Vladimir Ćorović: Istorija Srba

Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Pred očima Dubrovnika popadale su redom, u kratkom razmaku od nekih četrdeset godina, sve naše slobodne države Srbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora. Četvrt veka samo iza njih bila je srušena i mađarska kraljevina. Jedina je u tom opštem brodolomu ostala pošteđena mala Dubrovačka Republika. A ostala je pošteđena ne samo zato, što je bila malecna i politički potpuno bezopasna, nego što je, prateći budno događaje, pažljivo izbegavala da dade povoda za sukobe. Njezini neprijatelji prebacivali su joj, da, iako je Republika strogo katolička država, u njezinoj politici nema nimalo prave hrišćanske solidarnosti i da se ona stavlja u službu Turske i preko obaveza, koje se traže od jedne vazalne države. U Dubrovniku je, nesumnjivo, u državnim poslovima razum uvek vladao nad osećanjem. Toliko propovedana potreba hrišćanske solidarnosti gurnula je poslednjeg bosanskog kralja u rat s Turcima, ali se u sudbonosnom času ne nađe niko sa strane, da stradalniku priskoči u pomoć. Mađarska, mezimac papske kurije, pala je isto tako ostavljena sama sebi. Kroz Rim su 1527. god. pustošile hrišćanske čete gore nego da su bili Turci. Domalo moćne hrišćanske države, kao Francuska, tražiće savez s Turcima. Šta se onda moglo zameriti malom Dubrovniku, što se nekom avanturističkom poduhvatom nije izložio sigurnoj i beskorisnoj propasti?

Dubrovčani nisu bili nikakav politički činilac, niti su imali političkih ambicija. Bili su, u glavnom, dobri trgovci, koji su u težnji da dobiju više mogućnosti za rad tražili stalno naslona na onu silu, koja je u izvesnom periodu pretstavljala glavnu snagu na Balkanu. Tako su do 1205. god., s malim prekidima, priznavali vrhovnu vlast Vizantije; od 1205-1358. bili su podložnici mletački, koji su im slali svoje plemiće za knezove; od 1358-1526. stajali su pod zaštitom Ugarske. Srpskim vladarima davali su za slobodnu trgovinu po njihovoj zemlji poklone u novcu i sviti, a od vremena Uroša I uveden je stalni godišnji danak od 2.000 perper, koji se od Dragutinova vremena plaćao o Mitrov-danu i s toga se zvao "svetodimitarski dohodak". S Turcima su Dubrovčani stupili u veze od 1430. god. šaljući im svoja poslanstva, a 1442. su dali zakletvu vernosti sultanu i poslali mu prvi godišnji poklon u vrednosti od 1.000 dukata.

Po staroj lokalnoj legendi, koja je ušla u književnost, Dubrovnik je podigao mladi slovenski Kraljević Pavlimir, čiji su pretci zbog domaćih smutnja morali da beže u tuđinu i da se stane u Rimu. Otud se vratio, na poziv, mladi kraljević da savlada protivnike, povrati red i kao krunu rada podigne Dubrovnik. Kao što je nekad Eneja, bežeći iz Troje, došao u Italiju da njegovi potomci dignu Rim i izvedu sintezu Istoka i Zapada, tako je, po ovoj legendarnoj kombinaciji, stigao i Pavlimir iz Rima, da stvori simbiozu romansko-slovenskog elementa i njegove kulture, toliko karakteristične za celo naše Primorje.

U stvari, Dubrovnik je nastao iz dva naselja: slovenskog brdskog Dubrovnika i romanskog Raguziuma, koji se digao na malom ostrvu i koji su naselile izbeglice iz bliskog Epidaura. Dodir između Slovena i Romana bio je na tom području živ i neposredan, što jasno pokazuje veliki broj očuvanih romanskih naziva mesta, kao Cavtat, Konavle, Brgat, Rožat, Šumet, Bulet i sl. Sloveni i Romani zasuli su, posle izvesnog vremena uski morski kanal između grebena, zvanih Penatura, kod današnjih Pila i posle ceo Stradun, i tako su stvorili zajednički grad Dubrovnik-Raguzium, Raguza. I danas je još očuvano ime starog slovenskog Graca, koji je štitio nekadašnje slovensko naselje. Dubrovnik se širio postepeno na račun susednog humskog i trebinjskog područja i plaćao je za zemljište i vinograde godišnji najam, zvan mogoriš (margarisium), od po 60 zlatnika humskim i trebinjskim vladarima. Kao luka Dubrovnik i njegov Gruž imaju svoj razvoj da zahvale jedino trgovini i izvozu iz njegova zaleđa, Huma, Travunije i Raške, koji su se proširili na veći deo Srbije i dobar deo Bosne. U staro vreme glavna središta dalmatinskog primorja u administrativnom i trgovačkom pogledu behu Salona i Narona; Epidaur, koliko se zna, nije imao većeg značaja. S toga je i razumljivo, što je legenda stvaranje Dubrovnika vezana za jednog susednog slovenskog plemića, koji gospodari Trebinjem.

Dubrovnik se razvio naročito od XII veka, posle trgovačkih ugovora sa Nemanjom i banom Kulinom. Od XIII veka u njemu počinje prevlađivati slovenski elemenat. Činovništvo i poneki trgovci i zanatlije dolazili su u Dubrovnik iz raznih mesta Italije, a naročito iz Mletaka; gradska aristokratija osećala se kao romanska i negovala je tu kulturu; ali je široki puk bio pretežno slovenski i u gradu i u njegovu području. Već u XIV veku i kod aristokratije ima primetne slavizacije, a od XV veka grad u ogromnoj većini nosi slovensko obeležje. Veliko Veće Republike donelo je 26. oktobra 1395. ovaj izvanredno važni zaključak: "Unapred niko iz krajeva gornje ili donje Dalmacije niti iz ijednoga stranoga kraja ne može se učiniti niti postati građanin Dubrovnika, niti se učiniti niti potvrditi u Velikom Vijeću Dubrovnika, nego je jedino Malo Vijeće slobodno da imenuje za građane Dubrovnika one ili između onih koje grad Dubrovnik drži i smatra za Slovene, na načine i po običajima kojima su i dosad Sloveni pravljeni i primani u građanstvo Dubrovnika."

U gradu se naročito cenila sloboda. Njoj je Dubrovnik zahvaljivao, mimo sve druge gradove Primorja, svoj privredni i svoj kulturni procvat. Mlečani su izvesno vreme s ljubomorom pratili njegove trgovačke veze, ali nisu uspeli da ih spreče, iako su to češće puta pokušavali. Istina, Dubrovnik se trgovački digao sa mletačkim kapitalom. Eksploataciju rudnika u Srbiji i Bosni, koja im je donela glavno bogatstvo, Dubrovčani su mogli početi u većoj meri tek sa kreditima iz Mletaka. Štiteći se od prepada i sa kopna i sa mora Dubrovčani su opasali svoj grad sa u ono doba neosvojivim, odlično građenim bedemima, koji su i do danas očuvani. Te gradske utvrde održavali su uvek u najboljem radu i bdili su u njima sa strogošću koja nije znala ni za kakve izuzetke. Kad je u pitanju bila sloboda građani su se rešavali i na veoma velike žrtve. I trgovac je dobro razumevao da cena za slobodu nikad nije plaćena skupo. S toga je sloboda - libertas isticana kao glavni cilj cele državne politike. "Ona se ne prodaje ni za sve zlato", pisalo je na gradskim bedemima; njoj su ispevane i najoduševljenije pesme dubrovačke književnosti.

Kao i Mletačka Republika, prema kojoj je izgradila svoje uređenje, i Dubrovnik je bio aristokratska republika. Na njenom čelu nalazili su se do 1358. god. mletački plemići, iz ponajboljih kuća, sa mandatom od dve godine dana. Ostale vlasti bile su dubrovačke. Svi punoletni plemići sačinjavali su Veliko Veće; njihov najveći broj iznosio je 1319. god. 241 člana. Izvršnu vlast imalo je Malo Veće, koje je s knezom zajedno brojalo 12 članova. Veće Umoljenih (Consilium Rogatorum) s nejednakim brojem članova (od 45-60), u stvari Senat, stvaralo je "po pravilu zakone i sve važnije odredbe u unutrašnjim i spoljašnjim poslovima". Velik ugled imalo je sveštenstvo, koje je na području Dubrovačke Republike bilo isključivo katoličko. Najstariji red bili su benediktinci, koji su osnovali svoj veliki manastir na Lokrumu. Franjevci i dominikanci podigli su svoje manastire blizu dva jedina izlaza iz grada; prvi na Pilama, a drugi na Pločama. Oni su tako simbolički bili neka vrsta gradske straže, duhovne i fizičke. Kroz te dve kapije nije sve do XIX veka prošla nikad nijedna tuđinska vojska kao osvajač.

Imajući potpunu svoju samoupravu, ne postradavši nikad i ni od koga u svom gradu, Dubrovčani su se osetno dizali. U gradu se postepeno gomilalo bogatstvo, koje je donosila trgovina po Balkanu i sa lepom trgovačkom flotom po celom Sredozemnom Moru. Može se sasvim dobro pratiti po trgovačkim obračunima, po mirazima i testamentima u gradskim knjigama kako se u dubrovačkim porodicama množe predmeti od srebra, skupih tkanina i bogatije pokućstvo. Sa Srbijom su odnosi od XIV veka vrlo srdačni, jer najveći deo tamošnjih rudnika drže dubrovački trgovci bilo sami, bilo kao ortaci. U Brskovu, Rudniku, Trepči, Novom Brdu i po drugim mestima njihove su kolonije bile vrlo jake. Od 1325. god. imali su Dubrovčani u srpskom kraljevstvu i svoj pravi konzulat, a konzula je, s užim delokrugom, bilo već od kraja XIII veka. Posle se konzuli javljaju i u drugim zemljama susedstva, s kojima je trgovački promet postajao sve intenzivniji.

S materialnim blagostanjem dizalo se i duhovno. Mladi plemići dobijali su vaspitanje ne samo u svom gradu, nego mnogi i u Italiji. Grad, istina, nije imao nekih viših škola, ali se trudio da dobavlja dobre učitelje. Pozivani su učitelji i za slovensku pismenost, i to ne samo za Dubrovnik, nego i za Ston. Crkvena umetnost razvijala se lepo. Graditeljstvo, u romanskoj tradiciji, ima nekoliko objekata nesumnjive vrednosti. Divona, očuvana do danas, sa lepom lođom romanskog stila i vrlo ukusim prozorima podignuta je XIV veka. U to vreme, naročito u prvoj polovini XIV veka, bili su u gradu u modi prozori "saracenski", uobičajeni po obalama južne Italije i Španije. Lepi knežev dvor, rađen s puno ukusa i pažljivo, dovršen je 1425. god. U današnjem svom obliku potiče, s preradama, iz 1462. Nemamo, na žalost, bližih podataka o dve glavne dubrovačke crkve, onoj Gospe i Sv. Vlaha, pošto su obe stradale za vreme velikog zemljotresa od 1667. god., pa su obnovljene tek početkom XVIII veka. Crkva Sv. Spasa dovršena je 1520. god., ali se nije računala među najreprezentativnije građevine. Mnogo se polagalo i na crkveno slikarstvo. Sama vlada je već krajem XIV veka pomagala umetnike sa strane stavljajući im u dužnost, da poučavaju i po nekog Dubrovčanina. Tako je, na pr., 1389. god. data plata "grčkom slikaru" majstoru Jovanu iz Drača; 1390. sklopljen je ugovor sa slikarem Stojkom Druškovićem, očevidno nekim našim čovekom; a bilo je slikara i iz Italije i Ugarske. Zgrade pojedinih plemića bile su pune umetničkih predmeta, ali ponajviše tuđih. Lepo se razvila kod nas zlatarska umetnost i njeni predmeti su služili često i za izvoz, ali prvenstveno na Balkan.

Današnji izgled dubrovačkih zgrada i ulica potiče mahom iz XVII veka, posle pomenutog strašnog zemljotresa. Kuće su kamene, solidne, sa po tri-četiri sprata, ali bez naročitih ukrasa. Ulice su tipično talijansko-primorske, uske i mračne. Sve manje-više vode sa stepenicama prema bregu, jer je prostor Straduna i pijace vrlo teskoban za pravi razvoj grada. Kuće izvan gradskih zidina dizane su visoko na podnožju susednih bregova i do njih se ide uz mnogobrojne i prilično strme stepenice (u gradu za to postoji izraz "čini skale"). U samom gradu, gde se iskorišćavalo svako slobodno mesto, ima vrlo malo bašta i zelenila, nego je sve gusto i zbijeno. Malo daha daju kućama terase i poneko vrlo usko dvorište.

Izvesni naši ljudi iz unutrašnjosti dolazili su preko Dubrovnika i njegovih ljudi u dodir sa zapadnom kulturom. Neki su se tu i vaspitavali, kao Balša sin Đurđa Stracimirovića, ili kao neki bosanski plemići (n. pr. Brailo Tezalović). Iz Dubrovnika su se, u priličnim količinama, izvozile u naše zemlje razne vrste svite, brokata, kadife, i drugih skupocenih materija, koje su se sviđale našoj srednjevekovnoj vlasteli. Dubrovčani su učili našu unutrašnjost i raskošnijoj hrani i piću, malvasiji, južnom voću i raznim mirođijama. Bogat je bio izvoz boljeg oružja, posuđa i lepšeg nakita. Da su naši ljudi već XV veka poznavali material i da se nisu dali lako prevariti svedoči najbolje slučaj Hercega Stepana, koji je izazvao spor sa dubrovačkim trgovcima zbog lažnih kamenova mesto diamanata na jednom plaštu. Iz unutrašnjosti se izvozila stoka, stočni proizvodi, vosak i od kraja XIII veka naročito rude: olovo, bakar i srebro.

Dubrovnik je imao veliku i dobru trgovačku flotu i na nju je bio naročito ponosit. Njena aktivnost datira iz IX veka i bila je veća nego ijednog drugog grada Dalmacije. Tada su njihove lađe prevozile slovenske ratnike u južnu Italiju i činile i tad i posle ne malih usluga Vizantiskoj Carevini. Dok se nalazio pod mletačkom vrhovnom vlašću Mlečani nisu sprečavali razvoj dubrovačke trgovačke mornarice, ali su im postali opasni protivnici, kad je mali grad pod Sv. Srđem prišao Mađarima, njihovom glavnom i vekovnom protivniku o posed Dalmacije. U svom naponu Dubrovnik je imao preko 300 velikih lađa. Kao neka pomorska "sila" Dubrovčani su kao s pravom težili da prošire svoju vlast i na susedna ostrva, pa su postepeno pridobili sem susednih malih otoka, još Lastovo, Mljet i Korčulu, a živa im je želja bila da se dočepaju Brača i Hvara. Kad su 1333. god. dobili Ston, a 1426. god. Konavlje javila se u Republici težnja da svoju "državu" prošire i novim dobitcima. Jedno vreme mnogo su radili da dobiju Trebinje. Turska osvajanja razbila su sve te želje i osvestila su ih, da ne idu preko granica svoje moći. Od četrdesetih godina XV veka Dubrovčani se predaju samo razvoju svoje trgovine i svoje flote, i to im je donelo, bez mnogo potresa, vrlo krupne rezultate. Dubrovački pesnici s ponosom su u XVI veku govorili, da je njihova mornarica "gospoja i kraljica svijeh mrnara na sem svijeti"

Veze sa svetom, blagostanje, razvoj duhovnog života izazvali su u Dubrovniku i stvaranje književnosti. Izvestan deo naših ljudi, koje su želja za naukama ili razni slučajevi odveli u tuđinu, istakli su se dosta rano svojim uspesima, pa su neki posredno i neposredno uticali i na ljude u otadžbini. Među njima su bili čuveni teolozi, kao, n. pr., Serafim Bunić ili Grgur Natali Budislavić, ili pravnici kao Raguzio de Raguzens, ili ekonomisti kao Benko Kotruljić. Još više su delovali primeri tada već razvijene talijanske književnosti, koja je imala Dantea i Petrarku i čitav niz drugih pesnika velikog talenta. Sem toga, Dubrovčani su bili u živim vezama i sa ostalim gradskim sredinama po Dalmaciji i ostrvima, gde su se, isto tako, pod zapadnim uticajima stvarale književne škole. Iz severne Dalmacije došao je tako u književnu upotrebu dubrovačku čakavski dialekat, iako su ceo grad i njegova okolica bili čisti štokavci. Prvi dubrovački pisci počeli su svoj rad na latinskom jeziku. Prvi dubrovački "ovenčani pesnik" (poeta laureatus) bio je Petar Menčetić, a najistaknutiji pesnik latinista beše Ilija Lampridije Cerva, pravi pretstavnik savremenog humanističkog pokreta. Prvi pesnici na narodnom jeziku behu prilično neobuzdani Šiško Menčetić i Đore Držić, obojica čisti liričari i obojica poslednici Petrarkine pesničke škole. Kod Držića je, mimo običaja tih vremena, bilo i nešto uticaja naše narodne lirske poezije, koja se s njim prvi put javlja kao umetnički činilac u našoj književnosti. Popularan je postao sa svojom Jeđutkom, zanimljivom lirskom pesmom Andrija Čubranović, koji je stvorio obrazac za više sličnih pokušaja. Pobožnu, političku i "remetsku" poeziju negovao je čudnjak Mavro Vetranović, koji je pevao i crkvene drame, sve sa izvesnim pesničkim osećanjem, ali bez imalo umetničke mere. Među svim tim književnicima, koji su rođeni u drugoj polovini XV veka, a radili u prvoj polovini XVI, najveći talenat pokazao je Marin Držić, književnik od ređe vrednosti. On se ogledao u više književnih rodova, ali glavna mu je snaga u komediji, u kojoj je pokazao i invencije, i duha, i dobar posmatrački dar, i u kojoj je dao nekoliko dobro pogođenih tipova i scena iz savremenog dubrovačkog društva. Od sredine XVI veka dubrovačka književnost razvija se sve više i obilatije; stvara odličnu liriku, dramu s naročito uspelom lokalnom komedijom, i širok ep. Jedino što nije uspela da razvije do većeg stepena bila je umetnička proza. U celoj našoj sredini, među Srbima i Hrvatima, nijedan drugi grad nije mogao da se meri po književnom stvaranju sa Dubrovnikom, ni u pogledu količine stvaranja, ni po njegovoj vrednosti.

Kad je 1526. god. pala mađarska država pred Dubrovnikom je stajao samo izbor između Mletaka i Turske kao vrhovnih gospodara. Iako hrišćani, Mlečani im nisu bili bliži srcu. Dubrovnik je bio trgovački toliko razvijen, da bi Mleci, u sopstvenom interesu, kao konkurenti, morali da mu škode. Tursko susedstvo i turska vrhovna vlast, znalo se, neće biti laki. Ali im Turci, koji nikad nisu bili dobri trgovci, nisu ni mogli ni hteli poslovno smetati. Naprotiv. Oni su dali Dubrovčanima, kao svojim haračarima, povlašćen položaj u celom svom prostranom carstvu, otvorili im sve svoje pijace, i ostavili im potpuno slobodne ruke u unutrašnjim poslovima i svima drugim vezama. Godišnji danak koji su plaćali sultanu ustaljen je bio od 1481. god. na 12.500 dukata i Republici, koja se razvijala u punoj meri, ta obaveza sve do kraja XVI veka nije padala teško. Kada se imala da odluči kome da pristupi Republika se nije mnogo kolebala i već iste, 1526. god., priznala je sultana kao vrhovnog gospodara. Nije kakav svetovni državnik ili trgovac, nego je baš jedan sveštenik, i to pesnik, Mavro Vetranović, smatrao za patriotsku dužnost da svom gradu savetuje ovakvu politiku:

Da nije doneo takvu odluku Dubrovnik bi, vrlo verovatno, ili bio pokoren ili bi, opkoljen Turcima sa svih kopnenih strana, imao vrlo mnogo da strada. Grad je imao hrišćanskog saosećanja; u njemu se i kroz književnost i inače davalo ponekad, iako oprezno, izraza bolu zbog teške hrišćanske sudbine, ali se čuvala svoja koža. Turskoj sili nije bilo brane. Zavađani i ljuto međusobno zakrvavljeni hrišćani, koje je već počeo da razdvaja protestantski pokret i nove krize s njim u vezi, nije je mogao da stvori. Mlečani ponajmanje.

Poručuje im dubrovački pesnik i ljutito i nedvosmisleno. Naprotiv. Na njih "uzdiše poglavje krstjansko", jer njihova nevera

Uostalom, ako već Mlečani osećaju da imaju snage da nekog spasavaju i štite, nek se obrnu prema istoku, nek brane Kipar i povrate Carigrad, a Dubrovnik nek ostave njegovom udesu. On je našao svoj put i ne samo u ondašnjim prilikama, nego sve do kraja XVIII veka, on se nikad nije pokajao što je tako učinio.

<<   Sadržaj   >>