Анатолиј Семјонович Грачаников

Последњи круг и друге песме

О аутору:

Анатолиј Семјонович Грачаников (бел. Анатоль Грачанікаў, 1938-1991) био је белоруски песник и преводилац. Године 1960. завршио је Гомељски инжењерски Институт железничкох превоза. Виши књижевни курс завршио је у Москви 1969. године. Од 1969-1971. радио је као уредник рублике Књижевност у познатим белоруским новинама „Књижевност и уметност“ (Лiтаратура i мастацтва), а у наредним годинама био је главних уредник часописа: „Вясёлка“ (1976), „Бярозка“ (1978), „Маладосць“ (1982).

Аутор је многих збирки поезије, од којих су најпознатије: „Магистрала“ („Магістраль“, 1964), „Округла плоча“ („Круглая плошча“, 1971), „Време печурака“ („Грыбная пара“, 1973), „Ноћна смена“ („Начная змена“, 1975), „Дрэва на выспе“ („Дрвеће на острву“, 1977), „Када си ти далеко“ (Калі далёка ты…“ (изабрана лирика) 1979), „Паљесје“ (Палессе“ (песме и поеме, 1983), „Септембар“ (Верасень“, 1984), „Ја вас волим“ (Я вас люблю“, 1986), „Август-45“ („Жнівень-45“, 1990).

Стваралаштво Анатолија Грачаникова се преводило и на: енглески, француски, пољски, бугарски, вијетнамски и на језике Совјетског савеза.

Грачаников је добитник награде Лењинског комсомола Белорусије (1974), Државне награде БССР (1984).

Последњи круг

Посвећено И. Н. Мележу

Тешко је
Јату птица без вође...
На Пољесју
Усред блата
На растанку - плес
Ждралова
У време сумрака
Пред одлетањем.

Звезда далеких
Слушајући корал,
Скачу птице
Под песмом храстова.
Не брине
Овај ритуал
Ни звериње усамљено,
Ни траве.

У даљини
Замрзнут, стоји вођа,
Сећајући се,
Где су другови стари
Кљун свој подигао.
Посматра, како
Скачу, ратоборни
Млади.

Нека поскакују
Усред зрелих трава.
Места недостаје
Свакоме у Пољесју.
Нека сазнају,
Што је и он сазнао
Усред хладних висина
Под небеским сводом.

То није свадбени
Пролећни хмељ,
То је развића
Плес горки...
Ждралићима
Биште ждрал
Звездама провејано
Перје.

Он још
Подиже увис
Кљун.
Баца поклич
На шуме и житна поља.
Јату не открива
Вођа,
Да он у животу прави
Последњи круг...

***

Као укочене сенке,
На сеоском гробљу - крстови.
Ја верујем у тајну обновљења
Душа, лепоте и у трави.

Ево мрава, вуку се кући
Са теретом на леђима тешким.
Овде чак и птице другачије
Певају, како се чини мени.

Зауставила се ту столећа,
Али зашто се овде, реци, друже,
И туга, и опори дух бесмртности
Рађају из дубине душе?

Покуца срце и задрхти,
Похваливши се мелодијама ритмичним,
Ословивши претке именом
Међу оградама гловонемим.

Задесиће срећа или несрећа
Мене, усред постојања земаљског, -
Све верујем: очински крст ће заплакати
Ако не сузом, онда росом.

***

Брату Леониду

Дим из оџака над кућом родном,
Пласт мали иза амбара,
Стојим у дворишту као кривац,
Не улазим у родну кућу из страха.

Нисам дошао овде на састанак,
Нисам дошао овде да просим.
И не тражим у немирима
Ни детињство давно да носим.

Нисам за једним дахом ветра,
Што дува са брегова родних,
Летео, и путовао сам кроз џунгле,
И пешке ишао преко њих.

И не кривим ја судбу,
Јер ме је са родном кућом раставила.
Зато, што у родној земљи и никуда
Она ми туђом није била.

И све напомињем плашљиво,
Кријем то чак и пред собом
Да је наша кућа остарила
У некој туги утишаној.

Било је нешто њој познато,
Што ми не можемо разумети.
Па, то је све. Опет сам код куће,
Да бих у даљине могао полетети.

Октаве љубави

Љубав је најтежа од свих мука.
Моја добровољна мука.
Када ћеш ми своју донети казну?
Као осуђеник, пресуду прихватићу.
У трену последњем, можда, чудо доживећу,
И то, што беше отров који квари,
Љубав ће се претворити у нектар
На цео живот, за осуђеника таквих чари.

***

Ја сам мислио, више ми неће доћи
Љубав са чудесима тим,
Која младиће као куке искриви,
А оседеле учини младим.
Љубав, мислио сам, усне затвориће ми,
Пут прешавши са чашом празном.
Нема, сигурно, болније казне,
Када љубав не сија над тобом.

***

И ти си дошла, вољена, дошла
И обасјала дане моје тешке.
Није истина да је на свету много зла,
Да управљају светом само људи и грешке.
Пливам, пливам, у сусрет без весла
Кроз таласе времена жилава, стрмоглава.
Љубав нас кроз дивљи ледолом
Спаја, као брегове поплава.

***

Љубав не може да се расеје као дим.
Ко је заљубљен, тај је у животу смео.
Питам се, да ли воли улизица,
Или је препреденко бесрамни само?
Саосећамо тада већ помало са њима,
У сујети и похлепи знојавима.
Одавно немају моћи у љубави
Ни награде, ни чинови, ни знања.

***

Али не буди нежан, као теле,
Међу онима, које живот пази.
Нека те твој животни пут
Животом плодним даровима мази.
Стрпљење се полако учи
Отровног дволичја сласти.
Своје љубави брегу посвећујем -
И савести, и људске части.

***

Сијај, љубави чиста зоро!
Сијај - осећања срца не мрачи -
Над судбом ратара и песника
И над високом судбом женском зрачи.
Свих људи време је тебе, време
Сјединити чаробном силом пророчком.
Јер, заиста, на свету без љубави
Живота нема – само је постојање у том.

2.

Ватре љубави - вечите ватре.
Оне никоме од нас не заслепљују очи.
Срећним осећајем испуњавају се дани,
Лепотом привлачном скраћују ноћи.
Загонетно звучи у тишини
Ватрени, шапат женски блудни.
Збуњује се растројени младић,
Први пут осетивши укус чудни.

***

Постоји у љубави нека граница.
А за том границом тајновитом
Слива се у једно твоја душа
Са душом вољене, чистом душом.
Као струја, међу вама се протеже,
Да би вам подарила светли, искричав лет.
Чаробно јединство радости,
Које обнавља генерације и свет.

***

На свима је печат сунца и пролећа.
Код заљубљених се пролепшава лице.
Срећан је, ко је богат без ризнице,
Кога нису заобишле љубавне чари.
Поштујте ову слабост новости,
Нека гунђају несрећници и тврдице,
Љубитељи досадних објашњења,
Жртве своје маске, коју стављају на лице.

***

У љубави има пуно болног дрхтања,
Страшнијег од било којег ударног трења.
Покушаш од сумња побећи право
А долазе неподношљива искушења.
Пазите, да не победе мржње венци
Да се љубав не преда под принудом.
Љубав је увек - слобода и неслобода,
Извор туге, радости са болом.

***

Љубав је башта. Да би се плодова комади
Одједном налили соком зрелим,
Боре се гране кроз године
Са жегом, мразевима, црвима свим.
Да би издржале под сечивом невоље
И предале живот својим потомцима,
Молим: заштитите ову башту
Од прљавштине, љубоморе и страдања.

***

Ватре љубави су вечите ватре.
Без њих је људна судба неплодна.
Нама сијају сунцем звезде са висине,
Али јаче - светлост женске душе родна.
Животе, ти због несреће не клони,
На пешчаном сату она нема свој глас.
А за љубав тај сат нам је одмерио време.
И другачије судбе нема за нас.

Превела сам белоруског: Дајана Лазаревић