Gledao ga je kao Romeo, Juliju
Kada se srušio komunizam pa su Rusi otišli kući, Kuplung je hteo da kupi sentandrejsku rusku kasarnu i otvori u njoj veliku javnu devojačku podstanarsku kuću, ali poslednji sentandrejski komandant maršal Kutuzov je rekao da su kasarnu već prodali mađarskoj državi ili mafiji; Kutuzov to nije znao tačno.
Sentandreju su Rusi napuštali u pravom kutuzovljevskom stilu kao što su ispred Napoleona spalili Moskvu.
Generali i oficiri u početku oslobodilačke a kasnije okupatorske Sovjetske armije u Mađarskoj pre povratka u zavičaj rasprodali su opremu i oružje u bescenje: buvljaci su bili puni ušanki i okruglih oficirskih kapa sa šimlederom, satova, električnih aparata za brijanje i za grejanje vode, za budzašto se mogla kupiti šaka sjajnih i zveckavih odlikovanja, a “kalašnjikovi” su išli direktno na međunarodnu pijacu.
Haos.
Ta je reč odzvanjala u Kuplungovom mozgu. Šta bi ipak mogao da ušićari posle neuspeha sa kasarnom?
Ideja mu je sinula kada se gvozdena zadnjica poslednjeg ruskog tenka oproštajno zanjihala i nestala u krivini pruge prigradske železnice.
Da! Tenkovi su iz Sentandreje otišli vozom!
Kuplung je zinuo. A gorivo? Za tenkove su Rusi imali posebnu benzinsku pumpu. Negde u šumi.
Odmah je ođurio da pita taštu šta je bilo ono sa Sulejmanovcem. Načuo je nešto da je umesto zaveštanog blaga pronađena nafta, šta li.
Glavata Nata je to potvrdila, ali nije znala gde se nalazi Sulejmanovac; Ičvičevi su išli kroz podrum i tunele. Ona je matora za to.
Kuplung je razmišljao: ruska nafta za tenkove. A Kutuzov je spalio Moskvu. Tenkovi su pak iz Sentandreje otišli vozom.
Nafta je dakle ostala ovde.
Rusi su zaboravili da zavrnu sulejmanovačku slavinu. Možda planiraju da se vrate. Ali to neće biti odmah.
Pred Kuplungovim očima pojavila se vizija firme bez rašoda. U bilansu njegovog preduzeća jedini izdatak predstavljali su benzinski troškovi, jer su kiriju plaćale devojke od svog honorara. Izračunao je koliko bi mogao da uštedi kada ne bi morao da plaća gorivo.
Cifra je bila tako značajna da je Kuplung rešio da se svakako dokopa sulejmanovačke nafte.
Pošto mu tašta nije znala reći ništa pobliže, obratio se Ičviču. A nadao se da će s njim biti i lakše jer je imao jak adut: obećao je Ičviču pravo na neograničeno i besplatno korišćenje podstanarske mreže, ako mu pokaže gde je Sulejmanovac.
Ičvič je rekao da je adut zaista jak, ali džabe. Do Sulejmanovca se ne može stići kamionom jer jedini put vodi kroz muzejski podrum i tunel.
Kuplung se smejao.
A Rusi? Kako su oni išli po gorivo? Valjda tenkovima kroz Muzej?
– Зашто кроз Музеј? – čudio se Ičvič. – Имали су свој тунел из касарне. Зато их нисмо виђали никад. Само кад су отишли.
– А шта је с тим тунелом?
– Нема га више. Руси су га затрпали. Као што је Кутузов спалио Москву.
Morali su da idu peške s kantama kroz muzejski podrum i tunel.
Kuplungova pretpostavka se obistinila.
Kada su stigli do Sulejmanovca i radoznalo okrenuli slavinu, iz nje je šiknuo crni mlaz.
– Ово, брајко, има неки чудан мирис! – ustuknuo je vozač, ali se odmah smejao: – Мириши на “џабе”. Ако је пак било добро за тенк, биће добро и за моју крнтију.
Napunili su kante i vratili se u tunel pa kroz muzejski podrum izašli u Sentandreji. Kuplung je bio čak i zadovoljan: ovako ga niko neće videti kada bude išao po tajno gorivo. A za kante će već nabaviti neki tragač ili mali motocikl koji može da prođe kroz tunel.
Napunili su rezervoar i krenuli da testiraju gorivo. Kada su izašli na ravno, Kuplungu se učinilo da se drum pretvara u pistu.
– Ова грдосија оће да узлети! Ипак су Руси...
Nije završio rečenicu jer je osetio da mu uz desnu butinu kao nešto mili, a kada je pogledao, video je da je to nešto – Ičvičeva ruka!
– Шта ти треба, цигаретла? Ил оћеш да ми метнеш ђоку у трећу брзину?
Ičvič ga je, međutim, pogledao kao Romeo, Juliju!
– Полуђо си од тог смрада, ил шта ти је? – iščuđavao se Kuplung.
Ičvič je dahtao na njega kao kerovi na kučku sve dok nisu stigli pred benzinsku pumpu u raskrsnici gde su radile devojke.
Kada je ugledao Pro Formu, Ičvič je pustio Kuplungovu butinu, skočio iz kamiona i jurnuo kao zmaj.
Recitovao je opet Đuliće, zatim odlomke iz Romea i Julije u prevodu Laze Kostića, a kada je počeo i pesmu Santa Mariju della Salute (“Опрости, мајко света, опрости”.), ođednom je zastao i zbunjeno zakolutao očima prema Pomazu, Londonu, Veneciji, Sarajevu, kao da ne zna gde je.
Okrenuo se u pravcu odakle je došao, pa je video Kuplungov kamion, ali prazan. Gde je vozač?
Iz blagajne se čulo vrištanje, i tada je Ičvič ugledao Kuplunga kako skače na devojku u kasi.
Jedva su ga skinuli sa nje i izvukli napolje gde se najzad smirio. Profesionalke su bile iznenađene? Kuplung je sa njima uvek bio uzdržan.
– Не знам шта ме то спопало – mumlao je kada su seli u kamion. – Ал ти си био још луђи – obratio se Ičviču. – Ћео си да ме потуцаш.
– Фенилетиламин.
– Молим?
– Сулејамновачка нафта пуна је фенилетиламина који делује, маму му ону, изгледа, и путем мириса!
Kuplung je mislio da se Ičvič moli bogu (feniletilamin), ali mu je ortak objasnio o čemu se radi.
– Открили смо, буразеру, љуб-уље, нафту пуну фенилетиламина. Секснафту, ако ти је тако јасније!