Јован Драгашевић

Македонски Словени

1890

приредио Томислав Гаврић

Спис, у ствари отворено писмо редакцији "Руско-славјанског календара" за 1890. годину, који је написао Јован Драгашевић генералштабни пуковник у пензији и професор географије на Војној академији и на Великој школи у Београду, луцидна је интердисциплинарна културно-историјско-филолошка студија у којој аутор показује завидну ерудицију и синтетички дар, и долази до закључака који и данас могу да буду релевантни.

Његов спис, заправо, коинцидира са делима неколицине европских научника (А. Мусе, Алфред Рапапорт, Цингерели, Шулце, Геземан и други), који двадесетих и тридесетих година овог века разматрају комплексно питање етничког порекла Македонаца, наглашавајући сви заједно, оно што ће велики Јован Цвијић изразити речима да су Македонци "скупина која без литературе и литерарног језика ствара аморфну словенску масу", као што ће, уосталом, многи од њих то исто устврдити кад пишу о "муслиманским Србима".

Драгашевић, дакле, три деценије пре радова ових научника, Фридриха фон Тајзена или Шулцеа на пример, за Македонце користи синтагму "Македонски Словени", чиме се жели рећи да је то народ који се ни у ком случају не може доводити у везу са Бугарима, јер су ови "номадско племе турског порекла" - како тврди савремена историјска наука - нити су посебан народ пошто су чинили део словенске масе која је у таласу освајала Балканско полуострво.

Аутор ће, као и наведени ауторитети, устврдити да Срби Македонију сматрају као "један део њихове земље, пошто је природно продужење Мораве" и као колевку старе српске државе, њене уметности и литературе, што је, како пише Шулце, у односу на северну Македонију несумњиво тачно. Сан-Стефанским уговором, што је 1913. године и верификовано, Македонија је ушла у састав Србије као Јужна Србија и тада је Србији припало 30.000 км² са 600.000 становника, исто толико земље са 300.000 становника Грчкој, а само 10.000 км² са 13.000 становника потученој Бугарској. Драгашевић закључује да су "у Македонији Срби, и то они, са којима је Немања државу створио, и према томе цело немањићко доба - преко 200 година - није ништа друго, него ослобађање и уједињавање Трибалских Срба, то јест оних 'Словена' који су под заставом Хуна и Авара ове земље заузели и населили".

Не упуштајући се овом приликом у питања дневно-политичких опција, само указујемо на чињеницу да Драгашевићеви закључци неким својим деловима неминовно упућују на актуелан спор између Грчке и Македоније, то јест одбијање Грчке да призна државу истог имена, као и на погубно дејство једностраног сецесионистичког акта на основу кога је један крајње проблематичан етнички ентитет прогласио себе државом, што у крајњој линији има одређене последице на ионако компликовану ситуацију на просторима бивше СФРЈ. Тим пре, што и сам Драгашевић на једном месту изричито наглашава да "наука није исто што и политика".

Спис, дакле, поновимо још једанпут, има научно утемељење, метод који и данас може да импресионира својом озбиљношћу, као и да је ипак морао да претрпи језичку редакцију због превише архаизама, али не у мери у којој би битније утицала на стил Драгашевићевог писања.

Јован Драгашевић

Македонски Словени

1890

Међу ученим људима можда су математичари једини, који, на примедбу лаика, хоће да подвргну новом испитивању неку своју теорију. Јер њихова теорија не стоји на замисли, као у других, него на цифри, а цифра нема осећаја, те ни пристрасности, нити предрасуда. Остали научници само ће се лаику насмејати, баш кад би он и најгенијалнију примедбу учинио. Ово нарочито важи за научника, који у науци није ништа измислио сам, него цело његово знање, ма колико велико и сјајно било, почива на туђој идеји, или туђем искуству. Ови људи, и кад би у души својој осетили упутност примедбе, тешко се могу одважити да поруше зграду која им је неки углед створила

У ову врсту научника спадали су скоро сви српски филозофи.

Вама је познато да основ савремене српске филологије чини рад Шлајхеров и Миклошићев - ниједан од њих Србин; овај њихов рад је прихватио и на српски језик у целој опширности применио најпре Даничић, истина Србин, али који нити се у српској земљи родио, нити је језик међу Србима учио, него је све своје знање о језику стекао у Бечу од људи који живе Србе не познаваше (појединци и грађани не чине карактеристику народа), и из књига које нису Срби писали.

Даничић се као филолог већ био испео на неку висину, а још није видео ниједног Србина из Немањићке државе, није видео ниједно место, ни град, ни село у земљи у којој почиње и куда се ширила историја "Српског народа"

Изучивши провинцијални језик северних покрајина српских, и то из Вуковог речника, који је обухватао само северну Србију

- и изучивши га на основу науке, коју су по том провинцијалном језику извели несрби

- он је јадан замишљао да се тим језиком, који је он изучио, говори и на Косову, у Скопљу и у Прилепу. Међутим, језик који се налази у повељама српским, којим су дакле говорили Немања, Душан и Марко јесте тај стари језик којим се данас нигде не говори и од којег је можда постао овај који он зна.

Каква огромна заблуда!

Узевши овај језик северних Срба за књижевни, српски филолози га огласише као прави српски. Језик јужних Срба, оних, дакле, Срба који имаше ону историју, коју сви за своју држе, толико из вида изгубише да се на хоризонту српске филологије уз брата свога ни појављивао није.

Какав огроман грех!

И тек 1878. кад је у јавност изашао Сан-Стефански уговор и кад наши филолози видеше да је у њему у бугарску народност урачуната и сва јужна Србија - они тек тада у свом великом чуду пођоше да поближе свој народ упознају, тек тада је и Даничић први пут у свом животу ступио ногом на земљу Немањићких Срба.

На повратку свом из Средца у Ниш, Даничић, укорен због свог ранијег рада, сузним очима је јавно исповедао, како је много душу своју огрешио...

Ви већ разумете зашто вам ово спомињем.

Али та огромна грешка, коју је српска филологија, а са њом и цела српска интелигенција, починила према свом народу и историји његовој, била је неизбежна последица нечега што је многима изгледало као загонетка, али која се није могла одгонетнути, јер су основи прихваћене науке били погрешни.

Северни српски језик јесте леп и пријатан је, и гибак, и звучан је, али њиме нису говорили они чија дела ми узимамо за своју историју. Јужним српским језиком није опевана дивна српска епопеја, али на њему су написани царски закони српски и њиме је управљано царевином српском.

И ја жалим, здраво жалим, што не умем да говорим језиком оца мога и оца његовога, те да језиком, којим је Свети Сава проклео брата Вукана и ја прокунем обману нашу у коју је запливала српска књига северних Срба!

Ја се не бавим филологијом, него етнографијом, па зато и етнологијом илирског полуострва - ево већ тридесет година.

Почетак је мојој студији била географија, затим њен део - етнографија, при чему наиђем на нешто што ме дубоко потресе.

Да би проблем схватио и разумео, па и разрешио, ја сам се морао латити нове студије, поготову културно-историјске и историје сеобе словенских народа, али историје много раније, него којом се бавише, па и то само овлаш, наши историографи, који цело своје историјско знање о првобитној судбини свога народа, засниваше на једној Порфирогенитовој легенди.

Но, пре но што вам изнесем резултате те моје студије, морам вам казати шта је било то на шта сам изненадно наишао на почетку свога изучавања.

Прикупљајући и цртајући све оне елементе, који чине етнографију народа, ја сам запазио да се у неким крајевима српских земаља, народ разликује од других крајева, не само по оним обичајима, који су последица географске природе, као што је на пример главна храна (негде чак Durrah уместо Mais) или кров куће (негде благи као у Швајцарској, негде пак коси, као у Енглеској), него има битне разлике и у мелодијама (које нису производ мешавине), има разлика у играма (које нису од другог примљене), већ има разлике и у акценту језика, и то оном који чини карактеристику самог језика, и најпосле има разлике и у самом типу (уколико овај може бити различит у истој раси, и уколико га сама клима не мења).

Видевши то, ја сам застао.

Помислио сам: иако је ово према досадашњим знањима нешто ново и изненадно - мора ипак имати дубље узроке да би се преко тога могло само овлаш прећи, занемарити или, пак, игнорисати.

И почнем ту ствар да проучавам поближе и дубље.

Пре свега, разлика коју сам запазио, пружа се у виду правилног у темену свом веома широког срца, у чијем средишту се налази и она друга разлика. Или да будем јаснији:

Кад узмете Браничево и његове источне крајеве, па пођете ка југу, једном руком водећи преко Левче на водомеђу Мораве и Топлице, а другом на изворе Струме и Марице, па тако обухватите Серез и све до иза Битоља и савијете ка мору и северу, сужавајући све више срп, и изађете на јадрански архипелаг до Истре - свуда видите један народ по свему ономе што га тиме чини, а унутра, управо у недришту тога српа имате народ по много чему другачији од оног.

Видевши то, ја сам је разумео као историјску предност, јер сам те разлике тумачио оном на крају старог века покренутом сеобом народа. Па пошто сам брзим погледом прешао онај тајанствени покрет индоевропског племена са узвишеног Памирског платоа и, пошто сам повео словенска племена са прве Мораве (Merv) у пределе Аралског и Каспијског језера, затим их одвео на Дон, Дњепар, Вислу, Одру, Лабу, све до Везера, и са њима дакле заузео целу Дакију, целу Панонију, и скоро сву данашњу Немачку ја сам онда пажљивије погледао сеобу тих Словена на Илирско полуострво.

Али пре него што их почнемо превозити преко Дунава и Саве, хајде да се поново вратимо неколико векова унатраг, кад су они, из Паноније гледајући, били са својом авангардом с оне стране Карпатских планина на Галичкој висоравни, на Дњестру и Дњепру, уопште тзв. Сарматији.

Они су дуго били у Сарматији и Скитији. За њих су чули и спомињу их Херодот, Стравон и Плиније, али - под разним, углавном изврнутим, нама данас незнаним именима.

А није било ни лако знати им имена.

И име појединог човека, а сваки га мора имати, не узима човек сам, него му га даје неко други, исто тако и сваки народ морао је име добити од неког другог - наравно од свог првог суседа. Али суседа може бити више, не само један, па се често дешавало да га је један сусед једним именом назвао, а други-другим именом. На пример, Полабски Словени звали су Германе Швабе, по онима који су им најближи били, а доњосарматски Словени исте те Германе звали су Њемци, највероватније по реци Њемену.

Тако се дешавало да је један исти народ имао по више имена, а удаљени народ та разна имена често узимао за разне народе.

Сам пак народ своје је називао углавном по пределу у којем се налазио, и видимо, нарочито код Словена, скоро све сама географска имена, тако да бих рекао да је име Славен (Славан, Славјан, Славин, Словен, Словин, Словак) географско, а да не потиче од славе (Глорија) као што се раније сматрало, нити од слова λογοσ κΰо што данас мисле, утолико пре што се то име и дан данас налази у словенској топономатици.

Из Сарматије а са Дњепра (узмимо за центар Кијево), Словени су кренули углавном у три правца:

1. левим крилом на југ кроз отвор између Карпата и Дунава, у Дакијску равницу (данас Румунија)

2. преко планине, која је пред њима била, кроз чувена врата на Дукљу и Мораву, у Панонску равницу (данас Угарска)

3. десним крилом на запад у данашњу Германску равницу.

Дакле, као крајине у тој новој словенској домовини биле су три европске равнице у којима су морали подуже остати, и касније, из њих постепено силазили на Илирско полуострво које је тада чинило важнију половину римске, за нас, византијске, царевине.

I

Познато је да су нови народи почели да пристижу на полуострво још почетком II века; из велике масе која је почела да ремети стање у царевини издвајамо:

1. Половину IV века под царем Теодосијем. Овај први долазак Византинци су обележили под именом "Гота", али као што сведоче највећи европски византолози Хопф и Херцберг - од тада у византијској царевини почињу славенски називи река, планина, дакле са "Готима" били су и Словени. Нарочито не треба заборавити да су се поред "висиготског" старешине "Атаулфа" најславније вође у Oстрогота звале "Tодомир", "Велимир", "Видемир".

Ови Словени под заставом (можда и именом) Гота дошли су на полуострво из Дакије преко доњег Дунава, и заузели дакле "доњу Мисију" (данас подунавска Бугарска), продирући постепено у "Тракију" (данас Румунија).

2. Половином V века дакле сто година касније на византијску царевину надиру, такође у великој маси, по свој прилици много већој него раније, али сада под именом "Хуна", који насељавају огромне просторе царевине својим "Славинима".

Овај је продор дошао преко средњег Дунава, дакле из Паноније (данас Угарска), и према томе углавном заузимају горњу Мисију (данашња Србија) са Аврелијанском Дакијом (на истоку до Искре, на југу до Струме), другим речима Трибалију и Дардинију (од Дунава до Велеса), одакле су надирали према Струми и Марици и у Македонију.

3. Половином IV века, дакле опет сто година касније у Византијску царевину стиже нова најезда у великој маси под именом "Авара", који заузимају велике просторе царевине и насељавају цео Илирик својим народом "Славинима", поред и посред, већ раније настањених "Славина".

И ова је најезда дошла из Паноније, али углавном преко Саве; "Илирик" је у то време био западна обала полуострва на југ до Епира, на који су током времена ови Славини насртали.

4. Половином VII века, дакле опет сто година касније, на границу Византијске царевине стиже кроз Панонију једна маса народа којег Порфирогенит (тристо година касније) назива "Србљи и Хрвати".

И ови су дошли углавном преко Саве, јер су заузели и населили, како њихов летописац пише, Хрватску, Босну, Херцеговину - уопште северозападни део полуострва. Према њему, Трибалију, Дарданију, Македонију, а можда и питому Зету, нису населили ти Порфирогенитови "Срби" који, прошавши кроз Панонске Славине и Илирске Славине углавном се овде и настанише, разредивши их и потискујући их, што је сасвим природно, на југ. Не узимајући у обзир раније доласке Словена у мањем обиму, што је морало сасвим природно бити, него само оне најезде које сам споменуо према записима савремених и каснијих византијских писаца, излази да су ови Словени током тристо година населили скоро цело полуострво, допирући, потискивани једни од других у источној половини полуострва до близу Цариграда, а у западној не само до Хеладе већ делом и на Пелопонез тако да су се Византинци већ крајем VII века жалили, говорећи да им се сва земља већ "пославинила".

Ако узмете карту пред себе, лако ћете и без по муке увидети природност ове сеобе из Сарматије у Дакију, Панонију и Германију, и касније одавде на Илирско полуострво.

Порфирогенит је писао триста година после последње овде споменуте сеобе, али и много пре њега да се већ не помиње име Славина. Па шта је било с њима? Куда се деде онолики силни народ, који је за Атиле сина "Батомировог" и за Бојана цара Аварског населио земље византијске? Ваљда не изгибоше сви, ваљда не помреше сви?

И нису изгинули нити су помрли ти силни Славини. Они су још ту и насељавају Трибалију, Дарданију, Македонију; они су и у јужном приморју и питомој Зети; они су на обали Јадранског мора и на острвима његовим, а дубоко су се прострли и по Тесалији, Епиру и Хелади, а има их нешто и на Пелопонезу. Али они су византијски поданици, ромеји и - према староседеоцима и господарима својим, они су - простаци.

Застанимо ту.

Нећемо овде спомињати раније прилике, индивидуалне - Јустинијан, Василије Македонац - или социјалне - Самуило, али не и националне. Крајем XII века образује се независна држава од тог новог народа, али изван граница у које је Порфирогенит своје Србе сместио, а творац као и сваки потоњи владалац те државе зове се Краљ Срблем!

Ово не би требало изгубити из вида и ваља га мало боље проучити.

Међутим, истовремено се образује самостална држава и у оним земљама које су по Порфирогениту, населили "Србљи", али се њихов краљ зове краљ Босне захумске, само не српски.

Откуда то?

Ево како ваља разумети!

Тај краљ био је краљ своме народу па је то и нагласио - да се не би помислило - да је он краљ Грка, јер се земља још сматрала грчком. Овај краљ, иако је и његов народ српски, звао се према области да се не би помислило да је он краљ и онима Србима тамо.

Исти случај како у "Србији" тако и у "Црној Гори".

Дакле:

И они раније пристигли, које су Византинци забележили под именом Славина и звали их простацима били су Србљи, јер их тако њихов краљ назива, а и они касније пристигли такође су Србљи јер то Порфирогенит изричито каже.

Међутим, ови Србљи нису могли бити исти.

Они раније пристигли дошли су на полуострво са Хунима и Аварима двесто и сто година раније, па одвојени од остале браће, који су остали на старом огњишту или пак на другу страну одјездили, а дошавши у додир са народом сасвим друге крви и језика, морали су свој језик и своје обичаје одржати чистијим, или пак са много мањим изменама него други. Ови касније пристигли пошто су сто и двесто година дуже остали у ранијој домовини, ако су штогод од својих суседа и примили, морало је бити другачије него код оних првих, као и њихово остајање са браћом или сродним племеном, морао им је и језик и све остало бити другачије него код ових одвојених и удаљених.

Ово би се могло доказати и филологијом ако се језик раније пристиглих (назовимо их "Трибалски") упореди са пољским језиком, јер су они преко Пољске и Карпата, а кроз Дукљу и Мораву дошли у Панонију; језик касније пристиглих (назовимо их "Порфирогенитови") може се упоредити са чешким језиком, јер су они дошли овамо са Лабе и немачке границе.

Отуда је акценат код Трибалских Срба обично на претпоследњем слову у речи, а код Порфирогенитових на првом. У првих мелодија говора се пење, а код других пада. Трибалски Срби које су собом довели Хуни и Авари и населили просторе византијске царевине, по сведочењу самих византијских писаца, све до белог (егејског) мора и до Грчке - са собом су донели и имена река, планина и места из своје старе у нову домовину, тако да се скоро сваком "славинском", сада Трибалско-српском племену, може погодити место и област из које је дошло, путем заиста једино поуздане топономатике.

Осим оних назива који су општесловенски, као на пример: Каменица, Буковица, Бела и Црна вода итд. као и они називи који се налазе као специфични код неког словенског племена, свакако су неоспоран доказ за само племе.

Тако називи Дукља, Осјек, Бирча, Опатово, Раба, Сана, Самбор, Острог, Плица, Ополе, Борања, Млава, Левач, Громада, Борак, Качер, Требиње, Клек, Савина, Кладово, Штрпце, Мишљеновце, Магура, Оњег, Места, Маглин, Ливно, Сјераково, Плаво, Лаб, Морава и многи други сасвим јасно говоре одакле су дошли ти византијски Славини од својих суграђана касније названи "простаци". И само њихово име "Славини" можемо сматрати да је позајмљено од места "Славе" или друго "Слависко". Она која су се до данас задржала у пређашњој "славинској" домовини, преневши их у нову домовину, а колико ми је познато једино је "Славиње" исто онако као што се "српска" (Сарбске на обали блатног-балтичког-мора и поред језера Sarbskиsche See) пренела само у "Србици", у Тесалији. Истовремено ова два имена казују и право име за садашње Словене у овој западној половини илирског полуострва.

Покрет извршен у првој половини VII века о коме нарочито говори Порфирогенит називајући те Словене Србљима (и Хрватима), свакако је био последица образовања Словенске државе под Самом, и ти "Србљи и Хрвати" били су принуђени да оставе оне области које су остале изван граница Самове државе, а на које су силом надирали Франци из Франконије (између Мајне, Дунава и Чешке) и Немци са Везера.

Налазећи се западно од Лабе, углавном у подгорини Харца и на планинама "Тириншка гора" (онда звана "Липе") и "Шумава" (Bцhmerwald) извесно је да је то било сточарско племе (необична појава у Словена) и као таквом није му било ни тешко да своју стоку покрене у потрази за новом домовином. Ово племе Порфирогенит правилно назива Србима, јер су то заиста били углавном "Сораби" и нешто "Венди". Порфирогенит добро каже да су из "Бојке" дошли, јер су заиста прошли поред и кроз "Бојоарију" (данас Баварска) и "Боемију" (Чешку).

Гонећи своја стада од пашњака до пашњака, они су пројездили источним огранцима Алпа и преко река Муре и Драве сишли на Саву - све од њеног извора до ушћа.

Кад су прешли у то време граничну реку византијске царевине они су са својим стадом остали на планини и - како онда тако ево и данас - ти Порфирогенитови Срби сточарски су народ, док су, напротив, они раније пристигли, били и остали земљораднички народ.

Верујем да вам је познато да су сасвим различите духовне способности које се развијају код сточарских, а сасвим друге код земљорадничких народа.

Узмимо поезију.

Земљораднички народ никад није беспослен; од ситних брига којим га земљорадња обузме по цео дан, њему не остаје много времена да се препусти било каквој разоноди. Иако и он има срца којим осећа Бога у својој души, љубав у својим грудима, он не може тој разоноди да жртвује оно време које условљава његов физички опстанак.

Стога се код земљорадничког народа може развити само лирска поезија.

Главно занимање сточарског народа је у његовом физичком нераду. Напасајући стадо, његова се душа задуго може одвојити од земље, и да шестари као орао по сферама вишег света. Одушевљење, какво дело или каква успомена која зажегне у души његовој, има више прилике и времена да се ражари у пламен и жар који га дуго обасјава и греје. Стога се у сточарског народа и може развити епска поезија.

Из ове, иако кратке напомене, ви сад видите зашто је она дивна епска поезија на језику Порфирогенитових Срба. Томе није узрок расна разлика у начину живота, а овај - то ви врло добро знате - има најјачи утицај и на културни степен народа и на његову духовну моћ.

II

Рекосмо како су византијски писци оне Словене који са Хунима и Аварима овде дођоше, назваше именом Славинским, а њихови суграђани посебно они Грци и Цинцари (погрчени Латини) у Хелади и Тесалији, па и у Македонији - простацима - јер не беху одгојени у њиховој цивилизацији (која је у сваког народа другачија), као што уопште и увек (па и сада) грађани (варошани) сељаке зову простацима, често само "сељацима" што у ствари и јесу.

Тако у северном приморју јадранском, у Далмацији, грађани (који су најчешће били друге народности: Феничани, па Хелени, Латини, па Италијани) сељане из околине називали су сељацима, или својим језиком Пагани. Грађани у Србији доскора су (често и сада) сељане звали геацима што потиче од грчке речи, то јест онај који земљу обрађује, јер су ти грађани већином и били Грци и Цинцари, или Гркомани.

Па зар не би то било до гнусности глупо, и до осуде погрешно, па и смешно, кад би неко узео да назив "геаци" означава име народа? Тако је дакле погрешно и глупо, што су ранији српски историчари пагане тумачили тако као да су они тобож били поганици, јер нису примили хришћанску веру. Како погрешан и глуп mythus ex ethymo natus у кога вероваше људи који су латински знали, који су дакле знали да се село каже пагус, а сељани пагани!

Тако су исто незналице и надрикњиге деветнаестог века чешће узимали да у средњем веку у јужној Србији за Словене (овде за Србе) употребљавана реч простаци значи име племена!

Поред речи простак није било ни нужно помињати име народа, јер за односе у којима је и за које је та реч узета, није било потребе пошто су и Грци и Срби били, социјално и правно, поданици царевине и само је требало разликовати цивилизованог од нецивилизованог, грађанина од сељана. Ови Словени су ушли у царевину само као поданици њени, зато су они, као и староседеоци, били само Ромеји, али нецивилизовани Ромеји, према домаћим Ромејима, питомим кифинима, рафинираним кифтама, према охолој госпоштини.

Овакав случај имамо данас у Аустрији па кад се каже Аустријанац, онда му не знаш да ли је Чех, или Словак, Пољак или Србин, Мађар или Влах, Талијан или Немац; сваки је Аустријанац.

Тако је онда било и у византијској царевини, сваки је био Ромеј, само што је неки цивилизован а неки прост.

Народским језиком (у Тесалији где су поглавито или у већини били Цинцари погрчени Латини) простаци се каже Вулгари, грчким словима написано Βονλγαροι.

Овај обичај да се народ који чини масу у држави (а то су дабоме сељани) зову простацима за разлику од варошана, госпоштине, интелигенције важио је на илирском полуострву одувек па и дан-данас - јер је сасвим природан - па га има и овде као и свуда. Код других народа, изван полуострва, ти се људи просто зову сељанима; код Француза paysans (који на земљи живе, не у вароши), код Немаца Bauern (који земљу обрађују, не тргују или господују - "паори"), а код Грка и нас простаци, и то тако да сељане не зову простацима, само варошани (грађани), него и они сами себе тако зову. Чућете често да вам човек са села каже: "ми смо људи простаци", јер он то заиста и јесте па и сам осећа да је мање образованији и углађенији од грађанина.

Због овога и језик којим сељанин (народ) говори, без обзира на то да ли је сељанин истог племена са грађанином, зове се прост језик. Свако се лако може сетити да су књиге писане овим језиком - којим народ говори - имале напомену да су писане простим језиком или преведене на прост језик.

Често се дешавало да се ова реч прост плеонастички каже, то јест, иста она која значи на пример прост сељачки језик. Дели ли се, пак, а чега је на илирском полуострву (као и у Панонији) увек бивало, да су сељаци другачији од грађана, онда се њихов језик двоструко зове простим, и у том случају често је бивало да се уз народну реч прост дода и господска реч прост. Тако у Панонији доскора сте могли чути израз "простак паорски", а код Грка "прост вулгарски".

III

Да се опет вратимо мало на источну половину нашег полуострва.

Онамо су Словени дошли преко доњег Дунава, поглавито из Дакије, дакле они Словени који са Дњепра одмах скренуше лево кроз отвор између Карпата и Дунава, најкраћим путем за овамо.

Њихов Ханаан природно била је најдоња Мисија из које су опет, сасвим природно и постепено, кренули пут Црног мора и ка доњој Марици, поставши као и сви други мирни поданици византијски.

Али ускоро на царевину нагрну Татари који су, при кретању Словена са Дона и Дњепра, а можда и уз њих и са њима, прошли кроз њих и настанили се на Галичкој висији усред непрегледног словенског простора.

Ове Татаре, суседи им Словени, називали су географским именом исто онако као што су и саме себе називали географским именом.

Тако источни део ових Татара, Дакијски Словени (као први им суседи) звали су се по реци на којој су били и низ коју су поглавито у равницу ка Словенима дошли. Река се звала, онда и сада, Буг, Блг, Болг, и они их назову Болг-ари.

И западни део истих Татара, Панонски Словени (као први им суседи) названи су по реци на којој су били, и низ коју су поглавито ка Словенима дошли. Река се звала, онда и сада, Унга, и они их назову Унг-ари.

Ови Болгари нападну на византијску царевину и у освојеној земљи византијској оснују себи државу. Наравно освојена земља била је Грчка, али освојени народ били су Словени.

Држава је добила име освајачево, па су Византијци сасвим и наравно народ те државе звали именом државе, као што је свуда и одувек бивало и бива.

Али и сам народ, опет сасвим природно, називан је по имену освајача, сада господара свога, нарочито у односима према другим државама, и у односу на друге Словене. У овом другом случају реч Булгарин стајала је уместо Булгарски, дакле као придев, чиме се хтело рећи - Словенин, за разлику од оних Словена који су остали византијски.

Овакав обичај сасвим је природан и није у историји усамљен.

Овако су и они Словени у северној Сарматији, који су прихватили управу племена Руса над собом називали, не својим именом које и данас знамо, руски, разуме се Словенин, за разлику од осталих и других Словена који нису били под Русима. Овај назив остао је и до дана данашњег такав, то јест придев, те ниједан тај Словенин и данас не каже "ја Рус", јер и није Рус, него "ја руски" (разуме се - Словенин). Остали Словени су тај назив променили у име владајућег племена, и ми их данас зовемо Руси, мада они сами за себе кажу руски.

Овог обичаја има и код појединих људи због разних узрока. Ми смо имали: Радивој Прајз (зато што је био у "фрајкорима" Марије Терезије против Прајза); Јоца Шваба (јер је једини у неком друштву знао "швапски" језик); Стеван Француз (због истог узрока) и још доста таквих случајева.

Осим тога имали смо доскора, понекад још и данас, исти случај, то јест говорили смо за Србе у Аустрији Швабе уместо швапски а они нама узвраћали Турци уместо турски, разуме се - Србин.

Ево како треба разумети име Болгарин у источној половини полуострва.

Оних правих Болгара (татарског порекла) било је мало и они се убрзо, можда одмах у трећој генерацији, претопе у своје Словене, те осим имена оставили су веома мало трага за собом.

Али како Грци немају слово Б, они су име овог народа писали Βολγαροι. Οΰ како ова реч која значи име неког народа (natio) звучи скоро исто као и реч Βονλυροι, κξја означава културни степен народа (populus), те се десило да су се касније ове две речи побркале утолико пре што Византинци ни ове на истоку нису могли рачунати у цивилизоване, и што су оба ова народа (у источној и западној половини царевина), иако међу собом различита, била ипак сродна. Касније пак "невјеже" узеше да обе речи значе једно исто, и то име народа, то јест natio, а не populus.

Ето ту је Гордијев чвор.

О овоме би се могло веома много писати, али мислим да је и ова напомена довољна свакоме који зна мислити, који уме да чита историју и живот народа и који хоће да је поштен.

IV

Али народ у Македонији и сам се зове Бугарима - рећи ће који Бугарин и - поред Аустријанаца, на жалост још и многи Рус Бугарофил. После свега реченог овој речи апсолутно нема места али - да и то објасним.

Пре свега не зове се тако сваки, а и они који се Бугарима зову, не називају се од давнина тако, што има три узрока.

1. Средњовековни назив Βολγαροι = Βσлгари = прости људи сасвим природно ушао је и у сам народ па - што је истина чудновато, али и у најудаљенијим крајевима од Бугара, као на пример у северној Далмацији - обрнуто од вулгар - у бугар. Сетите се само "бугар-кабанице", која се у Херцеговини пева, али која се у Бугарској не носи нити се носила (дакле не као "далматица" коју су и немачки цареви носили, коју су и католички попови себи на главу стављали и од чије речи је најпре постала долма, долман, а касније и "долама") и сетите се песме "бугарштице", у Далмацији, што ће рећи песме простачке, простог народа, тако назване за разлику од песме књижевничке - углавном италијанске.

Ово је необорива истина и никоме ко право на науку полаже не може да послужи као оружје у корист Бугара.

2. И Турци су узели да реч "бугарин" значи простак, наравно сада у односу на њих као господарећи народ, па да би Турцима, као и некад Грцима угодили, те да би се овакве или онакве напасти ослободили, многи се Србин у Македонији називао онако како то прија његовом господару, а многи се том туђом речи уместо својом служио и у односу према грађанину од кога је појединачно зависио.

Међутим, реч Србин рано је почела код Турака да значи револуционар.

Бугарски народ, од када је пао под Турке, скоро се никад није дизао да себи извојује слободу, народну, грађанску и уопште. Он се увек задовољавао тиме ако је могао да умиљавањем и сваковрсном покорношћу обезбеди себи лични опстанак, или да прибави материјалне користи.

Сетите се, ако знате, или проучите ако случајно не знате - ја вам не могу, а да не поцрвеним, иако Бугарин нисам, набрајати средства којима се раја у Бугарској служила да би се Турцима додворила, да би свој тешки живот у миру провести могла.

Наравно да је такво држање Турцима сасвим одговарало и - они су због тога у Бугарима - увек видели миран, послушан народ, верну рају.

Напротив, Срби су се вазда опирали насиљу, и појединачно и у маси. Они су врло често буне дизали и уз сваког непријатеља турског пристајали, тако да турска царевина у Европи скоро никад од Срба није била мирна.

Немојте се много обазирати на српске хајдуке без којих турска царевина апсолутно никад није била, немојте исто тако узимати у обзир ни ситне - иако врло честе буне у српском народу - али свакако не смете губити из вида, већ сте напротив дужни да на памети имате оне велике - по царевину често опасне српске устанике - који су били узрок честих трзавица у царевини.

Узмите на пример устанак од 1595. године у Старој Србији због кога су Турци спалили кости Светог Саве, пошто је на устаничким заставама био лик тога српског свеца. Узмите даље устанак 1689. кад су Срби, њих око 30.000, као претходница чистили терен Лудвигу Баденском, те је он могао да продре до Качаника. Узмите, затим, устанак 1716. године за време ратовања под принцом Еугеном кад је велики део царевине откинут. Узмите потом устанак 1791. у рату под Лаудоном, који се завршио Свиштовским миром; онај херојски устанак 1804. године и одмах потом 1815. и, на крају, рат 1876. којим су Руси поклонили Бугарима ослобођење - да не спомињем друге, иако не мање крваве и мање славне устанке 1862. и 1875. у Босни и Херцеговини, па ћете онда јасно видети да је српски народ током близу тристо година скоро без прекида држао запету пушку према турској царевини.

Сасвим је онда природно и разумљиво, да Турци тај и такав народ, не могу волети као неки други - који је поготово драговољно - подносио, као народ и као појединац, свакојака насиља.

Уз све ово постоји једна чињеница која, уместо да користи, само штети српском имену у турској царевини.

Пошто је један део српског народа, иако врло мали, почетком овог века извојевао себи политичке слободе и створио себи државицу од Турске одвојену, а под именом српске државе, онда су Турци име Србин, ионако већ мрско им, идентификовали са подаником Србије, те стога нити су Турци трпели да се неко у њиховој држави Србином зове, нити је неослобођени народ смео да себе зове именом које је у Турској на злу гласу.

Овакво поимање народног имена у политичком смислу ево се и данас понавља, на жалост и срамоту братства и образованости, код Хрвата, који, као слуге Аустро-Угарске, као власници у Босни, забрањују српском народу Србином се звати, говорећи му: "Срби су у Србији, а ви нисте у Србији".

Због ових ослобођених Срба Турци су над неослобођенима наливали своју најбешњу жуч, тако да је сироти народ морао крити па и одрицати се имена свога само да би колико толико избегао турски гнев и насиље. Многи који је арнаутски језик знао, казао је да је Арнаутин, грчки – Грк, а остали народ је у нужди и невољи прихватао име Бугарина, то јест просте и мирне раје, само да би спасао голи живот свој и порода свога.

Размислите господо, а Бог вам је дао те нисте туђи робови, и браћо, ако сте права браћа, мало озбиљније о оваквом стању једног народа, који је, немајући апсолутно никакве моћи, морао - да би одржао физички живот - и од себе самога крити име племена свога; у том страху су прохујале читаве генерације под именом које дому његовом наноси пламен а животу смрт.

Ово се не би смело не знати, ни заборавити, још мање игнорисати, а најмање злоупотребити.

3. Бугаре из сна није пробудио ни српски устанак 1804. и 1815. ни грчки устанак 1821, па ни руски рат 1828, који се водио у њиховој сопственој отаџбини. И још више и црње од тога: руска ратна историја је немило забележила да се у том народу, који су Руси ослободили, нашло више људи који су свом старом господару против ослободилаца шпијунирали него што их се латило оружја за своју слободу. Па и у овом последњем руском рату 1877/78, погледајте само у руска акта, колико их је због шпијунирања стрељано, а с друге стране, из списка њихових добровољаца, који су с оружјем пристали уз руску војску, колико их је из Бугарске родом било!

Али исти ти Бугари на другом су полу били охотнији.

Благодејањем српске и руске државе они су стекли и своју интелигенцију, али која се одмах латила да се користи заблудом, коју је произвела с једне стране плитка, индолентна и болесна интелигенција а због тога и - игнорантна, површна и кратковида српска дипломатија, а с друге стране несимпатија и грамзивост суседа наших.

Та прва бугарска интелигенција напела се свом снагом да свој бугарски народ, не од Турске ослободи, јер су им они највећа заштита били, него да под том заштитом, агитацијом и пропагандом представе га као најмногобројнији и све оно што није било у границама ослобођеног српског народа представе Турцима и Русима и целој Европи као бугарски народ.

Експлоатишући своју безграничну сервилност према Турцима, њима није било тешко да Турке задобију за себе а против Срба, који су истим тим Турцима већ били трн у оку и који су под притиском турског беса, грчког свештенства и арнаутског насиља били принуђени да трпе све оно што му је тај притисак наметао па се дакле није могао нити смео одупирати пропаганди фаворизованој од силе и власти, нажалост и од његове узданице Русије. Зар се онда смемо чудити што многи сад у мушкој снази Србин и сам мисли да је Бугарин кад га је његов учитељ у школи од детињства томе учио?!

Турци протежирају бугарску пропаганду не због незнања (као Руси), него из рачуна (иако лошег); а они врло добро знају, тако добро као и ми сами, и боље него ми сами, коме племену припада тај словенски народ у Македонији. Јер Турци врло добро знају од кога су освојили Серез и Струму, од кога Скопље и Вардар, од кога Тетово, Прилеп, Битољ и све покрајине "доње Србије" (Serbia inferior, како је назива последњи арванитски деспот Иван Мусакија још 1510. године), дакле две генерације раније од Првог великог српског устанка 1595. године. Све то Турци врло добро знају, али чему све ово говорити Русима!...

Положите силна браћо, који нисте кадри туђу беду да појмите, ставите руку на срце па признајте да би ми Срби, који све те своје јаде знамо, и још памтимо, да би морали бити најцрњи подлаци међу народима у свету и недостојни имена људског кад не би мрзели, до фанатизма, онога који својом јаком протекцијом иде на то да наше племе уништи?!

Сад ћете ваљда боље разумети онај бол који смо ми изразили приликом Сан-Стефанског уговора, а поводом карте коју је словенско општество уз календар издало.

Колико је пак бугарском пропагандом фалсификована и мистификована истина и правда, а што и сами, да хоћете, увидети можете, ево вам најјаснијег и беспоговорног доказа у самом вашем календару.

Говорећи на страни 78, о манастиру Златоврху или Трескавцу, тамо се каже: "Сохранило с љубопитноје преданије објасњајуштеје самоје названије монастирја; Доч њекојего болгарскаго царја, по имени Каламарија, виђа за муж за султана Мурата".

И у турској и у српској историји записано је, и сваки, који је те историје читао, зна, да је Марија (Мара) касније од светогорских калуђера прозвана Каламарија (добра Мара), јер је манастирима оставила огромна завештања - а која је пре тога била удата за султана Мурата, 1437. године, да је та Марија била кћи српског деспота Ђурађа Бранковића-Смедеревца. И при свему томе, што сви Руси, који су писмени, знају ту историјску чињеницу, јер су српску историју писали и Руси - Гиљфердинг, Мајков - редакција календара није нашла за сходно да својим читаоцима каже да отац Маријин није био "Болгарски цар".

Молим вас да тај случај узмете мало боље и дубље за анализу па ћете се и сами уверити, ако вам је уверење потребно и желите га, колику и какву истину можете придавати бугарским и бугарофилским историчарима, а и традицију, коју вам неко са полуострва саопшти. Верујући Бугарима, а не верујући Србима, ви чините огромну и неопростиву пристрасност према браћи, а не верујући ни вашим сопственим научницима - Мајков, Јастребов - који заиста заузимају важније место и међу људима и у науци него ти ваши ускоци бугарски - ви се показујете као саучесници у злочинству које никад застарети и никад опростити не може, сем исправљањем себе самих.

И кад ми Срби, у Београду, Скопљу и у Битољу, мрзећи протекторе бугарске, због браће Руса нам је жао, истина и много до срца жао - шта и зар можете онда од нас тражити више

Кад се дакле, и ако се, све ово, што сам напред изложио узме у оцену озбиљнију, истини и правди оданију, онда престаје сваки спор о томе које је то словенско племе које је у Македонији.

"Стару Србију" ја нигде ни спомињао нисам нарочито стога што назив "стара Србија" истина обухвата и Македонију, али северну половину те "старе Србије", дакле некадашњу "Дарданију", коју под именом "Старе Србије" неки једино и узимају, а у којој се налазе све престонице независне Србије; Рас и Приштина, Липљан и Призрен, и Скопље - у бугарски елемент могла би рачунати само најбезобразнија безочност и нељудско беснило, које и најпростија људска памет мора са гнушањем осудити и презрети.

Дакле:

1. И у Македонији су Срби, и то они са којима је Немања државу створио, и према томе цело немањићко доба - преко двесто година - није ништа друго, него ослобађање и уједињавање Трибалских Срба, то јест оних "Славина" који су под заставом Хуна и Авара ове земље заузели и населили.

2. Βολγαρ и Βονλγαρ две су сасвим различите речи: је nomen nationis, латински написано Bolgar, словенски Болгар и Бугарин; тај народ никад није прелазио Родопе и Деспотову Гору, која га сасвим природно и неминовно одваја од народа западно од тих планина.

Βονλγαο је classificatio populi (i plebis), латински написано Вулгар = простак, и значи "нижу класу" народа у земљи. Ово је дакле трећа туђа реч у словенској етнологији, која се даје имену народа; реч Servus за Србин, и реч Sclavus за Словенин, већ су и туђини одбацили, а реч Вулгар зар Руси хоће да приме?

3. Гопчевићева карта је једино правилна.

Али поготово иста таква карта налази се у архиви Министарства спољних послова у Петрограду (и у Бечу, Берлину, Паризу, Лондону и Риму) међу актима Берлинског конгреса, дакле ужем кругу позната пре дванаест година; слична њој издата је и у Београду 1885, нажалост Србима непозната! Ако све те карте упоредите, ви ћете видети да се оне раније две у потпуности слажу са Гопчевићевом - која је производ аутопсије - у шта сам се лично уверио. Његовом аутопсијом студија је добила на вредности, а аутопсија научне потврде.

4. Ко хоће да буде прави судија тај се мора најстроже придржавати првог правила: audiatur et altera pars, иначе, решавајући само по једној страни, судија постаје разбојник... а овакав криминал учињен према народу не могу заборавити па ни опростити многе генерације.

Наука није исто што и политика.

Истина, има наука, које се могу прилагођавати политици, као што је на пример политичка економија коју су Енглези прво почели мистификовати, јер они су практиковали и у науци проповедали заштитну (прохибитивну) трговину, све дотле док до танчина своју индустрију нису обезбедили, а касније, кад су ушли у систем светске трговине - другачије ствари поставили. Ако неко мисли да ће успети да политику потчини политици, тај се вара, јер је то привидно и краткорочно штета, у овом случају по цело словенство, па дакле и за Русију, очевидна и огромна.

Према догађајима последњих година изгледа као да Русија и не жели да руководи политиком ни у својој близини, него се задовољава да се прилагоди оној коју њени противници воде. Тако велика и тако силна царевина па да се при решавању за њу важних питања - задовољни секундарном улогом и са гласом другог ранга то за остале Словене није утешно, а за њу саму није угледно...

Пасивност Русије при решавању словенских питања, Европа експлоатише на штету словенске будућности и на уштрб политичког угледа Русије.

Ето то сам сматрао за нужно да кажем редакцији из Словенске науке и из српског срца.

Мислећи да сам се овим одазвао позиву редакције имам част звати се

1890. Београд

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]