Poslednja soba nije bila zakljuchana. Ichwich je ushao i zatvorio vrata.

Kada se okrenuo, nije video nishta.

Osetio je samo miris, mozhda jorgovana, ili valjda jele. Nije znao tachno.

*

Miris je dolazio iz dubine sobe, kao talas ka obali. Ili kao oblak na krilima vetra.

Priblizhavao se dakle.

*

Kada ga je oblak dirnuo po licu, Ichwicha je neka uhvatila ruka. Za njegovu ruku.

„Dodji da udjemo”, rekala mu je ona maglovito.

Ichwich je, medjutim, prepoznao diskurs iz mejlova. U koji se bio zaljubio. Prvo algoritam, a zatim on.

*

Ishao je za mirisom, vodjen za ruku, u dubinu poslednje sobe.

*

U potpunom mraku.

*

Tako su se bili dogovorili u poslednjem mejlu.

Da se vide u potpunom mraku.

Da im nishta ni sluchajno ne pokvari iluziju stvorenu u diskursu putem struje.

*

U toj sobi Laza Kostitj je ispisivao poslednju verziju pesme Santa Maria della Salute o svojoj nebeskoj dragani koja je, u smrti, ostala vechno onakva kakvu ju je pesnik, smrtno, zavoleo.

*

Petrarkisti su se zaljubljivali na prvi pogled.

Imejlci su se pak zaljubili bez pogleda. U osobu koju nikad nisu videli. Koja se potpuno pretopila u onu unutrashnju sliku koju su o njoj izgradili u sebi.

Barem Ichwich i njegova dragana koja je mirisala na jorgovan ili jelu.

*

I koju Ichwich nikada, ni tada ni posle, nije ugledao.

A ni ona njega.