Oslobodilačka sovjetska armija opsela je Sentandreju prvo na familijarnom nivou, uselila se u kuće i podelila s domaćinima hleb a ponegde navodno i domaćicu. Ruska kasarna se izgradila tek posle konačne pobede nad Berlinom.

Zabrinute muške glave ubrzo su formirale Inicijativni odbor za obnovu kupleraja kao doduše ružne ali nužne moralobraniteljne ustanove u ta burna oslobodilačka vremena.

Tako je u Tabačkoj mahali na svom starom mestu ponovo proradio Salon, zatvoren na pritisak katoličke crkve još 1930. godine. Piljarice su se smejale. Opet su sentandrejske gospođe izložene konkurenciji, analizirale su prodavačice nove tržišne odnose, a uličarkama je na keju naglo opao biznis.

Naravno, od starog nameštaja više ništa nije postojalo, kao što nije bilo ni nekadašnjih, predratnih devojaka. I Madam je bila nova, penzionisana operska pevačica koja je lokala bevandu i svirala u klavir, a sada je u duhu epohe naučila “Raz, dva, tri!” i “Vihađila na bereg Kaćuša”.

Najveća novina bio je, međutim, fenjer. Nekadašnja crvena lampa nije pronađena, pa je na zabat sentandrejskog kupleraja u sokačiću iza Preobraženske crkve jedne zanosne noći oslobodilačke 1945. godine okačena neka škartirana električna petkokraka.

Simbol je doživeo preobražaj tek nekoliko dana kasnije kada je usijanu crvenu zvezdu ugledao prvi sovjetski oficir koji je bio trezan.

– Job tvoju mać! – ispalio je dva hica u neuobičajeni fenjer i odvalio dva vodoravna kraka raširena kao ruke. Od petokrake ostao je obrnut Y kao amblem raskrečenih ženskih nogu.

Mladi Ruski Ivan zijao je svako veče u Salonu. Pomoću srpskog jezika prevodio je udvaranja Rusa, a noćni razgovori sa sovjetskim oficirama otvarali su mu nove ideološke horizonte. Pred večeru donosio je od Hužvika rakiju, vino, lonce i tepsije sa škembićima i belolučnim bećarskim šniclama, a za te usluge Madam ga je honorisala besplatnim turama.