Vladimir Ćorović: Istorija Srba

Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Većina srpskog stanovništva, posle svog doseljenja na Balkan, bila se smestila u središtu balkanskih zemalja, od Vrbasa i Cetine na zapadu do Morave i Šar-planine na istoku. Za vreme jačanja srednjevekovne srpske države srpska ekspanzija bila je upućena u tri pravca. Na severu doprli su do Save i Dunava, na istoku do Timoka, a na jugu sve do Egejskog Mora. U severnom i istočnom pravcu srpska se državna ekspanzija podudarala sa etničkom; srodna slovenska plemena toga područja vrlo su se brzo stapala sa srpskim elementom. Na jugu i jugozapadu srpsko širenje je nailazilo na jak i svestan grčki elemenat i manje svestan ali vrlo žilav arbanaski i nije pokazalo mnogo uspeha. Ono je, u ostalom, i malo trajalo, ne više od četvrt veka. S raspadom srpske carevine i sa prodiranjem Turaka srpski je elemenat s krajnjeg juga bio brzo potisnut ili se izgubio u drugoj etničkoj većini.

Na drugim stranama srpsko etničko širenje uzimalo je sve veće razmere. Romanski gradovi na južnom jadranskom primorju kao Dubrovnik, Kotor, Budva, Bar i druga manja mesta dobila su pretežno slovenski karakter zahvaljujući samo prilivu iz svog srpskog zaleđa. Od kraja XIV veka taj je priliv postojao sve veći po celom primorju, kada su naši ljudi, sklanjajući se ispred Turaka, tražili utočište na tim stranama. Iz Srbije migracije prema severu, u mađarske zemlje, imale su dve faze. Za vreme despotske vlasti vršeno je naseljavanje despotskih imanja u Ugarskoj s planom, ali ne u velikoj meri. Druga faza, od pada Srbije, bila je sva užurbana, s puno meteža, s bežanjem u masama i sa voljnim i prisilnim preseljavanjem, koje je isto tako vršeno u velikim masama. U XVI veku broj srpskih stanovnika u Ugarskoj bio je nesumnjivo vrlo visok, pa ma i ne iznosio polovinu sve populacije, kako je govorio fratar Đorđe. Zbog pretežnog broja srpskog življa Bačka i Banat bili su dugo nazivani "srpska zemlja", Rá czovszá g. Jedan mađarski pisac kazuje, "da su iz Banata čitava sela mađarska prebegla preko Moriša na sever, a ono malo Mađara što je ostalo behu sami sebi ostavljeni u "moru srpskom". Na tom području "car" Jovan Nenad mogao je da osnuje čak i jednu posebnu državu, svejedno što je bila kratkog veka. Od druge polovine XV veka pa sve do danas Srem je dobio i zadržao isključivo srpski karakter. U prvoj polovini XVI veka sklanjao se, istina, dobar deo Srba iz Srema i južnih oblasti dalje prema severu i zapadu i Pavle Bakić imao je o tom više pregovora s kraljem Ferdinandom i drugim vlastima, ali su zato Turci spahije dovodili i tu, kao i u osvojenu Dalmaciju, srpske seljake i kmetove, da im obdelavaju polja, i srpsku miliciju da im čuva gradove i druge posede. Velika je bila uloga srpskih martoloza u turskoj vojsci pri ovim naseljavanjima. Oni su, uz turske vlasti, bili najbolja zaštita doseljenim srpskim zemljoradnicima i privrednicima, koji su brzo hvatali korena. Već 1543/4 god. pri javnim licitacijama za davanje u zakup turskih državnih prihoda javljaju se u Ugarskoj srpski privrednici kao zakupci, i to sa raznih strana, kao iz Foče i Cernice u Hercegovini, iz Sremske Mitrovice, iz Kovina i drugih mesta. Katoličko sveštenstvo, naročito više, koje bi u nevolji imalo okupiti svet oko sebe, bilo se razbeglo. Nestalo je sremske biskupije, a u Kaloči nije bilo biskupa za više od jednog i po veka. Nijedan biskup nije smeo da se vrati stalno pod Turke. To je znatno doprinelo da se proredio i katolički puk. Imanja katoličkih manastira i vlastelinstava dobili su ili turske spahije, ili su ih pritisli Srbi. Stari mađarski pisac Katona zabeležio je, kako su Turci naseljavali Srbima napuštena mađarska imanja i kako su Srbi nadvladali na području kaločke biskupije. Tada su kaločki Mađari zaboravljali svoj jezik, a učili "raški" (,rascianicam linguam’). Da Srbima u Ugarskoj nije bilo teško pod Turcima svedoči najbolje onaj slučaj, kad je 1552. god. jedan veliki broj Srba krenuo iz Banata u Erdelj da se tamo naseli, pa se posle izvesnog vremena opet vratio na stara mesta. Čak i Srbi u Erdelju više su voleli tursku vrhovnu vlast nego austrisku. Kad je 1556. god. izbio ustanak u Erdelju protiv Ferdinandova režima i kad, pomagan od Poljaka i Turaka, na čelo ustanka stade Petar Petrović, Srbi se u velikoj većini odlučiše za nj. Ferdinandove pristalice biše razjurene, pa je i on sam morao priznati svršeni čin. Petrović postade gubernator obnovljene mađarske države u Erdelju, a drugi njegov pomagač, Srbin Nikola Crepović bi postavljen za severinskog bana.

Već je B. Kuripečić zabeležio 1530. god., kako je u Bosni bilo doseljavanja iz Srbije. Ljudi su ispred Turaka išli u susedne slobodne zemlje, a kad su i te bivale ugrožavane onda bi uskakali na austrisko i mletačko područje. Ali u tim preseljavanjima učestvuje mali broj stanovništva; to su pretežno borbeni i odvažniji muškarci. Naročito je to slučaj sa uskocima, koji postaju ili vojnički najamnici Mletaka i Austrije, ili avanturisti sa nesigurnom sudbinom i nezajemčenim krovom. Pravo naseljavanje vrše delimično vlaški stočarski elementi, koji su u pokretu prema zapadu iz Huma i susednih zemalja već od osamdesetih godina XIV veka, i još više zemljoradnici. I u Bosni se zbivao sličan proces kao i u Dalmaciji i Ugarskoj. Katolički elemenat je u velikom broju napuštao ugroženu zemlju. Seobe iz Bosne u susedne dalmatinske, hrvatske, austriske i mađarske oblasti pominju se od pada Bosne, ali naročito od pada jajačke banovine. Kuripečić je već 1530. mogao zabeležiti, kako Bosna zapušćuje nešto od čestih epidemija, a nešto od iseljavanja. Proces iseljavanja pomagala su i susedne hrvatske i austriske vlasti, kojima je bilo mnogo stalo do toga da pustu granicu nasele elementom, koji se dao iskoristiti za ratničke svrhe. One su čak i pozivale ljude i davale im razna obećanja. Prve vesti o seobama u Hrvatsku iz susedne Bosne kazuju, da su one počele 1526. god., a prva veća seoba, sa 50 kuća, datira iz 1530. Hrvatski ban, čuveni junak Ivan Karlović, preporučivao je njihov slučaj austriskom zapovedniku na granici, naglašavajući da su "veoma dobri vojnici" (quia valde boni milites sunt), od ranije poznati, koji su, dok su bili među Turcima, mnogo jada zadali hrvatskim vlastima na granici, i koji su nedavno imali kod Bihaća uspešne borbe s Turcima. Bili su to ljudi iz Srba, Unca i Glamoča. Vođa njihov, glamočki vojvoda Stipković, s preporukom bihaćskog zapovednika, otišao je lično, s nekoliko ljudi, da primi srpske doseljenike. Dok su staleži alpiskih zemalja s mukom pristajali da dadu male kredite za smeštanje tih ljudi, vojničke vlasti bile su za to, da se oni prihvate. Smestili su ih privremeno na žumberačkom području u jesen 1530., gde je tako obrazovana prva "uskočka" kolonija. Ali ne bez teškoća. Iako su oni bili nastanjeni na opustelim mestima, ta mesta nisu ipak bila bez gospodara i njihovi vlasnici polagali su svoja prava na njih. Uskočki elemenat, sem toga, kao sve izbeglice, bio je mahom bez sredstava i bez discipline, i okolni vlasnici imali su muke s njima. Ali vrednost uskoka na granici osetila se brzo. Turski upadi bili su česti i nikad nisu prolazili bez štete po živote i imanja pograničnog stanovništva. S toga, po savetu vojnih krugova, alpiski staleži rešiše 1531. god., da za čuvanje straže na granici unajme za izvesno vreme i jedan broj uskoka. Prema vojničkim izveštajima zauzeo se za ove izbeglice i kralj Ferdinand. On je preporučivao da budu smešteni najpre na kraljevskim dobrima, na pustim i neobrađenim mestima, pa posle, po potrebi, i na zemljištima privatnih vlasnika. Svojim aktom od 24. aprila 1532. on je doseljenicima dao da besplatno žive na zemljištu, koje će sami kultivisati, i odobrio im je da sami sebi biraju svoje starešine. U leto iste godine potvrdio im je i pravo nasledstva na zemljište koje budu obradili, oslobodio ih je dvadeset godina od plaćanja poreza i od drugih nameta. "U raspravama radi zemljišta sudići im kraljevski kapetan, a u dužnost će im spadati da pomažu kod odbrane granice i da o svom trošku vojuju u kraljevskoj vojsci." Tako je, s tim povlasticama, već 1532. god. učinjen zametak budućoj Vojnoj Granici i službi graničara. Ovi doseljeni Srbi nisu bili prosti nevoljnici u svojoj postojbini, jer među njima nalazimo i lokalnih "vojvoda", i "knezova" i sveštenika, koji su u svom kraju svakako značili nešto.

Iza Bosanaca došlo je 1531. god. i do seobe jednog dela cetinskog dalmatinskog stanovništva. Broj doseljenika bio je oko 1.000, sa 700 muških glava. To stanovništvo vodilo je sa sobom i svoju stoku, čiji se broj cenio na 15.000 komada. Njih su s početka naselili u Slovenačkoj kod Kostelja, Poljana i po Krasu. Kranjski staleži bojali su se, da ih ostave na granici, da ne bi upadali u tursko područje i izazivali turske osvete. Ali su sposobne muškarce za vojsku plaćali, da bi ih mogli upotrebiti i za odbranu i za napadaj.

Između doseljenika i starosedelaca dolazilo je, međutim, do teških scena. Uskoci nisu pristajali da budu vlastelinski kmetovi, a zaseli su na mnoga njihova i crkvena imanja. Kako ih na dosta strana nisu puštali drukčije na imanja i kako su ih gonili s njih, to su oni pribegavali osveti. Bilo je otimačine, krađe i svakovrsnih nasilja, od kojih su stradali i susedni seljaci. To izazva 1533. god. uzbune protiv uskoka blizu Metlike i Žumberka, u kojima je bilo i žrtava. Uskoci su se branili, da sva zločinstva ne potiču od njih i da oni, ostavljeni sami sebi, moraju uraditi nešto da se prehrane. U vojničku službu uzimaju ih samo privremeno, za po tri-četiri meseca godišnje, i to ne sve, a od toga ne mogu živeti cele porodice. Sem toga, oni nisu pristajali, kao su govorili, da nad njima vladaju Hrvati. Kako su ih u isto vreme pozivali i Turci natrag, to je među njima nastalo kolebanje da se, doista, reše i na taj korak. Kralj Ferdinand bio je iskreno za to, da im se pitanje reši povoljno, a i bojao se da se ne vrate Turcima i da ih ne obaveste o pravom stanju na granici. Oni su se dotle borili "časno, pošteno i viteški" i pogranične zemlje treba da ih, u sopstvenom interesu pomognu. Kralj je mislio da bi se mogao postići kompromis na ovoj osnovi: da staleži ustupe Srbima pusto zemljište besplatno za šest godina, a posle šest godina da im plaćaju, u ime posedničkog prava, desetinu ili tako što. Staleži su odgovarali da je to sasvim neizvesno, jer nema nikakve sigurnosti da će uskoci posle šest godina hteti ma šta da daju, i s toga su ostajali nepomirljivi. Čuvali su svoje posede kao svoje, pa makar ostajale gole ledine. Pod kraljevim pritiskom pristali su, najposle, u proleće 1534., posednici grada Žumberka da ustupe taj grad srpskim uskocima zajedno sa gradskim područjem. Srba za nastanjivanje bilo je 350 kuća, pa su njihova naselja bila proširena i na područje Metlike, Kostanjevca, Frauenbruna i Pletarja.

Iako iskustva s tom seobom nisu bila nimalo ohrabrujuća ipak su se pregovori za preseljavanje počinjali sa obe strane, i od ljudi iz Turske i od austriskih pograničnih vlasti. God. 1538. prešlo je na austrisku stranu nekoliko stotina kuća iz Srba i obrovačkih Čiča, koji su doterali na 40.000 komada stoke. Austriske vlasti sprečile su Turke, koji su pokušali da zaustave taj prelazak. Posle pregovora od dve godine dana smestili su te ljude na ogulinska dobra Stevana Frankopana. Da Turci nisu ta preseljavanja gledali mirno razume se samo po sebi. Oni su sa svoje strane mamili ljude i obećavali im povoljne uslove, neke su hvatali i gonili, a neke su i pridobijali. Sem toga oni su u Bosansku Krajinu, koja nije nikad bila gusto naseljena, a koja je sad ostajala prilično pusta, dovodili u velikom broju srpske doseljenike iz unutrašnjosti. Tako su isto radili i u Lici i u severnoj Dalmaciji. S toga se ponekad i kod preseljenih Srba u Hrvatskoj javljaju težnje, da se vrate u Tursku, među svoje, gde neće biti tako neprijateljski gledani kao u novoj sredini. Zbog tih pojava, i pokušaja prebegavanja, i veza s Turcima, susedne su vlasti gledale ponekad na njih i sa mnogo sumnje. Nikola Zrinjski, koji je stvari posmatrao i kao pretstavnik hrvatskih staleža, predlagao je 1543. god. da se uskoci uklone sa granice, negde severno od Beča, ili na koju drugu stranu. Izgleda, da je doista te godine postojao neki tajni dogovor između Turaka i uskoka, koji je doveo do jednog turskog upada u Hrvatsku i stvorio protiv njih mnogo podozrenja.

Pravoslavni uskoci bili su naročito nerado gledani u sredini tada pretežno katoličkoj. S toga se već 1544. god. donose na izvesnim mestima rešenja, da se među njima počne življe delovati da prime rimokatoličku veru. U to vreme spominju se i katolički Vlasi. Takvi su, na pr. oni kojima su 1544. god. Nikola Zrinjski i Stevan Frankopan obećali zaštitu. To su bili ljudi iz okoline Ribnika. Jasno se može videti taj odnos iz jednog spiska Ivana Lenkovića, uskočkog kapetana, od 1. marta 1551., gde nalazimo pored vojvode Daje, Mitra Grubačevića, Rajaka Vuksanovića, Heroka Radanovića i dr. Stipana Vrinčića, Miloša Mikulića, Jurja Pavlovića i sl.

G. Radoslav Grujić skrenuo je pažnju na čitav niz imena bosanskih mesta oko nekih gradova Štajerske, kao što su Vareš, Modrič, Banja Loka, Jajce, Livanjci i dr., koja jasno govore za veze s Bosnom. Ne znamo, na žalost, ništa bliže o tom kad su nastali nazivi, ali da potiču od bosanskih iseljenika to je skoro sigurno. U spiskovima štajerske najamničke vojske XVI veka, od 1542-55. god., sreta se "srazmerno najčešće" prezime Bošnjak, a ima i imena kao Jajčanin, Ključanin, Plivljan.

Rezultat ovih i drugih seoba koje su im kasnije sledile bio je potpuna izmena dotadašnjeg plemenskog rasporeda u zapadnim jugoslovenskim zemljama. Severna Dalmacija dobila je ogroman priliv srpskog stanovništva, koje je potpuno smenilo hrvatsko, i to ne samo tu nego i u istočnoj Lici, u starim županijama Sane, Vrbasa i Dubice, koje su nekad pripadale zagrebačkoj crkvi, zatim u srednjoj Slavoniji. Hrvati su se povukli prema severozapadu, gde su u ranijoj užoj Hrvatskoj, stvorili svoj borbeni front. Katolički elemenat održao se ipak, sve do današnjih vremena, u središnjoj i zapadnoj Bosni, naročito oko važnih crkvenih središta, u Fojnici, Kreševu i Olovu; zatim u zapadnoj Hercegovini i južnoj Dalmaciji, gde su živo radili da ga održe i verski vaspitaju franjevačka braća, najzaslužniji katolički crkveni red u tim zemljama. U južnoj Dalmaciji, zapadnoj Hercegovini i središnjoj Bosni Turci nisu pravili naročitih teškoća katoličkom elementu zato, što mu tu nije bio opasan; svoje područje oni su budno čuvali i čistili od njega u glavnom samo na granicama, prema Mlecima, Hrvatskoj i Mađarskoj. Za održanje katolicizma u južnoj Dalmaciji znatno je doprinela Dubrovačka Republika, koja na svom području nije trpela druge vere i koja se trudila da svojim suvernicima bude od koristi.

U Bosni je naročito ojačao pravoslavni elemenat. Njega je, naravno, bilo i ranije. B. Kuripečić izrično navodi, da je u Bosni video "mnoge srpske crkve, svećenike i manastire". Ali je nesumnjivo da su sad izvesne oblasti bile preplavljene njim. U jednom našem zapisu kaže se za Vrhbosnu, bez ikakva ograničavanja, 1516. god., kako su se muslimani veoma namnožili, "a pravoslavne vere hrišćanske u toj zemlji veliko je umanjenje, tako da se ne nalazi ništa." V. Skarić je upozorio na činjenicu, da su dva sarajevska sveštenika vršili obrede i po susednim selima, jer u njima nije bilo posebnih parohija. Međutim, iako je Vrhbosna sa Sarajevom bila dugo sedište zemlje i turskih vlasti, iako je Sarajevo samo bilo pretežno tursko naselje, prostrano sarajevsko polje dobilo je vremenom ogromnu pravoslavnu većinu. Sarajevska naselja potiču pretežno iz limske doline, a pravoslavno stanovništvo bosanske krajine iz Hercegovine, Raške i Crne Gore.

Sa ovim seobama proširilo se znatno srpsko etničko područje. U nacionalnim pogledu Srbi su pod Turcima dobili izuzetan značaj, daleko veći nego, na pr., Bugari. Oni su, istina, izgubili slobodu, stradali su dosta i fizički i materialno, davali su težak porez u krvi, ali su, ipak, napredovali. Oni su imali veliku životnu snagu, sposobnost snalaženja u situaciji, i u dobroj meri potporu svojih muslimanskih sunarodnika, koji su se u Turskoj popeli do visokih časti. Srpska naselja dopirala su do iza Budima na severu, do Lipove i Arada na istoku, do Žumberka i Knina na zapadu. Ona nisu bila u etničkom kontinuitetu, rasplinula su se i s toga mnoga vremenom i iščezla, ali su hvatala glavne prometne i trgovačke tačke i doprinela privrednom i kulturnom razvijanju izvesnih naših sredina.

Značaj ovih seoba treba istaknuti i sa još jednog gledišta. Biološko jedinstvo jugoslovenske rase, koje nesumnjivo postoji i pored svih uskogrudih plemenskih reakcija, donekle se bilo pomutilo životom u posebnim političkim jedinicama, jer je u njima dolazilo do mešanja sa drugim rasama ne samo neslovenskim, nego i neindoevropskim. Usled ovih seoba ono se obnovilo. Nema danas nijedne jugoslovenske oblasti, u kojoj nije došlo do mešanja stanovništva, a vrlo je malo bratstava i porodica u kojima nije bilo krvne zajednice.

Dobar deo iseljenika na zapadu poticao je iz oblasti stare srpske države. On je kretao tamo, kako smo već napred rekli, ne bez svojih lokalnih vođa, vojvoda, knezova, sveštenika; na sever su ga vodili čak istaknuti članovi plemićskih porodica. Ti ljudi nisu išli bez svesti o svojoj prošlosti i o njenoj vrednosti. To se vidi jasno po tome, što su sve zapadne oblasti primile od njih tradicije i kult glavnih momenata i ličnosti srpske prošlosti. U Bosni se skoro potpuno zaboravila tradicija njihove istorije; najkrupnije ličnosti njihove, sem poslovičnog Kulina bana, potonule su u zaborav. Najmoćnije sredstvo za širenje srpske državne tradicije bila je narodna epska pesma, koja je po svom duhu i epici proizvod isključivo nemanjićsko-srpske državne kulture. Sa izvanredno bogatim fondom raznovrsnih motiva vešto unesenih u našu prošlost, sa mnogo istoriskih sećanja i saosećanja, snažna, bogata maštom i poletom, sa živom i neposrednom dikcijom, ta je poezija postala neobično popularna po celom slovenskom jugu. Umetnički ona je nesumnjivo najlepši proizvod naše narodne stvaralačke snage i dostojno zamenjuje oskudicu druge književne proizvodnje. Čak je, zato što je duboko rasna i originalna, i nadmašuje. Nju su iseljenici raznosili kao svoje najveće duhovno dobro. Tako je u Slovenačku dopro kult Kraljevića Marka; tako je Dalmacija bila puna pesama o njemu i kosovskim junacima; tako se u Bosni, među katolicima, prepeva motiv o pogibiji Prijezde vojvode i padu Stalaća. U severnoj Dalmaciji uveden je pravi kult Kosova i vezan je čak za jedan njihov istoimeni geografski objekat. Nikola Tomazeo zabeležio je primera radi, u Dalmaciji pesmu o rođenju Kraljevića Marka i o njegovu ocu kralju Vukašinu, a u Bosni je, u jednoj katoličkoj zbirci, očuvana jedna od najizrazitijih varianata Jugovića majke. Na novom području Srbi su nastavili sa daljim razvijanjem te poezije, čiji junaci postaju Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin Janko, braća Jakšići, Banović Sekula i mnogi drugi, pa među njima i kralj Matijaš.

Naročito su se u XVI-XVII veku razvile pesme o uskocima i hajducima. Ovi su sami bili glavni nosioci epske pesme, uz slepe guslare. Slaveći prošle junake oni su, u isto vreme, stvarali raspoloženje i za sebe. Hajdučija, mada u osnovi razbojničko zanimanje, imala je simpatija kod hrišćanskog sveta zato što je najobičnije pogađala Turke, što je dolazila kao neka vrsta osvete, i što je u dosta slučajeva zaklanjala sirotinju. Hajduci i uskoci, sa manjim i većim četama, ali ponajviše sa četama od trideset ljudi, pod vođstvom jednog harambaše, napadali su trgovačke karavane, turske kule i čardake, i pojedine turske transporte i odrede. Vrlo su opasni bili po velikim planinama kao što su Romanija, Suva Planina, Homolje, Moravska Šuma, Šumadija i sl. Čvrsto povezani između sebe hajduci su bili prilično disciplinovani; naročito je bila velika strogost biranog harambaše. Zimi, kad je nemoguće ostati na terenu, odlazili bi kod svojih jataka. Tu bi prepevali stare i stvarali nove pesme, kojih ima, s raznim sadržajem, nekoliko stotina. Hajdučki i uskočki ciklus epskih pesama danas je nesumnjivo najmnogobrojniji, iako nije najraznovrsniji, a po snazi, lepoti, slikovitosti i ponekad duhovitosti ne zaostaje iza kosovskog i onog o Kraljeviću Marku.

Gusle su bile najpoštovaniji predmet u kući posle ikone. U Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i južnim krajevima Srbije tvrdio je Vuk Karadžić, njih je bilo skoro u svakoj kući; nekad "teško je naći čovjeka da ne zna guđeti, a mloge i žene i đevojke znadu." Pevali su ih slepci po kućama, vašarima i zborovima kod crkava i manastira. "Putnik kad dođe u kaku kuću na konak, obično je da ga uveče ponude s guslama da pjeva, a osim toga putem po anovima i po krčmama svud imaju gusle, pa putnici uveče pjevaju i slušaju; a ajduci zimi na jataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle." Mnogi ugledni ljudi pevali su pesme uz gusle, tako još u novije doba vojvoda Mirko Petrović, otac kralja Nikole i vojvoda Bogdan Zimonjić. Kao nekad u Srednjem Veku pojedini velikaši što su imali svoje epske pevače, tako ih je bilo još i u Novom. Za Smail-agu Čengića zna se to s više strana. Mada u najnovije vreme sve naglije iščezava, kult gusala traje ipak i u naše dane. Kad smo 1933. god. nas nekoliko profesora sišli s Brskova u Mojkovac došla su, među drugima, i tri guslara da nas pozdrave i počaste svojim pevanjem.

Od XVI veka predmeti i interes epske pesme dobijaju nove elemente, jer je ona bila i ostala izraz pravog narodnog života i osećanja. U rukopisnom Erlangenskom Zborniku narodnih pesama, pisanom oko 1720. god., nalazi se jedna pesma, koja je čist proizvod XVI veka i kao takva prototip jedne vrste nove poezije, u kojoj su srpske simpatije na strani Turaka:

Kajica Radonja je, po drugim našim pesmama, bio ljubimac despota Đurđa; on ga zove najlepšim imenima na zboru gospodskom i njim "sovru začeljuje". Ovde, Kajica, kao martoloz, spasava Bali-begova sina iz ropstva Zmaj-despota Vuka. Posle će, u drugim pesmama kojima su tvorci naši muslimani, biti opevani turski i muslimanski junaci, Đerđelez Alija, Husref-beg, Bojičić Alija, Mustaj-beg Lički i dr., ali u istom metru, u istoj epskoj plastici, i sa skoro istom dikcijom i tehnikom stiha. Tako je epski deseterac srpske raške sredine išao uporedo sa srpskim etničkim širenjem i postao izraz celog našeg naroda. Njegov uticaj oseća se, sem toga, i u bugarskoj narodnoj epici, i to, i tamo, ne samo oblikom, nego i sadržajem i katalogom junaka i događaja.

<<   Sadržaj   >>