Latinsko Carstvo i stvaranje
Srpske Kraljevine
Nemanjina nenadana abdikacija i potiskivanje najstarijeg njegova sina sa velikožupanskog prestola nisu mogli proći bez krize u zemlji. Vukan se osećao uvređenim. Sablažnjiva scena bratske borbe oko vizantiskog prestola imala je svog odjeka i u srpskim zemljama. Vukan, računajući sa još nesmirenim separatističkim strujama u Zeti i sa katoličkim elementom u njoj, koji je teško podnosio pretežni uticaj pravoslavlja u Nemanjinoj državi, dolazi na misao da iskoristi to suparništvo. Neposredan povod za to dao mu je napadaj mađarskog princa Andrije na humsku zemlju. Ovaj je od brata Emerika oteo 1197. herceštvo Dalmacije i Hrvatske i već je s ranog proleća naredne godine napao Hum. Dajući izvestan poklon manastiru Sv. Krševina u Zadru, 6. maja 1198. god., Andrija pominje svoju pobedu "kako u Humu, tako i u Raškoj". U žitiji svog oca Stevan, koji priča kako se odazvao njegovu pozivu da pomogne zidanje Hilandara, kazuje, kako je tom prilikom, dakle 1198./9., uzdajući se u Hrista i njegove molitve, bio bez straha od onih koji su ga napadali, niti se bojao "šetanija inoplemenika varvara". Vukan je s Andrijom sklopio savez protiv brata s namerom, da njegovom pomoću dođe na srpski presto. U leto 1198. god. Andrija se sukobio ponovo s bratom Emerikom i izazvao s toga protiv sebe papino prokletstvo. U Andrijinom slučaju Vukan je našao neposredan primer više za svoje držanje prema Stevanu.
Da obezbedi pobedu svojoj stvari Vukan se te godine bio obratio i papi moleći ga da u njegovu zemlju uputi svoje legate i pojača nadzor i uticaj zapadne crkve. 8. januara 1199. papa se odazvao toj molbi i uputio je u Zetu dva svoja poslanika. Ali šaljući ih papa je svoju preporuku za njih uputio u isti mah i velikom županu Stevanu i ženama obojice braće. Papa, prema tom, nije tim aktom pokazao naročito isticanje Vukana mimo vladajućeg brata; on je samo rado prihvatio priliku da pojača uticaj Rima u tim oblastima gde je pravoslavlje počelo da uzima maha. Vukan, da bi stekao papino poverenje, smatra i prikazuje dolazak legata kao naročitu sreću za svoju zemlju i daje im punu slobodu rada. U isti mah on obaveštava papu, kako je u njegovom susedstvu zlo stanje. "U zemlji mađarskog kralja, t.j. u Bosni", piše on, jeres je uhvatila maha, jer je sam ban Kulin sa ženom i sestrom, udovicom kneza Miroslava, i sa mnogim srodnicima i sa više od 10.000 duša prešao u nju. Vukan ne kaže koja je to jeres, ali je verovatno da misli na bogumilstvo. Mađarski kralj naterao ih je, da se upute papi i da tamo prikažu svoje verovanje, ali su se oni, kazuje Vukan, vratili sa izmišljenim pismima, kao da im je to papa odobrio. S toga on sad moli papu, da savetuje mađarskom kralju, neka ih "istrebi iz svoje države kao kukolj iz šenice".
Ali sve te dostave nisu mogle odlučiti papu da istupi protiv Stevana. A sam Stevan držao se vrlo vešto. I on je, iz straha od katoličkog saveza, predusretljivo primio oba papina legata i u svom pismu papi, kao "svom duhovnom ocu", poručivao, da će uputiti svoje posebno poslanstvo u Rim. Ono je doista i došlo, i to sa naročitom molbom Stevanovom, da mu papa pošalje kraljevsku krunu. U papi, Stevan se nadao dobiti zaštitu od napadaja mađarskog suseda i svoga brata. Misli se, da ga je težnja da dokaže svoj raskid s Vizantijom opredelila, i da otera i svoju ženu, grčku princezu Jevdokiju, navodeći, inače, kao razlog za taj postupak njenu šugu i, kako se pričalo u Carigradu, još i neverstvo. Mi, međutim, držimo da to neće biti. Stevan je Jevdokiju oterao golu, samo u košulji, očevidno ljut radi njenih postupaka; tolika bezobzirnost može se tumačiti jedino velikom ličnom razdraženošću. Sami Grci, koji govore o tom događaju, nisu mu nikako pridavali političke motive.
Papa Inoćentije III, koji je pred očima imao samo crkvene interese, bio bi pristao da Stevanu pošalje krunu, samo da bi pridobio jednog šizmatičkog poglavara više. Ali je mađarski kralj odlučno ustao protiv te namere. To je čak i pospešilo njegovu odluku, da napane Stevana. U savezu sa Vukanom prodrli su Mađari 1202. god. u Srbiju i pokorili je. Vukan je postao veliki župan, dobio je raške zemlje i nišku oblast, a Emerik uze za se titulu srpskog kralja i oblast istočno od Morave. Vukan je, tako, postao mađarski vazal, kao što je bio i bosanski ban Kulin. Stevan sam priča, kako je tom prilikom Srbija bila opustošena, a on se našao van otadžbine. Izgleda, da se sklonio u Bugarsku, prijateljima svoga oca. Između Bugara i Mađara dođe brzo, još 1203. god., do sukoba radi granica u istočnoj Srbiji. Kalojovan ili Jovanica, bugarski vladar toga vremena, srčan i svirep, osta pobeditelj; Mađari moradoše da se povuku iz Braničeva, a Vukan iz niškog kraja. Stevan se, posle te bugarske pobede, vratio u Srbiju, na svoj presto, a Vukan se povukao u Zetu.
I bosanski ban Kulin nalazio se u sličnoj opasnosti. Vukanova dostava i tužba spljetskog nadbiskupa, da je Kulin dao utočište prognatim jereticima iz Spljeta i Trogira, potaknu energičnog papu Inoćentija III da upozori pismom kralja Emerika na ponašanje Kulinovo i da ga pozove da tome učini kraj. Bosanski ban, pozvan na odgovornost, izbegao je opasnosti samo tako, što se napravio da ne razume u čemu bi bila jeres njegove zemlje i tražeći tobože pouke. Papin legat za Balkan, Ivan de Kazemaris, došao je na to u Bosnu i 8. aprila 1203. na Bolinom Polju primio svečano i obavezno odricanje Bosanaca od izvesnih verskih običaja, koje su dotle držali. Predstavnici Bosne, s istim legatom, otišli su potom mađarskom kralju i ponovili pred njim svoje odluke i položili zakletvu. Tom aktu prisustvovao je i Kulinov sin nepoznata imena. Tako se Bosna spasla jedne bede, koja joj je, u doba tadašnje mađarske agresivnosti, mogla doneti velikih neprilika.
Zauzimanjem aktivnog i autoritativnog pape Inoćentija III došlo je početkom XIII veka do novog krstaškog rata. God. 1202. beše se u Mlecima i njihovoj okolici iskupila prilična krstaška vojska. Ali nezgoda za nju nastade u tom, što krstaši nisu imali da plate svu pogođenu sumu za prevoz, koja je iznosila 85.000 maraka srebra. Mleci iskoristiše te novčane neprilike krstaša i ponudiše im, posle izvesnih pregovora, da će pristati da ih prevezu na dug (suma duga iznosila je oko 34.000 maraka), ako im krstaši pomognu, da uz put savladaju odmetnuti Zadar. Stari dužde, Enriko Dandolo, kome je tad bilo na devedeset godina i koji beše slep, pođe sam sa krstašima, davši tako primer i svojim sugrađanima. Ali on je pošao na istok s drugim željama i mislima nego što ih je imalo njegovo krstaško društvo.
U isto vreme javila se i akcija vizantiskog princa Aleksija, sina oslepljenog cara Isaka. On je preduzimao sve moguće samo da sruši svog strica imenjaka. U Rimu je nudio crkvenu uniju, a krstašima političke i ekonomske usluge, samo da mu pomognu povratiti izgubljeni očev presto. Mlečani su rado pristali na saradnju, jedno da izvuku štetu pričinjenu Latinima prilikom njihova pokolja u Carigradu, a drugo, da povrate izgubljena trgovačka tržišta i dobiju nove povlastice.
U jesen, 8. oktobra 1202., krenula je velika mletačka flota na istok s krstašima. 24. novembra pao je Zadar u mletačke ruke. Tamo stiže doskora i princ Aleksije. I pored protesta papina i otpora nekih krstaša, tu bi rešeno da krstaški pohod, mesto u sveta mesta, krene najpre na Carigrad. Krajem aprila 1203. uputila se krstaška vojska iz Zadra, sa novim grčkim carskim pretendentom kao Aleksijem IV. Kao svog novog cara pozdraviše Aleksija uz put Dubrovnik i Drač. 23. juna stigla je flota u San Stefano, pred Carigrad, i odmah naskoro počela opsadu. Car Aleksije III, uplašen, pobeže iz prestonice u Bugarsku, a sam grad branio je njegov zet Teodor Laskaris. Posle Aleksijeva begstva, u noći 17. jula, izgledalo je, da je cilj krstaša postignut. Slepi Isak izveden je iz zatvora i vraćen na presto, a 1. avgusta krunisan je Aleksije kao njegov savladar. Mlečani, kojima se nije napuštao Carigrad, zatražiše isplatu od 100.000 maraka srebra, koja je bila ugovorena kao cena za njihovu saradnju. U isto vreme traženo je i da se izvrši obaveza u pogledu crkvene unije.
Pritisak finansiskih organa na narod, da se iscedi onoliki novac za Mlečane, koji nije poštedeo ni crkve i njihovo blago, i ovi pregovori s Rimom uzbuniše sveštenstvo i ceo narod. I izbegli car Aleksije III, praveći se kao žrtva pravoslavlja i tuđinske obesti, razvi iz Adrijanopolja živu agitaciju protiv novog stanja u Carigradu. Videći, kako latinofobija u narodu uzima sve više maha i kako postaje neodoljiva, mladi car Aleksije menja svoju politiku i napušta svoje pomagače. "Bedno derle", rekao mu je tad razjareni Dandolo, "mi smo te digli iz blata i opet ćemo te u nj baciti!" Borba između Latina i Grka posta neizbežna. Ali i među samim Grcima nastadoše neredi i spletke. Oba cara, otac i sin, biše krajem januara 1204. svrgnuti s vlasti. Isak, star i iznemogao, umre od straha, a Aleksije bi zadavljen. Dok se vodila borba oko njihova prestola, trulu i iskvarenu Vizantiju branilo je, u glavnom, nekoliko varoških najamnika i vojvoda Aleksije Murzuflo kao novi car Aleksije V. Poslednjeg dana, kad su krstaši jurišajući već prodirali u Carigrad, pobegao je i taj novi car, a za njegova naslednika bi izvikan hrabri Teodor Laskaris. Ali on nije imao šta više da spasava. 13. aprila 1204. Latini su postali gospodari gorde vizantiske prestonice, u koju, od njenog osnivanja, ne uđe dotad nikad tuđin kao osvajač.
U Carigradu je posle toga osnovano Latinsko Carstvo. Želeći da pojača značaj Mletaka i njene privredne interese, stari Dandalo, duša celog ovog preduzeća, radio je na tom, da novi car ne bude jaka ličnost, ni nova carevina jaka država, jer će samo tako Mleci moći održati svoj prestiž i naturati svoju volju. Sam za sebe on krune niti je trebao ni tražio, i kad mu je ponuđena on je odbio. Ali njegovim uticajem bi izabran za carigradskog imperatora Balduin Flandriski i 16. maja krunisan u opljačkanoj Aja Sofiji. Za patrijarha u Carigradu bi postavljen Mlečanin Toma Morozini i uza nj, za Sv. Sofiju, još trinaest mletačkih kanonika. Ali je za svakog poznavaoca prilika na Istoku bilo jasno, da takve mere neće dovesti do crkvene unije. Uz ranija nasilja pri zauzimanju Carigrada ovo otimanje Sv. Sofije beše samo razlog više, da se u dušama ortodoksnog grčkog sveštenstva razvija još dublja mržnja na zavojevača i stvori trajniji jaz između obe crkve.
Staro Vizantisko Carstvo raspade se u više delova. Pored Carigradskog, teritorijalno vrlo ograničenog, Latinskog Carstva, dobi Bonifacije Monteferatski Maćedoniju sa prestonicom u Solunu. Peloponez, Epir, Ilirik i neka ostrva dobiše Mleci, koji posedoše i jedan deo Trakije i jedan deo samog Carigrada. Drugi francuski plemići podobijaše razne male knežine. I Grci sami, tamo gde su uspeli da se održe, razbiše se u više država. U Nikeji se obrazova novo grčko carstvo, kao nastavak carigradskog, pod poslednjim vladarem carigradskim, Teodorom Laskarisem. Nezavisno od njega razviše Komnini svoju vlast u dalekom Trapezuntu. Despotat Arte u Epiru držala je još jedna grana dinastije Anđela.
Prirodna je stvar, da je tako važna promena imala velikih posledica na celom Balkanu. Od balkanskih država padom Vizantije ponajviše se koristila Bugarska. Njen vladar, Kalojovan, već je i nešto ranije bio stupio u veze s papskom kurijom, a sad ih je samo usrdnije razvio. U jesen 1204., 7. novembra, papin kardinal Lav posvetio je trnovskog arhiepiskopa Vasilija za bugarskog primasa, a sjutri dan krunisao je Kalojovana za "kralja", ne "cara", Bugarske. Kalojovan se za to, u ime svog naroda, podvrgao vrhovnoj vlasti rimske crkve. Kalojovanovom primeru sledio je i srpski veliki župan. Njegovu volju da iz Rima dobije kraljevsku krunu pominje papa u jednom pismu iz iste 1204. god. Ali mađarski kralj, koji nije mogao sprečiti veza između pape i Bugara, uspeo je da spreči kraljevsku titulu za srpskog velikog župana.
Bugarska je bila i prva država, koja je počela borbu s Latinima i imala uspeha. U borbi s neobično odlučnim i brzim Kalojovanom dopao je kao zarobljenik u bugarske ruke sam car Balduin, posle izgubljene bitke kod Adrijanopolja, 15. aprila 1205. Tamo je posle ubijen, na veoma grozan način. Na carigradski presto dođe Balduinov brat, Henrik Flandriski, ili Jeris Filander, kako ga po grčkom zove Stevan Nemanjić. U borbi s Bugarima poginuo je 1207. i Bonifacije Monteferatski. Kalojovan je, činilo se jedno vreme, bio glavni činilac na Balkanskom Poluostrvu. Ali ga je brzo nestalo. Kad je, posle pogibije Bonifacijeve, požurio da uzme Solun, pao je pod njegovim zidinama od udarca jednog svog vojvode, 8. oktobra 1207. S njim je zastala i bugarska ofanziva i polet obnovljene bugarske države.
Osnivanje Latinskog Carstva uticalo je, prirodno, i na odnose u Srbiji. Dubrovačka Republika, mesto dotadašnje vizantiske vrhovne vlasti, prima 1205. mletačku. Grad je zadržao svoje staro uređenje, ali mu je, radi kontrole, knez uvek imao biti Mlečanin. Knezovi su najpre bivali doživotni, a posle samo sa mandatom od dve godine. U svojim trgovačkim odnosima sa susedima Dubrovčani su i dalje imali slobodne ruke. Tako su, na primer, već 1206. god. tražili i dobili trgovačke povlastice od Mihajla Duke, epirskog despota.
U samoj Srbiji Stevan Nemanjić je mudro pratio razvoj događaja, ne izlažući se ni za krstaše ni za Bugare. Isto je tako ostao miran i Vukan u Zeti. Sava, u svojoj biografiji Stevana Nemanje, priča da je Vukan bio živ, kad se on vratio u Srbiju početkom 1208. god. donoseći iz Hilandara mrtvo telo očevo. U Studenici, 19. februara 1208., Nemanja je sahranjen ponovo, a nad mrtvim očevim telom Sava je konačno izmirio oba brata. Ali već u leto te godine Vukan više nije bio živ ili bar nije bio na vlasti, pošto se kao dukljanski kralj pominje njegov najstariji sin Đorđe.
Đorđe se, na ime, 3. jula 1208., zakleo na vernost mletačkom duždu, bez obzira na svog strica Stevana, i bio spreman da s Mlečanima zajedno ratuje protiv Arbanasa Dimitrija Progonovića, zeta svoje kuće, koji je prema Mlečanima bio nepouzdan. Izgleda, da se Đorđe u Zeti smatrao kao samostalan i da je politiku vodio na svoju ruku.
Posle smrti Kalojovanove nastadoše u Bugarskoj veliki meteži. Maloletni Jovan Asen, sin Asena I, morade da beži iz zemlje, a vlast ugrabi sestrić Kalojovanov, Boril. Usled odmetanja i nepriznavanja njegove vlasti Boril je izgubio mnogo od tekovina svoga ujaka. Mađari mu oduzeše Beograd i Braničevo i proširiše svoje granice sve do današnje Ćuprije u Srbiji. Kalojovanov srodnik Strez, vrlo ugledan i čak pretendent na presto, dobeže Stevanu Nemanjiću. On je, verovatno, potsetio Stevana na usluge, koje je njemu, u sličnoj prilici učinio Kalojovan. I pored protesta Borilovih, Stevan se zauzeo za Streza, pobratio se s njim i pomogao ga vojnički da se dočepa tvrdog Proseka na Vardaru i da se tu učvrsti. Iz Proseka Strez je proširio svoju vlast sve do Ohrida i blizu Soluna. Sam Stevan kazuje, da je "oteo i predao njemu pola carstva bugarskoga", ostavivši ga da vlada u Proseku pod njegovom zaštitom. Borilo nije u prvi mah mogao da sprečava sve te svoje protivnike, jer je bio nastavio borbe s Latinima i u njima pretrpeo težak poraz (2. avgusta 1208. kod Filinopolja). Kad Latini, zauzeti u borbi s Grcima i zbog svojih međusobica, nisu do kraja iskoristili svoje pobede, Borilo, dobivši oduške, počinje razračunavanja s protivnicima, koje je, s druge strane, njegov poraz bio ohrabrio. U Trnovu, 11. februara 1211., održan je državni sabor protiv bogumila, a u stvari protiv careve opozicije. Naskoro potom, posredovanjem papinim, došlo je do izmirenja između Borila i oba susedna katolička vladara. Car Hajnrih posta zet Borilov, uzevši njegovu bratučedu, a Mađari su spasli njegovu vlast, poslavši mu pomoć da uguši jednu veliku pobunu u vidinskoj oblasti.
Pošto je sredio odnose s katoličkim vladarima i sa Henrikom čak sklopio i savez, odluči se car Borilo da napane srpskog veliko župana. Stevan mu nije bio prijatelj, i bugarska opozicija, kao i Strez, nalazila je kod njega skloništa i možda potpore. Zajedno sa Henrikom krenuli su Bugari na Srbe, po svoj prilici 1214. god. U blizini Niša, jednim noćnim prepadom, Srbi su saveznike pomutili i nagnali na povlačenje. Da se osvete za taj poraz, i da postignu sigurniji uspeh, saveznici počeše da se bolje spremaju. Obećanjima i izgledima na neku dobit, oni premamiše na svoju stranu Streza i digoše ga protiv Stevana. Stevan posla prosečkom gospodaru svog umnog brata Savu, da ga odvrati od tog saveza. Ali Savino nagovaranje osta bez uspeha. Tad se prišlo drugim sredstvima. Savini biografi pričaju, kako je Bog, na Savinu molbu, poslao "anđela ljuta" koji probode Streza. Posle njegove pogibije napad saveznika bi na izvesno vreme odložen. Strezovu oblast zauzeše, međutim, Latini iz Soluna (sam Prosek i njegov kraj), a delom Grci iz Epira, koji ovladaše Skopljem i severnom Maćedonijom.
Epirski despot, Mihajlo I, beše se za ovo vreme osetno ojačao. Pod njegovu vlast beše došla cela Albanija s Dračem, i sad, kako videsmo, i severna Maćedonija. Ovo poslednje osvajanje, i naročito zauzimanje Skadra, dovedoše Mihajla u sukob sa Stevanom. Ali do rata između njih nije došlo. Jedan sluga ubio je Mihajla u bračnoj postelji i tim, kao i kod Streza, rešio pitanje najkraćim načinom, verovatno 1215. god. Naslednik Mihajlov, njegov polubrat Teodor, brzo nađe načina da se izmiri sa Srbima. Mihajlov brat Manojlo uze za ženu jednu od srpskih princeza, a sam Stevan nameravaše da uzme Mariju, kćer poginulog despota Mihajla, udovicu Evstatija Flandriskog, brata prve dvojice latinskih careva, ali mu to ne dozvoliše crkvene vlasti grčke radi bliskog srodstva. Kasnije je, ne znamo tačno koje godine, Stevanov najstariji sin Radoslav uzeo za ženu Teodorovu kćer Anu. Njihov zaručni prsten očuvan je do danas, na kom, u grčkim stihovima, stoji napisano: "Verenički prsten Stevana, izdanka od loze Duka, primi rukama, Ano, rode Komnina."
Za Srbiju nastade velika opasnost, kad između Latinskog Carstva i Mađarske dođe do bližih veza. Politički planovi ove dvojice katoličkih vladara uzimali su u svoju kombinaciju Srbiju kao područje koje im je na putu za neposredniju saradnju. Njihove namere nisu bile skrivene. God. 1216. rešiše se car Henrik i mađarski kralj Andrija da se sastanu u Nišu, i to s vojskom i jedan i drugi. Očevidno, pohod je spreman samo protiv Srbije, jer sa Bugarskom behu u dobrim odnosima. Sam Stevan Nemanjić piše, da je namera protivnika bila "prognati me i zemlju otačastva moga razdeliti i sebi zadržati". Oni su bili uputili poziv i Stevanu, da dođe na taj sastanak. Stevan, diplomatski vrlo vešt, u sporazumu s bratom Savom, odluči da pokuša rastaviti saveznike. S mađarskim kraljem u poslednje vreme nije imao nikakvih sukoba, pa mu se sporazum s njim učinio lakše moguć. S toga pođe sa Savom preda nj, pre sastanka u Nišu, na granicu kod Ravnog (t. j. današnje Ćuprije). Tu dočeka kralja Andriju 10. aprila sa svima počastima, kao prijatelja, i gostio ga je dvanaest dana. Iznenađen, kralj Andrija je odgovorio na te ljubaznosti pažnjom sa svoje strane i odustao je od nameravane borbe. Kad se tako obezbedio od Mađara, pošao je onda Stevan s Andrijom zajedno u Niš, kao prijatelji. Henrik, međutim, "pun gneva i jarosti", nije se dao lako slomiti. On je od Stevana na svaki način tražio jedan komad Srbije, makar i mali. Stevan, siguran da ga Mađari neće napasti, nije popuštao i čak se spremao da kazni Henrika. On dade posesti sve klance oko Niša, verovatno i grdeličke i sićevačke, da spreči Latinima povratak ili da natera Henrika na popuštanje. Henriku u taj mah nije bilo do borbe. U solunskoj državi beše došlo do krupnih trzavica i Margarita, solunska vladarka, sestra kralja Andrije, molila je Henrika za pomoć. S toga on, kad je naišao na Stevanov otpor i video da ne može postići što želi prostom pretnjom, odustade od dalje akcije. Povlačenje mu je osigurao kralj Andrija, koji je posredovao kod Stevana. Odmah iz Srbije Henrik je pošao prema Solunu, ali ga je na tom putu iznenadila smrt, 11. juna 1216. god.
Ovaj savez dvojice katoličkih vladara protiv Srbije, i osamljenost Srbije u politici, nateraše Stevana da traži negde naslona. S tim u vezi trebalo je napuštati donekle i čisto pravoslavsku orientaciju srpske države, kako je zamišljao Nemanja i izvodio Sava. Možda je čisto katolički kralj Andrija već u Ravnom tražio kakvih obećanja u tom pravcu. Nesumnjivo je, da je Stevan 1217. god. izveo krupan preokret u svojoj politici. Omogućila mu ga je svakako bračna veza sa Anom Dandalo, unukom slavnog dužda Henrika, koja je ostvarena negde u to vreme. Da li preko Mletaka, ili neposredno, Stevan je stupio i u veze sa papskom kurijom i tražio tamo ponovo kraljevsku krunu i izvesnu moralnu potporu. Papa Honorije III odazvao se toj molbi rado, jer ona je značila novu tekovinu rimskoj stolici na Balkanskom Poluostrvu. Jedan poseban papinski legat, koji je preko Spljeta otišao u Srbiju, doneo je krunu za Stevana i 1217. god. krunisao ga njom.
Taj preokret Stevanove politike nije bio dobro primljen u zemlji. Tradicija pravoslavlja već je bila uhvatila korena. Protiv Stevana se naročito diže njegov brat Sava, dotadašnji mu verni saradnik, glavni pretstavnik pravoslavlja i vizantiske crkvene kulture u Srbiji i po svom činu i po svom svetogorskom vaspitanju. Sava nije hteo da izaziva borbe u zemlji, da je ne bi izložio kakvim neprilikama, nego je napustio Studenicu u Srbiji i otišao u Svetu Goru.
Međutim, baš ove iste godine, 1217., na Balkanu nastaju krupne promene. Mesto umrlog cara Henrika dođe na carigradski presto Petar Kurtnejski, njegov zet. Kad se on krenuo na svoju carsku dužnost iz Rima, gde je bio krunisan, pokuša da otme, po želji Mlečana, Epircima Drač. Tim izazva njihovu osvetu. Ne uspevši pod Dračem, car Petar se uputio suhim za Carigrad, ali ga Epirci na tom putu negde oko Škumbe predusretoše i ubiše. Careva pogibija izazva u spletkama bogatom Carigradu zbunjenost i čitav niz novih intriga i pregonjenja u Bugarskoj. Posle smrti latinskog cara Henrika, car Borilo gubi svaki oslonac i biva potisnut s vlasti kad se 1217. pojavio zakoniti naslednik, izbegli Jovan Asen II, praćen ruskim četama. Borilo se držao jedno vreme u Trnovu, ali ga najposle izdade narod i plemstvo i otvori gradska vrata mladom caru. God. 1218. Borilo je izgubio presto i očnji vid. – Mađarski kralj Andrija beše se u avgustu 1217. god. iz Spljeta krenuo na krstaški rat u Palestinu, s koga se iduće godine bez imalo slave vratio u zavađenu i prezaduženu zemlju. – Jedine dve države na Balkanu, čije stanje beše sređeno i koje su mogle da se koriste ovom pomućenošću, behu Srbija i epirska država despota Teodora.
Pogibija cara Petra i odlazak kralja Andrije znatno su izmenili uvete, pod kojima je kralj Stevan stvarao svoju latinofilsku politiku. On to brzo uviđa i politički vrlo gibak, vodeći računa i o pravoslavskoj opoziciji u zemlji, on se rešava da se vrati na staru liniju. S toga se miri sa Savom, koji, da se osigura pravoslavlje u Srbiji, traži da se izvede organizacija srpske crkve. Takva organizacija dobro bi došla Stevanu i iz čisto političkih razloga. Crkva njegove države nalazila se pod vrhovnom vlašću ohridskog arhiepiskopa, koji je bio epirski podanik. Teodor epirski, koji se istakao kao protivnik Latina i na čijem je području poginuo car Petar, imao je zbog te latinofobije nesumnjivih simpatija među sveštenstvom u Srbiji. Uticaj njegov i njegove ohridske arhiepiskopije mogao je, s toga, postati možda i opasan po Stevana; otud kod ovog sklonost da se za Srbe stvori posebna srpska crkvena organizacija. Sava je lično uzeo na se, da ide u Nikeju, caru i patrijarhu, i da tamo izradi samostalnost srpske crkve.
U Nikeji Sava je bio srdačno dočekan. Za cara Teodora Laskarisa to je značilo, da u Srbiji može dobiti jednog saveznika više, i to na Balkanu, za borbu protiv Latina. Sem toga, kako je između Nikejaca i Epiraca postojala izvesna surevnjivost u pitanju eventualnog nasleđa Vizantije i Carigrada, kad se jednog dana skrhaju Latini, to je, razumljivo, u Nikeji bilo rado primljeno da se Srbija obraća njima i da se na dosta lak način može dobiti njeno prijateljstvo. Za patrijarha to je značilo vraćanje istoku i njegovom uticaju jedne zemlje, koja je bila u opasnosti da postane papinska domena. Oni s toga pristadoše da srpsku crkvu priznaju avtokefalnom. Za arhiepiskopa samostalne srpske crkve bi posvećen sam Sava, jedna od najjačih ličnosti tadašnje Srbije, čovek sa mnogo veza među Srbima. To je bilo 1219. god. Sasvim je razumljivo, da je osnivanje samostalne srpske crkve izazvalo proteste iz Ohrida, a naročito od Dimitrija Homatijana, tadašnjeg arhiepiskopa.
Srbija je tako za vlade Stevana Nemanjića, prvog svog venčanog kralja, dobila dve velike tekovine u svom državnom razvoju: postala je kraljevina i dobila je svoju samostalnu crkvenu organizaciju. Nemanjino delo, već u prvom naraštaju, biva dograđeno sa nesumnjivim uspehom. Srbija je postala prava država, sa svojom individualnošću i sa svojim nesumnjivim stvaralačkim ambicijama. Ali, i to treba dodati, da u čitavoj našoj prošlosti nije bilo perioda, gde su na upravi zemlje bila dva člana dinastije s tako izuzetnim sposobnostima, kao što behu Stevan i Sava, i u tako uskoj i na jedan cilj koncentrisanoj saradnji.
Organizatorski rad Savin u srpskoj crkvi bio je vrlo energičan. On je, pre svega, toj novoj organizaciji dao čist nacionalni karakter. Grka vladiku, koga je zatekao u Prizrenu, svrgnuo je i u mesto njega postavio Srbina, svog učenika, odnosno svog čoveka. I to nije jedina crta njegove borbenosti. Određivanje sedišta novoosnovanih episkopija izvedeno je isto tako s naročitom državnoverskom namerom. Arhiepiskopija je stavljena u Žiču, u novu zadužbinu kralja Stevana, daleko na sever od Rasa ili Studenice, a nedaleko od mađarske granice. Episkopija u Dabru na Limu stavljena je gotovo na samu granicu bosansku, da deluje na tamošnji pravoslavni elemenat i da suzbija bogumilsko učenje. Zetska episkopija smeštena je na Prevlaku, u Boku Kotorsku, van same prave Zete, a Humska u Ston: – obe gotovo na periferiji kraljevine, ali očevidno sa ciljem da suzbijaju katoličnu akciju koja se naročito širila sa područja kotorske i dubrovačke biskupije. U ranije vreme i pravoslavni su manastiri bili podvrgnuti nadzoru katoličkog barskog nadbiskupa; posle Savine akcije taj se odnošaj počinje da menja u obrnutom pravcu. Pravoslavlje je, posle Savine organizacije, postalo konačno državna vera nemanjićske Srbije. Sava je u tom pogledu radio dosledno i bez imalo obzira. Bogumile je suzbio iz Srbije još njegov otac Nemanja, a Sava je, kao svetogorski latinofob, učinio sa svoje strane sve da spreči i oslabi uticaj katoličanstva. Preko sveštenstva, na koje je sam neposredno uticao i primerom i poukom, Sava je dizao i opšti kulturni nivo celog naroda, nastojeći da u njemu razvija ljudske vrline i smisao za građanske dužnosti. Srpsku državnu misao nemanjićske dinastije stvorio je fizički Nemanja, a intelektualno Sava. Nacionalno, ili bolje rečeno, etničko jedinstvo bilo je u to doba još nedovoljno svesno i ne bi sprečilo da i dalje dolazi do onakvih sukoba kakvih behu oni između Raške i Zete, odnosno između katoličanstva i pravoslavlja. Versko jedinstvo bilo je u ona vremena jedini delujući amalgam i, zahvaljujući Savinu radu, ono je doista i delovalo.
Druga linija Nemanjića, kneza Miroslava, vladala je u Humu pod vrhovnom vlašću raškog velikog župana, odnosno kralja. Vlast nekih članova te porodice širila se ponekad i na susedne dalmatinske gradove, koji su inače imali i zadržavali svoju lokalnu avtonomiju. Tako je naslednik kneza Miroslava, u nas slavna i poznata po vanredno dragocenim Evanđeliju koje je za nj pisao dijak Gligorije, knez Petar (1198-1227.), bio 1223. god. izabran za spljetskog kneza i uveden u tu dužnost od spljetskog građanstva i pored vrlo ogorčenog otpora od strane katoličnog sveštenstva. Kao spljetski knez on je dugo oštro vodio borbu sa hrvatskim brastvom Šubića. Po saopštenjima iz kasnijih izvora, knez Petar je, poznat i inače kao borben tip, ratovao i sa kraljem Stevanom i u tom ratovanju je rđavo prošao, izgubivši svu oblast na levoj obali Neretve.
Kralj Andrija, po povratku iz Svete Zemlje, protestovao je protiv toga, što je Stevan uzeo kraljevsku krunu i pretio je čak i ratom. Ali je stanje u njegovoj zemlji bilo tako rđavo, da se kralj nije smeo ni usuditi da je izlaže novim naporima. Plemstvo je bilo toliko ojačalo i pritesnilo Andriju, da je morao 1222. god. objaviti svoju čuvenu Zlatnu bulu, koja je, isto kao i nešto malo ranije izdata engleska Magna charta, sužavala kraljevsku vlast u korist plemstva. Stevan nije znao za sve to, pa je pokušao da na Andriju deluje diplomatskim putem. Možda je s tim u vezi šiljanje Stevanova poslanika Metodija u Rim papi Honoriju III, da taj sa svoje strane utiče na mađarskog kralja. Sem toga Stevan je uputio u Mađarsku i brata Savu, po svoj prilici, u drugoj polovini 1219. ili početkom 1220. god., da i on umiri Andriju. Savini biografi pričaju, kako se kralj Andrija tobože s početka opirao, ali da je na kraju popustio pred očiglednom svetošću Savinom. Savina je misija svakako uspela, ali više s toga što kralj Andrija nije mogao, a ne što nije hteo da ratuje. Odnosi između Srbije i Mađarske postali su posle toga dosta srdačni. Iz obzira prema mađarskom kralju propustio je Stevan 1221. god., da nesmetano prođe kroz njegovu zemlju novi latinski car, Robert Kurtnejski, sin poginulog cara Petra, a šurak Andrijin. Jedan francuski izvor toga vremena ("Extrait de la compilation dite de Bandonin g’ Avernes") kazuje, da je tom prilikom došlo do jedne podvale srpskom kralju. Car Robert imao je uza se jednog "seržana" iz Lila, za koga se govorilo da je njegov nezakoniti stric. Lepu kćer toga seržana dao je car bogato nagizdati i, pretstavljajući je kao svoju rođenu, uspe, da je proturi za ženu "srpskom kralju", verovatno jednom sinu ili nekom bliskom rođaku Stevanovom. Nije nimalo verovatno da je to bila Jelena, Francuskinja, udata za trećeg sina Stevanova, pošto je Jelena morala biti mlađa bar za čitavih 15-20 godina.
|
