Михал Барановски

Осетити да „мене нема“ и друге песме

Барановски Михал (белор. Бараноўскі Міхал) рођен је 1. децембра 1984. у Минску (Белорусија). По струци је педагог, специјалност – историја и страни језик, али каријеру није остварио као просветни радник. Након војске, Михал се запослио у Књижевном музеју Максима Богдановича и тамо ради већ више од 11 година, а прошао је пут од научног сарадника до директора музеја. Његови први поетски кораци били су нераскидиво повезани са музичким активностима у 2012. години - у оквиру кутка „Не сме се заборавити“, где је освојио прву награду на међународном фестивалу „Боемска јесен“ у Бјељску-Подљаским (Пољска). Значајан део поезије аутора представљен је у поетској збирци-првенцу Михала Барановског „Volumen.1“, који је 2017. године добио награду „Деби“ имена Максима Богдановича. Поезија управо из те збирке предлаже се Вашој пажњи.

Поезија Михала Барановског

Осетити да „мене нема“ (Адчуць, што „мяне няма“)

Осетити да „мене нема“
То је прилика да се нађеш на мапи ништавила.
Замисли само:
Ни имена,
Ни имена оца,
Само поштанско сандуче, мајмунче, неки домен.
Тада би све било на свом месту:
И твоја неспособност да нешто промениш,
И твоји провинцијски комплекси,
И осећање потпуне кривице.
Фију-фију-фију -
Одлећу на југ анђели.
Али зато они постоје,
Да би свако, гледајући за њима рекао:
„Мене чак нема више, чим је вас
У овоме граду туга.
Мене нема, зато ме не треба заборавити,
Покушајте некако,
Ако не верујете.
Ово није крст нада мном,
Ово је само незграпни плус“.
Пријатељи,
Када се кроз тело моје
Протегну цветови до неба
И одједном случајни пролазник запита,
Ко је ту и шта,
Одговорите:
„Белорусија...“

1907 (1907)

1907. 1907. година,
      САД.
      Ловци на скалпове
      Примају последњу у историји награду
      За комад коже човека којег убише.
      Око двадесет долара,
      Можда, и мало мање.
      Преварили су, наравно, али
      У нашој варварској држави ни то не би добио.
      Индијанци коначно преговарају о правима,
      Демократија слави победу.
      „Тебе су ухватили, Џони!“ -
      Вришти глас изнутра.
      Џони зна цену свога гласа,
      Зато спокојно спава.
      Џони сања широку степу
      И коњанике на заузданим коњима.
      Они скачу сви све даље и даље,
      Док од њих не остану само тачке.

За тренутак пре тога, када (За імгненне да таго, як)

За тренутак пре тога, када зграбим „Мајн Кампф“...
За тренутак пре тога, када исечем тело косом...
За тренутак пре тога, када се напијем прокислог млека...
Ја верујем у праведност света и надам се судби праведној...

За тренутак пре тога, када наша застава полети у блато...
За тренутак пре тога, када на месту савести уље зашкрипи...
За тренутак пре тога, када Мухамеду полази брег...
Ја верујем у вечност божићне звезде и њине бајке хриди...

За тренутак пре тога, када у кавез затворим ласту...
За тренутак пре тога, када злочинац извуче нож...
За тренутак пре тога, када се Хам на трон попне...
Ја верујем и да се бос по стаклу иде још...

За тренутак пре тога, када истина руши зидове лажи...
За тренутак пре тога, када на папиру песма продише...
За тренутак пре тога, када љубав осветли небо твоје душе,
Деси се то, да ни сам не верујеш више...

Певати... то је права наука (Спяваць... гэта сапраўдная навука...)

Певати...
То је права наука...
Искрено... искрено... искрено...
Шапутао је океан за палубом...
Људи вам никада не праштају вашу љубав..
Певај на пуцање.... вриштали су они...
Певај на пуцање... будало... вриштали су они...
Певај на пуцање аорте...

Најједноставније речи...
Имају најдужи пут до срца...
Али вере речима нема...
А певачима...
Певати...
То је права наука...
Коју желимо да заборавимо... што пре...
Да би на трен дошло олакшање...
Да на трен не буде болно гледати очима...

„All You Need Is Love...“ -
Рекао је капетан и умро...
Тело су огрнули у заставу и бацили у људско море...
Посада је гледала, како се креће из руке у руку...
Исус Христос... бог рок-ен-рола...

Залутали су у мој дом (Завіталі ў мой дом)

Залутали су у мој дом Мелхиор... Балтасар... Каспар...
Залутали су циљано... као да су ту били пута сто...
Кажу... Бог се родио... бити сведок његовог ропства...
То је част за краља сваког...

Не... о чему ви... господо... боже сачувај...
Овог месеца нема ни капи свете крви..
А они су се крстили и љубили праг...
И гореле су им очи у чекању славних вести...

И рекао је Мелхиор... Ходали смо девет година...
Ишли смо путевима ветра, за овим углом у потрази...
Да бисмо видели тога, ко ће спасити људски род...
И на плећа своја узети терет патњи и богази...

Ево дарова наших... рекао је Балтасар...
Ту је круна од трња и ексери... и крст дрвени...
Све што има да узме на пут велики цар...
Да се попне на само небо на било којој планини...

Шта се врзмате ви... људи... идите одавде...
У моју кућу да нисте ступили ногом...
И псовке лете за њима, а дарови у пећ...
И пиште ексери у пламену пакленом...

Од тада обузима... сваке ноћи... тужни сан...
Бог стоји на води... тај бог је мој једини син...
И не могу ништа да урадим са овим светом...
Само да га волим... само да га волим...

Као мало дете сам се ишчупао из твојих руку (Малым дзіцём я вырываўся з тваіх рук)

Као мало дете сам ишчупао из твојих руку,
Да бих нешто научио,
И нисам разумео,
Да си ме ти учила оном главном,
Да су се најтановитија знања
Преливала скоро неприметно
У топлини твојих дланова.
Тако се чини,
Да се деца уче да наносе бол
Себи најближима,
И разумеју то само,
Када се сами нагну над колевком.
Ти си ми некада певала успаванке,
А ја се ниједне не сећам...
Мама, сетим их се светлим јутром
После бесане ноћи
Са шољом чаја са ментом.
Та прича има свој вечи наставак,
И без разлике је, када се будиш.
Да ме не одведу далеко путеви живота,
Док тебе има –
Увек имам, где да се вратим.

Лан гледа очима плавим... (Лён глядзіць вачыма блакітнымі...)

Лан гледа очима плавим
На зарђале градове,
Који плове у пакленој измаглици.

Лан - то је сећање,
Које ће бити заједно са земљом,
Чак када од сећања
Остане раља само.

Лан - то је пут у подсвесно.
На теби је одлука:
Ићи по трагу
Или ићи сам.

Лан –
То је твој живот,
Твоје право на избор
Између добра и зла.
Бака је рекла,
Да негде у овом лановом мору
Ходи књаз-риба...

Лан - то је кошуља,
Коју је некада бака шила.
Кошуља, у којој си рођен,
Да би живео срећан.

Твоје очи плаве-плаве (Твае вочы сінія-сінія)

Твоје очи плаве-плаве...
Као језера чисте воде...
Твоје очи плаве-плаве...
Као језера чисте воде...
И само у далекој луци...
Горе наши бродови...

Твоја коса се разлива у таласим,
Као травама ливаде...
Твоја коса се разлива у таласим,
Као травама ливаде...
И само у далекој луци...
Горе наши бродови...

Твоје усне, као мед, слатке...
Ја сам од успомена пијан...
Твоје усне, као мед, слатке...
Ја сам од успомена пијан...
И само у далекој луци...
Горе наши бродови...

Убиј ме...
То је само у твојој моћи.
Ти,
Која си ме подстакла на живот,
Која си пустила у вене слатки стронциј.
Убиј ме...
И са јарбола стргни моју заставу.
Нисам мислио,
Да ће бити тако болно,
Да ће плавим пламеном
Изгорети сви бродови,
Да ће у комадима стајати лековите речи
И да ће у комадима бити последње зрно.
Желео сам да живим,
Како нико никада,
И срећом да испуним
Звезде твојих очију.

И само ветар завија у напуштеном пољу,
И само падалице се котрљају низ образ.
Као у ковачници,
Звонило је унутра гвожђе,
И нешто је ударало, јако, по ребрима у тактовима,
И... нисам видео овог пролећа капи,
Које је оно остављало у својој бележници.
Тражио сам пету страну
У граду без наде,
Тражио сам у непрекидном мраку њену руку.
И као комад у грлу су стајале последње речи,
И ехо - последњи звук...

А сама ти, као облак прозрачан...
Који се не може упоредити ни са чим...
А сама ти, као облак прозрачан...
Који се не може упоредити ни са чим...

Томе, који хоће да чује од мене (Тым, хто хоча пачуць ад мяне...)

Томе, који хоће да чује од мене...
Да Бог постоји...
Кажу... Бога нема...
Томе, који хоће да чује...
Да га нема...
Кажу, да он постоји...

Шта ћу рећи себи?..
Шта ја желим да чујем?..

Када се треба уверити у своје мисли...
Сакупљам из џепа „одговоре на сва питања...“
Када треба изгубити веру...
Сакупљам из џепа „питања на све одговоре...“

После тога, видео сам за собом ту навику...
Рупе у џеповима не зашивам...
Да би заувек били празни...

У дому мом... (У доме маім...)

У дому мом...
Постоје врата, која су заувек затворена...
Шта је иза њих...
Бог зна...

Покушао сам да вирнем кроз кључаоницу...
Али нисам видео ништа...

Њушкао сам...
Са надом да ћу осетити неки мирис...
Узео сам нацрт...
Али бесмислен је...

Приближавао сам ухо...
До вишеструко офарбаних плоча...
Тишина...

Са ове стране је насиље неко...
Чини се, ничега на свету нема...
Иза врата је тако тихо...
Сигурно, тамо нешто има...

Превела са белоруског Дајана Лазаревић

Фотографија: Борис Верабјов