Oporavljena Srbija
Mađarski neuspesi u Bosni nisu niukoliko uticali na promenu politike despota Stevana. On se dosledno i verno držao uz Kralja Sigismunda. Prema izvesnim podacima da se zaključiti, da je Sigismund do njega mnogo držao i da ga je, u svojoj sviti, vodio i u inozemstvo. Tako se, na pr., pominje, da je s njim učestvovao 1414. god. i na značajnom saboru u Konstancu. Isto je tako prema njemu imao obzira i sultan Muhamed, svestan da za svoj presto u velikoj meri duguje njegovoj pomoći. On je s despotom celo vreme svoje vlade održavao ispravne odnose, i zahvaljujući samo Stevanovom posredovanju mogle su biti otkupljene iz ropstva mađarske vođe koje su stradale u Bosni. U drugoj polovini svoje vlade Stevan u Srbiji nije imao nikakvih neprilika. Zemlja je doista otpočinula. On je uživao neosporan ugled što je državi povratio mir, što je pokazao jaku ruku i doslednost u politici, i što je digao blagostanje zemlje u osetnoj meri. Njemu lično bogati rudnici, a naročito Novo Brdo i Srebrenica, donošahu vrlo lepe prihode. Cenilo se, da je samo od njih imao godišnje do 250.000 dukata.
Dok je prema Srbiji, zbog despota, imao obzira, iako je znao za njene veze sa Mađarima, sultan Muhamed nije vodio takvu politiku na drugim stranama. U Bosni je, videli smo, živo i sa vojničkim zalaganjem radio da poljulja dotadašnji poredak i pojača svoj uticaj. Isto je tako postupao i u Albaniji. Samo, zauzet u Maloj Aziji, sultan Muhamed nije dotle nijednom pokušao, da na Balkanu povede ofanzivu velikog stila i da do kraja iskoristi sve povoljne prilike, koje su mu se pružale.
U borbi, koju kralj Sigismund 1418. god. beše poveo sa Mletačkom Republikom, Mađari nisu dobro prošli. Mlečani su imali uspeha ne samo u Frijaulu, nego i na jadranskoj obali. Veliki deo Dalmacije priznade mletačku vrhovnu vlast; tako, sem već pomenutog Kotora, još i Split i Trogir i ostrva Brač, Hvar, Vis i Korčula. "Ugarska beše i opet gotovo potpuno otsečena od mora" i oslabljena makar i posredno. Za vreme te borbe pokušao je zetski gospodar Balša III, da potisne Mlečane s Primorja, a naročito da povrati Skadar. Mlečani su se vešto branili u svojim tvrdim gradovima, koje su mogli flotom snabdevati i odoleli su mu. Izgubili su, istina, Drivast, ali su dobili Budvu. Za Balšu je bio težak udarac mletačko posedanje Kotora. Da bi imao više uspeha otišao je u Srbiju, da traži pomoć od ujaka, despota Stevana. Bolestan već od duže vremena nije dočekao da ispuni želju. Umro je na dvoru despotovom 28. aprila 1421. Nemajući muškog poroda ostavio je Zetu kao nasledstvo despotu i njenoj staroj srpskoj matici.
Dobitkom Srebrenice, Znepolja, Mačve, Beograda i sad Zete despot je stekao državu, koja je bila za trećinu veća od one što je imao njegov otac. Sa oblašću Brankovića Srbija je dobila zemljišni opseg koji je bio veći od srpskog poseda u celom XIII veku. To teritorijalno povećanje i sređeno stanje u zemlji odražava se i u vidnom kulturnom poletu zemlje. Srbija ovoga vremena pretstavljala je državu nesumnjive vrednosti i među balkanskim narodima Srbi su tad sigurno stali najbolje iza Turaka. Ali stešnjena između dva daleko jača suseda, između Mađara i Turaka, despotovina je bila lišena mogućnosti da vodi sasvim nezavisnu politiku. U toliko više, što su to bila dva protivnika koja su se iskučivala i koja su ceo jedan vek stali jedan prema drugom samo s oružjem u ruci.
Na glas o Balšinom odlasku u Srbiju i o njegovoj smrti pregoše Mlečani da čas pre zaposednu izvesne njegove krajeve i gradove. Do kraja juna uspeli su da dobiju Drivast, Bar i Ulcinj. Uspeh rata sa Mađarima i dobitak dalmatinskih gradova dao je maha aktivističkim elementima Republike, koja dotle ustručavala da se zapliće u većoj meri u zetska pitanja. Tom mletačkom politikom bio je izazvan despot Stevan, pa je lično sišao u Zetu. Tu ga je većina naroda dočekala s iskrenim veseljem. Protiv Mlečana stvorio se pravi pokret. Behu se uzbunila i neka albanska plemena (Hoti i Mataruge). Kad su Mlečani osudili Stevanovu ponudu mirnog razgraničenja, ne pristajući da mu vrate neokrnjeno Balšino nasledstvo, Stevan se brzo odlučio da pitanje reši borbom.
Usred priprema za krvavi obračun stiže vest, da je u julu 1421. umro despotov prijatelj Muhamed i da je na vladu došao Murat II. Mlečani su požurili, da od novog sultana dobiju potvrdu svojih poseda u Albaniji, odnosno Zeti, verujući da Murat neće imati prema Srbima onih obzira, koje je imao njegov prethodnik. Ali sultan nije imao kad da se bavi tim pitanjem. Grci behu protiv njega istakli kao pretendenta na presto Mustafu, tobožnjeg sina emira Bajazita. U borbi za presto Mustafa se hteo, sem na Grke, osloniti i na Srbe i uputio je s toga jedno poslanstvo u Srbiju. Ali despot ne htede da uđe s njima ni u kakve pregovore. Bez te jače pomoći Mustafa se nije mogao održati i zaglavio je u Jedrenu 1422. god.
Zbog ovog turskog slučaja i despot i Mleci obustaviše privremeno neprijateljstva. Despot je, dobivši Drivast i Bar, bio pristao na primirje, ali je posle nastavio borbu, kad je video da Mlečani ne popuštaju. Opsada Skadra nije uspela, jer je mletačku posadu u gradu pomagala i flota. Uz Stevana se borilo i nešto Arbanasa Ivana Kastriota, koji je prišao despotu odmah po dolasku ovog u Zetu. Mlečani su obećanjima i mitom uspeli, da pridobiju za se neke uboge Zećane i Arbanase, pohlepne na novac, i pomoću njih su mogli da organizuje dosta aktivan otpor. Pod njihovu vlast prešli su 1423. god. Paštrovići, Tuzi i Pamalioti. Paštrovići su se obavezali čak "da za Republiku ratuju od Kotora do Bara na svoj trošak, a u skadarskom okrugu osam dana o svom trošku, a posle toga da im se plaća. Osim toga je ugovoreno, da ih Republika mora primiti i izdržavati ako ih Turci ili Despot potisnu i da ih pri sklapanju ugovora za mir sa Despotom nikako ne dadu Despotu." Uzalud je posle Ljubiša pokušavao da ovaj korak Paštrovića tumači i netačno brani glađu i opasnošću od Turaka; ovaj postupak ostaje ružna stranica njihove prošlosti. U leto 1423. sišao je u Zetu, mesto despota, Đurađ Branković sa 8.000 konjanika. On je obnovio opsadu Skadra trudeći se, da gradu preseče sve veze. S toga je podizao i utvrđenja oko Bojane. U isto vreme spremao se u pomoć i vojvoda Sandalj. Uplašivši se od te sjedinjene akcije Mlečani su doskora pristali da sklope mir. Po tom miru, zaključenom 12. avgusta 1423., Mlečanima je ostao Skadar, a despotu Drivast, Bar i Budva. Za ostale ustupljene gradove u Zeti Republika se obavezala plaćati despotu po 1.000 dukata godišnje. Sandalju su, za priznanje Kotorskog poseda, odredili rentu od 600 dukata. Bojana je postala čisto mletačka reka. Tri godine potom, u leto 1426., taj je mir dopunjen u toliko, što su Mlecima priznati Paštrovići, kojima se pridružila i župa Grbalj.
U Zeti, i to pretežno primorskoj, gde je mletački uticaj bio jak, despot je imao dosta nezgoda sa pojedinim glavarima i njihovim bratstvima. Autoritet centralne vlasti, protiv kojih je uvek bilo pobuna, naročito je pao od vremena cara Uroša. Borbe između Balšića i Crnojevića, mletačka podmićivanja, primeri glavara u susednoj Albaniji, koji bez velike muke, s malo aktivnosti i tuđeg troška, postajahu male dinaste, behu pojačali u zetskom području izvesne samovoljne i donekle separatističke sklonosti. Zeta je od starina imala i težila da održava neki izuzetan položaj u odnosu prema Raškoj i te tradicije trajale su u njoj kroz celo vreme naše prošlosti. Protiv despota naročito su se bunili Crnojevići, a posebno Gojčin Crnojević. Da kazni i njega i njegove podanike, koji su imali lepih koristi od dubrovačkih trgovačkih karavana, despot je bio naredio, da dubrovački trgovci jedno vreme obilaze Zetu. Ali te i takve mere nisu mogle pomoći. One su pojačavale upornost i upućivali ljude da traže naknade na drugoj strani, ili, kad je pritisak bio teži, da se pokore samo prividno i privremeno. Filozof Konstantin priča u despotovoj biografiji, da je kralj Sigismund zvao despota u borbu protiv husita. Ovi su, zna se, posle Husova spaljivanja postali vrlo aktivni i borbeni. Zna se isto tako, da je njihovih pristalica bilo i daleko van granica Češke, pa čak i u našim zemljama u Sremu i Bačkoj. Konstanitnu Hus nije bio nesimpatičan; iz njegova kazivanja izlazi kao da je nastradao što je u svom učenju prihvatio izvesna pravoslavska shvatanja. Despot se odazvao kraljevom pozivu i poslao je svoje pomoćne odrede, za koje se kaže da su imali uspeha.
Kad se Murat II utvrdio na prestolu odlučio je, da se osveti Grcima što su pomagali njegova protivkandidata. Pao je s vojskom pod sam Carigrad. Grci su tražili pomoć na sve strane i nudili čak uniju papi. Odazvaše im se samo Mlečići, koji su 14. septembra 1423. primili Solun, koji im se beše sam ponudio. Turska vojska opustošila je Moreju, a sultan je naterao starog cara Manojla da pod skupu cenu haračke obaveze moli i dobije mir. Turska je dovela i u Vlašku na vlast svog privrženika Radula zvanog Praznoglavi i ugrozila Mađarsku osetno sa istočne strane. I u Bosni je kao turski kandidat pobedio Tvrtko II, koji se 1421. god. dao krunisati za kralja. Kad su Bosanci 1423. god. došli u nešto srdačnije veze s Mletačkom Republikom i sklopili s njom savez protiv hrvatsko-dalmatinskog kneza Ivana Nelipića, nije to bilo pravo Turcima i oni su to odmah dali osetiti. U aprilu 1424. upala je jedna njihova vojska u Bosnu i opustošila neke predele u njoj. Nije se zadržavala dugo; to je bilo samo kao neka vrsta demonstracije. Jedino je za celo ovo vreme ostala pošteđena Srbija. Sultan protiv nje nije preduzimao ništa, jer mu Stevan nijednim svojim postupkom nije dao povoda za to.
Ovaj upad Turaka nije poslužio kao opomene kralju Tvrtku. Pod uticajem pregovora koji su se vodili u ovo vreme, da bi se ostvarila jedna hrišćanska liga, i on je pokušao da se približi Sigismundu i pomišljao da i sam stupi u taj savez. Sigismund je izgledao veoma ratoboran i govorio je o ozbiljnim pripremama za borbu s Turcima. Preko grofa Hermana Celjskog, čija je majka Katarina bila iz dinastije Kotromanića, ušao je Tvrtko u pregovore s mađarskim dvorom i već u jesen 1425. održan je sastanak između oba kralja. Tvrtko se tad ponovo opredelio za Mađare i izgleda da je već tada pristajao, da Hermana proglasi za svog naslednika. To je bio Sigismundov šurak i vrlo moćan plemić, koji je imao ogromne posede u Slovenačkoj i Hrvatskoj, i koji se, zahvaljujući Sigismundovoj pažnji za nj, spremao da postane pravi dinasta. Na bosanski presto polagao je pravo kao pravi, zakoniti potomak jedne bosanske princeze. Mađari su se doista spremali za borbu i ugovarali sa Mlečanima da napad izvrše zajednički. Kralj Sigismund sišao je sa svojom vojskom u avgustu 1425. do same Oršave i sastajao se, izgleda, s despotom. Ali se cela akcija morala odložiti radi husitskih uspeha na severu. Reducirana mađarska vojska na jugu operisala je samo u Vlaškoj.
Doznavši za ove pregovore i sastanak, sultan je tražio od despota objašnjenja preko naročitog poslanika. Despot nije bio u Srbiji kad je taj poslanik dolazio, a kad je stigao nije ga hteo primiti. Uvređen, poslanik je obavestio sultana najnepovoljnije o Stevanu i njegovim vezama. Tad se sultan lično krenu u Sofiju. Videći to, i obavešten da od Sigismundova velikog pohoda neće biti ništa, Stevan je uputio svoje poslanike u Sofiju da umire sultana. Ovaj je, ipak, ušao u oktobru 1425. sa vojskom u Srbiju. Oplenio je kruševačku oblast, pa se brzo povukao, pošto mu je Stevan uputio novo poslanstvo. Despot se bio spremio za borbu, a i Mađari su mu uputili, pod Pitom Spanom, nešto vojske u pomoć. Sultan je smatrao za mudrije da se zadovolji novim obaveštenjima, nego da se upušta u borbu. Taj turski napad iskoristio je kralj Tvrtko da i on napane na despotove ljude i povrati Srebrenicu. Despot se brzo okrenu na njih i pređe Drinu, za koju su Bosanci držali da je u to doba neprohodna. Kad je ugledao despotovu vojsku Tvrtko i njegovi se brzo povukoše, upravo pobegoše, ostavljajući svoje opsadne sprave i tri topa. Goneći Bosance despot im je opljačkao jedan deo zemlje. On je mogao ovako nenadno da spase Srebrenicu samo za to, što su se i Turci brzo povukli. Kralj Tvrtko se bio zatvorio u jedan tvrdi grad, verovatno Bobovac, i otud je poslao despotu ljude, da pregovaraju o miru. Uslovi nam nisu poznati, ali se zna da je mir ipak sklopljen i da se despot vratio u Srbiju. Sandalj se, naravno, nije slagao sa ovim postucima Tvrtkovim. Naročito nije bio za Hermana Celjskog. On se, istina, nije izjavljivao protiv Sigismunda i Mađara, ali je održavao veze sa Turcima.
U leto 1426. upala je u Bosnu jedna turska vojska, koja nije imala više od 4.000 ljudi, a kojoj se ipak, niko nije usudio suprotstaviti. Bojali su se, da tim ne bi ozlojedili turske gospodare i izazvali još veću nevolju. Turci su ovom prilikom prodrli sve do Hrvatske, a u Bosni je od njih stradala Usora i dolina Spreče, oblast vlastele Zlatonosovića. Ali ni taj pohod, ni cela situacija ovog poslednjeg perioda nisu uticali na kralja Tvrtka da promeni kurs svoje politike. U jesen 1427., 2. septembra, proglasio je on Hermana Celjskog za svog naslednika, "darovavši" mu Bosnu, ali sa pretpostavkom: ako umre bez muških naslednika, ili ako ti naslednici ne budu imali zakonitog potomstva. Na taj način Tvrtko se potpuno opredelio za Mađarsku. U Dubrovniku se 1428. god. govorilo, da je Sigismund primio Tvrtka "za brata i sina" i da ga sprema oženiti jednom mađarskom plemićkom. Nevesta Tvrtkova bila je Doroteja, kći Janoša Garaje iz Pečuja. Na svadbi, u Milodražu, u julu 1428., izgleda da je prisustvovao lično sam kralj Sigismund. To i lično posredovanje Sigismundovo učinilo je, da se ublaži opozicija bosanskih velikaša, koji su bili protivni nasledstvu Hermana Celjskog i novom kursu Tvrtkove politike.
Pitanje o nasledstvu prestola nije se postavljalo samo u Bosni, nego i u Srbiji. Despot Stevan je počeo pobolevati, a kako nije imao dece morao se pobrinuti za svog naslednika. Njegov izbor odavno je pao na Đurđa Brankovića, koji mu je bio, kao sestrić, srodnički najbliži, a koji je prihvatio od izmirenja potpuno njegovu politiku i na njoj lojalno sarađivao. Đurađ je pokazivao dovoljno energije, a kao dobar vojnik istakao se u više teških momenata. U Srbiji to nasledstvo, kad ga je Stevan proglasio na državnom saboru u Srebrenici, ne samo da je primljeno bez protesta, nego se smatralo kako sasvim prirodno. I sa kraljem Sigismundom on je to pitanje rešio na sastanku u Tati, u maju 1426., ali ne bez teškoća. Sigismund je pristao da prizna Đurđa, ali je tražio da mu se, posle Stevanove smrti, vrate Beograd i Mačva, koje mu je on bio ustupio kao lično leno. Sigismund se pravio da nema poverenja u Đurđa i tražio je, da mu se preda i grad Golubac, glavna tvrđava Srbije na dunavskoj strani. Na taj način on bi držao ne samo pod svojim nadzorom, nego i u svojoj vlasti sve glavne gradove na Savi i Dunavu i na srpskoj strani i obezbeđivao bi Ugarsku sa dosta čvrstine. Da će ta ustupanja izazvati podozrenja i protivne mere kod Turaka bilo je više nego sigurno i nije nimalo verovatno da to i Stevan nije mogao predviđati. Ili je u svojoj politici naslanjanja na Ugarsku smatrao da to treba primiti, makar i po cenu zameranja Turcima? U svojim istupanjima Mađarima Stevan je otišao i korak dalje. Pristao je, da, u slučaju ako bi i despot Đurađ ostao bez muških potomaka, Srbija pripane mađarskoj kruni. Ali taj je ustupak bio stvarno bez većeg značaja. Đurađ je imao muške dece i bio je još u snazi i nije bilo izgleda, da bi se Mađari u dogledno vreme mogli koristiti tim ugovornim obećanjem. Stevanim je učinio tu koncesiju, da bi ih samo tešnje vezao za Srbiju, da bih je branili s više energije kao svoje buduće područje. Nije, ipak, uspeo da Mađare uvuče u borbu protiv Mlečana, kojima nikako nije mogao da prežali zetska osvajanja.
Mađari su ovim postavljanjem svojih budućih prestonih prava u Bosni i Srbiji na oko postigli lepe uspehe. Sigismund je mogao biti zadovoljan i verovati, da se poljuljani ugled Mađarske znatno podigao. Činilo se čak, da je ona, sa Srbijom i Bosnom, moćna protiteža turskoj aktivističkoj politici, a sama Mađarska da je s juga prilično zaštićena. U stvari, položaj nije bio takav. U Bosni ta je mađarska politika imala svojih vrlo jakih protivnika i u narodu samom, a ne samo kod vlastele, a kad je trebalo ispunjavati preuzete obaveze javila se i u Srbiji vrlo oštra opozicija. Dok se branila sloboda ljudi su i pristajali da sarađuju s Mađarima, ali kad se imalo rešavati ko će Srbijom i Bosnom da zavlada, Turci ili Mađari, onda su se i vlastela i narod podelili u dva tabora i Mađari su u jednom od njih nalazili ogorčene protivnike.
Pred kraj svoje vlade, u proleće 1426., despot je lično vrlo energično ugušio jednu pobunu u Srebrenici, koju behu izazvali među rudarima neki dubrovački trgovci, nezadovoljni zbog izvesnih novih poreza. Despot je tu pobunu, dve godine posle bosanskog prepada na taj grad, uzeo vrlo ozbiljno i hteo je primerno da preseče svaki dalji pokušaj smetanja njegovih vlasti ma u kom pravcu.
S jeseni 1426. beše prešao Sigismundov vojskovođa Pipo Spano Dunav i počeo borbe oko Silistrije. S početka je imao uspeha, ali kad Turci dobiše pojačanja on bi potisnut i potučen. Još te zime umro je, ogorčen zbog poraza, u Lipovi na Morišu. U proleće 1427. Sigismundova vojska delovala je u Vlaškoj i spremala se da preće i u Bugarsku. Obavešten o tom Murat II stiže hitno u Vidin i njegove čete zauzeše Novu Oršavu i Severin. Despot je uputio sultanu darove, kao u znak pozdrava i prijateljstva. To je bio njegov poslednji važniji politički akt. U leto te godine on je 19. jula naglo umro, pogođen od kapi, u lovu, na Glavici, nedaleko od Kragujevca. Sahranjen je u Manasiji. Sa puno topline dao je zabeležiti na despotovom grobnom kamenu, koji se sad čuva kod crkve u Stojniku, ove reči Đorđe Zubović, verovatno jedan od njegovih dvorskih ljudi: "Blagočestivi gospodin despot Stevan, dobri gospodin, predobri, i mili, i slatki gospodin despot! O teško onom ko ga vide na ovom mestu mrtva!".
|
