Пројекат Растко : Бугарска : Уметност

Људмила Стојанова

Фолклорни фантазми у бугарској књижевности

Чудо у словенским културама, Београд, 2000.

Уобразиља бугарског писца формира се, у великој мери, у свету народних уметничких представа, израста из богате традиције народних прича, предања и легенди. Почетак рађања уметничког интересовања за фолклорна чуда и чаролије, за фолклорне фантазматске фигуре уопште, посебно у прози подудара се с почетком сучељавања миметичког прилаза књижевности и њеног поимања као експресивног исказа стваралачког "ја". Историја проблема нас враћа ка естетичком програму круга "Мисъл" полемичном у односу према традицији и ка појави таквих национално значајних уметничких појава као што су идилије Петка Тодорова, а касније и визије и легенде Николаја Рајнова, на романтичне повести Антона Страшимирова и на бајковите приче Ангела Каралијчева. Одбацивши основно правило класичне епике - принцип спољње истинитости, творци ових дела укључују фолклорно-чудесно у своје сижее или дају својим херојима митске црте, трасирајући пут једној значајној традицији коришћења сујеверних народних представа и ликова као условни, поетично-фигуративни уметнички језик. Фолклорна фантастика их смешта у посебан уметнички миље, над којим се, сложено, укрштају национално поетично-мистично као облик и форма, и универзално људско, као идејни смисао. Митска народна фантазија је најизразитија боја у јарком декоративном ткању њихових романтичних приповедања. Она оживљава и одуховљава апстрактни филозофско-етички материјал. Улива у њега животну крв, постаје језгро једног новаторског књижевног мишљења, које избегава директну сличност с реалношћу, дајући предност подтексту, метафоричној нијанси при откривању унутрашњег смисла ствари.

Код Петка Тодорова, Николаја Рајнова, Антона Страшимирова и Ангела Каралијчева, бајковно-чудесно има свој удео у лирски изведеним психолошким карактеристикама јунака. Дијаболиста Светослав Минков, тражи вербализам магије, емоционалну енергију народно-демонолошких представа, да би из њих извукао неопходан злослутан, мистичан ефекат. У прошлости, бугарски писац је ретко оцењивао естетичке могућности карневалско-смеховног приступа народној фантастици, дајући предност њеној првобитној поетичној, мистично-романтичној стихији. Смешни преображаји фолклорних фантазија су појединачне, нетипичне појаве, но ипак постоје. Код Михалакија Георгијева (прича Бае Митар - пророк) и Елина Пелина (прича На оном свету) налазимо апокрифну формулу "вазнесења", десакрализовану до гротескно-пародијског која је постала оквир за нов социјалнокритички и разобличавајући садржај. Савремени књижевник је много смелији у присвајању романтике народне бајковности. Он преобрће поетске фолклорне ликове у забавне комичне фигуре, којима се не смеје с безбрижним смехом надмоћности, већ са позиције једног развијеног погледа на свет. Фамозна "карневализација" најтачније карактерише патос његовог односа ка фолклору. Пародијски парафразирано обредно-митолошко, бајковно-чудесно и демонолошко, јесте естетички стожер у значајном делу данашњих књижевних појава. Јордан Радичков, Георги Алексиев, Георги Марковски, Јордан Влчев и многи други, уводе у своје стваралаштво егзотику чудесно-мистичне фолклорне стихије. Заиграно је сударајући с рационализмом нових времена, они је квалитативно мењају - претварају је у посебан стилистички систем пренесених значења, преобраћају је у метафоричко-естетички одговор интензивним социјално-трансформационим процесима (миграција, урбанизација) у иронизивану слику контакта старе, сеоске и нове градске културе и растојања која их деле.

ПЕТКО ТОДОРОВ је први бугарски књижевник који у своје стваралаштво уводи натприродни сиже мита и народних прича. Он своје идилије пуни узбудљивом романтичношћу фолклорног мисаоно-представљеног света. У текстовима Над црквом, Дремеж, Рајски кључар и др. фантастично-митско и чудесно су у основи специфичног уметничког читања аутора, кога интересује психичка реалност. У њима се прихватају изражајне функције, стилска експресија представљених фрагмената познатих људских драма: грешна љубав, борба тела и духа, срцепарајућа бол због немогућности да се нађе пут према другом, бездани пада, који зјапе пред касно пробуђеном савешћу.

Сунчева женидба је блистава уметничка стилизација популарног наративног мотива женидбе Сунца с земаљском девојком. Писац се свесно удаљио од фолклорне интерпретације мотива, по којој је женидба земаљске лепотице са Златним Сунцем награда за њену злу судбину пасторке. Аутор се усмерио ка древнијим, митолошким слојевима народне традиције, у којима је Сунце амблематичан симбол стваралачког духа уопште. Стара митолошка метафора за Сунце - дариваоца живота и лепоте - мајсторски је надграђена оригиналном разрадом омиљене авангардне теме са почетка века: сложена психологија стваралачког чина, душевна Голгота усамљеног уметника. Заоденута у живописно одело национално-егзотичног, фантастика у овој идилији осигурава артистички заклон интелектуалне апстракције - идеју мучно-сладосног страдања човека ствараоца, но истовремено живи и свој сјајни, самостални уметнички живот. Систем ликова је решен потпуно по обрасцу романтичног фолклорног антропоморфизма. Сунце је момчина чије срце први пут трепти од љубави. Као свака људска мајка, и Сунчева мајка брине и секира се за срећу свог сина. Земаљска девојка постаје Сунчева драга. Натприродно је очевидно не само у очовечењу и у одомаћивању небеског светила. На фолклоран начин је скраћена дистанца између обичног и чудесног: жива ограда се увија крај бољарских кула где живи Сунце. Два тамна бора узвисују свој стас пред Сунчевим капијама. Башта иза куће Сунчеве невесте је обрасла росним цвећем, да би она над њим плакала због занемарене младости и лепоте... Небески ("други") свет, кућа са Сунчевом невестом и Сунчевом мајком, само Сунце које седа уз њих и разговара са њима као људско биће - све је у делу функционално рељефно, пластично, јасно, прозрачно и видљиво. Људски и чаробни свет су у истим димензијама, међусобно се прожимају. И као у бајци, и овде се чудни догађаји, јунаци и њихово окружење доживљавају као нешто природно, нормално и могуће.

НИКОЛАЈ РАЈНОВ је други бугарски писац из прве четврти века који се свесно усмерава ка фолклорно-митолошком с обзиром на у њему садржане могућности за естетско уопштавање, за вишу филозофску и уметничку синтезу. Он користи естетичке конвенције апокрифа, предања и легенде, аналогије са моделом ирационализоване фолклорне фантастике, у којој је акценат на застрашујућем продору натприродног у реални свет и на беспомоћности човека пред силама зла. Виђења из старе Бугарске, Књига о царевима и Књига загонетака одишу егзотичним мирисом необичне, уметнички стилизоване мистике, рођене у плодоносном општењу са поезијом бугарског фолклора. Тражећи тајне бугарског духа, писац је закорачио у један свет утвара, насељен светим сенкама прошлости, и буди бугарске првоапостоле из њиховог хиљадугодишњег сна. У време пропадања националних идеала, згуснутог друштвеног драматизма, Николај Рајнов се враћа духовним и **брани подвизима бугарског средњевековља, патриотским предањима и легендама, да би утешио ојађене и удахнуо веру онима који су је изгубили. Романтична представа народне магије једна је од постојаних боја његове уметничке палете. Указивање на пагански шаманизам, гатање, пророчка виђења и предсказања важни су декоративни орнаменти у изграђивању наглашено условног протрета прошлости.

Једна од најзначајанијих појава у књижевности 20-тих година, као резултат обогаћујуће везе са фантастиком народних умотворина, јесу приче и легенде АНГЕЛА КАРАЛИЈЧЕВА. Трајни пишчев интерес за фолклор основано се објашњава посебном унутрашњом сродношћу његове поетске стваралачке вокације и романтичне природе народне усмене уметности. С жанровске тачке гледишта романтичне приче Каралијчева изузетно су сложене. Поред различитих обрада бајковних мотива и сижеа, и уз солидну књижевну надградњу, у њима уочавамо идеје и ликове старијих митова, предања и веровања: о уграђивању, о пророчким сновима и осветољубивим покојницима, о љубавним везама између човека и демонских натприроднх бића које доносе несрећу, о браку с таквим бићем и о драматичним перипетијама њиховог потоњег тешког брака.

На популарној митологеми, познатој фолклористима и етнографима под именом "градитељска жртва", саздана је прича Росенски камени мост. Првобитна, усмена народна приповедна традиција, уметнички гради варијанте древног паганског обреда - закопавање у земљу живог човека приликом грађења моста, куле, храма или зида тврђаве. Закопана (зазидана) жртва је приношена духовима земље као откуп за од њих узету територију. Она постаје дух чувар грађевине, који је штити и чува благодарећи својим натприродним моћима. Ни једна велика грађевина, ни једно значајно здање, каже веровање, не може да се подигне ако се у темељ не угради живи човек или макар његова сенка. Без западања у ненадахнуто понављање легенде, приближавајући је психолошки и свакидашње-етнографски сопственој савремености, Каралијчев ипак чува њено основно језгро: као жртва се приноси прекрасно биће, достојно љубави и страсно вољено. Разграничавање од првобитног лика је у дискретној сугестији филозофског плана дела: жртвени смисао сваког стварања, стварање као самопревазилажење, као више, алтруистичко самопредавање.

Иако обележена печатом јарко индивидуалне уметничке визије, иконографија Каралијчевих фантастичних јунака остаје у оквирима архетипске фолклорне уобразиље: Струна самодива има чудну кошуљу - ни од злата, ни од сребра, око крста јој се вије змија шарка; Змај из Камене девојке има огњена крила; xин из Ижо-Мижо и Клан Клан једним замахом сече тристагодишње храстово дрво... Ипак, Каралијчев никада не приступа миту и бајци само као уметник стилизатор. Органски туђ у односу на фолклорну декоративност, он припада нашим малобројним књижевницима који уистину умеју да оживе фолклорну грађу, да је пробуде за активно ново уметничко постојање. Романтизам Каралијчева и његово особено место у бугарској књижевности, како једнодушно запажа бугарска критика, дугује богатој засићености фантастичног реалистичним елементима. Удаљавајући се од тока традиционално описивачке реалистичке прозе о свакодневном животу, али без коначног раскидања с њом, у плодотворном уметничком додиру са митом и бајком, аутор гради своју сопствену поетику, у којој посебну улогу игра артистичко спајање аутентично свакидашњег и народно-фантазијског. Међусобно потпуно равноправни, његове бајковите приче настањују чудесни ликови бујне народне фантазије (самодиве, нерођене моме, змајеви и xинови) и јунаци који могу да буду ауторови савременици - сиромашни каменоресци, чувени мајстори зидари, заљубљене девојке, усамљени старци који тугују... Код Каралијчева, запажа критичарка Божанка Ангелова, Струна самодива се не удаје за полумитског овчара, већ за скромног сељака - каменоресца. Угленски змај изабира драгу на седељки у Бркачу. Његова вереница носи корални ђердан на голубијем врату, ковани колан на уском струку, жуте папуче на брзим ногама. Описи свакодневног живота, тачно репродуковање црта времена у приликама, обичајима, наравима и у ношњи, интерес за људске карактере и за природу - све то даје хронолошку, топографску и психолошку конкретност причи Каралијчева, нешто што не можемо да сретнемо у народној причи.

У књижевности двадесетог века, тврди познати руски теоретичар Мелетински, митологизирање као инструмент семантичке и композиционе организације сижејног материјала експлоатишу и модернисти и реалисти склони психоанализи, и неоромантичари с њиховим наглашеним интересом за национални фолклор и националну историју, чак и аутори дела са револуционарно-политичком проблематиком. Европске књижевности од почетка нашег века показују склоност ка развијању мита и фолклора у поетски језик филозофске прозе, која тражи пут осмишљавања данашњег човека у светлу раније културе, која га је родила. И поред спољашње и унутрашње разноликости, идилије Петка Тодорова, приче Николаја Рајнова и бајковите приче Каралијчева, у којима се с једнаком снагом надмећу народно и библијско митско, могле би, чини ми се, да буду посматране заједно као специфичан бугарски образац опште тенденције у европским књижевностима.

Карактеристично за ововековне авангардне књижевности, сложено преплитање митолошке форме поимања и сазнавања света с интелектуалним мишљењем савременика, није туђе ни новој бугарској прози. То је главна стилистичка одлика филозофски полифоних касних романа Емилијана Станева: Антихрист, Легенда о Сибину и Тихик и Назариј. Древна хришћанска идеја о људској души као арени драматичних сукоба између добра и зла, ту је преображена у експресивну алегорију неразрешиве дилеме тело и дух, земаљско и небеско, сумња и вера. Писац напрегнуто ослушкује спор између Бога и ђавола код својих јунака. У његовој обради, главни хришћански симболи су озбиљно преображени, садрже нови асоцијативни потенцијал, сродан с богумилском митском космогонијом. Упивши дијалектику самог живота, они су већ потпуно страни строгом поларитету и категоричној једнозначности свог библијског постојања. Бог код Емилијана Станева није синоним идеалне норме, апсолутног добра, нити је, пак, Сатана отелотворење само сила зла и рушења. Бог и Сатана, добро и зло, разумно-законито и порочно-витално непрестано мењају своја места, мешају се међусобно, претварају се једно у друго. Човекова драма је у апсурдности његове амбиције да их разграничи и раздели.

Својим респектом за романтични набој старог богумилског мита, који се, у ствари, развија у правцу бесмртне фаустовске теме, Емилијан Станев је веома усамљена фигура у најновијој бугарској књижевности. Код других бугарских савремених прозаиста скоро да нећемо срести народно-фантазијско као уметничку инкрустрацију, која је сачувала свој нормативни карактер високог и недостижног (непреводивог на други, неромантични језик) естетичког апсолута, који даје поетски поглед некакве филозофске или моралне тезе. Већ после Каралијчева, слаби линија романтичне стилизације фолклорно-фантазијског, не добијајући неке нове квалитете и у великој мери се исцрпљује. Искуство овог писца (ако не рачунамо драму Јеленово царство Г. Рајчева) остаје задуго без следбеника и директних настављача. Док романтичарски поглед на фолклорно-чудесно постаје све ређа појава, све свесније јача тенденција ироничног парафразирања мита и бајке, јача правац уношења фолклорних фантазија у условне ситуације засноване на принципу игре. Првенство у том погледу припада дијаболисти Светославу Минкову. У његова два последња дијаболистичка зборника Игра сенки и Кућа код последњег фењера (ту се, уосталом, појављују и његове прве сатиричне гротеске, назиру се симптоми опште идејно-естетичке преоријентације) Минков почиње да води борбу за бугарску фантастику ужаса. Са амбицијом да надвлада географски космополитизам своје дотадашње дијаболике, ропско подражавање туђег клишеа, писац уводи у своје приче домаћу фолклорну мистику и демонологију, приземљује фантастично на свакидашњи бугарски терен. Његове мистичне драме се не одигравају на некаквом неодређеном ирационалном топосу, већ у типичним бугарским провинцијалним градићима, међу срушеним кућама са поцрнелим зидовима и крововима обраслим коровом или у широким сеоским гробљанским двориштима, у крајевима обраслим коровом и трњем, од времена разједеним над гробним каменовима. Бојажљиви рани покушаји побугаривања ужаса увлачењем специфичних бугарских мотива и сујеверја (мотив трагања за закопаним благом у Огњеној птици или вера у чудесну моћ ужета обешеног у Талисману), постепено прерастају у свесно спровођену естетичку тенденцију. Писац приређује чудне сусрете дијаболистичке фантастике, производ рафиниране градске културе, са простосрдачним магијским јунацима сеоског фолклора. Напетост сличних сусрета избија с таквом силом, да води до основне промене у емоционално-естетичком аранжману текста. Замишљен као драматичан, он неочекивано зазвучи и комично - пародично или анегдотски. Сасвим непредвиђено се покреће механизам "смене жанрова" (Устрел, Нечиста сила). Нови Светослав Минков је у извесном смислу и Гогољев следбеник. Он користи нешто од Гогољевог модела комичне стилизације фолклорних мотива, ослања се на Гогољево умеће карикатуралног пародирања народне демонологије. Смешни ликови и ситуације у Устрелу, на пример, сасвим јасно су под утицајем комичних чуда из Ноћи уочи Божића, где ђаво такође краде Месец, вештица музе краве итд.

Слободно игром преустројена народна фантазијска живописност у савременим белетристичним адаптацијама најчешће прима обрисе пародије и гротеске. Током 70-их и 80-их година формира се читав стилистички правац у прози (Јордан Радичков, Георги Алексијев, Георги Марковски, Јордан Влчев, Христо Карастојанов), у коме се реакција на каноне социјалистичког реализма изражава кроз усмереност на фантазијско-симболичко преображавање стварности по обрасцу једне смело карневализоване фолклорне фантастике. Данашњи бугарски писац тражи "неред", ироничну напетост у гротескно-алогичном суживоту архаичног сујеверја и актуелног рационализма. С неисцрпном маштом он гради фарсичне сусрете изванредно-мистичног и свакидашње-уземљеног, судара поетичну наивност примитивног са хладном проницљивошћу савременог интелекта. С јасном свешћу о фиктивном карактеру чуда савремени писац се њиме поиграва управо као чудом. Отуда и зрачење атмосфере пародиране романтичне тајанствености, оспорене фолклорне мистике око чудесно-митолошког лика. Као у старој бајци, и овде је натприродно у улози добронамерне или јунаку супротстављене магијске силе, но истовремено, оно је и осетљив и фин инструмент истраживања људске душевности - могућност да се продре у унутрашњи свет јунака, што је потпуно непознато за првобитно апсихолошку причу. Удаљавање од старог, чудесног света одвија се и на морално-вредносном плану - дела савремених писаца су веома далеко од фолклорне приче, која недвосмислено дели добро од зла у својим чудесима и волшебним догађајима.

Ексцентричност коју открива нова стилска линија у прози нама није само шега, буфонада, фантазија. У њој се огледају противречни аспекти искуства коренитог преустројства националног живота, озбиљна динамика миграционог процеса, п р и з о р прелаза села ка граду у свом ексцентричном поларитету - с трагичним и комичним у себи, са својом романтичном "епичношћу" и са својим анегдотичним занимљивостима. Истиче се драматична раздвојеност душе између урбанистичког и претходног, вековног.

У данашњој бугарској књижевности иронично преиначена натприродна бића и догађаји познати из народне митологије и бајке, добијају нова садржинска и стилистичка значења. Вампир, камила, ламја, златна птица и златна риба, које време све јасније претвара у архаичне фолклорне ликове, усксрсавају за нов живот. Изгубивши вредност битних атрибута једног застарелог погледа на свет, чудесни јунаци мита и бајке укључују се у модерни уметнички организам: споља, као егзотични декоративни елементи, у стварности - као скривене метафоре и алегорије. Једна модерна уметничка свест, далеко од сваке фолклорне наивности, прави од ирационално-мистичног објекат сасвим рационалне естетичке манипулације.

Проза Јордана Радичкова представља у најзаокруженијем виду и несумњиво у својим еталонским обрасцима карактеристичну за склоност савремене бугарске књижевности да галванизира фрагменте "исцрпљене" фолклорне поетике, тако што их укључује у орбиту модерних уметничких светова. Писац с највећом стваралачком слободом захвата фантастичну грађу из завештања народне традиције. Једна унутрашња магијско-фантастична фолклорност (сродна зооморфној и демонолошкој фантастици бајки, легенди и веровања) присутна је као особено духовно зрачење у његовој књижевности. Његов уметнички свет насељавају међу собом потпуно равноправно људи наше свакидашњице и чудне фигуре, рођене у поетичној народној фантазији: ала, вампир, животиње и предмети који се понашају као људска бића. Фантастични и реалистични ликови су смештени у један те исти познат, домаћи свет, долазе у додир међу собом, поступци и жеље им се понекад драматично укрштају. Контакт између њих ни у чему не мења ирационално-мистичну карактеристику првих и реалистичну, свакидашње-приземљену природу других. Чак и више. У сусрету с тајанственим ирационалним силама, јунаци-људи остају верни себи и чак јаче исказују сопствену природу, оригиналност својих карактера.

У алегоријски план, директно усмерен ка савремености, Радичков уводи у своју прозу народну зоомитологију - змаја, ламју, камилу. Он више позајмљује морфолошку структуру него семантичке вредности фантастичних фолклорних ликова. Чудновате животиње код њега немају некадашњу епску силу, оне су сада само гротескне аналогије људског у социјалном и морално-психолошком аспекту. Писац уноси јак деепизујући, карикатурално-снижавајући ефект преношења митолошких ликова у координатну мрежу савремености, свесно тражи пародијску дисонанцу у суседству чудесног лика са симболима једног модерног времена и духа. Његови јунаци се фотографишу за успомену са ламјом, гоне змаја, за кога сумњају да је можда и Халејева комета... Ироничне двосмислице ослобађају чудесна чудовишта од њиховог мрачног мистичног колорита, своде мистицизам на обично сујеверје, коме можемо да се насмејемо и тако, фактички, уништавају естетичку основу фантастично-чудесног и мистичног, упућујући га ка фантастично-комичном и пародијском. Архаични зоолик Радичков стилизује до јарке метафоре села које напушта свој патријархални живот увучено у орбиту једне тотално рационалистичке градске културе, у којој нема више места за стара чудеса из бајки. У живописним Радичковим фантастичким сликама сусрећу се тамне стихије духовног провинцијализма и конзерватизма, са провоцираним динамизмом актуелног живота, испуњеном техничким чудесима новог света.

Фантастику митова о камили*вербљуду, вампиру, ламји и козјој бради, Радичков развија на основу максималног узајамног прожимања ирационално-демонолошког и свакидашње-реалног, познатог, свакодневног. Магијско-фантастично провирује одасвуд, иза најобичних предмета, лица и догађаја. Пренесено на екран свакидашњег, оно поколебава мистично-демонолошку карактеристику, преобраћа се у "обичну људску прозу", у услован знак злих и добрих сила људске душе. Осим конкретног социјално-историјског предњег плана, митолошка зоофантастика Радичкова има очигледно и један општији, чисто етички задњи план.

Рана митска свест не дели човека од животиње. Поимање неједнозначне, двојне природе људског, садржи се у крајњој недоређености, у мешању зооантропоморфног лика више митских јунака. Ка тој страни древних представа води нас митопоетски слој у новелама и причама Радичкова. Значајан део богатих идејних сугестија, које оне садрже, истовремено је одјек древних анимистичких представа о првобитном хармоничном јединству целе живе и неживе природе и један од најактивнијих фактора и агенаса дијалектичке филозофије аутора о свету-покрету, отвореном за необичне трансформације и промене, с лабилним границама између ствари, где све може да пређе у све. Ово се односи на прозу која је упила романтично усхићење фолклорним односом према свету, које одухотворује све око себе, дајући му загонетну тајанственост живог. Односи се на особени метафорички уметнички систем, који зрачи сугестивну магију митолошког анимистичког мишљења, које мудро поравнава и мири микро- и макрокосмос, свет људског са целом осталом природом.

Све чудно, необично, фантастично у уметничком свету Радичкова, што је одраз фолклорне поетичне стихије, има у виду и једну благородну грађанску мисију - уздиже се међу симптомима осиромашења представе света савременика, ратује са схематизмом и рационалном једнозначношћу у мишљењу урбанизованог човека, штити последње стазе ка некадашњем бугарском духовном миру, испуњеном чаробном поезијом, покушава да оживи у нашој крви силе фолклорне и родовске самосвојности и националну егзотику и националну романтику. У овом случају не може да буде реч о некаквој догматско-конзервативној одбрани архаичног, још мање о тривијалном "етноеколошком" драматизму. Очевидна је једна синовски заљубљена оданост богатој симболици, поетичној асоцијативности и сложеном емоционалном односу према народно-митолошким представама. Одатле и ауторово давање првенства експресивним фантастичним творевинама или преузимању директно из фолклора, или моделовању по принципима првобитног анимизма, у коме мисао и емоционална сфера нису разграничени у одвојене категорије, већ се преливају једна у другу.

Условноуопштавајући и алегорични по природи, многобројни знаци фолклорно-чудесног (фантастични преображаји, дифузија духовног у бездуховни материјални свет, слободно заигране деформације временско-просторних односа, натприродна бића), сасвим природно налазе своје месту у једном модерном књижевном систему наглашено алегоризујуће интелектуалне рефлексије о постојању, каква је Радичковљева. Чудо мита и народне приче сасвим безконфликтно се улива у уметнички свет Радичкова. То у њега уноси, по речима познатог бугарског театролога Љубомира Тенева, "опијајући дах паганске поезије, сусрет садашњости са древним сећањем, засићује прозу свакодневице романтиком људске маште и наде, егзотичним мирисом ђурђевданских трава и убијене ламје". Тако проза Радичкова озвучава филозофско откриће парадоксалног јединства противречних, на први поглед, сазнања: древно и данашње, архаично и модерно, савремено. Импровизациона лакоћа и смели артизам, којим писац спаја прошло и садашње, првобитно примитивно и интелектуално усложњено, далеко су од заиграно неусмереног забавног фантазирања. У фантазијама Радичкова непрестано је присутан један сакривени, подводни слој продубљене филозофске перспективе, која носи идеју пролазног и трајног у животу, историјског и вечног човека. Таква је филозофска постава уметничке игре у новели Даскорезачка. Неисцрпно оштроумље Радичкова ту гради пародијски сусрет древног и савременог мита. Изасланици неке ванземаљске цивилизације, примећује још један од првих тумача новеле - критичар Луко Захаријев, показују у својим недостацима изузетну сличност с демонима и духовима народних веровања - исто као они воле да броје рупе на ситу, имају црвен конац међу зубима слично ђаволу у фолклорним фантазијама, и исто као он боје се јарца... Писац очигледно одомаћује научнофантастични мит, ослобађа га од респектујуће удаљености од земаљског и свакодневног, и сасвим фамилирајно га приближава нама. Без сакривања свог ироничног осмеха, он подсећа да је ултрамодерна тема Других из Космоса у ствари ретроспективна, да она фактички почиње још од митских ликова и мотива и да већ хиљадама година живи као општељудска естетичка реакција на страх пред загонетним и необјашњивим природним феноменима.

Фантастично преливање разних стилова и форми у уметничком свету Радичкова, ексцентрично мешање супротних временских слојева дају уметнички смисао дијалектичкој представи о животу и човеку као драматичним јединствима разнородних суштина - пролазности и вечности, неповратности у конкретно и трајне поновљивости у нешто опште, надвременско.

Радичков тражи паралеле са митом и фолклором и у ванвременском, али и у историјском аспекту, као могућност да се спозна једновремено битно, постојано физиономично, али и покретно, историјски променљиво у људској душевности и у националном карактеру. Чудно преплитање фолклорно-архаичних и ултрасавремених фантазија писац преображава у свој лични уметнички кључ за фантастику прелаза. Као мајстор гротескних фотографија, он успева да на белом листу остави отисак ексцентичности душе која пребива између прошлог и будућег, њену драматичну поделу, када достигне један историјски оквир, она несигурно избија пред призором чудних нових светова. Фантастика карневалних мешавина постаје основни инструмент при моделирању представа динамично промењене сеоске психике у додиру са животом који се динамично мења. У тој фантастици оваплотила се представа о једном променљивом, "невероватном" свету, заложена је стилска оригиналност творца која има солидан историјски фон, своје солидно социјално-психолошко оправдање.

Данашњи бугарски писци радо сликају магијске ритуале и митолошка народна веровања. Пластично репродуковање фолклорних ликова и сујеверја, међутим, није само себи циљ, већ допринос одређеним етнолошким трагањима, тежњи да се достигну народнопсихолошки корени фолклорно-митолошког, да се оно види као израз егзотичног и јединственог начина мишљења, схватања и реаговања на свет. Јако стилизована, фолклорна фантастика је претворена у уметничку основу из које се извлачи типична стара бугарска паганска, витална, пантеистична филозофија, у којој су јединство живе и неживе природе безусловна чињеница, у којој су допуштене најневероватније аналогије и спојеви и у којој се најудаљеније појаве и догађаји налазе у тесној узрочној вези.

У митологизованој прози Јордана Радичкова, Георги Алексијева, Јордана Влчева и њихових многобројних, мање или више талентованих следбеника, чудесно постоји истовремено и као одјек примитивног у народном погледу на свет, и са својим чисто естетичким димензијама - као суштински чинилац једног интензивног метафоричног стила слободно парафразираног фолклорног наслеђа, обогаћеног отвореним народно-психолошким утицајима. Реч је о прози која спознаје данашњи живот у кретању историје; прози, која чак у стилској равни манифестује идеју о вези међу временима -друштвено-историјску, морално-филозофску, естетичку везу... У том погледу илустративан је низ романа Георги Алексијева Раскршће облака. Писац уводи поезију мита и обреда у особен тип приповедања сага, који поред националне егзотике открива и националну хероику. Сугестивни описи култних и обредних сцена преливају се у побеснеле стихије виталне и бучне фантастике. Она васкрсава мистику магије и сујеверја не у њеном метафизичком одвајању од стварности, већ у њеним земаљским и свакидашњим пројекцијама - као тежња ка чисто практичним циљевима, као жеља да се утиче на развој догађаја, као средство да се учврсти сећање на род итд. Управо фолклорно-митолошки елемент уноси у трилогију Г. Алексијева знаке баладично-легендарног и епски озвучава јунаке, њихову мушкост и моћ. Но он истовремено упија и њихову психику, укључен је у њихову духовну орбиту, у морал, у васпитање и поглед на свет. Аутор полаже пре свега на филозофску симболику у народној фантазији, на најопштије карактеристике родовског односа према свету које она садржи. Он у фолклорном тражи скривене етичке вредности, потребна му је митска представа о природном, социјалном и моралном свету као јединственом Космосу, у коме све и свако - одвојена личност, породица, народ, поступци и догађаји - јесу изражавање свеопште међузависности, нераскидивих веза. Фантастика народних магијских обреда постаје водећи орнаментални стилистички слој у једној, по карактеру неоромантичној прози, која претвара патетику отаxбинске историје у фон једне особене свакидашњице, упоредо с пластичним моделовањем својеврсне регионалне космогоније.

Низ примера успешног књижевног експериментисања на фолклорној основи може да буде још продужен. Он потврђује, како је једнодушно запазила критика, "враћање" савременог творца конвенцијама народног казивача, његово органско осећање за оригиналност фолклорног наслеђа. Међутим, најмање можемо да говоримо о простом репродуковању старих уметничких традиција. То се тиче утврђивања новог типа књижевне стварности, која без игнорисања савремених естетичких размера показује живо интересовање за посебне стране фолклорне поетике и у њима садржаним могућностима новаторског тумачења. Није реч ни о имитирању, ни о романтично-илузорном саживљавању са ранијим етапама бугарске уметничке културе, већ о квалитативно новом односу ка проблемима рецепције и актуализовања духовног наслеђа прошлости. Модерни поглед на свет одавно је превладао веру у стара бајковна чуда и чаролије, у реално постојање натприродних бића која постоје у народним предањима и легендама. Изгубивши вредност свог погледа на свет, у савременом књижевном постојању основни елементи фолклорне фантастике се претварају у посебан, метафорички уметнички језик. Постепено на фолклорно-митолошккој генетичној основи израста једна нова симболика која споља упућује на родовски самобитно и јединствено, али реално има богатији суштински смисао, крије сложену етичку и филозофско-психолошку семантику.

Типично за нову бугарску прозу занимање за фантастику мита и фолклора има своје место и у контексту сличних тенденција у светском књижевном процесу. То се односи на естетичку реакцију на бескрвне и анонимне књижевне стандарде, који националне књижевности упућују на безличност. То се односи на откривање средства за активно противљење универзализацији која води ентропији. Насупрот клишеима и шаблонима, насупрот представљачким и тематским стереотиповима разарајуће једнодимензионалног књижевног техницизма и версификаторства, књижевници 20. века успешно супротстављају егзотику и експресију народнопоетске уметничке мистике.

Широко отварање досадашње бугарске књижевности према фолклорно-митолошким фантазијама у суштини је посебан момент повећаног интересовања за архаичне форме уметничког мишљења уопште, тако карактеристичног за савременог ствараоца, поклапа се са уметничком радозналошћу за житија и апокрифе, предања, историјске хронике и летописе.