Sloveni naseljavaju Balkan
Glavna državna briga cara Hiraklija, za čitavo vreme njegove vladavine beše usredsređena u bitnosti na aziska pitanja. Na to su ga nagonile, s jedne strane, teške prilike Carevine u tom kraju, a s druge i lični interesi. On je bio poreklom s istoka, iz Kapadokije; svu je mladost proveo u Maloj Aziji, gde je za vlade Mavrikijeve vojevao s Perzijancima; svoj uspeh protiv Fokasa imao je u glavnom da zahvali afričkim četama i aziskim prijateljima. Sem toga, za Vizantisku Imperiju posed bogatih oblasti Male Azije i Egipta beše jedno od životnih pitanja, naročito radi snabdevanja s hranom pasivnih evropskih oblasti. Najposle, pritisak Perzijanaca i njihovo bezobzirno nadiranje, kao i osvajanje glavnih mesta Male Azije i čak egipatske Aleksandrije (619.), tražili su neodoljivo, da Carevina preduzme energična sredstva za svoju obranu. Radi svega toga car Hiraklije je svoj glavni interes obratio na istok i odmah, od prve godine svoje vlade, počeo tamo vojničke akcije. Zapadni deo Carevine prepustio je, međutim, ako ne njegovoj sudbini, a ono svakako daleko sporednijoj svojoj brizi.
Sloveni su vrlo dobro osećali, da Vizantiska Imperija nema dovoljno vojske, koja bi mogla da spreči njihovo nadiranje na Balkan. Videći, da su granice nedovoljno štićene, Sloveni sa Avarima zajedno prelaze tamo praćeni porodicama; a kako je sve manje bilo vojničkih vizantiskih pokušaja, da se oni silom odbiju, to je tip ovih prelaza postepeno gubio karakter vojničke borbe. S početka, Sloveni idu da pljačkaju; a kasnije, kad je posle čestih pljačkanja plena ostajalo sve manje, oni se počinju zadovoljavati tim, da prosto otimaju i zauzimaju tuđa napuštena polja i njive i da mesto pokretnih uzimaju nepokretna imanja. Kod Slovena bilo je verovatno prebegavanja i prelaženja na vizantisko područje još i s toga, da bi se izbeglo surovostima avarske vlasti, koja je bila vrlo teška. Nesumnjivo stoji, da su prvih godina VII veka njihovi pohodi neobično česti; da najveći deo starih gradova propada tih godina i da se otad o njima gube tragovi. Vesti iz sredine VII veka već jasno govore o jakim i već stalnim slovenskim kolonijama na Balkanu. Proces preotimanja i kolonizacija izvršen je, dakle, u tom vremenu, kad je Vizantija bila sva zauzeta svojim teškim i napornim krizama i borbama na istoku.
Sloveni su bili vrlo ekspanzivni. Njihova naselja hvataju u VII veku od Crnog Mora pa sve do bavarske granice, a sudeći po jačini njihovih četa ne izgleda da su bila retka. God. 611. Sloveni provaljuju u Istru i silno je pljačkaju, a u isto vreme tuku se i po Bavarskoj. Druge slovenske čete haraju po Vizantiji. U Solun se zbeglo mnoštvo porodica iz dunavskih, panonskih i dačkih oblasti, a poimence se spominje stanovništvo iz Niša i Sofije. Solunska legenda sv. Dimitrija kazuje, kako se digao ogroman slovenski narod raznih plemena, Drugovića, Sagudata, Velegezita, Vajunita, Brzita i drugih (od kojih mnoga, sudeći po nazivu, nisu bila slovenska) i kako je opljačkao ne samo unutrašnjost, nego kako je, na čunovima, stigao i oplenio i svu Tesaliju, okolna ostrva, grčke otoke zajedno sa Cikladima, svu Ahaju, Epir, velik deo Ilirika i čak jedan deo Azije, opustošio mnoge gradove i pokrajine i napao najzad i sam Solun. Napad je bio i sa mora i sa suva. Da to nije imao biti prost pljačkaški napad zaključivalo se u Solunu po tom, što su s napadačima bile i njihove žene sa prtljagom, spremne da se nastane tu odmah posle pada grada. Znači, očevidno, da je naseljavanje Slovena već vršeno na taj način i da su, pre te opsade Soluna, sasvim dole na jugu Carevine, drugi neki gradovi, severniji i bliži neprijatelju, već tako prešli u slovenske ruke. Slovenski napadaj na Solun i ovog puta nije uspeo. Slovenski brodari, suviše zbijeni na čunovima, tako su loše manevrisali prilikom opšteg juriša na grad, da se velik deo lađa sopstvenom krivicom izvrtao i izazvao opštu zabunu kod flote. Sam slovenski vođa, Hacon, bio je zarobljen i posle kamenovan. Sloveni ipak ne napuštaju plana da se nekako dočepaju Soluna i pozivaju hogana, da im dođe u pomoć. Hogan se odazvao pozivu, ali tek posle dve godine. On je, priča legenda, pokupio "sva plemena varvarska" sa Slovenima i Bugarima i onda poslao konjicu, da posvršava prethodne poslove i izvrši prepad. Sam je došao pod grad malo kasnije, sa ogromnom vojskom i sa potrebnim spravama za opsadu. Ali je grad i ovog puta uspeo da se spase uporno branjen od svih slojeva stanovništva, a pomognut i od carigradskih vlasti.
U ovo vreme pada i osvajanje Dalmacije. Nesigurnost u njoj već i ranije pokazuje ponajbolje sakrivanje i zakopavanje novca i nakita domaćeg stanovništva. U Naroni nađen je zakopan zlatni nakit jedne hrišćanke s novcima careva od Justina I do Tiberija II, sklonjenim sigurno u strahu od neprijatelja; a u Grabovniku, kod Ljubuškog, bio je u jednoj gomili sakriven gvozdeni lonac sa zlatnim novcem cara Justinijana i Justina II. Dalmatinski gradovi, s puno starog bogastva, bili su od varvara gotovo po pravilu osvajani, pa rušeni. Stara i ugledna Salona bila je uzeta, po pričanju Konstantina Porfirogenita, prevarom (Sloveni i Avari presvukli su se u odela romejskih vojnika), a po gradskoj tradiciji, zabeleženoj kod Tome Arhiđakona, posle duže opsade (oko 614. god.). Gradsko stanovništvo spasavalo se na susedne otoke kako tu, tako i pri zauzeću Epidaura. Sem Salone i Epidaura stradali su tom prilikom i mnogi drugi gradovi kao Duklja, Narona i Damavijum (u Bosni), a neoštećeni ostadoše jedino Zadar i Trogir. Mesto stare Salone podignut je posle u blizini Spljet; mesto Epidaura Dubrovnik; a mesto Duklje Bar. Čuvena dunavska tvrđava Singidunum stradala je vrlo mnogo tih vremena i potpuno je za uvek izgubila svoje ime. Isto tako i važni Viminacijum i Cibale u Slavoniji i druga mesta. Ovo stradanje gradova upada u oči. Ono je, istina, obična pojava kod svih varvarskih najezda, ali je na našem području bilo i suviše veliko. Sigurno je, da je gradsko stanovništvo pokušavalo samo da brani svoj imetak i da je zbog toga, i radi pljačke, kod napadača pojačan bes razaranja.
Vizantija je upravo u to doba bila najteža pritešnjena od Perzijanaca. God. 614. beše pao u njihove ruke Jerusalim, a 619. i daleka Aleksandrija. Posed Egipta, žitnice carevine, beše ozbiljno ugrožen. Car Hiraklija odluči s toga, da napregne svu snagu protiv toliko ojačanog neprijatelja i da lično vodi vojsku. Da bi se koliko-toliko obezbedio s leđa on nudi Avarima vrlo povoljne uvete, ako pristanu na to, da budu lojalni susedi. Preko poslanika bi ugovoreno, da se Hiraklije i hogan lično sastanu u Hirakleji, na domak same prestonice. U svoj svojoj carskoj slavi, s bogatim darovima, sa bleštećom spremom, car je stigao na zakazani sastanak. Hogan, međutim, beše pripravio zasedu da ga uhvati i Hirakliju je jedva uspelo, da se, prerušen, spase u poslednji čas. Sav njegov bogati carski prtljag ugrabiše Avari. U isti mah haganovi ljudi, iskorišćavaju opštu zabunu, pojuriše prema Carigradu, da ga uzmu prepadom. Sama varoš obranila se bez mnogo žrtava, ali su za to stradala predgrađa sve do takozvanih Zlatnih Vrata. Pustošeći Trakiju vratili su se Avari kućama vodeći mnoštvo roblja (619. god.). Pored svega toga, Hiraklije nije mogao da prekine veze s njima. Opasnost na istoku bila je još veća; a da vodi rat na dve strane Vizantija niti je smela, niti bi mogla. Na muci, Hiraklije obnavlja pregovore s haganom i prima uvete mira, kao da je teško pobeđen. Car je imao da plaća podvostručen prvašnji danak, po 200.000 zlatnika, i još da dade taoce kao jemstvo za mir. Koliko je caru bilo stalo do tog da dođe do sporazuma vidi se još vrlo dobro i po tom, što je među taocima bio i jedan njegov vanbračni sin i jedan sestrić.
Sklopivši mir s haganom Hiraklije se svom snagom baca na Perziju. Osetivši njegovu novu snagu u borbama perziski vladar Kozroje poče da traži saveznike. Našao ih je, prirodno, u Avarima, koji su bili lako gotovi na pogodbu, znajući da Perzijanci nemaju šta tražiti u Evropi. U leto 626. god. imao je biti izveden zajednički napadaj na Carigrad. Perzijanci su trebali napasti prestonicu sa aziske strane, a Avari sa evropske. Sa Avarima su išli i Sloveni sačinjavajući najveći deo njihove flote. Na Petrov-dan te godine stigoše prve avarske čete pred Dugi Zid. Hagan je krenuo sva sebi podložna plemena, Bugare, Gepide i Slovene i sa ogromnom vojskom opsede Carigrad. Sloveni, koji su dolazili Crnim Morem, behu poveli sobom i žene, koje su bile vešti brodari. Jedan deo Slovena pridružio se Avarima, po pozivu, kao neka vrsta saveznika, lakome na bogat carigradski plen. "I zemlja i more napuni se divljih naroda", kaže jedan savremenik; a drugi veli da stiže "besni vihor neprijatelja, bljujući, kao neizmerna pučina, varvarski mulj." 31. jula počeo je opšti juriš. Na jednoj strani napadali su Avari, a na drugoj Sloveni, koji su imali prve redove "golih pešaka", a druge u oklopima. Oni su dovukli i opsadne sprave. Na jednom delu fronta podigli su dvanaest kula, koje su po visini bile ravne gradskim bedemima. Sloveni su još bili dobili zadatak, da na svojim lađama prevoze Perzijance sa aziske obale. Ali slovenski mali čamci nisu se mogli meriti sa vizantiskim bojnim lađama. Sem toga, nastale su za njih velike nezgode, što su Vizantinci primetili da se oni sporazumevaju s Avarima pomoću davanja znakova vatrom, pa su ih varali. Takva jedna prevara odlučila je čak ishod celog preduzeća. Vizantiski Jermeni zapalili su vatre u luci kod Sv. Nikole, a Sloveni, misleći da su to Avari, krenuli su tamo, zapali u zasedu i teško nastradali. Hagan, besan što je zbog toga onemogućen kombinovani napadaj s kopna i mora, pripisujući poraz ne prevari, nego neveštini slovenskoj, dade poubijati i one koji su bili spašeni. Slovenska je pogibija bila strahovita; "usled mnoge krvi zacrvene se morska voda", kaže jedan savremenik. Čitav zaliv Zlatnog Roga, gde je napanuta slovenska flota, bio je pun mrtvih telesa i praznih čamaca. Sloveni posle toga uzmakoše, a zbog njih morade se povući i hogan, porušivši pre kule i zatrpavši rovove. Sloveni su prsli na sve strane, "iako ih," veli jedan izvor, "niko nije gonio". Bilo je svakako više iz straha od Avara, nego od Vizantinaca. Poraz je bio završen 8. avgusta 626. god.
Avarsko-slovenski poraz pred Carigradom stvorio je novu fazu u odnosima između njih. Postupanje haganovo sa Slovenima, na očigled neprijatelju, delovalo je silno na sve koji su sudelovali u borbi. Ogorčenje je, prirodno, pojačavalo i to, što se osetilo da snaga gospodara nije tolika, kolika se njima činila; i što je vizantiska pobeda obustavila sva bogata finansiska sredstva, koja su dotad jačala Avare i osiguravala im prevlast nad ostalim narodima s leve obale Dunava. A svoju prevlast oni su iskorišćavali svirepo. Stare hronike govore o tom sa strašnim primerima. Kad su Huni-Avari polazili protiv koga, piše hroničar Fredegar, oni su napred slali Slovene, a sami bi ostajali pred taborom. Ako Sloveni pobede Avari istrče da uzmu plen; a ako podlegnu oni su im davali pomoć. Zimi bi dolazili među Slovene, da se hrane, da im uzmu plen i da spavaju s njihovim ženama i kćerima. Uz to su im Sloveni davali i drugi danak. Ruska, takozvana Nestorova hronika izrično naglašava, da su Avari "nasilje činili" ženama slovenskoga plemena Duljeba. Čak su slovenske žene zaprezali mesto konja. S toga je razumljivo da sad, kad se javila prilika da se počne raskrštavanje s Avarima, Sloveni ustaju protiv njih. Na području današnje Južne Češke, Austrije i severne Slovenije pobunjeni Sloveni, pod vodstvom jednog franačkog trgovca, Sama, uspeše čak da stvore svoju državu, koja je trajala dve-tri desetine godina. Samu se negde iza 632. pridružio i Drvan, knez Lužičkih Srba, dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant, koji je dotle bio pod franačkom vlašću. To je najstariji historiski spomen srpskog imena uopšte, koje će se posle javiti i kod slovenskih plemena na jugu.
Protiv Avara ne ustaše samo Sloveni. Posle haganove smrti nastaše među Avarima i Bugarima borbe oko nasledstva. Nije potpuno jasno na osnovu čega su Bugari tražili svoj deo vlasti, ali je to svakako karakteristično za opadanje avarskog ugleda. U tim borbama stradali su Bugari i jedan njihov deo došao je Slovenima tražeći skloništa; pa se posle, ne zna se zašto, uputio u Italiju, u Benevent. Mnogo ozbiljniji bio je pokret istočnih Bugara, Unogundura, koji stanovahu na području od Dnjestra i Azovskog Mora na istok. Odmetnuvši se od Avara, bugarski poglavica Kuvrat ili Kurt uđe u bliže veze sa Vizantijom i sklopi s njom savez. Car Hiraklije napravi čak Kuvrata vizantiskim patricijem. Carevini je dobro došao taj sukob između Avara i Bugara, i ona je novog saveznika zerdno pomagala, da bi mogao istrajati i biti po nju od koristi.
Iako je Hiraklije, malo posle avarsko-slovenskog poraza pred Carigradom, uspeo da strahovito potuče i Perzijance u bici kod Ninive (627.) i da izazove građanski rat kod njih, on ipak nije mogao da na istoku dobije željeni mir. Perzija je bila skršena, i nikad više nije postala ozbiljan protivnik Vizantije. Ali mesto nje javlja se novi i isto tako opasan protivnik; čak, po svom svežem zamahu i velikom verskom oduševljenju, gotovo i opasniji. To su Arapi, zvani Saraceni, sa novim prorokom Muhamedom. Od 630. god. Muhamed postaje neosporan vođ Arapa. Te godine on je u triumfu ušao u Meku, koju je ranije morao napuštati, i njegova vera Islam osvaja naglo sve veće krugove arapskih plemena. Čitav pokret ima koliko verski, toliko isto i politički karakter. Naslednici Muhamedovi sa islamskom verom vrše u stvari i ujedinjavanje arapskih plemena. Arapi osvajaju Siriju, Palestinu, Irak, Zapadnu Perziju, Mezopotamiju posle Egipat i Tripolis, i Islam postaje vera ogromne većine naroda Male Azije. Već pre sredine VII veka nova arapska država, iznikla naglo kao tropski cvet, postade jedan od najvažnijih činilaca u Sredozemnom Bazenu. Zabrinut za sudbinu svojih pokrajina na istoku car je spremao nove vojske. Ali, bolestan, on nema više pređašnje aktivnosti. Kraj velikih borbi, koje su počele između Vizantije i Arapa, Hiraklije nije doživeo; on je umro 641. god., ostavljajući državu pred krupnim zapletima.
Ovo vreme, od Mavrikija do Hiraklija, predstavlja period slovenskog učvršćivanja na Balkanu. Istočna pitanja behu postavljena s više snage, nego zapadna. Na istoku su prema Carevini bile organizovane snage jedne države i jednog pokreta s vođstvom retkih sposobnosti; na zapadu i severu Balkana javljale su se, međutim, čete, koje nisu bile novost i koje s toga ne izgledahu neposredno opasne, i koje svoje ulaženje u zemlje Vizantije ne izvođahu pod jednim vođstvom, s jasnim planom. Borbe između Avara i Slovena činjahu se u Carigradu kao pogodan znak, da ni jedna ni druga strana neće biti posle njih sposobna za veće akcije, i s toga ih puštahu da se krve čak i na svom području pomažući jedne protiv drugih, i to Slovene protiv Avara. Upadi tih četa trajali su već čitav jedan vek, i mada neprijatni, nisu ipak doveli Vizantiju pred nesavladive teškoće; u Carigradu se računalo, da se s njima može, ako i kad zatreba, s nešto napora snage relativno lako i brzo izaći na kraj. Međutim, zahvaljujući svojim velikim masama, Sloveni su uspeli, da se rasprostru duboko po celom Balkanu, a da se na njegovom severu i zapadu duboko ukorene. Na tom području oni su brzo postali brojem nadmoćniji od urođenika i potiskivali su ove, ili ih vremenom apsorbovali, na svima linijama.
Docniji vizantiski car Konstantin Porfirogenit pripoveda, s nešto legendarnih elemenata, da su za vreme vlade cara Hiraklija počele prve seobe Srba i Hrvata na Balkansko Poluostrvo. Napomenuvši, da su Hrvati došli na jug pre Srba sa severa, gde su im bili najbliži susedi, na granicama franačke države, on kazuje, da su oni bili "dobegli" caru Hirakliju u vreme, kad su Avari zauzeli Dalmaciju i opusteli je. S carevim odobravanjem, i verovatno s nešto njegove pomoći, Hrvati su potisli Avare i nastanili se u toj oblasti. U tom pričanju ima koliko se da proveriti, najviše istine. Pokret Slovena protiv Avara uzeo je vrlo široke razmere i borbe Hrvata s njima čine sastavni elemenat opšte akcije. Nije slučajno ni ono, što se navodi, da su jedna plemena dolazila pre drugih. Očevidno, ništa ne bi bilo manje stvarno, nego verovati, da su slovenske mase u ovo sto godina, što smo im kretanja mogli pratiti, dolazile samo s jedne strane, u jednom pravcu i u isto doba. Mi nemamo nikakvih pozitivnih dokaza, da su Hrvati došli na jug pre Srba, ali da je to moglo biti, o tom nema nikakve sumnje.
I za Srbe je slično pričanje. Dva su brata, kazuje isti vizantiski car, nasledila u vlasti oca; pa je jedan s pola naroda krenuo u Vizantiju i došao sve do Soluna. Otud je i ostalo ime jednog tamošnjeg naselja Srbljija, τα Σερβλια. Posle nekog vremena ti se Sloveni uputiše natrag, ali, prešavši Dunav, predomisle se i zamole cara, preko beogradskog zapovednika, da im ustupi drugu zemlju za nastanjivanje. Car im dade ove od Avara opustošene zemlje: Rašku, Zetu, Neretljansku Krajinu, Zahumlje, Travuniju i Konavlje. Slovenski pohodi do Soluna doista su postojali, kao i njihovo povlačenje na Dunav i preko Dunava. Za Srbe se ne veli, da su se borili protiv Avara, nego da su došli posle njihova pustošenja. Da li su ti Srbi bili ranije u vezi sa Avarima, možda kao njihovi podanici, nema podataka, u pisanim izvorima, ali se to sa mnogo verovatnosti može zaključivati na osnovu njihova geografskog smeštaja. Srpska naselja u Vizantiji neposredno graniče sa oblastima, gde je bila avarska vlast i gde su se u glavnom održavali svi ovi događaji, koje smo napred pominjali.
Sam car Konstantin Porfirogenit naveo je jedno pričanje, koje je nesumnjivo srpskohrvatskog porekla, a sastoji se u ovom: da su Hrvati došli na jug iz Bele Hrvatske, a Srbi iz Bele Srbije, Bojke, odnosno neka njihova plemena sa Visle. Na osnovu arapskih pisaca putnika X veka došlo se do zaključka, da je Bela ili Velika Hrvatska obuhvatala dobrim delom istočni deo današnje Čehoslovačke; a Bela Srbija Galiciju i područje oko izvora Dnjestra i Visle. Vrlo je verovatno, da su i plemena iz tih krajeva, u vezi sa ostalim slovenskim naseljima srednje Evrope, postala aktivnija posle ustanka protiv Avara; i da su stupila i u dogovore sa Vizantijom. Da li je i koliko je bilo Srba i Hrvata na Balkanu i u panonskoj dolini i pre tih borbi ne može se sigurno tvrditi, ali je verovatno. Verovatno tim više, što se i srpsko i hrvatsko ime sreće duboko u Grčkoj, u Tesaliji i Peloponezu, kud ih je bacao talas ranijih pohoda, svejedno da li u manjim ili većim grupama. Po našem mišljenju, slovenske migracije (u koliko ih tako možemo nazvati) išle su tokom čitavog jednog stoleća kroz celo područje tamošnje Rumunije i Mađarske, i sva slovenska plemena iz susednih oblasti, a među njima i Srbi i Hrvati, učestvovali su u njima, prema prilikama, sa većim ili manjim masama. U borbi s Avarima i posle njihove propasti dobili su samo aktivni Srbi i Hrvati veći zamah. Među slovenskim plemenima na jugu ta su dva ubrzo uzela vodeću ulogu.
Na istoku, između Dunava i Balkana, Sloveni, u prvoj polovini VII veka, stanuju u tolikom broju, da se čitava ta oblast naziva Slovenskom, Σκλαβινγα. Vizantiski pisci vele, da je tamo bilo sedam slovenskih plemena. Isto je tako u VII veku bila u slovenskim rukama i Dalmacija. Sredinom VII veka ta je oblast u nekoliko već bila smirena; to izlazi bar donekle po činjenici, što je papa Ivan IV oko 642. god. slao svog opata Martina, da po Istri i Dalmaciji otkupljuje roblje i svetačke mošti. Da su Sloveni u to doba imali sigurna uporišta na dalmatinskoj obali, sledi odatle, što su 642. s velikom flotom napali u Italiji beneventsko kneževstvo i usudili se iskrcati blizu Seponta. Taj im podvig nije uspeo, ali je svakako karakterističan i za sigurnost njihove zaleđine i za njihov napadački duh.
Od balkanskih pokrajina Carevine beše prilično slobodna od Slovena dolina Morave, glavna prometna arterija, koja je spajala prestonicu s Dunavom i Evropom. Slovenska naselja tuda, u koliko ih je bilo, nisu dolazila do većeg izraza. U vizantiskoj vlasti ostadoše Niš i Sofija sve do IX veka. Ostali delovi Balkanskog Poluostrva na istoku i zapadu, od Bara s jedne i Balkana s druge strane, izuzimajući primorske gradove, behu već pretežno slovenska zemlja. Tokom prve polovine VII veka kolonizacija Slovena na Balkanu bila je već u glavnom svršena stvar.
|
