/
 

Petar Milošević

POZORNICA KAO MORALNA USTANOVA

Svoju čuvenu raspravu Pozornica kao moralna ustanova čiji sam naslov pozajmio za ovaj tekst, Fridrih Šiler je napisao u punom jeku prosvetiteljstva, i mlad (1784), kada mu je bilo dvadeset i pet godina, uveren i ponesen idejom da umetnost, naročito njegova najdirektnija vrsta: pozorište, neposredno može da utiče u pravcu moralnog uzdizanja čovečanstva.

Danas, sva je prilika, ne živimo u prosvećenom razdoblju. (Agresija tehnike na svim područjima života, pošto je ona zasad više cilj nego sredstvo, svedoči o tome da pravi duh drema.) Tako je Šilerovu misao i moralnoj ustanovi zamenila Beketova antiideja apsurdnog teatra. Ali, pravi apsurdni teatar je, negde u temeljima prosvetiteljski; pokazujući krajnji stepen besmislice postojanja., Beket u stvari trdi da ni besmislica nema smisla. Onda je svačije da sam prosudi da li je to kraj krajeva, ili početak posle poslednjeg kraja.

Inicijativa mladih glumaca Milana Rusa i Joze Matorica, poreklom Srbina i Hrvata, afirmisanih u mađarskim pozorištima, da osnuju ustanovu Hrvatsko i srpsko kazalište, odnosno Srpsko i hrvatsko pozorište u Mađarskoj u prvom trenutku, a iz više aspekata, čini se apsurdnim. Ko će u tom pozorištu raditi kada znamo da osim dvojice osnivača i nema više profesionalnih glumaca srpskog i hrvatskog porekla u Mađarskoj, a takođe je pitanje za koga će i gde će to pozorište raditi?

Drugi aspekt koji ovaj poduhvat čini apsurdnim jeste činjenica da se pripadnici dveju nacija (manjina) koje se u samom nazivu novog pozorišta pojavljuju zajedno, baš u ovo vreme razdvajaju institucionalno, i jedna strana, brojčano veća, odbija svaki vid saradnje.

Posle predstave u kamernom pozorištu Madač, 8. septembra, od rada iscrpljeni a od uspeha i čestitki razdragani glumci, Jozo Matoric i Milan Rus, iz prve daju kontru na prethodna pitanja i nedumice. Izabrali smo Mrožekove Emigrante baš zbog aktuelne političke poruke, i to aktuelne za nas Srbe i Hrvate, kaže Milan Rus. Vadi izgužvani radni primerak teksta i pokazuje mi završetak.

Rad će dati hleb, a zakon slobodu, jer će sloboda biti zakon, a zakon sloboda. Zar se ne radi o tome, zar nije to ono čemu svi težimo? A ako svi imamo zajednički cilj, ako svi hoćemo jedno, šta nas sprečava da stvorimo takvu dobru i razumnu zajednicu?

U intersu naglašavanja aktuelne poruke, nastavlja ars poetiku Jozo Matoric, malo su preinačili i tekst. Dramu je sa poljskog preveo beogradski književnik Petar Vujičić, naravno na srpski jezik, a za ovu predstavu tekst protagoniste kojeg je tumačio Jozo Matoric pohrvaćen je uz jezičke savete Stevana Popovića. Režija? Kostimi? Scena? Tehnika? Jozo i Milan odmahuju, smeju se. Sve su to radili sami, kupovali i teglili, od sitnica do gvozdenih kreveta. A da su tražili režisera, samo njemu bi, za honorar, morali dati veći deo para koje su, ukupno, imali za celu predstavu, za pripreme, za postavljanje i sad za menadžiranje.

Zaista, pitam ih, otkud im para, i koliko su ih imali? Na konkursu vladinog Ureda za nacionalne i etničke manine su dobili, odgovaraju, trista hiljada forinti. Stim su morali da gazduju. Probe su držali u često nedostojnim okolnostima, no zahvalni su đačkom domu i letnjem pozorištu u Pečuju, domu kulture u Lovri i pozorištu Kišfaludi u Đuru gde su im dali mesta za rad besplatno. Ali sada već za sale gde su održane premijere, u Pečuju i Pešti, morali su da plate tehničko osoblje i kiriju. A turneja tek predstoji. Prema planovima u Peštanskoj županiji, Baranji, Bačkoj i Banatu nastupiće ukupno dvadeset puta, a imaju poziv u Gradišće od Ladislava Gujaša. Kada za sve to isplate putne troškove, boravak, od one trista hiljada neće ostati ništa, štaviše, biće verovatno u deficitu.

Tegliti gvozdene krevete, plaćati iz svog džepa da ih gledaju, umesto da budu plaćeni po tarifi profesionalnog glumca može se iz umetničkih, moralnih, nacionalnih pobuda, jedanput, dvaput. Ali, postavljam pitanje bojažljivo, na tome se ne može zasnivati budućnost jednog pozorišta kao institucije. Ne može se, slažu se obojica, ali neće biti potrebe za to. Načelnik glavnog odeljenja za pozorišta Ministarstva prosvete Ištvan Magi im je obećao da će za sledeću godinu pozorište dobiti tzv. Normativnu pomoć, što znači 450 ft po gledaocu (prema broju gledaoca u prethodnoj godini). Nadaju se da će to obezbediti minimalne materijalne okvire za uspostavljanje institucionalnih osnova. Tada nameravaju da se i registruju, što bi trebao da traži samouprava mesta gde će biti sedište pozorišta (prema planovima Budimpešta). Tako bi, naglašava Milan Rus, bili zvanično registrovano pozorište za srpsku i hrvatsku manjinu u Mađarskoj, a sasvim nezavisni od političkih organizacija tih manjina.

Da se politika ne može mešati u umetnost. Jer pozornica ne može da bude politički forum, samo moralna ustanova, što bi trebalo da bude više od politike. Samo, da li će moći da bude i jače od nje.


| | | | |
| | Latinica |


1997-2001 - ; , ; ; . . .