Potiskivanje Bugara kao
srpskih takmaca
Kako je Milutin umro naglo, a kako, vrlo nepoverljiv, za života nije rešio pitanje nasledstva, to je odmah po njegovoj smrti došlo do borbe oko njegova prestola. Ni sam pogreb kraljev nije prošao na miru. Kad je mrtvo telo Milutinovo prenošeno u Banjsku da se tamo sahrani bilo je čitavih pljačkaških odreda, koji su hteli da otmu čak njegov leš.
Borba o presto trajala je dugo i vodila se vrlo oštro; da Srbija nije bila doista jaka i očvrsla, mogla je zbog nje da ima znatnih neprilika. Kao naslednik Milutinov smatrao se njegov sin Konstantin, nekadašnji humski namesnik, koji se nije ničim isticao i koji, izgleda, nije bio od neke veće vrednosti. U lozi Nemanjića, rađenoj u Gračanici, verovatno poslednje godine Milutinova života, nema Stevana kao Milutinova sina, a naslikan je Kostantin. Ovaj se uz Milutina i Simonidu pominje i u barskom natpisu. Poslednjih godina, posle smrti kraljice Jelene i progonstva Stevanova, dobio je na upravu Zetu. Tu je proglašen za kralja, i tu je, u Skadru, kovao i svoj novac. To, što je on došao u Zetu iza Stevana, iako je bio stariji od njega (poticao je iz prvog Milutinova braka), i što je Milutin, mesto njega, pristajao na svoje šurake kao moguće naslednike, govorilo bi jasno za to, da ga Milutin nije cenio i da je uzeo u kombinaciju kad nije bilo drugog kandidata. Stevan koga su smatrali kao izlučena iz nasledstva zbog poništenja braka njegove majke i zbog toga, što se mislilo da je slep, stvorio je vrlo brzo svoju jaku stranku. Čim je čuo za očevu smrt, Stevan je zbacio zavoje s očiju, objavio da mu je Sv. Nikola povratio vid i spremao se da izbori svoje pravo. Ponudio je Kostantinu da podele vlast, a kad ovaj nije pristao počela je borba. Stevan je bolje stajao. Kostantinovo odbijanje da se nagode, Stevanovo mučeništvo, verovanje u čudesnu moć njegova isceljenja i njegovo slovensko poreklo po majci, osvojiše mu simpatije većine naroda. Konstantinova lična slabost ispoljila se i tom prilikom, kad nije mogao i razumeo da spreči Stevanov uspeh. Glavni klir napusti Konstantina. Na Bogojavljenje 1322. god. krunisao je arhiepiskop Nikodim Stevana za kralja, a njegova sina Dušana kao "mladog kralja." Stevan se posle krunisanja službeno zove Uroš III, pošto se Milutin zvao Uroš II. U borbi sa Stevanom Konstantin je bio savladan i uhvaćen. Pseudobrokar kazuje, da je bio ubijen vrlo svirepo. Taj prema Stevanu rđavo raspoloženi pisac kazuje, da je Stevan dao Konstantina "opružiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi mišice i butine, pa ga onda raseče na dve pole, po sredini." U narod je, međutim, ušlo predanje, kako je Stevan iz njegove lubanje dao napraviti pehar.
Drugi pretendent na presto beše Dragutinov sin Vladislav. On se, posle Milutinove smrti, izbavio iz tamnice i odmah istakao svoje staro pravo na presto. Uza nj pristade dobar deo vlastele iz oblasti njegova oca, gde je uprava Dragutinova bila u boljoj uspomeni od Milutinove. Vladislava je pomagao i mađarski kralj, a verovatno i njegov sestrić, bosanski ban Stepan. Sem toga, imao je posredne pomoći i od Bugara. Humski episkop Danilo, poznati stari pisac, slat je tim povodom u Trnovo i u Carigrad, da posreduje mir. S njim Stevan nije s toga mogao svršiti tako brzo kao s Kostantinom, iako mu, u Raškoj, od Vladislava nije pretila veća opasnost, niti je ovaj tamo morao da stvori neko moćnije uporište. Ratovanje se između njih oteglo sve do proleća 1324. god., u glavnom na severnim granicama, oko Rudnika. Na kraju je Vladislav, ipak, podlegao i savladan nije hteo da se sklanja u severoistočnu Bosnu, u taj kraj njegova oca, nego je otišao negde u Mađarsku, gde je i umro. Njegovo područje u Bosni poseo je tad definitivno bosanski ban.
Ovim metežima u Srbiji najviše se koristio Stepan II Kotromanić, mudri bosanski ban, koji se vanredno vešto držao i u svima drugim krizama svoga vremena i koji je od dotle male bosanske države stvorio političkog činioca od značaja. On je, za vreme tih prestonih borbi, osvojio od Srbije gotovo celo humsko područje i dao Bosni širok izlaz na more. To osvajanje upotpunio je posle i u neretljanskoj krajini, iskoristivši katastrofu Mladena Šubića. Posle neuspeha Mladenova u ratu sa kraljem Milutinom ojačao je protiv njega pokret dalmatinskih gradova i neprijateljske vlastele. Osion, Mladen nije imao mnogo prijatelja; čak ni rođena braća nisu htela da idu do kraja s njim. Već 1319. god. odmetnu se od njega Šibenik, a naskoro i Trogir, našavši zaštite kod Mlečana. Sabor hrvatskih velikaša, koji je Mladen sazvao da bi na njemu stvorio raspoloženje protiv Mletaka, obrnu se protiv njega sama. Brzo bi čak stvoren savez između pobunjenih gradova i velikaša, da se skrši Mladenova moć. Tom savezu pridružio se, među drugima, i ban Stepan. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, nezadovoljan Mladenom i njegovom neveštom politikom, koja je dovela do mletačkog jačanja u Primorju, poslao slavonskog bana Ivana Babonića da dokrajči pobunu, a i sam se sa vojskom uputi u Dalmaciju. Mladen je bio poražen od svojih protivnika i na moru i na kopnu, kod Bliske. Kad je kralj Karlo stigao u Knin, skrušeni Mladen došao je preda nj s darovima i kao molilac. To mu je spaslo glavu; inače, kralj mu je oduzeo bansku vlast i odveo ga sa sobom kao zarobljenika iz Dalmacije, negde krajem septembra 1322. god. S Mladenovim padom Stevan je ostao jedini gospodar i ban Bosne. On se, u glavnom, verno držao uz mađarskog kralja, kao njegov vazal, i s toga je bez smetnje morao dobiti oblasti Dragutinova sina Vladislava. Zbog postignutih uspeha i mudrim ustupcima on je pridobio za sebe i ključkog kneza Vukoslava Hrvatinića, kome daje župe Banjicu i Vrbanju i gradove Ključ i Kotor.
Za vremena bana Stepana Bosna se počela dizati i ekonomski. Trgovački promet s Dubrovnikom i Primorjem postao je življi. Kao u Srbiji i ovde eksploatacija rudnika donosi državi bogate prihode. S banom Stepanom počinje i kovanje bosanskog novca. Dok je ban Mladen kovao svoj novac oponašajući mletačke srebrene groše kao i Srbi, dotle je ban Stepan približio svoj tip novca dubrovačkom. Ima čak njegova novca, koji s jedne strane imaju bosanski, a s druge dubrovački natpis. Njih je ban Stepan kovao po dubrovačkim kalupima, možda s namerom da ujednači odomaćenu vrstu novca. Upada u oči, da u Bosni nema onako monumentalnih crkvenih građevina, kakve se u isto vreme podižu u Srbiji ili u Dalmaciji. Možda bi razlog za to mogli tražiti u nejedinstvenosti vere u zemlji i u čestim verskim sukobima, iako je teško protumačiti: zašto bar katolička crkva nije bila preduzetnija u tom pogledu, da lepotom i veličinom svojih hramova pravi utisak na bogumile i pravoslavne.
Srpski gospodari iz Huma prešli su delimično pod vlast bosanskog bana, a delimično su se povukli na susedno područje trebinjskih drugova. Borbe na granici pretvorile su se u četovanje. Naročito strada stoka i trgovački karavani. Dubrovačka Republika krivila je za to ponajviše uglednu vlasteosku kuću Branivojevića iz Stona, koja je bila u vezi s porodicom Vojinovića, jednom od prvih kuća u srpskom kraljevstvu. Kad je Dubrovnik sam došao u opreku s kraljem Stevanom zlo se samo pojačalo. Dubrovački trgovci behu se u Ostrvici, na Rudniku, solidarisali s ljudima kralja Vladislava. Kralj Stevan smatrao je, da su to oni učinili u sporazumu sa svojom vladom i gledao je u tom, prirodno, akt neprijateljstva. S toga je verovatno da su napadaji pograničnih vojvoda Branivojevića i gatačkog Vojina bili njegov odgovor na taj postupak. Srbi su s povećom vojskom napali dubrovačku oblast i naneli joj grdne štete. Dubrovčani, u nevolji, poslaše dva građanina da umire kralja Stevana, a u isto vreme zamoliše i Mletačku Republiku da se zauzme za njih. Ova je to odmah i učinila, prekinuvši sve trgovačke veze sa Srbijom. Dubrovačke hronike spominju da se tom prilikom zauzeo za njih i ban Stepan. Do mira je najzad došlo 26. marta 1326. Dubrovčani su se posle toga svirepo osvetili Branivojevićima. Ovi su, i posle mira, nastavljali svoja pljačkanja, ali su doskora pali u dubrovačke ruke. Iako su bili ozloglašeni i svojevoljni, za Branivojeviće su se ipak, radi njihovih porodičnih veza, zauzimali i srpski dvor, i bosanski ban i vojvoda Mladen, rodonačelnik Brankovića, i vojvoda Vojin, tast Brajka Branivojevića, ali uzalud. Dubrovčani su baš ovog Brajka umorili glađu, držeći ga zatvorena u jednom kavezu, na javnu sablazan. Drugog brata, Branoja, osudio je srpski sud na smrt i kazna je izvršena u Kotoru, pošto su Dubrovčani podmitili sve uticajne ličnosti i silom sprečili njegovu majku da ode kod kralja Stevana i izmoli milost za sina.
Posle propasti Mladena Šubića jedan deo hrvatske vlastele preneo je svoju mržnju na celu njegovu porodicu. Bilo je s toga za Šubiće dosta teških dana, iako se oni, još za vremena, behu izjasnili protiv postupaka svog nepromišljenog bratstvenika i čak delimično stupili i u savez protiv njega. Ban Stepan je stajao na njihovoj strani. U borbi protiv kneza Nelipića, pod tvrdim Kninom, 1324. god., stradale su uz Đuru Šubića i bosanske pomoćne čete. Dve godine docnije, kad je kralj Karlo opremio vojsku da skrha ojačanog Nelipića, kao nedavno bana Mladena, ban Stepan je išao zajedno s mađarskim kraljem, ali nisu imali velika uspeha. Bolje sreće beše Stepan u Primorju, gde je bez velika otpora zauzeo čitav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajući jedini Omiš. To je, izgleda, bila naplata za pomaganje Šubića u ovim borbama.
Za čudo je, da u vreme od 1324-1328. god. Srbija nije preduzimala ništa, da povrati izgubljeno humsko područje. Šta više, ban Stepan je u to doba održavao veze sa srpskim dvorom i pograničnom srpskom vlastelom od uticaja. Verovatno je to došlo s toga, što je kralju Stevanu trebalo izvesnog vremena da sredi zemlju posle građanskog rata, što je ušao u izvesne akcije protiv Vizantije, pa je izbegavao nove sukobe s protivnikom koji je bio od vrednosti i sam po sebi, a i po vezama s mađarskim kraljem, koji je stajao iza njega.
Kralj Stevan je posle smrti svoje žene Teodore nameravao da se oženi ćerkom Filipa Tarentskog (još 1323. god.). Taj mu je brak trebao radi veza sa anžujskim dvorom, da preko njega oslabi politički značaj i zaleđinu sukoba s kraljem Vladislavom, Dragutinovim sinom. Stevan je čak, radi tog braka, obećavao preći u katoličku veru i uticati na izmenu crkvenih odnosa u svojoj zemlji. Ali njegova ponuda, koju su preporučivali Dubrovčani nije uspela, možda iz obzira prema Vladislavu, čije su veze s Anžujcima bile starije i dublje. Kad nije uspeo na toj strani, Stevan se obratio Vizantiji. Tamo je kao suprugu dobio 1324. god. dvanaestogodišnju Mariju Paleologovu, bratičnu Simonidinu, a unuku napred pominjatog i navođenog Teodora Metohita. Otac nevestin, sinovac cara Andronika II, Jovan Paleolog, bio je duže vremena namesnik u Solunu i dobro obavešten o prilikama u Srbiji. Ovaj brak Jovanu je dobro došao da ostvari svoje davne želje za jednom posebnom državom, koja bi imala Solun kao glavni grad, a Maćedoniju kao svoje područje. Taj deo Vizantije odredio je još ranije car Mihajlo Paleolog ocu Jovanovu Konstantinu. U tom pravcu pomagala su ga dva njegova šuraka, braća Metohiti, zapovednici Strumice i Melnika. Sa pomoću srpskog kralja taj bi plan mogao lako da se pretvori u delo. Posle Marijine udaje, on je sa ženom došao zetu u goste, "na viđenje", i tu je živo radio da ga pridobije za taj plan. Stevan je doista pristao, i srpski napadaj i pustošenja, u vezi s Jovanovim četama, u serskoj i strumičkoj oblasti posledica su tog dogovora. Car Andronik, uplašen tom akcijom, ponudi Jovanu izmirenje i dade mu titulu ćesara. Ovaj se pokoleba i pristade da se vrati, ali se iznenada razboli i umre u Skoplju, na zetovu dvoru. Njegova žena, "stideći se Romeja zbog muževljevog ponašanja", ne htede da se vraća, nego osta u Srbiji. Stari Metohit beše uzeo na sebe ulogu, da uredi celu ovu stvar; možda je on uticao na cara da uputi u Srbiju jedno posebno poslanstvo, pored jednog njegova sina. Carevom poslanstvu pridružio se i čuveni pisac Nićifor Grigora, koji nam je dosta živo opisao ceo taj put, a koji je inače o Metohitu imao izvanredno visoko mišljenje. Na tom putu, prešavši Strumu, poslanstvo se s mukom probijalo kroz nedavno opustošena mesta i gust šiprag. Njihovi pratioci pevali su pokatkad na sav glas junačke pesme, koje su se razlegale po brdima i stenama kud su prolazili. Na putu su, po noći, iznenada, sreli neke ljude, omalena rasta, obučene u mrka odela od vune, runa, oružane kopljima i sekirama, a poneki i s tobocem strela, od kojih su se Grci u prvi mah uplašili, a koji su se, posle pozdrava pokazali vedri i pristojni. To su bili pogranični stražari, koji su nadzirali puteve i čuvali susedstvo od pljačkaških upada. U Strumici su, o Vaskrsu, gledali narodna kola, u kojima su igrali i stari i mladi. Za tri dana stigli su iz Strumice u Skoplje. Ovaj grad Grigori se učinio mali i on ga zove πολιχνιον. Ćesarica, koju pisac prikazuje kao najumniju ženu svog vremena, pošto je pred Grima bolno oplakala muža, pristala je, najzad, da se vrati. Jedan član poslanstva, Tornikije, imao je s kraljem posebne pregovore i odmah se, bez ostalog društva, vratio caru. M. Laskaris ima pravo kad misli, "da je potreba povratka ćesarice bila samo jedan izgovor, koji su savetnici Andronika starijeg upotrebili da pošalju poslanstvo u Srbiju. Jer se u to doba obe stranke, t. j. i stranka deda i stranka unuka spremale za rat". Rezultat tih pregovora beše savez između Andronika II i Stevana, koji je prema starom caru imao izvesnih obzira i radi njegova blagog postupka prema njemu za vreme izgnanstva u Carigradu.
Posle jedne poduže krize, u Bugarskoj 1323. god. bi izabran za cara vidinski knez Mihajlo Šišmanović, zet kralja Milutina i kralja Stevana (po sestri). On je uspeo da u borbi s Grcima i grčkim štićenicima povrati Bugarskoj stare granice i da građanskim ratom oslabelu zemlju dozove sebi. Da to postigne dobro su mu bile došle vizantiske borbe između deda i unuka, od kojih je Vizantija patila nekoliko godina. Andronik mlađi, koji je uživao simpatije carigradske publike, uspeo je 1. februara 1325. god. da ga ded prizna kao svog suvladara. Iako je tim postigao svoj cilj, on se ipak nije zadovoljio. Nije na njemu ni njegovim pristalicama bila dovoljna opomena ovo jačanje Bugarske, ili još opasnije jačanje Turaka u Maloj Aziji, koji 1326. god. osvojiše Brusu i preneše tamo svoju prestonicu. Šta više, oba cara potražiše za svoje obračune pomoć susednih država; Andronik II uđe u veze sa Srbima, a njegov unuk s Bugarima. Srpska vojska, pod vojvodom Hreljom, bi upućena u Ser i Strumu, ali je ostala neaktivna, zadovoljivši se s nešto pljačke, kao svoj prilici s toga, što je dobro obavešteni Hrelja, kao prvi srpski vojvoda na granici prema Grcima, video da je aktiniji unuk nadmoćniji i bolje spremljen. Tokom zime i proleća 1328. god. mladi Andronik je zauzeo svu vizantisku Maćedoniju i Albaniju. Pristalice dedove mogle su se održati samo u gradovima oko srpske granice, u Melniku, Proseku i Strumici, gde su im Srbi ukazivali svoju pomoć. Kralj Stevan, koji je izišao s nešto vojske na granicu, nije se upuštao u borbe, iako su ga zavađeni Grci pozivali; on je, po Hreljinim obaveštenjima znao, da je vojska mladog cara bolja i da nema smisla bez veće potrebe, izlagati se udarcima. Kad je mladi Andronik osvojio Prilep, onda je grčki zapovednik Proseka, Mihajlo Asen, poreklom Bugarin, sam predao svoj grad Srbima, ne hoteći da ga preda protivniku svog starog cara. Toliko je bila velika mržnja između jedne i druge strane! Većina stanovništva i vojske pristajala je uz mladog cara pobednika, kome Carigrađani jedne noći otvoriše vrata prestonice. Stari car, u maju 1328. god., bi uhvaćen, nateran da se odreče prestola i upućen u manastir.
Između Srba i novog cara Andronika III došlo je zbog svega ovog, a naročito zbog posedanja Proseka, do vrlo zapetih odnosa, upravo do rata, koji je vođen, istina, sa srpske strane kao neko pogranično četovanje. Srbi su, po Andronikovom odlasku iz Maćedonije, pokušali bili i da osvoje Ohrid. Car je, jedva oporavljen od bolesti, lično dojurio pod ugroženi grad i spasao ga, a Srbe je potisnuo i zauzeo i neka utvrđenja na granici. Ovakvo držanje Srba izazvalo je Andronika da se protiv njih reši na odlučnije mere. Saveznika za jednu veću ekspediciju on je našao vrlo brzo u bugarskom caru Mihajlu.
Car Mihajlo od svog dolaska na presto nije bio dobro raspoložen prema Srbima. Za vreme Vladisavljeve akcije protiv Stevana on je imao izvesnih poteza, koji su nagnali Srbe da mu šalju posebno poslanstvo. Još više je ohladio prema njima, kad je pustio svoju prvu ženu Anu (u kasnijim izvorima zvanu Nedu), pa se oženio Teodorom, sestrom Andronikovom (1325. god.). Prirodno bi bilo, da je Mihajlo posle toga, držeći se svog novog šuraka, postao otvoren protivnik i starog Andronika i njegovih srpskih saveznika. On, međutim, nije bio pouzdan prijatelj nikom. Usred saveza on je jedno vreme ostavio svog šuraka, ušao u pregovore sa dedom i uputio u Carigrad 3.000 svojih ljudi, da pomažu starog cara protiv unuka. Kad oprezni starac nije hteo pustiti u grad bugarsku vojsku, opozvao je Mihajlo ispod prestonice i počeo s njom lično borbu protiv Vizantije. Njegova tašta, vešta i energična žena, uspela je da ga smiri sa mladim Andronikom tek pod pogodbom, da se čim pre obojica obore na Srbiju.
Bugari su sa zebnjom pratili srpsko učvršćivanje u vardarskoj dolini. Oni su se, istina, često zaletali prema Trakiji i sanjali više puta o svom osvajanju Carigrada, ali su njihove težnje još češće imale kao konkretniji predmet Maćedoniju i pridobijanje njenog radnog slovenskog elementa. Srpsko širenje u tom pravcu pretstavljalo je prepreku, koju je trebalo otkloniti. Postojala je verovatno i težnja, da se, u društvu s Grcima, slomi srpska premoć, koja je postala očevidna. Car Andronik i Mihajlo lično su se dva puta sastajali, kod Andrianopolja i Sozopolja, i na tim sastancima utvrdili su svoj plan za akciju protiv Srba. Car Mihajlo je tokom 1329. i prve polovine 1330. god. činio ozbiljne pripreme za obračun sa Srbima. Kupio je za svoju vojsku tatarske i osetske najamnike, a utvrdio je i savez sa vlaškim knezom Jovanom Basarabom. Ni Srbi, naravno, nisu ostali skrštenih ruku. Obavešteni o bugarskim spremanjima i savezu, i oni su počeli nabavljati najamnike; Gregora pominje 1.000 "Kelta", a Kantakuzen 300 "Alamana", sve konjanika. 1. maja 1330. izišla je naredba kralja Stevana, kojom je zabranjivao Mlečanima uvoz oružja i robe u Bugarsku; sam se spremao vrlo živo. Pre nego bi došlo do borbe, koja je Srbima zadavala mnogo brige, Stevan je ponudio Mihajlu prijateljski sporazum, ali se njegovo poslanstvo vratilo bez ikakva uspeha.
Bugari su krenuli na Srbiju u južnom pravcu, prema Strumi i Bregalnici, svakako s namerom da s te strane lakše dođu u vezu sa Grcima. Srbi odlučiše da preduhitre saveznike pre nego što im se sjedine vojske. Nadajući se Bugarima sa severa Srbi su se grupisali na dobričkom polju, odnosno na ušću Toplice u Moravu, hoteći da s njima svrše posao dok su još sami. Car Mihajlo, koji je pre upada u Srbiju išao s vojskom sve do Vidina, verovatno da tu prihvati tatarske i vlaške saveznike, pa onda okrenuo daleko prema jugu, prešao je srpsku granicu kod grada Zemlena, kod Strume. Čuvši za pravac bugarskog kretanja Srbi pohitaše da ih predusretnu. Na putu se kralj zaustavio u crkvi Sv. Đorđa u Nagoričinu i u manastiru Sarandaporskom. Na reci Kamenci sačekao je ostatak svoje vojske i stupio ponovo u bezuspešne pregovore s Bugarima. Tu su mu svakako stigle i vesti, da disciplina u šarenoj bugarskoj vojsci nije najbolja i da su se mnogi vojnici rasuli po okolini tražeći hrane. Kada su u zoru 28. jula 1330. god. stigla i poslednja srpska odelenja kralj im je dao mali odmor, a onda je pred podne kod Velbužda napao Bugare svom snagom. Broj srpske vojske, a verovatno tako isto i bugarske, iznosio je oko 15.000 ljudi. Srbi su se borili odlično. Naročito su se isticali vojnici mladog kralja Dušana, koji su bili vešti strelci; "oni su streljali sa obe ruke i nikako nisu grešili", kazuje savremeni srpski opisivač borbe. Zapadni najamnici, iskusni u borbi, jurnuše pravo tamo gde se nalazila bugarska carska zastava i sam car. Bugari su bili iznenađeni srpskim napadom, brzo se smetoše, i nagoše u beg. Sam car Mihajlo, koji je jedno vreme pokušavao da ih sredi, kaže i sam da se begom spase. Njegova nesreća beše potpuna. Na tom begu on je pao s konja, a srpska potera ga stiže, ubi i donese kralju Stevanu. Ovaj ga je dao sahraniti u Nagoričinu, u crkvi Sv. Đorđa. Razbijenu bugarsku vojsku Srbi su daleko gonili i mnoge sasekli; naročito se u borbi istakao mladi Dušan. Ostatke bugarske vojske izveo je brat Mihajlov Belaur (rumunski "Zmaj") u Mraku, u rodomirski kraj. Srpska vojska pošla je za Bugarima, u njihovu zemlju. Tu joj je stigla vest, da se car Andronik, koji beše pošao na Srbiju s juga i prikupljao vojsku u Pelagoniji operišući na granici, povukao sa srpskih međa, na glas o bugarskoj pogibiji. Srbi su sad nesmetano mogli da operišu u Bugarskoj. Uplašeni bugarski boljari sretoše, međutim, kralja u Izvoru kod Radomira i zamoliše za mir. Bilo je Bugara, koji su tom prilikom nudili kralju da se ujedine Srbija i Bugarska. Stevan je pristao na mir, vrlo povoljan po dojučerašnjeg protivnika. On je povratio na presto svoju sestru Anu i njenog maloletnog sina Jovana Stevana. Za svaki slučaj caricu je otpratio u Trnovo jedan odred srpske vojske. Inače, unutrašnju upravu u Bugarskoj kralj nije hteo da menja; sve vlasti i lica ostali su onakvi, kakvi su bili i pre poraza. U teritorijalnom pogledu Srbija se, isto tako, nije htela mnogo koristiti; u najboljem slučaju izvršena je samo ponegde ispravka granice.
Srbi su ovom pobedom postigli vrlo mnogo. Bugarska je bila oslabljena i konačno svedena u svoje granice između Dunava i Marice, da se za čitav Srednji Vek nikad više ne usudi i ne uzmogne obrnuti prema vardarskoj dolini. Tom pobedom Srbija je sebi potpuno obezbedila posed Maćedonije i nesmetan izlaz na Egejsko More. Sa caricom Anom došao je u Bugarsku srpski politički uticaj; u Trnovu se od Velbužda stalno vodilo računa o držanju Srbije i njenim interesima. Ovom pobedom Srbija je za dugo razbila svaku novu mogućnost političkih saveza na Balkanu protiv sebe; nju više na Balkanskom Poluostrvu ne sme da izaziva i napada nijedna druga država. Svest o toj pobedi, tako davnoj ali tako važnoj, održala se u narodnoj poeziji sve do XIX veka. U pesmi Vukova Zbornika "Ban Milutin i Duka Hercegovac" peva se o pogibiji bugarskoga kralja Mihajla i o tom kako je car Stepan seo "u zemlju bugarsku" i "umirio zemlju Bugariju." U Bosni je, u zborniku B. Petranovića (III), zabeležena i druga pesma o "Caru Dušanu i kralju Mihajilu." U historiskom pogledu, po svom značaju i po svojim posledicama, pobeda na Velbuždu pretstavlja jedan od najkrupnijih datuma u našoj prošlosti Srednjeg Veka.
Grčka vojska nije sačekala povratak Srba iz Bugarske, nego se s juga prebacila u Trakiju, da tamo iskoristi nevolju i uzgred opljačka dojučerašnjeg saveznika. Srbi su se, posle malog odmora, uputili i na jug, protiv njih i povratili su bez muke zauzeta mesta na granici. I u tom pohodu istakao se mladi kralj Dušan.
Kralj Stevan (Uroš III) slavan je naročito po svojoj zadužbini, manastiru Dečanima, podignutim nedaleko od Peći, po kome je dobio i svoje ime: Stevan Dečanski. Narodne pesme s ponosom pominju taj još uvek potpuno očuvani manastir, koji je zidan od "kamena merdžanije," donošena tobože čak preko mora; manastir koji je lep "da ga lepšeg nema" i visok "da ga višeg nema". Gradio ga je Kotoranin, fratar Vita, za punih osam godina, 1327-1335. god., i uneo je u nj, sem poleta i snage, ukusne kombinacije romanskih zapadnih tradicija sa nešto istočnjačkih elemenata i dao mu je mnogo ornamentike i skulpture u belom mramoru. "Tehnička preciznost", kazuje Andra Stevanović, "može se takmičiti sa današnjom tehnikom". Dečanska hrisovulja, kojom je kralj dao bogate prihode manastiru od sela i ljudi, jeste najveća srpska povelja, i vanredno je značajna za proučavanje srpskog državnog života u Srednjem Veku.
Ali kralj Stevan nije dočekao dovršavanje te lepe građevine. Kao što je imao tešku mladost, tako mu behu teški i poslednji dani. On je najtragičnija ličnost dinastije Nemanjića, koja je najveći deo života provela u žrtvi, bolu i patnji. Još kao dečko on je taoc kod Tatara; lišen posle majke na način koji je bio pun poniženja i za nju i za njega; gonjen od oca i dat dželatu na oslepljenje; svrgnut s vlasti od sina; a možda i umoren od svirepih protivnika. Protiv njega su ustajali i otac i brat i sin. Kao da ga niko nije voleo, ili se bar niko nije zalagao za nj. Teško je reći odakle sve to dolazi i da li u ponečem nije bilo i njegove krivice, ali on je doista bio mučenik. Kad bi uzeli da je za sukobe s ocem više krivice do Milutina nego do njega, to ne bi mogli reći sa sigurnošću i za poslednji sukob sa sinom mu Dušanom. Nastavljač spisa arhiepiskopa Danila kazuje bez ustručavanja, da Stevan, otac, "nenavist diže na svog sina". Ima mišljenja, da je tu mržnju izazvala druga žena kraljeva, Grkinja Marija, koja da je želela da obezbedi presto ili udeo u vlasti svom sinu Simeonu-Siniši, koga je dobila u braku sa Stevanom. Drugo tumačenje spora između oca i sina svodi se na politička neslaganja. "Jedan od glavnih razloga što je u leto 1331. god. izvedena nasilna promena na prestolu", piše St. Stanojević, što je zbačen kralj Uroš i na presto podignut mladi prestolonaslednik Dušan, valja tražiti u nezadovoljstvu, koje se pojavilo zbog promene, izvedene u Bugarskoj, kojom je suzbijen srpski uticaj tamo, i što su time, kako je srpskom javnom mnjenju u taj mah moglo izgledati, uništeni svi rezultati pobede kod Velbužda."
Koliko se danas zna, stvari su se razvijale ovako: već u jesen 1330. god. znalo se, da su otac i sin protivnici i da se spremaju na borbu, tražeći obojica izvesne pomoći od Dubrovčana. U proleće 1331. god. krenuo je kralj Stevan na Dušana, koji je živeo u Zeti, i prodro je do Skadra rušeći sinove posade. Tom prilikom potpuno je razorio Dušanove "palate mnoge divne", koje behu podignute na obali Drimca. Dušan se pred ocem povukao na drugu stranu Bojane. Na očeve pozive da mu se pokori i vrati nije hteo da se odazove, bojeći se, da otac ne postupi prema njemu onako, kao nekad Milutin prema Stevanu. Ipak, posle dužih pregovora, oni su se nekako izmirili vezavši se uzajamno "strašnim kletvama". Dušan je, iza tog, prešao u Trebinje, meseca maja, a odatle je, po pozivu, sišao u Dubrovnik i tu bio vrlo srdačno dočekan. Ali, započeta borba tinjala je i dalje. Kralj Stevan, sumnjajući na sina, tražio je od njega bezuvetno da mu lično dođe. Ne verujući ocu, koji je bio uporan, Dušan je nameravao da ostavi Srbiju i tako izbegne očevu gnevu. Ali njegova zetska vlastela, nezadovoljna upravom Stevanovom, stade otvoreno na Dušanovu stranu i diže s njim zajedno bunu. Neočekivano, oni stigoše pred Nerodimlje, gde se nalazio Stevanov dvor, spremni za borbu. Kralj je jedva uspeo da sam na konju, sa malo ljudi, pobegne u Petrič. Potera je odmah pošla za njim, uhvatila ga tu i predala Dušanu. Ovaj je, po savetu vlastele, čitavu očevu porodicu uputio u grad Zvečan, gde je imala biti čuvana. Odmah iza toga sazvan je državni sabor u Svrčin, gde Dušan bi priznat i ponovo krunisan za kralja, na Malu Gospojinu, 1331. god. Stari kralj Stevan nije dugo preživeo svoj pad. Umro je 11. novembra iste godine, i to, kako se čini po navodima nekih pisaca, nasilnom smrću.
Nemire u Srbiji iskoristili su Bugari, da oteraju s vlasti nepopularnu kraljicu Anu. Za novog cara bi doveden sin kneza Sracimira i Mihajlove sestre, Jovan Aleksandar. Ali ne želeći toj akciji dati politički, antisrpski karakter, iako ga je verovatno u dubini bilo, Bugari su požurili da tu promenu prikažu, u glavnom kao više ličnu i unutrašnju stvar. Sam novi car Aleksandar živo je želeo, da u Srbiji ne dobije neprijatelja i radi toga je odmah počeo pregovore o tom, da se orodi sa Dušanom. I doista, već o Uskrsu 1332. god. izvršeno je venčanje mladog srpskog kralja i Aleksandrove sestre Jelene. Odnosi između zeta i šuraka postali su iza toga srdačni; Dušan je, bez ikakve bojazni od Bugara, mogao na široko da razvija svoje akcije i prema Grcima i prema Mađarima.
|
