Sentandrejska gondola
Pošto su išli u susret Suncu, u Veneciju su stigli za tili čas. Kola su ostavili u parkingu i ušli u grad vaporetom. Posle savijutka iza Akademijinog mosta ugledali su crkvu Santa Maria della Salute.
– Bela je kao sneg u Tatrama – šaputala mu je gospođa Tvist, a Ičvič se pitao šta li znači ova bazilika za one koji nisu čitali Kostićevu pesmu i ne znaju ko je bila Lenka Dunđerski.
– I koji se nisu ovde sreli posle sedamnaest godina – dodala je gospođa Tvist jednostavno.
Sedeli su, zagrljeni, na stepenicama ispred crkve, a pred njima u vodi Velikog kanala ogledalo se nebo, na njemu obrisi bazilike, a u njenom okviru lebdeli su oni, zagrljeni, sedeći na stepenicama ispred crkve i čekajući da se pojavi negde neki izlaz u beskraj.
U Velikom kanalu, krivudajući između tromih vaporeta, jezdile su vitke gondole s kojih se čula pesma veslača-tenorista.
“Tenoristi!” U beskraju venecijanskog vodenog lavirinta, Ičviču se Njujork i sulejmanovački rat činio tako dalekim, isto kao Pomaz i Sentandreja, i patrijarh Čarnojević i cela ekipa, i Muzej i Glavata Nata i neka Velika seoba. Sve je to bilo daleko i nestvarno u odnosu na gospođu Tvist koja je sedela pored njega i naslonila glavu na njegovo rame.
Zato, kada je kroz O, sole mio čuo poznate glasove, Ičvič je mislio da halucinira. Učinilo mu se kao da pevaju patrijarh Čarnojević, Venclović i ostali. S gondolijerskom arijom mešali su se fragmenti sentandrejske himne Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta.
Pesma se približavala nad vodom i ispod Akademijinog mosta pojavila se sentandrejska gondola.
Da: gondola! Doduše veća nego obične, ali isto tako laka, elegantna, komotna i raskošna kao venecijanske.
Na krmi je stajao pokojni Babo Glavate Nate, nekadašnji sentandrejski skeledžijski kapetan u tamnoplavom sakou i belim pantalonama i sa zlatnim gajtanom na kapi. On je veslao, a kormilo je okretao Kuplung.
Na palubi ispod pramca pevao je hor Javor, a nad njihovim glavama, na jarbolu, lepršalo je jedro krojeno od platna slike Paje Jovanovića Seoba Srbalja. Na slici je na belom konju jahao patrijarh Čarnojević, koji je istovremeno stajao i dole na palubi i pevao himnu Mi že Sentandrejci, zajedno sa horom.
Ignjatović je pokazivao Crnjanskom fasade venecijanskih palata koje stoje u vodi i sa kojih opada malter; neke su upravo restaurisali, ali prema Ignjatovićevom mišljenju uzalud.
– Не вреди, молим те лепо, исто као у Сентандреји. Овде залепиш, онде отпадне.
– Само... – rekao je Crnjanski karakteristično.
– Само шта?
– Само ништа. Неће остати за њима ништа.
– А гробља? – podseti ga Jaša.
– А, да. “Остаће само гробови” – citirao je sebe Crnjanski.
Ignjatović je realistički pogledao u daljinu:
– Али где се ови сахрањују? У воду? Ови чамци и делују као мртвачки сандуци.
– Јој, како сте досадни с тим непрестаним глупирањем о гробљима и изумирању! – kevnula je na njih Joakimka Vujić koja je u ulozi Glavate Nate uživala u plovidbi.
Napravila je facu Glavate Nate kao da se seća kako je još kao devojčica imala san koji se ponavljao: plovili su sa Babom na Glavnom trgu oko krsta u crnom čamcu, koji je ličio na njihov klavir u prednjoj sobi gde je Babo često uzimao na krilo devojčicu i svirao joj šaljive hitove o mačkama na popovom tavanu.
Misli i uspomene Glavate Nate hvatao je kičicom g. Moler koji je stajao na pramcu i na poleđinu platna Paje Jovanovića slikao prizore na letećim obalama Venecije i u uspomenama putnika čudnovate gondole.
– Шта је, кретени, нова Велика сеоба? – viknuo je Ičvič ortacima kada su poslednji Sentandrejci dočamcili do crkve Santa Maria della Salute.
– Ма јок. Лутамо – odmahnuo je Venclović. – Тражимо Главату Нату.
– Та ено ти Главата Ната – smejao se Ičvič i pokazao na Joakimku Vujić.
– Пусти, ниј ешала. Нестала је у диму...
– Доста, бре, најзад с тим мистификацијама. Мислим стварно... – prekipelo je u Ignjatoviću u ime realizma. – Главата Ната је остала код куће. Неко треба да чува Музеј.
– А ви?
– Ми смо најебали. Због маторог – pokazao je očima Venclović diskretno na g. Molera.
Dok su se poslednji Sentandrejci iskrcali i otišli da pogledaju crkvu Santa Maria della Salute koju je opevao srpski pesnik Laza Kostić, Venclović je ispričao Ičviču da g. Moleru đavo nije dao mira pa je dotle kopao po mrtvodunavskim pećinama dok nije provalio zid; napravio je tako veliku jamu da je Dunav srušio celu stranu, i podzemnu Sentandreju preplavila je i raznela voda.
– Г. Молерова стакла су се полупала и потонула, а остале ствари разнео је Дунав ко зна куд. Матори је кукао, а Главата Ната нас је отерала да пецамо што се може спасити. Можеш мислити... Пецамо иконе.
– У Венецији?
– Ја сам им рекао да је то лудост, али г. Молер је шизнуо. Само Венеција па Венеција. Каже да је ту неки излаз, враг би га знао.
Poseta храму bila je završena, poslednji Sentandrejci su videli crkvu, vratili se u gondolu i krenuli kući.
– Ти неш са нама? – pitala je Ičviča kao Glavata Nata Joakimka Vujić.
– Идите само, ја ћу вас снимити – uzeo je Ičvič kameru, a gospođu Tvist je zamolio da sačeka ovde dok on snimi odlazak poslednjih Sentandrejaca.
Gospođa Tvist se osmehnula i kazala mu da ide samo slobodno, ona ionako treba da se javi na konferenciju. Otvorila je svoj mali kompjuter i stavila ga na krilo.
Ičvič je izašao na šteku pristaništu vaporeta.
Progurao se kroz grupu ruskih turista i snimio odlazak sentandrejske gondole koja je kroz ušće Velikog kanala isplovila u plavi beskraj morske pučine i ođezdila dalje, sve do Sentandreje, gde se usidrila u poplavljenom muzejskom podrumu na čijim je vratima stojala Glavata Nata, podbočena:
– Па ђе сте већ у богу? Мишљела сам да ћу изумрети док се ви вратите.
Poslednji Sentandrejci su ušli u Muzej, a Glavata Nata je zaključala vrata.