бела митологија, Едмонд Жабес и питање књиге, Светови, 1990. ст. 109) Жак Дерида без устезања тврди: „На почетку је херменеутика“. Али, где извире то њено добро право на првенство? Није ли оно смештено ту негде, међу „крхотинама Таблица“? С ону страну овешталог Закона? На врелу песме која, само, „укорењује своје право на реч“. Па ако херменеутика ова има нешто заједничко са другим стратегијама тумачења, онда је то, понајпре, заједничка „немогућност да се примакне стредишту светога текста...“ Постоје, само, заједнички понори! И заједничка празна места чијој свеопштинској разбијености се (безнадежно!) надамо. Ту где: „песничка аутономија, ниједној другој налик, претпоставља разбијене Таблице“ (Дерида).

Али, шта ако су метафоричкој прашини блиски Налози и Таблице склони да, управо, без устезања, узурпирају песничку аутономију? Можда је, баш предострожности ради, Зивлак близак (ако је то блискост) једном свету у коме су блискости, заправо, удаљене, расуте и безобалне, чак и онда када су најближе једна другој. Свету у коме блискост је налик острву-које-тоне, на чијој нигдини још једино су у стању да процветају речи које нису неме. Ето, онда, тумачења које себе беспоштедно гура међу намргођене облаке или, бар, на врхове прашњавих крошњи које стрепе непогоду.

Зивлакова песма Тег почиње са: два и два су четири/ оскудно знање али поуздано, а завршава са: колико год да сабереш/ колико год да заборавиш/ биће превише. Јер, све кад се сабере и одузме, чак и мањка, а не само вишка, увек ће бити – превише. И минуси и плусеви које збирамо и одузимамо сувише су нам добро познати и кад су познати и кад су непознати... Живимо у бићу тога превише, које сувишно је и кад се одузима или сабире, подели или помножи. А само то превише бићем свог сувишка и своје сувишности говори нам о ономе што је премало. Што је још недовољно. О недостатку. Празнини. Одгођености.

рачун беше пустиња/ док је вода била мирна, и беше пустиња само, и само, док је вода била мирна, док су узвођа и низвођа мог живота мирно протицала, док је жамор летео у висине/ док је кобац певао у дивљини (...) док сам корачао и удвајао кожу и збрајао шта сам прогутао... А опет, у свему томе није било могућно да се не наслути нешто такво као – сувишак. Чак и када погледаваху на ме/ као на тег који ће тек на теразије бити/ положен, ето, и у томе је било нечега – превише. Па да, којим случајем, нико, баш нико на ме као на тег не погледа, већ да сам сам себе на теразије стављао, и то би, опет, било превише!

Наш једини живот био би недопустиво ружење живота, уколико не би био дат у непредвидљивој сразмери и напетости између вечитог недостатака и вечитог сувишка. Ту где видео сам да вода помућује бројеве/ да ваздух прождире сабирке/ да удар грама избацује разломке и расипа их (...) да је кров место где се дела окамењују/ и потпорњи попуштају, да, у општини узев, и кров и темељ и кућа и дом, пре или касније, постају места обретења свих вредности, да наћи не значи преузети одложено или преузети одгођено, као што остварити не значи обестварити онествареност, и најзад, ту где видео сам: кад тројица оду а један се врати/ као да се нико вратио није.

Заиста, колико год да сабереш, колико год да заборавиш, биће превише. Превише је већ и то: два и два су четири! Превише је и само два које је, због нечег (заиста: због чега?), једнако самоме себи и у исти мах свом математичком близанцу. Има, наиме, нечег сувишног већ у самом изједначењу сваке ствари са собом. Изједначавању које може да се изрази како путем математичке једнакости (а = а) или логичке еквиваленције (а º а), тако и путем језичке таутологије (а је а), а да, опет, оно не може да нам повери сувишност самог пред-стављања тог (а) у (а), кад је (а) већ себи довољно, будући да је, ето, истоветно са собом...

Али, шта ако ствари, непосредно узев, и нису истоветне са собом? Шта ако је за то потребна извесна приврженост коју им тек ми подарујемо? Није ли та приврженост управо она о којој Зивлак пева: о привржености сићушна/ приказо што безнадно/ повезујеш и развезујеш/ рупчић са рупчићем/ врапца са врапцем/ гушчију занесеност са етарским облацима (Приврженост). Није ли то иста та приврженост која држи свет на окупу, заједно са обједињујућим и разједињујућим силама његовим?

Какво онда ниподаштавање разлика, какво апстраховање или глобализација, под ноктима или кожом, хоће да споји ту раздвојеност и да раздвоји спојеност, а да, при том, не обећа ништа сем света који је сачињен од песка знакова/ од мора које преплављује тргове/ од горја у којем се разбијају плоче... и једног тела око којег игра изгубљеност, жезла једног које нестаје у ватри, ватри другог који не зна свој језик и чије знање бачено је иза потиљка његовог.

Али поезији је неизлечиво потребно наговештавање смрти, те апсолутне несамерљивости, те болести на смрт, од које се, како каже Кјеркегор, ни не може умрети, пошто је болест немогућег а нужног умирања! Поезији је потребно – а то је писац Острва луцидно уочио – оружје које убија пре него што се искује. Њој је то потребно како би себе, у свакодневној костурници-речи, сагледала као оно што се граничи с – немогућим. Јер нема данас поетске одговорности без искуства немогућег.

А причу о немогућем не бисмо, олако, смели назвати дефетизмом. Ако ни због чега другог онда зато што је дефетизам још увек – оптимизам! Помисао да имамо брз-и-лак излаз! Али, авај, лаког и брзог излаза нема. Па то што Зивлак поетски проповеда, то није вера у фатални пораз. То је нешто више: знак да и у самом поразу, поразу пре пораза, умирању пре смрти, метку пре пуцња, постоји известан налог самопоништења. Закон нужног ништа који логиком ништења, онога што је ионако ништавно, потврђује – у некој нигдини, некој одсутности – саму ту логику и, можда, сам логос! Дефетизам је, још увек, (стидљиви) логоцентризам.

Не, Зивлак није љубитељ пораза (пре пораза); сем ако то није божији пораз, од бога богу наложен, божијим самопоништењем обавијен... Где онда и песник има божије право да каже: седим у богу (...) у божјој/ утроби са божјом сврхом. (...) пред божјим греховима./ мислим на божји палеж/ на божју анархију/ на божју јарост. божју браћу/ божје таоце у смрти видим/ у божјој правди сустиже их погибао/ божја свирепост/ и божји злочин на њиховим је спаљеним/ лицима. (Окрећем се у богу). Али, ту онда, такође, имамо љубав за меру, за деконструкцију која не налази границу ни у богу, будући да је, сâма, граница над границама, хоризонт над хоризонтима, дакле: поезија која зна за своју безнадежну самоприсутност.

Не, Јован Зивлак није дефетист, будући да је дефетизам сувише кратак да би могао да заустави свудприсутни polemos, као што је то, уосталом, и нихилизам; онда када не допире до сопствене логике и сопственог логоса... А логос је реч која нам каже: окрећем се у богу/ да видим откуд лете божје главе/ откуд надире ништа/ и не могу томе да сагледам краја. И будући да краја надирању нема, увек смо на самом почетку, при почелу, при начелу, у (никада довољно) новом утемељењу, новој Ствари или новом рату. Тако да није чудно што песник бира последњу реч речима: рат никада није престајао. Или, што се своди на исто, увек је изнова почињао.

На тој ветрометини песник препуштен себи, с душом за вратом, иза леђа, под јастуком. душо драга (ја ти дарујем песму, а ти) дозиваш ме језиком незнања (ја ти дарујем реч, а ти) гледаш ме очима слепости (дарујем ти светлост, а ти) прожимаш ме тамним знаковима (дарујем недодир, а ти) додирујеш ме рукама узетости (дарујем даривање, а ти) кидаш ме немим гласовима (нудим ти срећу, а ти) зарањаш ме у океан ридања (нудим ти све, а ти) застиреш ме плаштевима ничега (***).

И како да песник нађе тај (изгубљени) жар који, у исти мах, говори о капијама кроз које нисмо прошли и о зачинима који нас спајају са откровењем, како да проговори муњом поезије или да промуца у посвемашњој немости, у тој прашини не-језика, пустињи не-говора чија со би му нагризла непца, и како да заврши своју песму тамо где је/ његово срце искидала муња (Муња)? А кад облаци-прашине поруке своје шаљу без електрицитета, онда, свакако, муња песми срце искидати неће.

А знамо и то: прашина се таложи ту где муње нема; чак и ако на истој нози су расле; из истог чанка сркале; муња по дефиницији остаје горе, а прашина доле; па је, отуда, песнику њен занат неухватљив (в. Речитост), у облацима расутости, где жамори реч коју није схватао, а која се њему и само њему обраћа криво-заводнички: та расплетеност, у којој несталним реповима дрхтури/ поредак непротивуречан, поредак истог и његове сужене или проширене репродукције. Не, то није место где би муња нашла своје спокојство.

У песми Поводац, која нас уводи у збирку Острво, такорећи ништа се десило није, сем што је дечак на затегнутом ланцу вукао сићушног пса на губилиште: разлог је био изнад обојице/ он који је чинио ситна злочинства/ и он који је држао поводац/ ниједном од њих које је везивала несагласност мера није дата, а опет: тамни разлог је сравњивао рачуне – само, по којој рачуници, којој аритметици и геометрији, којој разложности разлога-изнад-обојице, а то су били само дечак и пас. По којој заслузи? – не заборавимо на заслугу! По којој логици и граматици, мери и прекомерности? На ком повоцу одмереној несамерљивости? У коју таму уроњеној не-у-рачунљивости? Како год било, тамни разлог несагласности сравњивао је њихове дечачкопсеће рачуне. А онда, ко зна, можда и наше, господо песници и не-песници? По мерилу: свега што ми водимо и што нас води на повоцу, на тихо губилиште, свега што излажемо и што нас излаже погибељи, са тамним или светлим, сувише светлим, разлозима – ионако има превише или на претек.

Ако већ друге рачунице у животу немамо; ако смо тамним разлозима без по јада препуштени, ако нам и то превише и преко сваке мере нуди само нешто што је премало и, заправо, никад доста, онда није чудо што

оно што ће се десити десиће се у вери/ да је погибао изван знања/ да је пут смрти пут ђаволског рођења/ и да се пут љубави отвара кроз посртање (Поводац).

И коме је, онда, то откровење упућено? Кроз посртање које није дефетизам, будући да је, уједно, и пут љубави... Шта (песнички) уопште чиним, за онога за кога чиним? Будући да сам смртан, да ли, уопште, другом опоруку да пренесем? да ли ће поток откровење/ преко оштрих ивица и брзака/ да добаци до ува подлаца и лудака (Адреса). Која порука на плачљиву адресу стићи ће? Која на адресу без голе утехе? уместо тврдих слика/ хоће ли звекет празан да уобличи оно што/ никад није било или ће, напротив, на узици сведок/ док спор траје по општинству хладном да лаје.

Па ако би, ипак, некако, смртник у (поетску) бесмртност стигао, коме би се он огласио, коме ако не истом који се мења да би био исти/ праведнику који праведност чува у порозној кеси/ викачу који виче док не оглуви. За кога, дакле, пишемо? За кога, ако то већ није за самога себе или себи сличног? Да ли за онога ко нас не чује? За кога, дакле, ако се и сама сличност, под луковима времена, чува у порозној кеси? Може ли, онда, песник да пева речима несамерљивим, које би га уплеле у догађај у коме ће његова засијати кожа? Може ли слово насушно да се као птичија реченица узвине изнад облака/ и одлети без јасне опоруке (Речитост)? Може ли се реч узвинути у вечност изнад муње, и при том, ипак, остати без јасне опоруке? Опоруке ни за кога. Опоруке која узалуд спаја свудприсутно и особено? Или ће и та, као и свака реч заувек бити жртва болног расцепа? Болне конверзије, конвулзије: из Првог у ненадано Друго? Из Савршеног у Ништа?

Не, Зивлак није склон безобалном дефетизму. Не само зато што о спасењу постоје извештаји (Кратке ноге) и што спасење, иако се хвата за симс, ипак борави на сваком крову, као што, ту негде, бораве и списатељи спасења који спас нуде у пола цене... него и зато што: ко избегне удес спашен је/ онолико пута колико га пропусте кроз шаке, а то, на срећу нашу, није само једном; то није онај јединствени и непоновљиви Пад, који нам од искони говори: само се једном пада на Дно... Па ако је, ипак, реч о спасу: спасиће се само оно што може/ у сумрак да се снесе/ да се намочи немуштом патњом/ да се узнесе општинском пажњом (Особено)...

Заиста, можда је поезија, у судњем трену, само објава полемоса. Или деконструкција путем муње и огња. Заиста, можда је она једина свеопшта и све-општини примерена, у свакој општини саопштена, објава рата-без-пошасти, пораза-без-последица?! Тог дефетизма који не личи на самог себе, јер је сам услов могућности поетске слободе. Поразити све (све што, пре или касније, заслужује пораз) и, тако, ослободити се свега, не би ли се поетски било свудприсутно, као муња и откривење (грч. apokálypsis) онога што нам бесконачно измиче, у сваком стању и страдању, свакој поопштености и пошасти, свакој паради или Паду, није ли то, заправо, идеал-без-идеала поезије? Није ли то јединствени гест који слави рођење новог смисла у њој? Јер делотворност муње је све друго само не деструкција. Она је афирмативни, а не тек негативни налог, исто као што је и налог деконструктивног разделотоворења пре афирмативан него негативан.

* * *

У тексту названом Вишак и мањак, талац и тамничар, на крају збирке Песме (1979–2005), Јован Зивлак говори о свом (аутопоетичком) виђењу језика (који је талац и истовремено тамничар!), али говори и, генерално узев, о условима могућности поезије. Најпре, потребно је отклонити најтеже заблуде: „Тамо где владају тзв. поетичка начела нема поезије.“ Дакле, рекло би се да поезија с начелима, не само ван-поетичким него и оним поетичким, једноставно – нема ништа. Наводећи зле ефекте непримерене супозиције поетичких начела, Зивлак на крају закључује да се тиме пориче „начело несводивости“, те да се „поезији насилно приписује транспарентност, инструменталност.“ Из тога, затим, следи да поезија ипак не раскида сасвим са начелима, да она за себе задржава бар једно начело, које је, видимо сада, то начело несводивости поезије на било које спољашње или унутрашње начело...

У ствари, Зивлаково начело несводивости је, рекли бисмо, једно начело против начела, против унификујућих или универзализујућих, редуктивних или хетерономних начела. Зато је то у исти мах и начело без начела илити празно место начела, празно место првог које нам, у ствари, говори да је поезија увек прва, зато што ниједна њена реч није никада прва у неком чврстом, непобитном, супстанцијалном смислу. Тако да свака кодификација, генерализација и систематизација увек остаје прекратка! Каква год храна, душевна, естетска, симболичка, па и идеолошка да нам се понуди, поезија ипак претходи свему овоме. Поезија је, заправо, празно место поезије. Она је нешто што ће тек доћи... Они који су у стању да закораче у правцу те празнине и да се ту ситуирају, дакле, ’довршени’ песници, и њихова теоријско-критичка свита, у стању су да себи умисле како су једном за свагда окупирали (или: узурпирали) место поезије. Али, транспарентности нема, тврди Зивлак, и затим може да дода: „О чему говори поезија? О томе се сваки пут питам и као да ме неодољивост одговора још више раздражује.“

Искуство самог песништва, иако је неопходно, не само зато да се не би откривале Америке, ипак по питању начела несводивости поезије, остаје савршено немоћно. Поетска несводивост на било шта исто, а и друго, будући да је поезија увек друго, друго како од истог тако и од другог, чини сопствено искуство у судњој инстанци – немогућим. У ствари, искуство нам говори, пре, о нужном разочарању песника, разочарању које да би било могуће мора ипак да познаје свој предмет, разочарању које искуство песништва види, између осталог, и као „дубоко повезано са плиткоумношћу и неразборитошћу самог човека и његовим инфантилним и неодговорним злочинствима.“

Та изјава може да делује претерано, али она заиста није претерана, зато што злочинство није само етичка него је и естетска категорија! Оно може да буде повреда саме поезије која, тиме, постаје жртва... Поезија, тако, постаје талац овешталих начела, бива унутрашњим или спољашњим принципима стешњена и придављена, а ипак, ипак, она је у исти мах нешто што претходи свему, што се поставља изван, изнад божанске буке, буке начела, каква год да су: етно-, космо-, антропо-, мито- или лого-центричка. За песника се једини проблем састоји у томе што ту врсту естетског злочина види само он. авај./ на острвима с редовним/ бродским линијама нико не тугује (в. песму: Смрт песништва). Кључни проблем је то што песници, свише често, скривају своје компромисе с поезији-туђим начелима. авај. сви који су отишли оставише оскудне/ трагове иза себе. премало да бих могао/ да погледам било коме у лице./ смокве. пиније. нар. у јутарњој литанији/ све се сагиње да омирише свог бога.

Па да, то је то: све се сагиње да омирише свог бога. Да ли је ту реч о премиси или закључку? Једно је сигурно: у кључу те премисе/закључка закон поезије може да буде само другозаконит, хетерономан, поезији туђ и отуђен. А то је тако зато што једино поетска реч, она која то заиста јесте, може саму себе да омирише као свог и јединог бога. Мада и то, право говорећи, узалуд! Зато што, увек, долази нека друга реч, а после друге трећа... Па их тако, онда, има који ће у томе видети хамлетовско правило, што гласи: речи, речи, речи... А то би била још једна грешка. Будући да свака реч, у преломним тренуцима, може да се из прашине бесмисла врати и уздигне у песничку слободу.

Батајевски речено, слобода је чин суверености или није ништа. Али, поезија може бити, луцидно тврди Зивлак, и „акт слободе без сведочења о самој слободи“. Она може да буде и самовоља у којој нема ничег сувереног. Дакле, чин растерећености од свих спољашњих и унутрашњих начела може да заврши у једној самовољи која или још није слобода или више није слобода. Поетска слобода је естетски законодавна, она је закон за све и пре свега за друге, а одмах је и прекорачење тог закона, јер закони нису никада до краја важили, бар не за суверена! Ето зашто је поезија, како с правом каже Зивлак, „муцање о земаљским и небеским стварима и дрхтање пред крајњим стварима живота.“

Нема умирујућег, разбибрижног писања поезије. Јер као и филозофија, поезија нас увек некако буди из догматског дремежа. Зато је наше поетско искуство као искуство начела несводивости двоструко опхрвано нелагодношћу. Најпре реч је о нелагодности уметничке слободе која је законодавна, мада за то нема никаквог јемства, па лако може да склизне у самовољу; затим имамо нелагодност у додиру са садржајима живота, дрхтање пред крајњим стварима живота. Оно крајње или, што се своди на исто, прво, дакле, животно начело или начела (дефинитивно ту треба поштовати множину) сводиво је на дрхтање коме ни сами филозофи нису нашли лека. Па ако су лека ипак нашли, онда је то у исти мах био отров. Farmakon је и лек и отров... Као што су и начела често, у исти мах, тријумф добра и победа зла!

Поезија која бежи од питања о првом или последњем, о крајностима живота, постаје мито-поетички дискурс (уколико такав традиционално претходи дискурсу првог, почела, начела) и, заправо, постаје анегдота, разбибрижна причица, помак у приватност, у предграђе смисла, да би на крају завршила као залудна игрица боја, тонова и сличица... Онеобичајено или необично поетско искуство, које само ствара привид или опсену како додирује границе, заправо, остаје у границама поетске, метафоричке приватности. Али приватна поезија, која ограниченост поетског искуства схвата не као испитивање граница него као нужну сабијеност у њих, намеће нам принцип приватизације не само естетског него и сваког другог искуства: поезија је, онда, дух који никада не излази из боце моје приватности и који, само, тражи да за себе нађе достојанствено место у великој остави (или: подруму) са боцама... Такве поезије, у нашем, као и у осталим подрумима има, у раздобљу омасовљења поезије, више него – на претек.

* * *

Па, ако „поезије“ у кухињи има на претек, онда је томе разлог и то што прави, беспрекорни, неумољиви кулинарски рецепти за алхемију тропа још нису нађени. Тајна суверено претходеће речи није дефинитивно откривена. А опет, поезија ће и даље да се уздиже и нуди храном, с тим што ће хране увек бити премало/превише. Кад се уобличи у оно прво, у самој себи довољно почело и након свега оде/ тобож с јасном намером/ у неком правцу, поезија одједном постаје сићушна, као што и сви рецепти у филозофским кухињама, рецепти за оно прво, почело, начело, постају, пре или касније, сићушни и недовољни. Као што је, најзад, и свудприсутни бог сићушан (в. песму: Бог је сићушан). Па тако песнику не преостаје друго него да све, баш све, гледа кроз ту умањену диоптрију: бог је сићушан. у води и у/ ваздуху сналази се једнако./ кад је на земљи окрзне ме и одлепрша./ весео је бескрајно из нужности./ безброј пута буде на једном месту/ не знам ни кад оде ни кад дође./ запослен је много. чита класике и сваким/ даном понешто научи.

Па да, то чини свезнајући бог, свезнајуће и неприкосновено прво начело... Господ који је, у међувремену, постао колега, партнер. Коначно, већ једном: бог са људским ликом. Комшија с друге стране улице. Који још и цитира песнике. Угодно је бити близак са њиме. У стању је и да поразговара. Штавише: жели ми све најбоље у животу и раду. Господин/господ ког, кад га сретнем у мноштву ословим га учтиво/ питам шта има ново и одлазим журно. Какав год проблем да песник има са сопственом речју, која је била и мора бити прва, и једина, то још није довољан разлог за превелико уздизање нечега другог на место првог, почетка, почела. бог који прави буку са престола нека/ сиђе, каже Зивлак у песми Нема видиковца. Јер, на почетку нема нити ће икада бити – буке. Некаквих речи можда има, али буке свакако – не.

У ствари, на почетку је дат закон – сићушности. Велики закон пред којим је и бог сићушан, у води и у ваздуху... Али, и сама поетска реч, каква год да је, пред тим законом – сићушна је. Сићушна је пред сопственом величином у коју песник мора да верује и да сумња као што верује и сумња у бога који му се никада не показује. Као што верује и сумња у немогуће: дошао сам да кажем што морам рећи/ који слушају да чују. који не слушају/ да одбаце сваки предмет што смета (Немам видиковца). Да одбаце сваки погрешни почетак. И да сачувају онај, једино достојан речи која је прва. искусни искуство да/ одбаце. нека га отресу као што се прашина/ отреса. Нек се у искуству коначно постане неискусан. У љубави нека се љубав заборави. У нади нек се нада одбаци. У вери неверица нек завлада. Оно прво нек постане друго. Сва почела нек изгубе почетак. који су у мржњи да се/ отргну да протрљају очи: она што говори/ да заћути. који ћуте да слушају. Поезија је принуђена да сваку ствар отргне од њеног почетка, да је премести на поетски почетак, на место којега нема. Најгоре су дословности окорелог почетка и почетништва. Али, и помаци и преноси сами по себи не гарантују да се предалеко одмакло. Постоји и нешто такво као јадна или бедна поезија. Поезија нахоче. Будући да је саму себе напустила. А опет, она може да буде и већинска. Свакидашња прашина метафора. Што је најбољи знак агоније, а можда и смрти.

Ако је песнику ипак допуштен говор о почелу, то онда није филозофски говор него говор који претходи поетском искуству и бива у њему преображен: некад сам речи позивао из шумарка (...) као миљеник седео на земљи која је сијала попут сребра/ и одмотавао нити што су се мрсиле на разбоју почела (в. песму: Гајеви, Нове песме, 2005). На крају те песме Зивлак каже: почивао сам у распрснутом валу/ пре него што сам пао тамо где ме је пробудио. То поетско буђење сваки песник мора да обави за свој грош, ради сопственог хода. При том, закон усправног хода је најпре естетски закон. Што значи да он није закон у обичном смислу те речи. Тај закон је лишен сопствене неприкосновености. Он је себи измакнут, померен, пренесен и преносан, дакле, пар еxцелленце песнички закон. Он је могућ само ако је лишен налогодавног, заповедног, императивног усправног хода. Тако да је поезија, онда, место бр. 1. за увежбавање реченог закона, мада се он, право говорећи, никада до краја увежбати неће.

Јер, поетско осветљење је слабо! А тамо где је оно добро или, чак, сувише добро, ту поезије, заправо, ни нема. Па макар то било оно највише што природа може да нам да: сунце, светлост, сјај бића. У темељима, који претходе и остају после поезије, не само што превише камена има него и светлости превише има... Па онда није чудно што песник боље види, кад гледа из таме или из мрака... И хоће ли увек знати да дешифрује лукаве преображаје високог и највишег поретка ствари? хоће ли знати/ иако ветар распршује отиске које оставља склиско биће/ да онај што говори/ ма како да напиње вратне жиле/ проговара одистински/ тек кад пропадне сечиво/ којим су му кратили језик (Језичак). Хоће ли знати да је највиша светлост понајбоље сечиво? Шта ако биће, по својој професионалној деформацији, такорећи, нужно сија прејаком светлошћу, па му, зато, ветар распршује отиске? Заиста, нимало чудно није то што прејака светлост нема око за поетске боје, за осветљење које је слабо. Па ако је осветљење слабо (в. песму: Осветљење је слабо), то је, онда, повољна околност да се сагледа истина највишег бића, за којом су вапили толики филозофи, идеолози и теолози – ако постојиш творче/ глагола преокрета. (...) кажи како је читава ствар текла. онај ко је/ истински сведок знаће с које узвисине да/ посведочи./ или реци: господо. другарице и другови/ ту ствар не могу отпевати тек тако/ осветљење је слабо/ музика очајна/ плата тек да преживиш.

Свако искуство, без сумње, има своју искушану и неискушану границу. Највишу осетљивост за ту границу има управо песник, наравно, у искушењима сопственог искуства... Ето зашто песник допире дотле докле му допушта не само његова него и свеопшта граница. Ако су му хоризонти уски и његова поезија биће скучена... ма колика његова вештина поигравања метафорама и метонимијама била! Поезија, напросто, није игра речима. У њој има нечег што од ње саме чини озбиљну и, чак, преозбиљну Ствар. У том погледу, сличност са филозофијом је очигледна. Ни филозофија није пука игра појмова. Она је, такође, испитивање граница. И та крајња озбиљност на коју су упућене и поезија и филозофија неки пут се граничи с осећањем трагичног. Ипак ако ту има неких начела, можда оних расцепљених или распрснутих, у крајњој озбиљности или, ако хоћете, озбиљности крајњег све то се, у фаталној инстанци, распрскава у смех!

Има нешто што претходи и самој поезији, иако она преходи свему (!), а то је налог: савиј се (в. песму Савиј се), али савиј се тако да твоја савијеност никада не буде довољна; тако да она буде тек једном ногом у ономе што јеси, а другом у бесконачном које незајажљиво хоће и треба да буде; савиј главу да се то одиста види, мада се то никада не види доиста, надахни се погрбљеношћу, каже Зивлак, сагни се себе ради, сагни се ради спасења које је надохват руке/ истрај (...) да разумемо милост којом смо награђени/ да се узвисимо снагом коју смо узели. Није трагично то што нас овај закон погнутости опседа са свих страна. Није трагично ни то што наша глава није никада довољно савијена; трагично је то што смо ми, такорећи судбински, распети између закона погнутости и једног другог закона који гласи: поезија претходи свему. Свему, па и самој погнутости. Трагично је то што поезија у исти мах нужно и узалуд претходи свему. Као што и закон погнутости нужно и узалуд претходи поетском искуству... Па ако светост није могућа ни с једне ни с друге стране наших граничних искустава, ако неприкосновен (= апсолутан) није ни закон погнутости ни закон поезије, онда нам, само, остаје то да наше животно, па онда и песничко искуство схватимо као испитивање (или исписивању) граница које се нужно мењају, преобликују, ре-дефинишу...