Словени са Аварима
Авари су тако, избегавши директне веће сукобе с Византијом, постигли ипак донекле оно, што су тражили: али су обухватили читаву дунавску долину и стали сад према Царевини са извесним правом на даљу експанзију и са извесном афирмацијом своје снаге. Сад се само није више радило о том, да пређу на десну обалу Дунава у горњем току, него да пређу са северне стране на јужну у његовом доњем току, односно да из основа помере стабилизовану северну границу Царевине. Та се жеља код њих јавља врло брзо и врло јасно. Они гласно траже и хоће стари Сирмиј, не само као најважнији емпориј тога краја, него више као опасно упориште византиске војске на подручју, које њима има да буде исходиште. Али вешти, и у страху од још неокушане снаге цареве војске, они желе да се нагоде и да то добију мирним путем. Цар их упорно одбија у том захтеву, но везан на другој страни, ипак покушава преговоре, али за већу сигурност шаље тамо као главног преговарача вођу дворске страже и свог доцнијег сувладара Тиберија. Овај долази до извесног споразума с њима, али се цару тај чини сувише попустљив и он стога гони на рат као на најбоље средство да се смире и упамте ти сви узбеснели дошљаци. Али рат није испунио наде цареве. Византиска војска, осећајући противничку надмоћ, узмицала је пред Аварима и држала се једино у сирмиској тврђави. Изгледа чак, да су аварске чете продрле до Тракије и да су тек, ту сузбијене, пристале на мир. Тај мир, чији садржај није потпуно познат, морао је, међутим, свакако водити рачуна о том, да су Авари постали стварни господари читава подручја од Фрушке Горе до близу ушћа Дунава, изузимајући једино две царске тврђаве, Сирмиј и Сингидунум.
За читаво то време о Словенима нема ближих вести. Византија је више забављена Аварима него њима и не обраћа им пуне пажње. Словени, вероватно, суделују с Аварима заједно, као њихови поданици на подручју данашње Војводине и с тога их грчки писци не наводе нарочито. Тек око 578. год. забележен је један опасан словенски поход против Царевине, али ни тај не беше изведен од Словена с аварског панонског подручја, него са доњег Дунава. У огромном броју, са неких 100.000 људи, провалили су они у Тракију да је плене. Византиски цар беше на невољи. Заплетен од раније у дуг и врло променљив рат са Терзијом, он сад није имао довољно расположивих чета, да их баци против Словена. С тога шаље посланство аварском поглавару Бајану, да му овај помогне тим, што ће напасти Словене у њиховој земљи и тако их одвући од Византије. Авари пристадоше и то, у главном, с тога, што су желели да и над тим делом словенских племена утврде своју власт. Још пре овог позива био је Бајан позвао словенске поглавице и вођу им Даврентија, да га признају као врховног господара и да му плаћају данак. Словени су дали кратак одговор. "Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо? Та ми смо се научили да владамо туђом, а не други нашом земљом. А то друкчије не може бити док траје ратова и мачева." На то је дошло до свађе, у којој заглави аварско посланство. Бајан је сад нашао погодан час, да као мандатар Византије освети увреду, а и, према речима савременог Менандра Протектора, што се надао "да ће наћи земљу пуну богатства, пошто су пре Словени опљачкали ромејско подручје, а њихово није нико други од осталих народа." Авари, с грчким изаслаником, и с војском од 60.000 оклопника, пређоше на ромејско подручје и преко данашње северне Србије и Бугарске, заобилазним путем, стигоше на доњи Дунав. Прешавши реку у лађама са по две крме нападоше одмах словенско подручје и разграбише све, "а да се нигде нико од тамошњих варвара није усудио да се с њима упусти у борбу, него се беху разбегли по шипражју и у густеж шуме." Велик број византиских заробљеника, који се затекао међу Словенима, би ослобођен и враћен кућама. Саме Словене потераше Авари на обавезу плаћања данка. Али чим су се Авари одатле повукли у своје подручје, Словени брзо дигоше главу, па наставише према Грцима даље упаде у Тракију, а према Аварима пркосни став непокорности.
Осетивши Бајан са Аварима, да Византија треба њега и да је, према том, њена снага друкчија него што је он замишљао, одлучи се брзо, да сам, без имало обзира, узме утврђени Сирмиј. Послао је, истина, свог човека у Цариград да прими од цара уговорени годишњи поклон од 80.000 номизмата, што је била последица задњег мира, и сачекао његов повратак, па је онда, обавештен да рат с Перзијом још траје, дигао сву војску и пао између Сирмија и Сингидунума. Ту се спремао да почне дизати мост на Сави, не само да би лакше деловао према Сирмију, него и да би имао повољнији прелаз у византиско подручје. На грчке протесте одговарао је, да то подизање није уперено против њих, него против Словена, који не испуњавају према њему узетих обавеза; – али да ће сваког, ко би покушао да га омета у том послу, сматрати као непријатеља. Не могући му се одупрети Грци су пасивно посматрали рад. Кад је мост био готов Авари су изашли с правим захтевом тражећи предају града. Свесни да је Сирмиј ванредно важно стратешко место за ромејску војску, која се у њему може прибрати и из њега почињати акције без опасности прелаза преко реке, они желе, да то место добију у своје руке и с тим и стварно јемство за своју сигурност. Они знају византиску непоузданост према ранијим народима на овом подручју и, поучени искуством, неће да доживе њихову судбину. У Цариграду се, поред све незгоде општег положаја, није могло на то пристати. Пад Сирмија значио би много више него пад ма ког другог града у унутрашњости. Не само да се руши једна јака брана царевине, него, што је још горе, њене слабости постају очевидне, губи се страх од њене снаге и северна племена на граници почеће да иду за аварским примером. "Волео бих му дати", кажу да је рекао цар Тиберије, "једну од две моје кћери, него град Сирмиј." Немајући војске, а жељан да спасе град, посла неколико виших и мањих заповедника, да из Илирика и Далмације с тамошњим посадама покушају помоћ. Обратио се и Лангобардима. Авари су, међутим, подигли још један мост с друге стране, и варош тако потпуно отсекли. Тај други мост био је врло вероватно подигнут на каналу цара Проба, који је био спроведен од Јарка до Купинова и који је од Срема правио неку врсту острва. Град се храбро држао, све док му није почело недостајати хране; а онда, остављен без помоћи, тешко намучен глађу, мораде да се преда, 582. године. Са Сирмијем, "преславним градом", како веле савремени Византинци, пала је предња ромејска кула на северној граници, најважнији мостовни браник за прелаз Саве, и тим падом створена је прва рупа на бедему царевине.
Словенска племена, кренувши у онако великом броју у Византију, нису била много пометена аварском акцијом против њих. Њихови главни одреди чак се не хтедоше ни враћати док не сврше оно, што беху наумили. Овог пута, у унутрашњости ни од ког несметани, они пљачкају широка византиска подручја, и то, како вели савремени Јован Ефески, један јерменски писац, "читаву Хеладу, тесалске и трачке покрајине" и "заузеше многе вароши и градове". Важно је, међутим, да они не напуштају одмах земљу, у коју провале, него да ту почињу презимљавати и остајати "као у својој земљи". Исти писац изрично казује, како Словени у Византији "станују сасвим слободно и без страха, као на свом властитом подручју;" даље, да "до данашњег дана (то је година 584.) станују, седе и почивају у ромејским покрајинама, без бриге и страха, пленећи, убијајући и палећи; обогатили су се; имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ратовати боље од Ромеја." И ако те речи не треба узети дословно, јер сам казује, да су Словени били и истеривани и да, још увек припрости, не излазе ван шумских предела и да не знају за оружје осим копаља, ипак оне казују толико, да се Словени почињу привикавати на византиске земље и да иза пљачкашких упада остају и понеки, који се ту задржавају и деломично настањују. Да је то настањивања било у приметној мери крајем VI или почетком VII века види се из једног детаља војничког стратешког списа, који се приписивао цару Маврикију. У опису Словена и Анта тамо се каже, како су та племена слободољубива и никако вољна да робују или да неко њима влада, "а нарочито у властитој земљи." У Тактици цара Лава то се место прецизира: да је њихова земља с оне стране Дунава. Значи, дакле, да је с њима било искуства и на другој страни реке, где су чували своје особине, и ако на туђем тлу.
Кад је умро цар Тиберије (582.) и наследио га његов зет и успешни војсковођа у Азији Маврикије, северна је граница царевине била веома ровита. Сва боља војска била је још увек заузета у богатим и за царство врло важним покрајинама Мале Азије. Осећајући то, варвари постају све насртљивији. Не познавајући још новог цара хаган беше послао своје људе у Цариград, да за сваки случај склопи мир. Код Маврикија то посланство с почетка наилази на леп пријем и он пристаје да призна створено стање, не желећи нових заплета. Ту предусретљивост Авари схватише као слабост и увиђајући да је мир пречи царевини него њима, хаган га је наскоро почео уцењивати и спремао се, да свој стечени посед још боље заокружи. Поклони, који му се шаљу из престонице, нису му довољно лепи и он их враћа натраг; тражи повишење годишњег дара са 80.000 на 100.000 златника. Кад му Маврикије то одбија, Бајан 584. прекида уговор и одмах почиње рат. Његов нападај на погранични Сингидунум био је толико ненадан, да је затекао грађане ван града, при пољском раду. По напред смишљеном плану Авари су напали све ромејске тврђаве на великој дунавској артерији, Сингидунум, Аугусте и Виминациј. У тој навали они продреће све до Анхијала, наишавши на отпор само код сингидумских градских врата. Изненађени и донекле уплашени тим наглим продирањем варвара, Византинци им послаше двојицу изасланика, бившег поглавара Сицилије, Елпидија и царева дворјаника из телесне страже Коментиола, да преговарају о миру. Осећајући своју снагу хаган је био охол и узимао је претећи став, и кад се један од византиских посланика, Коментиол, усудио да одговори равном мером, био је толико бесан, да их умало није оба погубио. После извесног времена преговори су ипак поново настављени и 585. дошло је до мира попуштањем Византије и примањем познатих аварских захтева.
Али стварног мира није било. Видећи немоћ царевине ни Словени не хтедоше да остану без удела у добити. Те исте године, кад Авари склапају мир с Византијом, по свој прилици само за то да се припреме за нове походе, јављају се и Словени са својим нападајима. Византиски људи су држали, да су те нападаје непосредно потакли Авари. Ствар није немогућа, и ако је мало необична иза оних упада аварских на њихово подручје за рачун Византије. Објаснити се може или тако, да су и Авари и Словени увидели, да им је много издашније заједнички нападати на ослабело царство, него се трошити у узајамној борби; или да су Словени, притешњени и заплашени од аварске силе, примили на се дужност њихових претходница. Упад Словена, после мира са Аварима, дошао је неочекивано и имао је, услед тога, с почетка успеха. Продрли су дубоко чак до Дугог Зида, и у опасности за престоницу сам је цар организовао обрану. Познати Коментиол је, међутим, с трачке стране припремао чете и онда, једног дана код реке Ергиније изненада извршио напад и знатно потукао неке пљачкашке одреде. Словени су ипак остали у земљи и Коментиол их је морао напасти по други пут код Адријанопоља, близу тврђаве Ансина, где су били под вођством неког Радогоста. Тек том другом победом била је Астика ослобођена од Словена.
У јесен исте године, 585., крену се против Византије и хаган Бајан са Аварима, можда у помоћ Словенима. Изговор или можда непосредан повод за нападај био је у повређеном поносу Бајановом. Један скитски свештеник ("боколабра") учинио је прељубу с једном од хаганових жена и на бегу у Турску био је ухваћен од Византинаца и, место Аварима, послат је у Цариград. Раздражен том непажњом према његовој части и личности Бајан је одмах отпочео непријатељства, толико нагло, да његов посланик у престоници, који беше дошао да прими годишње поклоне, није имао кад да се врати. Хаган је опустошио сву дунавску околину и заузео с нешто отпора већи део граничних тврђава. Цар повери врховно заповедништво војске Коментиолу. За тешке прилике Византије на Балкану нема можда речитијег сведочанства од тога, да је цела та војска, прибрана у Анхијалу, износила тек 6.000 правих бораца и да се са том шаком људи имала бранити читава дунавска линија и сви балкански кланци! Па ипак, извесни византиски одреди држаху се врло добро и код Томија умало не заробише самог хагана. Само, кад је размер снага био и сувише очевидан и у вође ушао страх, да при борби не прођу врло рђаво, настала је пометња и заређали порази. Авари продреше у Тракију, узеше многе градове и зауставише се пред Адријанопољем. Узбуђена престоница била је веома незадовољна читавом организацијом обране и у својим прекорима и поспрдним песмама није штедела ни војно водство, ни самог цара. Под утиском непосредне опасности брзо је спремљена нова војска, која са успехом прима борбу и после пораза Авара чисти Тракију од провалника.
Негде у то време пада и први словенски поход против Солуна, дуго запамћен и у народној и у црквеној традицији онога краја. У легенди о св. Димитрију прича се, да су једне недеље, 22. септембра 586., осванули пред солунским градом многобројни Словени (и ту се понавља број од 100.000), упућени тамо од хагана. Задржали су се најпре око тврђавице св. Матроне, а онда су свом снагом јурнули на град носећи већ спремљене лествице, да би могли ускочити на зидове. Градска посада, и ако изненађена, храбро се опирала помагана од грађана. Словени су већ били вешти ратној вештини при опсади градова; имали су све опсадне справе, огромне балисте и чак такозване корњаче, које су ради заштите биле прекривене најпре сухим кожама, а после, да се не би запалиле, превучене поново свежим кожама воловским и камилским. Бацали су камење на град, казује један очевидац, који су били као читави мали хумчићи. Ипак нису успели. Храброст бранилаца била је велика, а отпор чврст и са много довитљивости. После једног испада, чију су срећу приписивали заштитнику града св. Димитрију, Солуњани прилично потискују словенске нападаче. Не надајући се таквом отпору Словени брзо малаксавају и седми дан напуштају опсаду, да се од Солуна упуте према Грчкој, где су пљачкајући продрли врло дубоко и где се задржавају све до 589. године.
Кад је 591., услед унутрашњих криза у Перзији, Византија могла да успешно заврши послове на тој страни за један дужи период година, цар Маврикије одмах пребацује своју војску у Европу, једва дочекавши, да са довољном снагом обезбеди северне границе и са средствима достојним Царевине иступи пред варваре. Лично, као ниједан владалац пре њега, кренуо се Маврикије на дунавску линију, да прегледа стање земље и пограничних градова и да осмотри војску, која се прибирала око Анхијала. Из тог времена забележен је један врло занимљив податак. Византиски војници беху ухватили и довели пред цара тројицу Словена, који уза се нису имали ништа од оружја, него само своје музичке инструменте, неку врсту китара. На царево питање: ко су и шта раде у његовој земљи, они су одговорили врло уопштено и нимало вероватно. Они су казивали, да су пореклом Словени са неког западног океана. Њима је хаган послао људе, с богатим поклонима за поглавице, да би и међу њима могли купити народ за војску. Они су, веле, примили поклоне, али одбили понуду, изговарајући се на тегобе пута. Њих тројица су били послани, да то саопште хагану, а он их је, љут ради одговора, силом задржавао, не марећи за утврђено правило међународних односа, да су посланици неповредиви. Ради тога су они, чувши за ромејску земљу, добегли у Тракију. Носе китаре, јер су се у њиховој земљи не зна за оружје; певају само уз лире, а не уз бојне трубе. Цару су се свиделе њихове песме, а дивио се развијености њихових телеса; па их лепо угости и упути у унутрашњост. То наивно казивање с правом је већ одавно тумачено као нека врста шеретлука; пре ће бити, да су ова три Словена вршила службу ухода и унапред била спремна, да даду, на очи безопасни, такав одговор. Из саопштења политички важно било би само то, да су Авари, спремајући се за борбе, тражили да појачају своју војску и да се, у исто време, смире са осталим противницима. Са Лангобардима су се, доиста, и нагодили 591. године. Рат се, према томе, током те године, спремао на обе стране и могло се мислити, да ће бити и врло тежак и врло крвав.
Непријатељства су почела 592. год. Цар Маврикије је одбио хагану повишење годишњих плаћања, што је овај, вероватно намерно, удесио као повод за рат. Са Аварима ратују и Словени, и то, како по свему изгледа, као њихови подложници. У легенди св. Димитрија изрично се каже, да је хагану подложан "цео народ" Словена (το ινοζ απον). Други један грчки писац, Теофилакт Симоката, казује, да је хаган "наредио" Словенима, да му приправе много лађа, како би на њима прешао Дунав. Ови су почели свој посао близу ушћа Саве у Дунав. У том раду их је, међутим, много ометала сингидумска посада, која је често испадала из града и палила донесену и приправљену грађу. Ради тога аварске и словенске чете опседну град. Опсада је трајала кратко време; изненада, седми дан, позвао је хаган своје људе да напусте Сингидунум. Ови су наравно, то учинили одмах, али су наплатили од града као цену за одлазак: 2.000 златника, и један златом окићен сто и једну скупоцену хаљину. Припреме за прелаз Хаганове војске почеле су онда на другом месту, близу града Сирмија, односно испод Митровице. Хаган вели, Симоката, "припреми мноштво Словена да тешу дрво". Кад су лађе биле готове, он посла једно оделење војске да иде напред и задаје страх, а сам крену даље на исток, према Бононији. Врховну команду византиске војске имао је војвода Приск. Његове се чете добро држе, али слабије бројем морају ипак, да узмичу. Хаган осваја град по град, док најпосле не стиже и под Дризиперу. После опсаде од неколико дана, услед једног ненадног испада градске посаде, његова војска нагло узмаче и умало не прсну у бег. Лаковерни свет Средњега Века приписивао је то неком чудном привиђењу. Кад су се, причало се, отворила градска врата, учинило се Аварима да безбројне грчке фаланге силазе из града и уплашени тим варварски војници нагло устукнуше. Јака воља хаганова повратила је убрзо потребну дисциплину и обезбедила му нове победе. Хаган потискује Приска са читаве дунавске линије и прогони га и у унутрашњост; све до добро утврђеног града Цурула. Да помогне свом тешко притешњеном војводи цар Маврикије шаље једно писмо, упућено тобоже Приску, али удешено да пане у руке Аварима. Цар је као соколио Приска да издржи, док византиска флота, која је тобоже већ послата, не сврши свој нападај на аварско подручје, иза леђа хаганове војске. Добивши то писмо, аварски вођа поверује у њ, прими мали откуп од Приска, диже опсаду и крену одмах натраг, да штити угрожени домаћи крај.
С пролећа идуће године (593.) посла цар Приска поново на Дунав, да спречи словенске упаде у Тракију. Цар му је том приликом нагласио, да се непријатељ сигурно неће смирити, док се не увери да према себи има опасна противника; односно, ако се солидном обраном и утврђивањем дунавских граница не онемогуће њихови насртаји. Византиска војска дође до Доростола потпуно спремна за борбу. Ту стиже Праску хаганово посланство тражећи обавештења, чему има да служи тај нови војни поход, кад је лањске године између њих дошло до мира. Приск је одговорио, да се Византинци не спремају на Аваре него на Словене и да, према томе, нема ни говора о повреди мировног уговора. Иза тога, једне ноћи, сасвим изненада, Приск је пребацио своје чете преко Дунава и напао словенску војску, коју је водио Радагост. Напад је био тако неочекиван, да је сам Радагост једва изнео живу главу ускочивши на неоседлана коња. Дошавши после себи, у сукобу с једним византиским оделењем, он је покушао да им сузбије налет, али је и по други пут морао да се спасава једним вратоломним скоком у реку, коју је срећно препливао. Словенска земља би похарана, а људи разјурени. Добивени плен је Приск упутио у Цариград, са пратњом од 300 војника. На путу, чак на шестом конаку, дакле дубоко у унутрашњости, напала је на тај караван једна јака словенска чета и била би сигурно уграбила сав товар, да није случајно дошла једна нова грчка чета првима у помоћ и тако спасла ствар. Овај је случај веома карактеристичан за тадашње прилике на Балкану и несигурност, која је владала чак за леђима оперативне војске, у покрајини најближој престоници; исто као што је доказ о слободи словенских чета на византиском тлу и донекле можда о њихову одомаћивању.
Приск је, после првог успеха, наставио ратовање. Његове чете полазе за Словенима дубоко у њихову унутрашњост у данашњој Влашкој. Словени се повлаче у околне шуме и ритове, где су намеравали навући непријатељску војску, невешту том терену, и сасвим је сатрти. Византинцима, који су били дошли у доста тежак положај, поможе издаја једног Гепида. Он је довео Византинце до положаја једне словенске чете и учинио, да су изненађени Словени морали примити и изгубити борбу. Грчки вођа Александар беше ударио на тешке муке том приликом заробљене Словене, да би му дали потребне податке и о осталим словенским оделењима, али су мученици упорно остајали неми и несавитљиви. Гепид, врло добро обавештен о Словенима, понуди поново своје услуге. Он оде једном од словенских поглавица, неком Мужоку, обавести га о поразу Радогостовом и замоли га, да му даде људи и лађа да их спасе. Мужок му даде 150 чамаца и 300 веслача. С њима Гепид дође до реке Паспирија, па их ту издаде Византинцима; а одмах за тим спроведе Прискову војску и у Мужоков крај. Грчка војска упаде тамо онај дан, кад је Мужок давао даћу свом брату и кад све званице беху изопијане. У самом метежу многи од Словена бише поубијани, а сам Мужок заробљен.
Цар је желео, да сва та акција не остане на половним мерама и с тога нереди, да војска презими на словенском подручју, како би одмах с пролећа могла почети поново прочишћавање и леве обале Дунава. Та наредба изазва побуну у војсци. Приск је и сам мислио, да је мудрије повући се на своје подручје; једно због солидније исхране а друго ради несигурности у туђој земљи, где су препади сваки час могући. Маврикије га је, ради тих обзира Прискових према расположењу војске сменио са положаја главног заповедника, а на његово је место поставио свог брата Петра. Хагану је било необично ово повлачење византиске војске, па посла своје људе Приску, да извиде ствар. У исто време, он је стао чинити све припреме, да он са своје стране напане Византинце; а издаде наредбу и Словенима да прелазе Дунав. Приск, обавештен о том, шаље једног свог поуздана човека хагану, да га на сваки начин одврати од те акције. Хаган је, као господар овог "целог народа", изјављивао, да је Приск "ступио на моју земљу и напао на моје поданике", па је – место да брани своје поданике, затражио удео у плену. Приск је с муком наговорио своје војнике, да пристану на то. Хагану је враћено 5.000 заробљених Словена, а он је задовољан тим пристао, да византиска војска пређе преко његова подручја. Јасно је, према овоме, ма колико иначе вести биле нејасне, да су словенска насеља, и то не само она на западу, око Саве, него и она у Дакији, била у овисности од Авара; само су ова источна, због удаљености, била у многом слободнија. Приметили смо, у осталом, већ раније, да је хаган баш тим дачким Словенима слао посланства са захтевом да му плаћају данак и да их је, кад су они одбијали, присиљавао на то. Да су они, кад год су могли, избегавали да му чине по вољи и да је хаган, са своје стране њих употребљавао као монету у својим рачунима, није нимало необична појава ни у односима савремених, а камо ли оновремених народа. Цар је оштро прекорио Приска ради тог поступка. Он је добро видео, да ће ово хаганово посредовање само појачати аварски престиж код Словена. У колико су се Словени раније и опирали Аварима, они ће сад да се држе с њима нешто из страха од Византије, а нешто с тога, што непосредно осећају стварну и респектовану снагу Хаганову.
Ново ратовање на дунавској линији настављено је с пролећа 596. год. Византиска војска беше прилично поколебана у дисциплини и незадовољна с неким царевим реформама. Словени, опорављени од прошлих удараца, постају поново агресивни и њихове пљачке по Тракији бивају и опет честа појава. Занимљив је из тог времена опис једног сукоба између њих и византиске војске. Једна чета од 600 Словена, опљачкавши неке градове, гонила је богат плен и водила много заробљеника. Византиски заповедник, онај познати Александар, пожури са 1000 коњаника, да их стигне и отме плен. Кад опазише византиску војску Словени почеше убијати заробљенике, остављајући само жене и децу. У исти мах, брзо, од кола са пленом направише своје бедеме. Византинци су се устручавали да их напану, јер су словенске стреле добро гађале у њихове коње. Александар с тога нареди, да војници сјашу и да личним јунаштвом разбију непријатеља. Словени су, у јарости, стали сећи и остале заробљенике, што је веома узбудило нападаче и донело им најпосле победу. Међутим, остала ромејска војска остаде дуго неактивна. У једном лову, бежећи од вепра, војвода Петар беше се ударио о једно дрво и повредио ногу, па је дуже болестан потпуно напустио војне операције. У престоници се веровало, да он намерно избегава борбу и да његова личност не даје довољних гаранција за сигурну обрану царевине. Кад је, директно прекорен од цара, покушао нешто живљу акцију и прелаз преко Дунава имао је великих губитака и више је штетио угледу царске војске тим него својом пасивношћу.
Једна његова извидница од дваестак људи беше упућена преко Дунава, да пре Петрова прелаза реке уходи словенске положаје и кретања. Изморена и недовољно опрезна та је извидница заспала у једној шуми и пала у руке Словенима. Да би спасли главе ти људи одадоше Словенима све што су знали о Петровим намерама. Тад вођа Словена, Пиригост, дође са својим четама близу реке и спреми заседе у шумама. Кад је војвода Петар наредио својој војсци прелаз преко Дунава дочекали су Словени први одред од 1000 људи и потпуно га уништили. Видевши то војвода Петар издаде наредбу, да сва војска пређе одједном и да, у пуној снази, прими нападај. Словени изиђоше да спречавају прелаз и искрцавање. Али киша византиских стрела обасу њихов табор и кад паде Пирогост они оставише бојно поље. Немајући коња Византинци их нису прогонили, него се задовољише тим, што су том победом постали господари над обе обале Дунава. Кад су, прибравши се, пошли напред у туђу и непознату земљу, ромејски војници наиђоше на тешке неприлике. Нарочито их је мучила жеђ у неком крају Добруче, где на далеко није било текуће воде или јачег извора. Један човек, кога су нашли да их поведе до какве реке, спроведе их до неке ближе непознате Хеливакије. Кад је војска полегла да се халапљиво напије воде осуше на њих своје стреле Словени, сакривени у шумама противне обале, вероватно већ унапред спремљени за тај случај. Византинци покушаше да их потисну, али видећи се према упорну непријатељу у непознатом крају, несигурни за леђа, а у страху од какве нове издаје, они почеше брзо да се повлаче и нису се дали зауставити све док нису преградили Дунав. Читаво Петрово ратовање завршило је, према том, неуспехом и цар је с тога био присиљен, да му одузме врховно вођство.
С пролећа 598. прибрао је нови врховни заповедник, познати Приск из ранијих ратовања, изморену војску у Астици и зачудио се кад је видео колико је проређена. Обновивши је и подигавши јој дух, он пређе с њом Дунав и дође до Нова. Хаган је и опет затражио објашњење ради тог сукоба, а Приск му је одговорио са старим претварањем, да је дошао с тога, што је ту лов добар и што је место с добрим водама и згодно за јахање. Хаган је примећивао, да је то аварска земља и да Ромеји крше мир прелазећи у њу; Приск је, опет, одговарао, да је земља византиска и да он с правом долази ту. Авари су, према овом, сматрали себе као господаре подручја на ком су становали Словени и понашали су се, у овај мах, као позвани да узму на се дужност њихових заштитника. Ради тога на тај византиски упад одговорише освајањем Сингидунума, чије становништво преселише на своје подручје. Приск на то пожури да војску приближи освојеном граду и стиже с њом на дунавски оточић Сигу, око 30 миља удаљен од вароши, а сам потражи хагана у Константиоли, да говори с њим поводом тога. Хаган је седео на обали, а Приск је седео на лађи и тако су над Дунавом водили оштар разговор. До споразума није дошло; шта више, хаган је, наљућен византиским пребацивањем, прекинуо разговор и бесно довикнуо, да ће трагом Сингидунума наскоро поћи и многи други градови. После тог узалудног састанка Приск нареди свом заповеднику Гудују, да поврати изгубљени град. Овај с флотом доплови под варош и спреми нападај. Авари, у обрани, место порушених бедема поставише низ бедема од кола, као Словени у прошлогодишњој извидничкој бици, али не могаше одолети. Кад је Сингидунум поново дошао у византиске руке, они одмах почеше подизати зидове и утврде желећи да град обезбеде од каква новог препада. То утврђивање даде тобоже повод хагану, да у свој форми објави Византији рат.
Аварска војска овог пута није упала ни у Тракију ни у Илирик, него много западније, у Истру и Далмацију. Овамо је хаган имао више изгледа на плен, јер су крајеви били раније неисцрпени; а можда се устручавао и да прими борбу с Приском око тешких балканских кланаца, где су се Грци били добро припремили. Незаштићена Далмација страдала је много; спомиње се, да су Авари и Словени том приликом разорили на 40 градова и места. Приск није могао са својом малом војском да спречи ту провалу; послао је само опробаног Гудуја са 2.000 војника, да извиђа и узнемирава аварске чете. Избегавајући војнички пут, на ком би се морао сукобити са главном војском непријатеља, опрезан Гудуј се са својим војницима верао кроз кланце и с успехом изненађивао и робио аварске страже и комору. Једна таква победа над овећим једним оделењем Словена и Авара силно је обеселила папу Гргура Великог, кад га је, забринута, обавестио о њој екзарх Италије.
При борбама на западу хаган је хтео да има и савезника. Нашао их је у својим старим пријатељима Лангобардима, ради којих је упутио једно посланство франачком краљу упозоравајући га, да буде у миру колико са њим лично, толико и са њима. Са Лангобардима заједно словенске и аварске чете продиру у Истру, палећи и пустошећи све. У јулу 600. год. папа Гргур Велики пишући солунском епископу Максиму каже му, да се много брине и жалости поводом тога, што му овај јавља о опасностима од словенског племена и то тим више, "јер кроз пролаз Истре почеше већ улазити и у Италију." А тешећи га вели му са резигнацијом и са прорицањем рђаве будућности, да се ипак не смућује сасвим ради тога, "јер они, који ће живети после нас, видеће још гора времена!"
Пред зиму 599., почео је хаган акцију и на исток. Пошао је на град Томи, а Приск се пожурио одмах за њим да град брани. Али до веће борбе није дошло целе те зиме. Слабо опскрбљена, ромејска је војска почела да пати од глади и с пролећа, уз часни пост, та њихова невоља је била општепозната. Изненађује, у том часу, један ретко човекољубив поступак аварског господара. Обавештен о тој јуначкој муци, Хаган је преко Васкрса понудио Византинцима примирје од пет дана и послао је гладној војсци довољно хране, да се поткрепи. То је, наравно, знатно деловало на слабљење ратничког расположења. У то време повео је Коментиол другу војску против Авара идући према Никопољу. Код града Јатра дође до борбе, ненадне по Византинце и с тога катастрофалне. Коментиол је, изгубивши потпуно главу у изненађењу, давао сметене наредбе и знатно је допринео, да се окрене у бег и оно чета, што је било спремно да води борбу. У војсци с тога наста опште уверење, да је он учинио издају и намерно упропастио војску. У Дризипери му не дадоше ући у град, него га дочекаше погрдама и камењем, и он посрамљен побеже у Цариград. Његове усплахирене вести, и изглед бегунаца, изазваше тамо опште запрепашћење. Многи, у паници, помислише да се спасавају у Азију. Цар хитно опреми своју гарду с нешто друге војске и грађана, да чува Дуги Зид и престоницу мислећи, да ће Авари, по старој навици, допрети дотле. Они су доиста и били потерали Коментиола и прогонећи га заузели Дризиперу, кад одједном међу њима наста страшан помор. Самом хагану за један дан умре седморо деце. То омете и потпуно заустави његову војску.
Цариградски сенат одлучи да тражи мир. Царево посланство нашло је хагана у Дризипери још тешко жалосна, али склона за преговоре. Постигнут споразум гласио је да Дунав постане међа између Византије и Авара. Хаган је жртвовао источне, дачке, Словене дозвољавајући Ромејима, да у борби против њих могу прелазити Дунав. Ради чега је он тако поступио није данас познато; али је врло вероватно с тога, што ти Словени нису показивали нимало склоности да врше према њему поданичке обавезе. Они се, очевидно, нису борили са Византијом за то, да би примили аварско господство; њихова жеља била је увек да остану, колико могу, слободни на све стране.
Поред свега његова неуспеха у прошлој борби и поред свега огорчења, које је владало против њега и у војсци и у грађанству, цар и опет именова Коментиола за вођу на Дунаву. Учинио је то на своју штету, јер је сад мржња са побеђеног војсковође преношена и на сама цара. Цар је, међутим, учинио то с надом, да ће Коментиол, поучен скупим искуством, бити у новим борбама много обазривији и да ће упети све своје силе, да спере љагу с имена. Мир, који беше склопљен са хаганом, цар није хтео да поштује. Његова намера беше непоколебива, да снажном офанзивом одбије варваре што даље од Царства и да, осетно кажњени, ти народи из руских степа задуго не помисле приближити се међама моћне Царевине. У Сингидунуму сјединила се у лето 600. год. Коментиолова војска са Присковом и из тврдог Виминација почела, с озбиљним борбама, прелаз преко Дунава. Под вештим водством Присковим они у три велике битке осташе победиоци; у трећој и дефинитивној заглавило је око 15.000 варвара заједно са неким од синова хаганових. Авари узмакоше у банатске долине прикупљајући нове снаге. Приск пође и тамо за њима и разби их поново. Да их дотуче што јаче он посла једно оделење од 4.000 људи, да пређе чак и реку Тису и да их и тамо гони. Тај византиски одред наишао је на другој обали Тисе три гепидска насеља, у којима је све окренуо под нож. Упоран, хаган је скупио нове чете не само аварске, него и од других подложних и застрашених народа и племена, међу којима је било много Словена. И та нова, на брзу руку прикупљена, војска би разјурена, оставивши велик број људи као заробљеника у нападачевим рукама. У ропство паде 8.000 Словена, 3.000 Авара и 6.200 других варвара. Тек тада хаган се реши, да почне молити цариградског господара за милост према заробљеницима и за обзире према себи лично. Цар Маврикије прими аварско посланство и пусти из Томија читаво робље, а Коментиол се те јесени врати с војне старим и готово заборављеним Трајановим путем. Граница је после тога остала потпуно мирна.
За то време Цариград се спремао на страшне кризе. Цар Маврикије није био никад много вољен у својој престоници. Већ раније, при првом Коментиоловом поразу од Авара, било је јавних погрда против њега. Кад је, пред крај 601. год. настала у Цариграду глад, цар је, при једном јавном опходу, био напанут не само погрдама, него и камењем. Рат са Аварима није био нимало популаран. Цару се оштро пребацивало, да је пристрасан и тврдица. Публика је протестовала, што он штити Коментиола, крива за два тешка ромејска пораза, а сувише запоставља у ствари заслужног Приска. Кад је Маврикије, после победе у Банату, за главног заповедника војске место Приска поставио свог брата Петра, под чијим је водством онако љуто страдала војска у походу против Словена, протести почеше да узимају опасне размере. Војска се осећала увређеном и њена дисциплина поче осетно да попушта. Сем свега тога, о Маврикију се био пронео глас, како није хтео откупити из аварског ропства ромејске четнике и како је хаган, разјарен због тога, дао све поклати.
Смењивање Присково беше донекле охрабрило и утученог хагана. Чим му је дошао глас, да је опасни противник повучен, његови људи почињу да постају живљи и окупљају се у подручју око Ђердапа. До Маврикија допре глас, како хаган спрема освету и помишља чак на један поход на Цариград. Забринут, он нареди Петру, да предухитри Аваре и да их напане одмах на левој обали Дунава. Петар се не усуди да крене равно против Авара, него упути једног свог подзаповедника на аварске поданике Словене. Гудуј, одређени подзаповедник, пређе Дунав и постиже извесне успехе. У свом походу он је био помаган и од Анта, који се овог пута јављају као савезници Византинаца. И многи други аварски поданици беже од хагана, више од страха због прошле катастрофе, него због нових подвига византиских. Византиска војска, пуна неповерења према новом врховном заповеднику, није хтела сад да продире дубље у опасне словенске крајеве и да уопште остаје на левој страни Дунава. Цару се, међутим, чинило, да је преко потребно искористити прошле успехе и метеж аварских поданика и наређивао је с тога, да се офанзива никако не прекида и да се не да даха противнику. Његова је наредба гласила, да војска безуветно мора презимити на непријатељском подручју и да тим потврди успехе и буде лакше спремна на коначне борбе с пролећа. Али, поколебана у дисциплини, војска одби, да се покори тој наредби. На ту упорност војску је нагонило још и то, што због глади није могла да се шаље четама храна из престонице, него им је поручивано, да се снабдевају пленом од непријатеља. На цареве поновне и озбиљне позиве војска одговори тим, што поче отворену буну. За новог цара међу четама би извикан један од бунтовничких вођа, прости и сурови Фокас. Побуну војске поздрави незадовољна престоница и одмах се придружи царевим противницима. 23. новембра 602. Фокас би крунисан, а до мало дана погибе Маврикије и пет његових синова. С падом Маврикијевим напуштена је и његова офанзивна политика према Аварима и Словенима. Он је био последњи цар Источне Империје, који је на дунавској линији одбијао навале северних и источних племена, хотећи да државу спасе од варварске најезде.
Нови цар, један од најобичнијих војничких скоројевића, није имао своје државне политике, а добивши власт путем једног преврата сву је своју снагу трошио само на то да свој престо заштити од судбине свог претшасника. Кад су се дигли Перзијанци тобоже да свете Маврикија, а у ствари да искористе трзавице Царства, настале на све стране, "кроз читав исток, и Киликију и Азију и Палестину и све околне земље све до саме царице градова," како каже Димитријева легенда, Фокас напушта северну границу, повисује данак хагану, а сву војну снагу пребацује из Европе у Азију. Тамо ствари иду све горе и Перзијанци, у један мах, постају готово господари северног малоазиског подручја.
У пометености, која је настала у Византији приликом промене на престолу и повлачења војске у Азију, нарочито гледају да се освете и окористе суседна аварска и словенска племена. Првих година Фокасове владе помиње се један већи упад Авара у Тракију; а до мало учесташе и походи Словена. Словенске чете прелазе без напора преко незаштићених граница; силазе у поједина места, заједно са женама и децом; и негде врше пљачке и палеж, а негде се и задржавају. Авари, за то време, шире своју моћ према западу и од 603-610. год. ратују и освајају по фурланском и млетачком подручју не наилазећи нигде на отпор, који би им сломио залет. Ово продирање варвара, успеси Перзијанаца, глад, заразе и личне опачине Фокасове изазваше нове буне у Византији, које, истина, скршише новог цара, али не могоше поправити све оне зле последице, које беше изазвао протекли метеж. Почетком октобра 610. год. Фокас би срушен и измрцварен, а власт уграби главни вођа опозиције, заповедник Африке и један од бољих војвода у борбама против Перзијанаца, чувени и после много хваљени Хираклије.
|
