—
Mi že Sentandrejci —Hajka
Licitarsko srce sa ogledalom Glavata Nata birala je kao da kupuje zlato. Gustirala je razne veličine, upoređivala boje i šare, i zapitkivala za
cenu.Najzad se opredelila, ali imala je i posebnu želju. Tražila je da se napiše pozdrav iz Sentandreje. Naravno, za iste pare.
Majstor joj je pokazao da takvo srce on ima, ali devojčica nije bila zadovoljna. Ona bi volela da pozdrav bude na srpskom jezik
u. Ovo je srpska varoš i srpska slava.Srpski? Poslastičar je hrknuo. Srpski jezik je neprijateljski.
Rat je sad, rat, ponavljao je. Uostalom, on i ne zna srpski.Neka, neka. Ona će mu diktirati. Ako je rat, srca treba
da budu još lepša, smejala se Glavata Nata.Ludo dete, slegnuo je ramenima čovek i napisao tekst po diktiranju.
Latinicom.
Mala je graknula. Kakva su to slova? Srpski se piše ćirilicom. Uzela je olovku da mu pokaže, ali se majstor zainatio. To nisu slova.
Evropska nisu, sto posto.Najzad joj je dao alat za šne, neka napiše sama. Rezultat je bio tragičan. Glavata Nata je isprskala celu tezgu, medenjake, Jovicu i Maricu, čak je i baba dobila pene po nosu, a majstor je divljao.
Morao je ipak sam da napiše po crtežu, kao što mađarski kamenoresci pišu imena na srpske nadgrobne spomenike.
Na kraju zamotao je srce u flispapir i izvadio pljosnatu kutiju da ga zapakuje.
Devojčica je, međutim, zavrtela glavom. Neka, hvala. Ne treba pakovati. Poješće ga ovde na ulici.
Poslastičar je skočio iza tezge. Zgrabio je prvu motku, na nesreću baš šatorski kolac. Ponjava je pala kao da je fajront Preobraženja.
Glavata Nata je trčala oko crkve a majstor za njom. Usput joj je psovao srpsku majku i srpski jezik.
To s njegove strane nije bilo pametno. Kada su protrčali pred kapijom, iz porte je izletela crvena raketa čelo-čelo.
Crvenokosi Ivan tukao se glavom, u stilu sentandrejskih Cigana. Udario je majstora čelom, među obrve. Međutim, ni ovaj nije bio svilenko, raspalio je Ivana šatorskom motkom, što je crveni interpretirao kao prekršaj fer pleja.
– Đubre austrougarsko! – viknuo je i poleteo u napad.
Opet je išao čelom, spuštenih ruku. Ali kada je poslastičar odbrambeno digao motku pred lice, momak mu se bacio u stomak, glavom kao o
van.Tuča je eskalirala na zemlji. Glavata Nata je iza ugla radoznalo gledala, grickala svoje licitarsko srce i navijala za Srbiju. Na njenu žalost, na sceni su se pojavili mirovnjaci, pop, kuma-Zvonar i Babo, pa je tuča prekinuta.
Glavata Nata je čula kako karaju mladića.
– Poluđo si, Ivane? Nismo na frontu!