—
Mi že Sentandrejci —Menstruacija
Viceva se tokom tri decenije svog šofersta Ruski Ivan za volanom crne “volge” DSJS-a naslušao dosta. Taj anegdotsko-bećarački stil organizacijskog usmenog predanja Južnih Slovena u Mađarskoj nestao je pod ruševinama Saveza, zajedno sa tabloom bišvih generalnih sekretara iza kojeg je na zidu ostala velika bela fleka.
– Nafarbite ođe bar neku dobru pičku – ispalio je Ruski Ivan
svoj poslednji štos u Savezu, ali se niko nije smejao.Zatvorio je iza sebe vrata definitivno, i zaključio da je ta uozbiljenost zajednice simptom agonije.
– Snuždili smo se ko na ukopu – rekao je Glavatoj Nati kada je stigao kući. – A nekad smo se cerekal
i onako nizašta, ko lud na brašno.– Znate ono kada Mujo kopa jendek, ali odmah ga i zatrpava… Pita ga Haso šta on to radi, a on kaže da pravi bežični telefon – pričao je nekad davno neki partijski sekretar, pun austrougarske nadmenosti.
– Ja znam jedan pornić! – oglasio bi se predsednik kulturne komisije. – Ide mama s malim detetom na sokaku, a dete pita šta rade tamo oni psi. Mama kaže da jednog kera boli noga, pa ga drugi nosi na leđima. Na to će dete: Ju, što je pjaktično, usput se i jebedu!
– To nije niš! Kurjak je opasniji – zagrejao bi se za volanom Ruski Ivan. – Leži kurjo mrtav pijan pred jazbinom, a zeko prohuji na bicigli. Pita ga kurjo otkud mu para za biciglu, a zeko kaže ima onaj ko ne popije. Sutradan zeko ćera “mercedes” jer, kaže, ima onaj ko ne popije. Treći dan se vozi zeko, kad ono iznad glave mu kurjo kruži helikopterom. Otkud ti para za helikopter, pita ga zeko. Vratio sam prazne flaše, kaže kurjo.
– Ode čova kod doktora, kod onakvog – kvrcnuo bi se po čelu neko od intelektualaca, recimo pesnik koga su vozili na književno veče. – Doktore, u poslednje vreme jako sam nesiguran. Ili možda nisam?
Ni Glavata Nata nije izostala kada bi joj muž prepričavao šale sa puta; ona je čak i smišljala viceve, pa je neke od i decenijama kasnije pričala na slavama i u Muzeju, posetiocima iz celog sveta. Na primer:
Sedi Srbin iz Mađarske u dubokoj depresiji. Dolazi Dobra vila da mu ispuni tri želje.
– Šta je tvoja prva želja? – pita ga Dobra vila.
– Crkla bogdo, Dobra vilo – kaže Srbin iz Mađarske u teškoj d
epresiji.Zbog toga vica, nađalost, Ruski Ivan dobio je ukor u “volgi”; u socijalizmu nema depresije, to nije dozvoljeno čak ni Srbima, rekao mu je predsednik Savezove kulturno-umetničke komisije.
On je imao običaj da se ljubi i lupa po leđima s rukovodiocima mesnih opština od kojih bi se opraštao posle neke priredbe. Ruski Ivan bi upalio motor i čekajući oproštajno mlaćenje razmeštao poklone na zadnjem sedištu i u prozoru kola.
Jednom su to bili umetnički ćupovi, radovi letnje keramičarske kolonije.
Kada je predsednik kulturno-umetničke komisije poslednji put mlatnuo glavešinu mesne opštine i seo najzad u kola, Ruski Ivan, pošto zbog ćupova nije video ništa u retrovizoru, obratio se komisiji za oprašatnje pitanjem da li može da krene u rikverc.
– Ćeraj, baćo, ni brigeša! – bodrili su ga narodni umetnici, a on je jurnuo, direktno u jendek.
Sudeći po karakterističnom zveketu špajz-katastrofa, odmah mu je bilo jasno u šta su se krhke rukotvorine naroda pretvorile. U retrovizoru naglo se otvorio zadnji horizont.
“Volga” je skočila iz jendeka. Cepali su stotkom kroz glavni sokak, a iz mraka svetlucale su oči prestravljenih mesnih mačaka.
– Kako me nervira ova selendra! – vozio je Ruski Ivan jednom rukom a drugom šamarao menjač. – Sad plačedu, a onomad su mi se sm
ijali ko majmunu.– Opet ste se ožderali?
– Kurac. Napravili smo sranje trezni kao šaran, čim smo stigli.
– A ko to?
– Ja i drug Menstruacija.
Kamenorezac po zanatu, drug Menstruacija bio je nadležan za čuvanje spomenika. Potrebnu stručnu terminologiju savladao je autodidaktički i samo delimično, a gde mu je nedostajala reč, napravio bi svoju. Tako je za malter smislio krečenstvo, oronulu crkvu zvao je crkavicom, a stranim izrazima baratao je fleksibilno. Fasada je mogla da bude safalada ili ambasada, kako
kad, ali umesto restauracije dosledno je koristio izraz menstruacija:– Ovam spomeniku potrebna je menstruacija.
Kada ga je prvi put vozio, Ruski Ivan je stekao utisak da je drug Menstruacija prijatan čovek. Put od dva i po sata proveli su u srdačnom razgo
voru i stigli najzad u selo.Ruski Ivan je zaustavio “volgu” i otrčao da otvori vrata. Drug Menstruacija je izašao iz kola i pružio mu ruku.
– Drago mi je, dragi domaćine – zgrabio je Ruskog Ivana u Hruščov-klinč i soč
no ga izljubio, a selo ih je zapanjeno gledalo.