Држава маћедонских Словена
Год. 969. умро је напрасно у Бугарској цар Петар. Већ за његове владе Бугарска је почела нагло опадати, а после његове смрти распад се убрзао још више. Првих година Петрове владе одметнули су се од њега Срби из Рашке; а одмах по његовој смрти покушали су одметање и Словени из Маћедоније. На челу устанка беху четири сина брсјачког кнеза Николе са именима старозаветних лица: Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Судећи по именима из њихове породице (мајка им се звала Рипсимија, један син Аронов Алузијан) они су били јерменског порекла, бар по женској линији; и то из јерменских колонија са Вардара, које су биле нарочито појачане за време цара Теофила (829-842.). Њихов устанак није успео, јер је законите наследнике Петрове помагала Византија. Али су доскора Бугарску препловиле руске чети кнеза Свјатослава. Да их одагна одатле и из Тракије, где су били опасност за саму Византију, кренуо је против њих цар Јован Цимисхија. Кад је одбио Русе, цар није хтео да васпоставља бугарску државу, него је просто запосео својим гарнизонима, 971. год. По Дукљанској Хроници византиска је војска прешла из Бугарске и у Рашку, па покорила и њу.
Кад је 10. јануара 976. године умро цар Јован Цимисхије, ненадно, међу његовим великашима, који су вршили неку врсту туторства за малолетне синове, наста раздор и отимање за власт. Те унутрашње борбе у Царевини искористише нарочито балкански Словени. Дукљанска Хроника прича да су се тад побунили Рашани на северу; а из других, поузданијих извора, дознајемо и за устанак маћедонских Словена. Синови кнеза Николе, који су се јавили раније као вође покрета, дигоше 976. год., дакле ускоро иза цареве смрти, велики устанак у Маћедонији. Њихово исходиште било је подручје јужне Маћедоније од Велеса до Охрида, а главно место беше им Преспа и после Охрид. У селу Герману преспанског краја, код једне старе црквице, нађен је надгробни споменик, који је 992/3. год. Самуило, најмлађи Кнежевић, подигао оцу Николи, мајци и брату Давиду, који је као најстарији био примио власт.
Устанак брзо узе маха. Кад су чули за њ, око 979. год. похиташе из Цариграда бугарски потоњи владари, Борис II и брат му Роман, да помоћу тих устаника поврате своју власт у Бугарској. Али немадоше среће. Борис је погинуо на путу, убијен од једног Бугарина, који га није познао у грчком оделу; а Роман, иако је стигао у Видин, не нађе никаква већег одзива. Главни вођа устанка, Самуило, није био од људи, који би своје успехе уступио другоме. Од четири брата он је наскоро остао јединац. Мојсеј је пао при нападају на град Сер; Давида су убили маћедонски Власи у горама између Преспе и Костура; а Арона је доцније дао убити сам Самуило, можда ради његових веза са Византијом или што није могао да се сложи с њим око поделе власти. Кад неће да дели власт с братом, још мање ће је Самуило хтети делити с царевићем Романом. Он Роману даје само подређени положај намесника у Скопљу, што овај прима видећи да нема иначе изгледа за успех у борби против њега. Самуило, према том, одбија бугарску закониту династију од власти над својим подручјем; он ствара нову државу и узима власт за себе и своје потомке. Тај свој самостални став он одржава до краја. Иако је после заузео Бугарску и престоницу њену Преслав, он тамо неће да преноси своје седиште, него остаје веран Преспи и Охриду. У та места он је пренео и седиште патријаршије, хотећи да патријарх буде уза њ као уз новог цара. Једино што је примио као непосредно наслеђе старе бугарске државе то је царска титула и установа патријаршије, којима је хтео и да обележи свој став према Византији и да покаже континуитет Симеонове творевине као нове државне концепције против свемоћи Цариграда. С тога је његова држава сматрана као наставак старе Бугарске од свих савременика, па и од саме Византије.
Византија је пуне четири године, од 976.-980., била заузета побуном, коју је дигао у Малој Азији војвода Варда Склир; и после тога разним устанцима за ослобођење муслимана, које је осоколила акција Склирова. Самуило примећава, да су у европским областима Царевине проређени гарнизони и с тога живо ради да своју устаничку акцију што више развије и добијено учврсти. Већ 979. он са војском допире до у Тесалију и опседа Ларису, коју је после дуже опсаде, у једном новом походу, освојио 983. год. Опљачкавши град, он је становништво, вероватно словенског порекла, преселио у Маћедонију, а мушке уврстио у војску. Том приликом пренео је и мошти ларишког светитеља Ахилија и подигао му цркву на једном од преспанских отока, који се данас зове Аил. Од тада датира култ овог иначе мало значајног светитеља међу Јужним Словенима. У жеглиговској жупи подигнута је у XIV веку црква Архиљевица, а у ужичком крају постоји место и манастир Ариље. Пад Ларисе изазвао је у грчком свету разумљиво огорчење; опасност од Самуилове акције постала је до очигледности јасна за све.
За ову маћедонску династију везано је неколико романтичарских приповедака, чију веродостојност није увек лако проверити. Нарочито су честе љубавне хисторије. Самуилов син, Гаврило-Радомир, при освајању Ларисе, заљубио се у једну лепу Гркињу Ирену и раставио се после ради ње са својом првом женом, кћерком мађарског краља. Год 986., казује друга прича, преговарао је севастиски митрополит за мир између Византије и Самуила. Овај је међу осталим тражио за неког свог блиског сродника сестру цара Василија II за жену. Грци су им као невесту подметнули кћер једног дворјанина. Кад су то дознали Самуило и његови људи спалили су митрополита, који је довео младу, и рат је плануо наново. Грци су тад покушали да одвоје од Самуила Алусијана, неко њему врло блиско лице, које је господарило у једном делу државе. Није сигурно ко је тај Алусијан: да ли после добро познати унук Арона, брата Самуилова, или неки Аронов син, или, како неки бугарски научењаци држе, Арон сам, кога је Самуило дао убити. Сигурно је, да је те године дошло до једног већег похода Василијева против Словена. Византиски цар ударио је на Софију, као главно средиште путева од Цариграда према западу, и као на најисточније место докле је тада допро словенски покрет. Пред Софијом грчка војска, под заповедништвом још неискусног цара, остаје за три недеље неактивна, опседајући град и расипљујући се по околини ради хране за себе и за коње. Самуилови људи их, тако расуте, нападају, плене и убијају. Како је лоше и на брзу руку била опремљена сва војска, која није имала потребног искуства, види се најбоље по том, што јој наскоро нестаје хране. Присиљен свим тим, прича Лав Ђакон, царев пратилац на овом походу, Василије мора да се несвршена посла враћа натраг. При том повлачењу, у кланцу такозваних Тројанових врата, нападоше их са свих страна маћедонске чете и направише прави покољ. Царев шатор, све благо и сав пртљаг беше заплењени. Сам је Самуило водио своју војску и 17. августа 986. однео ову победу. Њен резултат било је освајање читаве Бугарске, све до Дунава.
Као непосредна последица овог пораза беше нови грађански рат у Византији, који и опет води Варда Склир и други војвода Варда Фокас. Они траже за себе царску круну. У невољи, цар Василије се обратио Русима и само са њиховом помоћу, после дуже борбе, успео је да очува престо. За време те кризе, која је трајала све до 989. год., Самуило је наставио своја освајања на Балкану. Тада је, вероватно, он покорио Рашку и Босну и узео од Мађара Срем, у ком постоји епископија подвргнута Охриду. Мада је, исто тако, узео и Зету с Требињем. У Зети је у то доба владао кнез Владимир; престоница му беше код цркве Пречисте Крајинске, испод Катркола, а област му је обухватала данашњу Црну Гору и један део северне Албаније. Кад је Самуило напао његово подручје, Владимир се склонио на брдо Облик. Остављајући један део војске да га опседа, Самуило је с осталим четама освајао друга места. Притешњен глађу и издајом Владимир се предао, био свезан и послат у затвор у Преспу. Дукљанска Хроника, која је за ову партију имала једно доста поуздано житије Владимирово као извор, казује, да је Самуило, љут што није могао освојити Улциња, почо да плени и пали читаву Далмацију, све до Задра. Одатле се, у једном смелом и дотле нечувеном војном походу преко Босне и Рашке, вратио у своју област. На западу је, дакле, Самуило продро даље од цара Симеона; његова је држава уопште највећа словенска творевина на Балкану. Никад више, све до наших дана, нису Словени имали у својој власти толико поседа. На југу, Самуило је 989. год. узео Верију и Српчиште.
Прилично је позната из књижевности, у којој је више пута обрађивана, даља судбина Владимирова. Кћи Самуилова, Косара (у грчким изворима звана Теодора), заљубила се у младог сужња Владимира и измолила је у оца његову руку. Самуило имао је у својој политици и ширих потеза. Он није ишао само за тим, да, приграбивши земље, поступа са освојеним областима као са сурово покореним подручјем, него је желео да нове поданике на неки срдачнији начин веже за себе и своју државу. Он је, мудро, вратио Владимиру Зету, да у њој и даље влада, али одсада као његов човек, зет и вазал. Исто је тако вратио одузету требињску област и Владимирову стрицу Драгомиру. После овог везе између Маћедоније и северних српских области постале су тешње и срдачније. Српска црква дошла је под власт охридске патријаршије. То је појачало утицај православља и нарочито утицај и ширење маћедонске словенске књижевности међу Србима.
У том времену до 990. год. Самуило је освојио и Епир и драчку област. Он је био зет градског драчког кмета Јована Хрисилија, и вероватно је до Драча дошао с његовом помоћу. Тако је Самуилова држава излазила на три мора: Црно, Егејско и Јадранско, а на северу је била ограничена Савом и Дунавом.
Од 991. год. његова се срећа обрће. Цар Василије II, сав војник, енергичан, доследан и непопустљив, пошто је смирио све унутрашње незгоде, прелази у офанзиву, да рашчисти своје односе и са Самуилом. Вести о овом периоду маћедонске хисторије доста су помућене и несагласне, и на основу њих не дa се увек створити потпуно тачна слика. Јасно је само то, да Василије II има успеха, иако још недефинитивних, и да постепено осваја терен. Један јерменски хроничар забележио је једну врло важну чињеницу из овог времена. Цар је био населио у европским тематима много Јермена, дотле поузданих пријатеља Византије, и рачунао је на њих у случају потребе. Кад је, међутим, избио рат, један добар део тих насељеника, са две вође, прешао је Самуилу. Да ли ту нема посредне потврде за Самуилово јерменско порекло?
Кад је Василије, због напада египатских муслимана у Малој Азији, морао 995. год. прекинути ратовање у Европи и поћи на ту страну, обновио је Самуило своје ударце против Византије. Овог пута 996. год., он је кренуо равно на Солун. Град није могао да узме, али је Грцима задао под градским бедемима осетан ударац и заробио је Ашота, сина градског заповедника Глигорија Таронита. Са Солуна кренуо је Самуило на југ Грке, све до Пелопонеза, у смелим и вратоломним залетима. Чим је добио вести о томе, цар Василије је одмах упутио против Самуила Нићифора Урана, врло способна војсковођу. Из Солуна, где је спремио сигурну одбрану, пожурио је Уран за Самуилом и у долини Сперхија наишао је на његову војску. Маћедонци су били изненађени, али, надајући се да Грци неће моћи прећи услед киша набујалу реку Сперхиј, не узнемирише се много. Грци су их, међутим, заобишли и извели ноћни препад. Словени су у тој борби љуто страдали; сам Самуило био је теже рањен и једва је успео да се спасе са исто тако рањеним сином; а на 12.000 његових ратника допало је ропства.
Тај ударац отпочео је низ даљих Самуилових несрећа. Има једна вест, да се он под утиском катастрофа био обратио цару Василију молећи мир. До мира није дошло; и то, како један источњачки извор каже, с тога што се Самуило предомислио у последњи час. Чуо је, каже, да је тад умро последњи бугарски цар – ваљда Роман, јер другог није било – и онда се тргао. Напустио је преговоре и прогласио себе за цара. Вест та у супротности је са грчким изворима, који знају за цара Романа и после тог датума и за његову даљу судбину; а и тешко је веровати, да би се Самуило проглашавао за цара баш сад, после тако крупног пораза. Истина, сам један пораз не би био довољан да дотуче Самуила. Не мање тежак пораз претрпио је и цар Василије, па није подлегао. Али је било разлике у карактеру пораза. У једном Василије, још млад и неискусан, добија ударац као поуку за будућност; он иза тога, с тврдом вером у себе, ради живо даље, иде напред и очевидно доживљава успехе. У другој, Самуила стиже ударац после читавог низа успеха, као казна за превелику смелост, у доба зрелих година кад се недаће теже подносе. У новим борбама није више нападач Самуило него Василије.
Приликом византиског нападаја 997. год. Самуило је готово пасиван. Нићифор Уран је из Солуна продро у маћедонску област и пленио је три месеца. Од почетка новог века акцију против Маћедонске Царевине преузима сам Василије. Год 1101. покорила је његова војска Бугарску, заузела обе старе престонице и порушила много утврђења. Наредне године напали су Византинци на јужне Самуилове области. Људи су почели губити веру у Самуила. Његов зет, Добромир, без борбе је предао град Верију и постао зато византиски антипат. Други војвода Димитрије Тихонас предао је град Колиндрон, под уветом да с војском добије слободан пролаз до Самуила. Једино је Српчиште храбро бранио војвода Николица, који је, заробљен, презрео грчке части, побегао Самуилу, покушао нове борбе, али поново био заробљен и одведен у цариградске тамнице. После тога Василије осваја Тесалију. У освојеним местима систематски исељава словенско становништво, а доводи грчко. По повратку из Тесалије цар је напао и узео Воден, једну од главних тврђава маћедонских, која је штитила прилаз за Преспу и Охрид. Треће године, 1003., пошто су свршили ствари на југу, Грци опет настављају акције на северу. Те године нападали су Видин. Да спасе тај град, док је досада био пасиван, Самуило сад предузима енергичну диверзију. Лицем на Велику Госпоину рупио је он с војском у Адријанопољ, и опленио град који је сав био у празничном расположењу. Карактеристично је свакако, да Самуило неће да уђе у борбу с царевом војском; он сад не иде у помоћ Видину, као што је некад јурио да спасе Софију. Једино што је покушао било је то, да пресретне грчку војску, кад је после заузећа Видина пошла на Скопље. Василије је затекао маћедонску војску на изабраним положајима код Вардара. Без оклевања, он је прешао набујалу реку, напао изненађеног Самуила и задао му ударац сличан оном у долини Сперхија. Цар Василије ушао је тад победоносно у освојено Скопље, које му је, по Скилицином причању, предао бугарски бивши цар Роман. По заузећу Скопља Василије је пошао под тврди град Перник, у долини Струме, али није успео ни да га освоји, ни да обећањима склони на издају његова заповедника Кракру. Самуило је, по цареву повратку, 1004., покушао нов напад на Солун, али сасвим узалудно.
Самуило је доживео ударце и у породици. Младог заробљеника солунског, Ашота, он је оженио својом ћерком и упутио га је потом за управника драчке области. Млади Ашот (судећи по имену, и он јерменске крви), кад је видео обрт среће Самуилове, издаје Самуила и бежи у Цариград. С њим је у издаји учествовао и сам таст Самуилов Хрисилије. У Цариграду, Василије лепо прими и награди Ашота, усвоји и његове предлоге и поруке о том, како треба удесити напад и предају градова, и поступи по њима. 1005. год. Драч је био поново у византиској власти.
Као што некада цар Симеон није хтео да склапа мира са Византијом, него је стално био с њом "на ратној нози", тако је сад чинио и Василије против Самуила. Он му не дв да одахне. Његове чете често нападају Самуилово подручје и наносе му штете. Од 1004.-1014. год. нема ниједне сигурне вести о ма каквом офанзивном покушају Самуиловом. Место тога, у страху од византиских нападаја, он подиже утврђења и преграђује клисуру у струмичкој долини међу Огражденом и Беласицом. Кад је Василије, почетком 1014. год., покушао туд да се пробије наишао је на несавладиве тешкоће. Увиђајући, да тако неће моћи проћи, он повери заповеднику маћедонске теме Нићифору Ксифијасу да обиђе ове положаје иза Беласице, док он буде нападао с преда. Самуило је за то време, да одврати Василија, послао моћну војску и опет против Солуна, под вођством војводе Несторице; али је та војска претрпела потпун пораз. Међутим је Скифијас извршио свој задатак. На запрепашћење маћедонске посаде појавиле су се грчке чете са Беласице њој у бок и сасвим је растројиле. 29. јула 1014. заметнула се одлучна битка, која је завршила словенским поразом. Сам стари Самуило пао би у византиско ропство, да га није спасао један очајнички јуриш његова сина, али су ипак обојица морали да се бегством спасавају с несрећног бојишта. Самуило се склонио у Прилеп, у један од најтврђих градова Маћедоније. Струмица се ипак одржала, захваљујући томе, што је становништво тврђаве Мачукова камењем и стрелама одбило грчке нападаје. Иначе, словенска је војска страховито страдала. 15.000 људи беше пало у грчке руке. Сурови византиски цар, пун освете, и да застраши, казнио је несрећне заробљенике ослепљивањем, остављајући на сваку стотину по једног ћоравог као вођу. Учинио је то вероватно с тога, што је један одред Словена, под вођством Самуилова сина Радомира, из заседе побио један део његових војника у теснацу између Беласице и Плауш-планине. Кад су пред Самуила стигли ти убогаљени војници, некад цвет његове војске, он је добио срчани удар, и домало је умро, 6. октобра 1014. год.
Самуила је наследио његов син Гаврило-Радомир, лично веома храбар и одлучан, али без праве среће. Изморена дугим и неуспелим ратовањем његова земља беше клонула, а енергични противник није допуштао да се прибере нова снага. Још исте јесени, 1014., цар наставља ратовање, желећи да искористи победу. После вести о поразу цару се предао град Мелник. Чим је добио глас о Самуиловој смрти Василије је одмах кренуо у средиште маћедонске Државе, у саму Пелагонију, да по могућности докрајчи рат. Његова војска заузела је Штип и Прилеп, а он је сам попалио Битољ, у ком је био двор новог цара. Кад је зазимило вратио се Василије у Солун, почетком јануара 1015. год. Одатле се с пролећа, априла месеца, кренуо опет у Маћедонију, да покори одметнути Воден. Заузевши град, цар је његово словенско становништво преселио у болерски крај, а место њега је довео грчки елеменат; и то не ратаре и раднике, него праве пустахије зване "конторате" – копљанике. Осим тога, у кланцу на путу за Острово и Битољ дао је цар сазидати два нова града, Кардију и Св. Илију. Даље одатле није ишао, него се вратио у Солун.
Притиснут толиком несрећом, а без изгледа на скори успех, Радомир пови главу и посла у Солун једно поверљиво лице, једног Грка с одсеченом руком, да понуди мир и потпуну лојалност. Али је цар понуду одбио. Он је веровао да је Маћедонска Држава у ропцу и да јој само треба задати последњи ударац. С тога упути у могленски крај војску, коју су водили Нићифор Ксифија и солунски заповедник Константин Диоген. Град могленски храбро је бранио војвода Илица. Морао је доћи лично сам цар, да преузме заповедништво над војском, да поткопа и потпали бедеме, и да присили посаду на предају. И одатле је мушко способно становништво пресељено, и то чак у Јерменску, у област Васпуракан. Сам град је спаљен и порушен. Одмах потом пао је и други град могленски, Нотија.
Мало дана иза тог успеха стиже цару Василију посланство од новог маћедонског господара, Јована Владислава. То је био син Самуилова брата Арона, кога је Самуило дао убити. Овај је, вероватно, искористио недаће Самуилове и Радомирове, и пун освете, а жељан власти, убио је Радомира код места Петриска, које се налази код истоименог језера. Дукљанска Хроника изрично казује, да га је на то разрачунавање потицао сам цар Василије, разумљиво из каквих побуда. Свиреп, Владислав је не само убио Радомира, него му је дао убити и жену, а сина ослепити. То је било негде с почетка јесени 1015. год., по свој прилици септембра месеца. Дошавши на власт Владислав је похитао да изјави покорност цару Василију и да замоли мир. Василије је био вољан њему одобрити оно, што је Радомиру одбио; то даје, донекле, потврде Дукљаниновој причи о њиховим тајним везама. Али, баш у тај мах, стиже њему угледни великаш маћедонски, кавхан Теодор, како се чини, присталица старог Самуила и његова сина. Он је приказао Владислава врло црним бојама и одговарао је цара да улази с њим у везе. Предложио је чак цару, да се Владислав убије и најмио је за тај посао једног Владисављевог дворјанина. Али, овај дворјанин, вернији Владиславу него Теодору, уби овог на повратку кући. Цар Василије, потакнут сумњама Теодоровим, иначе противник Маћедонске Државе и не жељом да је што пре сатре, узе ово убиство као повод да почне нови рат. Без икакве веће муке цар је овог пута продро до самог Охрида. Одатле је намеравао кренути на Драч и тамо утврдити своју власт, кад му стиже вест, да је један његов одред, који је оперисао у Пелагонији, настрадао од чета маћедонског војводе Ивца. Цар одмах пође у Пелагонију, али се Ивац повукао у планине, немајући снаге да прими борбу с главном грчком војском. Василије се потом вратио у Солун, а две војске посла у два разна правца да узму још заосталих делова Маћедонске Државе и да их смире; једну у Струмицу, а другу према Софији. Прва је узела тврђаву Термицу (Бањску код Струмице?), а друга Бојану код Софије.
У таквим приликама шта би било природније, него прибрати све народне снаге за заједнички отпор? Крвави Владислав сматрао је, да ће ојачати свој положај ако потамани све такмаце и сроднике Самуилове породице. Он с тога ради о глави и зетском кнезу Владимиру. Легенда каже, да је овај, поред свих опомена своје жене, а Самуилове кћери, на обећања и заклетве Владислављеве, дошао у Преспу, и ту, по наредби Владислављевој, био убијен пред црквом 22. маја 1016. год. Жена му је после пренела тело и сахранила у крајинској цркви. Одатле је пренесено најпре у Драч (1215. год.), а после је сахрањено у новом, по њему прозваном манастиру код Елбасана (Шен Ћин). Владимирова држава пала је у плен Владиславу. Култ кнеза и мученика Владимира развио се доста рано. Једно његово латинско житије, у изводу, сачувано је у Дукљанској Хроници, а потиче несумњиво из XI века. Политички значај кнеза Владимира, очевидно, није био велик; његов култ с тога долазиће несумњиво од моралне вредности његове личности. Још увек, на дан његове смрти, иде пук на планину Румију носећи са собом један крст, за који верују да се на њему Владислав заклињао, како му неће учинити преваре. Та свечаност окупља све суседе, православне, католике и муслимане. Исто тако има култа кнежева и у Западној Маћедонији. У манастиру Св. Јована Бигорског, прича се, очувана је глава Владимирова, коју је тамо сам донео.
С краја лета 1016. год. цар Василије, свршивши извесне послове у Цариграду, полази поново против Маћедонаца. Тврди град Перник, који је одолео толиким нападима, био је главни циљ његове нове акције. После тромесечне опсаде (управо после 88 дана) Василије је и овог пута морао да се врати не могавши ни опет нагнати храбру посаду ни на предају ни на издају. Чим је ославило пролеће 1017. год. Византинци су кренули на нови поход. Из Мозинопоља, где је цар чешће зимовао, пошао је према Костуру, пошто је уз пут узео још непознати град Лонг. Али напори његови да освоји тај тврди град брзо, на препад, немадоше успеха. За дуже опседање, међутим, цар није имао времена ни потребног спокојства. Ево зашто. Баш ту њему је стигла вест, да је познати бранилац Перника, војвода Кракра ступио у савез с Печенезима, да се сјединио са Владиславом и да се спрема да, узевши Доростол, напане цара с леђа из Бугарске. Добивши те гласове Василије почиње да се повлачи, освајајући и рушећи уз пут градове Вишеград, Верију и пределе Острова и Молиска. На путу му јавише, да је опасност прошла у неколико, пошто су Печенези одбили да суделују у борби против цара. Василије крене на то против града Сетине, на изласку из Морихова у битољску котлину, где се налази један царски двор маћедонски и велике залихе жита. Недовољно утврђен, град је без муке пао у грчке руке, с целим пленом. Маћедонска војска пожури у помоћ. Цар Василије јој посла у сусрет заповедника солунске теме, Константина Диогена. Маћедонци су били вешто завели и опколили његову војску и сигурно би је потпуно поразили, да јој није стигао у помоћ сам цар пожуривши са својом коњицом. Кад су маћедонски осматрачи угледали ту војску, у ужасном страху стадоше викат: "Бежите, бежите, ето цара!", нашто сву војску обузе паника. У највећој пометености војска прену на све стране, потпуно неспособна за борбу, заједно са самим Владиславом. После те победе Василије се неко време задржа у Водену да организује нове крајеве, а онда оде на зимовање у Цариград (9. јануара 1018.).
Владислав, који је имао енергију ређе врсте, није клонуо ни после тог пораза. Иза царева доласка он одмах почиње нову акцију, али сасвим на другој страни; вероватно с тога, што се тамо надао лакшем успеху. Он удара на Драч, на који је од почетка своје владавине био бацио око. Али ту, под Драчем, приликом борбе Владислављеве са самим заповедником града, бива нападнут од двојице пешака и убијен. Грк Скилица, а још више Дукљанска Хроника, приказују то убиство као нешто тајанствено, односно као неку божју одмазду; у ствари, као да има разлога веровању да је Владислав погинуо од својих људи.
Вест о погибији Владислављевој кренула је цара, да одмах, марта месеца 1018. год., пође у Маћедонију и дефинитивно покори ту земљу. У самој Маћедонији наста малодушност. Земља је била измучена дугим и безуспешним ратовањем и отрована унутрашњом борбом; а изгледи на неки обрт среће не беху никакви. С тога велик део великаша пожури, да се преда цару и спасе своје области и права. Већ у Адријанопољу стигоше му брат и син храброга Кракре, који му изјавише покорност и предадоше 36 градова заједно са дотле неосвојивим Перником. Цар оберучке прими понуду; самом Кракри даде чин патриција и остави га на његовом старом положају. Кад је тако био обезбеђен од Бугарске, Василије пође у Мосинопољ, да уреди и питања Маћедоније. По примеру Кракрином дођоше и многи други великаши са разних страна, из Пелагоније, Моровизда и из Липљана с Косова. У Серу стигао је цара Кракра са осталим господарима предатих градова и лично је изјавио своју подложност. Ту су му се предали и војвода Драгомуж, господар Струмице, кога цар исто направи патрицијем, и Богдан, заповедник "унутрашњих градова." Упада у очи, да је сем Кракре код маћедонских војвода мало бугарских, него превлађују чисто словенска имена, као и код млађих чланова династије. Пред самим градом Струмицом дочекао је цара архиепископ Јован (Давид) са свештенством, молећи за милост у име Марије, жене Владислављеве, која се одрицала свих владалачких права. То је била потпуна капитулација Маћедонске Царевине. У победничком походу цар је прошао Скопље, Штип, Просек и ушао је најпосле у Охрид, где је дочекан с молепствијима и клицањем. У старој престоници Самуиловој Василије је наишао на огромно богатство; било је, прича се, више од хиљаду кентенара злата и мноштво златом и бисером окићених хаљина и накита. Ту је затекао и Владислављеву удовицу са децом њеном и Радомировом. Цар је био према њима милостив и узео их је под своју заштиту, али их је, у исто време, ставио под надзор. Чак и Владислављева сина Прусијана, који се беше, са два брата, повукао у планину Томор и покушао да тамо организује борбу, прими у Деволу усрдно и даде му титулу магистра. Прусијан и браћа му Алусијан и Арон враћали су се, по именима, на стару јерменску традицију породице. Код Преспанског Језера цар је овом приликом подигао две нове тврђаве, Василиду и Констанцију, у част свога и братова имена.
Али се ипак овом приликом не покорише све војводе и кнезови маћедонски. Војвода Ивац, познат са своје поседе над Грцима у Пелагонији, не хте да призна врховну власт Василијеву и одметну се у планине, да спрема устанак. Грци тумаче његов отпор тим, што је он хтео да обнови Самуилову државу и узме његову титулу и положај. На планини Врохоту, у граду Проништу, Ивац је почео да окупља устанике. Тај је покрет морао бити врло озбиљан, кад је цар лично дошао у Девол, да, примивши царевиће, позове на предају и Ивца, нудећи му исту милост, коју је већ показао према осталим његовим војводским друговима, а упозоравајући га на безизгледност даље борбе. Да би добио времена Ивац уђе у преговоре, отежући их намерно што дуже. Тако је задржао цара готово два месеца. Тада нови охридски заповедник, Јевстатије Дафномил дође на овај план преваре. Војвода Ивац славио је сваке године Велику Госпоину и по старом обичају примао тај дан у свој дом госте и намернике. Јевстатије са двојицом својих људи оде на Ивчеву славу. Овај га прими лепо, иако је био изненађен том посетом. После црквеног обреда Јевстатије позове Ивца на тајни договор у четири ока, па кад је овај дошао Јевстатије га, као физички јачи, обори на земљу и помоћу својих пратилаца веже и ослепи. Узрујаним гостима изјавио је, да то ради у име царево. Убогаљеног Ивца одвео је потом цару Василију, који га даде бацити у тамницу. Јевстатије је, за награду, добио управу над Драчем.
Поред Ивца зна се и за још неке маћедонске војводе, који нису хтели да се покоре. Тако је неки војвода Гавра мислио на устанак и ушао ради тога у везе са Елемагом Францисон, који је био заповедник Берата и признавао Василијеву врховну власт. Кад се дознало за ту заверу, Гавра је био ухваћен и ослепљен, а Елемаг се одбранио од оптужбе и задржао старо достојанство. Устанак је покушао и стари вођа Николица. Он се раније истакао као храбар бранилац Српчишта, али је најзад морао да се преда. Цар Василије га је, као сина једног угледног византинског чиновника, помиловао и именовао патрицијем. Николица се наскоро вратио у Маћедонију и, за владе Самуилове, покушавао нове нападаје на Српчиште. После слома Маћедонске Државе он се спремао на нове борбе. Али, гоњен од Византије и царске војске, видећи све скрхано, Николица се сам једне ноћи предао царевим људима. Био је окован и послат у Солун. Крајем 1018. год. била је читава земља покорена, а Василије је, ради своје енергије, у овим дугим и крвавим борбама, добио назив "убице Бугара".
На Малој Преспи, на острвцу Аилу, још се налазе рушевине старе Самуилове цркве Св. Ахила. За њу стручне архитекте налазе, да представља прелазни тип јелинистичко-ориенталне школе и да има исте диспозиције као Стара Митрополија у Меземврији, на обали Црнога Мора. Друга Самуилова грађевина, црква Св. Германа, у селу Герману, показује утицаје анатолске школе, чије је порекло у Јерменској. Црква је та у новије време поправљана и дограђивана. Поред надгробне плоче Самуилових родитеља и брата му Давида, то су једини остаци Самуилове владавине, која је била тако необична по својим великим успесима, као и по наглим обртима среће. У нашој прошлости није било примера наглијег успеха и наглијег пада, као што је случај са судбином Маћедонске Државе.
На крајњем северу некадашње Маћедонске Државе у Срему, држао се још, после пада свих области на југу, сремски поглавица Сермо. Не могући га, без тежих напора, савладати, поручио му је византиски намесник у данашњој Србији, Константин Диоген, да жели с њим неки лични договор. Сваки је имао да поведе са собом по тројицу слуга; а састанак је требало одржати на сред једне реке, вероватно Саве. На састанку, Диоген уби Серма и онда с војском крене и без муке узе град Сирмиј, односно Митровицу, који му је предала Сермова жена. Византиска власт прошири се тако, 1019. год., све до Срема на северу и Јадранског Мора на западу.
Освојивши Маћедонску Државу цар Василије није показивао оне суровости, каква би се могла очекивати од њега после оног поступка са заробљеницима иза битке код Беласице; а није наставио ни онај систем хеленизације ове области, како је чинио раније заузимајући извесна места. Место тога, како видесмо, он је на многим положајима остављао старе кнезове и заповеднике. Маћедонија је била подељена у четири теме, а главно седиште управника беше у Скопљу. Важнији градови и тврђаве беху поседнути поузданим грчким људима; а војничко уређење добило је, као у византиским областима Италије, карактер катепаната. Порески систем није удешен према тежем византиском, него је остало да се плаћа за порезу мат жита, мат проса и крчаг вина. Врло важно беше и то, што је Василије задржао автокефалну охридску архиепископију, која се, у традицији бивше бугарске патријаршије, звала и патријаршијом, оставивши јој сва њена права и границе. Цар, истина, не признаје тој цркви патријаршиског достојанства, али то је, после пада Мећедонске Државе, у први мах мало бунило њене припаднике, пошто је на управи остала иста личност, архиепископ Јован. Овај човек успео је изградити код цара да охридској цркви потврди све оне границе, које је она добила за време Самуилово. Повеља о том издана је охридској цркви 20. маја 1020. године. Према тој и још две повеље издане 1019-1020. год., охридска архиепископија имала је под собом 31 епископију: обухватајући на северу Браничево, Београд и Срем, на северозападу Рас и Призрен, на истоку Силистрију, Видин, Софију Струмицу, на југу Верију и Српчиште, на југозападу Бутринто и Јањину. Добар део тих западних епископија добила је охридска митрополија на рачун драчке. Опсег архиепископије охридске обухватио је у главном средину, труп Балканског Полуострва и његов западни део изузимајући Албанију и Приморје. Од Бугарске је у састав охридске архиепископије улазио само западни део. Тежиште делатности охридске цркве било је, дакле, на чисто словенском подручју, које је делимично и раније било, а сад дефинитивно дошло ван домашаја римске цркве. Западни утицај у области Рашке био је деловањем охридског свештенства постепено сузбијен, да касније сасвим ишчезне. Као у цркви, тако је, вероватно, и у свему другом у Маћедонској Држави био видан словенски карактер њезин. Цар Василије и његови наследници дали су после охридску цркву у грчке руке; утицај грчки постепено се јачао и осећао све више; – али он није могао да знатно измени главни словенски фонд, и то једно с тога, што је стварањем словенске књижевности Ћирило-Методијевске школе, и стварањем словенске Маћедонске Државе развијена словенска народна свест; и друго, што је словенским радом од једног столећа створена традиција и богат духовни капитал, који се више нису дали потиснути.
У вези са Самуиловим ратовањем против Византије догодиле су се и осетне промене у Јадранском Приморју. Млетачка Република, која се знатно развила пред крај X века, искористила је сукоб Царевине са Самуилом да ојача свој положај у Јадранском Мору. Сем тога, за време хрватских унутрашњих борби, после смрти Стевана Држислава (+997.), Млечани се уплетоше у хрватске и далматинске послове, штитећи своје трговачке колоније и романско градско становништво. У пролеће, 9. маја 1000. год., кренуо је дужд Петар II Орсеоло против Хрвата и Неретљана, да их присили на вођење обзира према млетачким интересима. Његов поход тога пута личио је на какав триумф. Као победилац, без напора, често и без икакве борбе, он је прошао целу источну обалу Јадрана. Нешто отпора дали су само Неретљани. Прва њихова жртва била је једна група од 40 трговаца, која се из Апулије враћала кући. Код отока Каче савладале су Неретљане многобројније млетачке лађе. У Спљету, где је дужде на свом походу био свратио, појавило се изасланство слободних Неретљана, које је тражило да се њихови саплеменици ослободе, а обећавало да ће доћи дужду сам неретљански кнез са својим људима, који ће дати свечану изјаву: да неће више узнемиравати млетачке лађе и да се одричу оног данка, који су им раније Млечани плаћали за слободну пловидбу. Дужд пристаде и пусти заробљенике, задржавши само шесторицу као залогу за исправност обавезе. Тако се смирише Неретљани с копна. Корчулани, који уђоше у борбу с Млечанима, бише савладани. Крвав отпор дат је дужду и на отоку Ластову. Ово за гусаре врло погодно острво са својим многим драгама и кланцима било је код Млечана веома озлоглашено. С тога су сад тражили, да се разруши ластовски град и да буде потпуно напуштен. Кад су Ластовљани то одбили дошло је до борбе. Млетачка надмоћ однела је победу; ластовски град би срушен и опустошен. Код цркве Св. Максима, на малом једном оточићу, дође дужду на поклоњење и дубровачки епископ и изјави му оданост у име свог града. Тако је дужд Петар II с успехом завршио своју експедицију. Кад је 1018. год. била срушена Маћедонска Држава, и кад победоносне византиске војске дођоше до Приморја, признадоше и Хрвати византиску врховну власт. Вероватно је, да су то с њима заједно учинили и Неретљани. Тако је цар Василије II постао врховни господар свих Јужних Словена сем Словенаца.
|
