Zabeležio i priredio
Milan Stepanov

Život oca Radovana
prote mohačkoga

Sadržaj:

Reč priređivača

Krajem 1993. godine u Etnografskom institutu SANU predloženo mi je da za ediciju Životopis zabeležim i priredim životnu priču mog dede, Radovana Stepanova, koji je već više od pedeset godina pravoslavni sveštenik u Mohaču.

Početkom aprila 1994. godine on mi je, u toku višednevnog razgovora, ispričao sve bitnije događaje vezane za svoj život. Taj razgovor je zabeležen na audio kasete, i čini osnovu ove knjige. Tokom sastavljanja teksta bio sam slobodan da, u slučaju potrebe, menjam redosled kazivanja, ali u samom tekstu sam izvršio samo minimalne intervencije, na mestima gde je bilo neophodno otkloniti neke nejasnoće. Zbog toga je jezik ovog dela bliži živom, govornom jeziku, nego pisanom, stilizovanom tekstu. Ovakav postupak mi se čini opravdan pre svega zbog toga što je pripovedanje mog sabesednika bilo izuzetno koherentno, i jezički na visokom nivou, te doslovno beleženje ne otežava čitaocu praćenje teksta.

Na pojedinim mestima moj deda se poziva na letopis pravoslavnog hrama u Mohaču, koji je on vodio od svog dolaska u ovo mesto. Citati iz letopisa su preneseni verno, bez ikakvih izmena, uz navođenje godine kada je data beleška nastala.

Na kraju da napomenem da je protojerej - stavrofor Radovan Stepanov i danas, hvala Bogu, živ i zdrav, i da obavlja sve poslove vezane za svoju parohiju, kao što je to činio i u prethodnih pedeset godina.

U Budimpešti novembra 1994.

Milan Stepanov

Detinjstvo

Radovan Stepanov iz mladićkih dana

Rođen sam 1913. godine, januara 4, u selu Santovu. Moji preci potiču iz Santova, i po očevoj lozi i po materinoj.

Inače, davni preci moje matere potiču, izgleda, iz Dautova.^*

Jer njeno devojačko ime je Velin, a Velina je bilo u Dautovu. Kako Istorija Bačke

kaže, u Dautovu je 1848. godine dva srpska pravoslavna sveštenika bilo. To malo njih znaju. A ta Istorija se retko kad spominje i nema ko da je spominje, jer je ne poznaju. Srbi iz Dautova su se, iz nekog razloga koji nisam mogao nikad da pronađem, preselili u Stanišić, u Riđicu i, najverovatnije, jedan deo u Santovo. To prezime se još i danas nalazi u Dautovu, kod Mađara.

Ima nekoliko Velina u Santovu, samo oni drukčije tumače sve to. Oni kažu da je iz Santova neki otišao u Dautovo, neki prosjak, pa je tamo on, u stvari, osnovao porodicu Velin. To nije tačno, jer znamo po Istoriji da je tamo bilo Srba, i to mnogo.

Prezime moga oca možda je isto iz Dautova. Jedan grabovački monah, Dositej Čamprag, rekao mi je da je njegova mati, po prezimenu Stepanov, bila iz Dautova; znači, tamo je bilo Stepanova. Ali onda, kada su moji preci došli među ikavce, postali su Stipanovi. I tako se to ime ovamo-onamo prevrtalo, dok jedan nije postao Stipanov, a drugi ostao Stepanov. Tako se ja zovem Radovan Stepanov, a moj rođeni brat se zove Zdravko Stipanov.

Moje rodno mesto Santovo je selo koje je postalo poznato po prelazu ljudi iz rimokatoličke u pravoslavnu veru. To je bilo krajem devetnaestoga veka. Ranije je to bilo čisto šokačko selo. A znaš li ko su Šokci? To su isto Srbi koji su primili rimokatoličku veru. Srbi koji su se kasnije doselili u Santovo nisu imali kome da se priklone u verskom pogledu, jer tamo nije bilo pravoslavne crkve. Tako su se i oni polagano nekako prilagodili Šokcima i rimokatoličkoj crkvi. A već moji roditelji pripadaju generaciji koja se vratila na pravoslavnu veru. Moji dedovi i bake su još bili kršteni u rimokatoličkoj crkvi, ali su kasnije i oni prešli na pravoslavlje. U to vreme su počeli graditi sadašnju pravoslavnu crkvu. Prvo je bila sagrađena jedna daščara, crkva od dasaka, i ona je služila dok nije završena gradnja ove sadašnje. Ta današnja je velika, lepa crkva, građena je za otprilike dve hiljade duša.

A šta je bio razlog tog vraćanja u pravoslavlje? U ono vreme su se počeli naseljavati Mađari u Santovo. Oni su tražili da se misa, to jest liturgija, služi na mađarskom jeziku.

I zbog toga su se Santovčani pobunili. Rekli su: "Dobro, ako tako hoćete, mi idemo u pravoslavlje, tamo nema mađarskoga, nema ništa, to je naše, čisto." I neki prota Kupusarević iz Sombora je bio taj koji je vrlo veliku ulogu odigrao u tom prelazu. Tadašnji vladika novosadski, Mitrofan Šević, isto. Rimokatolička crkva u početku nije uzela za ozbiljno sve to. Kasnije, kad je videla šta se dešava onda je počela da agitira ponovo, da popušta i da vraća sve na staro. Ima nekih koji su se zbog toga vratili, koji su ostali u rimokatoličkoj veri, ali dobar deo je prešao u pravoslavlje. Pričali su mi da kada je u ono vreme kaločki biskup došao u Santovo da agitira za rimokatoličku crkvu, stare žene koje su nekada bile katolkinje bacale su pred njega svoje brojanice: "Evo vam vaši očenaši, vaše brojanice! Ne treba nam ništa, idemo u pravoslavlje!" Gradnja pravoslavnog hrama završena je 1900. godine. Za tu crkvu su mnogi davali priloge, i Srbi iz Bačke i iz drugih krajeva. Bilo je priloga čak i iz Rusije. Zato su mogli tako veliku crkvu da sazidaju. Inače sami oni ne bi mogli.

Posle, za vreme Prvog svetskog rata, došla su teška vremena, i mnogi su poklekli: pravoslavna crkva je ponovo malo oslabila. Ali se ipak održala.

Mi kao deca igrali smo se i sa Mađarima i sa Šokcima. Nismo pravili razlike nikakve. Stanovali smo u jednoj ulici u kojoj je polovina Srba, polovina Šokaca bilo. Samo jedna porodica je bila mađarska, tako da su i ti Mađari govorili našim jezikom. A mi nismo znali mađarski, a naši stari pogotovo nisu znali.

Sa Mađarima mi deca nismo imali nesporazuma. Oni koji su veći bili, stariji, oni su imali sukoba sa Mađarima. Često se desilo da su se i potukli. Međutim, susedno mađarsko selo Davod (ranije Dautovo) nije bilo sa nama u bogzna kako oprečnim odnosima. Nismo odlazili jedni kod drugih, ali na vašare smo išli zajedno, i tu je govorio kako je ko znao, i srpski i mađarski, mešano.

Detinjstvo mi je bilo vrlo šaroliko. Rođen sam u seljačkoj porodici, ali mi je mati umrla u dvadeset i petoj godini života, kada sam ja imao tri godine. I tako, kad čovek izgubi mater izgubi i oca. Tako sam ostao bez roditelja. Otac mi je otišao u vojsku kada sam imao otprilike godinu dana. Kao vojnik mađarske vojske učestvovao je u Prvom svetskom ratu. Za to vreme mi je mati umrla. On je bio i u zarobljeništvu u Rusiji. Kad se vratio, pošto moja mati nije bila već živa, on, kao mlad čovek, oženio se. Moj stariji brat i ja smo živeli sa dedom i majkom, sa maminim roditeljima. Kuća je bila očevo vlasništvo i pošto se ponovo oženio roditelji moje majke su morali da se sele odande.

A ni mi, njegova deca, nismo mu trebali, nismo bili primljeni. I tako su nas deda i majka preneli u svoju kuću. I tamo smo se othranili.

Prvo čega se sećam su godine neposredno posle rata. Vojnici koji su dolazili sa fronta osetili su već izgleda u Rusiji komunizam. Napali su mnoge trgovine, pokrali su sve, bacali su stvari napolje... A mi kao deca smo sve to gledali, i posle smo išli i među tim pobacanim stvarima tražili neke igračke. Sećam se, našli smo neke muštikle, to nam je bila vrlo dobra igračka. A našli smo i mnoge druge stvari koje su oni pobacali – nije im trebalo.

Sećam se i onog dana kada je srpska vojska zaposela Santovo. Ja sam baš bio kod svoje tetke i onda sam začuo neko puškaranje. Uplašio sam se, i potrčao sam kući. Ali nisam mogao ići kroz selo, nego ispod bašti, prema ritu. Kad sam stigao kući, povikao sam: "Majko, tu su Fjancuzi, došli su Fjancuzi!" Nisam znao kazati Francuzi.

Onda je sa dvoje kola došlo desetak ljudi i zaposeli su selo. Preko Santova, pa sve do Baje bila je srpska vojska. I Baja je bila još pod Državom Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada su se vodili međunarodni pregovori oko granica. I, na kraju, granica je bila povučena upravo između Santova i Bačkog Brega. I tako smo mi ostali u Mađarskoj, a Bački Breg, odnosno Bereg, kako smo ga mi zvali, ostao je u Državi Srba, Hrvata i Slovenaca, jer onda još nije bila Jugoslavija.

U to vreme je moj deda bio u opštini odbornik. Zbog toga su ga kasnije, kad su se Srbi povukli, dosta povlačili. Ali našli su se neki Mađari koji su rekli: "Nemojte te ljude dirati, nisu oni krivi nizašta."I tako su nas na kraju ostavili na miru. Ali u to vreme su mnogi otišli. Mnogi su se odselili zajedno sa srpskom vojskom. I tadašnji srpski sveštenik Čedo Eremić. On je prvo otišao samo u Bereg, nadajući se da će Santovo biti vraćeno Jugoslaviji, i čekao je. Posle, kad je video da od toga nema ništa, postao je sveštenik negde u Bačkoj. Tu su ga i streljali Mađari u Drugom svetskom ratu, kad je Bačka posednuta. Ne znam zašto. Streljali su i njega i njegovog sina, koji je rođen još u Santovu.

A mi smo ta vremena posle Prvog svetskog rata dosta dobro prešli. Deda i majka su imali nešto malo zemlje, a deda mi, Pera Velin, bio je vrlo vredan čovek. On je svašta radio, i radio je toliko god je mogao. Tako je lepo počeo da ekonomiše, da radi, i kasnije je stekao nešto malo zemlje osim onoga što je od svoga tasta i svojih roditelja nasledio. Međutim, i on je uskoro umro. Umro je čak prije nego roditelji njegove supruge Janje. Nije bio ni napunio šezdeset godina, pedeset i devet je imao, teško se razboleo... Ja sam onda imao trinaest godina. A brat mi je bio šesnaest. I tako je celo to malo gazdinstvo, sa stokom i svim ostalim, palo na naše ruke, na dečje ruke.

I počeli smo sami da radimo kao zemljoradnici. Radili smo onako kako smo kao deca znali i mogli. Ja kao mlađi ono što sam ja mogao, a moj stariji brat Zdravko – malo teže poslove. Sećam se da smo uvek unapred podelili ko će šta da radi. Ja sam voleo da teram konje, da orem. To sam najviše i radio. Tako da kad sam ja orao, uvek su kazali da retko koji odrastao čovek, dobar paor, toliko preore koliko sam ja preorao.

A naš otac, koji je u istom selu živeo, ništa nam pomagao nije. Ama baš ništa. Kao da nismo njegova deca bili. Mi smo znali da nam je on prirodni otac, nekad smo i išli kod njega, a zvali smo ga "čiko". Čiko. Ne znam zašto; kažu zato što nam je u susedstvu živela jedna porodica, imali su puno čika, stričeva, pa smo i mi našeg oca tako zvali.

On iz drugog braka nije imao dece. Nikoga nije imao. Izgleda – neću nikoga da osuđujem – ali izgleda da su bili vrlo sebični. On je kasnije počeo i da pije. Nije se opijao, nije bio pijanica, ali stalno je bio pod uticajem alkohola, išao u krčmu. A onaj krčmar je možda pisao i ono što on i nije popio. Dobro je stajao ekonomski, imao je zemlje, i slugu je držao još. Ali posle je sve to, polagano, polagano otišlo, propalo. Ja sam više puta mislio: "Hvala Bogu, možda je vrlo dobro što nas nije on othranio." Jer ko zna šta bi bilo od nas. Mi bismo bili njegove sluge i radili bi, a ne bi ni u čemu napredovali. A možda bismo postali isti kao on.

U osnovnu školu sam pošao još u ono vreme kada je srpska vojska bila ovde prisutna. Ja sam počeo da pohađam srpsku veroispovednu osnovnu školu. I dan danas ta škola postoji. Kažu da je patrijarh Georgije Branković mnogo para dao za tu školu da se sagradi.

I to školovanje je bilo, kako da kažem, dosta problematično. Učiteljskih snaga nije bilo dovoljno. Jer, kad su se Srbi povukli, srpskih učitelja nije bilo. Onda su došli neki mađarski koji su znali srpski, ali bilo je i kada nas je samo sveštenik učio. A kod nas je bio jedan stari sveštenik, Lavrentije Tomić jeromonah, dakle kaluđer. Bio je rodom iz Subotice, toga se sećam, a kao đak bio je postriženik manastira Jaska u Sremu. Kazao je uvek da je svršio četiri razreda gimnazije, pa je onda ostao siroče i tako otišao u kaluđere. Bio je prilično verziran u nekim stvarima, ali nije bio osposobljeni učitelj, tako da mi osnovna škola nije dala baš dobru podlogu za dalje učenje. To su bila samo najosnovnija znanja. Čitanje, pisanje, malo računa, zemljopisa, istorije. Srpski jezik takoreći, pogotovo gramatiku, nismo ni učili. Nije bilo stručne snage koja bi mogla da predaje gramatiku redovno. Mađarski jezik smo učili, ali samo kao jezik, i to vrlo malo. Čini mi se da je još zemljopis bio na mađarskom jeziku predavan, a drugo sve na srpskom.

Ja sam završio svih šest razreda osnovne škole, mada oni koji su kasnije nastavljali učenje u srednjoj školi trebalo je da završe samo četiri. Čak sam jednu godinu i pauzirao, jer nismo imali ni prihoda ni mogućnosti, pošto smo sami kao deca obrađivali zemlju. Kad sam završio tih šest razreda, još sam pohađao godinu dana takozvanu "nedeljnu" ili "povtornu" školu. A onda je u Santovo došla jedna mlada učiteljica, Branka Čupić. Ona je rođena 1910., bila je tri godine starija od mene. I sad je još živa, živi u Sentandreji.

I onda je ona pitala ima li ovde dece, takvih đaka, koji bi voleli da dalje nastave učenje. Ona će ih vrlo rado poučavati i pomoći. Javio sam se ja, javio se Mirko Bunčić i Joza Gorjanac. Joza je pošao redovno u građansku školu; svaki dan je putovao vozom iz Santova u Baju, a mi smo polagali ispite privatno, pošto smo već prešli one godine kada se moglo redovno upisati u srednju školu. Prve godine je bilo vrlo teško. Jer što smo mi u osnovnoj školi učili mađarski, to je bilo vrlo malo za srednju školu. A ta građanska škola u Baji je bila čisto mađarska. Tu su se učili svi predmeti kao i u gimnaziji, sem latinskog jezika.

Bilo je dva ispitna roka: u jesen i početkom leta. Onaj koji je polagao privatno, mogao je da polaže u oba ispitna roka. Tako sam ja četiri razreda građanske škole završio za tri godine. Učio sam najviše samostalno, iz udžbenika, a neke stvari, pogotovo matematiku, uz pomoć učiteljice Branke. Neću da se hvalim da sam bio vrlo dobar đak, jer sam jedne godine iz jednog predmeta imao čak i popravni. Čini mi se da je to bio mađarski jezik. Ipak, i to sam prebrodio. Od onih koji su zajedno sa mnom pošli iz Santova u građansku školu jedini sam ja ostao do kraja i završio, a drugi su svi izostali posle druge godine.

U školi nisam imao nikakvih problema zbog nacionalnosti. Štaviše, bio je neki profesor, zvao se Lukin Šandor. Bio je rodom iz Subotice, ali je predavao u Baji. Taj me je uvek pozdravio: "No, kako si, mali Srbine!" Svaki put kad sam došao na ispit.

U ono vreme sam bio i "levente". Pošto Mađarska posle Prvog svetskog rata, po Trijanonskom ugovoru, nije smela da ima svoju vojsku, onda su oni mlade ljude poučavali u vojničkim vežbama kao levente. Svako ko je napunio šesnaest godina, čini mi se, bio je levente. Bili su mlađi, srednji i najstariji. Ti najstariji su išli već sa nekim imitiranim puškama da vežbaju. Uz sve to je išla i fiskultura, sport. Ja sam u sportu bio prilično dobar, tako da sam ušao u sportski tim. Dobro sam trčao, jer za trčanje ne treba ništa drugo samo volja. Bio sam trkač na 1500 metara. Sećam se, išli smo na sletove u Baju, godišnje jednom ili dva puta. To je bio županijski slet; tu su bila zastupljena sva sela iz cele Bačke županije. Imali smo svoje kape sa perjem, sportske majice, išli smo u četama, po određenom redu. Prvo ili drugo mesto uvek sam osvojio. Dobio sam jedanput na poklon jedan sat. Jedan džepni sat. To je bila najveća nagrada. A trčao sam 1500 metara za oko četiri minuta. To je vrlo dobro vreme bilo.

Tamo sam, u leventama, doživeo nešto čudno. Kada su me prozivali, da provere da li sam prisutan, vikali su: "Stepanov Vidor". Ja nisam znao da u maticu nisam uveden kao Radovan, već kao "Vidor". Viču: "Stepanov Vidor!" Ja ćutim. Gurkaju me, zašto se ne javljam. Kažem: "Ja sam Radovan, nisam Vidor". E, onda sam saznao da sam postao Vidor. Dotad nisam znao. Još i sad to ime imam u ličnoj ispravi. Tamo sam Vidor. Jer takva su vremena došla kasnije da se ispravka nije mogla vršiti. Ali mene to ne dira. Ja sam bio Radovan i ostao Radovan uvek, kod svakoga.

U međuvremenu sam i dalje radio kod kuće. Danju sam radio, a uveče sam učio. I to nisam radio lake poslove. Sve one najteže poslove koji treba u zemljoradnji da se rade. Za vreme žetve ja sam bio taj koji je kamare slagao. Bio sam okretan, mlad, i ja sam to radio. Stotinu krstova smo stavljali u jednu kamaru. A jedan krst je dvadeset snopova.

I to je tako išlo dugo vremena. Živeo sam dva života odjednom. U potpunom smislu. Jer nikoga nije bilo ko bi mogao pomoći. Čuvao sam i stoku. To je bilo vrlo dobro. Poneo sam sa sobom udžbenike pa sam tamo čitao. Ali to nije cele godine bilo. U kasnu jesen, kad se prva kosidba već očistila i druga, otava kako su je zvali, već pokupila, onda se stoka slobodno mogla terati na čiju god hoćeš livadu. Niko nije kazao ništa. Ljudi koji su držali stoku su tada dobro prolazili, jer joj nije trebalo hrane takoreći. Tih mesec, mesec i po dana potpuno je bila besplatno održavana stoka. Dobra hrana, kad dođe kući malo kukuruzovine bacimo i gotova stvar. Samo pomuzeš krave – i gotovo je.

Pošto je majka onda već bila stara, nije joj bilo lako, na primer, da muze krave. A ja kao dečak – onda sam još išao u osnovnu školu – rekao sam joj: "Pa majko, ja ću!" "Ti ćeš? Pa ti ne znaš musti!" "Probaću!" Kad sam ja počeo musti, mleko je išlo isto tako kao da ona muze, možda još i bolje, i ona kad je videla, onda je kazala: "O, hvala Bogu, ne moram više musti!"

Tako sam od tada ja postao taj koji muze krave. Ujutro kad sam pomuzao krave, mleko sam popio, i onda sam išao da čuvam stoku. Imali smo ne samo jednu nego dve, a ponekad i tri krave. Oni moji vršnjaci koji nisu morali to da rade, oni su nedeljom šetali, sastajali se, igrali i provodili se. Svake nedelje posle podne smo išli u crkvenu portu. I tu smo se igrali, loptali smo se. Naravno loptom od krpe, pošto gumenu nismo imali. I pevali smo srpske pesme. Tu su bile i devojčice. Ali ja sam uvek morao da žurim kući, jer kada je pastir predveče doterao krave, one su se odmah, pošto su uterane u štalu, morale i musti. Na to je trebalo paziti. Tako je to bilo i nedeljom, isto kao i radnim danom. Ja sam to morao držati na računu.

Stočarstvo je inače uvek u tesnoj vezi sa zemljoradnjom bilo. Bez stočarstva, zemljoradnja nije bila isplativa. Prvo i prvo zbog gnojiva, zbog đubrenja zemlje, jer tada nije bilo veštačkog đubriva, samo štalskog. To je vrlo važno bilo da se svake druge-treće godine svaka parcela, svaki komad zemlje dobro nagnoji. Tako smo imali, osim rogate marve, konje, koje smo koristili za oranje i za prevoz. Imali smo još i ovaca, ne mnogo, ali imali smo. One su davale vunu. Prsluci, čarape, to je sve bilo domaće, od vune.

Svi ti poslovi nisu bili laki, ali nisu nam ni teško padali. Jer znali smo da moramo. Bili smo siromašni, novaca nismo imali ni malo. Deda je u poslednje dve godine života bio vrlo bolestan, jedva je mogao i na noge stati, išao je mnogo kod lekara, odlazio je u Harkanj da se leči. Mnogo smo potrošili novaca, ali nije se mogao izlečiti.

Umro je 1927. o Usekovanju, u jesen, a moj pramdeda, on je umro iste godine oko Svih svetih, u novembru. A prambaba, baba Jula, ona je umrla iduće godine u proleće. Tako da... sahrane jedna za drugom. A mi – deca takoreći. A na svakom od njih je bilo nešto zemlje na imenu, tako da smo oko sređivanja zaostavštine na sudu imali troškova mnogo. Tako da ja nisam ni mogao zamisliti da ću posle svršene srednje škole moći nastaviti školovanje. Iz građanske škole se najviše dalje išlo u učiteljsku školu ili, pak, u trgovačku školu. Oni koji su išli na pravo ili za lekare, oni su pohađali gimnaziju

Moj brat nije nastavio školovanje, on je počeo zanat. Još kad je pokojni deda bio živ. Deda je bio čovek koji je dosta dobro mislio; brinuo je o nama. Uvek je govorio:"Šta će sa ovom decom biti kad odrastu? Bež’te deco od motike ako možete!" Uvek je to kazao. Jer on je vrlo mnogo radio.

Brat mi je otišao da uči zanat kod jednog opančara. Jer onda su bili vrlo potrebni opanci. Opančar u Santovu je bio isto jedan Srbin, dosta dobar majstor. I Zdravko je dosta dobro radio, već je bio pred sam kraj, skoro je završio zanat. I onda je ovaj njega otpustio. Onda nije bilo zakona da ne može da otpusti. I otpustio ga. Zašto? Pa da nema konkurencije u mestu. I tako je onda Zdravko ostao pri zemlji, a zanat je ostavio, nije pokušavao dalje.

Onda su bile one najgore ekonomske godine. Posle Prvog svetskog rata došla je ekonomska kriza celoga sveta. Već kad sam bio u srednjoj školi to smo osećali. Često smo jedva, jedva mogli da sakupimo toliko novaca da platimo ispit i da vozom otputujem do Baje da polažem ispit. Kad sam imao jednu ili dve penge u džepu, o, pa to je bio novac. To je bilo mnogo novaca. Trebalo je jednom nadničaru raditi ceo dan, kopati kukuruz ili tako nešto za najviše dve penge. Ako je neko dao dve penge, to je onda dobro bilo. Pengu i osamdeset filira su obično davali.

Sećam se, postojao je još jedan način da mi deca dođemo do para. Pored Santova je šuma Karapandža. To je turski naziv, znači "crna šuma". Ona je bila na ondašnjem imanju hercega Albrehta. On je bio Habsburg. Imali su dva kaštela tamo: Stari kaštel i Novi kaštel. To je vrlo bilo na glasu. Kasnije je i jedan ministar stalno dolazio tamo u lov. I dan danas se tamo lovi samo ne znam čije je sad to vlasništvo. Tamo je Albreht, još kao mladić dolazio sa svojim roditeljima, sa Fridrihom i sa Izabelom. A mi smo išli da teramo lov. Oni su stajali i čekali da dođe divljač. Prvo u proleće što je bilo to su bile šljuke. Bilo je mnogo i jelena, i fazana, i divljih svinja i tako dalje.

Gospodu su izneli sve sa fijakerima napolje: tamo je bila još i stara Izabela. Ona je već bila vrlo stara, nije stajala, već je sedela u fijakeru sa puškom, a mi smo terali i vikali "ti-rok!". To je značilo da sad dolazi divljač. Onda ona pucala.

Šuma je šest kilometara udaljena od Santova: ujutro smo otišli, uveče se vratili, i za jedan dan smo zaradili pengu i osamdeset filira. To smo se vrlo radovali da smo mi kao deca toliko zaradili.

Kod Karapandže su bile i velike livade. To je dobro bilo, jer su zemljoradnici koji su držali stoku tu mogli nabaviti sena. Livade su licitirali: ko je više dao, mogao je da kosi. Gledalo se kakava je trava i po tome se plaćalo. I još nešto je bilo. Mlada stoka se mogla tamo dati na čuvanje na letnje mesece. Nemaš brige za nju ništa, ona tamo pase, na paši je. Platiš toliko i toliko onome što čuva, i to je sve.

U Karapandžu su išli ljudi i da krče šumu. Neki su tu dobili i zemlje za obradu samo zato da tu šumsku zemlju iščiste, da je ponovo učine plodnom, da se može sijati u njoj. Tu mogućnost su dosta koristili, pogotovo siromašniji. Siromašni ljudi su dobro prolazili tamo. A vlasnici su se opet radovali što je zemlja bila obrađena.

Ima još mnogo toga, čovek ne može ni da se seti šta je sve bilo, samo kad se iz nekih razloga baš podsetiš nečega, onda znaš kako je bilo...

* Naselje severno od Santova (između Santova i Baje). Mađarski: Davod

Bogoslovija

Posle završene građanske škole, prvo sam želeo da se upišem na učiteljsku školu, na preparandiju u Baji. Mislio sam da ću tamo nastaviti svoje školovanje. Hteo sam da budem učitelj. Međutim, moje školovanje na preparandiji koštalo bi puno para, a mi to nismo mogli da plaćamo. Materijalne okolnosti su tada takve bile da sam znao da to ne može.

I onda smo saznali – tu je i otac Lavrentije pomogao – da se može javiti na bogosloviju, preko naše eparhije. Trebalo se javiti Budimskoj eparhiji i podneti šta si svršio. Oni su to slali Svetom sinodu, u Sremske Karlovce, jer tamo je onda bila Patrijaršija, ne u Beogradu. A tamo je bila i bogoslovija za ove krajeve. Bila je bogoslovija još i u Sarajevu, bila je u Prizrenu i bila je u Bitolju. A u Beogradu je bio fakultet.

Otac Lavrentije je, kao nadležni sveštenik, moju krštenicu i ostale papire, i molbu, podneo eparhijskoj konzistoriji. Ubrzo je stigao odgovor da se mogu javiti na prijemni ispit u Sremske Karlovce, tada i tada.

Moja baka, baba Janja, bila je vrlo zabrinuta. Prvo i prvo, za materijalne stvari. Ali za to i ne toliko, pošto je znala da ću, ako budem primljen, dobiti takozvano"blagodjejanije". Kad su nas primili, onda smo dobili sve što nam je bilo potrebno. I hranu i odelo – samo veš nismo. I obuću smo dobili. Imali smo uniformu, crnu, gore zatvorenu. I uz to neku kapu koja je ličila na šofersku.

Tamo smo sve imali, samo je putni trošak trebalo platiti. Sećam se, nismo imali gotovine, trebalo je prodati dvadeset i nešto metarskih centi kukuruza u klipu. Onda je to bilo vrlo jeftino sve, dve penge metar. Trideset pengi sam mogao preneti preko granice kao putni trošak. I tako sam onda krenuo sa tim novcem u neizvesnost. Imao sam prtljag, jedan pleteni košar. Tu je bilo sve: i ono malo hrane što su mi spakovali za put, pa odelo, veš, i tako dalje, najpotrebnije stvari. Išao sam, a ni sam nisam znao gde idem. "Idem na prijemni ispit". To je bilo 1932. godine, u jesen.

Pošto je Zdravko tada već bio odrastao čovek, već oženjen, nije bio problem što odlazim od kuće. A ja sam uvek radio kad sam došao kući preko leta. Kamare sam i dalje ja pravio. Još i kada sam bio na poslednjoj godini na bogosloviji.

I tako sam ja onda krenuo na put. Nisam znao ni gde idem. Nije bilo nikoga da me uputi, da me pomogne. Oni koji su dolazili iz okoline Sentandreje, ti su bili pomagani. Na prijemnom ispitu nas je bilo vrlo mnogo. Preko stotinu. A primili su nas oko dvadeset i petoro, najviše tridesetoro. Ispit smo polagali iz srpskog jezika, iz pojanja i iz poznavanja vere. Sećam se da je neki profesor Velimirović bio na ispitu, i taj mi je rekao: "Ako i ti ostaneš ovde kod nas, onda ćemo na svakoj godini imati po jednog Stepanova."

Ali nisam ostao. Položio sam ispit i bio sam primljen, ali bio sam prekobrojan. Nisam mogao ostati u Karlovcima. Oni su uzeli odgovarajući broj koji će tamo ostati. Primili su one koji su imali neku pomoć. A ja i Pera Rajković, koji je bio iz Pomaza, nismo imali nikoga da nas protežira, da nam pomogne i tako smo ostali prekobrojni.

I tako smo ostali u Karlovcima još nedelju dana; šetali se gradom i čekali rešenje, šta će biti, kuda ćemo ići. Rekli su nam da će nas predložiti za druge bogoslovije. Onda sam prvi put video Karlovce i odmah ih dobro upoznao, jer sam imao vremena da razgledam. Najveći grad koji sam do tada video bila je Baja. Ni Karlovci nisu veliki, ali za mene je to bio znamenit grad, kao centar naše crkvene uprave. Bili smo i na Stražilovu, na grobu Branka Radičevića. To je sve za nas bilo novo.

Onda je bio održan arhijerejski sabor u Karlovcima, i na tom saboru je bio i naš tadašnji episkop budimski Georgije Zubković. Otišli smo kod njega da pitamo šta će biti. On nam je odgovorio:"Onda ćete ići u drugu bogosloviju!" Ali ni on nije znao kuda, šta, nije mogao znati. Posle nekoliko dana budemo obavešteni da idemo za – Sarajevo.

I onda smo krenuli, ja i Pera Rajković – sada je već davno počivši – preko Stare Pazove, Inđije, na onoj glavnoj pruzi koja ide od Beograda za Zagreb, preko Vinkovaca do Slavonskog Broda. Tamo smo preseli na voz koji vozi za Sarajevo. To je bila ona stara pruga, koja je još za vreme Austrije građena. Uske tračnice, mali voz, sve je to bilo onako starinsko, jednostavno, ali za mene je zanimljivo bilo, jer nisam dotad tako šta video. Voz je išao sve vreme pored reke Bosne. Doboj, Maglaj, Zenica, Visoko, i tako dalje. Na tom putu sam se prvi put susreo i sa muhamedancima. Sećam se jednog koji je uskočio u voz bez vozne karte. I kako je uskočio odmah se sakrio pod klupu. A onda je došao kondukter i gledao je pod klupe, gde se ovaj sakrio. A kad ga je pronašao, izbacio ga iz voza.

Dugo smo putovali; voz tada nije išao onom brzinom kao što sada ide. Stigli smo u Sarajevo, potpuno nepoznati grad, nismo znali gde ćemo, šta ćemo. Ko je onda znao za Sarajevo. Samo oni stari, koji su nekada bili u Prvom svetskom ratu vojnici, drugi niko.

Neki musliman sa taljigama nas upitao gde idemo i ponudio se da nas odvede.

Kad smo stigli u bogosloviju, otišli smo na sprat, tamo je bila zbornica i rektorat. Javili smo se da smo stigli iz Karlovaca. A tadašnji rektor, dr Toma Popović nam je pogledao papire i rekao: "Evo nam ovi šalju ovu dvojicu iz Karlovaca! Pa dobro, ajd’, vodi ih unutra!" Tako smo bili primljeni.

Prvih dana sam bio srećan što su me primili, ali sam malo bio i uplašen. Jer sva je okolina bila nepoznata, nigde poznatih ljudi, sve je bilo novo. Ja sam, inače, zbog toga što sam kasnije počeo školovanje, bio po godinama prilično stariji od svojih drugova koji su na istoj godini bili. Imao sam drugova koji su bili mlađi od mene i po tri godine.

Bilo ih je iz svih krajeva Jugoslavije. Počevši od Bosne, iz Hercegovine, Crne Gore, iz Hrvatske, Slavonije, iz Like, iz okoline Skoplja, iz Vojvodine. Bili smo nas dvojica iz Mađarske, a iz Rumunije na toj godini nije bilo nikoga. Ali na starijim godinama bilo ih je dvojica – trojica i iz Rumunije. Tako smo svi bili iz vrlo različitih krajeva. I govor, razume se, iako je to bio srpski govor, bio nam je dosta različit. Razni dijalekti su se ukrštali, mešali, jedni, drugi, treći, svi.

I sad imam još iz Like živih drugova, a i iz drugih krajeva dvojicu – trojicu dobrih.

Prve godine su me posadili pored Vladimira Bubala. Mi smo tako sedeli u istoj klupi, razgovarali smo, i od toga vremena pa sve do kraja školovanja u bogosloviji uvek smo bili u jednoj klupi. On je, početkom školske godine, prije dolazio obično nego ja; ja sam imao smetnji uvek zbog pasoša, tako da sam uvek zakasnio nedelju – dve dana na početku škole. On je zauzeo mesto, i ako je neko hteo da sedne pored njega, nikoga nije primio. "To je mesto za Stepanova. I gotovo!" Nikog nije primio. Zašto, nisam znao. Samo posle mi je rekao da sam ja još na početku dobro uticao na njega. Tako da je on kasnije imao dobrih drugova, čak i boljih nego ja, ali nikada nikome nije dao da sedi pored njega, samo ja sam pored njega sedeo. Iz Bihaća je bio. Posle je, za vreme rata, izbegao iz tih krajeva i odselio se u Beograd. Još sam ga jednom tamo i posetio kasnije. Tamo je i umro, u Beogradu

Sa svima sam ja u dobrim odnosima bio. Svi su me znali."Stepo", tako su me zvali. Jer tamo je obala vojvode Stepe Stepanovića pored Miljacke. Svi su me poznavali. Sećam se, bila je tamo jedna stara spremačica, Danica; ta me uvek pozdravila kada sam stigao: "No, doš’o si, Mađarče moje?"

Tako da iako smo bili iz različitih krajeva, nikakve suprotnosti nije bilo. Samo nekada malo šale, toga je bilo uvek. Sećam se, imali smo jednog druga Dimšu, iz Rumunije, od njega sam naučio par reči rumunski. Onda jednom nagovorim svog druga Vujicu Gajinovića: "Kaži Dimši, ‘Ju mis bo!’ A on pita: "Šta ću mu reći?" "Reći ćeš mu da je vo!" A on ode i kaže Dimši: "Dimšo! Ju mis bo!" A onaj mu lepo kaže: "Binje, binje!"-"Dobro, dobro!" A Vujici sumnjivo, pa me pita: "Šta sam mu rekao?" "Rekao si mu da si vo!"

Takvih šala je bilo mnogo, ali ozbiljnih suprotnosti nije bilo. Niti sam ja osećao da sam tuđi. Samo jedan profesor je bio koji me nije baš simpatisao. Predavao je opštu političku istoriju. Ja verujem da je on mnogo stradao za vreme Austrije od "Švaba" takozvanih, je li... Pa je i mene nazivao:"Ti, Švabo!" Ja sam se vrlo začudio: ja mislim da sam Srbin, došao među Srbe, a ovde me zovu Švabom. Gledao je uvek da mi smeta nešto, i ako može da mi da slabu ocenu, da me obori; međutim, nije uspeo. Jer ja sam mislio: "Ako ti tako postupaš, ja ću drukčije! Naučiću istoriju napamet ako treba, ali nećeš me srušiti!" Sećam se da me jednom pitao kako su se zvala ona dva indijska religiozna speva. Ja nisam znao. Nije to bilo tako važno za taj ispit. Ramajana i Mahabharata. No, njih sam zapamtio za ceo život zato što sam dobio slabu ocenu iz istorije zbog Ramajane i Mahabharate. Nisu mi baš ostali u dobrom pamćenju, ali su mi bili korisni utoliko što su me uvek podsećali da uvek moram znati sve, ni na koga se ne mogu osloniti. Ali taj profesor nije dugo bio, početkom druge godine čini mi se da je već i umro, tako da mi nije mnogo smetao.

Bilo je đaka koji su trčali za profesorima, pokušavali se dodvoriti, malo za ovo, malo za ono. Ja to nikad nisam radio. Ja što sam znao, znao sam, što nisam znao, nisam znao. I tako sam prvu godinu završio sa vrlo dobrim uspehom. To je bila 1932/33. godina. Te godine mi je bila dosta teško, jer je bilo mnogo za mene novih predmeta.

Na obali Miljacke s Momirom Umićevićem

Novi jezici, pa gramatika, jer sam tada počeo da učim srpsku gramatiku. Nepoznati nazivi, padeži, sve je to bilo novo. Jer u mađarskom jeziku padeži imaju mađarsko ime. A ovde nominativ, genitiv, dativ i tako dalje... svi su se padeži latinski nazivali. Ja sam srpsku gramatiku naučio, u stvari, učeći gramatike drugih jezika.

Učili smo, pored srpskog jezika što se podrazumeva, crkvenoslovenski, koji nije lak, jer je njegova gramatika ista kao i grčka, pa smo učili latinski jezik, nemački i ruski. Grčki smo počeli da učimo od treće godine. On je išao i na maturu, grčki jezik. A ovi drugi su se učili do kraja četvrte godine, i onda što si dobio ocenu to ti je išlo u diplomu. Bilo je mnogo predmeta. Imali smo sve predmete kao na fakultetu, osim hebrejskog jezika i vizantologije. Tako kad smo završili šest razreda, fakultet bi za nas bio jedna igra, takoreći. Bar za onog ko je bio malo bolji đak.

Svaki naš dan u bogosloviji bio je tačno isplaniran. Ujutru u šest sati nas je budio budilnik. To je bilo jedno zvono. Onda smo išli da se umivamo. U hladnoj vodi, razume se, i zimi. Najčešće smo se prali do pojasa. Posle toga smo svaki dan odlazili na jutrenje. To nije bilo dugačko jutrenje, ali je ipak bilo više od pola sata. Posle jutrenja smo odmah išli u trpezariju i doručkovali. Kada nije bio post onda je bila bela kafa, a kada je bio post, onda je bio čaj. Sa komadom hleba. I to je bio doručak, do podne nije bilo ništa više.

Onda su počeli časovi. Oni su obično počinjali od osam, a trajali su do dvanaest, ponekad do jedan posle podne.

Ručak je bio u podne, isto u trpezariji. Post je, razume se, bio strogo održavan: sredom i petkom cele godine, i ceo post božićni i uskršnji. Pasulja smo dosta jeli, najmanje nedeljno dva puta, a kad je bio post i tri puta. Pa onda sočiva i takvih stvari... Ribu smo vrlo retko dobijali, jer riba je bila skupa u ono vreme. Uglavnom, prehranili su nas. Doduše, neki nisu izdržali, razboleli su se... Bilo je i smrtnih slučajeva, ali nije mnogo.

Posle podne smo obično bili slobodni. Mogli smo ići u grad, do određenog vremena. Išli smo ponekad da kupimo nešto ili smo išli u poslastičarnu da pojedemo nešto slatko. Obično baklavu. Nije bila skupa, a bila je slatka. Sećam se, išli smo na Baš-čaršiju; tamo je bio neki Rifat, taj je imao uvek dobru baklavu. A i najjeftiniju. Dva dinara baklava. Negde je bila i dinar i po, ali ta nije bila dobra.

Onda je došlo učenje, spremanje za idući dan. Neki su išli u park da uče kad je bilo lepše vreme. Ja sam više voleo da učim u razredu. Tu je bilo dosta teško učiti jer je često bila galama. Ali ja sam seo u klupu, začepio uši, i ništa mi više nije smetalo. To su već svi znali: "Stepanov je začepio uši, on sad uči."

Bilo je i raznih političkih pokreta u bogosloviji, ali ja u tome nisam učestvovao. Bilo je levičarski nastrojenih ljudi. Čak su i za mene mnogi rekli da sam levičar. A nisam nikad bio levičar, samo sam voleo da kažem istinu, i slobodu sam voleo. Voleli smo da pevamo neke levičarske pesme, kao što je, na primer, Avanti popolo, ali samo kao pesme. Jednom sam i kod rektora morao da svedočim o jednom slučaju. Jedan naš drug je na jednom bogosluženju, kad je sveštenik blagoslovio jedno siromašno dete, rekao: "Bolje da mu je dao banku nego što ga je krstio." Oni su to shvatili tako da deca po njemu treba da budu nekrštena. A on nije mislio da decu ne treba krstiti, samo je mislio na znak časnog krsta što je sveštenik stavio na dete. To sam ja tako objasnio.

Finansijski sam se vrlo teško snalazio u početku. Nisam imao velike zahteve, ne mogu reći. Hranu smo dobijali, gladan nisam bio, iako je ta hrana bila često vrlo slaba, ali čovek navikne.

U početku para nisam imao. Onda posle, pošto sam iz pojanja bio prilično dobar, već krajem druge godine sam podučavao iz pojanja one iz prve godine kojima je pojanje teže išlo. Imao sam dobar sluh, i glas sam imao dobar, ne Bog zna kakav "operski", ali ipak sam bio dobar pevač. Osmoglasnik sam brzo savladao: u prvoj godini prva četiri glasa, a u drugoj godini druga četiri.

Samo kao interesantnost da spomenem da čovek koji je prvi stavio na note naš osmoglasnik bio je prota Boljarić. On je sahranjen ovde, u Mohaču. Baš ispred grobljanske kapele ima jedan visoki krst, tu je njegov grob. On je bio rodom iz Komorana, a bio je katiheta u ženskoj učiteljskoj školi u Sarajevu. Kasnije je bio izabran za okružnoga protu ovde u Mohaču. Došao je nazad u bivšu svoju eparhiju Budimsku. Kažu da je bio savršeni pojac i kao čovek vrlo dobar. Blizak mi je zato što je i on, kao i ja, eto, iz Sarajeva došao u Mohač.

Ja, dakle, najčešće nisam išao da šetam u grad kada sam bio slobodan, kada nije trebalo učiti, nego sam se zanimao sa onima kojima je pojanje bilo problematično. Imali smo jednu prostoriju gde smo se mogli sastajati i bilo je određeno vreme kada možemo. I onda smo držali sat – sat i po vežbe. A sa pojedinima koji su bili izuzetno teškog sluha, sa onima sam ponovo, posebno vežbao. Tako su, ipak, i oni mogli da savladaju toliko materijal da ne padnu, da prođu. Jer pojanje je vrlo važno kod nas, bez pojanja je sveštenik u teškom položaju, da tako kažem. Prve dve godine smo vežbali osmoglasnik, a onda utvrđene, praznične stihire. Onda Veliko pojanje, pa Blagoslovi duše, onda heruvimske pesme razne. Oni su mi plaćali po četiri "banke" za jedan glas. Deset dinara, to se zvala banka. Tako kad sam imao njih osmoro – desetoro to je već lep prihod bio za mene. Mogao sam kupiti sve što mi je trebalo: odelo i druge stvari, poklone kada sam odlazio kući, u Santovo. Čak sam i pare nosio kući. Moji su se čudili, pitali su: "Odakle?" A ja sam kazao odakle: "Dao je Bog."

Radio sam, Bože moj, moraš se nekako snaći. Jedni ovo, drugi ono, treći ono... Čak sam neke učio i plesati. Ja sam ipak bio već stariji, bio sam upućen u te stvari, a mnogi su hteli da idu na čajanke i na igranke koje su se tada priređivale. Učio sam ih plesove koji su tada bili u modi: valcer, tango, foks-trot, i sve te moderne igre. Sve sam ja to naučio onako usput, još kod kuće, pošto smo i mi išli na igranke, sastajali se, učili sami, i tako.

Sarajevo je kao grad bio vrlo interesantan za mene. Oko reke Miljacke su sve zgrade iz austrijskog doba. Vrlo je lepa Vijećnica. Stilska zgrada na severnom delu Sarajeva, pored same Miljacke. I unutra još dve-tri ulice su bile takve. Zatim su dolazile muhamedanske mahale. Njihove tipične kuće sa rešetkama na prozorima da se ne bi moglo gledati unutra. Pa male mošeje, ili džamije. Svaki deo Sarajeva je imao svoga hodžu i svoju džamiju. Bilo ih je, kažu, oko četrdeset. Ali nisu sve radile i uglavnom su to bile male džamije. A veće džamije su bile Husref-begova džamija i Careva džamija na drugoj obali Miljacke.

I pored bogoslovije je bila jedna džamija; uvek smo čuli, ujutru kada smo ustajali, i predveče, kako hodža sa minareta viče molitvu. Iz početka mi je bilo malo neobično, ali posle sam se tako navikao da nisam ni obraćao pažnju na to. Bilo mi je prirodno, jer je Sarajevo bilo vrlo mešovitog stanovništva. Srba je bilo mnogo, ne da nije, ali bilo je i mnogo muslimana. Feredže na ulici, to je bilo sasvim prirodno. Do tada ja nikada nisam video žene sa feredžama. Bilo je i muslimanki koje su se moderno oblačile, ali i njima je feredža visila ispod kape. Kad su bile same među sobom, recimo kada su išle na bunare po vodu sa ibricima pa se tamo skupile, onda su skinule feredžu i tako razgovarale, ali kad su videle da idemo mi, uvek su viknule jedna drugoj:"Pusti feredžu dole!"

Ti ljudi su, inače, govorili istim jezikom kao mi, samo sa nekim ubačenim turskim rečima. Ali nisu sebe smatrali Srbima, smatrali su se muslimanima. Oni obrazovaniji su znali da su srpskog porekla, ali su se držali muslimanima. I, eto, to je postala najposle nacija muslimanska. A toga nema nigde na svetu, to je vera, u stvari. To su ljudi koji su prešli u muslimansku veru iz interesa, ili zato što su morali.

Srpske pravoslavne crkve u Sarajevu bilo je dve u moje vreme. Stara crkva koja je bila još u tursko doba zidana. Ona je bila blizu Baš-čaršije. I Saborna crkva. Kasnije, kad sam završavao bogosloviju, onda je zidana crkva u Novom Sarajevu. Ja je nisam već video sazidanu, samo su mi rekli da je lepa crkva.

Katolici su imali katoličku katedralu i imali su franjevački samostan, na levoj obali Miljacke, prema Trebeviću.

Nacionalni odnosi nisu bili zategnuti, sve do ubistva kralja Aleksandra. Onda je bilo demonstracija. Znalo se da su to ustaše uradile. Vrlo je veliki potres bio; Srbi su se uzbunili. Bilo je pomena u crkvi, ljudi su plakali, padali u nesvest... Sećam se da smo i mi bogoslovi demonstrirali, išli smo kroz grad i pevali mrtvačko Svjati Bože. Kupili smo crno platno pa smo zakačili za katoličku katedralu, jer oni nisu istakli crnu zastavu. A Hrvati su se povukli, osetili su šta je. Bilo je vrlo zategnuto stanje, ali posle je sve leglo, smirilo se.

Ja sam se tu lepo osećao. Da su me premestili iz Sarajeva, ja bih žalio. Tu smo kao đaci bili slobodniji nego u Karlovcima. U Karlovcima su uvek išli u redu iz bogoslovskog internata u gimnaziju, jer tamo su bili razredi. Mi smo imali više slobodnog vremena, mada sam ja to najviše koristio za učenje.

Iako sam sa ravnice, ja sam jako voleo te sarajevske predele i tu klimu. Moj drug iz Pomaza Pera Rajković se tužio da njemu sarajevska klima ne odgovara. Onda je tražio premeštaj za Karlovce. I na kraju je nekako uspeo. Ali nije voleo učiti, on je voleo igrati ping-pong. Bio je dobar igrač ping-ponga i tenisa. Mislio je da će proći lako. Ali bilo je mnogo teških predmeta i trebalo ih je znati. Nije to bilo samo tako da nešto malo odgovaraš, i gotovo. To je trebalo znati. I onda kada je došao kraj godine, trebalo je sve ono što si te godine učio da znaš. Inače nisi položio ispit. On je otišao u Karlovce i tu je pao. Onda je otišao u monašku školu; ni tu mu nije bilo dobro, tužio se uvek na hranu. Na kraju je došao kući, postao činovnik, oženio se i posle sam čuo da je umro.

Ali meni je vrlo odgovarala sarajevska klima. Često smo išli na Trebević da šetamo, i zimi. Odande se lepo vidi Sarajevo. Mnogi su išli tamo i da se rodlaju, da se spuštaju. Ali to je bilo dosta opasno. Mi nismo to radili nikad. Mi smo išli samo da šetamo. Onda, iza Trebevića je Romanija. I tamo smo odlazili. Mnogo smo odlazili, pogotovo mi koji smo bili u horu, u razna mesta. Pevali smo na nekim bogosluženjima ili na nekim priredbama i onda smo pravili izlete.

Išli smo i na Ilidžu. Ilidža, to je turska reč; znači "kupatilo", "kupka". To je bilo vrlo lepo izletno mesto, a voda je bila ista kao i harkanjska. Samo tamo nije bilo tako izgrađeno kao u Harkanju. Ali kupatila je bilo dosta. Tamo je i izvor Bosne. Tamo smo često išli. Tri glavna izvora izviru naglo, intenzivno, i nedaleko već se spajaju i čine reku Bosnu. I ona teče sve do Save. Svake godine sam prolazio duž nje vozom.

Zdravlje me je, hvala Bogu, dobro služilo. Samo jednom sam bio bolestan. Bilo je u to vreme dosta slučajeva tuberkuloze. A i meni su rekli da imam nešto na plućima. Bio sam u dispanzeru i lekar mi je rekao da, ako mogu, idem u Sloveniju da se u brdima lečim. Kud bih ja mogao u Sloveniju, otkud mi para? To je bilo u jesen, rektor se malo ljutio, kaže: "Napraviće se svi bolesni, pa će otići kući!" Ali ja sam položio sve ispite i onda sam ipak mogao da odem. Ne u Sloveniju, naravno, nego kući, na svinjokolju. Ja sam dobro jeo, dobro i pio, prošao je već i Božić. Posle Božića, kad je isteklo moje odsustvo, bolovanje, vratio sam se nazad. Kad sam otišao u dispanzer kod lekara, on me pita: "Gde si bio, u Sloveniji, u brdima?" A ja kažem:"Ne, nego na bačkoj ravnici."

Za vreme bolovanja sam organizovao i hor u Santovu. Ljudi su vrlo rado dolazili da uče, prihvatili su to. Išli smo i na neke sahrane, Svjati Bože smo pojali horsko. To su bili prosti ljudi, nisu pevali po notama nego po sluhu. Ali vrlo lepo su učili. Čak i neke ruske pesme sam ih naučio, Eej, uhnjem, na primer. Ljudi hoće mnogo toga da nauče, samo treba neko ko će se baviti njima.

Inače, osim ovog slučaja kad sam bio bolestan, nisam često odlazio kući, samo preko leta, na raspust. Na božićne i uskršnje ferije nisam ni odlazio, bilo je daleko.

Bio sam i član nekih udruženja, na primer Udruženja svetog Save. To je bilo kulturno udruženje. A bilo je i Trezvenjačko društvo. To je bilo društvo za borbu protiv alkohola. Sećam se, imali smo himnu:

"Mi smo đaci trezvenjaci,
Budućnosti nove soj,
Protiv pića alkoholnog
Mi vodimo ljuti boj!"

Jedne godine, kad sam ja već na petoj godini bio, onda je blagajnik u tom udruženju bio moj prijatelj Momir Umićević. On je bio iz Banjaluke. Ne znam da li je baš rodom bio odande, ali posle je tamo postao i arhijerejski zamenik. Dopisivali smo se kasnije. Bio je i u Mohaču kad smo imali sastanak i iskupili se svi. Umro je već, siromah.

To društvo je svake godine biralo koga će da pošalje od đaka na letovanje na more. Sigurno me Momir predložio. I tako ja upadnem u to. Išao sam na Brač, u Milnu. Tamo je bila muška kolonija, a ženska je bila na Bolu. Bilo je tu i gimnazijalaca, i učenika iz trgovačkih, zanatlijskih škola, iz raznih krajeva, svi članovi trezvenjačkog društva. Sve smo dobili, samo smo put platili.

Tada sam prvi put u životu ugledao more. Nisam ni slutio ranije da ću ikada moći otići na more. Nisam imao novaca toliko. Ovako, sve je bilo besplatno, a za put sam novaca nabavio nekako.

Onda smo krenuli sa Vujicom Gajinovićem, ali ne odmah na Brač, pošto smo krenuli mnogo ranije, nego prvo u Drniš. Tamo je stanovao naš prijatelj Milan Andrić, isto bogoslov sa naše godine. Kod njega smo odseli dva dana. Onda smo odlučili da osnujemo jedan pevački trio. Nabavili smo jedan šator i pošli smo na obalu. Svaki dan smo na drugom mestu prenoćili, hranu smo sami sebi nabavljali. Obišli smo celu okolinu Splita. Bili smo dobri gitaristi, pogotovo Vujica, i svuda smo pevali. Repertoar nam je bio vrlo lep. Milan i Vujica su pevali tenor, a ja sam bio bas ili bariton. Pevali smo srpske, ruske, makedonske, dalmatinske, štaviše i talijanske i nemačke pesme. Pevali smo i prevode nekih mađarskih pesama. Na primer, Šušti, šušti bagrem beli. "Mit susog a fehér akác hervadozó virága".

Snalazili smo se, pevali smo, kupali se, sunčali se. Bili smo pozvani jednom kod ovog, jednom kod onog na ručak. Neki sveštenik, Opačić, pozvao nas je na ručak. On je imao dva sina i kćerku, i sa njima smo se družili.

A predveče, kad se već sve stiša, onda smo išli da dajemo serenade. Stali bismo pod neki prozor, Milan je znao kuda treba ići, pošto je on bio odande i svakoga je poznavao. I mi smo tako pevali, i često puta su nam bacali banke dole. Mi smo kupili i tako smo već imali za hranu, je li. Bili smo vrlo poznati u ono vreme, cela okolina Splita nas je znala.

Sećam se jednog slučaja kad smo ušli u jedan restoran. To je bila jedna lepa bašta, bilo je mnogo gostiju. Pitali smo hotelijera da li smemo zapevati. Kaže:"Pa, ne znam. Znate vi pevati?" "Čućete, ako nam dozvolite." "Pa hajde, da čujemo."

Počeli smo sa pesmom koju smo često pevali. Večernji zvon, ruska pesma, u tri glasa, uz pratnju gitare. Pa onda je došla makedonska pesma koja je tada bila u modi, Što mi e milo em drago. Tu sam ja bio majstor, pošto je bas dolazio na kraju. Odjednom, vidimo, dolazi konobar i donosi nam večeru. Mi smo se uplašili, nismo naručili večeru, treba da platimo, a nemamo novaca. Samo smo hteli nešto popiti. A on kaže: "Ne treba ništa da platite, to hotelijer časti." I onda smo mi, naravno, dalje pevali. A Milan Andrić, koji je u tom pogledu izgleda bio dobro verziran, uzeo je šešir, obišao sve stolove, pokupio novaca i onda smo delili novac. Tako je to bilo na više mesta i tako smo se izdržavali oko mesec dana. Lepo je bilo vrlo. Dugo su nas posle spominjali u Splitu, i pitali su: "Gde su ona trojica bogoslova što su tu pevala?"

Ja sam posle otišao na Brač, u koloniju, a Vujica i Milan su se vratili kući. U koloniji je bilo lepo, mada tamo nisam imao drugova. Ali svi smo se lepo slagali. Sećam se jednog izleta, čini mi se da smo išli da posetimo žensku koloniju na Bolu. Išli smo jedrenjakom, i kad smo se vraćali zahvatila nas je oluja. Talasi su bacali jedrenjak gore-dole. Ja sam ostao na palubi i uživao u svemu tome, ali mnogi su otišli dole, u donji deo broda. Ti su rđavo prošli. Njima je pozlilo, dobili su morsku bolest, povraćali su. A meni ništa nije bilo. Ostao sam gore i uživao u talasima. A mesec je već bio izašao i lepo obasjao more. To je bilo za uživanje.

Kada sam te godine došao kući, to je zanimljivo bilo. Ja sam onda bio Neko! Kad je kolonija bila raspuštena, došao sam kući, pocrneo, osunčan sav. A moji prijatelji, drugovi koji su išli u trgovačku školu, i devojke, svi su zinuli. Pitaju:"Gde si ti bio?" A ja sav ponosan: "Na moru!" A gde je njima bilo tada more! A ja se hvalim: "Az Adrian voltam, a tengerparton!" Uživao sam u tome, nije da nisam...

A jedno leto proveo sam u manastiru. Uvek sam imao smetnje sa pasošem kad sam putovao, uvek sam kasnio na početak školske godine. Dosadilo mi to jednom i, dok mi još pasoš nije istekao, prešao sam granicu, otišao u Beograd, i u mađarskom konzulatu produžio pasoš. Ali, pošto školska godina još nije počela, zamolio sam našeg vladiku da odredi neki manastir gde mogu da budem preko leta.

I budem dodeljen Velikoj Remeti. Taj manastir je nedaleko od Krušedola, između Grgetega i Krušedola. Iguman je tada bio neki Babić. To je baš bilo posle one godine kada su kralja ubili. Još tamo sam ja zapisao u tamošnji letopis taj slučaj, kako se sve to desilo. Zamolili su me da ja zapišem pošto oni nisu bili toliko verzirani. Bio je tamo sa mnom još jedan bogoslov, Vasilij Malejka, iz potkarpatske Rusije. On je bio iz karlovačke bogoslovije. Nedavno sam čuo o njemu da je još živ. Tu je bio i još jedan Rus, zaboravio sam mu ime, on je studirao teologiju u Parizu.

Sa njima sam imao prilike da obiđem sve fruškogorske manastire. Išli smo pešice, prvo za Krušedol, onda za Grgeteg, za Beočin, pa čini mi se, Rakovac, Šišatovac. Bili smo u Feneku, u Gornjaku, u Jasku. U Jasku za koji pesma kaže:

"...gde ne sija sunce pri izlasku,
gde ne sija sunce čim se rodi,
već kad malo preko neba hodi."

Sve smo to prošli. Tada sam prvi put, u Šišatovcu, video telo Stevana Štiljanovića.

U Šišatovcu nas baš nije najlepše primio upravitelj manastira"Šta nam idete, uvek dolazite samo!" Onda kada sam mu rekao odakle sam, onda se raznežio, i pitao me da li znam toga i toga, jer je imao poznanike u Mađarskoj. Tako nam je onda sve lepo ispričao i pokazao, još nas je zadržao jedan dan.

Tako smo peške prošli celu Frušku goru po onim šumskim stazama. Šta je to onda bilo za nas, bili smo mladi. Vodio sam tada i neke beleške, ali one su se negde izgubile.

U manastiru Remeti je inače bila dobra hrana, samo smo uveče malo gladovali jer su kuvarke odlazile kući. Tamo sam proveo skoro celo leto. I tada sam dobio prvi put – a i poslednji put – od vladike, preko zagrebačke Srpske banke, četiri stotine dinara. To je kao neka pomoć bila. Oni koji su živeli u okolini Sentandreje, ti su svake godine dobijali. Išli su kod vladike, pa su dobili. A ja nisam išao, kud ću iz Santova da idem, nisam Sentandreju ni poznavao. Tek kad sam već bio vojnik, svršeni bogoslov, onda sam prvi put bio u Sentandreji.

Bogosloviju sam završio sa prilično dobrim uspehom. Do treće godine sam bio vrlo dobar. Trebalo je doći u onaj dobar kolosek, kada već sve ide kako treba. Od četvrtog razreda pa nadalje bio sam odličan. Četvrti, peti i šesti sam položio sa odličnim rezultatom, tako da maturski nisam morao ni polagati. Oni koji su poslednje dve ili tri godine bili odlični, bili su oslobođeni mature, ali tako da su morali izraditi pismeni maturski rad. Ako je taj rad dobio najmanje četvorku, nisu morali na maturu. Ne znam tačno koju sam ocenu dobio, to nam nisu ni rekli, samo znam da sam bio oslobođen.

I tako, za vreme dok su drugi, siroti, polagali ispite, zapušteni, zarasli u brade, jer ni brijati se nisu imali vremena, mi od dosade nismo znali šta da radimo. Ispiti su trajali oko dvadeset dana. Za to vreme smo mi šetali po gradu, išli smo na Ilidžu, i tako dalje. Uživali smo.

Bili smo i na maturskom izletu, u Srbiji i na Kosovu. Tamo smo obišli većinu manastira: Studenicu, Žiču, Ravanicu, Peć. Bili smo i u Visokim Dečanima, na Oplencu, i u skoro svim ostalim manastirima.

Neki moji vršnjaci sa sarajevske bogoslovije napravili su kasnije lepu karijeru. Još i sad je živ episkop žički, Stefan Boca, on je bio tamo. On je ostao udovac i tako se zamonašio.

Pa sadašnji patrijarh, Pavle. On je godinu dana mlađi od mene, ali na bogosloviji je bio dve godine iznad mene. On je, inače, Slavonac iz Kućanaca. U istom smo horu pevali. On je bio tenorista, a ja sam bio basista. Nije bilo dosta basista, pa sam ja kao baritonista pevao bas. Imao sam dosta dubok bariton.

A Pavle je bio dobar tenorista. Sećam se, kovrdžastu kosu je imao, a zvao se Gojko Stojčević. Vrlo dobro je pevao Stihiru srpskih svetitelja. To sam prvo, čini mi se, i čuo od njega. Imao je dobar sluh. Posle nisam nikada ni mislio, ni pretpostavljao da će se on zamonašiti, jer je bio prirode, onako, dosta živahne, i bio je vrlo zgodan mladić. Ali, eto, vidiš... Mora da je imao neki veliki potres za vreme Drugog svetskog rata, u Slavoniji, i tako se zamonašio. Imam tu sigurno i njegovu fotografiju gde smo kao đaci zajedno.

Pa onda, vrlo je poznat dr Dušan Kašić. On je opisao i istoriju Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj i Slavoniji. On je bio jednom i ovde u Budimpešti, u pratnji patrijarha. Sreli smo se u jugoslovenskoj ambasadi. I nismo se poznali. On se predstavi: "Doktor Dušan Kašić." "Dušane, to si ti?" Kaže:"Da, koji si ti ?" "Stepanov!" No onda smo se tako prepoznali. Setili smo se đačkih dana. Onda je on već bio u Beogradu na fakultetu, kao profesor.

Posle završene bogoslovije umalo da ne odem u Ameriku. Onda je episkop dalmatinski bio i administrator Amerike, jer tamo nije bilo stalnog episkopa. I on je hteo što više sveštenika da privuče u Ameriku, ali pod uslovom da se tu ožene i tako da odu u Ameriku. Dobiće mesto tamo. To je Andrić probao, njega je to zanimalo. A ja sam mislio: "Dobro bi bilo možda, ali ko će odavde poći sa mnom?" Ja tada još nisam bio ni oženjen. To je bio veliki rizik. Da je trebalo da idem sam to, bi bila druga stvar. Ja bi se snašao. Ali ženu voditi, bilo je već komplikovanije. I tako sam ja odustao od toga, nisam otišao.

Ali sam se upisao na fakultet u Beogradu. To je Andrić sredio. Ja sam mu poslao moju diplomu i sve papire da me upiše, s tim da ću ja kasnije doći da polažem. Jer nisam dobio dozvolu od našeg episkopa da idem na fakultet, a ja sam kazao: "Ja ću i onda ići! Ja ću završiti fakultet." Ne znam zašto mi nije dao dozvolu, a nekima je čak i nudio da se upišu.

Andrić me je upisao na fakultet, a upisao sam se i u muzičku školu Stanković Postao sam i član hora Obilić. To je čuveni hor, čuo si za njega.

Ali nikada nisam u njemu pevao. Baš pre nego što sam hteo da krenem za Beograd, dobio sam poziv za vojsku, i je trebalo je da idem u vojsku.

I sad još čuvam svoj indeks sa beogradskog fakulteta. Kad smo posle četrdeset godina imali sastanak, rekao sam svojim drugovima: "Bio sam upisan na fakultet na kojem nikada nisam polagao ni jedan ispit." A bio sam dobar đak, mogao sam polagati. Ali nije mi se dalo.

Vojska

U to vreme političke prilike su postajale komplikovane. Posle marta 1938. godine, kad je bio anšlus Austrije, počeli su se javljati ozbiljniji pokreti Nemaca i hitlerovske sile. Jednom kada sam sa lađom išao za Sombor da sređujem stvari za fakultet – to je bilo još pre vojske – sećam se da je lađa stala i stajala čitav jedan sat, jer je Hitler na radiju držao govor. To je bila austrijska lađa, odnosno onda već nemačka, jer sve austrijsko je tada bilo nemačko.

Onda je došla Poljska. Sećam se, kad sam bio u Santovu na svetosavskoj proslavi, mnogo Poljaka je bežalo preko Mađarske za Jugoslaviju, pošto je Poljska bila posednuta. Bili su neki Poljaci kod nas na proslavi i čudili se da mi još tako lepo proslavljamo našeg svetitelja.

Ja sam dobio pasoš za Jugoslaviju i vizu od jugoslovenske ambasade. Dobio sam dozvolu i od vojnog ministarstva da odem na studije. U to vreme sam bio katiheta u Panteliji. Tamo je bilo naše škole. Pošto nisam dobio stipendiju od naše eparhije, morao sam raditi. Ali u Panteliji nisam bio dugo, nešto više od pola godine. Kad sam hteo da krenem za Beograd, dobio sam poziv za vojsku. "SAS behivo. Siess, azonnal, sürgõs!" (P.O.H. poziv. Požuri, odmah, hitno je!) Takav poziv se šalje samo kad te pozivaju hitno. To je bilo aprila 1939. godine. Dan pre nego što su mi uručili poziv, beležnikov sin me je upozorio da ću biti pozvan. Rekao mi je da ne pričam nikome, jer on to ne bi smeo da mi kaže. Te noći ništa nisam spavao. Mislio sam šta da radim: imam pasoš, imam sve, ali ako ja odem jednom, ja više natrag ne mogu, jer sam vojni begunac. Baka mi je bila još živa; ona bi, sirota, presvisla od tuge.

Morao sam otići. I tako sam otišao u vojsku, u Sekešfehervar, odnosno, kako ga mi zovemo, u Stoni Beograd. U vojsci sam proveo pune dve godine. A svi moji drugovi koji su bili svršeni bogoslovi služili su šest nedelja. I već sa nekim činom vojnim, kao vojni sveštenici bili su pušteni kući. Meni su rekli da to ne može, pošto nemam mađarsku maturu. A ni drugi je nisu imali. Slao sam molbe, i episkop je slao molbe, ali ništa nisu priznali.

Bio sam i na lekarskom pregledu, pronašli su mi neku srčanu slabost, trebali su me odmah otpustiti. Ali neki balavac,"zaszlos"(zastavnik), koji je bio lekar puka, rekao je: "Nećemo ga pustiti, neka ostane u vojsci." Ja nisam hteo da ostanem, simulirao sam, pao sam nekoliko puta ko bajagi u nesvest, nisu znali šta mi je. Rekao sam im šta mi je: imam slabo srce. Onda su mi dali laku službu. "Konnyűszolgálat", tako su to zvali. Svaku drugu noć sam bio u službi kao dežurni. A ponekad sam ostao sam da čuvam kasarnu dok su drugi bili na vežbi. Sećam se kako sam šetao hodnikom i pevao našu himnu, Bože pravde. Glasno sam pevao, cela kasarna se orila.

I tako sam ostao u vojsci. Nisam imao ni čina, nisam imao ništa. Nisam imao ni vojnu obuku. Izgleda da su hteli da me iskoriste u neke svrhe. Bio je tamo neki oficir, nije on bio zlonameran, ali je hteo, ako oni budu negde išli da i ja idem sa njima. Znali su da znam razne jezike, da umem da čitam ćirilicu, sve je to pisalo na mom kartonu.

Onda, još na početku moje službe, došao je jedan oficir iz armijskog korpusa."Hadtest", tako su to zvali. Rekao je odakle dolazi. "Izjavite da ste spremni da uradite ono što od vas tražimo, potpišite, i bićete odmah sutra slobodni, možete ići kući. Ne tražimo od vas ništa naročito, samo tako malo da odete u Jugoslaviju, pa da posle dođete, da nam kažete kakve su vesti, i tako dalje. Nije to velika stvar." Rekoh: "Znam ja, to je velika stvar. Ja za to nisam sposoban, ja to neću raditi. Ja ću odslužiti vojsku. Kako je drugi odsluži, tako ću i ja odslužiti. Doći će ono vreme kad ću biti pušten." I tako sam onda ostao u vojsci. Probali su, probali su, ali nisu uspeli da me nagovore. Nisu mi pretili, to ne mogu reći.

Ja sam u vojsci prilično dobro prolazio. Imao sam tamo poznanika, prijatelja, čak i podoficira koji su znali ko sam i šta sam. Nisam imao problema zbog toga što sam Srbin. Ništa. Mnogi su me i žalili. Osećali su da ne treba da sam tamo i da sam nezakonito tamo. Mada su jednom, čuo sam, naredili da se ne sme preda mnom ništa govoriti, jer ko zna, možda sam špijun. Ja to nisam uzeo za ozbiljno, jer sam znao da sam nevin, da to ne radim. Nisu mogli nizašta da me osumnjiče.

Bilo je tada još i Jevreja u vojsci, i onda se baš pokretalo pitanje da li ih treba udaljiti iz vojske ili ne. Imao sam jedan slučaj. Jedan vodnik, po imenu Benčik, koji je bio poreklom negde iz Češke, trebalo je da nabavi krštenicu da dokaže da nije Jevrej. I nikako nije mogao da nabavi. Tužio mi se i ja sam mu rekao da ću ja pokušati. I dođem ja jednom u Mohač na kraće odsustvo, i tu zamolim komšinicu da napiše molbu na nemačkom jeziku i tu molbu pošaljem na odgovarajuću adresu. Nije prošlo dve nedelje i Benčik me traži. Ide k meni, pa se smeje: "Dobio sam! Hvala lepo!" Taj čovek je bio zahvalan vrlo meni za to. Nije on ni prije bio rđav, samo pravio se malo grub, jer to se tako radi kod vojske... A čini mi se da je i on posle poginuo na ruskom frontu, tamo je ostao.

Za vreme mog vojnog roka mađarska vojska je okupirala Erdelj. Onda je došlo vreme kada je Hitler naredio da deo Erdelja mora pripasti Mađarima. I prvi smo mi bili, "harmadik gyalogezred, mbsodik gyalogoszbszlóalj" (treći pešački puk, drugi bataljon), koji su bili upućeni prema rusinskim predelima. To je onda već pripadalo Mađarskoj. Moglo je doći i do rata, ali nije, jer Rumuni nisu smeli da ratuju. Nemačka je bila vrlo jaka onda, i bojali su se. Tako smo umarširali u Erdelj bez ispaljenog metka. Sećam se, od Sekešfehervara smo išli vozom do Tisaujheja; tamo su nas istovarili. Odande smo peške išli do Nađseleša, i tamo smo prenoćili u jednoj školi. Posle smo marširali do Aknaslatine, pa smo smo prešli Tisu, i dolinom Višave išli skoro do Bukovine. Stigli smo i do vrha Pietros, tada se zvao "Horthy-csúcs" (Hortijev vrh). Bili smo uvek podeljeni po štalama, stajama, po školama, gde je već bilo mesta.

Dani su nam, uglavnom, prolazili mirno, nije bilo nikakvih sukoba. Razume se, išli smo i u crkvu, svako prema svojoj veri. Ja sam rekao: "Molim. Ja sam pravoslavne vere i ja ću ići u pravoslavnu crkvu." Pustili su me, išao sam. Sećam se, jedne nedelje – bili smo tada u rusinskom selu Njagovi – baš posle Spasovdana, bio sam u pravoslavnoj crkvi, i pitao sam da li mogu da čitam "apostol". A oni me gledaju, kako će mađarski vojnik čitati "apostol". Ipak, dozvolili su mi, a ja sam stao tamo i lepo pročitao "apostol". I najposle, pitali su me šta sam, a ja sam im rekao da sam svršeni bogoslov, pravoslavni. Tako da sam stekao prijatelja tamo, u Njagovi. Upoznao sam tamo i jednog Srbina, koji se doselio u Njagovu čak iz Bosne. Bio je neki krčmar, ili tako nešto. Svuda nas ima, izgleda.

Tamo, u Erdelju, imao sam i jedan sukob sa komandirom čete. On mi je jednom rekao, i to pred grupom oficira i podoficira: "Ha a frontra magyünk, te leszel az elsh hõsi halott. Ha más nem lõ agyon, akkor én lõlek agyon!" (Ako odemo na front ti ćeš biti naš prvi mrtvi heroj. Ako te drugi ne ubije, ja ću da te ustrelim!). A ja sam ga pogledao, stao mirno, i rekao: "Igen? Fhhadnagy úr, alázatosan jelentem, akkor ketten fogunk célozni!" (Tako? Gospodine natporučniče, u tom slučaju pucaćemo obojica!). Pocrveneo je i – oćutao. To je bilo upozorenje da pazi, jer i on može biti taj koji će nastradati.

Ali od tada sam i ja bio na oprezu. I kada je pročitano naređenje da traže dobrovoljce za odred za snabdevanje, ja sam odmah istupio iz reda i predao pušku. A naš vodnik Benčik, koji je bio tamo, nasmejao se i rekao: "Nagyon helyes!" – "Vrlo dobro!".

I tako sam ja predao pušku, i nisam više imao neprijatelja. Kao da nisam bio vojnik. Jer šta sam radio u tom odredu za snabdevanje? Pa čuvao sam krave! Pustim ih ujutru na pašu, a uveče ih zatvorim. A to meni nije bilo ništa neobično, i kada sam bio dete i onda sam čuvao krave. Ali sam bar znao da ja sad sa vojskom neću ići. Vojska ide tamo-amo, maršira ovamo-onamo, vežbe takve, vežbe onakve, a ja sa tim nemam više ništa. Ja sam pastir. A to mi je, u stvari, i poziv, samo što nisam kravlji pastir, nego duhovni.

U tom odredu smo se i dobro hranili. Te krave koje sam čuvao bile su mnogo puta nepomužene. Ja ih lepo pomuzem, izvarim mleko, a jaja nabavimo negde u blizini, pa se nahranimo onako pošteno.

I to je tako jedno vreme išlo. Upoznao sam se i sa nekim Rumunima, naučio sam nekoliko reči i rumunski. Znao sam nešto još i odranije, sa bogoslovije. Tako da, kad sam ih prvi put pozdravio rumunski, oni su se iznenadili. Počeli su da mi odgovaraju rumunski. A ja im kažem: "Nemojte, ja ne znam ništa rumunski, samo da poželim dobar dan!"

I onda je došlo vreme da se naš puk vrati nazad, u Sekešfehervar. Situacija se smirila, sve je bilo gotovo, i nismo više bili tamo potrebni. Putovanje vozom je bilo gadno. Nismo imali ni gde da legnemo, ni gde da se naslonimo. Natrpali su nas u vagone za stoku, kao stoku. Nemaš gde ni da sedneš, ni ništa... To je bilo već 1940. godine.

Kad smo se vratili, morali smo očistiti kasarnu. A očistili smo i sebe od ušiju, jer to smo svi doneli iz Erdelja. Tamo su ih, izgleda, gajili. I tu smo bili desetak dana, i taman smo uredili kasarnu i istrebili uši, kada jedne noći – uzbuna. Jedni kažu:"Valjda se Rumuni pobunili, pa moramo opet tamo." Ali nije. Nego je bio štrajk rudara u Nađdorogu, u ugljenokopu, i mi smo bili određeni da idemo tamo da pravimo reda.

Bili smo smešteni u nekoj školi, i odlazili smo u ugljenokop da držimo red. Onda su stigli drugi rudari da zamene one u štrajku. Onda se i stanovništvo bunilo, i tu smo morali držati red. Na sreću, nismo morali tući nikog, sve je relativno mirno prošlo.

Međutim, u Nađdorogu smo se ponovo napunili ušiju! A taman smo istrebili one iz Rumunije. Ali to je bilo, hvala Bogu, najgore što nam se tamo desilo. Posle se i tu situacija smirila, i mi smo se vratili u Sekešfehervar. Ubrzo nakon toga dolazi mi jedan poznanik, pisar, i kaže mi: "Imam novost za tebe!""Šta?" "Demobilisaće te!" "Nije istina!" "Videćeš!". Nisam hteo da verujem, ali ispostavilo se da je istina. I tako, kada niko nije bio puštan, mene su otpustili. Bio sam vojnik onda već gotovo dve godine, i vreme mi je, hvala Bogu, isteklo.

Ženidba i ratne godine

Moja supruga Danica rodom je iz Mohača. Sećam se, prvi put sam je video kad je još bila đak, a ja sam bio na drugoj godini bogoslovije. Bio sam na službi u Mohaču, stajao sam u pevnici i pojao sam. A Danica je stajala ispred pevnice: kao sad da je gledam. Nije znala tekst i nije pevala nego je samo otvarala usta kao da peva, zevala je. Onda je bila još dete, mršava, tanka. I zubi su joj stajali malo napred, ali bila je lepa.

A upoznali smo se nešto kasnije, na bajskoj Vodici, još dok sam bio bogoslov. Ona je tada imala trinaest godina, a ja sam bio devet godina stariji.

Na bajsku Vodicu su odlazili mnogi Srbi iz okoline. Nekada je ta Vodica bila znamenita. Dolazila je na nju cela Bačka: Sombor, Novi Sad i okolina, svi su dolazili. Je si li ikada čitao Bunjevku od Bogoboja Atanackovića? Tamo se odigrava radnja, na bajskoj Vodici. Tamo su dolazili i Bunjevci, ali najviše Srbi. To je bilo naše versko mesto. I kapela koja je tamo, bila je naša: sećam se još da je tu bilo ikona i natpisa naših. Posle su to katolici oduzeli, prisvojili.

Tamo smo odlazili uvek uoči Preobraženja. Iz Mohača su mnogi dolazili; tako i Danica. I mi smo išli iz Santova, a mene je otac Lavrentije uvek vodio, jer sam bio bogoslov i jer mu je trebao pojac. I tu smo se upoznali: ona mi se svidela, a izgleda da sam se i ja njoj svideo. Razgovarali smo malo: ko ste, šta ste, odakle ste. Posle sam je ispratio na voz kad su krenuli za Mohač. A otac Lavrentije, koji je istim vozom išao za Baju, video je šta je, znao je da nisam njega došao da ispratim. Vrlo se smejao: "Hahaha, nećeš i ti doći na voz? 'Ajde, 'ajde i ti!"- kazao mi.

I tako je to poznanstvo trajalo: i ona je dolazila u Santovo ponekad, kad je bila hramovna slava, i ja sam odlazio u Mohač. I dopisivali smo se. Držali smo tako dosta labavu, ali stalnu vezu.

Na svadbi Radovana Stepanova i Danice Panić (1941. g.)

Onda, još kada sam bio u vojsci, verili smo se. Ja sam hteo da se ženim, jer trebao sam da se oženim pre rukopoloženja.

A znaš kako je, pre venčanja moraš da prosiš devojku ako hoćeš da ti je daju, iako su možda jedva čekali da ti je daju. Tako sam i ja morao da je prosim. Išao sam sam, pošto nisam imao nikoga, samo brata i majku koja je onda bila već vrlo stara. Otišao sam i lepo rekao:"Takva i takva stvar, namera mi je da se ženim Danicom. Hoćete li mi je dati?" I, naravno, hteli su.

A druge devojke mi se nisu sviđale. Bilo je mnogo lepih devojaka, i u Pešti, i u okolini Pešte, neke su baš htele da se udaju za mene, ali mi nisu odgovarale. Nisam voleo te peštanske dame. Neke od njih su posle malo i popreko gledale Danicu, kad sam je uzeo, ali nisam mario za to.

Kad sam izašao iz vojske, morao sam da požurim sa ženidbom, jer su tada već počeli razni vojni pokreti, sve se vrlo mućkalo, komešalo. Nisam želeo da me ponovo pozovu. Tako da smo odmah tražili dispenzaciju, znači da me ne navešćuju, da ne čekam tri nedelje, nego da se odmah mogu venčati. I tako se mi venčamo 24. februara 1941. godine.

Venčanje je bilo u Mohaču, jer je snaša bila tu, a đuvegiji je lako doći. Na venčanju su bili svi moji, i majka i brat i snaja, čak i moj otac i maćija. I oni su došli.

Svatovi su bili lepi, mada je bilo dosta hladno, pošto je bio februar. Još je i sneg malo propađivao. Ali je zato bilo lepo vreme. Nas mlade su vozili na fijakeru kroz varoš. Posle venčanja smo išli da se fotografišemo, a onda je počelo veselje. Svirci su bili iz Mohača; sećam se, bio je neki Stipan, vrlo dobar violinista. Bilo je veselo.

Posle toga smo otišli na kraće bračno putovanje, bili smo u Pečuju i u planini Mečeku. A onda smo otišli u Sentandreju da se dogovorim kada će biti moje rukopoloženje. I – 15. marta sam već bio rukopoložen za đakona, u budimskoj crkvi koja je onda još postojala. Ja sam bio zadnji koji je tamo rukopoložen. Za vreme rata je ta crkva izbombardovana, a posle rata je nisu obnovili, nego su je porušili. A bila je to vrlo lepa crkva.

Na dan 15. marta bio je državni praznik, i ja sam kao đakon služio. Bili su i iz ministarstva neki ljudi izaslani, a bio je i vladika. Držalo se blagodarenje, jer je to bio državni praznik i moralo se. Onda, pošto sam rukopoložen za sveštenika, naimenovali su me za sveštenika u Batu. Tamo je mesto bilo upražnjeno, jer je prethodni sveštenik, Jakšić, otišao odande, premešten je u Sekešfehervar.

I ja dođem u Batu, malo mesto, selce pored Dunava. Tu je bilo prilično mnogo Srba. Više od sto duša. Imali su i školu, bilo je i dece. Parohija je bila vrlo dobra, samo ju je trebalo držati u zajednici. Bogosluženja su bila vrlo lepa. Batlije su bili dobri pevači. Cela crkva, sve se orilo.

Propoved pred rimokatoličkom crkvom u Bati, na početku Drugog svetskog rata

Bilo je nekog razdora tu, pre nego što sam došao, i nesuglasica sa dotadašnjim sveštenikom, ali za moje vreme sve se to nekako smirilo. Još me vladika Zubković jednom pohvalio: "Priznajem ti da si ti doveo Batu u red."

A nisam ja uradio ništa naročito, samo sam služio i nikad nisam nikome ništa rđavo kazao. Svi su me voleli, a i ja sam svakoga poštovao i voleo. Kad su bili svečari, pozvali su me i ja sam otišao. A na sednicama smo se o svemu dogovorili, i uvek su kazali: "Kako vi kažete gospodine, tako će biti!" I – svađe više nije bilo. Nestalo je i svađe i razdora. Sve se izmirilo i nije više bilo tužbi koje su išle vladiki.

Bile su lepe proslave, osvećenja vinograda u proleće, vrlo lepe litije za jedno tako malo selo. I crkvu smo postepeno počeli dovoditi u red. Ogradili smo je okolo, jer do tada nije bilo ograde. Dovodili smo je u život.

Ali, u Bati nisam bio dugo. Samo godinu i po dana. U Bati je rođen i moj prvi sin, Predrag. Tamo smo ga i krstili. A sećam se da sam imao problema oko uvođenja njegovog imena u maticu. Kad sam otišao da ga prijavim, matičar, koji je, inače, bio poreklom Bunjevac, nije hteo da uvede u maticu njegovo ime. Kaže: "Rugaće mu se zbog tako smešnog imena. Zamislite, kako će mu biti teško kad bude levente!" A ja sam mu lepo rekao: "Zar vi stvarno mislite da će tada još postojati leventi? Verujte mi da neće!" Ali on nikako nije hteo da upiše "Predrag". Rekao mi je da biram neko drugo ime. Odgovorio sam mu: "Dobro! Upišite onda da se zove Muhamed II." Stvarno sam se tada naljutio. Tako da je video da ne može da me ubedi, i na kraju je ipak upisao "Predrag".

Tada je već počeo rat i osećala se neka netrpeljivost. Jednom kad smo se kupali na Dunavu, nas nekoliko Srba, prolazio je jedan Mađar i čuo je kako govorimo srpski. "Most is ezen a fanyelven beszélnek?" (I sada pričate tim drvenim jezikom?) – kaže. A ja sam mu odvratio: "Sérti a fülét? Dugja be!" (Ako vam smeta, začepite uši!) A ostali su mi posle rekli: "Jao, gospodine, nemojte tako da im govorite, opasno je!"

Predrag je imao oko sedam meseci kada su počeli da bombarduju aerodrom preko puta Bate, s druge strane Dunava. Zbog toga su svuda u okolini bili povešani reflektori: zvali su ih "staljin-lampe". Noću je bilo svetlo kao u sred bela dana. Brinuli smo se za Predraga, još je bio vrlo mali. I, na kraju, rekao sam Danici: "Ajde, Dano, idi u Mohač!". Ona je otišla u Mohač kod svojih roditelja, a ja sam ostao u Bati. Posle, kad se situacija malo smirila, ona i Predrag su se vratili. Jer, negde u ono vreme je mađarska vojska krenula na Jugoslaviju. U Bati se nije osećalo ništa, nisu nas dirali, ali u pograničnom području je bila mnogo napetija situacija. U Santovu je tada ubijen srpski sveštenik Miloš Apić. On je bio rodom iz Pomaza, godinu dana je bio mlađi od mene. On je bio prva žrtva toga rata. Streljan je još prije nego što su Mađari prešli granicu. Sumnjičili su ga da je davao neke svetlosne znake preko granice. A nije, naravno. I tako su ga izveli na Klađu – to je jedan rukavac Dunava, blizu Santova – uterali su ga u vodu, i tu su ga streljali. Sahranjen je u Mohaču, jer je mesto gde su ga našli već pripadalo mohačkom hataru. Lekar koji ga je pregledao rekao je da je bio pretučen pre nego što su ga ubili. Opojao ga je Aleksej Babić, grabovački monah.

I mene su tada tražili iz žandarmerije. Istoga dana kad je Miloš ubijen, došla je kod moje bake žena jednog žandara i raspitivala se za mene. Rekla je da me traže zbog služenja vojske. A slagala je sigurno. Ja sam tada već davno odslužio vojsku. A baba Janja joj je rekla:"Ne znam ja gde je on, idi ti dođavola!"

Taj žandar, koji je po svemu sudeći učestvovao u ubistvu Miloša Apića, i danas je još živ u Santovu. Pre nekoliko godina počela je da mu raste neka guša pod grlom, i ona ga sad guši. Ali nikako, jadnik, ne može da umre. Ispašta, izgleda.

Te teške dane smo mi mirno preživeli u Bati. Ali onda se dogodilo nešto: u Mohaču je tada bio jedan stari sveštenik, Nikola Pajić. I – umro je. Sahranjen je pored kapele u Mohaču. I Mohačani su onda hteli da dobiju sveštenika. Tražili su mene, pošto su me već od ranije poznavali, i pošto sam se oženio odavde, iz Mohača. Vladika to baš nije hteo, jer Mohač je sedište protino, a ja sam bio sveštenik-početnik. Kud ću ja doći za protu ovamo? Ne može!

Onda su počeli da izmišljaju razloge, da me ubeđuju kako to nije dobra parohija. Sećam se jednog starog sveštenika, on mi je govorio: "Pa, mladi čoveče, od čega vi mislite živeti tamo? Pa to je tamo sami pesak!" A ja sam mu lepo rekao: "Oče proto, ako ja dođem na tu parohiju za sveštenika, onda je to moja briga od čega ću živeti. I ničija druga." Pogledao me:"Pa, ako tako mislite..."

Na kraju me vladika, nekako, na jedvite jade, naimenuje. Ali kako? "U najprivremenijem svojstvu". To je značilo da me mogu premestiti kad god hoće. No ja tome nisam pridavao neki naročiti značaj. Naimenovali su me, i to je bilo važno.

Batlije su vrlo bili žalosni što su me premestili. Žalili su što ću otići. Još i sad nedavno su me neki od njih zvali "naš gospodin". Neki od starih, koji su još živi. Da me nisu tada premestili, verovatno bi celog života ostao u Bati, tamo bih i umro. Ne bih otišao nikuda iz Bate, lepo mi je bilo tamo.

I tako sam ja došao u Mohač u najprivremenijem svojstvu, od 1. oktobra 1942, a to najprivremenije svojstvo još i danas traje. A danas je već 1994. godina. Često su me u šali pitali: "Radovane, pa kad si ti u najprivremenijem svojstvu ovde toliko godina, koliko li ćeš tek biti kada te postave za stalno?"

Od mog dolaska u Mohač počeo sam da vodim i letopis hrama. On je vođen i u ranija vremena, ali moj prethodnik Pajić ga nije vodio. On je bio takav čovek. Čak je i pisma od konzistorije neotvorena bacao u košar. Ali ja sam u letopisu zapisao sve važnije stvari koje su se ticale hrama.

Deo ulice u Mohaču sa Srpskopravoslavnom crkvom u pozadini

Letopis nisam počeo da vodim odmah, zbog nastupajućih ratnih prilika. Tako da sam zabelešku o svom dolasku i o prvim ovdašnjim godinama naknadno zapisao. A evo šta sam zabeležio: "Na parohiju mohačku, po smrti jereja Nikole Pajića na pola godine, 1942. godine sa prvim oktobrom, po raspoloženju episkopa budimskog. Georgija Zubkovića, postavljen sam u najprivremenijem svojstvu. (Radovan Stepanov, rođen u Santovu 1913. godine.) Nisam našao raniji letopis koji je verovatno postojao, zato sam usled ratnih prilika, kada za nas srpske pravoslavne sveštenike nije bilo savetno voditi letopis, isti počeo voditi po svršetku rata. Iako su tek tada nastupale za svakog, a i za nas Srbe naročito teške prilike, koje se nisu mogle predvideti. Od 1946. letopis sam vodio redovno, ostavivši u letopisu praznog mesta za naknadnu zabelešku onih važnijih događaja koji su važni za život i rad ovdašnjeg srpstva i crkvene opštine kao duhovnog vođe našeg naroda. Nameravao sam ispitati davnu prošlost mohačke crkvene opštine, dolazak Srba u ovaj gradić, njihov život i rad i, naročito, verski život, razvoj istoga, zidanje svetih hramova, okolnosti pod kojima su zidani, razvoj školstva. Za školu sam našao zabelešku da je postojala već 1703. godine, dakle najstarija škola u Mohaču je prema tome naša škola. Kad ovu kratku zabelešku naknadno uvodim u letopis 1970. oktobra 20. imam prilično prikupljene građe za opis ovdašnje parohije, a tako isto i okolnih parohija koje su sada potpuno prazne ili sa veoma malim brojem vernih, ali je ta građa u zabeleškama, nesređena."

Zanimljiva je istorija Srba u Mohaču. Mohač je znamenit pre svega po tome što se 1526. godine ovde odigrala čuvena Mohačka bitka. A u toj bici već je bilo Srba: to su bili prinudni doseljenici iz Srbije, koji su se u sastavu mađarske vojske borili protiv Turaka. A još pre mohačke bitke najverovatnije su živeli ovde Srbi šajkaši, koji su bili pod zapovedništvom čuvenog Stevana Štiljanovića.

Prva pravoslavna crkva u Mohaču sagrađena je još u petnaestom veku. Bila je to ili brvnara ili pleterača. Ali ona nije dugo postojala. Na istom mestu je ubrzo sagrađena jedna mala crkva od tvrdog materijala.

Tada je već postojao posebni srpski deo Mohača, pored mađarskog. Kasnije su se u Mohaču naselili i Šokci i Nemci, a bilo je i trgovaca Grka. Istina da su se oni prezivali Popović, ali je za njih zapisano: "rodom Grek". To su verovatno bili Cincari.

Posle odlaska Turaka, dosta Srba je iz Srbije došlo na teritoriju Mađarske. Srbi koji su došli u Mohač priključili su se onima koji su već od ranije tu živeli. U to vreme je u Mohaču živelo oko dve hiljade srpskih duša. To su bili većinom ugledni ljudi: advokati, lekari, apotekari, trgovci, zanatlije. Čak i vođstvo Mohača je tada bilo u srpskim rukama. I najčešće je poslanik u parlamentu iz ovih krajeva bio Srbin. Još i sada na mohačkom srpskom groblju postoje grobovi nekih advokata koji su bili poslanici u parlamentu. I zna se još koje su bile njihove kuće. A pored crkve su sahranjeni neki bogati trgovci: to je najstariji nadgrobni spomenik pored crkve, iz 1762. godine. To su bili veoma imućni ljudi, imali su dereglije na Dunavu, i verovatno su mnogo uložili u izgradnju ove današnje crkve, zato su tu i sahranjeni.

Ova današnja srpska crkva je treća po redu. Ona je podignuta četrdesetih godina osamnaestoga veka, a osvećena je 1754. godine. Mohač je, inače, bio svojina pečujskog biskupa, i on se dugo protivio tome da se ovde gradi tako velika i raskošna pravoslavna crkva, ali je na kraju ona ipak sazidana, jer su Srbi tada ovde bili mnogobrojni i bogati. Zato je ova crkva tako lepa i velika, mada u Mohaču sada živi vrlo malo Srba. Stari toranj crkve se 1889. godine srušio u jednoj velikoj oluji. Ovaj sadašnji je niži od prethodnog, ali je zato još uvek najviši među svim crkvenim tornjevima u Mohaču. Hram je obnovljen na samom kraju devetnaestoga veka, zahvaljujući mohačkom građaninu Matiji Despiniću, koji je sve svoje imanje zaveštao crkvi. A ograda oko crkve stara je oko četirsto godina. Vidi se da su je naknadno povisili, pošto su se i mohački putevi tokom vremena nasipali, dizali. A u to vreme, postoje dokazi, postojala je i srpska škola na obali Dunava, jedna velika zgrada na sprat, prekrivena trskom. Ta zgrada je kasnije izgorela. I u toj zgradi su izgoreli i mnogi dokumenti i zapisi, i zato su mnogi podaci o prvoj srpskoj crkvi i o srpskom stanovništvu izgubljeni.

Kad sam ja došao u Mohač crkva nije bila u lošem stanju, ali parohija je bila vrlo slaba. Tada je ovde živelo oko sto pedeset srpskih duša. Nismo mogli plaćati gotovo ništa, jedva da smo sastavljali kraj s krajem. Onda su došle još i ratne prilike, teško je bilo sve, ljudi nisu mogli da rade svoj posao, gledali su da nekako opstanu, da sačuvaju svoje imanje. Mnogi su se i raselili, kao na primer, dva brata Jankovića, pa cela porodica Pečujlićevih, i mnogi drugi: i danas jedva ako nas ima četrdeset duša. A i to je već često iz mešovitih brakova.

Godine 1942. je već počeo rat. Nas Srbe nisu dirali. Još i kad su Nemci došli, više su dirali druge nego nas. Ja se nisam isticao nigde, a nismo imali nikakve veze sa njima, tako da smo bili mirni. Normalno smo držali službe. Slavili smo čak i Vidovdan. A znaš kako? Vidovdan je zavetni praznik. Vidati znači lečiti. Kada je bila kolera onda su se zavetovali da će na ovaj dan držati blagodarnost što je kolera prestala. Tako da, kada su me Mađari pitali, uvek sam im objasnio: "Kérem, ez fogadott ünnep. Kolera ellen fogadott ünnep." (Molim vas, ovo je zavetni praznik. Zavetni praznik protiv kolere.) Tako da nisu mogli ništa.

Nemci su došli 1944. godine. Ali nisu došli samo Nemci, bilo je i Muslimana i Hrvata, ustaša, koji su se priključili Nemcima. Svi smo znali da je rat sada postao ozbiljniji. Rusi su bili sve bliže.

To je bilo najkritičnije doba. Nemci su se povlačili iz Jugoslavije prema Nemačkoj preko ovih prostora. Sećam se dobro tih dana. Otac Jovan Gorjanac je bio tada administrator parohije u Santovu. Razboleo se pa je otišao u Baju, bio je u bolnici. I dobijem iz eparhije uputstvo da opslužujem i Santovo i Baju. Pored svega onoga što sam imao. Ali, o svom trošku. Nije bilo drugog načina, seo sam na biciklu i pozvao sam sa sobom čika Jakšu, pojca, i zajedno smo otišli u Baju i održali bogosluženje. Posle bogosluženja pitali su nas ko će nam ovo platiti što smo došli. Rekli smo im da će Bog platiti. Ipak, nešto su nam dali za putni trošak. I onda smo biciklama krenuli nazad za Mohač. To je put dug više od trideset kilometara, u jednom pravcu.

A za Santovo sam išao tada više puta biciklom da držim bogosluženje. Sećam se jednog dana, kada se povlačio front, i Rusi su već bili skoro u Santovu, ja sam tamo držao službu. Odslužio sam još i večernje i seo na biciklu pa sam krenuo preko Mohačkog ostrva kući. Tišina je bila čudnovata. Grobna tišina. Ni psi nisu lajali. Svako je osećao strah. Nisam nikoga ni video na putu. Ni ljude ni životinje. Znao sam da sada može vojska ma odakle da naiđe i – gotov sam. Išao sam nasipom pored Dunava: bilo je blato, više sam ja nosio biciklu nego što je ona nosila mene. Ali, Bogu hvala, nisam nastradao, obavio sam svoju dužnost i živ sam se kući vratio.

Ovde je bio front, na Dunavu, jedno šest nedelja. S druge strane Dunava su bili Rusi. Mohač je tada bio ispražnjen. Mi smo mnoge naše stvari zakopali u bašti da nam ih ne bi odneli dok smo odsutni. Te stvari su nam kasnije propale od vlage, jer ih nismo dobro zapakovali. Svi mi Srbi smo za vreme borbi bili "u planini". Tako zovemo brdašca u blizini Mohača gde su naši vinogradi, podrumi. Tu smo imali krompira, nešto malo živine i ovaca pa smo se prehranjivali.

Odande smo gledali bombardovanje Mohača. Nemci su čak i u tornju naše crkve namestili mitraljesko gnezdo. Znali su da je to najviši toranj u gradu i da je najbliže Dunavu, pa se odande daleko vidi. A Rusi su to primetili i – udri po tornju! Toranj je dobio tri pogodka, devet mina palo je na krov crkve, a kroz zid crkve je uletelo u oltar tane jednog protivtenkovskog topa i tu je eksplodiralo. Oltar je otišao u komade, u paramparčad. To je bilo na dan svete Petke, u vreme kada je trebalo da se održi jutrenje. Nedelju dana pre toga još sam služio u crkvi, ali te nedelje, hvala Bogu, već nisam. Jer da sam tamo bio, i ja bih otišao u vazduh.

Crkvenjak čika Mladen, i još nekolicina su ostali u gradu, sakrili su se u podrumu svoje kuće blizu crkve. Jednom, kada je čika Mladen baš hteo da zatvori vrata od podruma, ispred podruma je eksplodirala mina i presekla mu žile na desnoj ruci. On je mislio da to nije ništa, da će prestati. Ali nije prestalo: on je iskrvario siromah i umro. I za vreme rata je sahranjen. Ali meni nisu dozvolili ostali da idem i ja na sahranu. Plašili su se da će ostati bez sveštenika. "Nemojte gospodine da idete, nema smisla da izgubite glavu"- kazali su. Jer tamo je bilo otvoreno, opasno. S druge strane Dunava Rusi su gađali bez prestanka. I tako je siroti čika Mladen sahranjen bez sveštenika. Nekoliko ljudi ga je sahranilo, a kasnije, kada je sve prošlo, onda smo ga opojali.

Izgorela je do temelja i naša grobljanska kapela. Sve. I krov i iznutra, sve je izgorelo. Neki kažu da se jedan Nemac hvalio na pošti da ju je on zapalio. Padale su onda i mine, ali mina retko kada izaziva požar, ona ruši. A mi smo iz planine gledali kako naša kapela danima samo gori. A gorele su i kuće, jedna za drugom. Čovek je to gledao pomalo sa strahom, ali je primao k znanju da je rat i da je to tako.

Tu u planini se rodio moj drugi sin Slobodan. Nazvali smo ga tako jer smo onda još mislili da nam Rusi donose slobodu. Tih dana je stalno padala kiša. Sećam se, tast mi je pričao da je stajao u polju kad su prolazili neki nemački vojnici, pa im je rekao: "Rossz idh!" A jedan od njih koji je valjda znao srpski, uplašio se, pa pita: "Šta? Rus ide?" A tast mu je objašnjavao da je on samo na mađarskom rekao da je loše vreme. Međutim, ubrzo su zaista došli i Rusi, i to je onda za Nemce stvarno bilo "loše vreme".

Nekoliko dana posle Slobodanovog rođenja pucalo se baš oko naših vinograda. Mi nismo bili u svom podrumu, jer ih je tamo bilo mnogo, već u jednoj posebnoj sobi, kod jedne starice, kod strina-Radoslavke. Cele noći nisam mogao da zaspim od pucnjave, i onda sam, pred zoru, zaspao. Odjednom su se otvorila vrata i ušla su tri nemačka vojnika. I kažu: "Auf, auf!" Kada su videli moju bradu, mislili su valjda da sam neki partizan, šta li. Ja se dignem, a jedan uperi u mene pikavac i pita me ko sam i šta tu tražim. Ja sam još imao uz sebe vojničku knjižicu, mogao sam da dokažem ko sam i šta sam. A jedan od njih je znao malo mađarski, mora da je bio od ovih domaćih Nemaca odavde. Kaže: "Soldatenbuh." A ovaj drugi pita: "Ako je soldat, zašto nije otišao u vojsku?" Ja kažem: "Zato što sam sveštenik." A on uperio u mene automat, samo da povuče okidač i ja sam gotov. A nisam imao ni kuda da bežim, sedeo sam na krevetu, a iza mene je bio zid. Samo da je povukao i ja bih bio gotov. A ne bih ni znao zašto. Tek, ne bi me bilo. Slobodan ne bi ni znao da je imao tatu.

Onda je stigla iz podruma i strina-Radoslavka i počela da ih moli: "Das ist unsere Phfarer! To je naš sveštenik! Nemojte ga dirati, sada mu je žena rodila dete!" A Nemac me mrko pogledao i odmahnuo. "Eh – kaže – ostavimo ga. Ionako će ga Rusi ubiti!" A ja sam pomislio: "Idi ti samo, ostavi mene za Ruse, ja ću onda dobro proći, snaći ću se već nekako!"

I oni su nas ostavili, pošli su dalje i nedugo posle toga smo čuli pucnjavu iz onog pravca kuda su otišli. Izgleda da su ih Rusi likvidirali.

Ubrzo posle toga su naišli i Rusi. A jedan Rus vidi moj sat na astalu. I, vidim, hoće da ga uzme. A ja mu kažem: "Nemojte to uzeti, to je moj sat. Ja sam sveštenik." "No, baš zato – kaže – što ste sveštenik. Bićemo onda srećni ako odnesemo vaš sat!"

Kasnije, kada smo dolazili kući, tu kod papričare, već na ravnici, na polju, ja pogledam na zemlju i vidim jednu legitimaciju, otvorenu. A na fotografiji čovek, esesovac, sa fesom na glavi. Uzmem – i vidim da je taj čovek baš iz okoline Sarajeva. Tu su ih izgleda poubijali, ili su ih samo proterali, ne znam. Onda sam video ko su ti ljudi koji su tu bili. Drugi to ne bi primetio, ali ja sam odmah znao, jer poznajem muhamedance. I znao sam mesto odakle je.

Kad smo stigli kući, video sam da je srušen i krst sa tornja. Njega su srušili Nemci kad su već napustili Mohač i sa pečujskog druma gađali grad. To sam znao po tome što je krst ležao iza oltara, prema Dunavu, znači Rusi koji su bombardovali sa one strane Dunava nisu ga mogli srušiti. Bio je to bakarni krst, a iznutra je bio od drveta. Ostavili smo ga negde, čini mi se da još i danas postoji.

Stan nam je bio u neredu, sve je bilo razbacano. Onda su već Rusi bili tu. Odneli su mi i radio, i gitaru, i ćiriličnu pisaću mašinu, i druge stvari. Sećam se, čuli smo naš veliki sat kako izbija bez prestanka. A kada smo ušli u sobu, videli smo ruskog vojnika kako se igra sa satom, okreće kazaljke i sluša kako sat izbija. Valjda još nije čuo tako nešto.

Sećam se i jednog događaja, već kad su Rusi organizovali gradsku vlast. Jedan mađarski vojnik, a i jedan ruski je bio sa njim, došao je kod nas i, iz dvorišta moga tasta, izveo jednu lepu junicu. Rekoh: "Šta će ti to! Nosi je odmah natrag!" On uperi pušku u mene. A ja viknem: "Vidd azt a fegyvert, mert úgy szemen váglak, hogy kiesik mind a két szemed!" (Skloni tu pušku, jer ću te zveknuti da će ti oči ispasti!) A Rus gleda šta je sad to. "Ne znate šta je? – ja njemu ruski kažem. To isto su nam ovi radili dok vi niste došli! A sada im vi pomažete da to isto rade sa nama. Ne idu kod drugih, nego kod nas, kod Slovena su došli da to rade!" E, onda je taj Mađar morao da odvede junicu natrag u štalu. Bila je lepa junica, debela.

Dosta su u ono vreme dolazili kod mene i katolički fratri da im pomognem kad su imali poteškoća sa Rusima, da im prevodim, da rastumačim šta treba. A ja sam išao, pomogao sam svakome koliko sam mogao. I niko ne može reći da sam se nekome svetio ili da sam pretio, a onda sam mogao.

I među Rusima je bilo onih sa kojima se moglo sporazumeti. Kada je, na primer, Danica trebalo da dođe iz planine u grad, dve nedelje posle porođaja, a bila je bolesna, dojke su joj bile u zapaljenju, dali su nam sanitetska kola da je dovezemo. Moj tast im je bio zahvalan. Rekao je: "Hvala Bogu!" A oni pitaju: "Zašto Bogu? Mi smo vam pomogli!"

Zapovednik grada, neki major Peskovacki, bio je isto godište kao i ja. Bio je dosta razuman čovek. I on me više puta zvao, razgovarali smo o koječemu. A jednom me iznenada pitao: "Kagda stupiš v partiju?" Ja ga pogledam u oči i kažem: "Njikagda." A on je valjda mislio da ću se uplašiti pa ću se početi izmotavati. Kaže mi posle: "Imaš pravo. Jer ti si sveštenik, imaš vernike koji će biti u partiji i one koji neće biti u partiji. Drži se tako." Rekoh: "Tako sam i ja mislio."

Osnovano je tada i Bačko-baranjsko kulturno udruženje. Ja sam bio u tom udruženju dok su se bavili kulturom, a kad su počeli politizirati onda sam se povukao. Bio je tu jedan srpski partizan; zvao se Šuput, taj je pošto-poto hteo da budem u tom udruženju. Čak mi je i pištoljem pretio. Ali ja se nisam dao uplašiti. "No – kaže – doći će i tvojih pet minuta!" A njegovih pet minuta je prije došlo: čuo sam da su ga udesili kroz nekoliko godina sami Jugosloveni. Jer je bio za Staljina kad je trebalo biti protiv.

Hteli su me uvući onda još i u gradsku upravu, ali sam rekao da neću. Da ja njima vadim kestenje iz žara! Pa bi me posle još i obedili. "Ne – rekoh – to je vaša država, radite šta hoćete. I kako radite, onako će vam biti." Nisam hteo da uskočim u stvari koje ne bi bile korisne ni za mene, ni za narod, ni za crkvu.

Ali zato sam uvek voleo reći ono što mislim. Rekao sam jednom od tih Rusa lepo: "Sad i mi trpimo što ste vi došli, a mi smo vas čekali da nas oslobodite! A jeste li nas oslobodili? Ne, samo ste zauzeli ovo ovde!" A on sleže ramenima i kaže: "Vajna, vajna!" Rat je.

Posleratne godine

Našu teško oštećenu crkvu posle dugo nismo mogli da upotrebljavamo. Služili smo jedno vreme u sobi naše crkvene opštine, po nuždi. Ali mi smo i prvi počeli opravku. Ni jedna crkva nije stradala kao naša, ali mi smo svoju prvi popravili.

Išao sam da tražim ljude iz grada, za opravku. Dobrovoljno su se javljali, jer su znali: ako tu ne rade, možda će ih odneti drugde da rade. Dobio sam od gradske uprave i crepova, pa smo mogli opraviti krov. Bar nije zakisavao. Onda smo popravili toranj. Bio je srušen i krst sa tornja, a oltara nije bilo. Krst smo digli tek 1946. godine, a oltar smo doneli iz Baje. Taj naš oltar je, u stvari, bajski Hristov grob. Ja sam znao da je on tamo i da više tamo nije potreban, nije u upotrebi. Zamolio sam Konzistoriju da mi dozvoli da ga prenesemo ovamo. Jer mi nismo imali od čega da napravimo novi oltar, a nije bilo ni majstora koji bi to mogao napraviti. A dok crkva nije bila obnovljena, držali smo bogosluženje u sobi naše crkvene opštine. O stradanju i o opravci našeg hrama zapisao sam u letopisu ovo: "Mohački sveti hram, koji je prema verodostojnim podacima zidan od 1742. do 1748, dakle šest godina, i to zbog smetnji od strane pečujskog kapitola, za vreme rata je mnogo stradao. Sveti presto od crvenog mramora potpuno je razrušen tanetom protivtenkovskog topa koji je, probivši zid sa leve strane, pod časnom trpezom eksplodirao i razneo sveti presto, na dan svete Petke oko sedam časova izjutra. Jutrenje nije bilo služeno, jer je već grad bio ispražnjen. Pogođen je sa tri topovska metka toranj svetog hrama, sa dva zidani deo tornja, a jednim krst na tornju koji je srušen. Krov svetog hrama pogođen je minobacačem na devet mesta, tako da je bio veoma oštećen. Parohijski dom (Kišfaludijeva ulica 15) isto je pogođen, a tako isto i škola i crkvenjakov stan topom i minom, a učiteljski stan minom. Po prelasku fronta, početkom decembra 1944, krov svetog hrama se opravlja. Nabavljen je crep od grada. Među prvim opravljenim zgradama je bio krov našeg svetog hrama."

Obnovili smo vrlo brzo i grobljansku kapelu. Tu kapelu je 1847. godine sazidala porodica Demetrović, na već postojećim grobovima svojih pokojnika. Oni su bili poreklom iz rumunskog dela Banata. Kapela je imala dosta lep ikonostas, a građena je u naročitom, "romantičarskom" stilu. Zapravo, skoro svi stilovi su tu zastupljeni, izmešani. Ima tu i baroka, i gotike i grčkih stubova. Potomci porodice Demetrović su se iselili u Ameriku, i ja sam jednog dana dobio pismo u kojem su me obavestili da je neko od njih u testamentu ostavio veću sumu za obnovu kapele. Ali izgleda da su se ogrijali oni koji su bili bliže vatri, i podelili su pare među sobom, a mi nismo dobili ništa.

Za vreme rata je izgoreo i krov, i ikonostas i sve. Jedino je zvono ostalo čitavo. Ono je palo, ali se nije razbilo, a vatra nije bila toliko jaka da ga istopi. Kad je crkva obnovljena, rekao sam: za godinu dana obnovićemo i kapelu! Svi su mi se smejali, čak i moja žena. Međutim, pošto sam poznavao nadležne ljude, nešto malo para za opravku smo dobili od države, taman da platimo majstore. A drvariju za krov sam išao da tražim od gradske uprave. A oni su mi rekli da nemaju. A ja im kažem: "Imate!" A oni mi opet kažu da nemaju. A ja im lepo objasnim: ima dosta agacije kod kamenoloma, samo ako nam dozvole da sečemo. Pa će to onda majstori lepo otesati i napraviti šta treba. "To može!" I tako su majstori lepo isekli agacije i napravili grede. To je dobro, tvrdo drvo. Samo letve nismo mogli nabaviti kakve smo hteli, tako da smo stavili letve od jagnjedovog drveta. A to je meko drvo i mi smo mislili da ćemo sve to posle izvesnog vremena morati poskidati i ponovo napraviti. Ali još i dan danas te letve stoje tamo. A crepove smo dobili u poklon od jednog Jevrejina, vlasnika ciglane. Njegov zet je bio moj dobar prijatelj i on me je protežirao. I tako smo kapelu uspeli da renoviramo već 1948. godine. Onda mi se više nisu smejali. Sve može, uz Božju pomoć, i ako se čovek potrudi.

Ubrzo posle toga je došlo podržavljenje. Uzeli su nam i zemlje, nismo imali takoreći nikakav prihod, ništa. Ni sam ne znam kako smo se prehranili. Dobijali smo od države oko šeststo forinti pripomoći. Danica je držala neke đake na hrani, tu je malo zaradila. I šila je. A ja sam radio na ona dva ili tri jutra zemlje što su nam još ostavili. Kad su deca malo poodrasla, i ona su pomagala. Na primer, u vreme žetve, jedan je sterao užad, a drugi je rukovetao.

Ali ni kola često nismo imali da kukuruz prevezemo do kuće. Jednom sam, sećam se, devet vreća kukuruza natovario na biciklu, ni sam ne znam kako, i čak iz rita dogurao kući. Kada sam to istovario, žena me pita ko je to doneo. Nije htela da veruje da sam ja to dogurao, kaže: "Nije istina, toliko se ne može biciklom doneti!" "A ja znam da može, jer sam upravo sad doneo!"

I drugi sveštenici su radili. Sećam se, bio je tu u to vreme jedan reformatski sveštenik, Zoltan Vikar; i on je sve sam na zemlji radio, kao svaki drugi paor. Imao je mnogo dece, morao je. Znaš izreku: "Pritisnuto jače, na više se skače!"

Naravno, sve te teškoće su uticale i na raspoloženje naših vernih. Godine 1949. sam o tome u letopisu zapisao sledeće: "Steg oko verskog života sve se većma sužava. Onemogućuje se svaki dublji verski rad. Verujem da sve ovo biva po volji Božijoj, jer prema zaslugama našima dobijamo i nagradu. Narod sad tek počinje da uviđa do čega je dospeo, sad tek počinje da se vraća i više priklanja crkvi, veri, Bogu, ali ne Boga radi, nego zemaljskog bogatstva svoga radi, koje gubi. Svemogući tvorče ovog ništavnog i grešnog čovečanstva, seti nas se, poseti ovaj bedni i grešni svet, ne nas grešnih radi, nego radi onih nekoliko pravednih čije molitve dopiru do prestola slave tvoje. Poseti nas i pomozi nam."

Imali smo u to vreme problema i sa starijim sinom Predragom; teško se razboleo, imao je zapaljenje srednjeg uva. Tri puta su ga operisali. Na tom uvetu nema ni bubne opne. Bili smo vrlo uplašeni šta će biti s njim. Uzeli smo tada i dosta para u zajam da platimo lekara.

Ja sam bio i učitelj u ono vreme u našoj školi. Moj stariji sin Predrag, još je prvi razred kod mene pohađao. Država me prihvatila kao učitelja, jer drugačije to pitanje nisu mogli da reše. Ali kasnije, kad se izračunavao moj radni staž, to nisu uzeli u obzir.

I sa Prečasnom konzistorijom sam došao u sukob zbog tog radnog mesta. Vladika je imao brata koji je bio na nekoj visokoj funkciji kod Crvenog krsta, u Švajcarskoj. I Budimska eparhija je dobila šećera. Oni su delili taj šećer. Ja kao sveštenik dobijem dve kile šećera. A, mada sam školsku nastavu držao besplatno i znali su da sam ja učitelj, na listu me nisu uvrstili. Napisali su da učitelja nema. "Znate da škole ima, mislite da učitelja nema? Nisam zaslužio dve kile šećera?" Kada sam im to kazao, nije im bilo pravo, pa su me kaznili ukorom Prečasne konzistorije. Prvo nisam hteo da potpišem kaznu, ali me stari Hužvik molio: "Molim vas potpišite, ne smem pred vladiku ako ne potpišete!" Rekoh: "Ja smem, ako vi ne smete." Onda sam na kraju ipak potpisao, ali sam dodao napomenu: "Znam i osećam svoju nevinost. Ali na molbu protoprezvitera Hužvika potpisujem ovu kaznu zato što on ne sme da ode pred svog vladiku ako ja ne potpišem." Delili su taj šećer i šakom i kapom u Pešti, kome god su stigli, a nama nisu hteli dati. A ne bih se ni bunio da Slobodan nije bio još beba, izdržali bismo i bez šećera. Posle sam svake godine u svom obaveznom godišnjem izveštaju, u kojem smo svi sveštenici morali navoditi i svoja odlikovanja i kazne, napisao: "Kažnjen ukorom Prečasne konzistorije za dve kile šećera." Posle su onda ćutali, nisu mi rekli ništa. Nisu me u ono vreme baš mnogo voleli.

Jesti smo imali šta, zaklali smo svinjče, i deca su uvek nosila "s mastom hleba" u školu. Ali kifle nisu nosili nikada. Za to nismo imali para. Predrag je imao jednog druga čiji je otac bio pekar. Predrag je uvek nosio s mastom hleb u školu, a ovaj kiflu. Kad je Predragu dosadio s mastom hleb, a ovom drugom kifla, onda su se menjali.

Kad sam saznao da će i škole koje su u vlasništvu crkve biti oduzete, onda sam brzo premestio našu školu iz velike školske zgrade u malu sobu pored opštinske sobe. Tamo smo preneli i klupe i sve školske pribore, i tamo smo držali nastavu. Kad su došli da podržave školu, došli su u bivšu školsku zgradu. Neki nadzornik, koji je došao iz Pečuja, kaže mi: "Hbt, ez államosítva van!" (Ova zgrada je podržavljena!) A ja mu kažem: "Tévedés! Ez nincs államosítva. A rendelet szerint az az épület esik államosítás alá ahol tanítás volt." (Varate se! Nije podržavljena. Prema uredbi treba podržaviti onu zgradu gde se održavala nastava.) "És hol volt itt a tanítás?" (A gde se održavala nastava?) "Ott, abban a kis szobbban." (Tamo, u onoj maloj sobi.) "Be tudja bizonyntani?" (Možete to da dokažete?) "Természetesen." (Naravno.) Tako da je to ostalo naše.

Bivšu školsku zgradu smo adaptirali za parohijski stan, a dotadašnji parohijski stan smo prodali. Novac je delimično upotrebljen za adaptaciju nove zgrade, a delimično za ograđivanje groblja. Jer kada sam došao ovamo, našao sam podatke u starim uložnim knjižicama iz kojih se videlo da se skupljao novac za ograđivanje groblja. Ali do toga nikada nije došlo, a novac je propao jer je došla inflacija posle Prvog svetskog rata. I tako smo onda groblje ogradili, spreda željeznom ogradom, a otpozadi žicom. Tako je to bar delimično zaštićeno. Ranije su i deca išla tamo da se igraju, polupani su prozori kapele i neki nadgrobni spomenici. Terali su tamo i stoku da pase, i ovce i koze. Sve je to bilo otvoreno. Da nije te ograde, sve bi to do sada pokrali i poodnašali. A ima tu vrlo starih nadgrobnih ploča. Jedna koja stoji pored kapele je iz 1720. godine.

Posle rata je osnovano Društvo jugoslovensko-mađarskog prijateljstva. Ja nisam bio tu kad je to društvo osnovano i mene su izabrali za predsednika. Ali nikad nisam učestvovao na sednicama, niti sam hteo da učestvujem. Jedan lekar me je pitao zašto sam tako uzdržljiv u političkom pogledu. A ja sam mu lepo rekao: "Ako dođe do nekog preokreta, ko će biti kriv? Mi Srbi. A vi nećete." Govorili su mi da će to sada biti večno prijateljstvo. A večitoga nema ničega, sve je prolazno. Bilo je večnih prijateljstava i pre Drugog svetskog rata, pre napada na Jugoslaviju. Tako da sam sa večnim prijateljstvom imao loša iskustva. Posle, kad se raskinulo sa Titom, i to društvo je prestalo da postoji. Posle su onda mnogi pitali kako sam ja to tako tačno predvideo. Rekao sam im da to nije nikakvo proroštvo, samo taktika. Sa politikom uvek treba biti oprezan, jer ako nisi oprezan onda ćeš zapasti u neprilike.

U vremenima posle rata imali smo dosta problema i sa avošima. (Avošima je narod zvao pripadnike mađarske Službe državne bezbednosti – primedba M. S.) Jednom je neki avoš došao da nam oduzme stan. "Ez luxuslakbs" (Ovo je luksuzni stan.) – kaže. "Nem luxuslakbs. Ez parochia!" (Nije luksuzni stan, nego je parohija.) – kažem mu ja. Išli smo kod gradonačelnika. A on kaže: "Pa, treba mu stan." A ja kažem: "Znate šta: kad na svakoj parohiji bude privatni stan, kada oduzmu sve parohije, onda mogu i srpsku parohiju oduzeti. A do tada ne! Neka ide gospodin oficir na drugo mesto tražiti stan!" I na kraju su popustili. Ja sam često tako nastupao, nisam se plašio.

I Mindsentija ^* kad su osuđivali, došli su kod mene iz gradske uprave. Kažu, to i to je radio. Osudili su ga i reformatski i evangelički sveštenik. Neka i ja potpišem. A ja ih pitam: "Mondjbk meg nekem, ki az a Mindszenty?" (Recite vi meni, ko je taj Mindsenti?) "Hbt nem tudja? Az esztergomi érsek." (Zar ne znate? Ostrogonski nadbiskup.) "És mi közöm nekem az esztergomi érsekhez!? Megmondaná? Õ nekem se fõpapom, se semmim! Mit csinált õ, azt én nem tudom. Ha valamit csinált valakinek, az ítélje el. De én nem ítélhetem el, mert nem tudom mit csinált. Ezután majd minden embert idehoznak, hogy én ítéljem el? Ott van a bíróság, az majd elítéli!" (A kakve ja veze imam sa ostrogonskim nadbiskupom!? On nije moj crkveni starešina, niti išta drugo. I ne znam šta je on uradio. Ako je nekome učinio bilo kakvo zlo, taj neka ga osudi. Ali ja ne mogu da ga osudim, jer ne znam ni šta je uradio. Nećete valjda svakog dovlačiti ovamo da ga ja osudim? Postoji sud, neka mu on sudi.)

I tako su me ostavili na miru. A drugi su ga osudili. I reformati i evangelici. Rekli su da su morali da ga osude. Pa su se čudili u varoši kako sam ja to smeo da kažem da ja neću osuditi nikoga.

Ja sam uvek svakome rekao šta sam mislio. I kada su me jednom zbog nečega zvali u opštinu, rekao sam im lepo: "Uraim, vigybzzanak! Önök mennek, de én maradok!" (Pazite gospodo. Vi ćete otići, ali ja ostajem!) Oni su me gledali u čudu, kako sam ja to smeo da im kažem. A ja sam se nasmejao i dodao: "Az én állásomra nem pályázik senki, de az önökére bizony sokan pályáznak!" (O moje radno mesto se ne otima niko, ali siguran sam da se o vaša otimaju mnogi!)

Uvek čovek mora da se seti nečega šta će da kaže ili uradi. Sećam se, jednom kada smo držali litiju oko crkve, došli su avoši i pitali su da li imamo dozvolu da to radimo. Rekao sam im da nemamo. "Pa kako onda smete držati litiju?" – pitali su. "Pa kako da ne! Mi litiju držimo na svojoj teritoriji. U svom dvorištu. Nikuda nismo išli napolje. Kod koga mi treba da tražimo dozvolu da mi u našoj porti radimo šta hoćemo?" Onda su nas ostavili na miru.

Bio je jedan avoš, taj me je uvek pratio. Gde god da sam išao uvek sam se sretao s njim. Poznavao sam ga, a neki su me i opomenuli da pazim sa njim, jer se uvek raspituje za mene. Odakle dobijam platu, da li nešto dobijam iz Jugoslavije. To je bilo u vreme kada su odnosi između Jugoslavije i Mađarske zahladneli. Kao da je Tita bila briga za ovdašnje srpsko sveštenstvo. Nismo dobili nikad niodkoga ništa.

A ljudi su me opominjali da se avoši interesuju za mene. I pitaju me: "Ne plašite se?" A ja kažem: "Od čega da se plašim? Da će me internirati? Ako hoće da me odnesu, odneće me. Ali ja nikome nisam učinio nikakva zla." Ali tog pratioca nisam dugo imao. Jer znaš šta se desilo? On je disidirao u Jugoslaviju! Pobegao je. A iz Jugoslavije je valjda otišao u Ameriku.

U to vreme je deportacija bila vrlo izvesna za ljude koji nisu bili podobni. Mnoge kulake su deportovali. Mi nismo bili kulaci, ali moj tast je bio, a ja sam bio sveštenik. Jedan partijac, poreklom Jermenin, rekao mi je: "Nemoj se ljutiti, ali moram ti nešto reći. Tako sam čuo da će te deportovati. I tebe i tvog tasta."

I onda smo ponovo, kao i za vreme rata, zakopali neke stvari u zemlju, u drvari i pod višnjom u bašti. Krevetninu, tkanine, odela, sve smo sakrili. A u orman smo spremili paketiće, svakom posebno, u slučaju da nas nose na različita mesta. Spakovali smo najpotrebnije stvari: košulje, veš, obuću. Jer, obično su dolazili po ljude noću, i nisu dali mnogo vremena da se spremiš. Ali nas na kraju ipak nisu deportovali, a stvari koje smo zakopali nisu nam propale kao u ratu. Bolje smo ih zapakovali nego prethodni put.

Onda je došla revolucija 1956. godine. U Mohaču su ti događaji prošli relativno mirno, bez žrtava. O tim zbivanjima zapisao sam u letopisu sledeće: "23. oktobra otpočela je revolucija u Mađarskoj koja je zahtevala slobodu za sav narod i život bez straha i terora. Trupe Sovjetskog Saveza, naoružane tenkovima najvećeg tipa, ugušile su revoluciju. Žrtava je bilo mnogo sa obe strane. Najviše je stradala Budimpešta, gde su čitave ulice uništene. Po ugušenju revolucije, 180.000 ljudi je izbeglo na zapad Evrope u razne države, dalje u Ameriku, pa čak i u Australiju. Posledice ovih teških događaja za sada se još ne mogu predvideti, ali se predviđa teško ekonomsko stanje." Naravno, takve stvari nisam govorio javno. Ja sam se držao sredine, ni na ovu ni na onu stranu. Jer ako se ja kao sveštenik javno priključim jednoj strani, svi Srbi će biti osumnjičeni. Ja moram ostati čist. Sećam se, tih dana je došao kod mene Milan Nedeljkov, sadašnji predsednik Srpskog demokratskog saveza. Bio je u nekakvoj đačkoj organizaciji, borio se protiv Rusa. Stanovao je kod nas nekih nedelju dana. Pa je išao na neke sastanke, ali sam mu rekao da se toga ostavi dok je kod nas. Posle neka ide kuda hoće.

Posle, početkom šezdesetih godina, kada su stvarali zadruge, pozvali su sve gradske sveštenike u gradsku kuću. Rekli su nam: "Nemojte se protiviti, i svojim vernima recite da se ne protive, to tako mora biti. Svi moraju u zadrugu." Na kraju pitaju: "Ima li ko šta da kaže?"

Svi ćute. Onda ja ustanem i kažem: "Ja imam. Vidite. Ja sam sveštenik najmanje parohije. Imao sam zemlju i od nje sam živeo. Sad imam još samo nekoliko jutara zemlje, obrađujemo je ja i supruga. Drugoga prihoda nemamo." Kažu mi: "Ta zemlja će ostati vaša, radićete kao što ste do sada radili." A ja pitam: "Da? A recite mi, ko koga da upregne? Ja svoju suprugu u plug ili ona mene? Bacićete me negde na kraj hatara, ko će obraditi tu zemlju? Ja nemam konja, nemam ništa. Ja ću tu zemlju dati u zadrugu. A vas molim da mi osigurate neko mesto gde mogu raditi, i ja ću raditi. Da mogu živeti. "

Kažu mi: "Ennek semmi akadblya. A múzeumnál, vagy valahol máshol el lehet helyezkedni." (Nema problema. Radićete u muzeju, ili na drugom mestu.)

Video sam da nešto moram raditi, jer samo sa bogoslovijom se onda nije moglo nikuda namestiti. Zato sam završio knjigovodstvo. I industrijsko knjigovodstvo i knjigovodstvo državnog budžeta. I tako sam uspeo da dobijem nameštenje u Domu staraca. Prvo me upraviteljica nije smela primiti, jer je znala da sam sveštenik. Otišla je kod predsednika Gradskog saveta, a on se sećao obećanja i rekao je: "Semmi akadblya. Tessék nyugodtan felvenni!" ("Nema problema. Primite ga slobodno!") I tako sam primljen. Ali ne kao knjigovođa, nego kao staratelj. A često je žena koja je bila knjigovođa dolazila kod mene da joj rastumačim neke stvari za koje nije znala šta znače. A ja joj kažem: "Vi mene pitate? Pa vi ste završili mađarsku gimnaziju, ja sam srpsku školu završio." A onda sam joj rastumačio ono što nije razumela. Bilo je i naših ljudi u tom staračkom domu, išao sam tamo ponekad i kao sveštenik, da pričešćujem. I kći Nikole Pajića, bivšeg mohačkog sveštenika, mog prethodnika, tamo je dospela. Tamo je i umrla. A ona je bila učiteljica. Ali u staračkom domu me nisu zvali "tisztelendh úr" (gospodine svešteniče) nego "Radovbn bácsi" ("Čika Radovane"). Bila je tu, u tom domu, i supruga onog čoveka sa mohačke policije koji me je pre rata pokušavao nagovoriti na špijunažu. Njega su ubili Rusi. Bilo je i bračnih parova koji su došli u starački dom da ne bi bili na teret deci. Takvi su dobijali posebnu sobu. A bilo je i zajedničkih soba; u njima je bilo i po osam do deset ljudi. Pitao me je jedan starac da li da dođe sa suprugom, da li je tu dobro. Rekao sam mu: "Toni bači, dobro je to dok ste zajedno. Dobijate hranu, čisto je, zajedno ste. Ali ako neko od vas umre drugog će premestiti u veliku sobu među nepoznate, i njemu će biti teško." Tako da onda oni nisu došli.

Starački dom je imao i zemlju, često sam i tamo pomagao. Čak sam im i orao, jer nisu imali za to ljudi. Pa kad im je nešto propalo, na primer detelina, objasnio sam im kada i kako treba sejati. I od tada im više ništa nije propalo. Ali kada su se delile premije, ja sam uvek bio poslednji. Tako da sam jednog dana rekao upraviteljici da mi premiju više i ne daje. A ja ću za platu uraditi ono što moram da uradim, i ništa više. Nisam mnogo dobijao, 1300-1400 forinti, ali to nam je tada dobro došlo. Deca su nam negde baš u to vreme počela da pohađaju višu školu.

O tim vremenima u letopisu sam zapisao sledeće: "Teške životne prilike za održavanje porodice, bez takoreći ikakvih materijalnih prihoda primorale su me da radim sve moguće poslove da bi sebe i porodicu održati mogao. Dok su prilike dozvolile, dok je malo zemlje moglo biti u privatnom posedu, obrađivao sam zemlju, sam, sa porodicom. Po organizovanju zadruga, kad je prestalo biti ličnog poseda zemlje, posle izvesnog vremena, od 1964. godine, radio sam kao staratelj u staračkom domu dnevno osam časova. Uzgred budi rečeno, ovo ležeći pišem, usled bolesti."

Iako sam bio zaposlen, nisam nikada ni jedan praznik propustio, uvek sam služio službu. Radije sam radio prekovremeno, to su mi dozvolili, i uvek su me pustili kad sam imao obaveze u crkvi. A verni su i dalje dolazili, koji su dolazili. I o tome ima jedna beleška u letopisu, iz 1965. godine u kojoj sam opisao tadašnje stanje: "Promena u verskom životu područnih parohija nije bilo. Verni koji su bili i ranije odani veri i crkvi, i nadalje su to ostali. Oni verni, pak, koji su ranije bili slabi u veri, i nadalje su takvi ostali. Sveti hram i bogosluženja ovi drugi posećuju vrlo retko. Svoje umrle svi sahranjuju verskim obredom. Deca se krštavaju, ali se kasnije ne navikavaju posećivanju svetih bogosluženja. Venčanje, to jest sklapanje brakova se ne vrši uvek verskim obredom, nego samo običnom registracijom, to jest građanskim brakom. Mladi posećuju sveta bogosluženja samo iz onih porodica čiji su članovi postojani u veri. Ostali retko ili nikako."

Teško nam je bilo u to vreme dosta, ali bili smo uporni, i, hvala Bogu, nismo imali velike zahteve. Rekao sam često u šali Danici: "Da si znala da ćeš toliko morati raditi kad si se za popa udala, bolje bi razmislila!"

Posle rata su, jedna za drugom, dolazile pod moju nadležnost crkve u blizini Mohača. Crkve u Lančugu, u Litobi, u Vemenu, u Šaroku, u Lipovi, u Sečuju, u Šumberku i u Maišu. I Velika Kanjiža je priključena meni. Tamo je bio jedan jako lep ikonostas. Rezbarija na hrastovini, u prirodnoj boji, vrlo lepo izrađena. To nije bilo u crkvi nego u jednoj običnoj kući u kojoj je izgrađena kapela. Hteo sam taj ikonostas da prenesem u mohačku grobljansku kapelu, ali sam se u to vreme razboleo, dobio sam zapaljenje srčanog mišića. Dok sam se oporavio, taj ikonostas je nestao. Nikada nisam saznao ko ga je odneo.

Crkva u Sigetvaru je isto priključena meni, kad više niko nije mogao da je opslužuje. Ranije su iz Sentandreje odlazili sveštenici u Sigetvar. Ta crkva je izgrađena na terenu koji se slegao. Jedna strana se slegla, pukla je krovna konstrukcija i krov se srušio. Za opravku nije bilo sredstava, a u Sigetvaru nije više bilo Srba. Bio je jedan advokat, Minčović se zvao, ali i on je ubrzo umro, a žena mu je bila katolkinja, tako da je i njega sahranio rimokatolički sveštenik. Dveri su iz te crkve nestale još za vreme rata, pričali su mi da ih je neko ukrao i preneo u svoju vilu na Balatonu, za ukras.

Svetosavska proslava u sali Crkvene opštine u Mohaču (1960. g.)

U Litobi crkva je bila mala, toranj je bio izgrađen od dasaka. Tamo već nije bilo živih Srba. A nekada je to bilo čisto srpsko mesto. Za Srbe u Litobi su govorili da su jako preki, opasni. A i samo selo je zavučeno među bregove, samo jedan put vodi gore. Tek kad stigneš vidiš da je tu selo. Crkvu su dosta oštetili Nemci za vreme rata, sve su porazbijali, pobacali su kamenje unutra, tako da se ni ona nije mogla popraviti. Bilo je tu još i nešto zemlje, izdavao sam je pod zakup. A groblje još i sad postoji. A crkvu smo onda porušili, ali na mestu crkve sam dao podići jedan krst, i taj krst još i danas postoji.

A lančuška crkva je kasnije srušena, kada su već svi Srbi otišli odande. Ja sam u Lančug često odlazio biciklom da obiđem crkvu. Jednom kada sam se približavao crkvi, čuo sam da se neko kreće unutra. Počeo sam da otključavam, a oni unutra su valjda čuli da otključavam i kada sam otvorio projurili su pored mene i pobegli. To su bili neki dečaci koji su krali po okolini i ovamo dovlačili plen. Nisu znali ljudi iz okoline ko ih krade i kud nosi. A oni su sve u crkvu nosili. Spavali su na nosilima, to sam našao u crkvi. A našao sam i jedan kaput sa ličnom kartom, i to su ostavili. Odneo sam to na policiju, i pronašli su ih i osudili. Ali onda smo videli da crkvu ne možemo da održavamo. Nema za koga, a nema ni iz čega. A crkva sama po sebi nije bila tako vredna. Prestone ikone smo preneli u mohačku crkvu. Slikao ih je Ilija Dimitrijević. Nije bio tako poznat slikar, iako je sam sebe nazivao "akademični slikar iz Serbije". U Mađarboji je živeo i tu u okolini je radio. I tako smo onda i tu crkvu dali porušiti. A u Vemenu je isto tako bilo. Pokojni čika Đoka me je preklinjao: "Gospodine, uradite već nešto! Ne mogu više da se branim od zle dečurlije. Bacaju sve, lupaju prozore!" I onda šta da radimo, prodali smo tu zemlju zadruzi. Oni su porušili crkvu, pošto mi nismo imali novaca ni da je demontiramo. Ali sam pleh te crkve upotrebio za obnovu tornja u Mečki.

Jednoga dana, ja nisam ni bio kod kuće, došli su iz županijskog saveta da pogledaju i premere našu opštinsku zgradu. Prvo nismo ni znali šta hoće. Kasnije smo tek saznali da hoće da poprave zgradu i da naprave pravoslavni muzej, stalnu izložbu ikona tako što će utvari i ikone iz svih baranjskih srpskih crkava doneti ovamo. Kad sam to doznao, onda sam im lepo rekao: "Od toga neće biti ništa. Ne dozvoljavam." A oni su mi govorili da će te stvari propasti ako ih ne donesemo ovamo. "Ne – rekao sam – te crkve treba tamo popraviti gde su, a ne ikone dovlačiti ovamo." "Oho -kažu – pa za to nema para!" "Ima – rekoh – samo treba hteti." I ta stvar je tako nekoliko godina legla. Probali su, pokušavali su da me ubede, ali nisu uspeli. U pitanju su bile mnoge crkve: sečujska, šumberačka, maiška, lipovska, pa i mohačka, pošto tada još ni ona nije bila pod zaštitom države, pa kapela naša, onda šaročka crkva, i crkve u Iločcu i u Santovu. Kada bi se te crkve ispraznile, pre ili posle bi propale, i onda bi ih porušili. Međutim, pošto ja to nisam dao, morali su tražiti drugo rešenje. I posle nekoliko godina, hvala Bogu, sklopljen je ugovor između Mađarske i Jugoslavije po kojem je trebalo da Jugosloveni poprave crkve mađarskog karaktera na njihovoj teritoriji, a Mađari ove ovde. Formirala se jedna komisija, ja sam išao sa njom, da pogleda crkve koje bi trebalo da dođi pod zaštitu. Skoro sve crkve pod mojom nadležnošću došle su pod zaštitu. Šaročka crkva nije, tamo je baš pre dolaska komisije upao neko i napravio nekakav rusvaj, sve pokidao i polomio. Čak je i prljao tamo. Saznali smo ko je to bio, i ja sam ga prijavio. I na sud smo išli, ali sud ga je oslobodio, jer je on rekao da se seća da je bio u crkvi, ali se ne seća da je ikakvog kvara učinio. Ja sam se žalio na tu odluku suda, ali bez uspeha. Kažu da je taj čovek radio za policiju. Tako je crkva u Šaroku jedina crkva u mojoj nadležnosti koja nije pod zaštitom. Ali je, ipak, i ona opravljena.

Hteli su da sruše i crkvu u Bremenu. I to sam ja sprečio, mada ta crkva nije potpadala pod moju nadležnost. Saznao sam za celu stvar tako što se pojavila jedna žena iz pečujskog muzeja i rekla da će ikonostas iz Bremena doneti ovamo u Mohač. Lepo sam joj rekao: "Možete ga doneti ovamo, ali ćete ga na ulici istovariti. Ovamo ga uneti nećete. Ovo je naša parohija, ovde mi zapovedamo." Kaže mi da su njoj u Budimpešti, u eparhiji tako rekli. "Onda ga nosite u Budimpeštu." I nisu više dolazili. Eparhija je već bila pristala da se ta crkva demontira, ali ja sam se umešao u to. Napisao sam pismo mesnom savetu da to ne rade iako je eparhija pristala, jer to je jedno znamenito mesto. Tamo je rođen jedan znameniti Srbin, Adam Dragosavljević, koji je sarađivao sa Vukom. Tu je priskočio u pomoć i Demokratski savez južnih Slovena, i tako su onda spasli tu crkvu. Bista Adama Dragosavljevića sad stoji tamo pred crkvom u Bremenu. A crkva je opravljena. Tako je taj Dragosavljević, iako odavno mrtav, pomogao svojoj crkvi. Jer morali su zbog njegove biste da poprave crkvu. A pre toga je bila u užasnom stanju, pričali su mi da su čak i rakiju pekli u njoj. I nikada nisu mogli da ustanove ko je to bio. A ja im kažem: "Pa to je lako ustanoviti. Pitajte prvog komšiju ko je bio. Ako ne zna, onda je on bio. Jer ne može tamo neko da radi, da svetli, a da to ni prvi komšija ne primeti."

Sećam se i opravke crkve u Maišu. Tamo više nema živih Srba. Bio je tamo neki čika Milan, samac, ali on je umro i posle toga tamo nikoga nije bilo. A bila je to nekada bogata opština. Školska zgrada i parohijski stan su prodati. Četiri godine sam čekao i sakupljao sredstva za opravku. Opravljen je krov, što je bilo neophodno, jer je crkva postala leglo golubova. Stotine i stotine golubova je bilo tamo. Jedva smo uspeli da ih oteramo. Vrećama smo skidali male golubove, a majstor koji je rukovodio opravkom voleo je izgleda pare, pa je nosio i prodavao ih. Tako tamo sada više nema golubova, a crkva je opravljena. A dao sam opraviti i crkvu u Iločcu, mada ona nije bila u mojoj nadležnosti.

Zanimljiva je i sudbina crkve u Šaroku. Kao što sam rekao, ona nije došla pod zaštitu. Ni u Šaroku više nema Srba. Ali bar groblje smo uvek držali u redu, kosili smo ga svake godine. A onda se pre četiri godine u Šaroku našao jedan dobronameran čovek koji se malo zauzeo i organizovao je opravku crkve. Jer tamo nema ni katoličke ni reformatske crkve, samo naše pravoslavne. On je organizovao ljude u selu koji su se primili da će dobrovoljno raditi na opravci crkve. Ja što sam imao malo novaca, to sam dao da kupe materijal i da naprave jedan ručak za one koji tamo rade, da ih malo počastimo. To nije bilo mnogo novaca, svega 10.000 forinti. I crkva je veoma lepo opravljena. Ja sam iz zahvalnosti u mađarskim novinama opisao istoriju crkve, i to kako je došlo do njene popravke, a napisao sam i jedan članak za Pravoslavlje; on je objavljen u broju od 15. januara 1991. godine. Taj članak sam napisao tako kao da šaročka crkva sama priča svoju sudbinu. Evo tog članka:

"STARA CRKVA GOVORI

Stojim ovde usamljena, osirotela, bez ijednog vernika u selu Šarok, na samoj granici Mađarske i Jugoslavije, brojeći vekove koji su prohujali iznad mene i sećajući se davno prošlih vremena kada sam bila crkva celoga sela i kada su sa poštovanjem gledali na mene i moji verni i verni, pripadnici drugih crkava. Moji verni su me ostavili tridesetih godina ovoga veka i odselili se, koji u donju Baranju, koji u Bačku, koji u Srem, a mene samu ostavili. Samo veoma mali broj mojih vernih je ostao ovde, ali oni svi već borave večni san u ovdašnjem srpskom pravoslavnom groblju. Na dan moga zaštitnika, Svetog velikomučenika Dimitrija, dođu iz obližnjih mesta njih nekoliko, počiste me, služe svetu liturgiju, i odu. I tako godine prolaze. Imala sam ranije i nekog imetka, ali sam ga poklonila zemljoradničkoj zadruzi. Nisu mi kazali ni hvala. Stojim usamljena, kisnem, pa i zakišnjavam. Imala sam i jednu noćnu posetu, ali dotični nije došao da se moli, nego je lomio, prljao i pokušao da zapali, ali ikona moga zaštitnika, svetog Dimitrija, nije htela da gori. Tragovi paljenja i sada su vidni. Prijava je učinjena, ali dotični nije bio kažnjen, pošto se nije sećao da je palio, lomio i prljao. Iz okolnih sela došli su verni sa sveštenikom, kvar malo popravili, počistili, i ja ponovo ostajem sama. Jednom čujem da se vrata otvaraju i da ulaze ljudi, žene i deca. Ne govore jezikom mojih vernih, ali osećam da su dobronamerni. Donose skele, pesak, kreč, cement i počinju da rade. Gore, od vrha tornja, pa na dole posao je brzo tekao i ja sam osetila da dobijam novo odelo. Meštani su se sažalili na moju usamljenost i oronulost, i dobrovoljnim radom obnovili celu moju spoljašnjost. I sada ponovo osećam da živim sa ovim selom i sa njegovim stanovništvom, iako nisam njihova crkva po veri. Ali me poštuju kao dom molitve, dom Božiji."

A našu, mohačku crkvu opravljali smo tokom godina mnogo puta. Međutim, najveće popravke izvršene su protekle dve godine. Dobili smo para od Zavoda za zaštitu istorijskih spomenika, pa smo oštećeni lim sa kape tornja zamenili bakarnim pločama. Ako Bog da, taj bakar će izdržati i više od sto godina. Prvo će malo pozeleneti od oksidacije, a taj spoljašnji oksidirani sloj štitiće ga od daljeg propadanja. A prošle i ove godine renoviran je i zidani deo tornja, i krov crkve. Sada je na redu spoljašnja obnova zidova crkve. A unutrašnjost hrama je, hvala Bogu, u dosta dobrom stanju.

Ono što me je uvek podstrekavalo u tim opravkama to je da su te crkve naši tragovi. Svaka naša crkva može izdaleka da se prepozna. To je barok, ali srpski barok. Ako tih crkava nestane, nestaće svaki trag da su tu nekada živeli Srbi. A, recimo, Maiš i Šumberak nekada su bila čisto srpska mesta. Moja parohija se sastoji od malo živih i od mnogih mrtvih Srba. Ali istorija se brzo menja; već i za pola veka se mnogo toga promeni, evo i sad kakve su promene. Ko zna šta će biti tu kasnije.

11 Jožef Mindsenti (1892-1975) ostrogonski nadbiskup, od 1946. kardinal. Godine 1949. komunisti su ga osudili na doživotnu robiju. Javno se angažovao u revoluciji 1956. Od 1956. do 1971. živeo je u budimpeštanskoj ambasadi SAD, a zatim emigrirao u Austriju.

Obnova manastira Grabovca

Od 1974. pod moju upravu je dospeo i manastir Grabovac. Istoriju tog manastira dosta dobro poznajemo iz letopisa manastira, koji je vođen od osnivanja manastira, pa sve do pedesetih godina ovoga veka. Taj letopis je, inače, sada u Sentandreji, u zbirci Budimske eparhije.

Manastir Grabovac su osnovali kaluđeri manastira Dragovića, 1580-ih godina. Kad su došli Srbi u ove krajeve, jedno vreme uopšte nisu imali sveštenika. Onda su se neki vratili u svoju zemlju da vide kako je tamo, kakvo je stanje. Videli su da je neimaština, glad. Ispričali su svojim zemljacima da je ova zemlja plodna, da mogu da rade, ali da nemaju ni jednog sveštenika. Onda su neki kaluđeri iz manastira Dragovića odlučili da dođu ovamo, da izvide stanje. Našli su tu ruševinu jednog starog manastira, ili eparhijske crkve, na bregu, pored sela Grabovca. Taj manastir je, izgleda, bio još iz vremena kad se hrišćanska crkva još nije razdvojila. Možda iz vremena Arpadovića. Likovi svetitelja su se još nazirali na zidovima. Kaluđeri su se vratili i ispričali da ovde ima jedno veoma pogodno mesto za manastir, i da ima mnogo naroda, mnogo Srba. Od Balatona pa naovamo, preko Kapošvara, svuda je bilo Srba. Čak, po nekim izvorima i u varoši Janoku, u današnjem Đeru ih je bilo.

Tako su oni došli iz Dragovića i osnovali su ovde manastir. U prvo vreme sigurno nisu imali veliku crkvu, jer nisu ni mogli da je zidaju. Morali su prvo da traže dozvolu od budimskog paše. Jer svi ti predeli su posle mohačke bitke bili pod turskom vlašću. A tadašnji budimski paša je bio iz porodice Sokolovića. Zvao se Mustafa Sokolović. Od njega su dobili ferman da mogu da grade crkvu, i onda su neku manju crkvu sagradili. Kako je ona izgledala, danas, na žalost, ne znamo. Posvetili su je svetim arhangelima. Organizovan je i verski i monaški život. Sagrađene su ubrzo i monaške ćelije. I dobili su dozvolu samoga budimskoga paše da mogu da iskrče toliko zemlje, šume koliko im je potrebno za sađenje voćnjaka, vinograda ili poljoprivrednu obradu. I tako je to jedno vreme teklo. Kasnije su došli još mnogi monasi iz manastira Dragovića i tu se nastanili. Jer tamo u Dalmaciji su vrlo oskudevali, tako da je manastir Dragović onda takoreći zapusteo. I neke utvari i knjige su onda preneli u ovaj manastir. To povoljno stanje je trajalo sve dok se Turci nisu počeli povlačiti. Kad su Turci počeli da se povlače, došla su opasna vremena. Jer bilo je bezvlašće, i nastradali su i mnogi kaluđeri, a i manastir je bio paljen. Kad su se Turci povukli, monasi su sve obnovili i nastavili dalje da žive kao pre. Onda je građena crkva koja je bila prethodnica ove današnje. Ona je stajala do 1736. godine. Bilo je vremena kada je u tom manastiru bilo preko šezdeset kaluđera. Oni su opsluživali i okolinu, a i manastir. Radili su, sami su obrađivali zemlju, tako su živeli. To je bilo početkom osamnaestoga veka, posle Velike seobe.

Onda je došlo doba Rakocijeve bune. To su bila veoma teška vremena, mnogo Srba je stradalo, a manastir je bio ponovo popaljen, kaluđeri su poubijani. Onda je prestao život u manastiru Grabovcu. Preostali kaluđeri su otišli u manastir Šišatovac, u Srem. Sedam-osam godina nije bilo nikoga u manastiru. I onda je neki opat rimokatolički video da nije dobro što je narod bez sveštenika, pa je javio kaluđerima da mogu doći natrag i nastaviti život u manastiru. Tako su se oni vratili, a vraćeno im je i imanje.

Tada je počela gradnja ove sadašnje crkve, ali tako da su oko stare crkve podigli novu. Stara je služila za bogosluženje sve dok nova nije bila gotova. Onda su staru porušili i materijal izneli napolje.

Nova, sadašnja crkva je građena u baroknom stilu, ali ipak ima neke karakteristike istočnjačkog stila. Ima veliku lepu kupolu, "trulo", kako su to zvali grčki. Toranj je kasnije sazidan. Kasnije je zidan i današnji konak, a i voda je dovedena sve do konaka. Bila je i škola pored manastira. Ali vremenom je bilo sve manje i manje kaluđera. Pogotovo posle Prvog svetskog rata, kada su se mnogi odselili nazad u Jugoslaviju. Inače, pre je Grabovac bio čisto srpsko mesto.

Stari Lavrentije Tomić je postao upravitelj manastira pred sam Drugi svetski rat, ali sam mu ja za vreme rata mnogo morao pomagati. Ja sam tada već bio sveštenik u Mohaču, i neretko sam biciklom morao da idem do Grabovca da pomažem. A Grabovac je udaljen od Mohača pedeset kilometara. Često sam taj put prevalio za jedan dan: ujutro tamo, a uveče nazad. Nije mi trebalo mnogo vremena, bio sam dobar biciklista. Uvek kada sam video nekoga pred sobom na putu pomislio sam: "Njega moram stići i obići!" A put nije bio takav kakav je sad, bio je makadam, znači dosta loš. Ali moglo se ići, samo je trebalo volje. Tek mnogo kasnije, kad sam postao upravitelj manastira, kupio sam kola. Onda sam tražio pomoć od episkopa Save iz Amerike i novosadskog episkopa Nikanora, pisao sam im ali nisam ni dobio odgovor. Tako da smo se dogovorili sa sinom Slobodanom, prodali smo jednu svinju i kupili jedan stari trabant. Šezdeset godina sam imao kad sam položio vozački ispit. Trabant je dobro služio, nije bilo problema s njim. Ali jednom, sećam se, kad sam se vraćao kući njim, u jednom raskršću gde sam ja imao prednost, udario me neki teretnjak. Dva puta se prevrnuo u vazduhu trabant i opet je stao na točkove. Kazali su koji su videli da je nemoguće da tu ostane čovek živ. A ja još ni najmanju povredu nisam imao. Još se nisam ni uplašio, toliko se sve brzo odigralo. Kad sam izašao iz kola, čudili su se da mi nije ništa.

Poslednji kaluđer u manastiru bio je pokojni Aleksej Babić. On je umro 1974. godine. Ali još za njegovo vreme konak je predat za starački dom. On je ostao u vlasništvu manastira, ali je dat u besplatan zakup državi. Zauzvrat je država snosila troškove opravki. To je naša konzistorija tako rešila, mada sam ja u ono vreme drugo predlagao: da se to ne preda, već da bude letovalište svešteničko - jer svaka crkva je imala pravo na jedno letovalište - i da se svake godine odredi jedan sveštenik da sa porodicom preko leta tamo provede dve-tri nedelje, o svom trošku. Ali to nije ispunjeno, već je to dato za starački dom.

Mi smo svake godine o Petrovdanu išli u Grabovac na manastirsku slavu da tamo provedemo ovaj dan. Ranije je uvek dolazio i episkop Zubković, ali kasnije, kad je ostario, više nije dolazio. Posle je umro i nije bilo episkopa, samo smo mi sveštenici dolazili, održavali bogosluženje. Onda sam predlagao, pošto je bilo komunističko doba, ljudi su bili zauzeti, u radnom odnosu, da se slava ne održava na sam Petrovdan. To je za Mađare bio radni dan, tako da mnogi koji su hteli doći nisu mogli doći. Predložio sam da se nedelja koja je najbliža Petrovdanu odredi za hramovnu slavu. Prvo to konzistorija nije primila, a onda su uvideli da sam u pravu, i na nečiji predlog su to ipak prihvatili. Te manastirske slave su uvek bile održane, čak i kad je manastir bio u vrlo ruševnom stanju. Dešavalo se da smo ispred crkve, pa čak i iza konaka, napravili privremeni oltar, i tamo smo, na otvorenom, držali bogosluženje. Nismo hteli da prekidamo tu tradiciju hodočašća, jer to ne bi dobro uticalo ni na manastir ni na verne. Onda bi se odvikli od toga da dolaze. A ovako se svake godine skupe u vrlo lepom broju. Dolaze iz cele države, pa čak, u poslednje vreme, i iz Jugoslavije. Štaviše, iz Slavonije su dolazili mnogi sveštenici i vernici autobusima, poslednjih godina. Jer tamo u Jugoslaviji se nisu tako održavale manastirske slave kao ovde kod nas.

Kada je stari Aleksej umro, manastir je već bio u jako oronulom stanju. Mene su odredili da budem upravitelj. Stanje je bilo žalosno: krov je već prokišnjavao. To sam ja više puta naglašavao i upozoravao sam na to: "Gledajte šta će biti sa manastirom jer vrlo loše izgleda."

I prozori su bili na mnogim mestima polupani. Te prozore je veoma komplikovano popraviti, jer su to mozaik-prozori od obojenog stakla. Ali trebalo je nešto hitno preduzeti, jer ptice su ulazile unutra, i trebalo je zaštititi unutrašnjost crkve. Ja se jednom rešim, uzmem merdevine, i u oltaru počnem da krpim prozore najlonom kako bih zaštitio oltar od kiše i od ptica. Popeo sam se gore, i stao sam nespretno, jednom nogom na merdevine, a drugom na taj gornji presto; nisam računao da je to tako slabo. To je crvotočina već skroz izjela i sve je bilo trulo. I to se slomi pod mojim nogama, i ja sa prozora, a to je otprilike četiri metra visine, padnem naglavce dole. I tako mi se rame iščaši. Prvo nisam mislio da je to tako velika povreda. Ali sam posle osetio da ne mogu da vozim kola, jer onda sam već imao trabant i išao sam kolima u Grabovac. Telefonirao sam na svoje radno mesto, u mohački starački dom, da dođu po mene, jer se to i to dogodilo. Onda je moj sin Slobodan sa još nekim čovekom došao po mene i odvezli su me u bolnicu u Bonjhad. Tu su mi namestili rame. Tako da sam jedno vreme bio nesposoban i za bogosluženje i za putovanje. Ali, hvala Bogu, sve se dobro završilo, kasnije sam vežbao, vežbao i sada mi je ruka u redu.

Ali, da se vratim na popravku manastira. Prvo sam dao krov da se zakrpi, jer to je bilo najhitnije. Nakupilo se nešto novaca od priloga koje su davali vernici o manastirskoj slavi, i od prodaje sveća, i od tih para smo tu popravku izvršili. To je bilo već 1975. godine.

Pošto sam znao da je manastir pod zaštitom države, tražio sam da se daju pare za opravke. Eparhija nije baš mnogo pomagala, u stvari, nije ni prstom mrdnula. Za svačim sam morao sam ići. Sam sam išao u Ured za zaštitu spomenika kulture i ugovor sam sa njima sastavio. Podneo sam im proračun da vide koliko je para potrebno. Lepo sam ih pitao: "Molim vas, hoćete da se manastir popravi, ili nećete? Ako hoćete, sada treba da se popravi, jer će za godinu-dve dana propasti." A oni su se izmotavali: "Hbt tudjuk azt, hogy Grábócot meg kell csináltatni, de nincs pénzünk." ("Znamo da manastir treba popraviti, ali nemamo para".) A ja sam im rekao, ako nemaju para za celu popravku, neka se obnova vrši u etapama: prvo krov, onda obnova spolja, pa obnova iznutra. Onda je jedan od njih, mora da je bio neki visoki funkcioner, rekao: "A grbbóci kolostor felújítását meg kell kezdeni, az anyagi fedezetrõl pedig közben gondoskodni kell." ("Treba otpočeti obnovu grabovačkog manastira, a materijalna sredstva nabavljati u toku opravke".) E, rekoh, to je moj čovek. I oni su uvideli da se manastir mora spasti. Jer on je po vrednosti i po lepoti u prvom redu spomenika kulture na teritoriji Mađarske. Manastir je obnovljen i spolja i iznutra. Dobili smo i posebni državni zajam za tu obnovu.

Opravka manastira Grabovca je trajala sedam i po godina. A opravku je vršio sam Zavod za zaštitu spomenika kulture. Majstori su bili većinom iz Pečuja. Napravili smo plan zajednički, šta treba prvo da se uradi, šta drugo, šta treće. Krov je potpuno izmenjen, i sama konstrukcija krova, drvarija je izmenjena. To će trajati opet stotinama godina.

Restauratori koji su kasnije došli bili su iz Pešte i iz okoline Pešte, čak i iz Sentandreje. Sve su to bili poznati restauratori. Ikonostas je rastavljen i odnesen je u Peštu, i tamo je popravljen. Ja sam sve vreme kontrolisao radove, išao sam odavde čak u Peštu da vidim kako napreduju. Posle je ikonostas vraćen i počele su zidne slike da se rade. Nadgledao sam opravku, tumačio sam restauratorima oštećene natpise, jer nisu znali šta oni znače, pa bi ih iskrivili. Peo sam se na skele, često do vrha kubeta, da bi pročitao te natpise. Mnogo vremena sam provodio u tome.

Popravka je trajala sedam i po godina. Na kraju, trebalo je proslaviti četirstogodišnjicu postojanja manastira, jubilej osnivanja. Ali, manastir još nije bio skroz popravljen. Još je pod bio bez ičega. Nisu nigde našli podne ploče koje bi odgovarale, i koje bi bile iste kao one ranije. Šta da radimo? Nigde u okolini toga nije bilo, niti se moglo naručiti. Onda sam se obratio direktoru Zavoda za zaštitu spomenika kulture lično, i rastumačio sam mu kako stoje stvari: da smo skoro već organizovali proslavu za četiristogodišnjicu i da to mora biti gotovo. U roku od dve nedelje ploče su bile tamo. Čak sa severa Mađarske su ih doneli, sa austrijske granice.

Obnovljeni manastir Grabovac (1984. g.)

Na proslavu sam pozvao i tadašnjeg dalmatinskog episkopa, Nikolaja, i upravitelja manastira Dragovića, sa kojima sam već ranije, kao upravitelj, stupio u vezu. Oni ranije prosto nisu ni znali za vezu Dragovića i Grabovca, jer to se vremenom zaboravilo. Generacije su druge dolazile i nisu ni znali da Grabovac postoji. Onda sam im ja rastumačio kako je to bilo i pozvao ih. Oni su se odazvali pozivu i doneli su razne poklone manastiru, odežde i druge stvari.

Kasnije je obnovljen i manastirski konak, pošto sam intervenisao kod grabovačkog staračkog doma i podsetio ih na njihovu obavezu.

I tako sam, eto, posle toliko godina, obnovljeni manastir predao novom upravitelju, jereju Milanu Dujmovu, koji je došao u Medinu kao mladi sveštenik. Sada on brine o manastiru, a ja idem tamo samo na hramovnu slavu. Predao sam mu i mnoge parohije koje su meni pripadale. Tako da sam sad i kola prodao, a vozačku dozvolu sam vratio. Ne da sam morao, ali ne treba mi više, a i godine su tu. Ako treba da idem nekuda u okolinu da držim bogosluženje, obično me neko odveze kolima. Najčešće moj unuk Radovan. Tamo gde je bilo malo više naroda, tamo sam išao godišnje tri do četiri puta. U Lipovu sam odlazio mesečno jedanput. U ostala mesta sam odlazio godišnje jednom, na hramovnu slavu.

Mnogi su se čudili što nisam hteo da se primim mnogih stvari. Nudio mi je episkop Nikanor da budem arhijerejski zamenik. Kasnije mi je predlagao da idem u Batanju za sveštenika, a u Batanji ima najviše Srba, to je najveća parohija u Mađarskoj. Posle smrti Čedomira Šulca su me zvali i Sentandrejci da odem u Sentandreju za sveštenika. Bila je ovde u Mohaču jedna njihova delegacija. Sve sam ja to odbio. Ne zato što sam ovde imao nekih prihoda, nisam imao prihoda skoro ništa. Glavni prihod mi je državna penzija zato što sam radio u staračkom domu. Ne znam kako bi se drugi sveštenici ovde snašli. Tamo bih imao bolji prihod. Ali nisam hteo da idem nikuda. Ja sam ovde navikao, kako je Hristos rekao: ako ste tu dvoje ili troje skupljeni u ime moje - i ja sam tu sa vama.

Bio je ovde u Mohaču pre mene jedan sveštenik, zvao se Dobren Mihajlović. Ja sam mu se uvek divio. On je bio ovde sveštenik četrdeset godina, i nikada nije unapređen, umro je kao jerej. A imao je lep rukopis, uredno je vodio letopis i dobar latinac je bio. Ne znam zašto ga nikada nisu unapredili. Mislio sam da ću i ja njegovim putem. Nisu me voleli u konzistoriji i dugo, dugo godina me nisu unapredili, bio sam jerej. Ali ja se nisam ljutio zbog toga, dobro mi je bilo i tako, nikada me nisu zanimala odlikovanja. Onda je nekome, ne znam kome, palo na pamet da mi daju odlikovanje sa crvenim pojasom. To je bilo već u vreme kad je episkop Zubković umro. Ostala odlikovanja su dolazila najviše u vezi sa manastirom Grabovcem. Episkop Nikanor me unapredio za protojereja, a na njegov predlog, od Svetog sinoda sam dobio i odlikovanje sa naprsnim krstom, i tako sam postao protojerej stavrofor, krstonosni prota. To je najviše odlikovanje što jedan sveštenik može dobiti. Kasnije sam onda i od eparhije dobio jedan krst, a kad je došao današnji vladika Danilo, on mi je darovao igumanski krst za vreme jednog bogosluženja u Grabovcu. Tako da sada imam tri krsta. A najčešće ne nosim ni jedan.

Prošle godine sam dobio i jedno državno odlikovanje od Ureda za nacionalne i etničke manjine. Za brigu koju sam vodio o našim crkvama, a najviše za obnovu manastira Grabovca, to su posebno naglasili. Trebalo je da primim to odlikovanje u parlamentu u Budimpešti, tamo su ga svečano dodeljivali, ali to je bilo baš na dan naše nove godine, tako da sam im se u jednom pismu izvinio što ne mogu ostaviti bogosluženje. Onda su mi i odlikovanje i novac poslali poštom. Zahvalio sam im u jednom pismu.

Svakodnevni život

Kad sam došao u Mohač, crkvena porta je bila sva prekrivena travom. Tu je ranije bila i škola i deca su se tu igrala. Kasnije, pošto škole već nije bilo, mislio sam da je sramota da to tako stoji. Jer za vreme Drugog svetskog rata tu su bili iskopani šančevi, iz obližnje kasarne su se ovde sklanjali vojnici za vreme bombardovanja, tako da je teren bio neravan, nije moglo ni da se kosi. I zato smo dali portu prekopati, pa smo zasadili cveće. Krizanteme bele smo tu gajili, ja i kum Stevo. U proleće smo zemlju prekopali i krizanteme zasadili, svi su se divili kako lepo izgleda porta puna cveća. A kad su došli katolički Svi sveti, onda su svi dolazili kod nas da kupe krizanteme. Od tog prihoda smo kupovali neke stvari za crkvu, vršili smo sitnije opravke. U letopisu hrama sam uvek i zabeležio kad je na šta potrošen taj prihod. Evo, primera radi, par takvih zabeležaka:

1958: "Kupljen je dugački tepih (16 metara) u sveti hram iz prihoda dobivenog u bašti."

1959: "Bivši učiteljski stan i crkvenjakov opravljen je spolja potpuno. U istoj zgradi proširena je opštinska soba izbijanjem jednog zida i tako je dobijena jedna lepa prostorija za održavanje raznih verskih proslava i priredaba. Kupljena su dva velika trokrilna prozora za ovu prostoriju. Svi ovi troškovi podmireni su iz prihoda od cveća u crkvenoj porti."

1962: "U sveti hram je kupljen tepih pred časnu trpezu iz prihoda bašte."

1963: "Ove godine je kupljen pokrivač na časnu trpezu, jedna velika litija i jedan pokrivač na stočić iz prihoda bašte u porti."

To je tako išlo dosta godina, ali onda je dve godine za redom naišao mraz i sve nam je propalo, tako da smo se onda ostavili gajenja krizantema. Tada smo zasadili baštu koja i danas postoji. U njoj ima svega što god treba: krompira, zeleni, šargarepe, graška, pasulja, bundeva, krastavaca; ima i malina okolo i jagoda, ima jedna dunja, tri jabuke, jedna kruška, pa jedan orah, kajsija jedna i jedna lipa. Ima malo i grožđa, i maka, pa ranih bresaka i francuskih bresaka, a okolo i cveća, uglavnom ruža, ljiljana, hortenzija i lala. A ima i paprati, i to su od nas ranije kupovali.

Mi ne idemo na pijacu kupovati ništa. Treba samo raditi i stalno držati baštu u redu. Jer biljke su iste kao i ljudi. Ona koja je grublja, ona je nasrtljivija, a one plemenitije se povlače. To sam video i kada sam radio u staračkom domu: oni koji su bili propalice, ti su gospodarili nad onima koji su bili redovni, koji su ćutali. Zato plemenite biljke treba paziti, njima je potrebna nega. Treba pogoditi šta vole: koliko sunca, koliko vlage, i sve ostalo. A divljima ništa ne treba, one same rastu. Kopriva, na primer, ili zubača - raste svuda. Njih stalno treba trebiti.

Radio sam dosta i u vinogradu. Mi smo imali vinograd u Santovu, još dok sam bio dete. I radio sam tamo mnogo kad mi se deda razboleo. Dakle vinogradarstvo je meni bilo poznato, samo sam se morao navići na ovdašnji teren. Jer način vinogradarstva tamo, u pesku, je drugi nego ovde. Tamo nije ni trebalo kalemiti, samo smo stavili lozu u zemlju i loza je poterala i donela svoj čokot. I ukus vina je drugačiji: tamo su slabija vina, ali dobra, a ovde vina imaju malo više kiseline. Karakter vina ne zavisi samo od vrste grožđa već i od terena, pa i od toga kako sunce pada na vinograd. Kod Vilanja su, na primer, odlična vina zato što je teren vulkanskog porekla. To su najbolja vina. Sećam se, bio sam jednom u Sečuju kod Jevremovićevih. Te godine oni nisu imali svoje vino zbog mraza, pa su kupili vina. Ja pijem i kažem im: "Ovo vino nije sečujsko." A oni me gledaju i pitaju zašto. A ja kažem: "Ovo nije sečujsko vino, ovo je mohačko. Osećam." A oni kažu: "Jeste. Po čemu poznajete?" Pa, po ukusu vina može se ustanoviti odakle je to vino, odakle potiče. Toliko je važan grunt, teren.

Kada smo došli u Mohač, nismo imali odmah svoj vinograd, ali dosta sam radio u vinogradu mog pokojnog tasta. On je bio imućan čovek pre nego što su došli komunisti na vlast. Ali u vinograd se razumeo samo toliko da je znao da u vinogradu rodi grožđe, od grožđa se pravi vino, a vino treba popiti. On je od berbe uvek pravio veliku paradu: svirce je dovodio sa sobom i oni su ga pratili dok se šetao po vinogradu. Ali, naravno, nije on brao grožđe, drugi su brali. A za one koji rade, berba nije samo veselje već i naporan posao: kao prvo, treba dobro isprati burad da budu čista kada vino dođe u njih, pa treba obrati i samleti grožđe, pa presovati. Mi smo obično presovali odmah u bure, tamo nek vri. Tako dobiješ čisto vino ne oseća se ukus stabljike. To je najbolje. A ako praviš crveno vino, onda ga staviš u jedan drugi sud. Tamo prevri, i kad prestane vrenje, onda ga odlivaš. Pravio sam ponekad i takozvani čiger. To je već slabo, popravljeno vino. Tom komu koji smo samleli dodavali smo malo vode i kad je to počelo da vri, onda smo odlili i dodali malo šećera. To je lako vino, tako da smo ga obično pili kad smo radili u vinogradu da se ne bi napili, ili da se nadničari ne bi napili. A na vrenje vrlo treba da paziš: jer kad je više šećera u grožđu ono većma vri i prije prevri, kad je toplo brže prevri, a kad je hladno onda - sporije. Kada prevri, onda čekaš malo da se očisti. Dodaš i malo sumpora i talog ode dole. Onda ga "opciguješ", prelivaš ga u čisto bure i dodaš još malo sumpora da ne bi počelo ponovo vriti, jer i to se ponekad desi kada vino nije dovoljno vrilo, i onda već nema dobar ukus, "prevrne se", kako mi kažemo. Kasnije, krajem decembra ili početkom januara, dolazi drugo opcigivanje, a taj talog već ne treba baciti, on se može upotrebiti za rakiju. To je takozvana komovica, a drugde se to zove loza ili lozovača. Kod drugog opcigovanja se ponovo dodaje malo sumpora, ali ne mnogo, jer od toga onda boli glava. I onda je vino gotovo, nemaš više brige s njim, samo ga treba popiti.

Kasnije smo od tasta dobili zemlju u planini, koja je bila stara porodična svojina porodice moje tašte, Šumanovićevih. Tu sam zasadio novi vinograd. Prvo sam sadio banatski rizling, ali on nije nešto uspeo. Kasnije sam zasadio slankamenku, ona se odlično održala. U našem vinogradu sam sve ja radio. Samo odgrtanje i zagrtanje vinograda ne. I rezanje, i žuljanje, i vezanje, i prskanje, i zalamanje, i kalemljenje. Samo kad sam radio u staračkom domu, morao sam ponekad zamoliti nekog da prska umesto mene. Dugo, dugo godina sam ja imao taj vinograd i vina sam imao toliko da sam se mogao kupati u njemu. Ali, hvala Bogu, nikada se nisam opijao. Nisu me ovde nikada videli ni pripitog, a kamoli pijanog. Ja sam uvek pio vino, i sad ga pijem, ali onoliko koliko odgovara čoveku, mnogo nikad.

Pre nekoliko godina moj vinograd je propao. Još je u jesen lep plod doneo, u proleće sam ga orezao i čekao sam da krene. I, vidim, teško kreće, jedan tera drugi ne tera. Šta je sad to? A onda sam video da je i drveće jedne strane oprljeno, kao da si ga nečim polio. S jedne strane je lepo teralo, a s druge nije. Izgleda da su se baš iznad nas okretali avioni koji su prskali kukuruz, a onaj koji je prskao nije zatvarao slavinu ni kada se okretao, baš ga bila briga. Tako smo morali da povadimo vinograd, i od toga doba smo tamo sejali detelinu.

A onda je moj unuk Radovan, odlučio da zasadi novi vinograd. Sad smo ga rezali prvi put. Pri kalemljenju se često desi da se iz plemenitog dela uhvati koren, a ne samo iz divljeg. A cilj je da koren divljeg ide duboko u zemlju, a iz plemenitog da ne ide, jer on ide po površini i kad naiđe suša, nema čim da se hrani. To su plemenite žile koje ne treba ostaviti u kalemljenom vinogradu. To smo radili zajedno sa Radovanom. On posle kaže Slobodanu: "Ja nisam mislio da deda tako zna da radi." Pošto je on počeo dva reda da tera dok sam ja jedan. Ali na kraju je već radio klečeći, rekao je da mu je tako lakše. A ja sam sve vreme stajao i saginjao se; kad sam se umorio, malo sam stao i ispravio se, pa sam nastavio. Ja sam mu rekao da ću ga uputiti šta sve treba da se radi oko vinograda, mada kaže da zna to i on. Interesantno je to: ono što čovek voli, to brzo i nauči. Nije on to ranije mnogo radio, ali mnoge stvari je i sam od sebe shvatio.

Bavio sam se jedno vreme i pčelarstvom. I to sa lepim uspehom. Pitao sam ljude koji su se time bavili kako se to radi, a dosta toga sam i iz knjiga naučio. I voleo sam to da radim. Pored našeg vinograda je bagremova šuma, tu sam namestio košnice i razvijao porodice. Kad dnevna jaja odvojiš od matice i kad pčele koje se izlegu primete da nemaju maticu, onda one jedno gnezdo s jajetom naročito hrane i onda od toga postaje matica. A onda je trutovi oplode i ona nosi. Onda opet treba odvojiti nekoliko jaja ako imaš gotovoga saća, i onda se ponovo razvija nova porodica. Imao sam već preko dvadeset porodica. I zimi su bile napolju. Treba samo zatvoriti košnicu, ali tako da imaju vazduha i onda se one skupe i međusobno se greju. I ne prljaju cele zime. Jedu ali ne prljaju. Nego kad dođe prvi topli dan, treba ih pustiti napolje i onda one lete, lete, zuje okolo i čiste se. A onda dolazi cveće: prvo vrba i lešnik i poljsko cveće. I suncokret ima dosta dobar med. Ali najbolji je med od bagrema i od lipe. U to vreme kad pčele prave med ,jako su zauzete. Jedna pčela živi oko nedelju dana: prekine se od posla. Jer sav taj med ona u želucu prevari. Nije ono med što na nogama nosi, to je pelut, sa tim odgajaju mlade pčele i oplođavaju cveće. A med nose u stomaku i povrate u ćeliju, u saće. Samo one pčele koje prezime, malo duže žive. Ali i one uginu kad othrane mlade. Voleo sam to da radim, nije mi smetalo što su me pčele ponekad ubole. Nije me bolelo i nikad nisam previše natekao od uboda. Med mi je bio dobar, fin. To od toga zavisi kad ga vrcaš. Da li čekaš da dobro uzri, ili dok je još vrlo mlad. Jer kad pčele donose med, on još dosta vode ima u sebi. One ga posle greju i suše, a kada ga počinju pečatiti, onda znaš da je med zreo i da možeš da ga vrcaš - onda će biti dobar.

Četiri godine sam gajio pčele ali onda sam se jednom duže vremena razboleo i nisam mogao da se bavim njima, a sinovi mi nisu hteli. Rekli su: "Šalji nas gde hoćeš, svuda ćemo ići, samo nemoj kod pčela! Ne volimo pčele." Slobodan, čini mi se, nije ni podnosio, sav je natekao kada ga je neka pčela ubola. I tako su mi onda propale pčele. Jedna za drugom su uginule. A košnice imam još i sada.

Bila je još jedna stvar u životu koju sam rado radio, ali to već kada sam bio u penziji, pa sam imao malo više vremena. Voleo sam da odlazim na pecanje na lančuško jezero. Još kao dete u Santovu odlazio sam na kanal na pecanje, pa, sećam se, hvatali smo ribu i košarom. I kad sam već bio u bogosloviji pa sam dolazio kući na odmor, i onda sam išao na kanal da pecam. Često to nije bilo ni slobodno, nisam imao dozvolu, pa sam se zavukao u trsku da me ne vide. A kada uhvatim dva-tri šarana, ja na biciklu, pa ajd’ kući! Tako mi je to ostala kao lepa uspomena iz detinjstva. A onda mi je Slobodan jednog dana rekao: "Tata, dosta si radio, idi malo se i odmaraj. Kad imaš vremena i kad je lepo vreme, sedi i malo se odmori, tu je to lepo jezero." Tako da, kad bih završio sa poslovima, često bih sedao na motor, pošto sam u ono vreme već imao motor, uzimao bih pecaljke i odlazio na jezero. A to jezero je bilo puno riba, mogao sam nahvatati riba koliko sam hteo. Odnosno, koliko je bilo dozvoljeno, pošto je bilo propisano koliko može da se nosi kući. Ako sam svaki dan išao, svaki dan bih doneo po dva-tri šarana. Već nam se dojelo, toliko smo ribe jeli. Onda, posle nekoliko godina, zadruga je odlučila da više ne izdaje dozvole pecarošima, već da sama gaji tamo ribu. Od tada ne idem na pecanje. Dunav nisam voleo nikad. Bio sam nekoliko puta na Dunavu da pecam, ali mi se nekako nije svidelo.

Porodica

Sinovi su mi Predrag i Slobodan. Slobodan je trebalo da bude Nenad, ali smo ga prozvali Slobodan, jer se rodio baš kada su došli Rusi i oslobodili nas jednoga jarma - onda još nismo znali da će nam staviti drugi.

Bilo je teško othraniti ih; kad se Slobodan rodio, još ni mleka nismo mogli nabaviti nigde. Onda sam imao onu aferu sa šećerom. Ipak, nekako su odrasli.

Sa školom nikada nisu imali problema. Prvih osam razreda su završili u Mohaču. Išli su u mađarsku školu, jer su srpsku veroispovednu školu zatvorili, a u južnoslovenskoj školi koju su umesto nje otvorili nije bilo odgovarajućih nastavnika. Ja sam video da ne može tako, jer ako završe ovakvu školu, kako će nastaviti dalje školovanje? Zbog toga su me pozvali i na odgovornost: kako to da su svi moji đaci iz veroispovedne škole prešli u mađarske škole, a ne u južnoslovensku. A ja sam im lepo rekao: "Kad budete držali nastavu na odgovarajućem nivou, i deca će dolaziti kod vas, ali do tada ne." Moji đaci koji su otišli u mađarsku školu lepše su govorili naš jezik od onih iz južnoslovenske škole.

I Slobodan je jednom kada ga je učiteljica pitala zašto ne ide kod njih u školu pitao: "Ko će mene učiti srpski?" A učiteljica se osetila pogođenom, jer ni ona nije baš najbolje govorila srpski. Pa kako onda druge da uči?

Predrag je završio gimnaziju, a Slobodan srednju poljoprivrednu školu. Obojica su bili uspešni u učenju. Ali smo imali dosta problema sa Predragom kad je polagao prijemni ispit za višu školu. Bio je na prijemnom ispitu prvo u Pečuju. Tu je bila neka Ruskinja u komisiji. Ona ga je pitala da li ide u crkvu. Predrag je rekao da ide. "Zašto?" "Pa, moj otac je sveštenik." "A ti veruješ u Boga?"- pita ona. "Kako ne bih verovao." I onda je time bio završen njegov prijemni ispit, nisu ga primili.

Onda je otišao da uči zanat, jer su rekli da će ga onda možda lakše primiti. Učio je za automehaničara u Budimpešti dve godine. Onda je polagao prijemni ispit u Pešti. I sa vrlo dobrim uspehom je položio. Ali opet ga nisu primili. To me sada već vrlo razljutilo, bio sam ogorčen zbog svega toga. Otišao sam da tražim objašnjenje od prijemne komisije. Imao sam sreću da sam naleteo na neku nepoznatu mladu profesoricu. Ona je pogledala i rekla: "Imate pravo, vaš je sin vrlo dobro položio, ali je odbijen, jer se ne smeju primiti oni koji otvoreno kažu da su vernici."

Bio sam i u ministarstvu zbog toga. Pitao sam ih lepo: "Molim vas lepo, šta mislite, oni koji su kazali da ne veruju u Boga, da li su bili iskreni ili su slagali?" A oni su priznali da su možda neki i slagali. "Pa kakvi će to pedagozi biti koji već sada lažu? Ti će lagati celoga veka."

Onda sam tužio prijemnu komisiju Kadarovom uredu. Adresirao sam pismo samom Janošu Kadaru. Sve sam lepo napisao: da sam pravoslavni srpski sveštenik u Mohaču, da mi je sin već dva puta lepo položio prijemni ispit, ali je ipak oba puta kao prekobrojan odbijen. Zašto? Kažite nam. Ako mi ovde ne trebamo, recite nam otvoreno pa ćemo otići.

Sve sam ja to lepo izložio i čekao sam šta će biti. Dugo nije stigao nikakav odgovor. Pomislio sam da od svega toga neće biti ništa. Odjednom, dobijemo pismo - potpisala se neka žena, neka Janka - u kojem je pisalo: "Primili smo vašu žalbu, ispitali smo slučaj i utvrdili smo da ste u pravu." Ali pošto su nastave na fakultetima već počele, broj je bio popunjen, predložili su Predragu da se javi na Višu pedagošku školu u Pečuju, biće bez daljega primljen.

Ne znam da li je moje pismo uopšte i stiglo do Kadara, ne verujem, ali važno je da se sve dobro završilo. Predrag je lepo završio višu školu, pa fakultet, a na kraju je postao i docent i kandidat nauka. Sada predaje srpsku književnost na fakultetu "Luránt Eötvös" u Budimpešti. A oni koji su bili pre njega primljeni na fakultet većinom ga nisu ni završili. Na studijama u Pečuju Predrag je upoznao Eržiku, kćerku jednog mađarskog advokata iz Đura, i njom se kasnije i oženio.

Sa suprugom Danicom i prvencem Predragoms

To nam u početku baš nije bilo po volji, ali ona nam se vrlo lepo prilagodila, naučila je i srpski, i sve je bilo u redu. Oni sada žive u Budimpešti i imaju sina Milana i kćerku Tijanu. Tijana sada treba da pođe u gimnaziju, odličan je đak, a Milan je studije književnosti završio u Beogradu i sada se upisao na postdiplomske studije. Ali istovremeno već se i zaposlio, radi kao lektor za srpski jezik na fakultetu u Budimpešti. On se oženio jednom Beograđankom, lekarkom, i već imaju jednu kćerku, Sofiju. Tako da sam odnedavno postao i pradeda.

Drugi moj sin Slobodan pošao je drugim putem. I on je bio dobar đak, ali ponekad je bio i neozbiljan. Sećam se, kad je trebao da ide na maturski ispit, on je otišao na Dunav da se kupa. Ja sam morao da idem da ga isteram iz vode i da ga oteram na ispit. On je završio višu poljoprivrednu školu, a zatim je položio još neke ispite i tako, u stvari, završio fakultet. Dobio je diplomu kao agrarni inženjer. Bio je i seniorski reprezentativac Mađarske u veslanju. Ima čitavu korpu raznih medalja, sa domaćih i međunarodnih takmičenja. Bio je i u olimpijskom timu, trebao je da ide na olimpijadu. Ali se u to vreme oženio Zoricom, jednom Srpkinjom iz Deske, i odlučio je da se ostavi veslanja i da se posveti drugim stvarima. Bio je jedno vreme zaposlen u poljoprivrednoj zadruzi u Šumberku, a zatim je prešao u mohačku zadrugu. Pošto se zadruga pre nekoliko godina raspala, on je dobio prevremenu penziju. Živi ovde u Mohaču i ima sina Radovana i kćerku Aleksandru. Aleksandra je završila studije srpskog i ruskog jezika i književnosti u Pečuju i udala se za Nandora, jednog Mađara, a Radovan studira matematiku, isto u Pečuju. On je prošle godine osvojio treće mesto na državnom takmičenju u matematici.

O Bogu i ljudima

Vodio sam brigu u životu i o biljkama, i o životinjama, a i o ljudima. Sa životinjama je često lakše nego sa ljudima. Jer životinja, ako se brineš o njoj, ona je vrlo blagodarna. Bilo koja. A ljudi su često neblagodarni. Ali kad znaš da si i ti čovek, i ti si možda često isto tako neblagodaran, onda moraš to oprostiti. Uputiš onoga ko greši, a ako neće da te posluša, onda kažeš: "Molim. Ti si hteo. Svaki svoje nosi." Ali ima ljudi koji daju da se poprave. A ima koji ne. Čujem neki pametnjaković u Lici kad je bio Drugi svetski rat kaže: "No sad šta je? Gde je taj Bog? Što ne dođe da nam pomogne?" Kad bi Bog dolazio po tvom naređenju onda ne bi on bio Bog, nego ti. Jer ti njemu naređuješ. Ne možeš na taj način da shvataš Boga. Bog je za nas jedan apstraktni pojam koji ne možemo da shvatimo. Kada kažemo da je svet beskrajan, možemo to da shvatimo? Ne možemo. Um naš ne može to da shvati. To što mi slikamo Boga, to samo znači da mu dajemo svoj lik, to je antropomorfizam. Ikona nije zato da se njoj klanjam, nego samo da me opominje u šta treba da verujem. Mi samo znamo reč. A šta znači ta reč Bog mi možemo da shvatimo samo kroz prirodu u kojoj živimo. Ako hoćemo da verujemo. A jedan prost čovek je lepo rekao: "Ja verujem u Boga, jer ako verujem pa ga nema od toga neće biti zla, ali ako ne verujem, a on ipak postoji - onda teško meni!" Ako veruješ u Boga pa ga nema, ti opet ništa nisi izgubio. Živeo si redovno, plemenito, možda bolje nego onaj koji kaže: "Ja ne verujem!" To je smisao hrišćanstva.

Samo, i hrišćanstvo se rascepkalo. Neki kažu da je to Božja volja. A nije. To su ljudi uradili. Ima li neke istine u životu koju ljudi nisu iskrivili? Nema ni jedne. Jedan kaže ovako, drugi onako, treći opet drugačije. Čini mi se da je jedan Hitlerov doglavnik rekao: "Baci jednu laž među ljude, i dotle je govori dok ne postane istina!"

Dolazili su kod mene i takozvani "Jehovini svedoci". Ja im kažem da Jehova ne postoji. "Kako ne postoji?"- pitaju me. "Niste mu dobro pročitali ime - kažem im - zove se Jahve, a ne Jehova. I šta hoćete time da kažete da ste njegovi svedoci? Hoćete od toga da pravite novu religiju? Pa ta religija već postoji. Neko Bibliju razume ovako, neko onako, Biblija se na mnogo načina može shvatiti i tumačiti. Ona te podstrekava na misli. Ali ne možeš ni zamisliti da je skroz razumeš. I Bibliju su pisali ljudi, mada Bogom nadahnuti ljudi. I na njih je možda uticao ondašnji život, ondašnje okolnosti. Najvažnije je da veruješ."

Ljudi svaku ideju umeju da upropaste. Pa i hrišćanstvo se danas potpuno deformisalo. Tu nema više one ljubavi koju je Hristos propovedao, nema praštanja, nema toga. To je postala samo prazna priča, formalnost. Ima i dobrih ljudi, ali su sputani, ne mogu doći do izražaja, a oni koji su gore, čine zla. Hrišćanstvo se potpuno raspalo. Kažu da ima oko osam stotina hrišćanskih verskih zajednica. I sve one tvrde da one imaju pravo, da tako treba raditi kako oni kažu. A to nije hrišćanstvo, to je komercijala. Cela Evropa je pokvareno društvo: samo ljudi gledaju kako da iskoriste jedan drugoga.

Jednom, kad sam putovao iz Osijeka u Novi Sad seo je pored mene jedan čovek, čini mi se da je bio adventista. Pa je počeo da mi priča o tome, da me ubeđuje. "Kažite mi vi, molim vas - pitam ga ja - kojoj to novoj veri pripadate?" On kaže da je adventista. "A prije kojoj ste crkvi pripadali?" "Pa, rimokatoličkoj." "Tamo niste našli Boga?" "Nisam." "Onda ga nećete ni tu naći." Jer pripadnost crkvi ne spasava. Kad kažu "jedino spasavajuća rimokatolička crkva", to je glupost. Toga nema. Ona vera koja živi, u tebi, ona može da te spase. A ne: ja pripadam toj crkvi pa ću biti spasen. Oćeš, da!

U Mohaču je bio jedan slučaj, došao mi je jednom jedan čovek, Mađar, lepo mi se javio i rekao je da on našu veru poštuje i on bi da pređe u našu veru. Pitao sam ga kojoj je crkvi pripadao do sada. Kaže da je pripadao rimokatoličkoj. "A jeste li dobar rimokatolik bili?" On kaže: "Mislim da jesam." "E, onda ostanite i dalje dobar rimokatolik." Jer kada bi došao kod nas šta bi razumeo? Gotovo ništa. Ova crkva je s jedne strane deo najstarije hrišćanske crkve, ali s druge pripada jednom narodu, jednoj naciji, i na njenom jeziku se služi. Ko ne zna srpski, ne razume ništa.

Dosta davno su krenula i ekumenska bogosluženja u Mohaču. Ekumenizam je lepa zamisao, samo ako ga ne pokušavaju iskoristiti u različite svrhe. Bili smo među prvima koji su to pokrenuli i radili. Kada se tek spominjao ekumenizam, onda se ovde već služilo. Svi sveštenici i verni skupe se u jednoj crkvi, pa u drugoj, u trećoj. Imali smo razne teme. Mi smo pojali na našem jeziku i ja sam govorio na našem jeziku na datu temu. A o istoj temi su katolički, evangelički i reformatski sveštenik govorili mađarski. U našoj crkvi smo ekumenska bogosluženja držali obično na drugi dan njihovih, rimokatoličkih Duhova, uveče. Dolazili su u lepom broju i rimokatolici, i reformati i evangelici. I tako su upoznali našu crkvu i način bogosluženja. Evo šta sam u letopisu zabeležio 1982, povodom jednog takvog bogosluženja: "Prvog juna održano je u našem svetom hramu ekumensko bogosluženje, uz prisustvo dva pravoslavna, šest rimokatoličkih, tri reformatska i jednog evangeličkog sveštenika, uz mnogo vernih istih crkava. Lepota našeg svetog hrama i naše pojanje vernih mnogo je doprinelo lepoti bogosluženja."

A jednom sam govorio, po želji Mohačkih Šokaca, u Fratarskoj crkvi. Došli su kod mene i zamolili su me da održim jevanđeosku propoved. I to je bilo ekumensko bogosluženje. I onda sam im ja držao propoved na našem jeziku. Tako šta oni retko mogu čuti, jer u njihovoj crkvi se propoved drži na mađarskom jeziku. Nije ni čudo što Šokaca u Mohaču danas već skoro i da nema. A kad sam ja došao ovamo, bilo ih je oko devet hiljada! Svi su se utopili. Mladi već ne govore šokački. A sve je to crkva učinila. Oni će možda pre nestati ovde potpuno nego mi.

Samo sam jedanput držao kod njih tu propoved. I onda je tamošnji sveštenik, ne znam zašto, odlučio da ne drži sa nama ekumenska bogosluženja. Jer, navodno, njega njegove dogme vežu da ne može sa drugima da drži bogosluženja. A ja sam mu lepo pred drugima kazao: "Nemoj tako šta govoriti. Iste dogme imate i vi kao što i mi imamo. Sa vrlo malim izuzecima. I ja ne osećam tu prepreku: ja se sa drugima mogu Bogu moliti, ako su hrišćani."

Ekumenski sahrani u Mohaču (1981. g.)

Imao sam nedavno jednu sahranu: mene su zvali da i ja učestvujem na njihovoj sahrani. Imao sam i ranije dva-tri takva slučaja. Jedan profesor, poreklom iz Banata, Mađar, bio je veliki rimokatolik. Ali je govorio da su oni u Banatu sa pravoslavnima uvek u dobrim odnosima bili. Kad je bio njihov Božić, dolazio im je pravoslavni sveštenik, a na naš Božić je katolički sveštenik išao kod pravoslavnih. I zato je hteo da na njegovoj sahrani bude i pravoslavni sveštenik. Ja sam otišao kod katoličkog sveštenika i pitao sam ga da li zna za taj slučaj. Rekao je da zna i da dođem na sahranu. Tako da smo bili na sahrani zajedno. On je čitao jedno jevanđelje, a ja drugo. On mađarski, a ja srpski. Rekao sam i u oproštajnom govoru: Bog je jedan. Oče naš nam je jedan. Ne moli se niko drugi Oče naš samo hrišćani. Vera hrišćanska je jedna. Samo ta hrišćanska vera se tokom vremena rascepila na više hrišćanskih crkava. I zato smo mi pred Bogom jednaki, samo što mi jedni druge ne smatramo jednakima. Ali ovde u Mohaču je bilo mnogo sveštenika, i sa svima njima smo bili u dobrim odnosima, kakvi se samo poželeti mogu.

Ali otkako je ovaj rat u Jugoslaviji ne, držimo više ekumenska bogosluženja u našem hramu. Ja sam rekao da ćemo mi i dalje vrlo rado ići kod njih na ekumenska bogosluženja, ali kod nas ih više nećemo držati. Ima zlonamernih ljudi koji bi mogli da iskoriste to da podmetnu nešto ili da naprave neki kvar. Doduše, ne mogu reći da smo imali naročitih neprijatnosti otkako traje rat.

Često nam dolaze i turističke grupe, čak i iz inostranstva. Mohač je istorijsko mesto, a naša crkva je najlepša ovde. Ja im ispričam istoriju crkve, a i mnogo toga o našoj veri. Oni se često čude, mnoge stvari ne znaju. I raspravljamo o raznim stvarima. Jednom me, na primer, jedan Mađar pitao: "Kako da vi ne priznajete papu, a u Bibliji lepo stoji da treba da bude jedno stado i jedan pastir?" Kažem mu: "Nama ne treba papa, nama je dovoljan i Hristos. Hristos je pastir, a papa je samo sluga pastirov, kao i drugi svi što su." Čovek ne može biti bezgrešan, toga nema. I oni koji su za svetitelje proglašeni, i oni su bili grešni. Samo su se borili protiv svoga greha.

Dolazili su nam u posetu i iz Jugoslavije, čak i visoki funkcioneri, ljudi na položaju. Jedan od njih mi kaže: "Mi smo antireligijski nastrojeni, komunisti, došli smo samo onako, da vidimo crkvu." A ja ga pitam: "A da li ste kršteni?" A on kaže da je kršten. A ja im onda lepo kažem: "Oni ljudi koji su stupili u partiju u ono doba, zbog ideala, i život često puta žrtvovali za to, to su bili komunisti. A vi današnji komunisti ste komunisti zato da imate partijsku knjižicu i da dobijete dobar položaj. Zato ste komunisti!" A ovi su se pogledali, i jedan kaže: "Čuješ ovo? Tu je trebalo da dođemo da čujemo tako nešto!"

Na generacijskoj proslavi u Jugoslaviji sa Vladimirom Bubalom, drugom iz Bogoslovije

Bio sam jednom na maturskom sastanku u Beogradu. Tamo je bio i moj prijatelj Bogdan Kosanović. On je taj sastanak i organizovao, četrdeset godina posle mature. I on je bio partijac, bio je i na Golom otoku. Pa smo pričali o Bogu, i ja sam mu lepo rekao: "Imate i vi svog Boga, Tita. I znate da vas laže, a ne smete da mu kažete da laže. A mi našeg ponekad i psujemo, pa nam opet oprosti!" Došao je na taj sastanak i Milan Andrić. I doneo je moj indeks sa Teološkog fakulteta u Beogradu. "Četrdeset godina sam čuvao tvoj indeks - kaže - i sačuvao sam ga." U teškim godinama ga je sačuvao i onda mi ga je dao. I sad ga imam.

Žao mi je zbog onoga što se danas Srbima dešava, zbog onih Srba koji ni u vreme komunizma nisu izgubili veru u Boga. I žalim one mlade ljude koji sada ispaštaju ni krivi ni dužni. Kao što se u Bibliji kaže, očevi su pojeli kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi. I u ovim teškim vremenima svako vuče na svoju stranu, a obični ljudi ispaštaju.

Sećam se, pre četiri godine, u Santovu, otkrili smo spomenik žrtvama Drugog svetskog rata. Ime sirotog Miloša Apića, ubijenog srpskog sveštenika, drugo je po redu na tom spomeniku. Došli su na tu svečanost i katolički sveštenik, i rabin, i reformatski sveštenik. I svi su oni u svom govoru rekli, izgleda da nisu hteli nikome da se zamere, da su svi ovi ljudi žrtvovali svoje živote za domovinu. A ja sam onda u svom govoru rekao: "Život svako ima samo jedan. To se ne žrtvuje. To se uzima. Oni nisu žrtvovali svoje živote, njima su živote uzeli." Posle su mi svi rekli da se slažu sa mnom, da sam u pravu.

Ali na te stvari čovek teško može da utiče. Zato ja pokušavam da vodim brigu o svojoj parohiji, koja se prostire od Kanade do iza Urala. Kod mene su kršteni mnogi iz Jugoslavije. Iz donje Baranje, iz Subotice. Čak i iz Beograda. Partijci koji nisu smeli da krste decu u Jugoslaviji često su dolazili ovamo da ih krste. A sad nedavno sam krstio i unuka osiječkoga prote. A jedna Srpkinja iz Mohača udala se za jednog Mađara u Kanadi i tamo živi. Ali je rekla da ona neće drugde da krsti svoje dete, samo u Mohaču. Tako su čak iz Kanade došli ovamo da ga krste. A i jedan Rus, Komrakov, poreklom iza Urala, koji živi u Pečuju, doneo je svoje dete kod mene da ga krsti. Sprijateljili smo se, tako da je kasnije hteo da me vodi i u Moskvu, pošto sam mu ja pričao da sam jako želeo da idem u Moskvu kad sam bio mlad, ali onda su bila takva vremena da se nije moglo ići. Rekao je da će platiti troškove putovanja i da će me odvesti u Moskvu. Ali ja sam već star za takvo putovanje.

Sada sam već, mogu reći, u dubokoj starosti. Ono što mogu, to je da opslužujem ovu malu parohiju, koju nikada nisam hteo da ostavim. Jer ova parohija mislim da će živeti ovako samo dok ja živim. Posle mene teško da će ovamo doći stalan sveštenik. Jer ne može ova parohija da izdržava nikog. A oni koji će ovamo dolaziti povremeno, neće moći sve ono raditi što bi trebalo raditi.

Nekada je Mohač bio sedište episkopa, a sada više ni sveštenika neće biti. To je, vidiš, istorija.

Dušan Drljača
Dva života odjednom protojereja Radovana Stepanova

Radovan Stepanov, rodom iz Santova u Mađarskoj, živeo je otkako pamti, dva života odjednom. Rano je ostao bez majke, otac se po povratku iz zarobljeništva u Rusiji ponovo oženio, a brigu o njemu i bratu preuzeli su deda i baba. Za vreme osnovnog školovanja morao je da radi na zemlji, brinuo je o stoci i, po potrebi, bio hajkač u obližnjem gospodskom lovištu. U bogosloviji je podučavao kolege pojanju (i plesanju), a leti s drugovima svirao na moru. Posle Drugog svetskog rata bio je prinuđen da radi kao vaspitač u staračkom domu (i kao prevodilac za slovenske jezike), jer su sveštenicima bile uskraćene državne plate. Kao penzioner, bio je odgajivač cveća, voćar i povrtar, vinogradar i podrumar, donedavno pčelar i ribolovac, nastavljajući da obavlja svoje parohijske dužnosti u Mohaču. Zajedno s njim, više života je živela i popadija Danica, radeći na zemlji, podižući decu, šijući i držeći đake "na kostu".

Dečačić Radovan zapamtio je ljude koji su optirali kad se srpska vojska povukla iz Santova i Baje, kao i mnoge (sveštenike, učitelje, seljake) koji su se kasnije, odselili u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Opisao je svoje šestogodišnje školovanje u srpskoj veroispovednoj školi, u kojoj se mađarski vrlo malo učio, a zatim ono u građanskoj školi u Baji gde je mađarski bio nastavni jezik. Tu su ga zvali "mali Srbin", da kasnije u Sarajevu postane "Mađarče" ili "Švabo".

Iz rada u ratarstvu priseća se da su prilikom žetve po 20 snopova slagali u "krst", a sto krstova u kamaru. Zanimljiva su njegova zapažanja o stajskom đubrenju i stočarstvu, slobodnoj ispaši stoke i nakon košenja trave, o muženju krava - u čemu je uspešno zamenio baku.

Mladić Radovan se bavio sportom, s vršnjacima se loptao krpenjačom u crkvenoj porti, gde se omladina okupljala i gde su se pevale srpske pesme, a zatim kao atletičar u građanskoj školi. Pominje ne preterano srdačne porodične odnose, pogotovo kada je bilo u pitanju nasledstvo. Oca, koji se o njemu i bratu nije brinuo, i bio im stran, zvali su "čiko" (stric) a u terminologiji su i ovi izrazi: "maćija", vsnašag i "đuvegija", dok su, na primer, stanovnici Baje - Batlije.

Uslovi za školovanje seljačke dece, u vreme velže ekonomske krize, nisu bili povoljni, a neki od rođaka koji su eventualno mogli da pomognu nisu bili duga veka. Seljaci su radili teške poslove, krčili su drveće u obližnjoj šumi Karapandži. Tako se desilo da mu je rođeni brat Zdravko otišao na opančarski zanat, a Radovan u bogosloviju u Sarajevo. U Jugoslaviji je Radovan dobio "blagodejanije". Ali ne zaboravlja da su samo za kupovinu vozne karte za odlazak na prijemni ispit, te 1932. godine, morali prodati dve tone kukuruza u klipu.

Za mladog Radovana je odlazak u Bosnu bio ne samo susret sa zavičajem predaka već i upoznavanje tzv. bosanske egzotike. Sa kolegama iz drugih krajeva sklapao je prijateljstva, poneka za ceo život. Imao je jezičkih teškoća, ali je predano učio, uz mnogo odricanja. U svojoj životnoj priči preneo je i deo atmosfere u Sarajevu posle ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića. Ni bolest ga nije mimoišla, ali se brzo izlečio u Santovu. Bio je na Jadranu, a jedan raspust je proveo u manastiru Grgetegu, u Fruškoj gori. Proputovao je delove Srbije i Kosova. Malo je nedostajalo da posle završene bogoslovije ode za sveštenika u Ameriku. Dok se u Santovu pripremao za odlazak na studije u Beogradu, stigao mu je poziv za mađarsku vojsku.

U vojsci je, uz mnogo peripetija, svršeni bogoslov Radovan proveo dve godine (1939-1941), služeći od Stonog Beograda do rumunskog sela u Erdelju. Pokušavao je da se izvuče, simulirao bolest, odbio da bude obaveštajac - što bi mu popravilo položaj u vojsci, predao pušku i postao pozadinac, najzad demobilisan. Da ga ponovo ne bi pozivali požurio je sa ženidbom.

Radovan je sam išao u prosidbu. Oženio se Danicom, iz imućne mohačke porodice Panić. Nakon rukopoloženja, dobio je malu srpsku parohiju u Baji. Srpski sveštenici, koje je pastva čuvala i dušom i srcem, živeli su sve vreme rata pod budnim okom žandara, Nemaca, i, kasnije Rusa. Krajem 1942. prešao je na upražnjeno mesto paroha u Mohaču. Tu se odmah prihvatio hramovnog letopisa, koji i danas predano vodi. U njemu je ispisao najlepše stranice srpskog dela istorije Mohača, beležeći prisustvo našeg naroda mnogo pre Velike seobe. Letopisac Radovan nas podseća na postojanje pravoslavne crkve brvnare (ili pleterače), podignute u Mohaču u XV veku; na Srbe - šajkaše i njihove vođe, na Cincare među Srbima u ovom gradu i na današnje neznatno prisustvo od svega četrdesetak Srba, prema nekadašnjih dve hiljade. Prelepu mohačku crkvu, teško oštećenu u ratu, trebalo je obnoviti, a vreme i vlast nisu bili tome naklonjeni. Uz nacionalizaciju crkvenih dobara, podržavljenje škole, vršen je i pritisak na vernike. Pa ipak, obnovili su najpre grobljansku kapelu iz 1847. ugledne mohačke cincarske porodice Demetrović.

Bez obzira na njegovo odbijanje da učestvuje u političkom životu, sukobljavao se s organima službe bezbednosti, čak i kad su Srbi držali litiju u crkvenoj porti. Pretila je ocu Radovanu deportacija, a on se ipak suprotstavljao osnivanju seljačkih radnih zadruga. Zaposlen u staračkom domu, nije zanemarivao obaveze u crkvi, a sve više srpskih crkava u obližnjim mestima potpadalo je pod njegovu nadležnost. Parohije su se gasile odseljavanjem ili izumiranjem Srba u pojedinim naseljima, tako da mu je pastvu činilo "malo živih i mnogo mrtvih Srba". Verski život se, uprkos svemu, održavao na dotadašnjem nivou. Otac Radovan se borio i izborio protiv predloga vlasti da se stvori nekakav pravoslavni muzej, a crkve bez vernika prepuste zubu vremena, poruše.

Znatan deo svog životnog kazivanja prota Stepanov posvećuje svom trudu na obnovi i registraciji više puta paljenog, slavnog srpskog manastira Grabovca iz 1580. godine. Nakon sedam i po godina, ovo bogougodno delo je završeno, pa je prota obnovio manastirsku slavu o Petrovu danu kao osobit vid srpskih hodočašća, uspostavio pokidane veze Grabovca s manastirom Dragovićem u Kninskoj krajini. Za tu kao i za mnoge druge obnove i restauracije, protojereja - stavrofora Radovana Stepanova odlikovale su mađarske vlasti.

Iz svog svakodnevnog života ispričao je poučne priče o radu u vinogradarstvu i pčelarstvu, a iz porodičnog - o sinovima i unučadi. Sinove Predraga i Slobodana nije upisao u južnoslovensku osnovnu školu - zbog slabog kvaliteta nastave, već u mađarsku školu. Kad su završili srednju školu, imao je velikih teškoća da ih upiše na studije. Stariji sin se oženio Mađaricom, koja je naučila srpski, a živi u Budimpešti. Mlađi sin je uzeo Srpkinju iz Deske, i žive u Mohaču. Predrag, koji je profesor srpske književnosti na Univerzitetu, ima sina Milana i ćerku Tijanu, a Slobodan sina Radovana i kći Aleksandru. Unučad Milan i Aleksandra predaju naš jezik, Milan je oženjen Srbijankom, a Aleksandra udata za Mađara.

Meditirajući o Bogu i ljudima, poput vladike Nikolaja, otac Radovan se poziva na sopstveno iskustvo: da je sa životinjama često lakše nego sa ljudima; o tome da ljudi "očovjekuju" Boga; o potrebi vere, koja treba da je nadređena crkvenoj pripadnosti o svom odbijanju da pokrsti rimokatolika, kao i o sopstvenom istinski ekumenskom stavu.

*

Prota Radovan Stepanov već na prvim stranicama svoje knjige objašnjava puteve etničkog mešanja među južnim Slovenima u Mađarskoj. Tako on govori o prelasku Srba njegovih predaka u katoličanstvo i mešanju sa Šokcima ikavcima (rođeni brat Radovanov preziva se Stipanov), njihovom vraćanju pravoslavlju zbog pokušaja mađarizacije kroz bogosluženje. Odupirali su se više jezičkom nego verskom pritisku, živeći složno s Mađarima - kazuje otac Radovan. Procesi slični onima u prošlosti odvijali su se i kasnije. Radovanov sin Predrag preziva se Stepanović, a Predragov sin Milan, po dedi Stepanov. Još više se menjalo lično ime kao jedan od simbola etničkog identiteta. Oca Radovana su prekrštavali u Vidor, čak i u ličnoj ispravi, a za vreme Drugog svetskog rata matičar Bunjevac nije hteo da uvede u matice srpsko ime Predrag. I po Stepanovu, jedna od glavnih teškoća u čuvanju identiteta Srba u Mađarskoj je njihova malobrojnost, teritorijalni razmeštaj i raseljavanje, bračna izmešanost - poglavito s mađarskim življem. Kao jedan od primera navodi mohačke Šokce, koji su preko bogoslužbenog jezika pretopili u Mađare.

Otac Radovan nas podseća na srpska hodočašća u Baji ("Bajinska vodica"), na ratno proslavljanje Vidovdana u Mohaču - kao zavetnog praznika protiv kolere; na svečano proslavljanje početka berbe grožđa u Mohaču.

Pisac se pribojava da će se njegovim odlaskom ugasiti srpska parohija u Mohaču. Naše je da protojereju Radovanu Stepanovu dignemo zdravicu i poželimo dug život!

U Beogradu, decembra 1994.
Dušan Drljača