Балканска култура у доба сеобе Словена
Моћна Римска Империја, која је још 229. год. пре Христа почела своја освајања Илирика и која је већ од цара Августа господар Балканског Полуострва, оставила је овде, као и на другим странама у току од неколико векова, дубоке трагове своје државне културе.
Римско-латинска култура померила је, пре свега, дотадашњи утицај грчког језика. Тачније, тај се утицај осећао и на најзападнијим тачкама Балканског Полуострва. Грчку културу одржавале су старе њихове колоније: Аполонија (Појани код Валоне), Епидамнос – Дирахијум (Драч) Лисос (Љеш), Коркира Црна (Корчула), Иса (Вис), Фарос (Хвар), Трагуријон (Трогир), Епетијон (Стобреч). У Сиску је чак остало грчких натписа, и много помена о култу Херакловом. Новац у нашим крајевима био је понајвише грчки; драхме и хемидрахме из Аполоније и Дирахија ишле су не само дубоко у унутрашњост, у средишњу Босну, него чак и преко Дунава у Ердељ. Илирски краљеви кују новце с грчким натписима. У религији продире култ Хермеса, Пана, Артемиде и Нимфе. После римског освајања грчки је језик потиснут и у вековима после Христа било га је у тим крајевима готово сасвим нестало.
Освојивши ове области Римљани су се одмах дали на то, да их што боље обезбеде за себе. Уводе се наскоро на свим стратешки важнијим местима градови и гарнизони и стварају се добре комуникације. С римским гарнизонима иде употреба и колонизација земље, која бива трајнија, кад војничка служба у овим крајевима постаје наследна. Први низ тврђава почиње с далматинске стране, одакле је настало и прво продирање. С друге стране, у касније време, ширио се римски елеменат и дуж Дунава, стигавши тамо деломично из Јадранског Приморја, а деломично из Маћедоније. Уз активне војнике у тим логорима и око њих било је много ветерана, који су, отслуживши војску, остајали у земљи, као трговци, занатлије, посредници итд. и који су, нарочито, ширили римски утицај.
Врло су брзо, још за првих царева, изграђени војнички путеви. Једна цеста, настављајући се на талијанске, ишла је од Истре све до Скадра, одвајајући један крак за Сисак, други од Салоне на Саву и трећи од Нароне на Дрину. Поред Саве ишао је велики пут од Љубљане и Сиска на Сирмиј и даље до мора, хватајући споредним путевима главна места појединих области. Поред тих главнијих линија било је много краћих и споредних, које су служиле локалним интересима, као линија Нарона – Невесиње или Епидаур – Травунија. Посебно важан пут беше чувени Игњатијев пут (,via Egnatia’), који је спајао Илирик с Маћедонијом и Тракијом. Почињући из Драча, тај је пут водио преко Охрида и Битоља на Солун и служио корисно све до Новог Века. Главни војнички пут, "прастара артерија" од Дунава до Цариграда, био је израђен већ 69. год. Водио је моравском долином и Нишавом на Софију, а одатле, преко такозваних Трајанових врата, долином Марице. Тај пут, (широк око шест метара), поплочан великим полигонима камењем или набијен песком (отуд назив калдрма – καλοζ δρομοζ), ишао је обично у правој линији. Ознаке су обележавале миље (mille passuum), с дужином од 1482 метра. Уз пут су биле станице за преноћишта (mansio) и за измену коња (mutatio), какве се још увек спомињу по Русији. За чување путева и јавну безбедност подизана су мала утврђења (castella, praesidia) или куле (turres). Од Београда до Цариграда била је 31 станица, 43 места за измену коња, и око 670 миља. На такозваним Трајановим вратима, на том путу, била је административна подела Истока и Запада. Тракија је потпадала под префектуру Истока, а читав остали Балкански Полуоток под префектуру Илирика.
Главно место на западном делу Полуострва била је Салона (Солин). За време цара Диоклецијана, који је почео ту у близини да подиже свој величанствени двор, град постаје једно од првих места читаве државе. Порфирогенит каже, да је велик готово као пола Цариграда. Спомен на Диоклецијана (цара Дукљана), који је и умро ту (313.) и био сахрањен у свом маузолеју, претвореном после у стону цркву, очуван је у народу овог краја све до данас. Салона је била административно средиште целе простране Далмације, која је хватала до Колубаре, и једно од главних трговачких места. Читава обала Јадранског Приморја беше густо засијана мањим и већим колонијама и градовима, од којих су многи, иако настали пре Римљана, добили постепено латински карактер. Почињући од границе провинције Далмације, од Албоне (Лабина) и Фланоне, и од Тарсатика (Трсата), на раскршћу путева за Далмацију и Сисак, већа насеља се у главном држе; тако: Сениа (Сењ), Енона (Нин), Јадер, Јадера (Задар), Трагуријум (Трогир), Нарона (Вид код Метковића), која је била на пловној Неретви као и Онеум (Омиш) на Цетини. У унутрашњости, на реци Крки, развио се главни град Либурније Скардона (Скрадин), у коме је било седиште једног од три далматинска округа и у ком се одржавао сабор (concilium) северне Далмације. Сем тога важна места у унутрашњости беху: Асерија (Подграђе код Бенковца), Нединум (Надин), Бурнум (Шупљаја Црква), Варвариа Еквум (Читлук код Сиња), Промона (Тепљу), Нове (Руновић), Municipium Magnum (Баљина Главица) Сикули (Бихаћ, код Каштел Новог), Pons Tiluri (Триљ), Municipium Salvium (Грковци код Ливна), Bistue vetus (Варвара код Прозора), Bistue nova (Зеница). Стари град Далмата, Страбонов "велики град" Делмијон, Делминијум, сачувао је своје име до данас, Дльмьно – Думно, Дувно. На југу од Нароне стајао је Епидаур (Цавтат), средиште јужног далматинског округа. У источној Херцеговини постојао је неки стари град у Потоцима код Мостара и значајан град код Стоца. Велико римско утврђење беше Могорјело код Чапљине. У источној Босни зна се да је нека колонија – colonia Ris... – идентична са Рогатицом и да је била једна још ближе неодређена колонија у Сарајевском Пољу. Домавија, Домавијум код Сребренице беше једно од најважнијих рударских места целе римске државе у овим странама. У Боки Которској најважнији град и понекад седиште илирских краљева беше Ризон, Рисиниум (Рисан); а онда Агрувијум – Грбаљ, Батуа, Будуа (Будва). У Дукљанском Приморју важан је Улциниум (Улцињ) и најјужнија тачка провинције Далмације Елисос, Лисос, Лисум (Љеш). Отуда је један пут водио до унутрашњости према Нишу.
У Покрајини Превалитани беше главно средиште старе Илирске државе, Скодра, до које се долазило воденим путем уз Бојану. Према Ливију, то је била "arx munitissima" и ванредно цењена по свом стратешком значају. Друго важно место била је Доклеа код Подгорице, по којој је читава област добила назив Дукља. Ту је живело илирско племе Доклеата, "Princeps civitatis Doclatium". Неки Кајо Епикадијес сахрањен је у Салтуи, у данашњим Вилусама на Грахову. Стари илирски град је и Метеон, Медеон (Медун). На југу је све време био од великог значаја Епидамнос-Дирахијум (Драч).
Лика и Крбава имају исто тако много старих насеља. И само име Лике старог је порекла. Град ’Αλονψοι биће вероватно приморска Лопсика, а ’ Ορτοπελγτωι - Ortoplinia, Ортопула биће идентична са Стиницом. Друга важнија места су ова: Вегиа (Карлобаг), Монетиум (Бриње), Арупиум (Прозор код Оточца). Преко подручја Јапода у овој области римска насеља нису била јаче развијена. Главни град Јапода Метулум (Муњава код Огулина) пропао је приликом римског освајања. На извору Привилице код Бихаћа било је народно светилиште Јапода. Од свих места унутрашњости најзначајнија је била Сисциа (Сисак), средиште покрајине Савије. Ту је било стециште многих путева и важна тачка бродарства на Сави. Тип старих савских чамаца очуван је у јединственом прехисториском примерку сарајевског музеја. Ради великог трговачког значаја Сисак је имао и своју ковницу новца. Остала су важнија места ова: Андаутонија (Шчитарјево), Сервициум (код Градишке), Aqua Viva (Вараждин), Aquas Jasac (Вараждинске Топлице), Марсонија (Брод), Цибале (Винковци), из кога беху родом два цара, Валентијан I (364-375.) и његов брат и сувладар Валенс (364-378.), затим Мурса (Осек). Од других мањих места на Дунаву и око њега важнија су: Корнакум (Сотин), Кукнум (Илок), Титобургум (Даљ), Бониниа (Баноштор), Рициум (Сурдук), Акуминкум (Стари Сланкамен), Басиане (Петровци код Руме), које је добило име по Басијану, сину Септимија Севера.
Главно место источне Паноније беше Сирмиум, Сирмиј (Митровица), по ком је читава суседна област добила своје име Срем. Поставши колонија већ од времена Флавијеваца он се током III-VI века развио у световну и црквену метрополу. Ту се налазио леп царски двор, амфитеатар, ковница новца и фабрика оружја. У Сирмију је 282. заглавио у војничкој побуни цар Проб, који је, да би запослио војнике, наредио да се саде виногради по Фрушкој Гори и даље ниже око Смедерева. Према Сингидунуму, на утоку Саве у Дунав, беше Таурунум (Земун).
Одавно, у свој хисторији Балкана, место данашњег Београда беше од великог значаја, ради свог стратешког и привредно важног положаја. Његови први оснивачи, келтски Скордисци, стварали су од њега тврђаву, а Римљани су га после развили удесивши ту главни логор једне легије. У Сингидунуму се родио цар Јовијан (+364.); овде је било седиште аријанског епископа и једног аријанског сабора (366.). Код Ритопека беше Трикорниум, град племена истог имена; даље на исток Винцеја (Смедерево), према ком се налазила Константиола, Констанциола (Ковин). Врло важан беше Виминациум (Костолац), са својом ковницом новца и пристаништем за речну флоту. Ту је 196. год. Каракала био проглашен за цезара. Одатле је скретао дунавски пут за Цариград. Остала места око Дунава беху: Ледерата (код Рама), Пинкум (Велико Градиште), богати рудник, Егета (Брза Паланка), Акве (Прахово), у византиско доба владичанско средиште с већим опсегом, Маргум (Орашје код Дубравице). Horreum Margi (Ћуприја) био је највећи град у унутрашњости Мезије, управ на граници Дарданије. Арсена је Ражањ, а Praesidium Pompei Нерићев Хан код Алексинца. Наисус (Ниш), родно место цара Костантина Великог, стециште шест разних важних путева, имао је одавно врло велик прометни значај, и с тога је одувек, све до наших дана, био тражен и нападан. Од Ратиарије (Арчера) према Нишу, и од Прахова према Ћуприји водили су путеви с Дунава у унутрашњост и њих су Словени при својим упадима често употребљавали. С тога је тамо цар Јустинијан подигао и обновио 27 градова и тврђава, бранећи линију Тимока. У западном делу Србије римских места од већег значаја није било. Далматинско-мезиска погранична област беше у главном око Губеревца и Рудника; извесни рудници (Мајдан и Парлози, Рудник, Стојник) припадали су Далмацији. Спомиње се неки римски municipij Mal... (Malavicus?) у Висибаби код Пожеге. Римско насеље било је, чини се, и у Плевљима.
Од Ниша према југоистоку и југу беху Скупи (Злокућани код Скопља). Цар Јустинијан, који се родио у близини те вароши, у селу Таурисију, подигао је Скупи на ранг маћедонске метрополе, давши јој латински назив Justiniana Prima. Јустинијан је поделио Источни Илирик у две црквене области, Дакију и Маћедонију. Овој другој одређено је средиште, заједно с политичким, у Скупима (535. године), а у област су јој спадале: горња и доња Мезија, обе Дакије, Превалитана, Дарданија најсевернија покрајина Македоније такозвана Macedonia salutaris и један део Паноније. После 602. год. нема више никаквих вести о тој архиепископији, а "политичко тежиште из Јустинијане Приме поново се премешта у Солун". Очевидно је, да је то било у вези са надирањем Словена. Прокопије је казивао за тај град, да је био ванредно украшен храмовима, дворовима, тржиштима, И стару варош Улпијану (Липљан) Јустинијан је удостојио своје пажње, обновио је и дао јој име Justiniana Secunda. Оба су та имена остала само у званичној црквеној литератури, а у народу самом остала су старија имена до наших дана: Скопинe , арнаутски Шкуп, турски Ускуп и Ушћуп. Од Скупи према југу нема нарочито великих римских насеља. Већ је Момзен приметио да "никад није свуда кроз маћедонску унутрашњост кренуо енергичан покрет градског развоја; удаљенији предели једва су, бар стварно, изишли из сеоског реда." Од интереса је важно гранично место Стоби (код Грацког), где се сад врше систематска ископавања, Хераклеја Линкестис (Битољ), звани понекад и Пелагонија, и Лихнис, прозван после Ахрис (Охрид). Охрид је био порушен у борбама за сеобе народа и до већег значаја дошао је тек у словенско доба. Јужније беху Едеса (Воден), некад престоница маћедонских владалаца и Бероја (Верија, Караферија, Бер), једна од првих хришћанских епископија Балкана, где је проповедао сам апостол Павле. Једно време тај је град био такмац Солуну, најважнијем граду византске државе после престонице. На путу између Скопља и Градског била је и граница између латинске и грчке домене.
Немајући увек довољно војске на расположењу, да би спречавао све навале варвара преко Дунава, Јустинијан је био почео да подиже и обнавља старе римске градове и тврђаве, да место живе људске снаге постави тврђавне бранике и да разређеним посадама да бољу заштиту и више могућности за отпор. Римска насеља ишла су, у главном, понајвише уз морску обалу и дуж великих пловних река, а насеља у унутрашњости или су се развијала на главним стециштима путева или су потицала од старог домаћег становништва. Средиште Балкана нема ни у пола онолико насеља колико периферија; систем градског развоја био је, војнички схваћен, као повезани лимес, који је с периферије с мора, и природних комуникација продирао према Дунаву и у унутрашњост. Тај систем је добрим делом задржао и Јустинијан, само је место офанзивног имао код њега дефанзивни карактер. Иза римске линије дунавских тврђава Јустинијан подиже још један низ утврђења, слабијих, али корисних и осигурава пажљиво и бокове, да противнику учини што тежим продирање према престоници.
Прокопије, савременик и хисторичар Јустинијанов, у свом делу О грађевинама подробно наводи то подизање градова. Оно је почето већ првих година Јустинијанове владе, али се осећа тек средином VI века, кад Хуни и Словени не могу да продиру с трачке стране, него из Паноније. Уз свој родни крај Јустинијан је нарочито утврдио главна места унутрашњости, Ниш и Софију, где су се стицали многи путеви. Уз дунавску линију подигоше се стражаре и утврде; сва су места имала бити ограђена рововима и насипима, у колико се не би доспела обновити стара утврђења с кулама и зидовима. Те грађевине нису биле увек солидне; подизане су журно, с материјалом који је био при руци, и без икаквих других сем стратешких обзира. "Мањи замкови имају на угловима четири округле куле, веће вароши четворо-шесторо- или осмоугаоне куле од три боја. Тај се тип лако распознаје у хемским земљама. Северни зид Сердике (Софије) са округлим кулама скрпљен је од старога материјала, са грчким натписима из ранијега доба царства, олтарима трачких божанстава и надгробним каменовима. Замак (Кулина) Равна у долини Тимока са округлим кулама поправљен је од темеља из материјала римских каменитих грађевина и натписа. Исто тако и велика већина споменика из Виминација није нађена у првобитном положају, него су узидани у стенама великог замка, који је подигнут од камења старе вароши". Од Сингидунума (Београд), који је био прилично запустео, Јустинијан поново направи град "славним и достојним причања". У близини Београда подигао је и град Октавон, а уз Дунав подиже и обнови читав низ градова, међу којима Ледерату код Рама и Пинкум (Велико Градиште). Број мањих градова и стражара пео се на стотине, а служили су колико за обрану, толико и за збегове сеоског и незаштићеног света. У самом тимочком крају, у подручју тврђаве Акве (Прахова) било је 37 таквих градова и стражара; сам чувени Гамзиград изгледа да је из тог времена; од Сингидунума до илирске границе било их је 39, а до ушћа Дунава 80. Чак у Маћедонији и Дарданији било их је 127. Страх од провале ширио се по свој царевини, а ради рђавог искуства и потребе да се не веже оперативна војска утврђивао се не само север, него и средина Царства, па чак и југ са Епиром и Тесалијом све до класичних Термопила.
Према Словенима служиле су за одбрану нарочито утврде око Силистрије. Словени, који се "стално прикрадају и потајно нападају оне што туда иду, учинили су тамошња места несигурним" казује за њих Прокопије, описујући градње у тим пределима. Због словенских провала и пљачкања сасвим је била запустела тврђава Улмита, коју Јустинијан подиже из темеља, да би, како се вели, онај крај "био слободан од словенског насртања и заседе." Тај систем Јустинијанових тврђава у Добручи хватао је до Тулче и Дунавеца (Халмириса).
Али те тврђаве нису биле од веће користи. Њихов велики број ишао је на штету солидности. При навалама Словена, Бугара и Авара видело се, да су падале без много отпорне снаге. Ни изглед им није био од јачег утиска и врло је добро примећено, да се ниједан од тих градова није одржао у народној успомени с Јустинијановим именом онако, како је случај с грађевинама цара Трајана, Филипа или Константина. "У рушевинама градова и тврђава није још нађен ни један једини натпис, који би овековечио славу великог градитеља Јустинијана". При подизању тих градова учествовали су сви они народи, што су живели око Дунава; њихових трагова има доста у топономастици VI века, где се иначе у то доба не би могли очекивати. Такав је, на пример, назив Долебин (Δολεβιν), који је очевидно у вези са словенским племеном Дуљеба, Долеба. У Бугарској би можда могле бити словенског порекла Стене (Στενεζ). Чисто словенски карактер има Скапљица, Скопљице (Σκαπλιζω), за које се изрично каже, да је "ново". Исто је тако нашег типа у подручју Ниша назив Врачишта (Βρατζιδτα), "нов град". Ти називи могли су потицати било од војничких најамника у византиској војсци, било од словенских досељеника, који су ту остали са пристанком византиских власти.
Многа од старих места страдала су за време свих ових најезда током VI-VII века. Највећи је део, ипак, пропао у VI и почетком VII века, кад су Словени сами, или у заједници с другим народима, упадали у Византију, да се користе пљачком из тих старих и богатих места. Доклена, Епидаур, Нарона, Сарона, Агрувијум, Мурса, Сингидунум, Виминациум и други знатни градови пропали су за увек баш при упадима Словена. Њихово разбегло становништво није се више враћало на стара огњишта, сем у стратегиски важни Сингидунум, него су избеглице, после, у близини старих места подизали нова: Подгорицу, Дубровник, Котор, Сплит, Осек. Ипак било је доста старих градова, који су се и одржали; нарочито то беху они, који су се налазили на мање изложеним местима. Значајна је чињеница, да је добра половина ових насеља задржала своје старо име. Упада, даље, у очи да главне реке на нашем подручју нису славизиране: Дунав, Сава, Дрина, Неретва, Лим, Сана, Босна, Тара, Вардар, Тимок и др. задржавају своја стара несловенска имена. Предсловенска су имена Промина, Динара, Мосор, Лапад, Бргат, Клисура, Дурмитор, Вележ, Родопа, Балкан, Комови, Чакор и др. Међутим, доста планина има ипак словенске називе, као Проклетије, Хум, Рудник, Бјелашица, Буковица, Вучја Планина, Мокра Гора, Медведник и др. Називи отока у Јадранском Мору готово су сви наслеђе старине: од Куриком – Крк, Фарос – Хвар, Братиа – Брач, Паг, Постумиана – Пашман, Арба – Раб, Мелита – Мљет и сл. У земљама Балканског Полуострва, чак и далеко на западу, очувано је све до данас романско име. Чувена планина Романија у Босни најбољи је пример за то. Имамо и села Романе, Романовце и сл. Чак и име манастира Риња дериват је од Романа.
Највише непосредно примљених имена места има у Приморју, и око Дунава, где је романска култура била најинтензивнија; понегде су стари облици славизирани наставцима или аналогијом на неку сличну народну реч, и то обично из вулгаризованих и дијалектских облика. Од племена Јадесина постали су и Јадери и Јадер, и имена Јадран и Задар на западу и Јадар на истоку; од племена Делмата и Далмата настала је с чистим вокалом Далмација и с вокалним Дльмно-Думно, Дувно, а с нешто сложенијим процесом Гламоч од Дламоч. Има извесних метатеза у примању имена места, као Скардона – Скрадин, Сирмиум – Срем или Тилур – Трилур – Триљ. Иначе је преузимање било доста непосредно: од Сениа – Сењ, Трагуриум – Трогир, Доклеа – Дукља, Медеон – Медун, Скодра – Скадар, и сл. Понекад се име старих места очувало у неком малом споредном локалитету, као од Нароне – Норин или од Марсоније бара Мрсуњ. Има и примера, да су имена извесних места узимана не по номинативу, него по другим падежима. Цеље је дошло не од Целеја, него од Целеје; Ad musculum, дало је Омишаљ. Од вулгарног Σιο Παλατι дошло је вероватно Ασπαλαυον = Aspalato = С-плěть, Сплит. Тако је од вулгарно-грчког τιρ την ποηιν дошло Истанпол и Стамбол. Од саме ознаке старе градске општине civitas, очувано је цьвьтать – Цавтат. Од Castra romana имамо у Срему име Костроман.
Стара романска култура очувала се најсвесније у Приморју, где је читаво време одржаван непосредан додир са Италијом као матицом те цивилизације. Унутрашње романске колоније, ма колико да су имале утицаја на општу културу околног становништва, нису могле да читавој земљи даду потпуно своје обележје, као оне приморске и као донекле дунавске. У унутрашњости је, сем тога, било и више утицаја источне грчке културе и грчког језика, који су спречавали апсолутну превласт латинског. Граница између та два језика ишла је, од прилике, од Љеша, испод пута Скадар – Призрен на Липљан и Скопље, па одатле према Софији. Линија око ових места била је са помешаним утицајима. Латински је понегде ишао и преко те зоне, али није био јаче интензивности. Иначе, утицај латинског био је врло велики. То је био званични језик државе и као такав уведен поготово у сву администрацију. Сами цареви византиски подржавали су га у свечаним актима својим ауторитетом. Оснивајући Скупи Јустинијан га назива "Јустинијана прима" и Прокопије мора да тумачи својој публици, како то има да значи "прва". Латински је, исто тако, био и језик војске, у којој су служили разни народи Царства и на њему се споразумевали, као недавно немачким у Аустрији. Преко војске и логора продирао је латински језик у народ. Латинска команда остала је првих векова чак и у византиској војсци. У Далмацији се у латинској култури био развио чист романски језик, с много аркаичких елемената, очуван готово до наших времена. Румунски, у источном делу, с нешто млађим типом, исто је тако продукат латинске културе. Чак и арнаутски, једна врста лингвистичких петрефаката, готово је у доброј половини романског порекла. За људе, који су говорили латински, употребљаван је у читавој Средњој Европи назив Влаха, добро познат свим словенским народима. Потекао од келтског племена Volcae, то име су примили Германи као Walhaz, Walh, и означавали су њим своје поромањене суседе. Од Германа су преузели то име и Словени. Код нас су тако себе звали стари Дубровчани још у XIII веку, свесни своје романске културе, и име Влаха истицали су као разликујући се од својих српских суседа. У унутрашњости, романски елеменат није увек представник више културе као на Приморју. Његови припадници повлаче се испред Словена у планине али се овде-онде групишу у веће целине, као у Јужној Маћедонији или у карпатским пределима. У планинама они се претежно баве сточарством, тако да су код нас временом појмови Влах и сточар постали готово синоними. Њихове сточарске организације са катунима, и њихова сточарска терминологија освајају извесна подручја наших динарских крајева. У источној Босни и западној Србији цела се једна област зове Стари Влах, у Херцеговини се Столац и његово подручје звало раније Доњи Власи; извесна наша племена зову се Власи Дробњаци, Власи Мириловићи, Власи Бањани. У Црној Гори читав се један крај назива Катунска Нахија. У старој српској држави Влаха је било доста и помињу се често. За разлику од приморских Влаха ове брђанске, по оделу и мрком лицу, зову "црногуњцима", "Црнима Власима" – "Мауро-Власима", "Мор-Власима", "Морлацима". Занимљиво је, да један добар део наших планина, где је сточарство и млекарство нарочито развијено, носи назив Влашић, Влаховићи, Влахиња, Влашка, Влашковци и сл.
Што романски елеменат Балканског Полуострва није могао да асимилује словенске досељенике, као што је раније чинио са Илирима и Трачанима, са Германима у Италији, или са Галима у Француској, има више разлога. У оно раније доба римска је снага била у напону; сад, после IV и V века, државни организам био је истрошен. У држави се све више осећа утицај туђих народа, који је Империји опасан и онда кад је у његовој служби, а не само кад је у борби с њим. Метежи сеобе народа знатно су померили и ослабили романско становништво, Словени су дошли на Балкан у већим масама и имали су за собом богате резерве; за њихове упаде има неколико пута вести, да се врше с гомилама од више десетина хиљада. Романи су, према њима, све више губили терен; остављени сами себи, са слабом или недовољном државном помоћу, они су губили и дух и стару активност. Романи су некад долазили као освајачи, свесни своје снаге, били господари; док су сад били потискивани, побеђени, предмет пљачке.
Пре доласка Словена, на Балкану се већ била прилично развила хришћанска вера. У IV веку било је у балканским областима неколико активних епископија. Један епископ у Сирмију с поносом је хвалио своје место, "главу Илирика", у ком је хришћанство за време Диоклецијанових прогона дало довољно доказа о чврстини својих верника. По цркви св. Димитрија, коју је у том граду подигао префект Леонтије (око 412.), Сирмиј се прозвао ,civitas s. Demetrii’, односно Митровица (Димитровица). У овом крају било се нарочито раширило Аријево тумачење Христове природе и с тога су у Сирмију држана четири црквена синода (348., 351., 357-8., и 378.). На подручју данашње Србије било је неколико епископија (Виминациум, Сингидунум, Хореум Марги, Акве, Ниш, Рамезиана, Пауталија, Улпијана, Стоби), од којих је она у Виминацију од V века постала митрополија. У Скупи Јустинијан је 14. априла 535. установио архиепископију, као средиште нове самосталне црквене области, која је обухватала пет покрајина (данашњу Бугарску, већим делом; Србију, северну и јужну, са Сремом; и северну Албанију с Црном Гором). Оснивање ове архиепископије, која је обухватала највећи део балканске унутрашњости, где се дотле признавала компетенција папина, изазвало је протесте у Риму. Цар је из политичких разлога морао да попусти и 545. издао је новелу, којом је архиепископији одузео самосталност и признао папино право на њену област. Последњи податак о овој архиепископији датира из 602. год.; вероватно је напуштена у вези са провалама Словена на почетку VII века. У римској покрајини Мезији, негде у Бугарској, деловао је у IV веку готски епископ, аријевац Улфила (Вулфила), који је за своју паству спремио превод Новог Завета и први готски алфабет. Још у IX веку, око Томија, одржавала се готска литургија. У Далмацији Салона беше како световна тако и црквена метропола, по оснивању ранија од свих северних и источних. У њој је у V веку подигнута једна базилика, чије размере нема готово ниједан други црквени споменик старог и словенског века (58.20 х 28.50 м). Ту су, по једном не сасвим сигурном извору, била држана два покрајинска црквена сабора, 530. и 533. године. Као подручне Салони наводе се ове далматинске и босанске епископије: Арба, Јадар, Скрадона, Нарона, Епидаур, Бистуе; па Мартаритана и Барое, чија је локализација несигурна. На другом сабору од 533. било је закључено, да се оснују још три епископије, али папа је, незадовољан, осудио поступке и с тога не изгледа вероватно, да су оне остварене. Кад се образовала покрајина Превалитана, онда је црквена метропола за ту област постала Скадра (Скадар). Око те и драчке митрополије помињу се као епископије Дукља, Сарда, Љеш и вероватно Улцињ.
Суревњивост између верских поглавица у Риму и Цариграду старог је датума. Иако је административна власт између Рима и Цариграда дељена у двоје, Рим није био склон да то до краја прими и у црквеном погледу. Папа Иноћентије I овластио је 412. год. солунског епископа да води бригу о цркви и решава све спорове у областима Ахаје, Епира, Крита, Дакије, Мезије, Дарданије, Превалитане и Маћедоније, дакле готово целог Балканског Полуострва сем Тракије. Солунски епископ постао је папин викар. Да то није било радо гледано у Цариграду разуме се само по себи; исто као и то, да је због тога долазило до сукоба, јавних и тајних. Несумњиво је, међутим, да је до VII века римски утицај на подручју западног и средишњег Балкана био претежнији од цариградског. Црквена организација допуњавала је, дакле, утицај организације административне и војничке. У нашим земљама епископи су били у огромној већини романског порекла. Од 98 очуваних имена из источних и средишњих области, 59 је несумњиво латинских као Амантиус, Сатурнинус, Секундианус, Гајус, Гојце, Бонозус, Феликс, Бененатус, Коруалиус и сл. Романског је порекла у осталом, била и породица цара Јустина I, чији чланови носе латинска имена.
Тек од VII века, доласком источњака Хираклија, улази у војску и државне службе више грчког и источњачког елемента; и тек од његова времена Византија са својим балканским покрајинама постаје више носилац грчке културе. Али, место да потискује латински, она је имала да са ужасом осети како све више Балканско Полуострво плави словенски елеменат и словенски језик. Место латинског који је изумирао долазио је словенски елеменат, свеж, неодољив, многобројан, који је хтео да живи.
Кад смо дошли на Балканско Полуострво ми смо Срби доспели потпуно у сферу утицаја латинске културе. Преко ње смо добили сва прва обавештења и у њој нашли основе првог хришћанског васпитања. Назив Грка, господара Балкана, дошао нам је не од њих самих, као Турцима и Арапима, који их по службеном имену Ρωματοι називају Рум и Урум, него по латинском Graecus, Гръкъ – Грк. Владара Византије нисмо, исто тако, звали по службеном имену βαδιλευζ, већ по латинском caesar – цěсарь, цесар, цар. У нашем старом језику романског порекла су речи: altare – олтар, arca – рака, cerrus – цер, compater – кмотр – кум, maturus – матор, oleum – олај, sanctus – сант, vesica – бешика, missa – миса, crux-crusi-krus – крст. Неке романске речи остале су и у средњегрчком и словенском, тако calendae – коледа, cominus – камина, комин, castellum – кастел, Костолац, castrum – костур, cisterna – цистерна, clausura – клисура, commercium – кумер, cursus-cursarius – курсар, хусар, гусар, magister – мајстор, palatium – палата, porta – порта итд. Примери су, као што се види, разноврсни и потичу не само од утицаја цркве и администрације него и од материјалне културе, коју су Словени нашли и примали на Балкану.
Везе између Романа и Словена на Балкану постојале су временом све тешње. Многобројнији, Словени су највећи део романског становништва на западном делу Балкана претопили у својим редовима. Власи сточари, измешали су се потпуно са Србима. То је дошло понајвише с тога, што су се обоји бавили претежно сточарством и што их није делила вера. Кад су Турци почели подвлашћивати српске државе они више нису могли да праве велике етничке разлике између Срба и Влаха, него су брђанско православно сточарско становништво звали уопште Власима; а касније су они, и многи други народи, чисто у погрдном смислу, звали све православне уопште Власима. Романи су се дуго држали одвојено у својим затвореним градским општинама на Приморју, али је и тамо од X века почео све јачи прилив Словена, који су, после, тим градовима дали мање-више претежан словенски карактер; Дубровник и Спљет, који су још XII века били романски, у XV и XVI веку постају носиоци нове словенске културе и књижевности.
"Не може бити сумње" пише Ј. Ердељановић једном приликом, "да су староседеоци, који су много векова пре доласка Срба живели на овом земљишту и прилагодили се његовим приликама, имали и таквих културних тековина, које су Срби морали од њих примити, јер су им биле најподесније за живот у новој постојбини или су обележавале појмове и предмете, који су Србима дотле били непознати. У такве тековине спада нпр. камена кућа и колиба, по који део одела, неки сточарски термини и вероватно по која пракса у сточарењу... Ја сам, приликом својих проучавања у племенима Брда и старе Црне Горе могао запазити неке интересантне појаве као последицу етничког стапања Срба са старим Власима и с Арбанасима... Запазио сам нпр. интересантне комбинације од српске и влашке топографске номенклатуре и могао сам утврдити, да су Срби попримали од Влаха оне географске термине специјалног карактера, који су подешени особитој природи карсног терена... Овај процес примања и стапања између нашег народа и балканских старинаца вршио се наравно само у високим планинским пределима, у којима су били заостали Власи и Арбанаси у нешто већем броју. И примљене особине би остале ограничене само на те пределе, да није било познатих миграција из динарских крајева у Посавину, Подриње и Поморавље са Шумадијом. Али су тим миграцијама динарски насељеници преплавили ове области на северу и североистоку и предали старијем становништву готово све своје особине, тако да су и оне од њих што су биле позајмљене од балканских староседелаца постале мање или више општим особинама свих или великих делова Срба и Хрвата од Јадранског Мора па далеко на исток до у слив реке Тимока".
Унутрашњост Балканског Полуострва, нарочито источна Босна и Херцеговина, Рашка и западна Србија беху врло мало и неједнако засијане римским колонијама. Од старих римских места најмање их је до VII века очуваних на том подручју. Томе није исти разлог, који је и за ишчезавање старих колонија у Срему. У Срему се то збило услед силног мешања народа од IV-VII века и тешких борби и пертурбација на том подручју. У овој области то је дошло с тога, што је римска пенетрација била мање интензивна због удаљености од исходишних средишта и због географске одвојености и теже приступачности. Ова област опасана је на целом западу и југу читавим планинским низовима динарског система, преко којих се прелазило тешко и само у дужим етапама; с истока је заклањао масив Шаре; док су рудничке планине и моравске шуме штитиле ту област са севера. И из Салоне и из Цариграда у ове се крајеве стизало тешко, с много напора, а без праве користи. Природно је с тога, да је тај крај остао као један од најконзервативнијих на целом Балкану; чудним стицајем прилика и, можда, наклоности, догодило се, да смо се у тај најконзервативнији предео населили баш ми Срби.
|
