Можда
Можда је требало поступати без оклевања, сасвим једноставно. Препустити kajase њој, још онда, одмах после улице Èengeri. Па сад не би седео овде у празној цркви сам, пун нестварне прошлости а без икакве садашњице и будућности.
Она је пре седамнаест година имала јасан предлог. Ако он не може код ње у London, ево ње код њега у Помазу. Већ сутра.
Међутим, ни за живу главу!
Ичвич јој је одговорио да је то немогуће. Она нема појма о томе шта је срп и чекић. А поготово петокрака. Одмах би је ухапсили, лагао је сумануто. Странце овде прогањају као ловци зечеве.
Шта она уобаражава? Да је maðarска policija naivна и не чита њихова писма? (Kapetan Bela Sabo није ни слутио да га тако precizно citирају.)
Њен долазак не долази у обзир.
Али остале detalje dijaloga у улици Èengeri Ичвич није наводио. А да не би морао да смишља све новије и komplikованије лажи, престао је да пише писма.
Касније, када је дошао у modu horoskop, сазнао је да се понашао као “риба”. Одједном је, без речи, нестао. Мунуо репом и клизнуо.
У Veneciји, на степеницама испред bazilike Santa Maria della Slaute, признао је госпођи Twist само egzistenciјално-finansijски aspekt своје некадашње одлуке-неодлуке. А позивао се и на profesiju.
У случају да је био student medicine или automehaniчар, не би се двоумио. Лекар је свуда лекар. Чак и automobilски.
Или да је mikrobiolog као она. Без problema. Bacilи су свуда bacilи. Па на крају крајева не би био рамишљао ни да се спремао да буде писац. Узмеш оловку и papir, а рукопис пошаљеш у štampu. Не мораш да се појављујеш. Не мораш ни да постојиш. Можеш да будеш нигде, као Selindžer. Као да твоја дела пише, самостално, kompjuterски program. Неки algoritam.
Film је, међутим, друга прича; то је пре свега industrija. Значи и лова. А за лову, ако је немаш сам, потребне су везе. Пословне, privatне, свакојаке. Па и politiчке и nacionalне.
Да је збрисао, код куће би био отписан, чак кривично гоњен. А чему се могао надати на Западу? Eventualно emigrantском imidžu попут Солжењицина и Kundere?
Али он није имао такав kapital у својој торби. Ништа није у Maðarској учинио због чега би требало да бежи и тражи од Запада да падне пред њим на теме. Није рушио socijalizam, сем што је тражио pasoš.
А сада? Госпођа Twist је поставила питање мало бојажљиво. And now?
Сада, одговорио је Ичвич не баш на оно што је њу занимало, сада, пошто је komunizam рикнуо, нема више ни Запада. Нестао је просто. Mit о њему изгубио је смисао.
Тиме су пак изгубили значај и смисао и disidentи и emigrantи који су били потребни само као потврда mita о Западу. Кога данас занима Солжењицин? А Kundera? Пише на francusком.
Улогу politiчког emigranta Ичвич својевремено није хтео а сада више и не би могао да одигра. Није хтео да тражи azil као жртва komunizma. Као patrijarh Чарнојевић који је размахивао privilegijама цара Leopolda из цартвујушче Vijene, брбљао је Ичвич, али га госпођа Twist, која појма није имала о emigrantским patrijarсима и privilegijама и царевима из цартвујушче Vijene, поновила је своје питање konkretније: Шта ће бити сада са њима?
Са њима? Ичвич је признао да не зна ни сам. Чини му се да могу све. “Све се може.”
Јер ово, ту на степеницама испред Santa Maria della Salute, више није онај живот који иначе познају. Ово му се причињава као свет на intenzivном одељењу, у komи и после ње. Све је јако тачно, оштро и konkretно, а ипак сасвим нестварно.