Босна као стожер нове
српскохрватске државе
Краљ Твртко је од 1377-1390. год. постигао неколико веома лепих успеха и направио Босну најважнијом државом тога периода на Балканском Полуострву. Србија, Бугарска и Грчка стајале су непосредно пред измахнутим турским мачем и нису имале слободног замаха. Заштићени њима, Твртко са те стране задуго није имао веће опасности и с тога је могао, несметан, да иде за својим циљевима.
За време млетачко-ђеновешког рата, 1378-1381. год., Твртко је проширио свој утицај на југу. Као млетачки вазали, Дубровчани су се били много уплашили за своје поседе и тражили су помоћи на све стране. Краљ Твртко им је, у часу озбиљне опасности, послао своје људе да чувају Стон. Кад су Млечани средином августа 1378. узели Котор и његов крај Дубровчани су употребили сва средства на мађарском двору, да тог свог старог такмаца оштете и на неки начин излуче из конкуренције. Предузимали су и све друге мере против њега гонећи му лађе и људе и спречавајући му сваки промет и трговину. У невољи, Котор се обратио за заштиту краљу Твртку. Твртко је, заиста, покушао да посредује у Дубровнику, па кад његово залагање није успело он се отворено ставио на страну Которана. Ови су му, као цену за помоћ, понудили свој град и његову област. Али пре него што је Твртко морао предузети какву већу акцију дошло је до пораза млетачке флоте код Поле (7. маја 1379.) и до которске предаје мађарском краљу. Твртко после тога није могао предузети ништа, а да не дође у отворен сукоб са Лајошем. Једино је одлучно ставио до знања, да не би могао дозволити да Дубровчани, као евентуални мандатори мађарске круне, поседну которски град. А ови су то желели да постигну из много разлога, али првенствено с тога да би подредили једног опасног трговачког такмаца. Кад је Туринским миром 1381. год. Котор коначно припао Мађарима, Твртко није напустио свој план да га једног дана ипак добије, али се одлучио и на друге мере.
У њега је за то време потпуно сазрела мисао о стварању једне своје слободне луке. Дубровачко држање за време целе те кризе знатно је помогло, да он увиди, како је потребно да се Босна еманципује од дубровачког пристаништа. Котор је, у овај мах, изгледао изгубљен и сад је требало тражити нов излаз на море. Користи од тога биле би за Босну очевидне: њена би трговина процвала и ослободила би се дубровачких посредника; земља би, за сваки случај, имала слободну везу преко мора и у тешким временима не би морала тражити милост или добру вољу зависних дубровачких госпара; и најпосле Босна, као развијен организам, требала је своје морско пристаниште и из питања престижа. Место за своју нову луку краљ Твртко је изабрао у драчевичкој жупи, у заштићеном которском заливу, на северној страни Боке, где је он имао дугу своју обалу. У јесен 1381. год. његово бављење у Драчевици поспешило је одлуку и град је ускоро почео да се зида. У исто време, из трговачких, а вероватно и из политичких и стратешких разлога, Твртко је почео да подиже и град Брштаник код Почитеља. Тако су оба његова пута на море, и онај у долини Неретве и онај у Драчевици, имала да буду штићена градовима. У овом другом граду довршеном 1383., било је и мало краљево бродоградилиште.
У Дубровнику је та Тврткова одлука примљена с јеткошћу. Нови краљев град, у који ће бити упућена сва трговина Босне и Рашке, постаће несумњиво врло озбиљан конкуренат за малу републику. Њезино богатство, њезин трговачки значај и њезина, може се сублизу рећи, економска екзистенција зависили су понајвише од трговачких веза са балканским залеђем, а у првом реду од веза са Босном и Србијом. Није с тога никакво чудо, што је Дубровачка Република дала и осетити, да у тој намери Твртковој види очит акт непријатељства према себи. Ради тога одношаји између Твртка и Дубровачке Републике постају запети и без мало прелазе у непријатељства. Република се обратила чак и мађарском краљу са тужбом на Твртка, али се у Будиму, због пречих брига, на њу није много освртало.
У мостарском Бишћу, у благајском Подграђу, издао је 2. децембра 1382. краљ Твртко своју повељу о новом граду. Зазивајући св. Стевана, чијом благодати "сподоблнєнь бяхь вěньца и чьсти и ксνφетра царьска прьвяхь моихь родитель светяхь, господе срьбьске," и последујући "житих ихь и вěрě и правиломь царьскимь," он тај свој нови град назива именом светитељевим. Данас је тај исти град познат још увек под именом Нови, или Херцег Нови, Castelnuovo. У њему је краљ био одредио, да буде сланица и трг за продавање соли. На силне молбе Дубровчана, да их не упропашћава и да не пориче обећања и повластице старе господе рашке, његових претходника, краљ се ипак донекле смиловао и дао им је писмену потврду, у тој истој повељи, "да не будеть у ωнωмь граду лхбо подь градωмь трьгь соли проданіа до вěка." Али ова милост, вели краљ, трајаће само дотле, "доколе градь Дубровникь и властеле дубровьчсци сиіега не потворе и нěкωмь невěромь не изгубе ωни и нихь дěтца и нихь послěдни."
У то време, 11. септембра 1382., умро је мађарски краљ Лајош Велики. Његовом смрћу Мађарска је изгубила не само једног владара веће вредности, него и једину закониту мушку личност у династији. Његови наследници беху саме жене: удовица му Јелисавета, Тврткова родица, и две краљевске кћери Марија и Јадвига. Старија Марија беше верена са Сигисмундом Луксембуршким, сином чешког краља, а немачког цара Карла IV. Она је већ 17. септембра била крунисана за "краља" Мађарске. Краљ Лајош надао се, да ће успети, и иза своје смрти, одржати унију између Пољске и Мађарске. Али Пољаци, незадовољни мађарским режимом, поставише младом веренику врло тешке услове: међу осталима и тај, да мора стално живети у Пољској. Кад је он то одбио, Пољаци изабраше за своју краљицу млађу сестру Јадвигу, која беше верена са Вилхелмом, сином аустриског војводе Леополда III; и одвојише се тако од заједнице с Мађарском. Да то није ишло без тежих заплета и криза разуме се само по себи. Али још теже кризе насташе у области краљице Марије. Мађарско племство јавило се са великим прохтевима против власти жена и нарочито против власти главног краљичиног доглавника, палатина Николе Гаре. Главни противници новог режима међу Хрватима беху Хорвати, – Павле, загребачки бискуп и Иван, мачвански бан, – и њихов ујак Иван Палижна, приор вранског манастира код Задра. Они доскора пређоше у отворене противнике краљичине и окупише око себе велик број бунтовника. Против краљице Марије они стадоше на страну њеног супарника, Карла Напуљског, који је претендовао на мађарску круну као најближи мушки сродник умрлог краља. У Мађарској и Хрватској настадоше смутње и борбе, као кад је, око сто година раније, пред изумрће Арпадовића, требао да мађарски престо заузме Карло Мартел или син му Карло Роберт.
Краљ Твртко је схватио значај овог положаја и хтео је да се довољно спреми за сваки случај. Већ у децембру 1382. његови су људи покушавали неке политичке преговоре са Дубровником, али нису наишли на повољан одзив. Дубровачки хроничари причају, да је краљ тада тражио од Републике једног човека, који би био врховни надзорник свих његових градова и тврђава. Радило се сигурно о неком добром познаваоцу тврђавне технике, врло лепо развијене у Дубровнику. Дубровчани, који су видели да се краљ спрема на неку већу борбу, нису смели да пристану на ту понуду. Они су се озбиљно бојали да босански краљ, који је био јака личност, не угрози њихове слободе и не предузме какву акцију. С тога су чак дали иницијативу, да се створи одбранбени савез далматинских градова, уперен у главном против Твртка. Ти њихови поступци изазвали су краљеве привредне санкције и поново веома затегнуте односе. Као природног савезника Твртко је гледао Млечане. Од њих је тражио прве бродове за своју малу флоту и добио је 1383. год. као адмирала, с одобрењем владе, Млечанина Николу Басеја, један потпуно опремљен брод и дозволу да му се у њихову арсеналу направе још две лађе. Исте године, 30. јула, краљ је са својим наследницима добио као признање, млетачко грађанство.
Тврткове везе са Млецима и спремање босанске флоте беше нарочито узнемирило Дубровачку Републику, па и сам мађарски двор. Овај је о том несумњиво био обавештен од далматинског бана, а можда и од Дубровчана, који су врло вероватно ствар приказивали озбиљном и опасном и одређеном сигурно против мађарских интереса. Мађарска, у којој су већ избијали устанци и где су људи на доста страна били накострешени и готови на борбу, није могла остати незабринута ради држања босанског краља. С тога посланици краљице Марије пребацују Млетачкој Републици, што помаже оружање Твртково и опрема лађе за његову флоту.
На основу данас познатих извора не може се тачно рећи да ли је и у колико је Твртко лично имао учешћа у првим мађарским нередима. Лајош је некад искористио његову младост и узео му Хум; не би сад, с тога, било никакво чудо, да Твртко искористи младост његове кћери и одузме нешто од мађарског поседа. Његово оружање 1382.-1384. год. долазило је добрим делом ради тога, што се спремао с једне стране на борбе с Балшићима, а још више за акцију у Далмацији. Ми не знамо данас поуздано, ради чега се врански приор, Иван Палижна, одметнуо од мађарске краљице и нећемо с тога почетак његова покрета доводити у везу с агитацијом краља Твртка, по што то ничим не можемо утврдити. Али је несумњиво, да је Твртку, кад је чуо за тај покрет, дошла жеља да га искористи за своје јачање. Његова посланства и поруке Млетачкој Републици 1383. год. ишла су за тим, да тамо нађе потпоре за сваки могући случај будућности. Код извесних далматинских градова опазило се још у јесен 1382., да се боје колико Млетака, толико и Твртка; а у даљем низу догађаја та је бојазан постојала све већа. Млеци су једно време били приправни да ступе у озбиљне преговоре о савезу с Мађарима, у лето 1383., али су од тог одустали, кад су добили сигурне поруке, да краљ Твртко има своје неке планове и да би, можда, у скоро време требало доћи с њим до сукоба. Опрезни, Млеци с тога напуштају преговоре с Мађарима, а Твртка помажу са задњом намером, да се, у борби између њега и Мађара, посредно освете овим другима за недавно непријатељство, а и да се сами окористе.
Нема сумње, да је Иван Палижна, решен на борбу против Мађара, потражио помоћи у суседа и да је ступио у везе с Твртком. Може бити, да су му војна спремања Тврткова давала наде, да може успети и храбрила га у отпору. Али босански краљ није му послао никакве стварније помоћи и Палижна је у први мах претрпео пораз. 28. октобра 1383. дошла је Врана у руке краљичиних људи. Да ли се Палижна после тог неуспеха склонио код Твртка не знамо поуздано, али није немогуће. За Твртково држање, не много пријатељско према својој родици и њеној деци дају довољно примера узнемиравања Спљета од његових људи, војна спремања на копну и мору и понашање војводе Вукца, који је с Твртковим знањем присвојио крајем 1384. град Гребен, некадашње добро Вукославића (односно Стипанића), које је било уступљено Мађарима. На мађарском двору учинило се као потребно спречити такве случајеве и спасти краљевину од тежих удараца са те стране. С тога краљице ступају у непосредне преговоре с Твртком. Палатин Никола Гара, некадашњи сусед краљев у Мачви и савезник против жупана Николе, после чак и кум Твртков, беше узео на се, да се нагоди с краљем. Ради тога је дошао у Босну, краљу на ноге. Мађари су понудили краљу Котор и околину, али под уветом да га добију као сигурна пријатеља. Твртко је на то пристао и 28. марта 1385. дао је о том и писмену потврду.
Кад су Млечани добили вест о том, да је постигнут споразум између Твртка и Гаре и да је краљица пристала да уступи Котор, одлучили су они 20. јула 1385., да упуте Твртку једног свог човека који би израдио код краља повељу, да њихови трговци уживају и даље сва она права и слободе, које су имали дотле. У Сутјеси, у свом краљевском двору, одобрио је Твртко 23. августа молбе Млечана. У том његовом писму он каже, да је само "dei gratia rex Rassie, Bossine, Maritimarumque parcium," а да је Котор "вечно" добио ,per gratiam largiflue dei disposicionis et preclarissimo sororis nostre domine regine Ungarie.’ О неком његовом вазалском односу према краљици нема, како се види, ни речи. По нашем уверењу, ово мутно доба иза смрти Лајошеве било је време, кад је Твртко дефинитивно постао самосталан владар. Извесне потезе самосталне политичке акције он је правио и пре тога; – Твртко је, уопште, био природа своје воље и увек је тежио да своје послове сређује сам; – али дефинитивну одлуку, да иступи као самосталан владар, као краљ раван мађарском, он је донео онда, кад није било некакве опасности, да му то Мађари могу оспоравати. Тај прекид није ни овог пута био груб; горње изјаве, које је дао Николи Гари казују јасно, да је Твртко још увек имао извесних обзира, свеједно да ли су они били више политичке или тобоже сродничке природе.
Између Твртка и Балшића нису никад били срдачни односи. Као два непосредна суседа извесних области, које су у општем распадању српске државе биле остале без господара, они су се јављали као такмаци за добит и врло су брзо дошли у сукоб. У времену од 1375-1377. између њих је постојао спор о посед области Требиња, Драчевице и Конавља, који се пооштрио нарочито од оног времена, кад је Твртко почео да показује несумњив интерес за Котор. Балшићи су држали, да су они и по старим везама и по свом географском положају, као зетски господари, свакако пречи наследници которске области него босански краљ и били су спремни, да то своје уверење бране и оружјем. Сад, кад је Котор доиста дошао под Тврткову власт, било је јасно, да ће се односи погоршати још више.
У лето 1385. дошло је већ до непријатељстава. Из тих дана има једно недатирано Твртково писмо упућено Дубровчанима, а писано под градом Спужем, сигурно на краљевом бојном походу против Зете. Занимљиво је, да је сам краљ Твртко замолио млетачку владу, да посредује између њега и Балше. Не би ли то био донекле доказ, да Твртко није имао у борби много среће? Или је то била увиђавност мудријега, који је желео споразум са суседом, са извесном спремношћу, да му изиђе на сусрет коликогод буде могао? Твртку је, види се, било много стало да дође до мира и он је о том писао Млецима ,cum maxima instantia.’ У млетачком сенату та је Тврткова молба била радо прихваћена и 5. октобра изабрана су два њихова посланика, која су имала ићи Твртку и Балши и посредовати за "мир и споразум."
Али, док је Твртково писмо стигло у Млетке и док се тамо већало о посланству, преживљавао је Балша Балшић тешке дане у борби с Турцима. Северно од Валоне, одбијајући надмоћне турске чете, он је 18. септембра 1385. нашао јуначку смрт. Природна је ствар, да су због тога изостали преговори између обе завађене стране. Балшићи, задешени таквим ударом, стају за извесно време са непријатељствима, а Твртко сам не искоришћава њихову несрећу. Важни догађаји у Мађарској и Хрватској заокупили су његову пажњу више.
Прилике у Мађарској развијале су се све више у једну врсту анархије. Мађарска млада краљица, која је већ била верена за Сигисмунда Луксембуршког, по савету своје околине, напушта тај план и пружа руку брату француског краља Карла VI, Лују Орлеанском. То изазива напуштеног вереника на освету и у августу 1385. он са успехом продире у Мађарску. С друге стране, одметници Хорвати, са једним делом хрватског племства, раде отворено за кандидата напуљског двора, Карла Драчког, и 12. септембра исте године доводе га из Италије у Сењ, а одатле у Загреб. У шкрипцу, између две опасности, краљица Марија се враћа свом веренику и постаје његова жена; а да угоди опозицији Хорвата одузима моћном Гари палатинску част. Изгледало је чак једно време, да се беху обе краљице измириле и са самим напуљским принцем, Карлом, и признале га, у самом Будиму, као гувернера краљевине. У ствари, на све су се стране плеле подле сплетке. Дочепавши се Будима и учврстивши се на новом положају Карло се крунише за краља и потискује и младу краљицу и њену мајку. Али ове, нарочито краљица мајка, препредене и енергичне, спремају освету. Позвавши краља у двор, на неки договор, оне су га у ствари довеле у већ спремљену заседу. Њихов човек, Блаж Форгач, пришао је, усред разговора краљева са краљицама, краљу иза леђа и задао му тежак ударац преко главе. Од те ране добивене 7. фебруара 1386. Карло Драчки је умро после две недеље дана. Краљева погибија узбуни све његове присталице. Хорвати дигоше праву буну и беху спремни и на најгоре. Сва Хрватска и Славонија беху запаљене. Да их колико-толико умире кренуше обе краљице у те области, и то најпре у Ђаково, где је било босанско бискупско седиште, а одатле на сигурније Гарино добро близу Осека. Неопрезне, краљице су на тај пут пошле с доста малом пратњом. Њиховим противницима, после крваве борбе, пође за руком, да на том путу краљице ухвате, а њине присталице, с Гаром заједно, на месту поубијају (25. јула). Тај препад извршили су, у главном Хорвати. После извесног времена заробљене краљице беху доведене у Новиград код Задра и заточене. Ту је краљица мајка, на очи своје кћери, била задављена средином јануара 1387., на глас да је Сигисмунд пошао да их спасава.
У исто време, кад се Сигисмунд одлучио на тај корак, спремала се и усташка војска да на јуриш узме град Загреб. Последње недеље фебруара пошле су тамо чете Ивана Хорвата и Ивана Палижне, којима се домало придружио и босански војвода Хрвоје Вукчић с братом Вуком. Нема сумње, да је он то могао учинити само по Твртковом пристанку. Овај се, дакле, одлучио на активну политику у Хрватској, желећи да из те мутне мађарске ситуације извуче користи за своју државу. Почетком марта Загреб је већ био у рукама хрватске и босанске војске, а кроз мало времена готово и сва остала Хрватска и Славонија. У Мачви, где је Иван Хорват био до недавно бан, јавио се, исто тако, или је био изазван бунтовни покрет, који је живо помагао и кнез Лазар. Њему су ове прилике дале могућности, да се ослободи мађарске врховне власти и да покуша проширење својих поседа на северу. И у овом питању, дакле, није било разлике схватања између кнеза и Твртка.
Али у брзо се јавља мађарска ракција против браће Хорвата. Млечани, којима никако није ишло у рачун, да се напуљски двор учврсти и на источној страни Јадранског Мора, употребили су од неког времена сву своју вештину, да у Мађарској појачају странку Сигисмундових пријатеља. Мађари сами, осетивши опасност од побуне, прегоше да је угуше чим пре. Гарин син, Никола II, зет кнеза Лазара и нови мачвански бан, и храбри Стеван Корођ, бивши мачвански бан, поведоше енергичну акцију да освете дотадашње поразе и сломију бунтовнике. У борби код Черевића Гара, доиста, разбија Хорвате. Ивана, који се беше повукао у Пожегу, натера на предају и зароби; а другог Хорвата Ладислава, који се пожурио да доведе помоћне чете од кнеза Лазара, потражи у самој Мачви и разби у више сукоба. Док је Гара ратовао по Мачви утекао је Иван из свог ропства у Босну, да нађе помоћи и склоништа код краља Твртка.
Твртко је у ово време био већ потпуно опредељен противник краљице Марије. Као нови кандидат за мађарски краљевски престо би истакнут млади Ладислав, син убијеног Карла. По тог новог кандидата, ког је с хрватским бунтовницима помагао и Твртко, кренула је у другој половини фебруара 1387. г. једна хрватска депутација у Напуљ, на челу са загребачким бискупом Павлом Хорватом.
Потиснути у Славонији, хрватски бунтовници се почеше да купе око краља Твртка. У њ су полагали сву наду. Његов је положај био сличан донекле положају Павла Шубића на почетку XIV века. Као и Шубић и он је био најсилнији господар на јадранској обали, и господар, који је поред Приморја имао и Босну и тако са две стране могао да утиче на мађарске ствари. И као што је некад судбина Карла Роберта била готово у рукама моћнога Павла, тако је сада судбина принца Ладислава зависила од држања краља Твртка.
Први далматински град, који је у тој кризи пришао краљу Твртку, беше град Клис, огњиште Шубићеве породице. Грађани су понудили краљу свој град под уветом, да им призна сва права и повластице, које су раније добили од Шубића и уживали све до тада. 22. јула 1387. Твртко је оберучке прихватио понуду и дао посланицима и писмену потврду о том. Добивши тако, без муке, тврди клишки град, Твртко је одмах одлучио, да своје поседе у Далмацији прошири и да започето дело настави што скорије, док траје општи заплет. Чим је добио Клис Твртко је у њ послао своју војску и спремао се, да је одмах упути и даље. Спљећани, који су били први на ударцу, препадоше се много од те могућности. На дан 1. августа састаде се њихово градско веће и одлучи, да одмах пошаље у Босну свог грађанина, истоименог унука хроничара Миха Мадијева. Инструкција, која му је била издата, гласила је, да иде краљу и да га поздрави ,cum omni humilitate’, и да му препоручи град Спљет, који га, после свог законитог владара, сматра за најважније лице. Ако буде краљ упутио своју војску против Спљета, нека Михо настоји одвратити га од даљих непријатељстава указивањем на спљетску оданост и на спремност, да изврше све његове наредбе сем оних које би их гониле на неверство према мађарској круни. Али пре него што је спљетски посланик могао кренути на босански двор, већ 2. августа напала је босанска војска спљетско подручје, не ударајући на сам град. Напад босанске војске није имао карактер правог рата; и Клајић има право кад верује, да је Твртко само "мислио чешћими провалами присилити Спљећане, да се напокон за вољу мира и користи своје подложе врховној власти босанској."
Мало после покушаше присталице ослобођене краљице Марије и краља Сигисмунда, да узму чувени врански манастир од Ивана Палижне. На челу те лојалне војске беше нови врански приор Алберт де Лосок (од Лученца) и крбавски кнезови Будиславићи. Палижна, који је добро стајао у народу, спреми се на отпор, уздајући се сигурно и у помоћ својих пријатеља. И, доиста, 11. новембра провалила је Тврткова војска у задарски крај и силно га похарала. У плен је пало на 3.000 комада ситне стоке и на 1.400 крава и волова. Противничка војска стукну одмах натраг, остави опсаду Вране и повуче се у Нин. "Ради множине и снаге босанских јеретика," писао је њен заповедник 17. новембра из Нина, "не могосмо остати у пољу, него се склонисмо у Нин, стари град верних". Тврткова војска сједини се после тога са Палижнином и пође одмах за непријатељем под сам Нин. Опсада тврдог нинског града трајала је све до средине децембра (до 17.), кад је била прекинута вероватно ради оштре зиме. Ово Твртково ратовање по Далмацији донело му је, поред војничког успеха и јачања личног престижа, још и град Островицу, и опет једно од старих Шубићевих седишта.
Твртко је, у то исто време, био активан и на источној и северној граници. Његовом и Лазаревом помоћу ојачани крећу одметници у нове борбе, које воде с променљивом срећом, али са осетном штетом за Мађаре. Нарочито је био опак њихов упад у Срем првих дана септембра 1387. Ражљућен вестима о том, Сигисмунд одлучи да се лично крене против бунтовника, као што се месец дана раније борио против њих под Гумником. Али овога пута, писао је он млетачком дужду 22. септембра, неће ићи само против одметника досад помињатих, него и против "босанског бана" (не вели краља), да "скрши њихову обест." Ипак није пошао. Место њега у борбу су кренули његови заповедници Никола Гара и Степан Корођ, којима је успело да потисну бунтовнике све до иза Саве; али у саму Босну нису смели да уђу. У тим борбама мађарски извори нарочито помињу учешће босанске и српске коњице, добро оружане, која је устаницима чинила велике услуге својим брзим маневрисањем. У ропство је, вели краљ Сигисмунд хвалећи "лавовску срчаност" својих верних, пао велик број "неверних и шизматичних Босанаца и Рашана."
Све је ово осетно утицало и на Тврткове успехе у Далмацији. Поједини градови, после пада Островице, бојећи се какве зле судбине, почеше да траже везе с Твртковим људима и да се на неки начин осигуравају унапред. У Трогиру се 26. и 27. децембра дуго већало и колебало шта да се ради. У оштрини расправљања дошло је до врло крупних речи и сцена, које су завршиле крвљу и мртвим главама. Народ се одлучи за Босанце и три вође странке краља Сигисмунда бише побијене, један чак на сред трга, 27. и 28. децембра. Остали једва успеше да побегну у Спљет.
Овај трогирски случај унео је у остале далматинске градове још више пометње и забринутости. С тога неки брзо одлучише, да моле краља Сигисмунда за што скорију помоћ. Већ у јануару 1388. ишли су с том мисијом на угарски двор представници Задра, Шибеника и Спљета. Једино Дубровник, захваљујући свом савезу са краљем Твртком, није имао никаква разлога за прибојавање. Он је, шта више, био успео да своје односе са Босном прикаже на мађарском двору као нимало нелојалне и да 28. октобра 1387. добије од краља Сигисмунда као неку дозволу и за даље везе. У својој повељи Дубровнику од тог датума пристао је мађарски краљ, да република може од људи из Босне и Рашке добијати земље и подручја, "изузевши само оне земље, које су остали краљеви Мађарске, наши преци, држали и поседовали".
На једном почетом путу Твртко није хтео да застане са половним успесима. Иван Палижна, који је постао његов намесник у старој хрватској држави, односно у Далмацији и пренео своје седиште у Клис, био је човек на кога се Твртко могао потпуно ослонити. Само његовој упорности имало се захвалити, да је бунтовнички покрет против краља Сигисмунда и краљице Марије остао у Далмацији жив и активан и да је, уз Тврткову помоћ, довео и до успеха. Са Палижном Твртко је добио у своју власт и знамениту Врану, а то је био добитак од несумњива значаја. И за Твртка и за Палижну било је јасно, да они неће лако оставити неискоришћене лањске успехе. И, доиста, чим је мало попустила зима, 18. фебруара 1388. напао је Палижна поново спљетски крај и опустошио га, настављајући узнемиравања и доцније. Како мађарска помоћ није долазила, Спљет је са страхом ишчекивао шта ће да му донесу скори пролетњи дани. Трогирска општина, којој судбина блиског Спљета није могла бити равнодушна, покуша да посредује. Али није постигла успеха. Спљет је остао веран мађарској круни и краљу Сигисмунду. То изазва Твртка на нове и одлучније кораке. Два његова посланика, војвода Влатко и Станоје Јелачић, пошла су средином марта у Клис, да још једанпут, пре новог ударца, понуде споразум далматинским градовима. Трогирани први и једини поздравише краљеве људе и поклонише им 50 либара у знак пажње. Остали градови остадоше пасивни, надајући се сваки час каквом повољном гласу са мађарског двора.
Можда су их све у тој вери подржавале вести о успесима Сигисмундове војске против Ивана Хорвата и његових другова. У борбама против Хорвата неколико хрватских бунтовника би заробљено, одведено у Будим и тамо привезано коњима за репове, вучено по улицама и најпосле погубљено и рашчеречено. Тај језиви пример плашио је људе. Али, у самој Далмацији краљ није био у стању много да помогне. Он се у ово време налазио у великој новчаној кризи и није могао без тих средстава да мисли на озбиљну војничку акцију. Осим тога био је заузет у великој мери по њ неповољним обртом прилика у Пољској и Молдавској.
Краљ Твртко је улазећи у Далмацију био очевидно на чисто с тим, да ће морати наћи неки споразум с Млетачком Републиком. У Републици, која је држала страну Сигисмунду и Марији против напуљског кандидата, Твртков отпор није био симпатичан; али из много разлога млетачка сињорија није хтела да квари своје односе с њим. Али да се даде ипак знак извесног нерасположења, дошла је њихова доста хладна и резервисана порука на Твртков позив из 1388. год. да му упуте једног посланика на преговоре. Они, одговорило се из Млетака 9. априла, не виде потребе за то посланство; а осим тога у тим идењима тамо и натраг губи се много времена. Него, ако краљ има нешто да поручи Републици, нека он пошаље своје посланство, које ће бити радо и пажљиво слушано. Твртко је желео да Република упути њему једног поверљива човека, с ким би он могао прећи сва питања од важности. Његов посланик, који би дошао у Млетке, ма колико вешт, могао би говорити само о оном, што би било конкретно формулисано, а не би могао и за сваки евентуални обрт ситуације или за које узгред искрсло питање дати сигуран и обавезан одговор. За Твртка би било врло важно, да из непосредне дискусије могне добити пун утисак о свима резервама или деликатностима, које имају Млечани и према њему и према читавом положају уопште; овако, он је био упућен на туђ извештај и на обавештавање, које је из друге руке и увек лично обојено.
Кад преговори са Спљетом и са осталим далматинским градовима не успеше, одлучи Твртко да поново почне са нападима. У другој половини маја ударила је његова војска на спљетски крај и поново га опустошила. У исто време опремала се у Котору његова флота, где су чак грађене и неке лађе, да са морске стране помогне акцију копнене војске. Кад су чули те вести Спљећани се озбиљно уплашише и 10. јуна упутише Сигисмунду једног речитог фратра, да му изложи сву тегобу града и да тражи безуветну помоћ. Ако краљ не може да помогне, онда нека им бар дозволи, да се сами определе "без жига велеиздаје" или, ако то неће, нека посланик пред већем бољара, изјави на сав глас, да Спљећани скидају одговорност са себе, што ће, нагнати невољом, морати учинити оно, што им једино остаје за спас града, кад друге помоћи нема. Неки од пучана већ и сада напуштају град. Ако им краљ и великаши обећају помоћ, он нека изјави, да ће је Спљећани чекати најдаље до краја јула; а после тога ће поступити како за најбоље нађу.
Ма колико да су биле озбиљне молбе и поруке Спљећана, краљ Сигисмунд није ипак могао да им друкчије дође у помоћ, сем позивањем да верују и да устрају. Он је, истина, помишљао на то, да крене војску против Твртка и почео је био већ нека спремања у томе правцу; али је читав план био напуштен или ради других брига или ради недовољног одзива. Спљећани за које се, према горњим претњама, могло мислити, да ће после даног рока прићи Твртку и спасти се од даљих удараца, не поступише ипак тако. За будимски двор њих је везала дуга традиција, која је, познато, "друга природа" људи. Национално осећање у нашем смислу није код њих постојало, као ни код највећег дела других лица и општина Средњега Века, и Твртко им је, отуда, изгледао туђ, сублизу као и ма који други страни владалац. То, што је у њему текла и Шубићева крв, није за Спљећане вредело готово ништа. Једно, што ни сами Шубићи нису били нарочита спљетска симпатија; а друго, што је градско становништво те вароши, са веома развијеном правном свешћу, као код већине далматинских градова, у Тврткову поступку гледало ударање на "законитост" и све посматрало као отимачину моментално јачег. Најбољи доказ за све то пружа чињеница, да су баш они, само да би спасли стари ред, предлагали осталим далматинским градовима образовање једног обранбеног савеза, у који би поред њих ушли и неки хрватски кнезови. Њихов закључак у том правцу донесен је 28. августа. Петар Зорић, спљетски грађанин, имао је да позове у савез градове Шибеник и Скрадин и хрватску властелу Нелипиће, Вида Угринића и, према потреби, крбавске кнезове. Савез је био јасно уперен против Палижне као Сигисмундова одметника и против краља Твртка. Њихов непосредни циљ имао би бити тај, да сви ти савезници сједине своје силе, да дођу у помоћ Спљету и онда одмах ударе на Клис и његова заповедника.
Овај спељетски предлог наишао је на повољан одзив и у јесен, 6. октобра, одржан је заједнички састанак Спљећана, Шибенчана, Скрадињана и претставника властеле Нелипића и Угринића у скрадинској цркви Св. Катарине, где је уговор о савезу докончан и потписан. Циљ савеза изражен је речима, да ће се учесници узајамно помагати, са жељом, да "себе, земљу, места и сву имовину своју очувају у дужној верности према светој круни угарској". Према опасним противницима природно је, да обрана треба бити заједничка, јер је само тако колико-толико зајамчен повољан успех. Једна тачка уговора, која је везала све преговараче и била врло карактеристична, гласила је овако: "Ако би се у краљевини Угарској у току догађаја збила каква промена (мисли се, на престолу), не може и не сме ниједна од наведених странака пристати уз другог владара, господара, особу или општину или државу без сагласности осталих савезника".
Краљ Твртко није могао у тај мах да снажније иступи у Далмацији и силом спречи образовање тог по се неповољног савеза. Управо у то време напредовала је једна турска војска, августа 1388., према Рашкој и према Босни. Иако то није била већа освајачка сила, која је кренула да ломи краљевине, није то била ипак ни мала пљачкашка чета од које стотине људи, која би долазила, као олуја, само да нанесе штете. Турски упад био је изведен од једног повећег одреда и имао је као циљ, поред плена, још и ширење гласа и утицаја Муратове освајачке снаге.
На глас о надирању Турака, у Дубровнику се 15. августа 1388. закључило, да се пусте у Стон сви бегунци, који су се склањали испред насилника, а само да се властела упути у сам град Републике. Босанцима је већ 9. августа било отворено дубровачко подручје. Бедеми и утврђења Стона имали су се одмах ставити у обранбено стање и добро и утврдити. 19. августа доведени су сви способни и расположиви оточани, да бране и чувају Стон, а Твртко је, за обрану савезника, упутио са своје стране 1.000 људи у помоћ. 20. августа, сјутра дан по том решењу упућен је Баранин Зоре Богшић да иде Шаину, вођи Турака, вероватно да га стишава и узгред уходи. 22. августа закључило се јавити о турском нападу и на мађарски двор и тражити савет ,super remedio contra ipsos’. Други посланици дубровачки бише упућени у суседство, краљу Твртку и Ђурђу Страцимировићу.
Турски један извор казује, да је овај нападај Турака у Босну упутио баш Ђурађ Страцимировић Балшић из жеље, да се бар на тај начин освети Твртку. Шаин, вођа Турака, ратовао је у Епиру. Ту је Ђурађ дошао с њим у везу, и као турски харачар успео да наговори Шаина на ту акцију. Ми данас не знамо колико је било то оделење турске војске, које је ширило страх и трепет; али, како су се у том оделењу налазиле и неке турске челебије, односно принчеви, сва је вероватноћа, да оно није било мало и нарочито слабо. Код Билеће, 27. августа, дочекао је ту турску војску, у херцеговачким кланцима, војвода Влатко Вуковић са босанском војском и потукао је до ноге. Једва се спасао сам Шаин са малим бројем пратње и људи.
Овај нападај Турака, који је завршен сјајним успехом Тврткове војске, задавао је ипак великих брига краљу. На једној страни он је омео његову акцију на западу, у Далмацији; а с друге стране пунио га је страхом од турске освете. Поред тога, непријатељство Ђурђа Страцимировића није била ствар, преко које се могло равнодушно прећи. Овај последњи сукоб био је најнепосреднији доказ за то. Ако нико други, Дубровачка Република ухватила је, изгледа, нити прошлих интрига и могла да обавести и Твртка о њима. Одмах иза турског пораза, 5. септембра, издало је веће Републике наредбу својим посланицима, да настоје склопити "слогу и пријатељство" између босанског краља и Ђурђа. Краљ Твртко је увидео потребу споразума и замолио је Републику, да у име његово пошаље Ђурђу као преговарача свог властелина Михајла Растића. Република је 16. новембра пристала на то и дала дозволу.
Да је ситуација у Далмацији, после склопљеног савеза, изгледала опасна по Твртка види се одатле, што се 14. октобра 1388. закључило у Дубровнику ово: ако би дошло до тог, да мађарски краљ дигне војску против босанског краља, онда ће дубровачки посланици на Твртковом двору имати да изјаве, како они желе одржати мир и како су вољни, као посредници, учинити све, да дође до споразума између обе круне. Међутим, Твртка није остављала стара срећа. Његови противници, са разним интересима, дођоше брзо у међусобне сукобе и тим осетно ослабише и значај савеза и опасност ситуације. Између града Трогира и кнеза Нелипића дође до сукоба, који прилично раздвоји снаге. Обавештен о том Твртко шаље, у новембру месецу, два своја великаша, кнеза Хрвоју Вукчића и брата му Војислава, да оду у Далмацију и још једанпут, врло озбиљно, позовну тамошње противнике, да признају његову врховну власт. Из тврдог Книна оба брата Вукчића упутише своје поруке. Први је био град Трогир, који се одазвао позиву, и 11. новембра послао Хрвоју свога човека, да се обавести о положају и његовим намерама. Хрвој је приказивао Твртков положај као ванредно повољан; он носи победе на све стране и он осваја постепено, милом или силом, читаве области. Изгледа, доиста, да се Твртко у овај мах надао већим успесима. Ради тога је упутио у хрватске области као свог намесника војводу Влатка Вуковића, вероватно не самца, него са каквом војском, која му је имала бити ослонац у раду.
Та активност Тврткова изазва најпосле краља Сигисмунда на живљи отпор. Он, пре свега, тражи да начини савез са Млецима, који му у Далмацији могу бити од знатне користи. Његова понуда била је упућена у Млетке и тамо претресана, али до савеза није дошло, јер су Млечани, изгледа, најпре тражили знатну цену за своје услуге, а после ипак, нашли за мудрије да остану неутрални. 29. септембра 1388. беше Сигисмунд склопио примирје с пољским краљем за годину дана и тако добио на тој страни нешто слободније руке. Он именова Ладислава Лученца, славонског бана, за управника (,gubernator’) Хрватске и Далмације и посла га у угрожене крајеве, да чим пре успостави ауторитет мађарске круне. Лученц стиже у Задар пред сам Божић, 23. децембра, и поче одмах спремање војничке акције. Већ 4. јануара послали су Шибенчани у помоћ мађарској војсци 50 својих људи. Мало после тога, првих недеља 1389., пошао је Лученц са својим четама против босанских људи. Ми о том походу немамо ближих вести; али да није завршио повољно по Мађаре види се најбоље по том, што Тврткова војска остаје у Далмацији, допире до самог Задра и пали му предграђа. У марту војвода Влатко пред Спљетом даје победничке поруке угроженом граду.
Војвода Влатко тражио је, у ставу победника, да се Спљет чим пре изјасни за признање Тврткове врховне власти и да му упути своје посланство. Видећи да мађарска помоћ не доноси потребно олакшање, а да сам град не може до века примати ударце босанских чета, Спљет поче да се колеба. 24. марта 1389. састало се њихово градско веће и изабрало, доиста, двојицу грађана, Николу Срећу и Ивана Марина, као своје претставнике и посланике краљу Твртку. Слично су урадили и остали далматински градови. Из упустава, која су дата спљетским заступницима види се очевидно њихово колебање. Да се може, они би несумњиво остали верни мађарској круни. Чак се помало надају, да би, још увек, могли од самог Твртка добити неки рок, у коме би им се дала прилика, да се још једаред обрате краљу Сигисмунду за помоћ или да би добили могућност, да му се оправдају и избегну прекору издајства. После тога рока, њихова би савест била мирна и они би, без муке, могли пристати да постану Тврткови поданици, истина са претпоставком, да то учине и остали далматински градови и да им краљ потврди старе повластице. Краљ Твртко се показао врло предусретљив. Очевидно у жељи, да не изгледа прост отимач и да према људима, које мисли добити за поданике не буде гори од старих владара, он је пристао да им одобри тражене рокове. Чинило му се, да се људи задобијају и љубављу исто толико, колико и снагом. Спљету је био остављен последњи рок за предају 15. јун; а Твртко је пристао чак и на то да Диоклецијанов град буде последње од далматинских места, која долазе под његову власт. У том акту било је колико државничке мудрости, ради предусретљивости, толико исто и свесности своје снаге и уверења, да крајње решење не може испасти друкчије. То је он и казао спљетским изасланицима, не остављајући нимало сумње о том, да ће, не одговоре ли својој обавези, имати да рачунају са његовим озбиљним нападајима.
Кад су добили повољне одговоре од краља Твртка, Спљећани, после договора са Шибенчанима и Трогиранима, 19. маја послаше мађарском краљу свог начелника Јакинца Малатесту и истог Николу Срећу, који је био код Твртка, да га обавесте о свему и траже његову одлуку. Исто су тако поступили и Трогирани. И једни и други пожуривали су решење, јер је рок за одговор био врло кратак. Краљ Сигисмунд, природно, није могао да даде свој пристанак, да се градови предају Твртку. Обећавао је с тога скору помоћ и боље изгледе за будућност. Али у кратком року од месец дана он није могао организовати експедицију и прискочити у помоћ градовима, које је чекала Тврткова освета, ако прекрше створени споразум. У Трогиру и Спљету завлада ради тога разумљив страх. Трогирани упутише 23. маја једно посланство у Босну, које је имало да растумачи краљу њихов положај и да га уверава како Трогир има најбоље намере. Они су чак нудили краљу, да, за сваку сигурност, пошаље у њихов град једног човека, који би био његов повереник. Рачунали су чак и с тим, да би краљ могао затражити и таоце од далматинских градова. Спљет се био уплашио исто тако. Кад је прошао 15. јун, а из Мађарске нити стизаше помоћ ни поуздана порука, Спљећани одлучише, да вешто дипломатишу око Твртка. Да испуне обавезу није им се још дало; али им се исто тако није дало, ни да то признају. У неприлици, они се прихватише за ону тачку уговора, која је говорила, да се Спљећани могу предати последњи. С тим упутама они послаше у Босну 30. јуна, Ивана Марина, молећи краља да их не дира дотле, докле се и остали градови не покоре.
Твртко би врло вероватно иступио много енергичније у Далмацији да у тај мах није дошло до велике офанзиве цара Мурата против Србије кнеза Лазара. Турци су били решени на отсудну битку. То се видело најбоље по том што је војску водио сам султан. Твртко је правилно схватио да је турски нападај на Србију посредно и нападај на Босну и да иде за тим да скрши слободу босанских хришћана. Као добар државник и исправан савезник он се одмах решио да помогне Лазару и упутио му је у помоћ с војском свог најбољег војводу, Влатка Вуковића, лањског победника Турака код Билећа. Уз ту војску пристао је и његов савезник Иван Палижна. На Видов-дан 1389. дошло је до битке на Косову у којој су учествовале и босанске чете. Влатко Вуковић се борио храбро и веровао је чак да је победа на хришћанској страни. Тако је с бојног поља обавестио и свог господара. Њему се то вероватно учинило с тога, што је у борби погинуо сам султан и што су Турци после борбе напустили Косово и Србију. Верујући да је та вест тачна Твртко је јавио о хришћанској победи у Трогир и у Фиренцу. И што је врло занимљиво, он је своје обавештење о победи у Трогир послао не дан-два после примљене вести, него чак 1. августа. Као исправан савезник Твртко иза Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији, да појача свој утицај или рашири своје међе.
У једној падованској хроници налази се и ово за Твртка прилично карактеристично казивање. Фрањо Карара млађи, шурак кнеза Степана Франкопана, који је био у везама и пријатељству с краљем Твртком, беше 1388. год. изгубио своју државу Падову. Док је тражио ко би му све могао помоћи да поврати изгубљено место упозорио га је кнез Степан на Твртка. Овај је био љут на миланског војводу "јер је турскому султану продавао оружје у оно вријеме, кад су Босна и Србија пролијевале крв своју на Косову". Кнез Степан је упућивао Карару, да свакако иде у Босну, краљу Твртку, "јер је готово сигуран, да ће му тај помоћи на његову препоруку". Нови обрт ствари у Италији одвео је Карару на другу страну, управ у часу кад се беше кренуо у Босну.
За ово време, док је босанска војска била заузета борбом с Турцима, успело је мађарским људима и њиховим присталицама, да освоје Клис и потисну мали број босанских посада у Далмацији. Кад је свршена битка на Косову и Твртко био начисто с тим, да Турци не мисле продирати даље према Босни, Твртко је крајем августа опремио своју војску у Далмацију, да настави почете борбе. Та војска пређе одмах у нападај и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије. Нападе и пустошења понављала је потом све до дубоку јесен. На велике молбе Задрана упутио им је средином новембра крчки кнез Иван Франкопан једну помоћну војску од 400 коњаника, а њој се после придружило и 200 Пажана. Са том помоћу и својом војском извели су Задрани нападај на Врану. У две љуте борбе, 22. и 24. новембра, Палижна се са својим људима храбро опирао и био је и рањен, али није могао да савлада нападаче. Тек у трећој битци, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се "срамно" (turpiter) повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и стечени ранији посед и углед босанског краља. Млетачка Република обавештавала је мађарски двор о босанским успесима, јављајући отворено, како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази. Твртко се, говорили су они, определио потпуно за напуљски двор и сад изјављује да све ради у име Ладислава, сина краља Карла.
Кад је Млетачка Република добила уверење, да Сигисмунд у тај мах не може да заштити далматинске градове и свој ауторитет, она је покушала да сама добије те градове за себе. Њихов сенат решио је био још 29. априла 1390., да један њихов нарочити изасланик испита расположење духова у Далмацији, па да се потом почне акција. Али је тај њихов интерес дошао касно. Далматински градови ломили су се око тога, да ли да остану верни краљу коме су се обавезали раније или краљу који им је био ближи и опаснији. За дотле пасивне Млетке у овој дилеми није се више налазило места. Видевши да од мађарске помоћи, после толико времена, нема ништа Далмација се беше одлучила, да се покори краљу Твртку и у мају упутила своје посланике у Босну, да тамо коначно уреде ствар. Свесна, да би после тога свака њена акција била узалудна, Млетачка Република решава 26. маја да на тој страни обустави своју политичку акцију.
За то време Твртко је живо радио да толики напор заврши са успехом. Његови људи иду у Хрватску и Далмацију и воде последње преговоре. Мандатор босанског краља били су крбавски кнез Ђуро и Твртков хрватски намесник Иван Хорват. Сплитски грађани упутише своје посланике у Босну, потпуно спремни да се покоре, али под часним условима. Упутство издано сплитским посланицима за преговоре датирано је 8. маја. Кад су чули за ту сплитску одлуку решише се Шибеник, Брач и Хвар, а вероватно и Корчула, да и они ураде тако. Једино се дотле најпредусретљивији Трогир почео у последњи час устручавати, али то није трајало дуго. Кад су Сплићани изјавили своју покорност Твртку издаде им он 2. јуна у Сутјесци повељу са потврдом свих њихових дотадашњих права и повластица. У исти мах, докрајчујући њихове сукобе са Клисом и Омишем, краљ је тачно дао повући границе између тих места, желећи, како каже, да се "наши верни Сплићани обилато користе нашом милошћу". Сплитски успех поколеба и Трогиране, те и они 8. јуна изјавише Твртку покорност. Иза Сплићана добише потврду својих повластица и Шибенчани, а за њима Брачани, Хварани и Корчулани. Твртко је са разлогом могао бити поносан на толике успехе и похвалити се њима свом млетачком суседу. Ова му је 8. јула одговорила, сигурно не много искрено, како је "весела срца" примила његове вести и како саучествује у његовој радости. У трогирским белешкама јавља се 10. јула 1390. први пут нова Тврткова титула као "краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја". Са том титулом свог краља диче се 1. августа у званичној сплитској повељи о градским границама и краљеви изасланици протовестијар Трипо Бућа, крунски бискуп Михаило и Влатко логофет.
У Твртковој држави налазило се цело старо хрватско подручје и цела обала Далмације, и то од Зрмање до Котора, сем Задра и Дубровника. Босанске власти увеле су брзо у нове области свој порески ред. Тако знамо, да је сваки члан племена Пркљи, на Зрмањи, плаћао годишње по дукат на главу. На северу његова је област допирала до Саве и Уне, на истоку до Дрине, Лима и Мораче. Босанска држава није никад имала већег опсега ни већег значаја. У овај мах она је била најмоћнија словенска држава на Балкану, а иза Турске свакако и најсилнија.
Колики је био значај и углед Твртков види се најбоље по његовим везама. Кад му је умрла прва жена Доротеја он је намеравао да се ожени по други пут ћерком аустријског војводе Албрехта III, и та је његова намера била лепо примљена на аустриском двору. Та веза требала је Твртку, да би добио једну потпору више у борби против Сигисмунда. Саопштавајући Млечанима тај брачни споразум и нудећи им пријатељске услуге за учвршћивање њихових веза са аустриским двором Твртко им је поручивао како треба да се већ једном определе. У овој политичкој ситуацији они треба да знају да су пријатељи једне стране непријатељи друге.
Крајем августа 1390. беше дошао у Сутјеску Андреа де Гвалдо, сплитски надбискуп, с молбом, да краљ испуни жеље и потврди стара права његова каптола. Да би показао своју добру вољу према утицајном католичком свештенству краљ је 30. августа примио под своју заштиту сплитску цркву, одобрио јој све старе поседе и повластице и овластио свог војводу, Павла Клешића, да помно чува интересе цркве.
Али, усред тих планова, краља Твртка је, у педесет другој години, задесила ненадна смрт око 17. марта 1391. Као и у случају цара Душана, ова смрт је не само пресекла један плодан живот, него је из темеља потресла и цео њихов државни организам. У оба случаја велики и скоро неслућени, полет њихових држава био је нераздвојно везан за њихове крупне личности, пуне инициативе и државничке енергије. Обојица су умрла не на крају снаге, него у њеном напону, у часу кад су створено дело имали да дограде и да уреде. Ни један ни други нису имали ни из далека њима сличног наследника, да створено дело прихвате и бар очувају. А и дело само, створено врло брзо срећним стицајем прилика, а не природним развојем премашало је снагу државе које су га носиле и премашало оквир и карактер њиховог дотадашњег живота. Босна је била више географска него политичка државна јединица и њен развитак ишао је дотле по извесној географској гравитацији до њених природних граница. Са Твртком она је на се узела велику политичку улогу, која је била ван њене традиције и с тога колико нова толико и опасна.
Али у томе шта је требало да се одржи између Душана и Твртка нема сличности. Душан је, по карактеру свог дела, био освајач. Господар не само Срба, него и Грка и Арбанаса. Он сања о освајању Цариграда. У његову област ушле су земље, које нису имале ничег заједничког са српском прошлошћу и нашом расом. Нарочито је био опасан елеменат грчки. Он је непрепорно био културно јачи од Срба, национално свеснији и у државним пословима са више традиције и гипкији. Није се он дао лако приљубити новој српској држави, а још се мање могао подвући њеној култури и организацији. Напротив. Срби су још увек учили и примали од њих. Све да Душан није разбио своју државу на велике области и од властеле, нарочито чиновничке, направио мале династе; све да није услед велике екстензивности и слабих прометних веза централна власт природно слабила, његова држава би стално боловала од превеликог броја туђег елемента, који је примила у себе. Шта су далеки Епир и Тесалија могли допринети за јачање Србије и кад су Срби могли доспети да тамо развију свој утицај?
Тврткова концепција била је, – у колико се то са свима резервама за Средњи Век уопште може рећи – националнија и у многом стварнија. Босна је имала централни положај у српскохрватском народу и била је готово као одређена, да обухвати на оба крила оба наша племена. Све подручје Тврткове активности обухватало је само наш национални елеменат. Твртко је осетио тај географски значај Босне. Он је успео, како то рекосмо, и стицајем прилика, понешто ношен самим догађајима. Хрвати на западу нису могли да се надају успеху радећи самостално и увлачили су Твртка с почетка као савезника, да га после приме као господара. Срби после 1371. год. немају централне владарске личности и Твртко се јавља као један од претендената и само не из сопствене инициативе, него натеран од безобзирности Николе Алтомановића и као савезник кнеза Лазара. После успеха, природно, јачају прохтеви и шире се изгледи. Очевидно је, да Твртков план не би био могућ за живота Душанова и Лајошева. Али то не мења ништа на значају Тврткову. Напротив. То само казује, да је био човек хисториске перспективе и да је осетио своје време. Код њега је било несумњивих државничких способности. Кад мора он се бори, и то енергично, али је увек склон на мудар компромис. У Србији се неће да појави као освајач и победник једног династе, него као легитимни потомак једног Немањића, да указујући на своје право поштеди осетљивост. С Лазаром не само да не тражи борбе, него чак склапа савез, и то у борби против Сигисмунда и против Турака. Његова стрпљивост у поступању с далматинским градовима даје несумњива доказа за његов став разборитог осматрача, који усред акције зна да чека и држи меру и који ради с планом и доследно са сигурним осећањем коначног исхода.
|
