Васко Костић

Противљење прекрајању чињеница о Заливу светаца

2002

Слике на корицама прате посљедњи текст
СРПСКА БРИТАНИЈА У БОКИ

На предњој страни: Птичја перспектива са истока (Слика са проспекта ПКБ "Острво цвијећа")

На задњој страни: Птичја перспектива са запада
(Умјетничка фотографија Бранислава Стругара са туристичке разгледнице)

У претходној књизи под насловом
ПРОТИВЉЕЊЕ СИЛОВАЊУ НЕВЈЕСТЕ ЈАДРАНА, изостављена је захвалница Миодрагу - Мишу Лучићу и браћи Миру и Бору, синовима Ђура Лучића, који су сносили трошкове штампања те књиге, као и Јелици Недић, сарадници на прикупљању података.

Трошкове штампа ове књиге под насловом
ПРОТИВЉЕЊЕ ПРЕКРАЈАЊУ ЧИЊЕНИЦА
О ЗАЛИВУ СВЕТАЦА
сноси Војо Владанов Лазаревић

Аутор свима топло захваљује јер без њихове помоћи не би било ових књига.

Садржај

1. Предговор .................………………..............…................ 5.

2. Систематско кроатизовање светосавске Боке ................. 10.

3. Кроатизовање Часног Крста ............................................. 15.

4. Кроатизовање србо-католика ........................................... 18.

5. Посебно - кроатизовање Шкаљара ................................... 21.

6. Преотимање цркве у Богдашићима .................................. 24.

7. Прекрштавање цркава Свете Петке ................................. 26.

8. Покушаји отимање кртољских цркава ............................ 29.

9. Покушаји отимање луштичких цркава ............................ 31.

10. Прекрштавање светог Ђорђа ............................................ 35.

11. Преотимање бокељске цркве Светог Ђорђа у Венецији 38.

12. Да ли је св. Трипун хрватски светац ................................ 41.

13. Гдје су земни остаци св. Трипуна .................................... 44.

14. Трипунданске феште у Котору прије XIX стољећа ........ 51.

15. По чијем свецу је Тиват добио име .................................. 57.

16. Да ли Бока уопште има хрватских светаца ..................... 63.

17. Залив светаца према броју цркава .................................... 68.

18. Свештени архипелаг .......................................................... 71.

19. Бока је залив хришћанских светаца ................................. 75.

20. Како сваки камен "говори хрватски" ............................... 77.

21. Кроатизовање троплета камене пластике ....................... 79.

22. Унијатски свештеник у Котору ........................................ 85.

23. Улога "Домагоја" у Котору ............................................... 86.

24. Српска Британија у Боки ................................................... 90.

Предговор

"Залив хрватских светаца". – Толико то понављају преко разних медија да се већ чује широм свијета. Ко то чује негдје у далеком иностранству, запитаће се који ли је то залив у Хрватској, којих има на хиљаде? Тешко ће схватити да је то ново име које се све упорније намеће Боки Которској која не припада Хрватској. Нити је икада припадала.

Зачуђујуће је колико мало данашњих Бокеља зна да је Бока неколико вјекова била српска и у саставу државе Србије, велике и самосталне, а да никада није била хрватска или у саставу било какве хрватске државе, макар и вазалне. Многи насједају упорној и дуготрајној пропаганди да је хрватско све што је некада било аустријско. Дакле, и Бока у ширем смислу са Будвом и Паштровићима. На то се нико од најпозванијих не обазире, па временом постаје прихваћено као неспорно. Веома нападно, најупорније и најнемилосрдније се намеће: Бока – залив хрватских светаца.

Можда то и не би требало бити зачуђујуће ако се зна да је најважнији дио историографије Боке базиран и надграђен на радовима два бискупа Змајевића, бискупа Павла Буторца, опата Андрије Баловића, дон Срећка Вуловића, дон Грације Брајковића, дон Ива Стјепчевића, дон Ника Луковића, дон Грације...

Гдје је друга страна? Гдје је двовјековни преднемањићки период српских кнежева и војвода? Гдје је још дужи немањићки период? Гдје су бокељски српски великани из разних периода? Гдје је српска културна баштина? Зашто се уопште не помиње Српска народна гарда у Котору, која је била деценијама пандан тзв. Бокељској морнарици, чијем глорификовању нема краја? Како је најстарија организација которских помораца, основана за вријеме српске владавине, постала хрватска? Што се десило са бокељском српском народном ношњом? И још дуги низ сличних питања, или остају без одговора, или су одговори безобзирна извртања чињеница.

Ко је за то крив? Сигурно нису они бискупи и донови који су веома умјешно обављали своју мисију. Умјесто одговора и демантовања неистина, још више се разбуктава ширење дезинформација и залуђује неуки народ.

Годинама је то толерисано, а када је прешло границе подношљивости, морало је изазвати реаговања. Међутим, ни у Црној Гори ни у Србији нису реаговали позвани, као академије наука, историјски институти, друштва историчара и низ других научних и културних установа и асоцијација, те политичких странака или појединаца-стручњака. Иако се ради о заливу светаца, није било енергичнијих реаговања ни од стране Српско-православне Цркве.

Реаговали су спонтано појединци којима то није ни струка ни обавеза. Прозване у претходном пасусу, могао је подсјетити на обавезе и подстаћи на реаговања фељтоном у Гласу Црногораца под општим наднасловом: Силовање Невјесте Јадрана – фалсификати хрватских мегаломана.

Фељтон (о њему више у посљедњем поглављу ове књиге) почео излазити 12. 11. 1999. непосредно након још једне провокативне емисије Хрватске телевизије о "хрватском карактеру Боке", која је емитована 4 дана раније. Тада је сваки сигнал ТВ из Србије је био онемогућен, па је жалосна чињеница да је због објективнијег извјештавања и квалитета програма, ХРТ у Боки био (и остао) много гледанији од црногорских ТВ станица. То се не односи само на оне који се осјећају Хрватима него на знатну већину Бокеља.

Први дио фељтона је носио наслов: Може ли Бока бити залив хрватских светаца. У трећем наставку је објашњено ко је био одавно заборављени дон Срећко Вуловић. Поред осталог, ту је речено, а редакција Гласа Црногораца је то истакла већим и масним словима:

То је карактеристичан редослијед преобраћања и за низ других Бокеља, нарочито оних који су силазили са црногорских крша из залеђа Боке. Срби старосједиоци, као и они који су пристизали у Боку из Херцеговине и из крајева који данас припадају Албанији, нису лако мијењали вјеру и нацију.

Посљедњи наставак је објављен 24. новембра 1999.

Иако је фељтон добро примљен код читалаца, и даље нико од позваних и горепрозваних није реаговао. Али зато јесте друга страна. Одмах су почеле припреме и средином 2001. г. појавила се књига Дон Срећко Вуловић о старосједиоцима Боке, штампана у Загребу, а прво, уз велику помпу, промовисана у Тивту, као "најјужнијем хрватском граду". Ни на то није било никаквих реаговања, па сам ја, као аутор фељтона, осјетио потребу да браним, потврдим и проширим садржај фељтона. Како се "чланак демантује чланком, а књига књигом", почетком 2002. г. објављена је моја књига

Противљење силовању Невјесте Јадрана,.

Сада је пред читаоцима још једна књига "противљења" са истим циљем али са другом грађом и са другим насловом:

Противљење прекрајању чињеница о Заливу Светаца.

Нешто од тога је већ објављивано у поменутом фељтону, у ревији Бока и на другим мјестима, али скраћено и прилагођено одређеним публикацијама, па то није исто као што је обрађено у овој књизи.

Систематско кроатизовање светосавске Боке

Природно је да се кроз врата улази у кућу, па је прво на удару кроатизације Боке оно дуго полуострво које је Бог створио, не само по сврси него и по облику, баш као природну брану Залива Светаца. Погрешно је названо Превлаком, по топониму који је означавао само узани земљоуз између полуострва и осталог копна. Многи мисле да је правилнији назив Понта Оштра, али није, јер се односи само на најистуренији (источни) завршетак, шпиц, Оштри рт. Полуострво, чији су крајеви Оштри рт и Превлака, до 18. в. називано је Pellegrino, а један од два "довратника" улаза у Боку, Punta di Pellegrino detta Ostra. (Поред осталог, видјети: Павао Буторац, Културна повијест града Пераста, стр. 87. и 486. Пераст, 1999.)

Ко зна да Pellegrino значи ходочасник, наметнуће му се разна питања везана за Залив Светаца. Можда је неко побркао двије бокељске Превлаке: она на улазу у Боку, и она која је од памтивијека била источно светилиште, стециште ходочасника и исходиште духовности.

Други "довратник" улаза у Боку је Punta Arza, а арза у општем смислу значи протутеза, а у географији насупрот.

Између "довратника" је улаз у залив који је прије Христа био Црнодубока ријека, касније Српско поморје, па Рисански синус, па Млетачка Албанија (за разлику од Далмације) па Ушће которско, па Boche di Cattaro, па то, не у преводу него у полупреводу Бока Которска, чак и Аустријска Албанија (када данашњег појма Албаније није било), али никад у називу није било ничег хрватског.

Током посљедње деценије без престанка слушамо "повјесничаре", како без имало моралног устезања или научног опреза, називају Боку заливом хрватских светаца, најужнијом хрватском жупом, наглашавају како је бокељска народна ношња културно насљеђе Хрвата, како у Боки сваки камен одише хрватском културом и т. д.

Иако је то распиривано у посљедњој деценији, није тада настало, али ни много давно, јер није могло настати када није било Хрвата у Боки. Почело је крајем 19. вијека, да би се послије I св. рата примирило, у II свјетском рату трагично разбуктало, па послије рата опет примирило, а од 1991. г. попримило такве размјере и упорност као никада до тада.

Један од низа карактеристичних примјера је поменута емисија на ХРТ-у од 08. 11. 1999. у 21,35 часова (најгледаније вријеме). Ту је гомила тенденциозних дезинформација које превазилазе сваку мјеру да би их могли толерисати они који нешто знају из прошлости Боке. Они други то и могу прогутати, јер је све фино упаковано украсним омотом културе.

Сличне теме су се готово сваке седмице могле слушати преко радио-таласа западних комшија. Ни државни медији Црне Горе нису се устручавали преносити понешто од тога. То се тако упорно намеће, да је све више људи који почињу вјеровати. Ако нико не реагује, то се онда своди на прећутно одобравање, или на закључак да то није лако побити, или да уопште није могуће. Кад не реагује они који су дужни и плаћени онда то самоиницијативно ради мали број усамљених појединаца којима савјест не дозвољава да остану спокојни, али ту нема јачег ефекта, јер они немају ни моћи, ни подршке да нешто значајније постигну.

Од када је могуће пратити историју српског православља у Боки, оно је увијек било изложено погромима и напастима свих врста. То му, поред осталог, доноси и геополитички положај на судару великих цивилизација Истока и Запада. Међутим, тешко је наћи примјер из прошлости да је некада било угроженије него данас на перфиднији и подмуклији начин.

Под условима полумиленијумске туђинске управе, бокељски Срби су најмање у двотрећинској већини, невиђеним патриотизмом, уз велике патње и људске жртве, успијевали сачувати своју вјеру прадједовску. Вјековима су поносно одбијали понуде бољих услова живота у замјену за одрицања од свог етноса, од части и поштења.

Тако је било и за вријеме 400-годишње млетачке управе, а у том смислу је карактеристична и 100-годишња аустријска управе која је била јавно прокатоличка, а суштински антиправославна, нарочито антисрпска. Уз све то, за вријеме десетогодишњег Баховог апсолутизма (1851-1860) још и веома строга, диктаторска, позната по насилној германизацији и укидању свих политичких слобода.

Има много писаних свједочанстава из времена те мрачне Аустријске управе како су пркосно и величанствено блистале масовне општебокељске српске националне феште: Савинданске, Тројичинске, Ђурђевданске, Видовданске, Арханђелске и многе друге, у граду Котору, на Превлаци, на Савини, у Јошици, у Бањи Рисанској, у Ластви Грбаљској и у готово свим мјестима Боке.

(Описи прослава у књигама В. К. Српска народна гарда – Котор, Цетиње, 1990. Прво хуманитарно друштво Јужних Словена, "Свети Ђорђе", I и II књига Београд, 1998. Кнез Лазар Грбљановић, Нови Сад, 1999. Светосавска озареност Невјесте Јадрана – култ Светога Саве у Боки, Нови Сад, 1999. и у низу новинских чланака.)

У тешким условима за Србе, за вријеме аустријске владавине, дјеловао је у Котору велики низ просвјетних, културних, спортских, привредних, патриотских и других српско-православних асоцијација.*

Све се то ријетко и недовољно објашњава, а са званичних мјеста и научних институција уопште никако, па није чудо да оскудније образовани људи и млађе генерације о томе веома мало знају. Знају нешто сасвим друго што им се потура, а нема везе са славном прошлошћу, карактером, стремљењима и менталитетом већинског Бокељског живља. Знају оно што се им се сервира, не само кроз медије него и кроз школске уџбенике. На примјер, кроз уџбенике свих 8 разреда основне школе, (бар до ове 2002. г.) славно Превлачко светиште, исходиште зетске духовности и државности, уопште се не помиње. А католичка, касније похрваћена тзв. Бокељска морнарица, истиче се као највећа културно-историјска знаменитост Боке. Чак и једина која заслужује да о њој нешто науче ученици основних школа. (В. К. Трагање за истином о збивањима 1848. г. у Боки, стр. 50. Београд, 1998. критички осврт на уџбеник Познавање природе и друштва за III разред.)

Како ли ће тек изгледати најављени нови уџбеници са реформисаном историјом?

Жалосна је чињеница да се просрпска писана ријеч у Боки више не може ни чути ни прочитати. ТВ Скај-сат је основана као југословенски оријентисани медиј, али је та оријентација кратко трајала. Још неко вријеме опстојао пројугословенски (а не просрпски) мјесечник Бока, захваљујући сарадницима који су радили без хонорара. Једино се ту могла прочитати и просрпска ријеч, па је тај лист радовао већину Бокеља. И он је на перфидан начин угушен и преоријентисан на антисветосавље. Сарадници и новинари српске мисли у њему више нису имали мјеста. Од тада је и пропао. Покушаји да се покрене нови бокељски лист, наилази на велике потешкоће. Не зато што нема ко да пише него зато што само писање није довољно.

За разлику од наивних Срба, друга страна добро зна колику моћ има лажна пропаганда. Осим оног преко радија и телевизије упорног понављаног "Залива хрватских светаца" и т. д. у Перасту се у истом циљу издаје едиција Госпа од Шкрпјела у примамљивој опреми. Зарада им није важна, јер у новцу не оскудијевају. Не недостаје ни "дукљанским академицима" за најављена велика антисрпска дјела. Оснивају се хрватска друштва и истиче им се предзнак хрватски. Не изостају и шаховнице, ти по злу запамћени символи под којима су и усташе страшна злочине починиле. Поред средстава из других извора, за њих су уведене посебне ставке и у неким општинским буџетима. Од Срба у Боки на то није било никаквог отпора, иако нема ни помисли о неком реципроцитету на територији Хрватске. Добро је да се у Боки свачија култура његује. Али зашто српску тако немилосрдно гуше? Одговор би требало очекивати од власти и медија под њиховом контролом, али од њих неће стићи.

* За оне који би се упустили у темељитије проучавање феномена појаве енормно великог броја просвјетних, културних, спортских, привредних, патриотских, и других српско-православних асоцијација под аустријском управом, потребно је рећи да је њихов подужи списак објављен 1990. г. на стр. 9-11. у књизи В. К. Српска народна гарда – Котор. Проналажењем нових података, допуњени списак је објављен у Гласу Црногораца, 26 и 27. марта, и 11. априла 2001. али готово неупотребљив због много штампарских грешака. Исправљени списак објављен је почетком 2002. г. на стр. 59-64. у II књизи В. К. За демократску Црну Гору (са Боком) у демократској Југославији. Ни он није потпун, јер од припреме за штампу те књиге до штампања ове, пронашао сам још неколико података које више није могуће тамо уврстити, па их ево овдје:

Српске читаонице у Србини код Херцег-Новог, али без

податка када је основана.

- 1896. успостављен Фонд за оснивање српске Женске заклане

школе у Котору.

- 1897. Основана Женска закладна школа у Котору.

- 1904. Основана Српска задруга у Кавчу, што доказује сачувана застава и црквена архива Свете Петке.

За сада оволико уз ограду да, вјероватно, ни то није коначно јер, као што се дало видјети, сукцесивно се откривају подаци и тамо гдје се не би очекивали.

Кроатизовање Часног крста

У Боки је крст увијек био крст, једнако за православне и католике, док није почело похрваћивање Боке. Од тада Хрвати у вјерским процесијама више не носе крст него криж. Ни на привјесцима огрлица не носе крст него криж. Међутим, та усиљена хрватштина тешко може ухватити коријен, јер и даље их родитељи по рођењу крсте, а не крижају. Тај израз баш није прикладан. Крижање значи и поништавање, као што прекрижити значи поништити. За православне, који су прешли у католичку вјеру, каже се да су прекрштени, а не прекрижени, јер то значи избрисани, отписани. У ком смислу? Од кога?

Криж као израз није прикладан ни када се Богу моле: тада се крсте, а не крижају. Имају крстионице а не крижаонице. Имају и цркве Светог Крста, које преводе у Свети Криж, али им је и даље остао Крстовдан, јер народ тешко прихвата нелогичну промјену на Крижевдан. За хришћанство, католици рађе кажу кршћанство, али не крижарство. Свети Јован или Иван Претеча је Крститељ, а не Крижатељ. Бокељи хришћани обје професије борили су се под крсташ-барјаком (заставом, лаварумом) а не под крижарским символима.

За разна укрштања (путева, идеја, мачева, и т. д.) нико у Боки не каже укрижања. За понашање како Бог заповиједа, и католици кажу кршћански или кришћански, а не крижарски. Католици се често заклињу Исукрста ми, а тешко ће прихватити усиљену хрватштину Исукрижа ми.

Многи похрваћени Србокатолици имају и Крсну славу, као српску традицију коју још поштују, али тешко могу прихватити Крижну славу. Међу њима су и Крстовићи, којима не пада на памет да мијењају презиме у Крижанићи или Крижани. Осим православних и многи бокељски католици имају лично име Крсто, али тешко је пронаћи оне којима је крштено (не крижно или крижарско) име Крижо или Крижан.

Због тога је на великој муци био и бискуп Буторац, па се често запетљавао. Форсирао је криж, али је неизбјежно морао знатно чешће помињати крст. Нарочито при описивању догађаја из старијих периода, прије прекрштавања и Часног крста. Као доказ, ево само неколико цитата од мноштва примјера:

Напуштено му је и изворно име, па га онако руинираног називају Свети Криж.

Свакоме је позната братовштина Бокељске морнарице, али је мало коме познато, јер се то прикривало, да је у Котору постојала и Братовштина бичевалаца. И гдје баш таква асоцијација да се назове Братовштином Светог Крижа? Баш тако је названа. (Стр. 62.)

(Све ознаке страница односе се на књигу Павла Буторца Културна повијест града Пераста, Пераст, 1999.)

У II свјетском рату су дјеловале усташке кољачке постројбе, које су саме себе називале крижарима.

Није чудо што кроатизовање Часног крста у Боки многе иритира и нема добар пријем ни код католика. Ако се већ намећу Бокељима туђи изрази да би се стварале што веће разлике, које воде у подјеле, и да би се тиме показало да они нису оно што јесу, могли су и да не дирају у Крст часни.

Крстите се браћо у Христу или Кристу, као што су се крстили сви стари Бокељи обје конфесије, а нека се крижају пни #

Кроатизовање србокатолика

Прозелитизам, унијаћење, ослобађање од дугова или изречених казни, и друге уцјене, добро су познати начини покатоличавања, али то још није значило и похрваћивање. Вјерска осјећања су лакше мијењана него национална.

Све до I свјетског рата, у Боки и Дубровнику је било много србокатолика, односно припадника католичке вјероисповијести, који су били свјесни свог српског поријекла и тиме се поносили. Била је то духовна елита: научници, књижевници, новинари, па чак и неки свећеници. Систематским кроатизовањем кроз пропаганду да сваки католик мора бити Хрват, сада их више нема, али их је још било између два свјетска рата. То је морао да призна и бискуп Буторац:

Тако су од српског корпуса произвођени Хрвати. Зар није очигледна сличност са данашњом производњом Црногораца? Зато је важно познавање прошлости да би се препознали испробани методи из истих центара моћи. Свјестан тога, Буторац на истом мјесту преокреће оно што је већ рекао:

Ето како Буторац упада у контрадикцију и сам себе побија. Не само ту, него и мало даље:

Буторац "уз неспорне доказе" као најкарактеристичније примјере Хрвата истиче Мартиновиће и Змајевиће. Ако су они најкарактеристичнији, што је са обичним покатоличеним, па похрваћеним Србима? Јасно ће бити кроз примјер Змајевића. И довољно за ову прилику, јер су сви случајеви врло слични.

Први Змајевић који се помиње у которским архивским исправама је Никола, који се са Његуша доселио у Котор у првој половини XVI стољећа. Послије њега се помињу његови рођаци, Иваниш и Вучета Змајевић, кожари. Сви су се вјенчали са католкињама по обреду римокатоличке цркве, јер је то био услов, поготово када је у питању мираз. Дјеца су им крштена по католичком обреду, о чему су млетачке власти водиле нарочиту бригу. (Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима, књ. I стр. 89. Цетиње, 1963.)

Све се то дешавало након превлачке трагедије, јер се није имао ко ефикасно одупријети. Тако је на још један начин, (поред поменутих у почетку овог поглавља) злоупотребом католкиња, љубави и брака, стваран римокатолички корпус, потом похрваћен. На други начин је тај исти корпус стваран злоупотребом младости, неукости и сиромаштва православних слушкиња. Оне су регрутоване у Црној Гори, уз разне притиске и уцјене покатоличене, па вјенчане за православне у католичким црквама. Наравно, и њихова дјеца су крштена по католичком обреду. Много конкретних примјера о томе објавио је Ристо Ковијанић. (У сажетку се могу наћи у додатку књиге В. К. Звијезда свештеног архипелага – Контеса Екатерина Превлачка (Стр. 105-116. Нови Сад, 2001.)

Од првих Змајевића који се помињу у которским споменицима, до поморског капетана и трговца Крста Змајевића, није прошло много времена. Он се помиње и као Кристифор, Кристифал и Криле, понегдје и Грило, али нигдје као Крижан, јер тада још није било похрваћивања свих католика, нити кроатизовања Часног крста, о чему говори претходно поглавље.

Крсто је био рођени брат витеза Ивана и барског надбискупа Андрије, а отац задарског надбискупа Вићентија-Вицка и руског адмирала Матије Змајевића. Према томе, надбискупи Андрија и Вицко нису били рођена браћа, као што понеко тумачи, а рођена браћа су били Вицко и Матија. Њихова мајка, а Кртова жена, била је "лијепа Хелена", кћер капетана Матеја Штукановића, једна од искоришћаваних љубавница пустолова Вицка Бујовића.

Змајевиће су потресали велики скандали, како приватни тако и политички и вјерски, али су они имали моћ да их заташкају, или да за злочине оптуже недужне. Неки од њих, смицалицама и обманама, стизали су на високе положаје. Били су то много већи скандали него што су објелоданили Буторац и његови сљедбеници. Умјесто да се неким Змајевићима (част изузецима) одреди заслужено мјесто у запећку историје, њима историографија Боке одређује најпочаснија мјеста, уз заборављање многих честитих и заслужних Бокеља.

За разлику од историографије, народ о њима није имао високо мишљење. Поистовјећивао их је са њиховим заштитним знаком, оним што су имали на свом породичном грбу – змаја, аждају, као ону коју убија свети Ђорђе, заштитник Пераста и околине. Или их народ није волио баш због тог змаја, символа зла, којег убија свети Ђорђе да избави принцезу Лидију, симбол добра. Ристо Ковијанић има разлога за мишљење да су се, прије усвајања презимена Змајевић, презивали Драктићи. (Помени црногорских племена у которским споменицима, књ. I стр. 89. Цетиње, 1963.) Од "дракон", што значи аждаја, страшило.

Посебно - кроатизовање Шкаљара

Зашто Шкаљари овдје имају посебно мјесто?

Кроз информативне листове од прије сто година, ово село је стално било у центру пажње. Ко би то читао, а aко не би познавао локалне прилике, морао би стећи утисак да је тада постојало у Боки једино село Шкаљари. Или бар једино које је вриједно пажње. То село јесте дало неколико важнијих личности у II свјетском рату (и партизанима и усташама) али то је још савременост а не историја. Прије тога се није прославило ни по познатим личностима, ни по славној историји, ни по велелепним грађевинама, ни по успјешној привреди, култури, и тд. Није га ни природа обдарила сунчаношћу, шумовитошћу, обрадивим земљиштем, плажама. Осим суморних литица и дубоког понора у којем је смјештено, познато је једино по гробљу и стратишту за извршење смртних пресуда. Као да је по томе ту било погодно миље за буђење и разбуктавање националистичких страсти? Распиривачи зла нису имали друго, боље, напредније, па су се ухватили за једино што су имали.

Што је са 20 грбаљских села и још толико на Луштичком полуострву (са Кртолима) те на стотине села дуж читаве обале Паштровићке, Будванске, Рисанке и Херцегновске ривијере са пространим залеђем (нарочито Кривошије)? Свако од тих села има далеко бурнију и славнију историју од Шкаљара, са прослављеним личностима из разних области друштвеног живота. Али ко то може данас знати, ако се ослони само на оно што се налази у збиркама текстова из штампе? У њима се, осим градова и села Шкаљара, једва које насеље и помиње.

Стара је изрека да се није ни десило оно што није записано. Аналогно томе, мјеста која се не помињу, исто је као и да не постоје. А за обратно, најбољи примјер су Шкаљари.

Шкаљари су често на страницама недјељника Дубровник па се може пратити да су готово сви црногорског поријекла, да су били велика сиротиња, претежно радили тежачке послове на туђим имањима, или као обалски радници. Израбљивани су и поткупљивани, али овдје неће бити цитата из Дубровника.

На важно питања од када постоје Хрвати у Боки, довољан је одговор који се може наћи у екстремно-великохрватском тједник Црвена Хрватска. У њему је, од почетка 1898. г. највише простора од свих села Боке уступано Шкаљарима. Зашто? Убједљивије од било каквог објашњења говоре два чланка који слиједе, без икаквих измјена осим што су овдје на ћирилици:

ШКАЉАРИ код Котора

Црвена Хрватска бр. 1. од 1. јануара 1898.

У ШКАЉАРИМА У БОЦИ, о Божићу

(Наше друштво – и још нешто!)

Црвена Хрватска бр. 1. од 7. јануара 1899.

Ето, ко није знао од када постоје Хрвати у Боки, те када је и гдје основана њихова прва национална асоцијација. Да је то у неком просрпском или непристрасном гласилу, могло би бити сумње у објективност и добронамјерност. Али то су цитати из њиховог најомиљенијег листа. А какви су ти "Хрвати" и одакле потичу, то сви они добро знају, и без хроника у старим у листовима. Уосталом, и презимена им говоре. Некима и имена, јер ни Крсто Франовић, ни Крсто Петровић нису Крижани.

Преотимање цркве у Богдашићима

Ријеч је о цркви Св. Петра и Павла у Богдашићима на јужној падини Врмца. Готово сви жупници ове цркве тумачили су да црква није отета од православних него да је грађена као римокатоличка. Није ништа промијенило ни накнадно откривање фресака карактеристичних за православне богомоље. Не помаже ни плоча са ћириличним ктиторским натписом, за којег кажу да је накнадно од некуд донијет. Дон Иво Стјепчевић има и "доказ":

Зашто је Стјепчевић записао "неку цркву" као у некој другој области? Као да и Богдашићи нису припадали јурисдикцији Зетског епископа и припадали Превлачкој метохији. У оригиналу не стоји "неки" него "овај" храм. А за појам тог подручја, није потребно тражити прикладније тумачење од Стјепчевићевог:

Да ли је плоча са ктиторским натписом донијета са неког другог објекта, опет није потребно тражити прикладније тумачење, али у овом случају не од Стјепчевића него од његовог надређеног, па ваљда и мјеродавнијег, бискупа Павла Буторца:

Оно "о чему напријед" Буторац помиње, налази се на стр. 215. гдје понавља да је црква Светог Петра врло стара, некад грчка и на истом мјесту, те је није потребно тражити на другој убикацији (мјесту).

Буторац је објаснио и када је црква Светог Петра у Богдашићима прешла у руке католика. Позвао се на писмо дужда Франа Фоскари од 22. 05. 1455. которском кнезу Ивану Барба којим га хвали за тај успјех. Али Буторац је избјегао дио дуждевог писма истог датума којим которском бискупу Бердарду даје одријешене руке

Као што се види из датума, то је било послије 1452. г. односно послије уништења Превлачког светилишта, па тада то није било много тешко остварити.

Прекрштавање цркава свете Петке

Већина бокељских цркава које су преотели римокатолици од православних, задржала је посвету истом светитељу, односно исти назив, па је теже утврдити вријеме и начин прелаза из једног у друго власништво. То се не би могло рећи за цркве (у множини) Свете Петке, чије им се име није свиђало чак ни у преводу – Venerandа.

Света Петка (или Параскева на грчком) је име које носи 5 православних мученица, које се славе у разним датумима.

У 12 књига С духовним великанима... Јосипа Антолића по мјесецима су уврштени сви римокатолички светитељи, Ту нема ни једне Петке, Параскеве или Venerandе. Из других извора се може сазнати да ипак у римској цркви поштују једну свету Петку под именом Венера или Venerandа. Славе је 14. новембра, јер је рођена у Риму, иако је источна светитељка и Свете мошти јој почивају у Цариграду. Православни је славе као свету Петку Трновску 26. јуна и 26. јула по старом, односно 9. јула и 8. августа по новом календару. Често је бркају са светом Петком Српкињом, или Преподобном матером Параскевом, поријеклом Српкињом, јер су и њене мошти преношене у Трново. Преношене су и у Цариград, и у Београд, а сада почивају у Јаши (Румунија). Срби је славе као већи празник 14. по старом, односно 27. октобра по новом календару, а многима је и Крсна слава.

Да би се коначно одстранило оно упорно понављање о западној култури и западним утицајима, црквама и светитељима у Боки, довољно је цитирати бискупа Павла Буторца (уз неколико наших појачања масним словима). Бар за њега нико не може рећи да је наклоњен Србима, православнима или уопште источној култури.

Прво о цркви Свете Петке у Перасту:

Дакле, источни култ у Боки је далеко старији него западни, а велики источни свеци, које многи православни славе и као Крсну славу, једноставно су преотети, покатоличени, као св. Петка, св. Ђорђе, св. Срђе и Вакхо, св. Анастазија, св. Сава освећени, св. Трипун, а и неки које Буторац није поменуо као св. Вид и други. Некима од њих, њима посвећене цркве (као св. Петке) промијенили су назив и посветили св. Ани. И њима посвећене цркве, дакле источне, православне, постале су римокатоличке. То се није десило са црквом Свете Петке у Кавчу, јер је нису успјели преотети. А и оне које су преотете, народ је дуго називао старим именом, не само усмено него и у писаним документима. Затим су постале двоимене, од чега је једно име писано у заградама: св. Петка (Ана), св. Ана (Петка), св. Ана (Venerandа).

Наравно, ни света Ана, мати Богородице, није само римокатоличка, нити је њен култ у Боки био везан само за католике. У више извора се помиње веома стара чудотворна икона свете Ане, која је припадала цркви Св. Архангела Гаврила на истоименом острву. Проглашена је чудотворном кад је пронађена неоштећена на превлачком жалу након рушења цркве Св. Архангела Гаврила. Предање каже да је сама допливала, иако се порушена црква налазила на другом крају острва. Чувана је као велика светиња у цркви Св. Архангела Михаила на Превлаци. Дакле, чувана је у Српско-православној митрополији.

Друго чудо је што је и из развалина те цркве спасена неоштећена. Уз низ других оштећених али вриједних предмета, однијели су је у цркву Св. Трипуна у Котору. Из извјештаја бискупа Марина Драго од. 05. 11. 1688. дон Иво Стјепчевић даје извод који потврђује да је превлачка икона свете Ане заиста постојала, спасена и доспјела у катедралу Св. Трипуна:

Михољски збор није имао никакве могућности да добије назад икону св. Ане, па је набавио копију или други икону исте светитељке, ради одржавања традиције. Та икона, уз Превлачки лаварум, ношена у процесијама по пољу, уз учешће свештеника и вјерника обје конфесије све до првог свјетског рата. Редовно на дан светковине свете Ане, односно св. Архангела Гаврила са ким се истовремено славила 26. јула. Опис једне од посљедњих процесија по пољу са иконом Свете Ане и превлачким лаварумом забиљежен је по причању учесника.

(В. К. Бокељске легенде, стр. 69-71. Београд, 1990.)

Покушаји отимања кртољских цркава

Било је ријечи о покатоличењу, па у другој фази о похрваћењу источних, односно православних светаца и њихових цркава. Слично је и са неким црквама општехришћанских светаца, једнако источних и западних, а којима су биле посвећене православне цркве, па преотете од римокатолика да би и оне у другој фази постале хрватске. Највећи притисак је вршен на цркве у предјелима Михољског збора.

Буторац је овдје најбољи ослонац, јер ће њему римокатолици највише вјеровати. Он је навео више примјера како су православне цркве прелазиле у руке римокатолика. По наређењима прокатоличких влада прво су у цркве уграђивани олтари друге конфесије, па онда једна истиснута. Буторац је избјегао рећи да су римокатолички олтари уграђивани у православне цркве, а да супротних случајева није било, поред осталог и због гломазности грађевинско-умјетничког облика православних олтара и њихових иконостасних преграда. Један од примјера је стара црква са остацима византијских фресака и олтара Светог Јована (Ивана - по Буторцу) у Кртолима:

Буторац је записао називе цркава како му одговара, а не како су се од памтивијека звале, и како се данас зову: Светога Јована на брду и саборна Светога Спаса или Вазнесењска у равници, по којој се неко вријеме и кртољска општина називала Вазнесењском.

Ни однос броја православних и католика није се могао односити на свих 6 кртољских села него само на Богишиће, у којима је црква Светог Јована. Једино је то село било са мјешовитим становништвом, а сва остала су била чисто православна. (Тада Крашићи нису били у саставу Кртољске општине.)

Умјесто да Латини (синоним за римокатолике, - по Буторцу) саграде своју цркву, по захтјеву бискупа Драго, православни су саградили нову цркву Светог Јована у Богишићима, а стару препустили католицима, па су биле једна близу друге двије цркве посвећене истом свецу. То се није допало властима па

Покушаји отимања луштичких цркава

Ако се узме Луштичко полуострво без Кртола, према Буторчевом преводу бискупа Dell` Oglio, 1767. г. однос становништва је био:

(Културна повијест Пераста, стр. 237. Пераст 1999.)

Ријеч је о Богородичиним црквицама, оне у Росама из 1667. г. и оне врло старе у Жањици о којој је Буторац заборавио да помене византијске остатке:

(Културна повијест Пераста, стр. 237. Пераст 1999.)

Тешко је вјеровати да би млетачке власти деценијама толерисали незаконито присвајање цркве од стране православних, да за то није било историјског основа. Односно да то није било враћање отетог. Поготово кад се зна да Луштичани нису оскудијевали у православним црквама. Овдје је тенденциозност очита и у помињању некакве "преграде" а да се не каже да је то иконостас, попут некадашњег уклоњеног? (Стр. 237.)

Oно што је "заборавио" Буторац, забиљежио је Младен Црногорчевић у свим детаљима. Из тога се види да још у његово доба:

(Цркве у Луштици, стр. 127-131. Просвјета, Цетиње, 1898.)

На истом мјесту о историјату Црногорчевић каже да црквица и манастир потичу из старог срспког доба, и да су опустјели под млетачком владавином. Тако је било све до 1880. г. када је црквица поправљена и снабдјевена најпречим потребама.

У вези са Богородичиним црквицама на Луштици, занимљив је податак из једног дописа послатог из Херцег-Новог листу Дубровник, објављен у бр. 7. од 09. 08. 1893. Преузето је само оно што се односи на те црквице, и то дословно како је објављено, јер је текст деликатан и одудара од стила осталих текстова ове књиге:

Ово слављење Госпе од Кармела у луци Росе не би требало бркати са Госпом, како су римокатолици назвали острвце Жањиц на коме је црквица Ваведења Пресвете Богородице са малим манастиром. Био је то најзападнији скит у метохији Зетске митрополије на Превлаци, а кад и како је прешао у руке римокатоличких свећеника тешко је тачно утврдити, јер главни документи нису доступни. Индиректно се ипак може утврдити, макар и само година, ако не и прецизни датум (а та година је 1763.) на основу једног писма капетана Луштице Георгија-Ђура Тројановића, од 19. августа 1785. упућеног руском конзулу. У писму се Тројановић жали, у име свих становника Луштице због преотимања цркве на Шкољу, која је грчко-православна од искона била, као што свједоче летрати (фреске). Уназад 22 године (1785 – 22 = 1763) неки курато Мештровић дошао је, узео кључеве и однио бискупу у Котор. Тада је био тек ступио на бискупски трон нови которски бискуп Stephanus de Oleo, који се није устручавао учини оно што су избјегавали његови претходници, по оној народној пословици: нова метла добро мете.

Тројановић се жалио да од тада у овој цркви није било службе Божје, а кад су Луштичани хтјели обновити цркву и службу, Латини им то нису дали, него су хтјели уградити римокатолички олтар. А то опет Луштичани нису њима дали, јер то никако "не би могли поднијети". Зато моле руског конзула да испослује код Млетачког сената, како би им се црква вратила, и то декретом, тако да би то сви морали поштовати.

Докуменат се налази у Архивском одјељењу Државног музеја на Цетињу, али не документи из којих би се видјело што је по томе предузето.

Убрзо је дошло и до пропасти Млетачке републике, па вишегодишњих политичких и ратних превирања и стогодишња прокатоличка аустријска владавина. Божјом вољом, црквица је опет оних којима је од искона припадала.

Прекрштавање светог Ђорђа

Источни Светитељ великомученик и побједоносац Георгије, у Боки је од старина био свети Ђорђе! За све Бокеље, и православне и католике. Без икаквог смисла и практичне потребе, осим у служби покатоличавања и кроатизације Боке, требало је и њега прекрстити у свети Јурај. То није полатињење, јер се у исправама на латинском увијек помиње као Santi Georgij, a у италијанском и другим језицима латинског коријена најчешће santo Giorgio (Ђорђо) а никад Јурај.

Георгије је грчког поријекла и у дословном значењу ријечи је земљорадник, а Ђорђо у италијанском значи радост. У готово свим европским језицима овај светитељ је Георгије или Ђорђе, познат као оличење добра јер је убио страшну неман (аждају, аждаху, змаја, драгона...) оличење зла. У Боки има неколико верзија легенде о томе, вјерских и народних. Ни у једној, чак ни код Хрвата, страшну неман није убио Јуре. Лични име Јуре је омиљено у Далмацији, али не и у Боки. У свим верзијама му је име Ђорђе, изузев у једној у којој је Ђуро, али док је био младић легионар, прије него што је постао светац. Ваљда зато што је Ђуро омиљено мушко име Бокеља, једнако код православних и код католика, скраћено од крштеног Ђорђе, или Ђурђе. Отуд и Ђурђевдан (не каже се Ђорђевдан). То се односи и на ђурђевдански уранак, и на ђурђицу и на цвијет ђурђевак, и т. д.

Све цркве у Боки посвећене овом свецу (има их 19 православних и 3 римокатоличке) биле су цркве Светог Ђорђа. О томе много опширније на другом мјесту. (В. К. Прво хуманитарно друштво Јужних Словена "Свети Ђорђе", Београд, 1998.) И тако је било док оне католичке нису почели прекрштавати. Црква на острву испред Пераста била Светог Ђорђа, што није сметало бискупу Буторцу да напише брошуру под насловом Опатија Св. Јурја код Пераста (Загреб, 1928). У њој је је не само опатија него и острво и црква светог Јураја. Међутим, прије Буторца, објављена је монографија Il monastero di San Giorgio sullo scoglio preso Perasto (Трст, 1904.) ослонцем на докуменат Крста Змајевића писан босанчицом још 1680. г. Свети Ђорђе је са босанчице преведен на италијански као San Giorgio (Ђорђо) а у повратном преводу Буторац га је превео као светог Јурја. Тако је у многим детаљима Буторчевог превода у поменутој брошури, из којих је довољно цитирати само три:

У другом цитату свакоме лако разумљиво Santi Georgij је превео, јасно је и зашто, а не баш свакоме разумљиво (Великомученик) оставио је као у оригиналу.

У трећем цитату позвао се на исправу из 1247. г. коју није превео него је дао у фусноти ситним словима и на латинском што мало ко чита. Јасно је и зашто. Тамо су ови термини:

To je истраживачима добро познат стари докуменат из Дубровачког архива од 12. 09. 1247. дакле из доба Немањића, више пута објављиван, у коректнијем преводу:

Историографија, чак и она коју су писали бискупи и донови, пуна је доказа о фалсификовању културолошке историје Боке. Највише је података о томе да је прије светог Трипуна покровитељ Котора био свети Ђорђе, а не свети Јурај. И не само Котора него и других дјелова Боке, нарочито подручја Оравац-Пераст-Рисан. О томе има доста података у књизи која говори и о култу светог Ђорђа у Боки, па би то било сувишно и овдје понављати. (В. К. Прво хуманитарно друштво Јужних Словена "Свети Ђорђе", Београд, 1998.) Корисније је указато на оно што тамо није поменуто.

Упркос настојањима за прекрштавање светог Ђорђа и по њему названих цркава и локалитета, то не иде баш лако. За доказ, довољно је неколико цитата управо бискупа Буторца:

Чак и када је ријеч о православној Превлаци, Буторац прекрштава светог Ђорђа:

Преотимање бокељске Цркве светог Ђорђа у Венецији

У Венецији је средином XVI стољећа подигнута бокељска црква Светог Ђорђа и Трипуна. Чија је то била црква у вријеме када је грађена?

Првобитно је то била црква само Светог Ђорђа. У Одбору за куповину земљишта и подизање тог храма била су три Грка и "Андрија из Зете". Дон Нико Луковић, који је највише писао о овој цркви кроз фељтон у Гласу Боке, понешто је и пропустио што је било важно за православље и српство, али није могао пропустити ове чињенице:

Као што се види, у ктиторском натпису помиње се само свети Ђорђе. Касније је додат свети Трипун. Наравно, то није сметало Србима, јер је и свети Трипун источни светац. Као ктитори помињу се само "Илири" који имају славу, под којима су се тада подразумијевали само Срби. Једино су они имали Ђурђевдан као своју славу. Нису је имали ни Грци, ни Латини, ни Хрвати. Тек много касније, када им је то политички одговарало, и када се почело постављати питање културног насљеђа, Хрвати су се почели представљати као Илири.

Луковић није без разлога одредио наслов својој студији у Гласу Боке: Југословенска (Бокељска) братовштина и црква светог Ђорђа и Трипуна у Млецима. У оно доба (16. в.) није могло бити ни говора о Југословенима. Луковићу је био пријатнији фалсификат "југословенска" него коректан атрибут "српска". Ипак није светог Ђорђа прекрстио у Јурај, као што у новије вријеме то други раде. Нити је помињао да је та црква културно-историјско ремек-дјело "Хрвата" из "хрватских крајева" у Венецији, као што је то наглашавано у емисијама ХТВ од 10. новембра 1997. и касније. (Опширније са изворима података В. К. стр. 52-56. Прво хуманитарно друштво Јужних Словена "Свети Ђорђе", Београд, 1998.)

Дон Нико Луковић, који се више бавио светим Ђорђем, није објаснио зашто је тај источни светитељ као покровитељ Котора (и већег дијела Боке), потиснут опет једним источним светитељем Трипуном? Није то објаснио ни дон Иво Стјепчевић који се више бавио светим Трипуном, али је признао:

То што је штовање православног светитеља прихваћено и од римокатолика, па макар га и покатоличили, православнима није сметало. Напротив, то им је могло само погодовати. Прожимања култура Истока и Запада у овим крајевима, и узајамна попримања утицаја, не мора увијек бити негативно, али се мора знати како је до тога дошло. Да се знало, не би никоме могло пасти на памет да светог Трипуна прогласи "хрватским свецем", чак и "Хрватом" па аналогно томе, Боку "заливом хрватских светаца",...ако за оно доба у томе није могла имати никакве везе хрватска култура, ни у Боки, ни у Венецији.

(На наредној страни слика бокељске цркве Светог Ђорђа и Трипуна у Венецији и детаљ рељефа над порталом.)

Да ли је свети Трипун хрватски светац

Од свих, наводно хрватских светаца, највише се злораби свети Трипун као "хрватски светац". Из тога се изводи да је и он био Хрват. У то су убијеђени многи неуки римокатолици Боке, јер им то од дјетињства усађују у главу.

До недавно је истицано да је свети Трипун патрон града Котора, а сада да је "заштитник свих Хрвата Боке". Не само због тога него и зато што је он покровитељ Котора, главног града Боке, што је поштован и од православних и од католика, и што је његова катедрала највећа и најзначајнија у Боки, он заслужује посебне расправе.

Било би неозбиљно расправљати коме припада овај или онај хришћански светитељ, да није неозбиљних тврдњи како је Бока "залив хрватских светаца". А такав назив је понајприје зато што је покровитељ свих Хрвата Боке свети Трипун "хрватски" светац!? Откуд, побогу, Хрват, или хрватски светац, тај старохришћански мученик. И то источни светитељ из Кампсаде, који је страдао 250. године? А то је безмало читав миленијум прије првог помена Хрвата уопште, а 1.600 година прије похрваћивања бокељских и далматинских католика.

Према животопису из православне црквене литературе, још као млад чувар гусака, Трифон (Трифун, Трипхун, Tрипун или Тривун) имао је велику Божју благодет способношћу истјеривања злих духова из људских бића. Највише се прочуо када је успио исцијељити душевну болест кћерке цара Гордија. (По томе га сматрају заштитником душебрижника и психијатара, па га, осим у фебруару, славе и 1/14. новембра заједно са светим Врачевима.) За вријеме римског цара Декија, антихриста, свирепо је мучен и погубљен.

(Хризостом Столић Хиландарац Православни светачник. Том 1. стр. 286. Београд, 1988.)

Ако се изузме Котор, Свети Трифун је неупоредиво више слављен код православних него код римокатолика. Нарочито код Срба, укључујући србокатолике. У Србији је још и заштитник виноградара и винопија, којима одговара славље у новембру. С тога је свети Трифун (Трипун) више слављен на источним обалама Јадрана него у латинским земљама.

Неким Србима је свети Трифун и Крсно име. На пр. свим мјештанима (главна слава, а не прислужба) у луштичком селу Клинци. Они имају и стару православну цркву Светог Трипуна, на једном од најљепших мјеста у Луштици. Зна се да мјештани Клинаца никад нису били католици, а то свједоче и њихова карактеристично православна презимена Калуђеровићи, Поповићи и друга.

У Православном Светачнику су двије варијанте истог имена: Трифон и Трифун. Трифона има 7 и Трифуна 3 светитеља и слави се у разним датумима Најпознатији је свети Трифун Фригијски, којег су изворно славили на дан погубљења 1. фебруара и православни и католици у Боки, с тим што по српском календару 1. фебруар пада на 14. фебруар по званичном рачунању времена, а римокатолици су му због Свијећнице, помјерили славље од 1. на 3. фебруар.

Византијски цар Јустинијан је светом мученику Трифуну Фригијском саградио цркву у Цариграду, још прије најчувенијег свог дјела, цркве Свете Софије. Оснивање Декатера средином VI стољећа, претече Котора, приписује се цару Јустинијану, наше горе листу. Из његовог доба су цркве светих Архангела Михаила и Гаврила на истоименим острвима у Боки. Прва црква ротонда Светог Трипуна у Котору је била из истог доба, иако је то тешко доказати. Али то није толико битно, колико је битно оно што не може бити спорно, да је била византијска. Нити може бити спорно да је култ светог Трипуна пренијет из Цариграда, па и да је првобитна црква тог светитеља у Котору грађена зато што је била и у Цариграду. На Западу, све до XIX стољећа о светом Трипуну није било говора као о римокатоличком светитељу. Његово штовање је дошло до Боке од Цариграда, а не од Рима или са Запада. Па како свети Трипун постаде хрватски светац?

По Rimskom Martimologiju, овај свети Трипун је потпуно непознат. Једино се на дан 10. новембра спомињу, и то у групи, свети мученици Трипун и Респиције с Нимфом, без икаквих ближих података и назнаке мјеста њиховог рођења или страдања. Накнадно је прихваћен источни светац Трифун Фригијски, о коме је на Западу, "све тамо до средњег вијека било слабо вијести", - како је записао Јосип Антоловић уз још ован податак:

Фригија није на Западу него на Истоку, па ни свети Трипун Фригијски не може бити западни светац. Најпогодније је било да га идентификују са Трипуном из поменуте тројке, с тим што је уз њега и даље остао Респиције с Нимфом.

Углавном, култ и штовање светог Трипуна, од јужних обала источног Јадрана (дакле од Боке, прецизније из Луштице и Котора) пренијет је до Јужне Италије и Сицилије. Црква му је била саграђена у Риму на Campo Marzio, али је средином XVIII стољећа срушена да би на њеном мјесту био изграђен самостан и црква Светог Аугустина. Зашто им је тамо сметао свети Трипун? Преношењем штовања светог Трипуна преко Јадрана, он је "покатоличен", иако је и даље остао много јаче православни светитељ. Од Јужне Италије и Сицилије даље на сјевер и запад култ светог Трипуна се није никад јаче развио.

Гдје су земни остаци светог Трипуна

У вјерској литератури, умјесто „посмртни остаци", чешће је у употреби израз „земни остаци". Ако се ради о земним остацима неког свеца, онда су то „Свете Моћи" (како кажу католици) или „Часне мошти" (како кажу православни). Которани ће се изненадити ако их неко упита: дје су Свете Моћи заштитника Котора? Са поносом ће показати у прекрасни, сребром опточени и барељефним фигурама украшен ковчег у которској катедрали светог Трипуна, гдје се чувају његове Свете Моћи без главе. У посебној сребрно-златној реликвији, још љепше умјетнички украшеној, чува се и „Славна Глава мученика Трипуна". Ови опипљиви "докази" нису подложени одговарајућим документима, али их прате разне легенде. Једне се односе на стизање у Котор костију без лобање, а други на комплетирање Светих Моћи лобањом, чак 400 година касније пронађеном. И то не пронађеном на истом мјесту, па чак ни на истом континенту. Вјерске легенде о преносу мошти св. Трипуна у Котор су "незграпна крпарија каснијих времена", - како је признао и дон Иво Стјепчевић који је најбоље познавао ту материју јер је написао и књигу Катедрала Св. Трипуна у Котору (Сплит, 1938). Но, како год било, па макар му се Свете Моћи и чувају у католичкој цркви, свети Трипун никако не може бити хрватски светац.

Иако се све те вјерске легенде односе на чудесна путешествија земних остатака светог Трипуна, овдје су те легенде изостављене, јер су објављене на другим мјестима. Корисније је саопштити оно што је мање познато.

О наводном преношењу мошти светог Трипуна у Котор, барата се као "прецизним" датумом: 13. јануар 809. Безброј пута је то понављано у разној, не само пропагандној него и у историјској литератури. Ту годину има у наслову и Бокељска морнарица. Међутим, надбискуп Андрија Змајевић је још у XVII стољећу записао да то није могло бити прије 831. г. објашњавајући да му је изворно име Трифон, а “нашијем словенскијем језиком Трипун речен”. (Лист Бока бр. 409.)

Дон Иво Стјепчевић је јасно признао да је Трипун источни мученик и да су о њему поузданији извори менатогија источне цркве него римски Мартирологиј, а уз то и да је легенда о преносу мошти светог Трипуна, наводно у IX стољећу, настала два вијека касније, те да су:

(Иво Стјепчевић, Катедрала Св. Трипуна у Котору, Сплит, 1938.)

Осим вјерских, постоји и народна прича о преносу мошти Светог Трипуна. На питање како је дошло до тога да за Крсну славу узму светог Трипуна, Луштичани из села Клинаца (Калуђеровићи) одговориће предањем. отприлике овако:

На ово се даље надовезује једна варијанта већ познате легенде како су Свете Моћи стигле до Котора, па слиједи:

И о стизању свечеве главе постоји народна прича али не у Луштици него у Грбљу. Она се донекле, али не много, разликује од вјерске. Стари Грбљани, стизање "Славне главе" везује се за име вјештог поморца и још вјештијег трговца, православног Грбљанина Матије Утоловића из Сутваре. Према тој причи, он је лобању одузео дјеци која су се са њом играла, и то у Цариграду (дакле у Европи а не у Малој Азији) а у сну му се казало да је то лобања св. Трипуна. Знао је за велику невољу Которана што имају покровитеља без главе, па је њу продао свом имењаку Которанину Матији који је за њу пребогато награђен. То је најкраћи сажетак, а цијела прича онако како су је Грбљани причали, објављена је са коментарима на другом мјесту. (В. К. Бокељске легенде, стр. 75-78. Београд, 1990.)

И по вјерским варијантама легенде, Славна глава је стигла у Котор много касније од других свечевих земних остатака. Чак се прецизира и година 1227. што значи да је то било дуже од 4 вијека послије стизања тијела. И то за вријеме Немањића, joш за живота Светог Саве, када је Српско-православна епископија на Превлаци била у највећем успону и моћи.

По свим варијантама вјерских легенди, трговцу који је донио Славну главу, Матија је било име, али презиме му се разликовало. По једној варијанти је то био Матија Бовали (или Bonasci), а по другој, Матија Утоловић, из Сутваре, па су његови потомци вјековима имали привилегију да приликом Трипунданских свечаности носе реликвиј Славну главу.

Света Столица не признаје никакве легенде о стизању Светих Моћи у Боку, уз сумњу да се оне налазе у Котору. Као што је већ речено, према римском Мартирологију мученик Трипун се не слави сам, него са Респицијем и Нимфом. Комплетни земни остаци све троје светитеља чувају се под главним олтаром у цркви Santo Spirito in Saxia. Мученик Трипун се помиње на првом мјесту, без помена да су његове Свете Моћи било гдје отуд накнадно однесене. Осим тога, све варијанте легенди о стизању Светих Моћи у Котор, говоре да су оне довезене са Истока, из Цариграда или Сампсаде, али нема помена да су стигле са Запада. Обзиром да легенде помињу преношења Светих Моћи из Цариграда више пута, могло би се прихватити да су нашле коначни мир у Котору, да није историјских података у грчким изворима, који говоре нешто сасвим друго: Часне мошти светог Трифуна пренијете су из Сампсаде у Цариград још за вријеме византијског цара Јустинијана у првој половини VI вијека. Поводом тога, цар Јустинијан је, саградио красну цркву мученику Трифону у предјелу Пелагра, са манастиром, у којем су његове Часне мошти нашле мјесто за спокоја, гдје их нико није узнемиравао. Осим ове, Јустинијан је у Цариграду саградио још четири богомоље у част светог Трифона.

Још већу забуну стварају светогорски извори. Према њима, часне мошти светог Трифона налазе се у грчком манастиру Ксенофону на Светој Гори. Ту и данас почивају осим лобање која се чува такође у православној Грчкој, у манастиру Свете Тројице на Метеорима. Тај манастир је био опљачкан 1940. г. за вријеме окупације, али је лобања светог Трифуна остала нетакнута. (Метеори, Свете стене и њихова историја, стр. 95. Каламбака – без године издања)

По млетачким изворима, из дукала од 13. 07. 1423. види се да Которани траже од Венеције враћање једне ноге светог Трипуна. Према руским изворима, дио часних мошти овог светог Трифона чува се у Москви, у храму посвећеном свијетлој успомени на мученика Трифона Анамејског. И у многим другим црквама широм свијета, налазе се дјелови остатака овог светог Трифона. Тако је Вук Врчевић, у свом опису Рисна, забиљежио да се у рисанској саборној цркви светог Петра и Павла, чувају у сребрном оклопу дјелови часних моћи светог Трифона. И у сарајевској цркви Светог Трифуна, чувају се, наводно, његове Часне мошти а не само мали дјелићи, као још у неким црквама. Што је од свега тога тачно? Да ли баш которска легенда скрпљена много касније од преноса моштију?

Одакле, комплетни земни остаци овог светитеља у свим најсветијим хришћанским центрима: Цариграду, Ватикану и Светој Гори (овдје само без главе)? Одакле још и дјелови тих остатака на Метеорима, у Москви, Венецији, Рисну, Сарајеву и ко зна гдје? Једино објашњење би могло бити постојање више истоимених светаца. Заиста, осим Анамејског светог Трифона, постоје још свети Трифони: Александријски, Африкански, Вјатски, Печански, „преподобни", „раскошни".- укупни њих десетак и сви су источни свеци. Није их лако упознати и разврстати, али кад се то уради, постаје јасно да се сви, осим првог, морају искључити из ових прича. Они имају друге хагиографије, друге датуме рођења и смрти, везани су за друга подручја и не славе се крајем јануара и почетком фебруара. Њих нема у списковима већих светитеља које слави српско-православна црква, ни у списку духовних великана које славе римокатолици у нашим крајевима. Један једини светац на којег се односе све приче о земним остацима, претходно испричане, је православни свети Трифон Фригијски или Анамејски, а то је истовремено и римокатолички свети Трипун Которски. Види се то по датуму и мјесту рођења и мученичке смрти. Православни га славе 1. фебруара по старом календару, а католици 3. фебруара по званичном рачунању времена, с тим што су у Котору Трипунданске феште вишедневне, јер је то градска слава покровитеља града.

Објашњењем да је у питању само један свети Трифон (Трипун), постаје још загонетније откуд толико тијела једног светитеља. Хришћани не вјерују у реинкарнације, али ко вјерује могао би протумачити да је једна душа користила више тијела, у разним мјестима остављена као земни остаци. Али у том случају не би могли бити исти датуми њиховог рођења и смрти. У читавој тој збрци, и још већим збркама које стварају различите легенде, ко може утврдити праву истину? Било је покушаја у том смислу, али без успјеха, па је препуштено свакоме да задржи своју истину и да у њу вјерује. Издвојити једну истину, значило би да су оно друго лажи. Да је само једна истина, не би ни било више религија, јер свака истиче своју као једину вјечну истину.

Да би некако објаснио постојање ових Светих моћи на више мјеста, дон Иво Стјепчевић је то покушао приписати њиховом честом преношењу:

И тако даље, све питање за питањем без конкретног или увјерљивог одговора што изазива сумњу чији се посмртни остаци у которској катедрали?

А колико је истине у томе да су посмртни остаци светог Трипуна комплетирани у Котору проналаском лобање?

Одговор је у комисијском записнику од 11. 02. 1908. када је отваран Свечев ковчег:

(Иво Стјепчевић, Катедрала Св. Трипуна у Котору, стр. 31. Сплит, 1938.)

Данас постоје научне методе којима је могуће установити да ли су истој особи припадале све кости у ковчегу, а нарочито лобања, која се не чува у истом ковчегу него у посебно украшеној реликвији, а пронађена је неколико вјекова касније, како кажу и озбиљнији извори од легенди. И откуд зуби у ковчегу са тијелом без главе?

Ко је разочаран овим сазнањем, нека му буде утјеха што овакве збрке нису само око светог Трипуна, него и око многих старијих светаца о којима нема чврстих доказа. Још је јача утјеха чињеница да се легенде не плету и вјечно одржавају око безначајних личности. Ако се највећи хришћански центри (Цариград, Рим и Света Гора) отимају за част да чувају земне остатке светог Трипуна, значи да његов дух снажно зрачи. Уосталом, за религије је душа важнија од земних остатака, али много значе онима који вјерују у њихове чудесне моћи, помоћу којих се може и тешка болест да излијечити. Зато су из гробова крадене, преношене и препродаване. Вјештим и безобзирним трговцима није било тешко лаковјернима или болеснима продати за велике паре било чије земне остатке, престављајући их као светачке.

(Први чланак на ову тему: В. К. Гдје су земни остаци Светог Трипуна, лист Бока бр. 189. од 15. 03. 1992.)

Трипунданске феште у Котору крајем XIX стољећа

Крајем XIX стољећа, супротно и у пркос традиционалној бокељској вјерској и националној толеранцији, антисрпска политика државе и неких појединаца из римокатоличких црквених кругова, разбуктавала је националистичке страсти. Нарочито од 1859. г. када је основана тзв. Бокељка морнарица уз забрану приступа православнима. Тако су и некадашње Трипунданске феште, које су заједнички славили римокатолици и православни, почеле попримати нежељени облик. То најбоље илуструју неколико описа ових фешта објављених 1893, 1894. и 1896. г. у листу Дубровник. Описи су у склопу опширнијих извјештаја непотписаног дописника из Котора, који су обухватали и оно што се не односи на феште, али је то овдје изостављено. Одломци који се односе на феште показује и како су се односи погоршавали из године у годину, тако да послије 1896. г. више и нема описа фешта у листу Дубровник.

I

Овај чланак је веома важан у културолошком смислу јер доказује да су постојале Српске музике (глазбе) и у Херцег-Новом и у Котору још прије 1893. године. Када су основане? О томе за сада нису објелодањени подаци. Которска музика је прије те године већ била растурена, а зна се коме је сметала. Поново је основана 1897. г. и тај податак је у непотпуном попису српских асоцијација (В. К. За демократску Црну Гору (са Боком) у демократској Југославији, стр. 59-64. Тиват, јануара 2002.)

II

По чијем свецу је Тиват добио име

Тиват је толико оглашаван као "хрватски град" да су то многи прихватили као реалност. Чак и да је најхрватскији у Боки! То је тачно, али само зато што су све остале општине у Боки мање хрватске, односно имају мање од 20% становника католика који себе сматрају Хрватима. Па и да има 100% становника католика, и да се сви осјећају Хрватима, Тиват није хрватски град из простог разлога што није у Хрватској, нити на простору који је икада припадао Хрватској. А може ли бити тачно да он најдуже у Боки гаји хрватске традиције? Може и то, али само ако Хрвата није било у Боки прије краја XIX стољећа, јер до тада није било града Тивта. За Тиват, ваљда свак зна да је најмлађи град у Боки, ако уопште и данас задовољава услове за статус града.

Када је ријеч о гајењу традиције, имена мјеста имају посебан значај и помажу разјашњавању разних недоумица.

Често се може чути тумачење да је Тиват изворно домаћи назив града, а да је Теодо тај назив преведен на италијански језик. Нити је то тачно, нити је тачно обратно, да је Тиват превод од Теодо. Та два појма немају исто значење и нису могли означавати име града, јер су много старији од града. Најмлађи град у Боки је заснован тек 1890. године. Требало је да прође још много времена док је добио градске контуре и значај града. Именом Тиват или Теодо називан је ненасељени крајолик на којем је град ницао и по којем је добио име.

Може се схватити зашто је у народу назив Теодо сматран италијанским. За вријеме аустријске управе, када је град ницао, називан је Теодо. Током аустријске управе званични језик у Боки није био њемачки, како се могло очекивати, него италијански. Тек када је одобрена употреба и српског језика, чешће се чуо и назив Тиват, извучен из заборава. У Краљевини Југославији искључиво је употребљаван назив Тиват, а у II свјетском рату, за вријеме италијанске окупације, поново је уведен као званични назив Теодо.

Према томе, није чудо што и данас, чак и неки учени људи, мисле да је Теодо италијанска ријеч. Није ни италијанска, ни латинска. Та ријеч припада хеленском, византијском, источном културном кругу. Прешла је и интернационалну употребу, па се често и не преводи. Тео значи Бог, али не искључиво на грчком језику. Каже се теологија, а не диологија или богологија. Теодо, у слободном преводу на српски, било би Божанско или Богом дано.

Откуд божанствен назив за крајолик прије постојања града? Судећи по ономе што се може сазнати из разних извора, оно што је раније ту постојало заиста је било божанствено, рајско. У најљепшем заливу на свијету, централни, најсунчанији и најплоднији дио морао је имати рајски изглед. Сеоска насеља су била подаље од морске обале, на падинама Врмца. Та насеља нису имала рајско име: Црни плат.

Уз морску обалу на подножју јужне стране Врмца биле су само контије, на размацима више од километра једна од друге. Припадале су најбогатијим которским, прчањским и столивским племићима, стално настањеним на другој, сјеверној страни Врмца. Контије су им служиле за излетишта и ловишта. Остаци зграда од контија још постоје, а у колективном сјећању (и неким писаним изворима) сачувана је слика како је крајолик изгледао. Сагледавање те слике помаже да се оправда божански назив Теодо, па нека то и овдје остане забиљежено.

Питома озелењена зараван пријатно је одударала од сурових литица околних високих планина. У низини је било стољетних платана, четинара разних врста, еукалиптуса, палми, сваковрсног високог и ниског шумског и украсног растиња, чак и егзотичног. Сјеме и саднице су доносили поморци са далеких путовања. Остаци оријашких пинуса још и данас постоје испред хотела „Мимозе" и на Жупи. Морнарички парк је и настао да би се на једном дјелићу сачувала успомена на оно што је некада било. Сада је он запуштен и не може никога одушевити. Некада је био прави рајски кутак. Још раније тако је изгледало и читаво подручје од Бонића на источном до Доње Ластве на западном крају. Кроз зеленило су кривудали бистри поточићи, тек много касније сведени у регулисана корита. Потоке су премошћавали дрвени мостићи, а дуж обала потока су расле самоникле разнобојне руже пузавице. Њихове дуге гране су се преко потока дохватале уплетајући се у природне славолуке. По њима је највећи поток и назван, „Од ружа" (Росино). Слику су употпуњавали фазани, хиљаде разнобојних птица, чији је цвркут уз славујске звуке годио уху. Читава слика је годила оку, а мириси су пунили душу. Као у огледалу, слика се још једном понављала одразом на површини некад кристално бистрог и чистог мора.

О свему томе свједоче топоними и хидроними: Бонићи (од добри), Белани (од лијепи), Пине (од пинета, борове шуме), Мажина (од мађина, чаробна), Росино (од ружа), Ластва (од питомине), Калиман (красан), Диорово (Божје), све до божанственог имена за цјелину - Теодо.

Божанствена слика заслужује и одговарајуће име крајолика, али то није све што је важно истаћи у вези са именом Теодо. Научницима је познато, јер се може наћи у литератури на више мјеста, да је подручје (још увијек не град) добило име по веома старој цркви Светог Теодора. Црква је била на доминантној висоравни, на локацији какве су некада биране за цркве. По тој цркви је узвисина првобитно називана Теодорово, касније латинизовано у Diorovo, па извитоперено Џорово, прилагођавањем локалном изговору. Историчари тврде да је по тој цркви остао назив Теодо, касније пренесен и на град (Историја Црне Горе, 2, том 1, стр. 275, Титоград, 1970.)

Стара византијска црква на Џорову је порушена. Касније је подигнута мања црквица, чији остаци још постоје непосредно испред садашњег каштела. Каштел је презиђиван и дозиђиван, али се види да је он припадао црквеном комплексу (остаци лучних надвоја и др.).

Не зна се којем светом Теодору је црква била посвећена. То није лако ни знати, јер има много светаца и светица именом Теодора. Светица са именом Теодора има 21-на, а светаца са именом Теодор је чак 109. Осим њих има још 240 светаца са префиксом у имену, Тео или Теодо: Теодол, Теодовит, Теодосије, Теофил, Теоген итд. Сви су они православни свеци. У 12 књига Јосипа Антоловића, пописа римокатоличких духовника који се славе у крајевима Јужних Славена, нема нити једног Теодора. Према томе, ма којем светом Теодору била посвећена црква по којој је град добио име, није могла бити римокатоличка.

Наравно, сви светитељи и светитељке именом Теодора нису били везани за наше крајеве. Многи су проглашени за свеце касније, када је црква Светог Теодора постојала, па њима није могла бити посвећена. Изузимањем светаца и светица Теодора који нису имали везе са Боком и са бокељским култовима, сужавају се варијанте на највјероватније.

Византијски цар Јустинијан (поријеклом из околине Липњана у Србији) протјерао је Источне Готе из Боке 535. године. Он је остао познат највише по грађењу храмова, али је томе више од њега заслужна његова жена. Она је имала снажан утицај на цара. У младости је била велика грешница, затим покајница, а гријехе је окајавала градњом многих цркава. Умрла је 548. г. и проглашена је за светицу. Звала се Теодора. Заштитница је православља, а у српству је највише слављена од свих светица именом Теодора. Најглавнија задужбина овог царског пара је црква Свете Софије у Цариграду. У Боки им се приписује заснивање града Котора (Декатера), луке Ружа (Порто Росе), те повезаног система најстаријих византијских цркава у Боки, прецизније у данашњој општини Тиват: Арханђела Михаила и Гаврила (на острвима) и јеванђелиста Марка и Луке (Пине и Гошићи). Што је логичније него да се и градитељки цркава, светици, која је вољела и задужила један крај, подигне у том крају црква њој посвећена? Није искључено да је и сама то учињела или започела за живота као своју задужбину. Ако се некада, на основу остатака, буде утврдила старост цркве, биће више елемената за утврђивање истине.

Друго тумачење је да је цркву Светог Теодора подигао Свети Сава у Светомихољској метохији, у знак захвалности Богу и свим светитељима и светитељкама именом Теодора. Познато је да је за добијање аутокефалности српско-православне цркве најзаслужнији византијски цар Ласкар. Име му је било Теодор. И то би могло потврдити или оповргнути утврђивање старости цркве Светог Теодора.

Тој цркви је припадало и поље подно ње у долини до мора, које се помиње у документу од 20. 12. 1227. када је Бока припадала средњовјековној српској држави. Ту је ријеч о награди Матији Бовали (Bonasci) за откуп главе светог Трипуна. Дон Иво Стјепчевић је поменуо поље св. Теодора, а потом тај докуменат цитирао преведен од Фарлатија, и поновио:

Толико о имену Теодо.

Теже је утврдити поријекло другог имена - Тиват. Истраживачи настанка топонима хидронима и етнонима знају да су многи називи пренесени, копирани, нарочито ако немају конкретно значење. Израз Тиват нема значења за које би се могао везати или протумачити. Једино остаје могућност да је назив донесен. До бољег тумачења нека остане претпоставка:

Обилазећи Свете Земље, архиепископ Сава I (Свети Сава боравио је и у египатском монашком центру Тиваиди, нарочито познатом по величанственом парку. Свети Сава је захватао знања и утиске по Светим Земљама, преносио их и расијавао по својој земљи. Од Тиваида, до поједностављенијег израза, Тиват, нема много разлике.

Нажалост, све што је било везано за Светог Саву, под млетачком и аустријском влашћу, било је анатемисано. Ништа боље није било ни од 1941. г. до данашњих дана. Усиљено се прогуравало оно што није имало никаквог упоришта ни у историји ни у духовној култури и осјећајима двотрећинске већине Бокеља. Такво је тумачење да је име Тивта по лирској владарки Теути. Не смета што је она била негативна личност, истовремено кћер и супруга владара Агрона, прељубница, вјероломка и оцеубица, али не и покајница. Њена неспособност и развратност довела је до низа побједа Римљана над Илирима. Тивћанима се улива увјерење да морају бити поносни што им град носи име такве особе.

Ружно се шминка и уљепшава, а лијепо и свето се поништава.

* * *

Предњи текст, са незнатним разликама и под насловом Заблуде о имену Тивта, први је објављен као прилог у рубрици Занимљивости мјесечника Бока бр. 490. за септембар 1994. Изазвао је нервозна реаговања оних који то нису знали, или који тако не мисле, али није било ни покушаја оспоравања понуђених аргумената. Још раније, када је припремана туристичко-рекламна луксузна монографија Тиват (објављена 1983. г.) понуђен је, у суштини тај текст, али прилагођен таквој публикацији и то као афирмативна легенда и настанку имена Теодо-Тивта. Редакција га је одбацила без образложења или било какве повратне информације аутору, чије је име ипак уврстила међу ауторе, али фотографија, јер је неовлаштено користила његове збирке фотографија и докумената.

Да ли Бока уопште има хрватских светаца

Систематским расрбљивањем Боке, чак су и свету Озану прогласили за Црногорку, иако је она из доба када се појам Црне Горе односио само на једно мало брдско подручје, а не на народ или нацију. Затим је додато да је била од рођења католкиња, јер су, наводно, у њено доба сви Црногорци били католици. Не кажу одакле им ти нови подаци. Не морају ни да кажу јер је јасно да су резултат неодукљанских фалсификата историје.

Блажена Озана није једина по којој Боку називају "Заливом хрватских светаца". До недавно су истицали 8 хрватских светаца, а неки чак и 11 (укључују три мала брата). Опет по ономе "смањи Циго, смањи", на ХРТ-у у емисији од 9 маја 2000. чуо се и податак од укупно 6 Хрвата који су римокатолички свеци, а од њих су само 3 из Боке.

Блажена Озана је увијек на првом мјесту. О њој је највише истраживао дон Нико Луковић, објављивао серије чланака, а потом и читаву књигу у два издања. Иако ни он није био имун од субјективности, без дилема је објаснио да се Озана изворно звала Јована и да је била православна, и то из православне свештеничке породице. Озанин прадјед се звао Ђуро, дјед Алекса, отац Перо, чији се брат Марко покалуђерио и доби име Макарије. Касније је постао православни владика. Јована-Озана је имала 14 година када је стигла у Котор да буде слушкиња, као многе друге Црногорке. У Котору су је назвали Катарином. Служила је 7 година је код грубих газда, па још 7 година као неке друге покајнице, живјела у пуној изолацији као искушеница, зазидана дјевица под надзором Тома Грубоње, а ни каснији живот јој није био много угоднији. Постала је доминиканка, па промјеном вјере, Озана. Умрла 27. 04. 1565. у 72. години. Требало је да прође неколико стољећа, па да се црквене власти сјете Јоване-Катарине-Хозане-Озане. Тек 21. 12. 1927. папа Пијо XI потврдио је њезино проглашења блаженом, а не светом. Између та два појма ипак има разлике. По фалсификаторима историје, она није више ни по поријеклу православна Српкиња, ни Србокатолкиња, чак ни Црногорка римокатоличке вјере него "Хрватица". (Опширније В. К. Звијезда свештеног архипелага, стр. 105-112. Нови Сад, 2001.)

Осим свете Озане, беатизовани су још: блажени Грација из Мула и блажени Леополд (Богдан) Мандић

Грација из Мула рођен је 1438. г. али се не зна ни од којих родитеља, ни како се презивао, па се не може доказати ни да је Бокељ. Не зна ни да ли му је Грација лично име од рођења, или му је то свећеничко име. Наводно, као 30-то годишњи поморац обрео се у Венецији, гдје се посветио Цркви и у Падови провео остатак живота. Нема података да се икад за живота враћао у Боку, или да је за њу нешто посебно урадио или о њој нешто написао. Умро је 1508. г. и сахрањен је у заједничкој фратарској гробници. Касније, не зна се тачно када, утврђено је да је његово тијело нераспаднуто и да се из њега ширио пријатан мирис. Овакве појаве православно свештенство уважава с највећом побожношћу и пијететом, а римокатоличко бар у Боки (част изузецима) извргава подсмјеху, - што доказује њихов однос према сличној појави на Превлаци Св. Арх. Михаила. Много касније, тек 1810. г. тијело блаженог Грације је пренијето на Муо, - како стоји у његовом животопису. Иако то није било много давно, чудно је да нема ближег описа тог важног церемонијала. Ни у чијој је организацији обављен (родбине, мјештана Мула, општине, државе, Цркве). А има опис из неколико вјекова ранијег доба, чак и у детаљима, како је физички изгледао и какве је карактерне особине посједовао. Баш та 1810. г. доводи у сумњу пренос овог тијела, ако се зна да је то било вријеме чврсте Наполеонове владавине у Боки, а та власт је знатно више била наклоњена православнима него римокатолицима. Та власт је одузела од римокатолика и вратила православнима цркве Светог Николе и Светог Луке у Котору, и одобрила да се из цркве Светог Луке уклони римокатолички олтар, као и из цркве Свете Неђеље у Јошици и још из низа православних цркава. И како би се преносило тијело блаженог прије добијања тог наслова? Наслов блаженог потврдио тек 06. 06. 1889. папа Леон XIII. Ово није тешко повјеровати, јер је било у вријеме најинтензивнијег похрваћивања свих католика Боке. Како до тада Бока није имала нити једног римокатоличког светитеља, потребно је било створити га. (Јосип Антоловић, С духовним великанима кроз студени, стр. 88-94. Загреб, 1978.)

Богдан је рођен 12. 05. 1866. од оца Петра Мандића из најсрпскијег залеђа Херцег-Новог. Мајка му је била Драгица рођ. Царевић. Био је најмлађи од 12-теро браће и сестара. Није чудо што је породици, која је запала у велику биједу, добро дошла понуда да Богдана школују у сјеменишту, гдје му је било све обезбјеђено. Редовничко капуцинско одијело добио је 1884. а са њим и ново име Леополд. Овај силом прилика покатоличени Србин, стално је живио и умро 30. 07. 1942. у Падови. Ни за њега нема података да се икад враћао у Боку и да је за њу нешто посебно урадио или написао. За разлику од блажених Озане и Грације, на чију се беатизацију чекало вјековима, за Леополда је то ишло убрзано, јер у његовом црквеном животопису стоји да га сви хвале, па и ово:

Осим ово троје блажених, нека се зна и за оних 8, или свих 11 наводних хрватских светаца, да би се схватило због чега је морало доћи до оног "смањи Циго, смањи" и свести их на три, и због чега ће морати у будуће Боку називати Заливом хришћанских, а не хрватских светаца.

У хрватске свеце убрајају и Малу браћу, Петра, Андрију и Ловријенца, личности из легенде. По дон Нику Луковићу, уопште није доказано да су постојали, па нису ни проглашени за свеце. Народно предање, које је и објављено (В. К. Приморске Легенде, стр. 59-63. Подгорица, 1989.) говори да су та мала браћа страдала од окрутног израбљивача Барба Доменика на његовом броду. А бискуп Андрија Змајевић је то преокренуо као да су страдали од Турака за вјеру Христову, када Турака ни у Боки, ни подаље од Боке, није било. И да је тако, па и да су они римокатолички свеци, хрватски нису могли бити ни на који начин, осим као измишљотина. По свим варијантама легенде, ово се догађало на прелазу I и II миленијума, значи прије раскола хришћанства, а ова мала браћа су Луштичани. За Луштичане знамо да су од најдубљих старина Грци и Срби, а да тамо Хрвата никад није било. Луштица је била главни дио метохије Светосавске епископије на Превлаци.

Блажени Адам, поријеклом Грк из Драча, само је старачке године провео у Боки, а умро је и сахрањен је на Богородичином острву код Превлаке и то за вријеме цара Душана, када је то острво било у метохији Светосавске Митрополије. (В. К. Приморске Легенде, стр. 68-70. Подгорица, 1989.)

За два Марина, зна се само да су Далматинци и да је један дјеловао у Татарији у ХIII в. (када је Бока била Немањића) а други у Перзији у XV в. (када је Бока била млетачка). Ко и када им је одредио поријекло из Боке, тешко је сазнати, али и сам дон Нико Луковић признаје да то није доказано. Па и ако су из Боке, могли су бити српски или млетачки, али не ни у ком случају хрватски свеци. Уосталом, име Марин за Боку није карактеристично ни уобичајено. Чак је и веома ријетко, изузев у злогласној породици Друшко, којој приписују тровање 70 превлачких калуђера у XV вијеку. Једино у тој породици је то име било традиционално и стално се понављало. Из те породице управо Марин је осумњичен за тровање калуђера. Он није био први именом Марин из те породице, нити посљедњи. Марин је био и онај власник дијела Превлаке у ХVII в. коме су гњевни сељаци попалили имовину, јер су његови преци потровали калуђере и разорили Превлачко светилиште. Марин се звао и претпосљедњи Друшко, са чијим сином Јеронимом је у XIX в. истражена та породица.

Помињу и Ану Марију Маровић, иако ње нема ни у попису светаца, ни у попису блажених. Она јесте уважена историјска личност, али она није ни рођена у Боки, нити је икада посјетила Боку, па ни Хрватску. Стално је живјела у родној Венецији, тамо дјеловала као умјетник и добротвор, тамо је умрла и сахрањена. Њени преци Маровићи били су поријеклом Срби.

Према томе, сви они могу бити на овај или онај начин духовни великани достојни поштовања, али нити један од њих није хрватски светац. Већином су поријеклом Срби, неки прекоморски Латини, а Бокељи из оног доба су могли бити хришћански, па и католички, али не хрватски свеци.

* * *

Као што су покатоличавани па похрваћивани источни светитељи тако, или слично, поступано је и са богомољама. Покатоличавање црквених објеката је почело непосредно послије уништења Превлачког светилишта, а похрваћивање тек пола миленијума касније. Тада су све латинске (римокатоличке) цркве у Боки једноставно проглашене хрватским, иако ни једна није на хрватском тлу, нити су и једну градили Хрвати. А како су српске цркве покатоличаване, показаће кроз наредна поглавља неколико одабраних карактеристичних примјера.

Залив светаца према броју цркава

Прије неколико година "повјесничари" су тврдили да у Боки има 90 хрватских цркава. Управо тако, хрватских, а не римокатоличких. Ако се изузме хрватски предзнак, у Боки је заиста могуће поименично набројати 90 римокатоличких цркава, али заједно са малим капелама и онима који одавно нису у употреби. Посебно је питање које тражи сложенија проучавања, колико је у том броју садржано цркава које су биле православне (као Св. Петра у Богдашићима, Св. Ивана у Богишићима, Св. Ђорђа на острву пред Перастом и т. д.) па преотете, колико је тих цркава припадало Србокатолицима, Гркокатолицима или прекоморским Латинима?

Извјесно је да нити једна од тих 90 римокатоличких цркава није грађена као хрватска црква!

Извјесно је да нити једна од тих 90 римокатоличких цркава није посвећена неком хрватском светитељу. Осим Богородичиних цркава, највише их је посвећено источним светитељима, укључујући највећу и најважнију катедралну цркву Светог Трипуна.

У првој половини 1999. г. већ су бројку од 90 попели на тобожњих 100, па на 110, а у новије вријеме чак 150, иако нове цркве нису грађене. Брзо ли ничу на папиру? А онда, по оној народној, смањи Циго, смањи, на ХТВ 9. маја 2000. могао се чути нови податак од 140, не цркава него црквених објеката. односно објеката који припадају цркви. То могу бити и бискупски двори, станови за жупнике и часне сестре, магазини, па и гараже. И то не само у Боки него у читавој Которској бискупији која се протеже до Сутомора. У тој емисији је коначно избјегнут стално понављани израз хрватских, па су те цркве назване римокатоличким.

То је само понеки случај, без одабирања, јер су сви само слична понављања.

Важно је напоменути да у емисијама ХРТ-а и у другим хрватским медијима, уопште не помињу нити једну православну цркву. Ко само то чује, само толико и зна, па за тога православних цркава у Боки уопште нема. За римокатоличке (а не хрватске) цркве у Боки, укључујући и мале капеле, реална је само прва бројка од 90, а друго је питање ко је и њих градио: Грци, прекоморски Латини, Србокатолици? И колико их је преотето од православних током полумиленијумске владавина прокатоличких режима. Сасвим је сигурно да нити једну нису градили Хрвати, јер аутохтоних Хрвата до средине XIX у Боки уопште није ни било. Као, уосталом, ни у Далмацији, јер систематско похрваћивање Далматинаца и Бокеља римокатолика почело тек послије 1848. године. (видјети доказе у књизи В. К. Трагање за истином о збивањима 1848. г. у Боки, Београд, 1998.)

А колико је у Боки српско-православних цркава? Само у Грбљу их има преко 60. На сусједном Луштичком полуострву још 25 (Кртоли 5 и Луштица 20). Укупно их у Боки, има 250! И то без Будве и Паштровића, јер овдје није ријеч о ширем административном појму него само о Заливу (светаца).

Прије неколико година, пропаганда западних сусједа истицала је како 90% цјелокупног културног насљеђа Црне Горе припада хрватској култури. Опет по оној, смањи Циго, смањи, у поменутој ХРТ емисији од 9. маја чуо се податак о 40% што је смањење готово упола. Уз то је и овог пута ријеч о католичкој, а не хрватској култури. Ти помаци су охрабрујући, али је потребно још много помицања до реалности. Ту смо чули и забрињавајући податак да су највриједније инкунабуле из Боке пренијете у Сплит још прије 20 година. То је само оно што је јавно признато. Колико је одношењем у Хрватску укупно осиромашено католичко културно насљеђе Боке, тешко да ће се икада сазнати. И нико не тражи да се то врати тамо одакле је однијето, за разлику од хрватских власти које траже да се у Хрватску врате све културне драгоцјености однијете са територије новоформиране државе Хрватске.

Било би непоштено, бесмислено и штетно негирати допринос католика општој култури Боке, али то је бокељска, а не хрватска култура. Заборавља се допринос некадашњих Србо-католика, који нису били Хрвати и које је из историје избрисала политика систематске кроатизације свих католика.

А што је са православним Србима, који су увијек чинили најмање двије трећине свих Бокеља? Потпуно су "заборављени", па се у поменутој ХРТ могао чути податак да су у Боки сви старосједиоци Хрвати, а дошљаци Црногорци. Чак се не помињу ни Херцеговци, иако је њих највише у Боки. По томе, Срба у Боки уопште нема. И, није сувишно још једном поновити и нагласити, нико не реагује, ни од политичких странака, ни од оних који би по професији морали, или по плаћеном радном мјесту били дужни, најенергичније дићи свој глас.

Поједини индивидуални гласић мало ко чује, јер је глас вапијућег уз пустињи.

По теми овог поглавља о броју цркава, не може бити другог закључак осим овог:

Свештени архипелаг

Низу острва и полуострва која дијеле Тиватски и Кртољски залив, најприкладнији је назив “Свештени архипелаг” који није био уобичајен. Ранији истраживачи називали су га “Кртољским архипелагом”. Нарочито Петар Шеровић из Бијеле, који је био кртољски зет. Под тим насловом објавио је и један важан прилог. Овом архипелагу тај назив и одговара, али у географском, катастарском и имовинско-правном смислу. Међутим, његов неизмјерно велики цивилизаторски и духовни значај далеко превазилази, не само Кртоле, или Метохију превлачког манастира него и читаву Боку, па и Црну Гору.

Свештени архипелаг сачињава низ међусобно блиских острва са изворним светитељским називима за која постоји тенденција потискивања у заборав, и то:

1. Острво Светога Архангела Михаила (традиционалним називом Превлака, са садашњом црквом Свете Тројице и туристичким комплексом названим Острво цвијећа),

2. Острво Светога Архангела Гаврила (што му је и најстарији назив из VI стољећа, названог Страдиоти у ХVI стољећу, што је читав миленијум касније. Наметнут је за вријеме Млетачке Републике, као и трећи назив Свети Марко, по покровитељу Млетачке Републике) и

3. Острво Пресвете Богородице (или Госпе од Милости), заштитнице трудница, на којем се налази жртвеник Јуноне Луцине, античке богиње, заштитнице трудница и новорођенчади, што говори о континуитету сличног култа још од античког доба. Жртвеник је нађен у насипу материјала довезеног са сусједних архангелских острва.

На источној страни, на Превлаку се надовезује полуострво Светога Спаса, па брежуљак Светога Спаса и у продужетку брежуљак Светих Сергија и Вакха (гдје су постојали остаци истоимене црквице све до 1970. г. и врло старо, а сада је и ново, грбље Светога Срђа).

Само на два Архангелска острва, према Изводу из старог рукописа превлачког, некада је било

Предњи податак је саопштио Младен Црногорчевић у и то два пута. Први пут цитирањем старог оригинала и други пут у слободном преводу. (Михољски збор у Боци Которској, стр. 8. и 46. Београд, 1893.)

О великом значају овог архипелага писано је опширније на другим мјестима. Овдје је потребно јаче подвући да је то било Свештено мјесто од дубоких старина, увијек наглашавано као славно и главно, и то источно, православно, нарочито од када је ту успостављена српско-православна епископија.

Архиепископ Свети Данило II, српску Превлачку епископију je називаo Славном чак првог стољећа њеног постојања. За тако кратко вријеме се тешко могла толико прославити, па је та слава морала потицати и из ранијег доба, од Византије, па и прије ње. Судећи по Даниловом описивању тамошњих прилика, може се закључити да је и он боравио на Превлаци. Можда баш ту и писао житија светих.

Наша историографија се углавном држи тумачења дон Ива Стјепчевића да Которани подигоше манастир и цркву на Превлаци и поклонише бенедиктинцима. (Превлака, стр. 5. Загреб, 1930.) Међутим, новији археолошки налази и друга истраживања потврђују да црквени објекти на тим острвима потичу из много ранијих времена, а не тек од Х или XI стољећа.

Још прије археолошких истраживања, на основу разних сазнања, помакло се познавање старости овог Светилишта за више стољећа уназад, до цара Ираклије у VII, пa и до цара Јустинијана у VI, a новијим археолошким истраживањима и до цара Константина у IV стољећу. Све су то трагови источне, односно византијске културе. Најзначајнији новији налаз је гроб из III стољећа, испод зида апсиде велике цркве Светог Архангела Михаила. По мјесту и начину сахрањивања јасно је да је то био високи црквени достојанственик. Ван ове цркве, у дубљим слојевима пронађен је сачуван подни мозаик, вјероватно неке базилике, још из доба Христа. Наставак радова у све дубље слојеве, открио је још старије културе, предхришћанске!

Недалеко од Превлаке у Грбаљском пољу, истраживањима Мале Груде 1971. г. пронађен је гроб незнаног владара непознате цивилизације старе 4 миленијума, односно 2 хиљаде година прије Христа или 800 година прије Тројанског рата! Маштовити људи, али и неки научници, ту цивилизацију везују за митолошки владарски пар Кадма и Хармонију. Па и сам истраживач овог локалитета, Маја Паровић-Пешикан, није се устручавала да на крају саопштења умјесто закључка каже:

Зашто се о тој старој цивилизацији ништа не зна? Зашто је огољено од заштитних слојева и напуштено истраживање Веље Груде у непосредној близини проучене Мале Груде? То су питања за расправу која завлаче у дигресију, а овдје је важно само разјаснити како је на Превлаци важно светилиште било још у доба Христа, а налази се на траси пута којом је средином I в. пролазио свети апостол Павле. Ако се ту и задржавао, онда није тешко ријешити загонетку зашто Превлака, од дубоких старина, још од прије Немањића, носи епитете: света, најсветија, славна, свештена и слично.

Познато је да је и Павлов сатрудник, свети Еванђелист и сликар Лука, проповиједао по источној обали Јадрана. Било је то око 60-те г. када је писао и своје Јеванђеље. Није ли га могао, макар и дјелимично, писати и на Превлаци? Или на том идиличном мјесту надахнуто сликати? Томе у прилог може ићи и Превлачки лаварум, којег красе златовезни светачки ореоли 4 јеванђелиста. У прилог томе иде и каснији наставак писарске традиције кроз Царску лавру (преписивање јеванђеља, па и Светосавског законоправила). Томе у прилог може ићи и црква светог Луке у средишту Превлачке метохије, која се помиње још у VI в. или она нешто млађа али ипак врло стара и знаменита у Котору. Зашто су свете и чудотворне мошти светог јеванђелисте Луке “хтјеле” да нађу спокој баш у Српској земљи? Провиђење је подесило да их пренесе у Србију деспот Ђурађ Бранковић, унук кнеза Лазара Грбљановића.

Овом поглавље се односи на Свештени архипелаг, који је само један дио Боке, па и то доказује да је Бока заиста Залив светаца, али чијих? Чак и предхришћанских! Већ је поменут жртвеник античке богиње Јуноне Луцине и култ Кадма и Хармоније. Забиљежене су и приче из народа о култовима богова Посејдона и Аполона, те нимфе Дијане и "богиње" Дафине. (В. К. Приморске легенде, Титоград, 1989.)

Зашто упорно потискују у заборав јако изражен култ светог Вида, чија стара црква још постоји на истоименом врху Врмца, у географском центру Боке на граници некадашње Превлачке метохије. Оног свевидећег, свевишњег, врховног предхришћанског "бога" старосрпског, потиснутог мучеником Витом Луканијским, подешено да се слави истог датума као много старији источни Вишњи Вид.

Ни предхришћанску духовну културу не би требало занемарити, али у сваком случају Бока је Залив хришћанских светаца – ни у ком случају хрватских.

Бока је залив хришћанских светаца

О српским свецима и светињама у Боки, нарочито превлачким, прича је много дужа, па је овдје могуће само понешто споменути. Српски свеци, као што се дало видјети, јесу безмало и они које убрајају међу хрватске свеце.

Иако је већ речено, није сувишно поновити: Бока никада није била хрватска, а неколико вјекова је била главна српска лука. Западна половина Боке је чак била земља Светога Саве, као и Метохија светосавске митрополије која је запремала трећину Боке. Ту је још и одувијек српски Грбаљ. Дакле, Бока је Светосавска, у чијем центру је била и прва светосавска епископија у Зети и на Приморју. За првог зетског епископа на Превлаци, није случајно Свети Сава поставио свог најбољег учитеља Илариона, а свог најбољег ученика Арсенија за Иларионовог насљедника на епископском трону. Превлачки епископ Арсенија ће постати и први насљедник Светог Саве на трону архиепископском СПЦ и светитељ.

Свети Арсеније Превлачки, - како га је називао први истраживач превлачке прошлости Младен Црногорчевић, иако званично још не носи наслов Превлачки, има јаких аргумената да се тако и озваничи. (В. К. Свети Арсеније Превлачки, брошура са изворима података, средњи додатак ревије Монархија, бр. 15. Котор, 1995.)

Свети Јевстатије Превлачки, дуго није званично носио назив Превлачки, али је снагом аргумената то озваничено. (В. К. Свети Арсеније Превлачки, брошура са изворима података, средњи додатак ревије Монархија, бр. 13-14. Котор, 1995.)

На Превлаци су столовали епископи и чувени духовни великани Герман и Неофит. Готово сви од 12 српских архиепископа до оснивања патријаршије, били су на неки начин у вези са Превлаком (ученици, монаси, учитељи, игумани, епископи, на Превлаци рукополагани, унапређивани). Неколико превлачких епископа постали су архиепископи, јер је Превлака била као нека одскочница за архиепископски трон. И од 12 архиепископа, 11 су постали српски светитељи. Ту је и 70 превлачких мученика. чије се мошти и у новије вријеме проналазе на Превлаци, а помињу се на богослужењима. (В. К. Запретана прошлост Превлаке, са пописом извора података, Београд. 1989. и низ каснијих чланака и фељтона В. К. и других аутора на ту тему. )

Лазар Грбљановић је Бокељ! Највећи српски национални јунак и светитељ, оличење српског духа, и кроз његов живот и смрт и кроз народно духовно стваралаштво, кнез, посмртно проглашен за цара. (В. К. Да ли је кнез Лазар поријеклом из Грбља, са обимним пописом извора података, Нови Сад, 1999.)

Свети Стеван Штиљановић је из Боке у ширем смислу, српски деспот. (В. К. Светитељ из Паштровића, брошура са изворима података, средњи додатак ревије Монархија, бр. 11-12. Котор, 1994.)

Свети Јоаникије Липовац новомученик, митрополит и писац је Которанин. (Велибора Џомића Голгота митрополита Црногорско-приморског Јоаникија, Цетиње, 1996.)

Недавно је објављена књига о контеси Екатерини Властелиновић која показује колико је она света жена, иако није проглашена светицом. Нарочито у упоређивању са блаженом Озаном. (В. К. Звијезда Свештеног архипелага – контеса Екатерина Превлачка, Нови Сад, 2001.)

Дакле, и по броју светитеља, и по везаности Боке за светитеље и свештене догађаје, и по броју цркава, Бока заиста с пуним оправдањем може носити назив: Залив светаца, прије свега српских, али нека буде и хришћанских - али никако хрватских!

* * *

У претходним текстовима свети Трипун није поменут ни као православни ни као римокатолички, ни као српски ни као хрватски светац. А са њим се највише спекулише, па заслужује посебну пажњи и то не само кроз једно него кроз неколико наредних поглавља.

Како сваки камен "говори хрватски"

Др Виктор Новак је записао за Алојза Степинца, будућег хрватског свеца, да:

То је записано у XV поглављу Magnum Crimenа (стр. 469-523. . Загреб, 1948) које по томе носи наслов Зрење пред жетву. У истом поглављу су и два наредна пасуса:

Које је то камење које "говори хрватски"?

Степинац сигурно није мислио, ни на обалне хридине, ни на планинске литице, ни на обични ломљени камен него на лапидаријуме, камену пластику-орнаментику. Мислио је и на оне лапидарне елементе који су уклесани латинским (не хрватским) језиком за вријеме Немањића, када је Бока била главна српска лука и када су многи Которани били српски великани. На пр. ктиторски натпис на српској цркви Светог Луке.

На исти начин као што тврде да Хрватској припадају сви крајеви који су некада припадали Аустрији, тако тврде да и све написано латински или италијански, припада хрватској култури. Наравно и латинично писмо, па чак и глагољица. За њих су сви глагољаши били Хрвати.

Кроатизовање троплета камене пластике

У "доказивању" хрватског карактера Боке, поред њеног представљања као Залива хрватских светаца, и како сваки камен говори хрватски, важно је културно-историјско насљеђе. нарочито археолошки налази и елементи камене пластике. Прво се, без икаквог научног основа, неки елементи прогласе за хрватски изум, или хрватско насљеђе, па затим, гдје год се пронађу такви елементи, ето доказа да је то некада било хрватско и да данас чини хрватску културу тог подручја. Дакле, то је "доказ" да је то "хрватска територија".

При том један од најкарактеристичнијих елемената је тзв. "троплет" помињан и као "плетер", којим је униформа Франа Туђмана била испреплетена и по еполетама и по рукавима да би се истакло како је то хрватски изум.

А ко је изумио тај "хрватски" троплет? Боље речено, ко је открио да је тај троплет хрватски? Наравно, то епохално откриће је приписано врховном повјесничару Фрањи Туђману. Неки су знали да "камен говори хрватски" још прије Туђмана, из доба Степинца, односно из доба усташке НДХ.

Уствари, византијску и српску орнаментику и градитељску културу Степинац и његови сљедбеници присвајају и приписују хрватској култури. Управо "хрватској", а не ни католичкој, ни латинској, ни римској, ни млетачкој, ни било којој другој. Они који то и данас тврде, сљедбеници су хрватског усташтва из доба Павелићеве НДХ.

У Бококоторском прилогу листа Нова Хрватска, од 03. 02. 1944. чији је власник и издавач Усташки накладни завод Загреб, објављен је дуги чланак аутора Луке Брајновића са наднасловом:

Троплет – изворна хрватка орнаментика

И великим насловом, готово преко читаве ширине странице:

На средини странице је слика једног дијела циборија који се чува у цркви Светог Трипуна, али се не уклапа у ентеријер те цркве јер потиче из старе византијске цркве. Испод слике је објашњење:

Чланак почиње овако:

Ево још неколико одломака из тог генијалног чланка:

А о Котору и катедрали Св. Трипуна:

Дакле, не само што је Бока хрватска домовина него су катедралу Светог Трифона градили Хрвати, читав миленијум прије него што су се појавили први Хрвати у Боки!? А онда још и ово о бенедиктинцима:

Аутор чланка не каже који је то хрватски владар био у раном IX (не XIX) стољећу? И како је он послао бенедиктинце у Боку, ако се зна да су они из јужне Италије прешли на јужне обале источног Јадрана и ширили се углавном обалом према сјеверозападу? Са собом су носили и глагољицу, па то испаде хрватско писмо. При крају чланка још неколико бисера о катедрали Светог Трипуна:

За одбацивање свих ових глупости има доказа у изобиљу, а за ову прилику довољно оно чиме аутор Лука Брајновић сам себе демантује. Љути се на цара Константина Порфирогенета који описује цркву Св. Трипуна у Котору, али

Брајновић није могао да избјегне признање:

Ко ово прочита, мораће му постати све јасно. Чак и оним великим Хрватима Боке, јер је узето из усташког листа, из доба НДХ и из пера усташког теоретичара. И свим оним који се и данас диче тим хрватским изумом, само што га сада рађе називају хрватским плетером него хрватским троплетом.

Археолошким истраживањима на Превлаци Св. Архангела Михаила пронађено је много орнаментике на каменој пластици са двоплетима, троплетима и другим плетерима, и биљним вријежама, укључујући и најзначајније, као што су чувена парапетна плоча и мали натпрозорник са троплетом у крсту. Разумљиво, јер су ту била византијска, па српска светилишта, а никад хрватска. Откуд у Византији хрватски троплет?

Троплет уписан у крст једног од превлачких налаза.

Троплети на чувеној Превлачкој парапетној плочи.
Кружни лик у доњем дијелу налази се као заштитни знак на печату Републичког завода за заштиту споменика ЦГ

Унијатски свештеник у Котору

У предњем цитату дијела новинског извјештаја, намјерно, али само привремено, изостављени су неки подаци, да се одмах не би знало у ком времену се то дешавало.

Ова "актуелна" вијест је стара читаво стољеће. Објавио ју је лист Дубровник бр. 10. од 11. 03. 1900. без потписа дописника, што значи да је Уредништво преузело одговорност.

Бискуп је био Франо Ућелини-Тице, а православни свештеник неки "М. Ђедовић". Како се "славно" провео, то је показала већ прва његова "миса-литургија". Поред изљепљених огласа и усмених разгласа, изузев њега који је био у пратњи католичког свећеника, нико други није улазио у цркву Св. Духа, али се пред црквом окупило неколико "чибукаша". Иако нису никога дирали, пријетећи су изгледали, па су се појавили и жандари. Под њиховом заштитом изашао је из цркве несуђени парох-унијата и нико га више у Котору није видио.

Улога "Домагоја" у Котору

По Боки ничу разне хрватске асоцијације. И нека их, без обзира ко их оснива, ако су завичајне, културне, хуманитарне, просвјетне, привредне, и сл. али се просипају гласине да се припрема и обнова "Домагоја" у Котору. Ако су те гласине само пробни балони да се испита на који би одјек то могло наићи, ево првог реаговања да се знају поставити надлежни за регистровање и одобрење дјеловања таквих асоцијација.

Једна агресивна организација хрватске младежи у Боки између два свјетска рата, називала се “Домагој”. По чему је тако названа?

Кнез Домагој је био вазал римско-њемачког краља Лудвига, који је као владар Хрвата од 864. г. наслиједио Трпимира. Сукобљавао се са Млечанима, али се нарочито истицао као противник Византије. Његови “гусари су били на веома рђавом гласу” – како је писао Константин Јиречек. Домагој је и Котор сматрао својим градом, иако са њим није никад владао, нити му се приближавао, али зато су Домагојевци у Котору васкрсли 12 вјекова касније. ("12 вјекова" су карактеристичан број и за још неке хрватске асоцијације у Боки.)

У Котору је септембра 1936. фрањевачки опат Валеријан Брусић, у име Католичке секције, основао “Хрватско католичко ђачко друштво – Домагој”. Заштитници друштва су били св. Трипун (заштитник Котора) и св. Антун (заштитник Тивта). Из Правила овог друштво је очигледно, да је слиједило клеронационалистичку тврду франко-фуртумашку линију "Libertasa", Велике хрватске масонске ложе, под чијом је заштитом била и ложа "Хрватска вила". На истој линији је био "Домагој", иако је био под директном контролом надбискупа др Анте Бауера, који је био цијењен и од Срба, док није показао право лице. Само три дана након објаве рата Србији 1914. г. по злу познатим говором у Черномерцу код Загреба, позвао Хрвате у свети рат против Србије и благословио хрватско оружје. Он је оснивао политичка и клерикалска друштва свугдје гдје је било Хрвата, често под маском вјере и хуманости. Тако је 1923. г. он основао загребачки "Caritas", који ће прерасти у фашистичку установу и најболније се “прославити” у дјечјем логору "Јастребарско".

У Котору је 21. новембра 1937. В. Брусић основао и женски ђачки “Домагој”, чиме је створено још једно хрватско клеронационалистичко упориште у Котору. Духовник овог друштва је био Јосип Мах, познат по ширењу националистичке и шовинистичке пропаганде. Тада су настали оштри сукоби између Которске гимназије и духовних вођа "Домагоја", што је објелоданио Војислав Бољевић-Вулековић. (Гимназија Стјепан Митров Љубиша... стр. 74-77. Котор, 1973.)

“Домагој” је имао сједиште у црквеним просторијама. Нарочито се његовала успомена на 12-вјековну везаност Хрвата са Светом Столицом, третирајући све Бокеље католике као Хрвате. Његована је и успомена на тобожње 12-вјековно постојање "Бокељске морнарице" (и ако је основана тек 1859. г.) са којом је тијесно сарађивао. То је била завршна фаза похрваћења свих католика, започета сто година раније.

“Домагој”, исто као “Бокељска морнарица”, у политичком дјеловању се нису јавно много истицали на политичким скуповима, писањем у новинама и сл. Дјеловали су перфидно системом “од уха до уха”, преносећи информације (или дезинформације), задатке, хушкања и интриге против истакнутијих Срба и ширећи великохрватске претензије према Боки..

Активности “Домагоја” у Котору нарочито су се распламсале током 1938. г. што се може повезати са важним црквеним догађајем. Након смрти умјереног бискупа Франа Ућелинија, почетком јануара 1938. папа Пијо XI поставио је за бискупа Которске бискупије шовинистички настројеног Павла Буторца. Од тада се губи толеранција и братско опхођење католика и православних, а развијају се још тијешње спреге “Домагоја” са “Бокељском морнарицом” која се до тада јавно углавном држала само цркве, као декор и гарда Светотрипунских фешта.

У новембру 1940. Буторац је одржао у Загребу предавање пуно јадиковања због мученика “националне периферије”, којом је сматрао Боку.

Буторац је у Котору фебруара 1941. (непосредно прије рата) био домаћин тројки идејних вођа усташтва, др Миле Будака, др Алојза Степинца и дубровачког усташе Ива Ројнице. Од тада потиче Степинчева изрека, коју у новије вријеме тако често понављају:

(Виктор Новак, Magnum Crimen, стр. 503. Загреб, 1986.)

Што су они тада радили у Котору, и какве су инструкције пренијели Буторцу, “Домагоју” и “Мрнарици”? То се није сазнало, али догађаји који су услиједили, свакако су имали неке везе и са добијеним инструкцијама. Познато је да су прављени спискови за ликвидацију свих виђенијих Срба и да је сакупљано оружје и скривано чак и у црквеним објектима. (Душан Живковић, Прва Бокељска НОУ бригада, стр. 24. Котор, 1984.) Још током кратког априлског рата 1941. подјелили су своје челнике по масонском принципу: једни уз усташе, други уз Италијане, а трећи уз устанике (касније партизане), па ко год побиједи, они остају на положајима и спасавају своје међу побијеђенима.

У том истом походу Боки непосредно уочи рата, Будак и Ројница су посјетили и Цетиње. Ако су посјетили Котор само ради присуства Трипунданској фешти, шта су радили на Цетињу? И то је за сада остало непознато, али је очигледно какво су сјеме посијали, јер оно управо сада буја.

Долазак Италијана помрсио им је рачуне, па су они, који су били одређени да буду уз усташе, емигрирали у НДХ. Од њих је један (Антон Мошков) постао Будакова десна рука као генералштабни пуковник НДХ и Павелићев савјетник за тзв. Јужну Далмацију. Ранко Буј, Марко Ћорић, С. Мак, основали су у Дубровнику "ћелију" за Боку која кроз нове "удруге" и данас дјелује. Види ли ико икакву опасност од тога? Лоше је ако не види, а још лошије ако види па не реагује.

Српска Британија у Боки

Хронолошким редослиједом, ово поглавље је требало да се нађе прво у овој књизи, али тешко би било схваћено и прихваћено прије сазнања која пружају претходна поглавља. Осим тога, ово је печат расправама о Боки као Заливу светаца, а печати су на крају.

Због дужине, ово поглавље је подијељено у одјељке.

Уводна објашњења

Повод за отварање расправе о овој необичној теми је све учесталије расрбљивање Боке и својатање од оних којима није никада припадала. То је све више појачавано упоредно са напредовањем археолошких радова на Превлаци, који су откривали непобитну истину. Зато је дошло до реаговања фељтоном помињаном у Предговору ове књиге у Гласу Црногораца (Почев од 12. 11. 1999.) под општим наднасловом:

фалсификати хрватских мегаломана,.

Седми и осми наставак фељтона носе наслове:

Мала Британија усред Боке.

Српска Британија.

Ови "британски" наслови и текстови, прилично збуњујуће су дјеловали, чак и на добронамјерне. Ограничени новински простор није омогућио ширу елаборацију и доказивања, па је било оних који су их примили са невјерицом. То је изазвало потребу да се на том плану још нешто уради. Прилика се указала годину дана касније.

У оквиру прославе 2000 година хришћанства и 780 година Зетске епископије, у Клубу Војске Југославије (Херцег-Нови) током децембра 2000. трајала је изложба под називом:

Изложбу је пратила и серија предавања, од којих је једно одржао аутора ове књиге 18. 12. 2000. под насловом:

Планирано је да сва предавања буду објављена у посебном зборнику, или у годишњаку Бока, али како се то још није остварило, нити је извјесно што ће са тим бити, овдје је "за прву помоћ" текст упола краћи од припремљеног за зборник али шири и документованији од фељтона.

Није то неко сензационално или ново откриће. Знало се и раније, али jе случајно заборављено, или намјерно занемарено са циљем да се заборави. Ово друго је вјероватније, јер није једини примјер таквих "заборава". Сада је дошло вријеме да се и то обнови, макар и уз ризик да не наиђе на разумијевање. Ако ништа друго, остаће још једном записано, али и повод да се о томе изнова размишља и расправља. У сваком случају, прилика је да знатижељни нешто више сазнају о значају Свештеног архипелага и из неког другог угла.

Ако узмемо у обзир чињеницу да се најстарија европска култура помјерала од Балкана према Западу, не може се искључити могућност да и појам Британије потиче са Балканског приморја. Важно је и овдје поновити: најновија археолошка истраживања на Свештеном архипелагу у Боки, поготово најдубљи слој мозаичких подова, доказују да су се ту уздизали велелепни објекти царског сјаја још у доба Христа, па и прије њега.

Када се начну мало познато теме, то изазива интересовања, па ће бити ријечи и о манастиру Марчи, који је гајио традиције славне Превлаке. То је и дуг данашњих обновитеља Превлачког светилишта према манастиру Марчи (случајно звучи као Морачи) који је у тешким околностима одржавао сјећање на уништену Превлаку.

Британија и Вретанија

Зашто Британију називају Великом?

Логичан одговор на горње питање може бити: зато што постоје двије Британије. Да нема “Мале”, не би било ни “Велике”, била би само Британија. Има и других великих земаља, па и знатно већих и моћнијих од Британије, а немају атрибут за величину. На примјер, није озваничен, па ни уобичајен, назив Велика Америка, чак ни Велика Кина. Ако је тако, значи да постоји и Мала Британија. А гдје је она?

Одговор би могао бити: Мала Британија је усред Боке! Или: Британија или Вретанија је Свештени архипелаг у Боки! Но, да не би бркања са “Великом” Британијом, за ову прилику (а евентуално и за друге расправе по овој тематици) нека буде “Мала” Британија.

Када је настао и што значи појам Британија?

Веома је стар. Старији је од држава које су се на том архипелагу формирале: Енглеска, Велс, Шкотска и Ирска. Да потиче од прије Христа, заинтересовани најлакше могу пронаћи податке у Општој енциклопедији ЛЗ (Загреб, том I стр. 620. и том 6. стр. 61. прво издање). Тамо стоји да се први пут помиње у писаним изворима као Бреттаникаи несои (на грчком) код путописца и географа Пијеја (Pytheas) из Масилије у IV в. прије Христа, који је прије пропутовао ближим му Јадраном. Каснији римски писци називају та острва Britannicae insulae.

И грчки и латински назив значе Британска острва. Важно је подвући да је управо грчки путописац први тако назвао тај архипелаг који је раније имао друге називе (више њих, али не “Британији” ни приближно сличних).

Картажанин Химилко је у V в. прије Христа за ова острва употребљавао назив “Албион”, који је настао од Алба (Бјелило) што нема никакве везе са 24 вијека касније насталом државом Албанијом, али има са Превлаком. Уз њу је помињано Бијелило, или Бијело Ило, а Млечани су Боку називали “Млетачком Албанијом”, 5 вјекова прије формирања албанске државе и нације. И Аустријанци су Боку називали “Аустријском Албанијом”. То нису неки крунски докази за довођење у везу појмова Британије и Свештеног архипелага, али јесу каменчићи који могу послужити за реконструисање растуреног мозаика.

У неким расправама, појам “Британија” означава острвску земљу, или земљу на мору, а у другим “истурену земљу ка Западу”. Велика Британија и јесте острвска и најистуренија земља Европе према Западу. Наравно, у географском, а зашто не би могло бити и у политичком, па и у вјерском смислу? Бретања није острво али јесте полуострво, земља уз море, и то најистуренији дио Француске према Западу. А како је српски патријарх узео назив Вретанијски?

Др Јанко Шимрак, истраживао је римске архиве, али изгледа да тамо није нашао тражени одговор, јер пише:

За поистовјећивање појмова Британија-Вретанија, важно је подсјетити да се често поистовјећују слова в и б, не само у грчкој него и у нашој, нарочито вјерској литератури. Постоји много истих ријечи које су у православној варијанти са в, а у католичкој са б. На примјер: Витлејем-Betlehem, св. Варвара-Вarbarа, св. Сава-Sabba, презвитер-prezbiter, лаварум-labarum, Византија-Bizant и т. д.

Објашњење појма Вретаније не може се наћи у новијим енциклопедијама, али зато постоји у Станојевићевој Народној енциклопедији првом дјелу те врсте у нас:

Зашто “остров”, односно “острва”?

Можда су аутори мислили на енклаве, па нису нашли погоднији српски израз? Али дуги континуирани пригранични простори Крајишникa нису личили на енклаве. А и ако је тако, појам “острва” је могао бити пренијет само из Приморја.

Етимологе није много занимало поријекло ријечи “Британија", па и нема прецизних и општеприхваћених објашњења тог појма. У нашој литератури можемо пронаћи тумачења да “Британија” долази од “Вретанија”, или “Вретања”, и “Вретас” или “Бретас” као поетски израз у значењу божански лик (обично дрвени). У грчким рјечницима најчешће стоји да је “бретас” дрвени божји кип. Ако није ријеч о једном предмету него о неком подручју, аналогно томе могло би се рећи да је то божанствено подручје. По Владимиру Мажуранићу глагол “врети” долази од врела, вира, извора, исходишта. (Приноси за хрватски правно-повјестни рјечник, стр. 1608. Загреб, 1908-1922.)

Углавном, Вретанија и Британија, припадају појмовима који указују на нешто исконско, узвишено, благодарно, пријатно, одуховљено. По томе, Свештеном архипелагу у Боки сасвим одговара назив Вретанија, али није то све што је овдје важно.

Како је дошло до увођења назива "Вретанијски"

Због теже прихватљивости оног што се одавно није могло чути, ову расправу је потребно јаче утемељити. У томе могу доста помоћи истраживања професора правног факултета у Суботици др Алексе Ивића. По њему, крајем XVI и почетком XVII вијека многи Срби из Босне и из турског дијела Хрватске и Славоније (а не из Србије) прешли су на тада аустријско (а не хрватско) подручје. Да не би подлегли утицају католичког свештенства, пећки патријарх Јован, у споразуму са подручним епископима, а на молбу пресељених Срба основао је за њих нову епископију, на челу са епископом Симеоном. Декрет о његовом постављењу издат 28. јуна 1609. без тачних граница нове епископије, него се:

Владика Симеон је на опустјелом земљишту подигао манастир Марчу, посветио га Архангелу Михаилу и узео га за своју епископску резиденцију. (Све Из историје цркве хрватско-славонских Срба током XVII века стр. 4. Загреб, 1917.)

Као што се види, нови манастир је посвећен Архангелу Михаилу. Зашто? Може ли то имати везе са ранијим славним манастиром Св. Архангела Михаила на Свештеном архипелагу?

Може! И има.

Проф. др Радослав М. Грујић нарочито се бавио историјом Срба у Хрватској, Славонији, Далмацији, Крањској и Штајерској и о томе је објавио више запажених студија. Запажене су у глобалу, али један детаљ је редовно промицао незапажен. Судећи бар по томе што није шире расправљан, цитиран и што није нашао мјеста у званичној историографији.

Овдје је само тај детаљ:

(Православна црква у Хрватској, из VI поглавља студије Православна српска црква, стр. 96-97. Београд, 1921.)

У фусноти, ситнијим словима па тиме и незапаженијим, аутор је подсјетио да су “они Срби” називани “испрва Ускоцима”. А Ускоци су Приморски Срби. У фусноти, аутор је додао, такође ситним, а овдје наглашено масним словима:

Разматрања Димитрија Витковића

Појму Вретанија посветио је Димитрије Витковић више пажње него сви претходни истраживачи. У Гласнику историјског друштва у Новом Саду (књ. VII стр. 80-94. Нови Сад, 1934.) објавио је на 14 страна студију: Шта је негда била Вретанија.

Најважнији подаци доводе у везу појам Вретаније са Свештеним архипелагом у Боки. Витковић није Бокељ да би био пристрастан, нити је имао изразитих веза са Боком да би писао по жељи и емоцијама. Уосталом, Бока му уопште није ни била тема којом се бавио, али су га проучавања архивске грађе довела на оно што је овдје важно:

Витковић даље објашњава да је до сеобе пећког патријарха Арсенија III Црнојевића, Марчанска епископија била један знаменити фактор Српске православне цркве у Хрватској. Затим набраја разна имена која је имала: 1. вретанијска, 2. ровишка, 3. свидничка, 4. платејска, 5. марчанска. Заборавио је поменути и шести назив, “ускочка”. Сви ови називи су више пута различито тумачени, и давана су им ријешења, од којих су нека и правилна и разумљива.

Витковић је изричит да је ријеч “Вретанија” везана прво за име епископа Сименона, за кога се не зна од куда је дошао. Када је епископ Симеон 28. јуна 1608. био у Пећи, добио је од патријарха Јована синђелију у којој се каже да се шаље порука свима који,

Витковић је цитирао дуги низ страних записа из архивских докумената, а затим на неколико страница мноштво примјера из домаћих извора за почасне називе “Вретанијски”, “Вретањски” и сл. не само за епископа Симеона него и за друге епископе Марчанске епископије. Било би сувишно, и заморно, макар и дио тога преносити, кад се зна гдје се може наћи. Овдје је интересантније нешто друго, што је Витковић записао:

У дјелима Јована Златоустог заиста се на три мјеста, спомиње Вретанија. Витковић их је навео и објаснио да је ђакон Павле Алепски погрешно записао Брутанија умјесто Вретанија, као и град Херван мјесто манастира Рмањ и додао:

Слиједи опширна Витковићева расправа са конкретним подацима гдје се све помиње “Вретанија” и манастир Марча као “Вретанијски”. Међутим, свети Јован Златоусти, који је живио у IV стољећу није могао имати у виду Марчу, која тада није постојала, али је постојало Превлачко светилиште.

Витковић даље аргументовано побија неутемељене и неубједљиве тврдње “загребачких бискупа и свих редом хрватских историка”, да Вретанија долази од презимена неког Хрвата Вретанића, који ни по чему није истакнута личност, а поготово не за српство или православље. Затим објашњава да се у титули пећког патријарха редовно истиче “приморје”:

Ријеч је о Светом Арсенију Превлачком, којег је “Превлачким” први назвао Младен Црногорчевић на основу предања, али и аргумената који се морају уважити, ако их није могуће побити.

У даљем тексту је нанизано много примјера из српских, руских, латински и других докумената о титулама српских патријарха у којима се истиче “Приморски”. Ту је и један рукописни «служебник» манастира Дечани, у којем пише:

Пекскије значи Пећке. Као што се види, одвојена су подручја Далмација, Травунија и Вретанска острва, а Бока се не помиње другим обликом имена. Слиједе објашњења и докази да појам “Вретанија” може бити само пренесен са “Приморја”. При том се Витковић позива на Диканжа, Хенрика Стефана, патријарха Јована Кантула, Ђура Даничића, Јозефа Шафарика, Фрања Миклошића, Вука Караџића, Јанка Шимрака, Радослава Лопашића, Љубомира Стојановића, Алексу Ивића, Радослава Грујића, Грбића, Красића и друге ауторе.

Судећи по јењавању расправа, и да га није нико оспорио, изгледа да је Витковић био довољно убједљив, што нам је овдје нарочито важно.

Не крије ли се ту објашњење зашто је управо насљедник Зетске (превлачке) митрополије, а не неко други из много веће Србије, добио част да уз своју титулу Митрополита Црногорско-Приморског, буде и егзарх Пећког трона?

Из којег приморја је пренијет појам Вретанија

Више не би требало да буде дилеме да ли је појам Вретанија пренијет је са Приморја, али Приморје је широк појам. Па чак и Српско приморје из оног доба. О којем приморју се може говорити у овом смислу? Ево што Витковић написао на основу заиста великог фонда знања из ове проблематике:

Витковић је набрајао и друге разне изворе, којима овдје не мора бити оптерећен текст, јер по њему “најглавније `писaније`, долази тек сада”:

Поново слиједи набрајање доказа, укључујући и натпис на каменој плочи у Надину, а затим важно објашњење што се подразумијевало под појмом провинције Далмације:

Према томе, ту је спадала и Бока. Али Витковић je пошао и даље постављајући питање како се може довести у везу она сјеверна Вретанија-Британија, са нашом Вретанијом или Приморјем и то на југозападу?

Одговор је започео историјским цитатом: "У `Вретанији царствије праве в љета онај` Констанције Хлор...” који је био отац цара Константина Великог и Констанце удате за Ликинија који “бјеше далматински господин, родом Србин”.

Ликинијев син је Бела-Урош, унук Тјехомил и праунук свети Симеон, родоначелник Немањића којима тај родослов указује на сродство са Константином Великим. Сазнање одакле потичу Немањићи и да су сви, као и српски владари послије њих, уз титули имали приморје, открива и рјешење загонетке. Витковић je сматрао потребним истаћи колико је корисно знање одакле манастиру Марчи потиче назив Вретанија:

А за манастир на Свештеном архипелагу у Боки, Витковић је подсјетио да је цркву тога манастира градио Стефан Првовјенчани, а да је Свети Сава "втораго јепископа постављајет у Зети диоклетијском поморју в храмје архистратига Михаила", и додао најважније:

Ниje довољно објашњено од када Немањићи славе Светог Архангела Михаила као Крсно име. У студији Владислава Скарића О постанку Крсног имена (Гласник ЗМ БиХ, Сарајево, 1920.) налази се податак да је тај обичај настао у Приморју и да је отуд пренесен у остале српке крајеве. У области Михољског збора постоји предање (објављено у листу Бока од 1. и 15. априла 1982.) да су Немањићи узели ту славу по Светињи превлачкој. Ако се не може доказати да су ту славу славили и прије 1185. г. онда то предање има јако оправдање.

Важно је и наредно Витковићево објашњење:

Познато да су миграцијама преношена имена мјеста из старог краја, па назив Грабовац овдје има посебан значај.

Послије уништења славног манастира Св. Архангела Михаила на Превлаци, као какву-такву надокнаду мјештани околине Превлаке (Грбља и Кртола) подигли су скромни манастир са црквом Св. Архангела Михаила која још постоји недалеко од Превлаке, на узвисини која се зове Грабовац.

Зетска митрополија је имала широку и богату метохију, чије је језгро чинио Свештени архипелаг са најважнијим острвима не једног него два архистратига, Михаила и Гаврила. Када је питање одакле потиче назив Вретаније, Витковић је без колебања изричит:

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.