Валентина Дробишевска

Земни малахити и друге песме

ВАЛЕНТИНА СТАНИСЛАВОВНА ДРОБИШЕВСКА (рус. Дробышевская Валентина Станиславовна) је рођена 17. октобра 1972. године у селу Велика Рогозница, Гроденска област. Завршила је Филолошки факултет Брестског државног универзитета имена А. С. Пушкина. Ради као заменик директора за наставу, предаје руски језик и књижевност у Државној образовној установи „Средња школа бр. 168 града Минска“. Педагошки стаж Дробишевске тренутно је 29 година. Педагошки стаж породице, у којој живи 7 филолога, износи скоро 200 година.

Ауторка је три збирке поезије: „По струнама срца“ (рус. „По струнам сердца“, 2006), „У поезији Небеског скитнице“ (рус. „В поэзии Небесного скитальца“, 2008), „Да би небо остало у грудима“ (рус. „Чтоб у неба остаться в груди“, 2014), заступљена је у бројним колективним збиркама. Објављивала је стваралаштво у периодичним издањима: «Настаўніцкая газета», «ЛІМ», «Родное слово», «Новая Немига литературная», «Русский язык и литература», «Советская Белоруссия», «Белая Вежа» и др.

Лауреат Међународне Пушкинске награде, победница конкурса за професионалне вештине „Учитељ из престонице за престоничко образовање“. Руководилац је књижевне студије „Форма“ (рус. „Образ“). Ученици Валентине Станиславовне више пута су побеђивали на градским, републичким и међународним књижевним конкурсима. Члан је Удружења писаца Белорусије.

Поезија Валентине Дробишевске

Земни малахити

К`о трава рођена крај пута,
Ти гипкост ни за шта не предај!
Однеће тугу туђе ноге...
А ти устај! К` сунашцу устај!

Напоји киша, врати снагу.
Нежности, илузорног сребра!
Ал` зашто је трава без крила?
И зашто је земљи предана?

Топи се ноћ. И мала кап
Рашће у твојој величини!
А блиста небо, шкољка плава!
Виче: У мени се не топи!

...Лута светлост плавим скривена
Сновиђења, ветар у глави...
Траво, к`о земни малахити,
Ти се ногама не предаји.

К’о пролеће у јануару

Туга је прогнала снове.
Сан је отуд полетео
Крај прозора других људи,
Да би на ноћ погледао.
И то само на једну ноћ!
Дуго се не живи без сна.
Исказати, преточити
Замасима руке-весла.
Мисли усмеравам на хлеб,
Да бих могла помоћи Вам.
Не мислим на себе. Већ на
Ноћи. На Божић. И на Храм.
Свеће. Рушење. И звона.
Среће такве нема у сну!
...Светло је од туђих прозора
К’о пролеће у јануару.

Моји смешни снови

Моји смешни снови лете над Месецом,
Хоризонт дирају, плешу с падалицом,
У зору котрљају, на запад журе,
По песку лутају, шум таласа јуре.

Моји смешни снови... с дахом блата тужног
И цветања ливада – слатком аромом...
Нежне речи шапће, страст шуми у њима,
Славуји поје без разлога видљивог...

Моји смешни снови – љубав и све друго...
Румени пољубац, избледело „збогом“,
Јесењом су шминком и зимском су тугом,
Пролећне су капи и лето несташно.

...А ако ја одем, мира не знајући,
Тамо, где очи своје склапа хоризонт,
Под гласним звоном будилника, кружећи,
Моји смешни снови махнуће вам руком...

Једном ће их нека дечја рука стећи –
На небо ће смешни облаци побећи.

Седо перје

Тамо нисам своја,
И овде сам туђа.
Надмена. У ставу.
На раскрсници
Стојим, сусрећем
У мразу пролеће.
И тамо је пусто,
И овде је без гужве...
Куда? Не знам...
Да примим поклон
Или двоцевку
Без хлеба?
Смрзле су се мисли,
А можда, и ноге,
А можда, и крила?
Сваки живот
Своје путеве има,
Своју Бастиљу.
Гутљај туге –
Затворило се срце,
Отворила се памет.
Спирални завој...
Неће се одмотати,
Да би, подигавши се,
Пао.
Ни у прошлости,
Ни у садашњости
Нећеш наћи себе.
Такво је пролеће,
Таква сам ја,
Чудна
Седа птица.

С топлотом ишчезнуће
Или се растопити
У грудима сумње.
Спирални завој –
И ето...
Лети
Перје седо.

Срце везу успоставља

Молим вас, дајте мамин број!
Морам са њом да разговарам!
Душу речима закаснелим
Да отворим, и да се захвалим

Мами! Мајчици мојој рођеној
За љубав! И да уздахнем „Опрости!“
Да кажем да више не плачем ја
На путу мом, без срдачности!

Да јој кажем, да крила помажу,
Кад је тешко, у суровом живети!
Да кажем, да руже цветају те,
Које није успела подарити...

Да кажем?!.. Дисање да чујем!
Са мамом да одћутим сате!
Сагните се! Све је вечно ГОРЕ!
Шта кошта да број мамин дате?!

На ленти кривог кардиограма –
Аритмија. Нит се покидала...
Недоступни програми рајски –
Срце везу успоставља!

Стакато

У чудној музици – дисање дрхтало.
Ритам срдачан – бубња ко мека киша...
Бринула сам. Надахњивала... Свирала...
Ви сте ме називали љубављу својом.

Зидом је струјало лунарно послање.
Ноте скакаше. По диркама... Стакато
Прекршила сам Ваше прво признање.
Отишли сте. Осећај кривње остао...

Ноте. Уши. Мисли. Мисли. Уши. Ноте.
Сцена. Завесе. Овације. Знали сте!
Да ћу диркама године одбројати,
Свој ћу живот на клавиру одсвирати.

Обезличено. Незаштићено

Обезличено. Незаштићено –
У мирисима речи ти диши...
Песма ми је небом опточена
За вибрације у ТВОЈОЈ души.

На леђима су ми израсла крила

На леђима су ми израсла крила
Тешко је са њима
По земљи ходити,
Савијеним... –
Двоструко
Теже.

На леђима ми је вечнаја памјат –
То није бол моја
И није со моја.
Као пророчанство
Маја...
Запис.

Мени на леђима? Нема одговора!1
Правац ми је – напред.
Осветљена сам месецом.
Глас
„Многаја љета...“
Мени је на леђима.

Теби је на леђима!

Превела са руског Дајана Лазаревић

На Растку објављено: 2022-03-09
Датум последње измене: 2022-03-09 23:41:25
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Белорусија