Српско-бугарски рат
и његове последице
Краљ Милан је налазио, да су радикали, скоро више од либерала, захваћени "панславистичком" струјом. Само, док су либерали тражили везе са службеном и црквеном Русијом, радикали су важили као васпитаници левичарске и нихилистичке Русије. Краљ је у њима гледао само превратнике и зазирао је од њих све више у колико је видео како у народу узимају маха. Његова унутрашња политика, потпуно лична и скроз конзервативна, довела је у јесен 1883. до формалне побуне у источној Србији и до страховитог обрачуна с радикалима. На изборима за Народну Скупштину радикали су 7. септембра однели сјајну победу. У народу се ниједна друга странка није могла понети с њима. Краљ је, место да повери владу њима, довео на власт Николу Христића, старог бирократу из доба кнеза Михаила, човека "гвоздене руке", и распустио је Скупштину. Та мера и наредба да се од народа покупе старе пушке изазвале су бунтовни покрет у тимочкој области. Краљ је покрет угушио у крви, помоћу војске. Извршена је 21 смртна осуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором.
Шеф радикалне странке, Никола Пашић, и још неколико његових другова, спасли су се за времена бегством и нашли су се као емигранти у Бугарској. У тој земљи они су наишли на релативно добар пријем. Шта више, бугарске власти су им дозвољавале да се настане близу границе и нису им спречавале, да хватају везе са људима из Србије и да агитују против краља Милана и његова режима. Пашић се спремао и водио је преговоре на више страна, да организује четничку акцију и изазове нову буну против краља Милана и његове владе. Бугарска штампа, чак и владина, узимала је страну емиграната.
Српска влада дала је у Софији јасно разумети, да није задовољна држањем бугарских власти, очекујући да ће оне према емигрантима поступити сасвим друкчије. Бугарска влада не само да није испунила краљеве жеље, него је кренула и једно друго питање. То је такозвана бреговска афера. Кнез Милош је био тридесетих година купио једно имање код Брегова на Тимоку, које се налазило на левој, српској страни реке. Кад је Тимок променио свој ток имање је доспело на десну, турску и после бугарску, страну. Имање је то, природно, сматрано и даље као српско и на њему је била подигнута једна стражара. Год. 1884. Бугари су затражили, да се српска стража повуче одатле, пошто Брегово припада бугарском државном подручју, па кад Срби нису на то пристали они су 22. маја 1884. заузели то имање силом. Србија је на то упутила ултимативни захтев да се Бугари повуку одатле и да испуне и српска тражења о уклањању емиграната са границе. Бугари на то нису хтели пристати и због тога је Србија 28. маја прекинула дипломатске односе с њима. Сукоб се био нагло заоштрио и изазивао је бојазан да не пређе у непријатељство. Руска дипломатија радила је скоро нескривено против краља Милана и чак је омела задовољштину, коју је бугарски кнез А. Батенберг, у непосредним преговорима с краљем, био вољан учинити. Тако је то питање између Србије и Бугарске остало отворено, са обостраном затегнутошћу.
Тај сукоб изазвао је код краља Милана још веће неповерење према Бугарима. После аустриског уласка у Босну и Херцеговину и после његове обавезе примљене у Тајној Конвенцији, краљ је лично био начисто, да он на тој страни нема шта да очекује. Искључен је био и Новопазарски Санџак до иза Митровице, који је такође спадао у аустриску интересну сферу. За своје ширење Србија је, по краљевом уверењу, имала само један могући правац, и тај је водио низ ток Вардара. На том путу Србија је међутим имала да се сукоби са бугарским тежњама, које су у Санстефанском Уговору добиле с руске стране признање и потстрек. "Како ја сматрам Велику Бугарску, која би се приближавала границама стефанским као гроб српског народа", говорио је краљ аустриском посланику у Београду 3. маја 1885., "то ћу пре отступити и другима препустити одговорност за последице, него гледати, да се мојој земљи руским делом подвезују животне жиле". Краљ Милан није видео могућности за споразум између српских и бугарских тежња, и, као у Средњем Веку, њему се чинило да се питање може пречистити само силом.
Краљу, који је био плаховита и импресивна природа и који је у својим комбинацијама рачунао с кратким роковима, чинило се, да у балканској политици између Русије и Аустро-Угарске постоји супарништво које се не да лако изгладити и да сукоб између њих може избити сваки час. Кад је, међутим, 1884. год., нарочитим заузимањем Бизмарковим, дошло до састанка царева Вилхелма I, Александра III и Фрање Јосифа у Скјерњевцима, краљ Милан се био збунио и осетио преварен у својим прогнозама. Какав ће бити његов положај и значај кад и ако престане руско-аустриски антагонизам? Не могући да дозна текст ту створеног споразума, неповерљив како је био, он је помишљао на све. И с тога је у часовима клонулости помишљао на абдикацију и тражио од бечке владе обезбеђење за себе и за свог сина, а био је приправан да уступи и своја владарска права једном члану династије Хабзбурга. У Бечу су већ тада почели да гледају на њ као на невропата и почели су да га умирују. Омражен у земљи, с уверењем да га ни бечки пријатељи не цене и не подржавају у пуној мери, осећајући Русију као опасног непријатеља, која на све стране ради против њега, он је доживео и кризу у породици. Необуздан сладострасник он није био исправан муж, а краљица Наталија била је хладна и прилично ограничена, а упорна жена. Између њих су, сем тога, постојале и политичке противности. Краљица је била пореклом упола Рускиња и сва за Русију и краљу је, нарочито у ово време, правила честе сцене због његових сувише далеко отишлих веза са Бечом. Краљица је то чинила делом из уверења, делом из тактике да би постала популарна, а делом да би спасла будућност свог сина. Сва земља, скоро без изузетка, сем нешто интелектуалаца, била је против краљеве спољашње политике. Ристић је све јасније обележавао свој русофилски став, и баш у пролеће 1885. био је у Русији примљен од цара и дочекан на демонстративно свечан начин. А Пашић је још 1881. год. писао у Раду, да политика напредне странке "управо и није никаква политика већ измећарство".
Са Црном Гором односи краља Милана нису били нимало добри. Он је знао да је кнез Никола био једно време кандидат за српски престо иза смрти кнеза Михаила и да се, у ствари, никад није у души одрекао тих жеља. У рату 1876. год. било је доста неслагања између њих у извођењу ратних операција, а код Милана је било и извесне љубоморе због црногорских успеха и славе коју су њени борци стекли у српском свету. Али најтежи удар узајамном поверењу задало је то, што је кнез Никола не само примио кнеза Петра Карађорђевића, него му је у лето 1883. год. дао и своју кћер Зорку за жену. Карађорђевић је несумњиво био најопаснији противкандидат Миланов због огромног престижа његова деда у Србији и због слободарске репутације коју је он лично имао. Кнез Петар је одржавао везе са извесним људима из Србије, за које је краљ нешто знао или наслућивао, и с тога је зазирао од њега, а нарочито после Тимочке буне, кад су радикалски емигранти и опозиционари ушли у ближи додир с њим.
Усред тих краљевих личних и политичких криза паде изненада, 6. септембра 1885., проглас уједињења Источне Румелије са Бугарском. Српска дипломатија није о припремама за тај чин имала никаквих претходних обавештења, а, колико се данас зна, тај проглас је изазвао изненађење и у самом Бечу. Сам бугарски кнез, А. Батенберг, тврдио је, да је и он сам, неколико дана пре тога, био стављен пред свршен чин. Видећи расположење народа он се том прогласу није могао, а није ни хтео, да успротиви. Примио је и признао проглас, објавио мобилизацију и лично кренуо у Пловдив.
Кад је извршен пловдивски "преврат" краљ Милан се налазио у Глајхенбергу. Био је скоро изван себе. То спајање био је први корак за уједињавање Бугара и био је несумњиво политички успех, који ће лепо одјекнути и у другим областима где Бугари живе под туђином. Он је предвиђао такав одјек и у неким маћедонским местима и налазио је у том подривање и рушење својих јединих политичких експанзивних комбинација. Помишљао је да иза тог преврата ипак стоји и Русија. Љутио се много и на бугарског кнеза, што је ствар крио од њега као тобожњег личног пријатеља и што су Бугари, пре прогласа, своје војничке припреме правдали пред светом тим, што се тобоже боје српског нападаја. Раздражен и пун неповерења према свему и сваком краљ је одмах кренуо за Беч. У Бечу, краљ је овако објашњавао свој став: Одлуке Берлинског Конгреса, које сигурно нису испале по српској жељи, примљене су са српске стране са пуном лојалношћу. Сад, кад те одлуке мењају други, Србија неће да остане без доличне отштете, да не би својом пасивношћу дозволила поремећај равнотеже на Балкану. Иако је у његовим речима било много горчине и пребацивања бугарском акту, он се у тај мах још није био отворено изјаснио да своју отштету мисли тражити само на бугарски рачун. У Бечу су одговорни кругови умиривали краља, обећавајући му, да ће Аустрија имати у виду интересе Србије и да се он може потпуно ослонити на њу.
Кад се, 8. септембра, вратио у Београд краљ је био решен да устане против Бугара. Увећана Бугарска претставља опасност за Србију; териториално она је постала доиста два пута већа од Србије. Као већа и јача она ће развити у Маћедонији и већу активност и угрозиће тамо наше интересе. С тога је Србија проглашујући мобилизацију поставила захтев: да се има или поврати старо стање у Источној Румелији или да Србија добије отштету било од Бугарске било од Турске. У души, краљ је желео да то буде на рачун Бугарске; народ, одазивајући се мобилизацији без одушевљења, желео је да се то изведе на рачун Турске.
Србија је одмах ушла у преговоре с Грчком и понудила јој споразумну акцију. Грчком отправнику послова говорио је Милутин Гарашанин, тада претседник владе и министар Спољашњих Дела, да Србија мисли упасти у Маћедонију и Стару Србију, ако силе саме не би хтеле да узму у обзир њене захтеве. Удружене Србија и Грчка правиле би и јачи и озбиљнији утисак и имале би сигурно више успеха. Грчко јавно мишљење није било нерасположено за сарадњу, али је влада била врло опрезна. И она је, истина, узимала став незадовољника, али није хтела да се много излаже док не види развој тог питања у Европи. Питање њене отштете могло је бити само на рачун турског поседа; против Бугара Грци, већ по свом тадашњем географском положају, нису могли предузимати ништа. По упутствима из Петрограда Црна Гора није службено предузимала ништа, али је кнез Никола, у приватном разговору с аустриским послаником, наговестио, како и његова држава има потребу да се прошири према Призрену и Пећи.
Краљ Милан је од првога дана помишљао само на могући сукоб с Бугарима. Мисао о отштети у Турској, мада симпатична свима Србима и поздрављена чак и од Пашића из емиграције, ако му је и дошла на ум, била је брзо напуштена. Једно с тога што је осетио и што му је то било и речено, да би упад у Турску изазвао велике компликације и несумњиво посредовање великих сила; друго што се бојао турске снаге, коју је познао у недавним ратовима 1876-8. год.; и треће што је и иначе био киван на Бугаре и вољан да их казни за све што су му били скривили. Колико је био далеко од помисли да упадне у Турску види се најбоље по том, што је три дана после преврата намеравао да понуди Турцима савез против Бугара, и што је то касније и учинио. Мало потом, краљ је упутио у Румунију свог рођака генерала Катарџију, да румунском двору понуди сарадњу против Бугара, али је та понуда наишла у Букурешту на врло хладан пријем. Краљ Милан је, после толико незадовољства које је изазвао својом унутрашњом политиком, живо желео какав било виднији успех у спољашњим питањима.
Бечка влада се нашла у не малој неприлици. Краљу Милану хтела је искрено помоћи да дође до неког успеха, да би му, ради саме себе, учврстила положај. Али није хтела ни да се замери кнезу Батенбергу, ни да отежава његову ситуацију. Као рођак енглеске краљице Викторије он је био подржаван отворено од енглеске владе, с којом се у Бечу није хтело доћи у сукоб; аустро-угарској дипломатији кнез је био симпатичан већ због тога што је дошао у скукоб с Русијом; у Бечу су, најпосле, желели да га одрже већ и с тога, да на његово место не би дошао неки руски или Русима безусловно одани човек. Из Беча су с тога гледали, да некако доведу у везу српског краља и бугарског кнеза и да неким узајамним споразумом реше спор. По саветима из Беча, кнез даје затворити Пашића и растурити с границе радикалске емигранте и неке црногорске четнике, а онда је 18. септембра упутио краљу лично писмо. "Увек, а нарочито догод буде и једног циглог Турчина у Европи, морају Србија и Бугарска бити уско везане међусобно. Ја појимам, да је у Србији неукротива жеља за оштетом, али Турска је велика. Споразумимо се ми о нашим акционим сферама у Турској и она ће онда имати против себе сто хиљада место педесет хиљада људи. Ја сам спрема ступити у рат. Сва је земља под оружјем". Кнез се нудио да дође у Ниш и ту с краљем лично расправи све потребне погодбе за акцију. Али краљ Милан није хтео да с њим уопште води даље преговоре на тој бази.
По савету Енглеске бугарски кнез је покушао да се још једанпут објасни с краљем Миланом. Он му је хтео 7. октобра упутити још једно писмо и одредити свог министра Грекова, да му га донесе. Краљ Милан добио је поверљиво обавештење да је кнез то писмо показао и турском посланику и да је оно више дипломатски него пријатељски акт. С тога је отвореном депешом јавио кнезу, да неће примити ни доносиоца ни то писмо. Тај став је говорио јасно, да краљ неће одустати од акције без извесне конкретне добити. Међутим, код Бугара се јавио отпор са свих страна. Зашто се Срби буне против уједињења двеју њихових области, у којима они нису непосредно заинтересовани? Њихов млади национализам био је погођен у најосетљивију жицу и држање краља Милана дубоко их је вређало. И у кнеза и код народа јавила се одлучна жеља, да се, ако устреба, борба прими.
Краљ Милан, пошто је неколико недеља очекивао посредовање великих сила, које се нису могле сложити, објавио је 2. новембра рат, мотивишући га нападом бугарских чета на српске положаје крај Власине. У састављању ратног прогласа суделовао је и аустриски посланик гроф Кевенхилер.
Тај рат завршио се великим српским неуспехом. Стање српске војске било је врло рђаво. Милан Милићевић у свом дневнику бележи, како је прошла кроз Београд ваљевска војска: "Ух! Сва је гола, да је страх погледати!" Сем што није имала добра одела, војсци је недостајало и муниције и других потреба. У рат се ушло са стајаћом војском и неколико пукова прва два позива, јер краљ није имао поверења у све резервисте из народа. Војска је била рђаво вођена, са слабим заповедницима, а у рат је ишла без имало одушевљења. Није била ни довољно извежбана, нарочито не у руковању новим пушкама. Артиљерија је била потпуно застарела и истрошена у прошлом ратовању с Турцима. Врховна команда налазила се у рукама краља Милана, који није био никакав војник и који је иначе, по својој природи, био најмање погодан за то место. На Сливници, у борбама од 5-7. новембра, српска војска била је потиснута. Њена спора офанзива извођена без замаха и потребног јединства у команди, претворила се после пет дана у повлачење и дефанзиву. Малодушан и никад сабран краљ Милан је изгубио веру у војску и победу и једва је чекао примирје.
За то време Русија је живо настојала, да се обуставе непријатељства. На њен позив пристале су да раде у том правцу и Немачка и Аустро-Угарска. Србија је примила тај предлог већ 12. новембра и краљ је одмах издао наредбу да се прекину борбе; Бугари су међутим настављали продирање и ушли у Пирот. Ту је 15. новембра дошло до нове борбе, у којој су Бугари опет остали победници. Сјутри дан, по ранијој наредби своје владе, гроф Кевенхилер је у бугарском главном стану затражио од кнеза да се склопи примирје, претећи, у противном, аустриским војничким посредовањем. Кнез је под утиском озбиљне претње попустио, иако је хтео да пре предложеног склапања примирја освоји и Ниш и да одлучном победом на неки начин притера велике силе да признају оспоравани акт пловдивског преврата.
Преговори о миру вођени су у Букурешту. Србију је заступао Чедомиљ Мијатовић. Мир је потписан 19. фебруара 1886. и имао је само једну тачку: да се повраћа између Србије и Бугарске мир, који је био прекинут 2. новембра. Иако су тражили ратну отштету од нас Бугари је нису добили, а исто тако нису ништа добили ни од српског земљишта. Бугари су овим исходом ипак били задовољни: сматрани су као победници и Европа им је, у облику персоналне уније, признала уједињење Бугарске и Источне Румелије.
Краљев положај после овога неуспеха постао је скоро неодржив. Унутрашње незадовољство било је толико, да он због њега нити је смео да мобилише сву војну снагу земље, ни да чак сву стајаћу војску упути на границу. Његови непријатељи и у земљи и на страни могли су сад само да подвлаче колико су у својој опозицији имали право. Лакомислен, узбудљив, неповерљив краљ је тако очајно подбацио у ситуацији коју је сам створио, да се показао као неспособан и недорастао за свој тешки позив. Њему је већ на бојном пољу постало јасно да после Сливнице не може више настављати линију унутрашње политике коју је дотад водио. А с тим у вези помишљао је и на абдикацију. Од 1885. год. та га мисао више и не напушта; у свакој тежој прилици он је потрже као већ одавно зрелу, док је најпосле није и остварио.
Краљ се извесно време колебао коме ће да повери нову владу. У радикалима није имао вере, иако су они једини могли помоћи као стварни претставници народа. У тим страховањима подржавали су га и немачки и аустриски посланик. "Експерименат с радикалима", наглашавало се с те стране, "опасан је у великом степену, јер они људи који проповедају општи преврат учиниће сад све могуће уступке, да дођу на власт, а кад постигну тај циљ употребиће све, да остваре своје превратничке планове". Док се краљ колебао избио је нови преврат у Бугарској, који је на њ необично јако утицао. Са знањем и пристанком руских службених кругова створена је тамо официрска завера против кнеза. Да се прикрију праве намере беху у лето 1886. пуштене вести, како се Србија спрема на нов рат с Бугарском и како с тога гомила војску на граници. Верујући у те гласове, кнез Александар упути на границу најбоље и себи најоданије пукове. У ноћи између 20. и 21. августа упали су завереници у кнежев двор и с револвером у руци и натерали да потпише оставку. На краља је тај случај деловао веома дубоко. Бечка влада имала је доста муке док га је колико-толико примирила. Али тек што је та ствар некако легла, краљ је дошао у тешке сукобе с краљицом. Ти сукоби претворили су се у праве скандале. Све што је радио и предузимао краљ, извесно време, 1887. и 1888. године, било је скоро искључиво посматрано у односу на краљицу. У својој мржњи према њој није имао ни мере ни границе. Понашао се буквално као у наступима. Због сукоба с краљицом, којој није хтео дозволити да даље живи у Србији, он се разишао са напредњацима и пристао да уступи владу Јовану Ристићу са коалицијом радикала и либерала (1. јуна 1887.). Сам цар Франц Јосиф посредовао је лично да краљ још током 1887. год., не остави престо и пође некуд у свет, понесен својом страшћу и сатрвен својим неуспехом. Учинио је то не толико због краља лично, за кога је знао да има понашање болесна човека, него због неизвесности ко би после њега могао доћи и због тежине општег положаја. Због попуњавања упражњеног престола у бугарској и због Русима потпуно непоћудног избора Фердинанда Кобурга за новог кнеза, који је сматран као бечки човек, између Русије и Аустрије настало је такво стање, да је рат изгледао неизбежан. Бечким круговима није с тога могло бити свеједно ко се у тај мах налази на српском престолу и како би се, у случају рата, понела Србија.
Због опасности рата са Русијом бечкој влади није било нимало по вољи ни то, што се на челу српске владе налазио Ристић, који целом својом прошлошћу није давао никакве наде, да би према Аустрији показао више обзира него према Русији. Краљ се није усуђивао да га сам обори, али је доста допринео да се рђави односи између радикала и либерала прометну у кратковидо опако свађање. Место да одрже своју коалицију као јако средство против реакције и личног режима, радикали су се полакомили на понуђену власт и изазвали су 17. децембра Ристићев пад. Два дана потом они су већ имали своју хомогену владу под претседништвом генерала Саве Грујића, али је нису одржали ни четири пуна месеца. Већ 14. априла 1888. они су морали отступити, а нову владу је саставио опет, као 1883. год., Никола Христић, који је био чист чиновник и који је свој министарски позив схватио као војничку дужност.
Краљ је са послушном владом Н. Христића хтео да ликвидира свој разлаз с краљицом, који је пролазио кроз разне мене, пуне јавне саблазни и срамоте. Кад црквени суд није хтео да изврши развод брака, краљ је затражио од митрополита да то учини он лично. Митрополит је то 12. октобра и извршио. Знајући да ће објава о разводу деловати врло рђаво у земљи краљ је, да паралише њен утисак, одмах иза те објаве дао да изиђе, 14. октобра, и манифест народу о сазиву Велике Народне Скупштине и ревизији устава. Том одавно траженом и врло популарном ревизијом он је хтео да, колико то буде могуће, смири незадовољство и протесте у народу и да у публику баци много важнију и по народну будућност судбоноснију тему од разговора о разводу. Тај манифест било је чисто његово дело; за њ није претходно знала ни влада ни аустриски посланик. Краљ је њим хтео, сем поменутог разлога, да поправи и положај династије, спремајући као другу меру и своју абдикацију.
Нови устав радио је одбор најбољих стручњака у Србији и претставници свих политичких странака, а седницама је претседавао сам краљ. Нови устав дао је народу широке слободе, а Народној Скупштини пун ауторитет. Она је постала с владарем равноправан политички чинилац. Влада је била њој одговорна, исто као и владару. Кад је израђени устав имао бити изнесен пред Скупштину краљ је тражио од страначких претставника да се он прими без икаквих измена, онако како је предложен, "од корица до корица". У том није сасвим успео, јер је једна измена ипак учињена, али је иначе 22. децембра 1888. примљено све оно што је било уговорено. Та учињена измена била је доста важна (у чл. 200), јер је доносила ограду, да се "српска војска не може ставити у службу које друге државе без одобрења Народне Скупштине". Стојан Протић изречно каже, да је та измена учињена с обзиром на одредбе Тајне Конвенције, а опозицији је сугерисана свакако од лица која су тај уговор знала. Краљ је наваљивао да се та измена не чини, али је на крају ипак попустио. С новим уставом имао је почети нов политички живот Србије. Њом је она, први пут, добила скупштину која би, без икаквих корекција владиних, изражавала праву народну вољу и имала да уведе пун систем одговорности и народне и управљачке. Г. Слободан Јовановић дао је о том уставу овај суд: "Борба између краља Милана и радикала била је борба између два типа државног уређења. С једне стране, лични режим, бирократски систем, стајаћа војска, - с друге стране, парламентарни режим, локална самоуправа, народна војска. Краљ Милан није одржао лични режим, али је одржао бирократски систем углавном, а стајаћу војску потпуно. Парламентарни режим, који је захваљујући радикалима победио, имао је да се накалеми на једну бирократско милитаристичку државу."
Аустро-Угарској дипломатији било је прилично свеједно какве ће и колике ће уставне слободе добити грађани у Србији. Унутрашње кризе и потреси и у уставној ери тешко да би могли бити тежи од оних у време краљева личног режима. У осталом, у колико се Србија буде више бавила својим унутрашњим питањима и заплитала се у партиске борбе у толико ће бити мање активна и мање способна у спољашњој политици. Њој је било главно, да Србија у спољашњој политици настави дотадашњу политику краља Милана. Русија је последњим променама у Бугарској изгубила свој претежни утицај у тој држави; Аустро-Угарска се бојала да она исто тако не изгуби свој у Србији. Бојазан је била у толико већа, што је за првог намесника имао доћи Ристић. С тога је бечка влада тражила, да се рок конвенције продужи до пунолетства краља Александра, односно до 1. јануара 1895. Краљ је на то пристао. Приликом продужења конвенције учињене су протоколарно извесне измене и допуне у њеном тумачењу, које је краљ изрично тражио нешто у интересу династије, а нешто у интересу саме земље. У чл. II Аустро-Угарска се обавезивала да, по потреби, и са оружјем спречи непријатељске упаде црногорских чета у Србију, преко свог подручја, а да код Порте издејствује исти поступак у случају преласка преко турског земљишта. Најважнија је измена учињена у тачци VII. Место ранијег неодређеног текста, да се Аустрија неће противити проширењу Србије "у правцу њених јужних граница", сад је речено јасно "у правцу вардарске долине" и додато је, да ће то проширење бити "толико колико га прилике допусте". Иако је ова обавеза имала донекле више теориски карактер она је ипак била од значаја. Прво, што је признавала српско национално право у тој области и начелну потребу да Србија прошири своје подручје; и друго, што је та обавеза давала неку врсту јемства, да Аустро-Угарска неће решавати балканска питања без обзира на Србију или чак против ње.
Кад је 22. фебруара 1889. краљ Милан, на свечаном пријему у двору, приликом прославе дана прогласа краљевине, објавио своју абдикацију, било је то не мало изненађење за сву земљу. Силазећи са престола краљ Милан је, по Уставу одредио три намесника, који су имали владати до пунолетства младог краља Александра. Први намесник био је искусни државник Јован Ристић, несумњиво политички најауторитативнија личност тадашње Србије, а друга двојица били су генерали Коста Протић, краљев пријатељ, истакнут у борбама на Шуматовцу, и генерал Јован Белимарковић.
Политика краља Милана била је много осуђивана, али првенствено ради његове унутрашње линије и ради његових личних недостатака и мана. Али она се може разумети, и може чак и бранити у доброј мери. Ишчупати Босну из аустриских рука чинило се после Берлинског Конгреса не само потпуно безизгледно, него за сваког ко би то покушао и катастрофално. Шта је Србија могла да ради, ако није хтела да се потпуно одрече своје националне мисије? Једино то, да обнови своју активност на југу, где су се налазили други њихови саплеменици, који су исто тако гледали на Србију. Краљу се чинило, да је то чак и потребније. Ма какво да је било њихово стање под Аустро-Угарском, Срби су се ту налазили у једној правној држави и није било сувише велике опасности да ће национално бити уништени. У Старој Србији и Маћедонији стање је било много опасније. Турска је била црвоточна и држава без правне сигурности. Хришћани у њој, поред свих формалних закона и изјава, нису били равноправан елеменат. Међу хришћанима Срби су били понајугроженији. У Старој Србији њих су Арнаути просто истребљивали, одузимали им имања, грабили жене. На класичном нашем Косову, у Пећи, Призрену, под Звечаном ми смо постали мањина коју су они проређивали из дана у дан. У Маћедонији на наше се људе устремила бугарска пропаганда, која се није устручавала да против истакнутих људи употреби и средство терора. Њихова активност проширила се врло далеко. Још 1880. год. Бугари су покушавали да отворе своју школу чак у Призрену, а домало и у Сјеници. Ако се настави са таквим методама борбе и од Арнаута и од Бугара, са потпуном пасивношћу турских власти, наш елеменат је могао да поклекне или да се изгуби. Краљ Милан имао је право, што је на ту страну обратио више пажње; то је несумњиво позитивни биланс његове политике. То је осетило и наше друштво. После неуспеха у рату с Бугарима видело се, да ће положај нашег света тамо постати још тежи и да треба нешто живље предузети, да се међу тим људима на југу делује и да он осети српско учешће и бригу. С тим идејама основано је 1886. Друштво Светог Саве у Београду. Оно је имало "да вером и просветом стоји на бранику српске народности и да добро бди, да се ниједна српска душа не изгуби и не пропадне". Српска влада отворила је потом своје конзулате у Скопљу, Приштини и Солуну, а 1888. год. је у Министарству Просвете реформисано одељење за српске школе и цркве у Турској. Влада је касније све више узимала те послове националне пропаганде у своје руке хотећи да има више надзора и утицаја, а потискивала је приватну инициативу. Њена искључивост није била умесна, али су се њени људи бранили тим, да Друштво Св. Саве веша свој рад на велика звона и тим изазива подозрење турских власти.
|
