|
Јован Скерлић
из књиге
Омладина и њена књижевност (1848-1871)
Изучавања о националном и књижевном романтизму
код Срба
у Београду, 1906
стр. 352-362
ГЛАВА XXI.
Мађарски утицај
Српски и мађарски народни живот. — Срби у
мађарским школама. — Мађарски покрет око 1830. — Михаило Витковић.
— Мађарски одјеци у српској књижевности. — Петефи. Јокаји. Остали
мађарски писци. — Мађарска народна драма и српско позориште.
У проучавању српске књижевности у опште,
а нарочито српске књижевности од 1825. до 1870., готово је сасвим
занемариван један знатан утицај, а то је утицај мађарског националног
покрета, мађарског народног живота и књижевности. Тај је утицај
био ограничен само на Србе у Угарској, али како су они тада били
мисаоно језгро целога српског народа, како је њихова обласна књижевност
у исти мах била и цела српска књижевност то је тај утицај општи
на српску књижевност.
Свакако, главан утицај са стране био је немачки.
Али одмах после њега долазио је утицај мађарски. Тај утицај није
био толико књижеван, колико политички и културни. Национални мађарски
покрет двадесетих и тридесетих година, као и шездесетих, служио
је као жив пример, као енергично подстрекивање Србима у Угарској.
У XIX веку није било велике разлике у животу
српског мађарског народа у Угарској. Измешани, настањени у истим
крајевима, па и у истим селима, са једним истим економским и политичким
животом, у готово истим културним приликама, они су се прилично
изједначили, у толикој мери да су Срби у неколико почели носити
и мађарско одело. Што је за књижевност врло важно, готово сва српска
интелигенција пролазила је кроз средње и више мађарске школе.
Још од XVI века, у доба Реформације, Мађари
су имали известан број добрих школа. Упоредо са протестантизмом
дошао је живљи рад на просвети. Мађарске протестантске школе стајале
су у блиској и сталној вези са својим једноверним школама у Немачкој,
Холандији, Швајцарској и Енглеској, и мађарски ђаци често су продужавали
своје студије у Тибингену, Јени, Витембергу. Католици, чији су попови
у XVI веку били по писмености као поп Мићо у Горском Вијенцу, да
би стали на пут протестанској верској конкуренцији, подигли су и
усавршили своје школе, и стали слати своје ђаке у Беч и у Рим. У
тој сталној утакмици између католика и протестаната, мађарске школе
су постале добре и привлачиле су и остале немађарске народности.
Срби, из “доњих крајева”, где није било школа,
а нарочито виших, у великом броју одлазили су у мађарске школе Горње
Угарске. После ниже гимназије у Карловцима или Новом Саду обично
се ишло “горе”, на мађарске гимназије и Факултете, у Сегедин, Пожун
и Пешту, нарочито у лутеранске просветне заводе, где се радије но
у католичким примали ђаци шизматичне “грчко небједињене” вере. Млади
Срби имали су за учитеље оне исте мађарске патриоте који су спремали
млади нараштај мађарски за 1848. У целој земљи покрет у духовима
био је велики, и упоредо са националним буђењем кружиле су и демократске
идеје, и рукописни преводи из Бернеа и Ламнеа ишли су од руке до
руке. 1832. године водиле се на Дијети дуге препирке о верској слободи
и односима између спахија и народа, о питањима која су јако занимала
и Србе. Мађарска књижевност почиње се тада нагло развијати, и српски
ђаци ревносно прате сав тај бујан покрет.
Пешта, није само духовно средиште мађарско
но у исто време и српско. У њој има приличан број Срба, имућних
трговаца нарочито; оно мало тадашње српске интелигенције тамо живи.
У Пешти изилазе политички и књижевни листови српски; у Пешти је
највећи број српских ђака. Цео мађарски духовни живот био је пред
очима тих Срба. И око 1830. године имало се шта и видети. 1825.,
Мађари успевају да се отвори њихова Дијета: неколико година касније
Срби траже сазив свога Конгреса. 1825. оснива се мађарска Академија;
1826. Срби оснивају такође у Пешти своју Матицу Српску. Мађари проповедају
крсташки рат противу немачког језика, којим је говорило њихово племство
и имућно грађанство; Срби се исто тако дижу и против немачког и
против мађарског језика. 1836. оснива се мађарско народно позориште;
српски листови пружају прст на Мађаре, и траже да се, по угледу
на њих, оснује “србски театар” у Новом Саду. Мађарски покрет био
је жив пример, најбоља школа и најјачи подстрек за буђење националне
свести и код Срба.
Али тај непосредни и несумњиви утицај мађарског
националног покрета на угарске Србе најбоље се види код Михаила
Витковића1).
Витковић, Србин по рођењу, син српскога свештеника
у Јегри, био је двадесетих година најчувенији адвокат пештански
и један од знатнијих књижевника мађарских, члан такозване триаде,
заједно са Павлом Семере и Стеваном Хорватом. Он је нешто писао
и на српском језику, у Давидовићевим Новинама Србским и Забавнику,
али, и ако га Србски Летопис 1829. назива “великим србским литератором
и поетом”, главан његов рад је на мађарском језику. У његовој гостољубивој
кући био је најглавнији књижевни салон мађарски, и ту су се стицали
гроф Стеван Сечењи, Кишфалуди, Казинци, Келчеји, Дебрентеји, прва
имена ондашње мађарске књижевности. У његовој кући Стеван Хорват
пропевао је, Келчеји је читао прву мађарску романцу, Гомбош своје
неиздане комедије, а сам домаћин своје фине епиграме.2)
Али оно што је важно то је што је Витковић
био копча између Мађара и Срба. Он крчи пут српској народној поезији
у мађароку књижевност: сам је превео тринаест српских народних песама
и упутио Секача и Маргалића на превођење српске народне поезије.
Он одржава преписку са Лукијаном Мушицким, и упознаје га са знатнијим
мађарским писцима. Кућа његова брата, будимског проте Јована Витковића,
средиште је српских писаца у Пешти и оних које су били на пролазу
између два салона, мађарског и српског, браће Витковића, преко домаћина,
има извесних веза и утицања. Код Михаила Витковића, поред Фрање
Деака, били су адвокатски писари две вође српског националног и
књижевнога покрета тридесетих и четрдесетих година, Теодор Павловић
и Јован Хаџић. Он је на оба млада човека имао велики утицај, и Теодор
Павловић га је називао “незаборављени Михаило Витковић”. Рад Витковићев
добро је обележио Јован Суботић, казав да је “значајем својим још
знаменитији био него списатељским производима”, и да су се у њему
“две сфере средоточавале: мађарска, велика, снажна, сјајна, и српска
узацка, слабомоћна, али млада и свјежа.” И Сербски Летотис 1832.
оглашује Витковићеву смрт као “дан народне жалости.”
У листовима и књигама тридесетих година тај
мађарски утицај је осетан. Теодор Павловић3) истиче у Сербском Летопису
1837. како се мађарске позоришне дружине са успехом баве и у српским
варошима као што су Нови Сад и Велика Кикинда. 1830. један дописник
Сербског Народног Листа пише о позоришним представама на српском
језику у Новом Саду и вели: “Камо среће, да примеру Новосађана и
проча већа опшчества наша, као што је сомборско и друга гдикоја,
следујући месне овакове народне театре, ову лепу за велике људе
школу, заведу, и другим народом, Мађару и т. д., подражавајући заведу.”
1841. штампао је Милован Видаковић у Пешти своју малу збирку Смесице
нове, новое разныхъ вещеи. У предговору он жели да се “и ми на благородну
мађаров наших ревност угледамо, и да се ми у наших дјели боље мало,
него до сад потрудимо...” У књижици је и песма Похвала мађарскому
театру, где овај Србијанац, рођен испод Космаја, вели да је стварање
мађарскога позоришта понос “за све нас Унгаре”:
Славим, хвалим, превозносим
Дивне патриоте
И радосном сузом росим
Ја моје ланите.
Било би врло поучно у засебној студији, пратити,
у стопу тај утицај мађарскога покрета на српски, и свакако нашло
би се много више утицаја но што се обично мисли и но што се овде,
у крупним и општим потезима, даје обележити.
Као и раније, тако и 1848. Срби су ишли за
мађарским примером, и против Мађара истицали су оне исте захтеве
и служили се истим разлозима, којима Мађари противу Немаца. Мађарски
историци помињу да је илирски покрет помагала аустријска влада да
би помела Мађаре, направивши им забуне на дому, и да је српски покрет
од 1848. надуван из Беча, да би се парализовао сам мађарски покрет.
Не да се спорити да је било и тога, али главни узрок тим паралелним
покретима ваља тражити у угледању угарских народности иа културне
и политичке борбе мађарскога народа.
Утицај мађарске књижевности, који до сада
није проучаван, ако није толики као што је немачки, ипак није за
занемаривање. Није немогућно да је Јоаким Вујић нашао Коцебуа код
Мађара, који су га у велико преводили и помађаривали. Мађарски историјски
романи, са васкршавањем прошлости, пуни имена Арпада, Атиле, Хуњадија,
Матије Корвина, могао је утицати на Милована Видаковића, који је
знао мађарски и подуже живео у мађарским крајевима. Богобој Атанацковић,
који се сматрао као ђак француске романтичне школе, био је свакако
под утицајем слабијих романтичара мађарских, и његова прва прозна
ствар, сентиментална историја Љубов истиног срца, штампана у Пештанско-Будимском
Скоротечи 1844., која је клица и образац његових новела, превод
је са мађарскога.
Шездесетих година два крупна мађарска писца,
Александар Петефи и Мавро Јокаји много се читају и преводе међу
Србима, и врше извесан утицај на млађе српске писце.
Ако је било писца кога су наши романтичари
могли осећати и волети то је био страсни и бујни Петефи, са ретким
песничким темпераментом, задахнут народном поезијом, који је крвљу
запечатио своје песме, слободњак који је волео слободу исто толико
колико и свој народ. Равни Банат и Бачка не разликују се много од
Алфелда, и наши су врло добро могли да осете ону Петефијеву поезију
бескрајне пусте, са чардама где служе крчмарице засуканих рукава
и кратких сукања, чикоша на вранцима где као вихор лете пустом,
циганских черга и делибаба. Најзад, првобитно словачко презиме његово:
Петровић, за које се држало да је српско, стекло је у Срба још више
симпатија и за иначе симпатичног Петефија.
Нарочито на Змаја Петефи је учинио велики
и неизгладиви утисак, и много добрих ствари од Змаја остале су од
тог благотворног утицаја искреног песника мађарског. Змај је са
толико вештине и успеха преводио Петефијеве песме да су многе ушле
у народ и у популарности такмиче се са народним песмама. Од Петефија
је остала Змају и она љубав према Беранжеу, склоност за либерално-патриотску
поезију. Змај је много преводио, али никога више од Петефија: преко
двадесет овећих песама, и Витеза Јована, који је превод аустријска
цензура 1860. била забранила. Доцније, када се та српско-мађарска
слога била помутила, Змај, осуђујући мађарски шовинизам, нпје одрицао
књижевну љубав своје младости, “узоритог великана” који га је инспирисао,
и узвикивао је:
Ој, Петефи, ретки створе,
Ти слободин метеоре!...
Други један знатан наш песник, Ђура Јакшић,
имао је исту љубав за Петефија. Светислав Вуловић тврди да је Петефи
Јакшићу био најмилији песник, да га је њему привлачила сличност
по судби и темпераменту, и да је читајући њега и сам почео певати.
Сам Јован Јовановић му је дао у руке и препоручио песме барда мађарске
револуције.4) У својим списима Јакшић на неколико места помиње Петефија,
и то речима после којих се не може сумњати у његове симпатије. У
Успоменама другу Јови Јовановићу 1848., он растужен губитцима после
Револуције вели : “Сад више немам ни Петефија — изгубио сам га”,5)
и наводи Петефија: као што то дивно и поетично каже.” А на другоме
месту: „Чарде и црква, једнако Богу годе - тако је рекао песник,
који је од свога народа глађу морен, само за једно Бога молио, да
под оном заставом погине, на којој ће написано бити “Слобода света”.
6)
Оно што је за старије покољење био Коцебу
и Чоке, то је за ново био Мавро Јокаји. Сам он имао је извесних
симпатија за Србе, и сликао их симпатично у својим романима, а 1859
писао у листу Маgуаr Sауtó чланке, у којима је препоручивао
мађарским књижевницима да упознају мађарску публику са српским писцима.
Он се на српски почиње преводити још од педесетих година. 1857.
Змај преводи у Седмици његову Лепу Розауру и писца проглашује “мађарским
Димом”. Исто тако, на истом месту, Антоније Хаџић преводи Адамант
и Једну црту из последњег покрета. Словенка, 1860., доноси роман
Последњи Хусит. Даница је донела приличан број његових романа и
приповедака. Јавор, за кратко време свога излажења, доноси : Гига
Шонкољи, Сикулска девојки и Добра стара Госпођа. Матица има Трипут
бог помаже (1867, Пероз и Један у животу Кромвеловом (1870). Србијанска
Вила доноси Калдарије (1866), Карин (1866), Шта знају жене и Два
добра пријатеља (1867), Осуда на смрт (1868). У засебним књигама
изишле су: Гусарски Краљ (1867), Приповетке (1869), Сироти богаташи
(1871). Плодни Јокаји, занимљив, са пријатним комбинацијама маште
и стварности, романтике и реализма, допадао се целом том покољењу.
Романтичне приповетке његове често су служиле за узор нашим слабим
приповедачима шесетих година, а његови полу-реалистички романи нису
могли бити без утицаја на Јакова Игњатовића, мађарског васпитаника
толико навикнутог на мађарство, да је до смрти сачувао свој мађарски
акценат и мађарско “домољубље”.
Остали мађарски писци, за све време омладинског
покрета, обилато се преводе. Нарочито Змај, преводи Толдију Ј. Арањија.
(1857), Толдијину старост (1871), Отму Мурањ-града од Арањија (1876)
и најзад Човекову трагедију Имбра Мадача (1890). Сем тога; песме
Коломана Тота, Ђулајија, Арањија, Јокајија, Золтана Балога, Гарањија,
и тако даље, и то у толикој мери, да му је Ватрослав Јагић замерао
у Књижевнику за толико превођење са мађарскога. Велски барди, којима
је Арањи одговорио на понуду аустријске владе да напише песму у
част цара Фрање Јосифа, Велски барди, у снажном преводу Змајевом,
постали су једна од најпопуларнијих песама, и тридесет година, за
све време борбе за уставност у Србији, чули су се они у свима приликама
када се имала манифестовати љубав према народним слободама.
Од многобројних преводилаца са мађарскога,
треба споменути Миту Поповића, који је отпочео писати на мађарском,
са његовим преводима Петефија, Арањија, Ђулајија, Верешмартија,
Ј. Вајде. Исто тако Ђорђе Рајковић преводи Кишфалудија и Гарајија.
Још највећи књижеван утицај мађарски био
је у драми. Још из давна мађарску драму радо су гледали српски гледаоци.
Мађарски глумац Стеван Балог написао је 1812. комад Црни Ђорђе,
који је 1843. превео Јоаким Вујић, и тај су комад давали и српски
дилетанти. Ћурађ Бранковић од помађаренога Словака Оберњика ушао
је у сталан репортоар српских позоришта. Нарочито су код Срба доста
превођени и радо гледани комади из мађарског народног живота: Вампир
као чизмар Ј. Сиглигетија (преведен 1865.), Војнички бегунац (1865.),
Стари бака и његов син хусар, доцније посрбљени Сеоски лола, цео
низ комада као Риђокоса, Агнеша, Црвени буђелар, и т. д. Ти су комади,
чак и “непосрбљени”, изгледали блиски и били тако разумљиви нашој
публици, да их је гледала као комаде из српског живота. Под утицајем
тог лаког драмскога рода, где има песме, игре, мелодраме, постали
су и наши комади “из народног живота”, као Девојачка клетва Љубинка
Петровића и Ђидо Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака.
Напомене
1) Јован Грчић: Михаило Витковић у српској
књижевности. Бранково Коло, 1902. Ђорђе Рајковић: Михаило Витковић.
Биографско-литерарна слика. Бршљан, 1885. Ђорђе Поповић: предговор
Спомену Милице, у библиотеци Браће Јовановића.
Исти тај мађарски утицај констатује Ђуро
Шурмин и код Хрвата. Гроф Јанко Драшковић имао је пред очима пример
грофа Стевана Сечењија. “Гај је са својим друговима имао добре учитеље
у Угарској... Може бити да велики мар са народну књигу и народну
просвјету код Маџара освјешћиваше више Хрвате, него само познавање
домаћих невоља и неприлика (Хрватски Препород, I, стр. 10.) А Хрватски
Сабор у својој адреси од 1840 вели: “Осокољени примјерима других
народа, а и примјером Маџара, који раде горљивом бригом за што већи
процват народнога језика, држимо да је и наша дужност наш језик
што вечма гајити, јер се тиме истиче тип наше народности (Хрватски
Препород, II, 161)
2) Histoire de la littérature Hongroise
par G. Horvath, A. Kardos, E. Endrodi. Ouvrage adapté du
hongrois par I. Kont. Budapest – Paris р. 243—214.
3) Јован Грчић: Мађарска позоришна књижевност
у Срба. Бранково коло, 1902.
4) Дела Ђуре Јакшића, књ. VII, стр. 12.
5) Дела Ђуре Јакшића, књ. IV, стр. 20.
6) Дела Ђуре Јакшића, књ. III, стр.
159.
|
