Поезија Лужичких Срба
Приредио Предраг Пипер
2002
Садржај
Оваj избор из поезије Лужичких Срба први је такав избор који се појављује на српском језику. Њему је једино претходио, по саставу и обиму друкчији, мали избор из песништва Лужичких Срба (17 песама) објављен у Крушевцу 1961. трудом М. М. Парунца, који се данас ретко налази и у библиотекама. Поезија Лужичких Срба досада се могла прочитати на српском језику само у књижевним часописима, понекад и у студентским и дечијим листовима и сл. па и тамо доста ретко. У припреми је шире издање ове песничке збирке, које ће имати класичан облик књиге, чије би се издавање могло очекивати средином 2002. године.
Избором из поезије Лужичких Срба који је сада пред читаоцима заступљени су лужичкосрпски песници чије песме могу да дају доста добар увид у лужичкосрпску лирику ХХ века. Њихов редослед је хронолошки. Изузетак од принципа да се у збирку укључе само писци ХХ века направљен је у случају химне Лужичких Срба, настале у ХIХ веку и одломка из песме познатог лужичкосрпског песника Хандрија Зејлера.
Највећи део песама у овом избору превела је с лужичкосрпског др Нада Ђорђевић, Песме Јакуба Барт-Ћишинског, Хандрија Зејлера, Мата Кошика, Јозефа Новака, Јана Сакле и Мине Виткојц превео је М. М. Парунац. Лужичкосрпску химну превео је приређивач.
Белешке на крају овог песничког избора дају читаоцима основне податке о ауторима који су у том избору заступљени.
Грађа за ову збирку скупљена је у Народној библиотеци Србије умногоме захваљујући предусретљивости сарадника Референсног одељења, за шта им је приређивач захвалан
П. П.
Српство живети мора, чврсто стајати
и застава српска високо лепршати,
све док буде бор до бора
бацао сенке преко лужичких гора,
све док стрмо стење, као камени штит,
стршило буде високо у зенит,
а Шпрева током сребрним
тихо певуша Србима свим...
живети Српство мора, чврсто стајати
и његове гране увек цветати,
све док буде сунца и месеца
и под њима наша Лужица,
докле облак кишни благодетно залива
богате, плодове наших, поља и њива,
све док зеленило покрива брда родне груде
и на њима бар један цветак буде...
Живети мора Српства, чврсто стајати
све док српско дете успављује мати
погнута над колевком маленом,
успављујући га песмом сананом,
све док свака мисао српског духа
не буде била изван свога руха,
да би језиком својим увек могла понављати:
- то наше Српство мора опстати...
1842. год.
Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах...
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је - Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!
Напомене
* Дубровник
** И ако је био савременик кнеза Милоша, X. Зејлер није знао,
да је Милош био само вазални кнез. М. М. П. 1859. год.
Што јаче се затегни сам, струно златна ...!
Извуци из ње што снажније звуке, прсте мој!
Хоћу Србима да певам, да прену у бој
и победнички разбију слободе врата.
"О, Срби, пређите на дела већ! Напустите
колебљивост сваку!"
Глас мртвих Срба из гроба опомиње и позива...
"О, устаните, раскините окове тамнице, што пут ка
слободи скрива!"
Туђинцима пркосно покажите песницу вашу јаку...
Туђи дух и обичаје туђе од себе одстраните,
реч отаца ваших и веру живу храните,
сваки педаљ српске земље браните!
Свиће зора за ноћима свим. -
Хтео бих све то да видим и доживим,
о, Срби, моји за родну реч и земљу нашу за коју
живим!
Кад овде чујем птичицу, да тихо поје,
увек се за њом окренем, док чежња обузме срце
моје
Али њихова песма, овде, не може да ме узбуди,
да дирне срце моје и радошћу напуни груди.
Прекрасних птичица има овде, што узлетају ка
небеском своду, али шта им лепота вреди кад певати не могу?
О, где је твоја песма, шево, певачу, Лужице, без
примера,
коју над главама ратара извијаш у хиљаду трилера
Где си, најдражи госту наших Блата, славују убави,
што у сутону, без предаха, певаш своју песму
љубави..?
Песме птичица овде више не могу слушати,
па ћеш и ти, песмо моја, ускоро заћутати...
Птица опет около лети и тихо поје,
окрећем се за њом, док у грудима дрхти срце моје...
Беда, бол и јад - од горег горе...!
Ко би наше невоље описати знао?
Прети нам потом смртно море,
да Србе уништи Немац би ове дао...
Земљо јада, земљо света,
свемогућем слава, што те пропаст није могла стићи!
Земљо моја на крст разапета
глас слободе из гроба ћете дићи.
Устани, земљо српска намучена,
из тешког сна се пробуди,
свим боловима искрвављена,
крени у бој! Чим зора заруди...!
Браћо на југу зар баш нико од вас тамо
нема ни срца ни душе, да на север погледа мало,
само,
где се, изгубљени у мору, шака људи за живот бори
до крви?
У пакленом ћутању, браћо, немилосрдна песница
прети да нас умрви,
пију нам крв, да би нам понестало и ово мало
снаге што имамо,
преко хиљаду лета, напуштени, бисмо се, да ђаволу
душу не предамо....
Браћо на југу зар не можемо рачунати са вама
да нам се хитно пружи братска помоћ смела,
у тренутку кад смрт лебди над нама свима?
Од оних, браћо, што нас тлаче вековима...!
На коленима је српска земља цела,
Славене моли: смилујте се над нама...!
Наш несвесни народе,
никако да се пробудиш...
Опсенама те разним заводе,
да блиску пропаст и не слутиш...
Мој народе потпуно опкољени,
хоће да сврше с тобом, да узму последњи данак
од тебе...
Ах, народе мој вољени,
устани, брани своје, погледај око себе...
Пробуди се, погледај, у блистави зрак,
у сунце, које је већ на небу високо
и које те опомиње: живи и буди јак...!
а у исто време чуди: зар још увек спаваш дубоко!?
Више још, шевице моја, још снажније клицај,
и трагове песка и земље са перја отресај...
Високо на крилима, узлети,
ка сунцу полети....
Доле као да се у твом гласу бојазан скрива,
дик на висинама постаје звоник и љупкији бива,
тамо горе хоћу да те слушам, тамо узлети,
До неба чак полети...!
Србин сам и то ћу остати,
Србином се до своје смрти звати
и у српској земљи, само у њој,
кад смрт позове наћи мир свој...
Заједно са својом браћом, а не сам,
спаваћу мирно свој последњи сан
у храму белих зидова,
у сну вечном без снова...
Српски храм, земља српска,
туђа би ми била мрска,
Србин неће заборавити на мене,
да ме у својој молитви спомене...
Како бих сам могао бити у туђем крају,
кад ме овде сви познају,
спаваћу са Србима мртвим свим
са осмехом тихим, блаженим...!
Крст српски с настрешницом малом,
поставите на гробу мом,
јер Србин сам својим бићем целим
па то и по смрти остати желим...
Може ли песник свако бити?
Разуме се!
Чуперци преко крагне,
у грлу ракија,
пола фенинга у џепу
а име у лексикону
- већ си песник.
А пева се овако:
"Пролеће је опет близу,
ах, како је наше доба лепо!
Свуд ничу фабрике,
а на сунцу света каранфил.
Нико нема брига,
то је успех наших људи."
А шта то значи?
Управе и ферајни,
председништва и општине
удружења
свих могућих врста.
А како се то шири?
Брошурице и блокове
зао дух за Ускрс
из највише куће
на пут проспе
у снег и блато.
Зар није тако?
Хвала богу!
Гледајте како
сребри се јутарња роса
а зраци играју весело.
Гледајте како
на земљу просу се дан.
Гледајте како
трава у чашке упија
сунце, воду и радост.
Гледајте како
на земљи расцвета се дан.
Као хлеб свеж
миришу поља,
а тамо на њиви у бразди
на стражи рода стоји.
Та не бих желио другде бити,
ни на планини, ни на крај мора
кад се код куће спушта вече.
Нову песму
траве нам звоне
а над нама од Делана лети
пар дивљих пловки.
Та не бих желио другде бити,
ни на планини, ни на крај мора
кад се код куће спушта вече.
На одмору у Татранској Ломњици
питали су ме
о новим стиховима Лоренца,
Кравжа и Брјезана.
И причах што сам знао.
Идући с одмора
на Будиској аутобуској станици
сретох младу девојку.
Учи два језика, погађа
шта сам, Пољак, Чех
или шта знам ко?
Можда сам Србин?
"Ja, kann man denn vendisch aush shreiben?"
Мени се оловка сломи.
У хладно небо
кошчате руке упире
замрзло стабло.
У њему сав живот
замро.
Младима се уклонио
стари свет.
Испод дрвеног костура
на клупи човек седи.
Топло одело греје му жиле
и аритмични пулс.
Мисли, мудра је и свемоћна старина.
Гледа сплет мртвог дрвета
а не види
да отуд и њега чека
закон јесени.
Ја, споменик у Ракеци,
лежим оборен. На
словима српским и пољским
гушим се у трави.
Имам још нешто да кажем.
Да ли на пољима у Ракеци
још стоје
разбијени тенкови? Имају ли људи
опет доста да једу?
Шта раде ђаци? Јесу ли
завршили школе? - Не!
Што овако с мишевима
да говорим о томе, што
људима треба да кажем.
Крешти кобац и
гракће гавран
над убијеним братом,
зна се.
Дозволите ми само
да додам:
На ливади, где стајах
беше црвена трава од
наше боје.
Имам само то да кажем
а лежим оборен.
Видех како се рађа
цвет с именом таквим
и познадох закон
његовог живота.
Дуго, веома дуго
спрема се да цвета,
док најзад,
једног дана увече
раскош свога цвета
показа и свену.
Други се дивили цвету
а ја остадох тужан
Будишин и Хоћебуз:
Cereus grandiflorus
Смрт видех да седи на међи
крај поља житног,
о косу нову, звонку
незрело класје бије
док претећи уокруг звони
Солинген, Солинген, Круп.
Смрт се подиже, около погледа
ко лопов - нигде ничег.
Заплака младо жито, моли,
а она косу ту хвали
и мирно, само вели:
Солинген, Солинген, Круп.
Кад погледах опет све беше
на своме месту сваки поток
пљускао је само у бари зелен лист
њихао се на другој грани горди
гавран, авион брујаше у зраку
сам шарао је Јупитер по васељени
боље бројао је само доглед
Годишњеодморце познадох на сунцу
неосетљиве без лица лежаху
празне конзерве свуд у песку живахни
појединци -
Једне ноћи умрло је
треће око којим сам
једноставно
видео све.
Како бих писати могао Немици ја
кад само на тебе мислим!
Ја у немачкој речи нашао не бих
што мисли моје тако би рекле
Ко нежна реч српска
што ми је једног дана рече
да је се сећам, дуга лета:
"Мој драги, ја те волим..."
Могли бисмо вечно
седети и фарбати ускршња јаја.
Перо, восак и пламен - митски
реквизит, нијансирање боја попут лука, попут
траве, из коре
филтрирано црнило, цеђена зелена -
чарамо, хитро у рукама
окрећемо прајаје елементарно, означујемо тачкасто
са импулсима полутар јаја,
ланчамо серије редова вучијих зуба
меридијално, засењујуће компасне игле,
на магичном пољу,
ка половима, где розете
сунца двоструко зраче пред
нашим очима, зачаране мистеријом
ствараоца што повлачи перо,
миријада предака земљорадника. Тако
успостављамо враћање времена,
равнотежу генерација,
пропорцију историје,
круту хармонију света
(вукови не треба да дођу
сунца нек нам сјају) -
а тада долази оно што је једино разумно:
Лупамо их за Ускрс, тај
фетиш демонског култа из каменог доба,
скидамо са њега ону лепу љуску,
и варимо садржину.
А тада чудан преображај -
васкрсавање јајета:
Срце нам жестоко куца о ребра,
у грлима задржавамо кукурекање,
веселије напуштамо љуске јајета
а незрели, прснемо
у познати ускршњи смех:
Не изгледамо ли као испиљени из јајета -
ми, једина божанска клица у јајету
под сунцем, са кљуном ракете већ
пробијамо љуску неба
човечанство гмиже из јајета.
Ситно разбијено је зеленило бреза у огледалу
плавог небеског студенца
на чијем травнатом дну
лежах летос.
Али тад се нису грабили лакоми за срећом.
У рујавом пламену гори већ
кроз таму јелове шуме храстов пут,
опет је. дакле, јесен запалила ватре своје
у шуми без наде.
Али ја залуд чекам некакву експлозију.
И тупа ралица сунца већ преора
тешко стрњиште облака
од источне до западне међе
за сетву снега.
А шта месец ради? Једини он треба ноћу да жање.
Свеједно: Мораћу и ја пожурити.
Седео сам изнад Будишина.
Шпрјева је шумила бајке.
Ветрић с хладном сенком кришом
донесе горе вече.
И куће у модром диму
падоше доле у дремеж
али зидови старих
кула сијаху још
као од злата врелог
под јасним небом љубичастим;
угасише се, затим црне силуете
осташе само.
А негде у врту, певаше дете
своју нежну песму -
беше лето, прекрасно лето,
и беше ко бајка чаробно све.
Расте кишно стабло
изнад Крагујевца
као музика гуслица лако,
Ту, рекоше силни,
можеш лепоту тражити,
и бацише железне очи
и вредно стадоше убијати.
Ласта цвркутање црно
ниже. у долину циља,
споменика сломљено крило
над гробовима се свија.
Зашуме молитава хор
уз ветрова песме
као вихора хиљаде
сав предео угасише.
а муња и гром
донеће нам мир...
Можда је туд Јуриј Кјешка
бежао партизанима?*
Над Крагујевцом
ко киша рони се лишће.
Ко неће вратити се
узалуд овде сања.
Ноћу су се палиле крпе облака
над градом кад уплашени излете јастреби
из округлих прозора куле у које је
још јуче падала киша
целе пробуђене јесени већ!
Лак ветар пева кроз уморне прозоре
мимо њих иду запушивши уши да би
чули тишину смрти
Ништа се није из те воде чуло кад мирно
корачах преко мостова на север
Напоље на неопране обале језера!
На оштрој стрмини из гласа викнух
за малим галебима јер сам и ја летети хтео Ономе -
Не треба питати За шта, Због чега, Зашто
За собом одједном зачух
како се мајке српске вратише на пасишта.
где лежаху синови њини ко мртви авијатичари
Звали су у тамно плаво лишће врба
Тебе, моја драга, тебе само.
Кад први пут
процветају зелени кактуси
послаћу тад позиве
великом броју
лепих младића.
Али: Једино ти ћеш
чврсто стиснути потом
моје руке
и гледати дуго
у очи моје плаве.
А кактуси тамо
радоваће се ваздан
што гледајућ боје
наше пољупце
у јарко зелено.
Кад опет једном
процветају зелени кактуси
закуцаће код нас
сва родбина
у недељу на врата.
Седеће комотно
око стола у круг
и причати приче
о кактусима,
о њиховим власницима
и одгајивачима.
Док ја идем,
а облачно је,
осећам кишу,
на ципелама носим
недељно лепо време
а на капи дољу
пуну воде.
Трава је влажна
на јутарњем сунцу
по обалама:
сасвим је тамноплава
вода што тече
кроз крај
а у њој се блиста
камичак.
Свежа пара
изнад уског корита
и ништа необично -
без страха, често
дирљиве жеље
под сребрнобелим
небом.
Минути су кратки.
У време детињства
замишљах слике
личности из бајки.
Називао их
по учињеним подвизима
у причама
и бајкама.
дивио се
безмерној снази
мудрих.
Веровах: између нас
бела
и црна је боја.
Нешто касније:
у вечерњој румени
летњег дана
посматрах
с вотровских брежуљака
живахан крај
(по зеленом угару
кретали се комбајни)
Доживех тугу
деде свог
и радост за децу своју.
Кад једном одем
одакле сам дошао,
људска ће ме туга
моја
мучити рад учињених дела.
и бићу тужан
због свега што добих
и што дадох.
Сећаћу се с болом
срећног и тешког живота.
Молитвама је крај,
многе књиге сам спалио.
Нисам сам,
са вама сам!
Оданде откуд
је душа наша
хоћемо без страха
да закорачимо:
да сликамо слике,
седимо на вотровским брежуљцима
и сносимо све сумње своје.
Нашу људску снагу
имамо оданде
откуд смо дошли
а поуздање наше све
док ходамо.
Пролеће
Заједничка жеља
Дођи, пролеће овогодишње!
Вотров, село у Горњој Лужици.
Пред прозором у ноћи
на небу
стоје Велика кола.
Упрегнем
замишљене коње
и гоним к теби
само
пред вратима твојим
полако окренем
нећу да ти реметим
сан.
С поветарцем звиждиш у собу моју
"Немам
времена!"
Пре но што видим,
ветар те
опет однесе.
Сама седим
у хладној соби
са два тренутка.
Хајде, Будишине стари,
на кулу водоводску
да пијеш вино хиљадугодишње
воде Спрејевине.
Хајде, Спрјево, теци даље,
поздрави мостове и језера,
распевај воду по стењу
и рибе у води.
По твоме стрмом стењу
нек радост расте.
Стазама и у трави
нек љубав цвета.
Реци, зашто си тужна каткад
као старица нека?
Ал' поноси се смело
јер оста заувек млада.
О младим Србима нек
воде твоје жуборе
док ми на столицама меким
вотку пијемо радије.
*Спрјева - река у Немачкој која својом дужином тече од Берлина кроз лужичкосрпски крај.
**Будишин - главни град Горње Лужице, административни и културни центар Лужичких Срба, немачки Баутзен.
"Добро дошли!"
у журби поздрави отац
сина, снаху своју
и пружи им
свој рукав.
"Сад, тишина!"
каже гостима отац
сину,
снахи својој
и громко одврне дугме
свог телевизора.
"Збогом!" брзо се опрашта отац
са сином,
са снахом.
Тад спази
стицај околности:
Дошло их је било троје.
(1948-)
Телефонирам,
окрећем свој број,
питам
саму себе
да ли
имам храбрости
да дигнем слушалицу?
Лишће на дрвећу
шапће међ собом
непристојне ствари
да и само побледи
или се зацрвени
и падне.
Кад ми нестану боје,
сликам
вечерње небо музиком
облачног мадригала
нежно,
а тамо
где ми треба љубичасто,
позовем Бетовена.
Докле ће нас учитељу бити?
док се користи дуал
Докле ће нас свештениче бити?
док се пева Оче наш и услиши...
Докле ћемо оче?
док имаш pritela, prijatelku, przyjaciela, podrugu.
Мајко докле?
док се роде у селу звезде
Бако докле?
док липа мирише и пчеле праве мед
Деда а?
опет
дуго
На дрвеном мосту
већ дуго стојим
и гледам шуму
како се свлачи.
Светла река пода мном
листове собом
носи златножуте,
неисписане.
Тихо све дише,
сан од мене бежи
искиданих трака
заслепљује ме огледала зрака
Благи дах ветра
расплиће и сплиће
меке власи девојке
што к мени стиже.
Безгласно тужан
у белом плашту
идем путем
Замишљен
Истина
порођајно тешко се у мени скупља.
Кроз клонуло лишће
гледа месец.
Је ли то заиста лице твоје,
ту, сред жита
покрај булки?
Можда је светла румен цвета
свитање у очима ти одразила?
Ил' је то искра искрсле среће?
Дан беше пун
планова, скица.
У мозгу ми зуји,
звони,
желим да чујем
да ме волиш.
Телефонат.
Кроз три сата веза ти питаш -
"Шта је, брже,
немам времена!"
Дан беше пун
планова, скица.
У мозгу ми зуји,
звони.
Не чух да ме
волиш.
Зашто воз тако лети?
Брзо, брзо...
Чекај!
Нек' дете прво научи
"мајка" да каже и "здраво".
Ја не желим никад да доживим
туђе речи
и хладне станице.
Ко тебе воли,
тај хаос ствара,
чух своје
сусетке.
Ми све досад нисмо
још потражи и
поправку нас двоје,
иако је гаранција
прошла.
Дан - расут
као прегршт звезда,
крчи мотор
што му је кочница
стала.
Људи тамо журе
где устаје јутро.
Умор на њиховим
лицима
и нада да
дан неће уснути.
Дан је то, нимало славан,
прегршт дана што седмицом зовемо
Дахнем у њега
немо, топло,
прва тачка на леденом цвећу.
Беше као да природа
тка себи одећу од дијаманата
и ставља на чело
дијадему од злата.
Беше као да сам дрво, опијено
у зачараној земљи,
гранају се руке моје
а из прстију цветају
цветови.
Беше тако, седео сам
у школи а низ осунчан прозор
кондензовани ваздух се лио.
Професор математике
рукама машући,
прстима показујући,
објашњавао је, извлачио
корене.
Јакуб Барт-Ћишински (1856-1909) један је од највећих лужичкосрпских књижевника. Завршио је у Прагу теолошке студије после чега је католички свештеник у Раблицама, Радвору, Дрездену, Кемницу и Радебергу. Црквене власти су га по казни преместиле у немачку језичку средину. Основао је лужичкосрпску драму делом На градишту. Највише је писао лирске песме. Његова сабрана дела објављена су у 14 томова.
Бено Будар (1946- ) у Лајпцигу и Ростову завршио је студије славистике. Ради у издавачкој кући Домовина у Будишину. Бено Будар је пре свега лиричар, прозаиста и дечји писац. Објавио јеж, поред других, и радове Микус и Дајкус (песме), У суседству скуша (приповетка) и др.
Лиоба Вецликец-Ферчова (1955- ) из места Панчици (Паншвиц) завршила
је студије славистике у
Лајпцигу, где сада ради као учитељица.
Мина Виткојц (1883-1976) велика и врло популарна песникиња Лужичких Срба. Писала је углавном родољубиву и социјалну лирику која одише топлином и женским сензибилитетом. Посебно су познате њене песничке збирке Српске песме и Венчић блотског цвећа. Уређивала је недељник Српски гласник док га немачке власти нису забраниле 1933. године.
Павол Вићаз (1901-1933) већи део свог кратког живота провео је ван родне Лужице. Сељачког порекла приватно је, уз велика одрицања, завршио гимназију у Пољској, а затим се уписао на Теолошки факултет Карловог универзитета у Прагу, али је убрзо умро од туберкулозе не дочекавши да види објављену своју једину песничку збирку. Песник носталгије и љубави према завичају и свом народу.
Бенедикт Дирлих (1950- ) завршио је студије филозофије и теологије, а затим и студије драматургије у Лајпцигу, ради као драматург у немачко-лужичкосрпском позоришту. Најважније песничке збирке: Зелени пољупци, Треће око, Ноћно сањарење.
Ружа Домашцина (1951- ) песникиња модерног сензибилитета, издавач и главни уредник часописа за савремену књижевност Vuhladko у којој је доста заступљена преводна књижевност, укључујући и дела аутора који стварају на српском језику. Објављује на лужичкосрпском о на немачком језику.
Хандриј Зејлер (1804-1872), родио се у селу Слана Боршћа, у близини Будишина. Умро је у Горњој Лужици, где је дуго година обављао дужност евангелистичког свештеника. Хандриј Зејлер је био народни песник у најпотпунијем смислу те речи. Он је оснивач лужичкосрпске књижевности и њен први песник. Његови стихови, који су одисали родољубљем, писани народним језиком, донели су му име песника-будитеља лужичког народа. У доба народног препорода, почетком друге половине деветнаестог века, и у Горњој и у Доњој Лужици, Зејлерови стихови су растурани путем летака. За велики број његових песама компоновао је музику лужичко-српски композитор К. А. Коцор, и оне су и данас у Лужици омиљене. Стихови једне његове песме ("Још Српство није изгубљено") постали су химна Лужичких Срба.
Јуриј Кeјшка (1917-1944) – оснивач модерне лужичкосрпске поезије. Гимназију и студије завршио је у Прагу, хапшен због илегалног антифашистичког рада, затим мобилисан и послат у Југославију, где је при покушају да дезертира из немачке војске погинуо негде између Краљева, Крушевца и Крагујевца. Његова песничка збирка Поезија мале собе објављена је 1971. године.
Јанк Кејшка (1952- ) из места Хорки, пољопривредни техничар у месту
Ракеци.
Јуриј Кох (1924- ) – прозаиста и песник, један је од најзначајнијих лужичкосрпских писаца ХХ века. Објавио је, поред других дела, Концерт на путу (песме), Јеврејка Хана (роман), Између седам мостова (роман), Путовање према јутру (путописи), Последњи испит (драма). Пише везаним и слободним стихом на горњолужичком и на доњолужичком језику.
Мато Кошик (1883-1940) из места Вјербно у Доњој Лужици, евангелистички
свештеник, земљорадник,
песник, класик доњолужичкосрпске књижевности. Умро у Оклахоми, САД. Један је
од најистакнутијих лужичкосрпских песника после Првог светског рата. Пошто се
као евангелистички свештеник пензионисао, иселио се у САД. Кошикова родољубива
поезија посвећена је како родној Лужици тако и његовој новој домовини. Писао
је и баладе и песме с мотивима из далеке прошлости Лужичких Срба.
Кито Лоренц (1938- ) – лирски песник, преводилац и издавач. Завршио студије славистике, радио као научни асистент, био драматург у ансамблу за лужичкосрпску културу, слободни уметник. Најважнија дела су му Нова времена – нове свадбе (песме), Струга – слике једног предела (песме), Кључеви и путеви (песме), Рашчишћавање ходника (песме, на немачком) и др.
Марја Кравцец (1948- ) из места Ворклеци, сада живи у Смјецкецима код
Камјенеца, завршила студије
педагогије, радила као учитељица, од 1990. уредник у редакцији лужичкосрпског
радија.
Ханка Миканова (1939- ) завршила студије педагогије и театрологије,
драматург у Немачко-Сербском
народном позоришту у Будишину.
Јуриј Лушчански (1948- ) – песник и есејиста, историчар уметности. Завршио студије историје музике. У "Маћици сербској" води одељење за културну сарадњу са иностранством.
Томаш Навка (1949- ) – лиричар. Студирао је лужичкосрпски, руски и пољски језик, радио као преводилац и сарадник издавачке куће, сарадник Института за лужичкосрпску народну културу. Песме су му објављиване у часописима, новинама и антологијама.
Јозеф Новак (1985-1978) из места Остро у Горњој Лужици, католички свештеник,
песник, драмски писац,
уредник. Почео је да пише имајући као очигледне узоре Јакуба Барта-Чишињског
и чешког песника Јана Безруча. Посебно успешан у родољубивој поезији, почев
од прве песничке збирке Са духом слободе (1919). Са успехом се огледао и у драмској
књижевности (нпр. драмска поема Невеста слободе), Неки чешки критичари сматрају
да је поезија Јозефа Новака настајала и под утицајем српске народне епске песме.
Јан Скала (1889-1945) из места Њебјелчици, новинар, песник, културни
посленик и политичар. Први лужичкосрпски песник социјалног усмерења. По професији
новинар. Објавио две збирке песама са друштвеном тематиком. Са успехом писао
и родољубиву и љубавну поезију.
Франц Шејн (1949- ) – песник. Завршио студије славистике и докторирао. Бави се научноистраживачким и организационим пословима у "Сербском институту" у Будишину, посебно библиографијом и историјом лужичкосрпског књижевног језика.
Д. П.
|
