Vladimir Ćorović: Istorija Srba

Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Austrija je sama stavila jugoslovensko pitanje na dnevni red od dana proglasa aneksije Bosne i Hercegovine, a naročito od objave rata. Pred celim svetom ona je svoje postupke objašnjavala tim, da Srbija sa svojom nacionalnom aktivnošću ugrožava njene južne oblasti, da želi stvoriti Veliku Srbiju, ili izvršiti ujedinjenje Jugoslovena pod svojim okriljem. Uloga Srbije kao Piemonta značila je od samog začetka neprijateljstvo prema Beču. S druge strane, sami austriski krugovi, naročito vojnički i klerikalni, isticali su potrebu stvaranja jedne jače jugoslovenske zajednice. Oni su to tražili prvenstveno iz ova tri razloga: 1) da tim onemoguće rešenje, koje bi bilo u korist Beogradu i tezi, da se ujedinjenje vrši van granica Habzburške Monarhije; 2) da se ujedinjavanjem katoličkih Hrvata i Slovenaca novoj zajednici da pretežno katolički karakter, sa središtem u Zagrebu, koji je važio kao iskreno odan dinastiji; i 3) da se jačanjem Jugoslovena, odanih dinastiji, suzbije suviše veliki uticaj Mađara i njihovih prohteva za što većom samostalnošću. To novo preuređenje Austro-Ugarske Monarhije imalo bi se izvesti tako, da se austro-mađarski dualizam zameni trializmom Austrije, Ugarske i Jugoslavije. O ovom programu se mnogo govorilo. Na njemu su živo radili hrvatski političari oko dra Josifa Franka u Zagrebu i nadbiskupa Josipa Štadlera u Sarajevu. Taj program prihvatao je i vođa slovenačkih klerikalaca dr Ivan Šusterčić. Međutim, niko od odgovornih činilaca u Dunavskoj Monarhiji nije ni hteo ni smeo da pristupi ozbiljnom rešavanju toga pitanja. Danas prijatelji bivšeg prestolonaslednika Franca Ferdinanda uveravaju, da je i on bio napustio taj plan, iako se na mnogo strana tvrdilo i verovalo, da mu je on bio nosilac. Neosporna je činjenica, da sve do svršetka rata nije učinjen ni jedan jedini korak da se to pitanje prečisti. Nije se čak dalo ni da se Dalmacija ujedini s Hrvatskom, iako se to tražilo preko pedeset godina. Znalo se dobro, da bi se Mađari protiv toga borili svima sredstvima i da ne bi bio isključen ni građanski rat zbog toga. I Nemci, koji su radi ponemčavanja alpskih oblasti bili osnovali svoju "Južnu Marku" (Sudmark), ne bi lako upustili Štajersku i Kranjsku i svoj prilaz na more, kao ni svoje velike trgovačke i ratne luke u Trstu i Pulju.

A pitanje je međutim bilo sazrelo. Jugosloveni u Austro-Ugarskoj bili su pocepani u četiri upravna područja. Svi Slovenci i Hrvati i Srbi iz Dalmacije i Istre nalazili su se u sastavu Austrije i išli su u bečki parlamenat, a imali su i svoje pokrajinske sabore u Zadru, Trstu i Ljubljani. Srbi i Hrvati Bačke, Banata, Baranje i Međimurja stali su pod neposrednom vlašću Mađara; Hrvati i Srbi u Hrvatskoj i Slavoniji imali su kakvu-takvu samoupravu; dok su Srbi i Hrvati Bosne i Hercegovine živeli kao odvojena celina, zavisni i od Austrije i od Ugarske. Šest miliona Jugoslovena, tako rascepkanih, nije mogao doći do svog pravog izraza ni u Beču ni u Pešti; oni su i u bečkom i u peštanskom parlamentu, kao i u zajedničkim delegacijama, pretstavljali samo neznatne manjine. Takva podela omogućavala je Nemcima i Mađarima da ih majoriziraju i iskorišćavaju i da često prelaze preko njihovih najosnovnijih prava i zahteva. Da se takvo stanje neće moći trajno održati bilo je nesumnjivo. Instikt samoodržanja tražio je, da se jugoslovenska snaga ujedini. Nije bilo u narodu nijedne stranke koja to nije želela. Razilaženja je bilo samo u pitanju ko će i kako će izvesti to ujedinjenje i koje bi sve oblasti ono imalo da obuhvati. U prvo vreme, od Ilirizma i Štrosmajerova Jugoslovenstva, činilo se, da će to izvesti Habzburška dinastija, koja je od XVIII veka pokazivala težnje, da postane osloboditelj balkanskih Srba od Turaka i da ih spoji sa svojim podanicima. U habzburški okvir verovala je sve do sloma 1918. godine još uvek većina Hrvata i Slovenaca. Na Srbiju nisu uvek pomišljali ni svi Srbi, iako je vera u nju postepeno rasla. Mislilo se, u ostalom ne bez razloga, da je njena uloga u tom pravcu neostvarljiva. Ni poneki kraljevi u Srbiji nisu u to verovali. Snaga Srbije u odnosu prema Dunavskoj Monarhiji bila je toliko nesravljeno mala, da je doista svaka nada u tom pravcu mogla izgledati kao maštanije. A međutim svet je ipak verovao. I to od dolaska kralja Petra sve više. Sa nekom dubokom samouverenošću, sa nekom mističnom snagom, sa nečim što je bilo i naivno i veličanstveno u isti mah.

Za vreme ovog rata protiv Austro-Ugarske Monarhije bio je ogroman deo njezinih podanika. Sloveni svi. Čak i Poljaci, koji su se u njoj osećali bolje nego u Nemačkoj i Rusiji, nisu krili da žele izaći iz njene zajednice. Pobeda Nemaca i Mađara značila bi nesumnjivo novi i osioni pritisak na sve one koji nisu bili s njima i povećala bi njihovu prevlast. Tamnice i koncentracioni logori bili su puni ljudi koji su bečkim organima bili sumnjivi i koje su njihove vlasti optuživale radi smetanja javnoga poretka i veleizdaje. Najbolji ljudi iz Dalmacije, Hrvati i Srbi, vučeni su od tamnice do tamnice; a u Bosni i Hercegovini stradali su Srbi, pravoslavni i muslimani. Đaci iz svih bosanskih državnih gimnazija izvođeni su pred sud što su ulazili u nacionalističke organizacije, a u Banjoj Luci i Sarajevu tužena je radi veleizdaje većina tadašnje srpske inteligencije u Bosni i Hercegovini. Suđeni su članovi uprave društva "Prosvete", sokoli, pobratimi; sve što je nacionalno osećalo i radilo. Razumljivo je s toga, što je tada sazrela na mnogo strana misao i odluka, da se kidaju sve veze sa Austro-Ugarskom državom i da se uđe pod krilo Beloga Orla, koji je s čašću vodio glavnu i pravu borbu.

Srpska Narodna Skupština, kao i ceo narod Srbije, svesno su postavili svoj program. Već u zimu 1914. god., posle sloma austriske ofanzive, Narodna Skupština odobrila je jednoglasno izjavu vladinu, da ona smatra "kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenucima kada je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca". Malo potom obrazovan je u Rimu i jedan odbor od hrvatskih izbeglica iz Austro-Ugarske Monarhije, koji se, popunjen posle i Srbima i Slovencima i drugim Hrvatima iz te države, pretvorio u Londonu u Jugoslovenski Odbor. Austro-Ugarski Jugosloveni naglašavali su jedinstvo našeg naroda i želju, da se jugoslovensko pitanje reši u celini, ne odvajajući stvar ni jednog plemena od drugoga.

U tim težnjama vodećih ličnosti Jugoslovenskog Odbora bilo je iskrenog uverenja, da je bolja budućnost celog našeg naroda samo u njegovoj čvrstoj zajednici. Ideologija celog jednog stoleća najboljih i najvidovitijih ljudi naše rase dolazila je u tim nastojanjima jasno do svog izražaja. Narodno jedinstvo, koje se osnivalo na istoj rasi i istom jeziku i biološkoj izmešanosti na balkanskom terenu, bilo je osnova celoga rada. Ono je tada bilo u mnogim ustima, i naglašavano je na sve strane, i u zemlji i u inostranstvu. Kod jednih ono je nesumnjivo bilo stvar iskrenog uverenja i oni su mu ostali verni do kraja. Kod drugih to je bila potreba praktične politike. Evo zašto. Saveznicima je bilo mnogo stalo do toga da dobiju Italiju kao novog ratnog druga, naročito otkad se videlo da u Rusiji stvari ne idu onako kako se želelo. Za ulazak u rat Italija je postavljala teške uslove. Saveznici su joj ugovorom u Londonu od 13. aprila 1915. priznali unapred velike ustupke, dobrim delom na račun Srba i Hrvata. Italija je imala da dobije severnu Dalmaciju s mnogim ostrvima i da se ukešti, razdvajajući, severno hrvatsko od južnog srpskog primorja. Taj Londonski Ugovor, koji je bio diplomatska tajna, veoma je zaplašio Hrvate. Nije se znalo šta on sve sadrži i kakav uopšte stav može Italija zauzeti prema njima. Talijani su pred Evropom optuživali Hrvate kao Austriji odanu čeljad i njihov otpor na Soči i po istarskom i goričkom kršu tumačili su kao neprijateljstvo ne samo prema Talijanima, nego prema saveznicima uopšte. Hrvati se nigde nisu pojavili kao samostalan faktor u borbi protiv centralnih sila, a neka njihova vojnička i politička lica služila su im verno. Šta može snaći Hrvate same ako i kad pobede saveznici? S toga su izvesni hrvatski političari smatrali za potrebno da svoju stvar vežu sa srpskom, da poistovete svoje interese, jer su Srbi u savezničkim zemljama uživali i glas i poverenje. Jugoslovenski Odbor uzeo je kao svoj zadatak, da pojača interes Evrope za jugoslovensko pitanje, koje je u njoj bilo malo poznato, da ga obavesti o našim zajedničkim težnjama u prošlosti i sadašnjosti, i da suzbija ne samo austrisko gledište na to pitanje, nego i talijansko. Na čelo Jugoslovenskog Odbora došao je pretsednik splitske opštine, advokat dr Ante Trumbić, jedan od najuglednijih hrvatskih političara, koji je aktivno sudelovao i kod stvaranja Riječke Rezolucije. Od Srba tu su bili iz Bosne i Hercegovine Dušan Vasiljević, dr Nikola Stojanović i dr Milan Srškić i posle od Vojvođana Veljko Petrović. Od Srbijanaca bio je jedini Pavle Popović, profesor jugoslovenske književnosti sa beogradskog Univerziteta, koji je od ranije imao mnogo veza sa ljudima van Srbije. Prvi proglas Jugoslovenskog Odbora objavljen je na Đurđev-dan 1915. i govorio je: "Čitav jugoslovenski narod, Srbi, Hrvati i Slovenci, svi mi očekujemo od ovoga rata ujedinjenje sviju narodnih udova i čitavog svog teritorija u jednu nezavisnu državu". "Borba Srbije i Crne Gore nije borba osvajalačka za proširenjem granica, ove su dvije srpske države protagonisti u oslobađanju svih Jugoslovena, i njihova je zadaća sviju nas: zajamčiti našu narodnu egzistenciju na našem ujedinjenom zemljištu." Kada je nastupio slom Srba - uputio je Jugoslovenski Odbor 11. februara 1916. depešu regentu Aleksandru izražavajući u njoj svoju nadu da "ona domovina koja će uskrsnuti iz strašnoga meteža, kojemu smo svedoci, neće više biti obnovljena Srbija, pa ne ni povećana, nego ona treba da zahvati čitav jugoslovenski narod i čitavo njegovo narodno zemljište, ujedinjeno u jednu državu, pod slavnom dinastijom Vašega uzvišenoga oca." Kralj Aleksandar, iskreno oduševljen jugoslovenskom ideologijom, posle povratka sa svog puta po savezničkim zemljama, uputio je 7. aprila 1916. proglas preporođenoj srpskoj vojsci, kazujući u njemu kako su naši saveznici voljni "da nas u ovoj velikoj borbi snažno pomognu da Srbiju stvorimo velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je učinimo silnom i moćnom Jugoslavijom, koja će opravdati dosada prinete žrtve i odgovoriti zahtevima novoga doba."

Kod Hrvata nije bilo jedinstva u pogledima. Kad je umro car Franjo Josif Jugoslovenski Odbor je naglašavao, da kida sve veze sa Habzubrškom dinastijom, ali je većina Hrvatskog sabora u svojoj adresi novom vladaru obnavljala "starostavni zavjet vjernosti" i molila da joj Presto pomogne doći do narodnog ujedinjenja u okviru habsburške države. Taj okvir tražila je i takozvana Majska Deklaracija slovenačkih i hrvatskih članova bečkoga parlamenta, donesena 17/30. maja 1917., u kojoj se zahtevalo "na temelju narodnoga načela i hrvatskoga državnoga prava ujedinjenje svih zemalja u monarhiji, u kojima žive Slovenci, Hrvati i Srbi". Srbi na tu izjavu nisu pristajali. Oni su, u širokim masama Austro-Ugarske, najviše želeli Veliku Srbiju; a oni krugovi koji su se oduševljavali širim jugoslovenskim shvatanjima nisu mogli, makar i prividno, odobriti taj okvirni program kao ni bazu hrvatskog državnog prava.

Odlučan obrt u držanju mnogih Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj Monarhiji doneo je Krfski pakt. Taj pakt, sklopljen 7/20 jula 1917. između srpske vlade i Jugoslovenskog Odbora na Krfu, predviđao je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao nezavisne ustavne i parlamentarne monarhije pod dinastijom Karađorđevića, sa jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. I tu je polazna tačka bila, da je "naš troimeni narod jedan isti po krvi, po jeziku govornom i pisanom, po osećanjima svoga jedinstva, po kontinuitetu i celini teritorije, na kojoj nepodvojeno živi, i po zajedničkim životnim interesima svoga nacionalnoga opstanka i svestranoga razvitka svoga moralnoga i materijalnog života." Novi ustav za celu državu imala je doneti Ustavotvorna skupština. Ovaj program, na koji je pristala srpska kruna i srpska vlada i koji su prihvatali hrvatski rodoljubi, istina bez formalnog mandata od svog naroda, bio je doista osnova koja je mogla naći odziva u narodu. Najveći deo intelektualaca pozdravio je s radošću i u zemljama Austro-Ugarske Monarhije, kao i van nje. I od nje je očekivao, s puno iskrenog radovanja, bolju budućnost za ceo naš narod.

Kada je krajem 1917. godine, drugi dan Božića, Vudrov Vilson, pretsednik Severnoameričke Unije, izneo četrnaest tačaka, koje je smatrao kao osnovu mira među narodima, on se u dve tačke dotakao i našeg pitanja. U desetoj izražavala se želja, da se narodima Austro-Ugarske dade mogućnost za autonoman razvitak, a u jedanaestoj kazivalo se, da treba vaspostaviti Srbiju i Crnu Goru i dati Srbiji slobodan izlaz na more. Dan pre toga pretsednik engleske vlade, Lojd Džordž, u želji da odvoji Austriju od Nemačke, izneo je neku vrstu sugestije, da se austro-ugarsko pitanje reši na taj način, što bi se dala autonomija tamošnjim "potlačenim" narodima. Lojd Džordž je naročito bio pod uticajem talijanskog poraza kod Kaporeta u jesen 1917. god. i ruskog popuštanja za vreme revolucije i u Brest Litovsku. "Saveznici su se već nalazili u gorem položaju u poređenju s centralnim silama. Poraz Italije povećao je tu razliku u opasnoj meri." Tako kaže on sam u svojim Ratnim memoarima. Ti govori izazvali su kod Jugoslovena vrlo neprijatno iznenađenje i veliku zabrinutost. Po njima, cela dotadašnja borba, sa tolikim žrtvama, mogla je ostati uzaludna. Prisiljena da momentalno primi te uslove Austrija ih je kasnije mogla odbaciti; a ako se sad izvuče čitava iz ovog strahovitog loma veliko je pitanje da li će se i kad će se dati opet prilika, da se naši ljudi otresu njezinih veza. Jugoslovenski Odbor protestovao je s toga 29. decembra protiv Džordžova govora tražeći ne autonomiju nego potpuno oslobođenje. U Zagrebu je povodom toga 17. februara 1918. sazvan zbor svih viđenih i nezatvorenih jugoslovenskih političara. Na nj tad nisu došli pretstavnici Srpskohrvatske Koalicije, koja je držala vlast u zemlji i koja se bojala da ne izazove reakciju vojničkih elemenata, dolazak na vlast frankovaca i novo gonjenje Srba. Policija je prvi dan rasturila sastanak, ali ga je posle, na posredovanje uglednih članova Koalicije, dozvolila, ali kao privatan sastanak u stanu lekara dra Ante Pavelića, tada pretsednika Starčevićeve stranke prava. Tada je donesena odluka, da se izvede koncentracija svih narodnih snaga, "koje, stojeći na stanovištu narodnoga jedinstva i oslanjajući se na načelo narodnoga samoopredeljenja, zahtevaju da se stvori nacionalna, nezavisna i na demokratskim principima sagrađena država Slovenaca, Hrvata i Srba." U to doba, pod habzburškom vlašću, više se doista nije moglo reći. I takva izjava bila je zaplenjena. U njoj je jasna razlika prema onom što je sadržavala Majska Deklaracija: u njoj se ni jednom rečju ne pominje okvir ni odnos prema dinastiji, a, iako je donesena u Zagrebu, u njoj nema pomena ni o hrvatskom državnom pravu. Na tom sastanku bilo je rešeno, da se pristupi i osnivanju Narodnog Veća.

Odmah potom pristupilo se osnivanju organizacija na osnovu Krfskoga pakta i ove februarske rezolucije. Ušlo se i u bliže veze sa Česima, koji su bili odlično obavešteni i koji su imali kanala na svima stranama. U maju, prilikom proslave Narodnog Divadla, došlo je u Pragu do neopisivih slovenskih manifestacija, što je dalo razloga policiji da učesnike natera na napuštanje češke prestonice. Na sve su strane stvarane tajne organizacije, pa čak i među vojnicima i mornarima. U Boki, u mornarici, izbi prava pobuna, koju su morali silom ugušiti. Počeše se buniti i razni garnizoni, kao u Kragujevcu i Šibeniku. Naročito se sistematski pomagalo bežanje iz vojske. "Zeleni kadar", to jest vojnici koji su se odmetli u goru, brojao je više stotina, a neki su tvrdili da ih je bilo i na hiljade. U Zagrebu su lekari vešto i dogovorno spasavali od vojne službe tuđinu svakog narodnog čoveka koji je uspeo da tamo dođe. Pomagali su i oficiri, Srbi i Hrvati. Zagreb je tad postao neka vrsta zbega i bratski je pomagao. Kad je krajem 1917. krenut Književni Jug, da okupi sve jugoslovenske čestite pisce, sva četiri njegova urednika bili su vojni begunci (N. Bartulović, I. Andrić, V. Ćorović i B. Mašić), a prva trojica tek su bila izišla iz tamnica. Sem malih izuzetaka sva je štampa bila orientisana jugoslovenski. Mlađi pisci demonstrativno su pisali ekavski, a u Književnom Jugu pojavila se davno neviđena i zabranjena ćirilica. Pisalo se u jasnim aluzijama, i skoro otvoreno. U pesmi Petru Preradoviću, u martu 1918., za vreme nemačke ofanzive na zapadu pevao je Danko Anđelinović:

U decembru 1917. pokrenut je u idejama Krfskog pakta novi dnevnik Glas Slovenaca, Hrvata i Srba. To sve nije moglo ostati nezapaženo od vlasti i od neprijateljske štampe. Beč je pokušao da taj polet parališe akcijom svojih ljudi u narodu, ali njihov glas nije bio od uticaja. Protiv nadbiskupa Štadlera otvoreno ustaju franjevci, koji prihvataju jugoslovensku ideju, mada je i među njima bilo vrlo neiskrenih ljudi (na pr. fra Didak Buntić). Mađari su pokušavali preko jednog dela muslimana da ožive misao o autonomiji Bosne, ali nisu ni tu naišli na povoljan odziv. Svet je predosećao kakav će biti završetak rata i nije hteo da se zaleće. U Beču i Pešti ni u poslednji čas nisu mogli da se reše i da nađu kakvu bilo formulu za jugoslovensko pitanje. Car Karlo je, pred sam kraj rata, uputio grofa Stevana Tisu da obiđe jugoslovenske zemlje i naročito da ode u Bosnu, da bi mu podneo izveštaj o stanju. Tisa je bio iznenađen raspoloženjem duhova. U Sarajevu, gde se nadao da bi mogao naći razumevanja za bliže veze sa Peštom, kakve su postojale ranije, kad su pravoslavni i muslimani vodili borbu za versko-prosvetnu autonomiju, on je naišao na zbijen front Srba i Hrvata. Oni čak nisu hteli ni pregovarati s njim drukčije nego zajednički. Razdražen, Tisa je bio izgubio prisebnost, počeo udarati rukom o sto, i vikati: "Dobro, mi možemo propasti, ali ćemo još uvek imati toliko snage da vas smrvimo". "Vi se nadate nečem od Srbije?" govorio je, ne predušujući. "A znate li, da će ta Srbija biti upravo tolika, da je Bugarska uvek mogne pojesti za doručak!" Prisutni su mu na to okrenuli leđa i izašli iz sobe.

Iznurena, sa napregnutom snagom preko svoje moći, dobrim delom izgladnela i ogolela, Austrija nije ni mogla ni smela ući i u petu zimu rata. Svet je gunđao glasno. Primer ruske revolucije delovao je u narodu i plašio vlastodršce. Bečka vlada uputila je javni poziv za mir već 1. septembra. Povodom toga poziva odgovorili su pretstavnici organizacija Srba, Hrvata i Slovenaca, da Beč nema više prava govoriti u njihovo ime. Oni su tražili da o svojoj sudbini odlučuju sami. Posle proboja solunskog fronta njihov glas je postajao odlučniji. Videlo se da centralne sile posrću. Dizali su glave već i oni koji su bili malodušni; počeli su prilaziti narodnim borcima i oni, koji su im na početku rata bili neprijatelji. Već 22. septembra stvoreno je u Zagrebu Narodno Veće, u koje su ušli pretstavnici svih stranaka sem frankovaca, kao i pretstavnici svih narodnih političkih organizacija. Osnovna tačka programa Narodnog Veća bila je: ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca u svoju slobodnu državu. Za pretsednika Veća bio je izabran dr Anton Korošec, a za potpredsednika Svetozar Pribićević i dr Ante Pavelić. Od Srba u Austro-Ugarskoj Monarhiji Pribićević je tada bio nesumnjivo najača i najpopularnija politička ličnost. On je bio jedan od tvoraca i vođa Srpskohrvatske Koalicije; njegov nacionalni program bio je jasan i uvek čist. Dva mu brata, Valerijan i Adam, stradala su u Zagrebu 1908. god., kada je ban Rauh počeo hajku na Srbe i kad je otvorio veliki veleizdajnički proces protiv njih; a treći njegov brat, Milan, jedan od tvoraca Narodne Odbrane, nalazio se kao aktivni potpukovnik i borac u srpskoj vojsci. Pribićević je vodio stvari tako, da svi Srbi iz bivše Austro-Ugarske pomognu stav jugoslovenski orientisanih Hrvata i Slovenaca, pa da, tako združeni, sa velikom moralnom snagom izvedu delo narodnog ujedinjenja i stvore moćnu Jugoslaviju. Takvu politiku želeo je lično i regent Aleksandar i slao je u tom smislu i poruke Pribićeviću. S tom misijom došao je u Zagreb i Milan Pribićević i dva srpska generalštabna potpukovnika. Ali je protiv te politike bilo i opozicije. Jedan deo Srba nije hteo ujedinjenje sa Srbijom preko Zagreba, nego neposredno. Srbi iz Vojvodine tako su i učinili 12. novembra, a isto tako i narodni zbor Bosanske Krajine u Banjoj Luci. U tom smislu delovali su u narodu i izvesni izaslanici radikalne stranke pozivajući se na poruke Nikole Pašića. Pašić je doista želeo da se najpre izvrši ujedinjenje Srba i da se tačno obeleži šta pripada Srbima, pa da toj srpskoj državi pristupe i Hrvati i Slovenci. On nije bio protivnik ujedinjenja, ali je hteo da osigura srpski posed. U narodu se već od ranije nešto znalo, da između Pašića i Jugoslovenskog Odbora nema pune saglasnosti, a u ovo vreme o tom su se širili tendenciozni glasovi sa obe strane.

Za to vreme Austro-Ugarska je pucala. Car Karlo uputio je 3/16. oktobra manifest narodu kazujući da se njegova carevina pretvara u saveznu državu. Hteo je da u poslednji čas ispuni stare želje Slovena i spase državu na taj način. Ali, vezan prema Mađarima, i slab, on je naglašavao u isti mah, da će celokupnost zemalja ugarske krune ostati netaknuta. To znači, da Hrvatska ostaje i dalje u vezi s Ugarskom i da od rešavanja jugoslovenskog pitanja nema ništa. Narodno Veće odgovorilo je na taj carev manifest 6. oktobra da ga ne prima i da ono preuzima vođenje narodne politike. A vodiće je tako, da se stvori slobodna država Srba i Hrvata "bez obzira na ma koje pokrajinske ili državne granice, u kojima danas žive." Po svakom shvatanju to je bila čista "veleizdaja" prema habzburškoj kruni, kidanje svih veza i okova. Za mnogo nevinije stvari plaćalo se ranije glavom. Ali ovog puta očerupani crni orao nije mogao ni da zaleprša krilima, a kamo li da klikne i pođe po plen. Iz njegovih kandži ispao je najpre mač, a za njim i kruna.

Zagrebačko Narodno Veće, koje je bez ikakva potresa uzelo vlast u svoje ruke, htelo je da čas pre dođe u neposrednu vezu sa srpskom vladom. S toga je uputilo u Švajcarsku svog pretsednika A. Korošeca, dra Melka Čingriju i dra Gregora Žerjava. Novi austro-ugarski ministar Inostranih Dela, grof J. Andraši, sin starog Andrašija sa Berlinskog Kongresa, obratio se 15. oktobra Americi sa molbom za separatni mir. Pristao je izrično, da se sa Česima i Jugoslovenima vode naročiti pregovori. Međutim, već sjutra dan hrvatski sabor je i formalno rešio, i to jednoglasno, da kida sve veze sa Austrijom i Ugarskom i da želi ući u jednu potpuno suverenu narodnu državu. Odmah potom obrazovane su narodne vlade u Slovenačkoj, Istri, Rijeci, Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, koje je potvrdilo Narodno Veće kao vrhovna vlast na tom području. Svaka vlada odredila je po jednog svog tajnika pri pretsedništvu Narodnog Veća, da bude veza između njih. Centralisti su u ovom poslednjem aktu gledali usredsređivanje vlasti u glavnom središtu, a federalisti su opet bili zadovoljni stvaranjem pokrajinskih vlada. Te dve struje javile su se od prvog dana i izražavale su se, ne bez oštrine, od samog početka.

Prvi dani novih vlada bili su veoma teški. One su imale puno poverenja u narodu, ali malo snage i skoro nikakvih sredstava. Sreća je ipak bila, da je svet, ponesen veličinom momenta, srećan zbog ostvarenja svojih ideala, i svestan odgovornosti, bio spreman na velika pregaranja i nove žrtve. Naročito se u tim vremenima naš srpski deo pokazao kao istinski velik. On je plemenito oprostio sva zla i uvrede, bratski je raširio ruke, i nigde nije pobedu i slobodu okaljao pokoljem osvete. Teškoća je bilo i inače. Tri velike rasute austriske armije, bez hrane, bez discipline, obezglavljene, ostrvljene krvlju i pljačkom, povlačile su se na tri strane preko našeg područja; preko Istre i Slovenije sa talijanskog ratišta, preko Vojvodine sa srbijanskog i rumunskog, i preko Crne Gore i Dalmacije sa albansko-mađarskog. Sve je to trebalo da pređe preko naših i inače nasilnim rekvizicijama opustošenih i izgladnelih krajeva! Kako to sprečiti bez vojske, i to pouzdane? Briga je bila velika. Ali se srećno prebrodila. Sva ta vojska bila je potpuno demoralisana, zaplašena, kao izgubljena i gledala je samo čas pre da pobegne od nas i da se dočepa svoje kuće. Bile su ponegde dovoljne same naše građanske straže da ih razoružaju ili upute na rad. Mnogo više muke bilo je u Sloveniji sa zelenim kadrom, u koji su ušli i po neki pravi razbojnici sa željom da pljačkaju, a bilo je i slučajeva čiste obesti i prave anarhije. Sve je to manje-više bilo brzo presečeno, kada je došla srpska vojska i s njom vojnički red.

Bile su od prvog dana velike i političke teškoće. Na dosta strana nije bilo pravog poverenja. Srbi su hteli čas pre, bez ikakvih formalnosti, sjedinjenje sa Srbijom. Srpske vojnike pozdravljali su i pozivali kao braću i oslobodioce. Međutim, u Zagrebu se otezalo. Htelo se, da se Narodno Veće i njegovo područje smatra kao posebna država, koja će kao takva voditi pregovore. Pretsedništvo Veća objavilo je, da ono pretstavlja "vrhovnu vladu jugoslovenskih zemalja", da ima svoju vlastitu vojsku i mornaricu i "notificiralo" je savezničkim vladama "postanak nezavisne i suverene države Slovenaca, Hrvata i Srba". Ovlastilo je 1. novembra Jugoslovenski Odbor, a ne srpsku vladu, da kod drugih država zastupa interese te nove države. Od stranih sila nijedna nije priznala te nove države; jedina koja je to učinila bila je srpska vlada. Ovo naglašavanje stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca pravdalo se tim, kako treba naglasiti da Jugosloveni nemaju više ništa zajedničkog sa Habzburškom Monarhijom i da ih valja smatrati kao nešto zasebno. To je, govorilo se, bilo potrebno zbog Talijana, koji su, u poslednji čas, kad je skoro sve već bilo prslo, počeli svoju ofanzivu i koji su prodirali u Istru, Dalmaciju i Sloveniju tvrdeći da ne ulaze u savezničko nego u neprijateljsko područje. U Hrvatima i Slovencima oni su gledali Austrijance i tvrdili su, da se oni nisu otresli starih veza spontano, nego pod utiskom talijanske pobede i sa namerom da je izigraju. Samo Narodno Veće imalo je i bržeg i neposrednijeg načina, da pokaže Talijanima svoj nacionalni stav. Ali pored gornjeg razloga postojao je i drugi, prikriveniji, i opasniji. Izvesni ljudi u Zagrebu hteli su, da se prilikom ujedinjenja sve jugoslovenske zemlje bivše Austro-Ugarske istave prema Srbiji kao celina, samo, u taj mah, nisu smeli javno objasniti i zašto to žele; jedno, da tim ne bi odbili Srbe, i drugo zbog spoljašnje opasnosti. Nikom od Srba ne bi palo na um da prihvati ma kakav plan, kojim bi se tada, u onim svetlim danima, stvarao u ma kom bilo obliku ma kakav front protiv Srbije.

Ovo dualističko shvatanje naših odnosa došlo je do izraza u takozvanom Ženevskom sporazumu. Izaslanici Narodnog Veća ušli su u Ženevi u pregovore sa N. Pašićem, srbijanskom opozicijom i Jugoslovenskim Odborom i sklopili su sporazum: 1) da se "kao jedna nedeljiva državna celina" obrazuje država Srba, Hrvata i Slovenaca, i 2) da do saziva Konstituante postoje srpska vlada i vlada Narodnog Veća, a za zajedničke poslove da se obrazuje nova vlada sa polovinom članova određenih od srpske vlade i polovinom od Veća. Polovina članova te vlade zaklinjala bi se srpskom kralju, a druga polovina pretsedništvu Narodnog Veća. Takvom sporazumu nije se niko nadao i izazvao je opštu osudu. Srpska vlada odbacila ga je odmah. N. Pašić branio se posle, da mu je taj akt "iznuđen", pošto se našao osamljen pred zastupnicima Narodnog Veća, Jugoslovenskog Odbora i srbijanske opozicije, koja je, da bi ga srušila, pristala i na takvo rešenje. Odbrana je ta slaba i teško razumljiva. Na takvom načelnom pitanju državnik ili pobeđuje ili pada, naročito državnik Pašićeve dotadašnje linije. Možda je on poverovao, zbog slabe obaveštenosti, da je takvo raspoloženje u narodu bivše Austro-Ugarske. U stvari, takvo rešenje želeli su tamo samo Nesrbi i nejugoslovenski orientisani elementi. Pribićević je energično ustao protiv njega i pozvao je Korošeca u zemlju, jer ovaj nije imao mandata za konačne pregovore, a najmanje za pregovore takve vrste.

Verovatno bi već tada došlo do vrlo krupnih objašnjavanja, da nije bilo spoljašnjeg pritiska. Italija se sve više ispoljavala kao neprijatelj buduće jugoslovenske države. Ona je okupirala naše područje, proterala vlasti Narodnog Veća s Rijeke, internirala mnoge naše nacionalne ljude, sprečavala izvesna lica da preko njezinog područja prelaze za Francusku i činila mnoge druge pakosti. Uništila je čak i izvesne jedinice flote, koje su posle raspada Austro-Ugarske Monarhije bile pripale našoj državi. U Dalmaciji je s toga nastala opšta želja da se čim pre prečisti položaj naše države, jer se inače moglo očekivati od Italije još više zla. Već 1. novembra tražila je dalmatinska vlada da se sazove Narodno Veće za rešavanje državno-pravnog problema. Tom traženju pridružila se 3. novembra i vlada za Bosnu i Hercegovinu. Tražena sednica, posle izvesnog oklevanja, zakazana je 10. novembra. Bila je prilično burna. Na njoj su se jasno učvrstila dva gledišta, odnosno dve ideologije. Bilo je predloga raznih vrsta. Zagreb se kolebao. Čak je 6 članova glasalo, mimo Krfski pakt, za republikanski oblik države, a nijedan od tih nije bio Srbin. Izvesni hrvatski političari hteli su diktirati uslove ujedinjenja. U odlučnom času rešili su stvar dalmatinski Hrvati, dr Josip Smodlaka i dr Mate Drinković. Smodlaka je bio vrlo rečit, i sugestivan, i opor. "Vi hoćete da pravite ortakluk sa jednom slavnom firmom", govorio je on na adresu izvesnih Zagrepčana, "i ulazeći u ortakluk vi hoćete da postavljate uslove, vi koji niste ni propala firma". I bacao je odgovornost na njih za sudbinu Dalmacije i naše budućnosti uopšte. Prevladalo je gledište njegovo i pristalica Srpskohrvatske Koalicije i narodnog jedinstva. Rešeno je, da se ide u Beograd i da se izvrši ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom. Izabran je potom odbor od 28 članova, koji će imati da svrši pregovore, i dati su mu izvesni "naputci" kao osnovne linije za pregovore.

Za ovo vreme proglasila je Vojvodina, 12. novembra, svoje neposredno ujedinjenje sa Srbijom. Sjutra dan učinila je to i velika crnogorska skupština, sazvana u Podgorici. Pre toga ta skupština svrgnula je sa prestola otsutnu dinastiju Petrovića. Pokušaj pristalica te stare kuće, pomagan od Italije, izveden s naročitom oštrinom na Badnji dan 1918. god., da vaspostavi njihovu vlast, završen je krvavim porazom na cetinjskom polju. U borbi se naročito istakla crnogorska omladina, zadahnuta idejom narodnog jedinstva. Ostali pokušaji bili su brzo ugušeni. U tim borbama istakao se naročito Marko Daković, retko čestiti nacionalni borac i vođa omladine. On je bio duša crnogorskog Izvršnog Odbora, kome je bio pretsednik vojvoda Stevo Vukotić, brat kraljice Milene, i nepomirljivi prijatelj stare dinastije. Vredi zabeležiti, da je prvi predlog za svrgavanje Petrovića u podgoričkoj skupštini podneo ondašnji mitropolit a sadašnji patriarh Gavrilo Dožić.

Sporazumevanje u Beogradu svršeno je dosta brzo. Ugovorilo se ovo: da konačno uređenje države ima odlučiti Konstituenta, koja će se sastati najdalje šest meseci posle sklopljenog mira; vladarsku vlast imaće regent Aleksandar; zakonodavnu vlast vršiće privremeno Državno Veće, koje se posle prozvalo Privremeno narodno pretstavništvo, a u koje su ušli svi članovi Narodnog Veća, delegati Narodnih Skupština iz Srbije i Crne Gore, i pet članova Jugoslovenskog Odbora. Vlada je bila jedna, i to zajednička. Pošto je postignut sporazum, a pre obrazovanja zajedničke vlade, proglašeno je svečano 1. decembra (18. novembra) ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Proglasio ga je regent Aleksandar, u Beogradu, na Terazijama, u staroj gospodskoj kući Kuzmanovića, gde se nalazio njegov stan. Tu je saslušao pozdravni govor šefa delegacije Narodnog Veća, dra Ante Pavelića, i u prisustvu članova srpske vlade dao mu svoj istoriski odgovor. Prestonica zajedničke države postao je Beograd, naš ponosni grad sa starom i neobično bogatom prošlošću.

Posle toliko vekova borbe, iskušenja svih vrsta, i napora dostojnih divljenja, naš narod je toga dana dočekao svoju davnu želju. On se skoro sav oslobodio tuđinske vlasti i ujedinio je svoje snage, da bi nove stranice svoje istorije mogao pisati pod boljim uslovima, posvećen sam sebi, nesprečavan nikakvim tuđim pritiskom. Imao je da pokaže koliko stvarno vredi i šta može da dade sebi samom i čovečanstvu.

<<   Sadržaj   >>