Pored prigovaranja zbog tuđih manira u crkvenoj arhitekturi i ikonopisu, mrtvodunavska zajednica je oštro kritikovala kompromise i na višem teološkom planu.

Kada su u sentandrejskim mahalama počele da niču pravoslavne crkve iz kojih se orilo “gospodi, pomiluj”, katolici su pokrenuli kampanju da istaknu razlike između svoje crkve i pravoslavne? Mrtvodunavci tvrde da prosečni Mađari i ne znaju da su pravoslavci – hrišćani! A prema optužbama sektaša, srpski crkveni poglavari ćute ili mlitavo dokazuju svoje hrišćanstvo, umesto da dokažu da na kraju krajeva katolici nisu hrišćani, barem ne u toj meri kao pravoslavci.

Pravoslavci, navode katoličke argumente Mrtvodunavci, nikada nisu oprostili zapadnoj crkvi njenu organizacionu jedinstvenost kao odraz duhovnog jedinstva hrišćanske vere. Zato je iz Vizantije isprovociran sukob povodom italijanskih grčkih kolonija, od kojih je papa sasvim normalno tražio da poštuju latinski obred, ali je carigradski patrijarh na to reagovao detinjastim durenjem i pozatvarao latinske crkve u Carigradu. Radi pronalaženja kompromisa u Carigrad stiže delegacija iz Rima, no pošto papa u međuvremenu umire, carigradski patrijarh odbija da pregovara s predstavnicima pokojnika, što je diplomatski apsurd, jer je pregovaračka pozicija delegacije tek sad postala čvrsta: predstavnici mrtvog pape zastupaju njegovo definitivno mišljenje. Rimska delegacija, razume se, nije htela da se iz poslanstva vrati bez rezultata, a pošto s Vizantincima nije mogla da pregovara, ostavila im je na svetoj trapezi u oltaru Svete Sofije dekret u kojem se baca anatema na carigradskog patrijarha i njegove pristalice, potom je na vratima crkve otresla prah sa svojih nogu i vratila se u Rim.

Sektaši revoltirano konstatuju da su na tu lažnu interpretaciju činjenica sentandrejski pravoslavni teolozi reagovali jednom drugom interpretacijom, a ne pobijanjem činjenica!

Католици, navode pravoslavne argumente Mrtvodunavci, никада нису опростили православцима организациону разуђеност њихових самосталних, аутокефалних националних цркава које су одраз духовне слободе хришћанске вере. Зато је из Рима испровоциран сукоб поводом цариградских латинских колонија од којих је православни патријарх сасвим нормално тражио да поштују грчки обред, али је папа на то реаговао детињастим дурењем и од грчких колонија у Италији тражио да поштују латински обред. Ради проналажења компромиса у Цариград је позвана делегација из Рима, али пошто папа у међувремену умире, цариградски патријарх наравно предлаже одлагање преговора, јер сматра да је дипломатски апсурд ако преговара са представницима мртвог папе који током преговора не може да еластично мења своје мишљење. Али римска делегација није имала толеранције да чека, спаковала се и на светој трапези у олтару Свете Софије оставила декрет у којем се баца анатема на цариградског патријарха и његове присталице, потом је на вратима цркве отресла прах са својих ногу и вратила се у Рим.

Patrijarh Čarnojević je ovde mimo scenarija bubnuo da se hrišćanska crkva raspala zbog idiotizma nekolicine matorih kretena, a onda je počeo da razmišlja o tome da su se iza tih gluposti možda ipak krili dublji uzroci, jer se crkva pre hiljadu godina raspala ili je bila namerno razbijena provociranjem konflikata oko nacionalnih i verskih manjina, dakle na isti način kao što su razbijane mnoge države krajem 20. veka.

Ičvič se nervirao; patrijarh Čarnojević ne shvata da ne snimaju Dnevnik nego film o tajnama podzemnih sentandrejskih svetova. No brzo se ispostavilo da su se i Mrtvodunavci bavili politikom, geostrateškim i nacionalnim pitanjima.

Na jednoj hartiji nalik na letak nalazila su se upozorenja na germanske težnje ka južnim morima, pre svega Jadranskom; sastavljač letka poziva pravoslavne narode Balkana da osnuju Vizantijski savez i stanu na put novim varvarima, te da stvore Veliku Vizantiju od Gibraltara pa do Zlatnog roga.

Na drugom pergamentu Mrtvodunavci optužuju mađarske vlasti koje, uprkos privilegijama iz 1690. godine, prebeglim Srbima ne dozvoljavaju da se nastane svi na jednom mestu i stvore teritorijalnu autonomiju a zatim i samostalnu državu koja bi se kasnije ujedinila sa ostalim mnogobrojnim srpskim zemljama i pristupila Vizantijskom savezu ili Velikoj Vizantiji, ukoliko bi ona pristala da menja svoje ime u Veliku Srbiju, jer je taj naziv mnogo poznatiji i popularniji.

Pošto, međutim, u mogućnost stvaranja srpske države unutar Mađarske ne veruju, sektaši nagovaraju sentandrejske Srbe da se vrate u otadžbinu i ponesu, makar ciglu po ciglu, svoje crkve.

Iz crteža se videlo da je poteškoću predstavljalo samo pitanje da li da se sentandrejske crkve odvuku zajedno sa temeljima, ili samo zidovi i zvonici, u vazduh.

Sadržaj xxx Dalje