Projekat Rastko Skadar: Stanovni�tvo slovenskog porijekla u Albaniji

Miladin Milo�evi�

Uspostavljanje me�udr�avne granice izme�u Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Albanije posle Prvog svetskog rata (1919-1926)

Izvor: "Stanovni�tvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa me�unarodnog nau�nog skupa odr�anog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

I

Ugovorom o miru potpisanim 30. maja 1913. godine u Londonu zavr�en je prvi balkanski rat. Jedna od odredbi Ugovora bila je i priznavanje Albanije kao nezavisne dr�ave, �ime je sankcionisana odluka proaustrijski orijentisanog Nacionalnog kongresa u Valoni koji je 28. novembra 1912. proglasio nezavisnost Albanije. Konferencija ambasadora �est velikih sila (Velika Britanija, Francuska, Rusija, Nema�ka, Austro-Ugarska i Italija) koja je sazvana na inicijativu Edvarda Greja sa ciljem da re�i balkansko pitanje, odnosno da pripremi i diktira uslove mira, donela je ovakvu odluku u pogledu Albanije na predlog Austro-Ugarske, koju su podr�ale Nema�ka i Italija posebno. Ugovor o miru nije predvideo granice kao ni politi�ko ure�enje nove dr�ave za koju su poseban interes ispoljavale Italija i Austro-Ugarska, dve do tada suparni�ke sile koje su dugo vodile borbu za prevlast na tom delu Balkanskog poluostrva.

Vojni uspesi Srbije u prvom balkanskom ratu kao i me�unarodne prilike stvorile su bojazan kod ove dve sile da ona ne dobije izlaz na Jadransko more, a Crna Gora i Gr�ka isuvi�e veliko pro�irenje na ra�un turskih teritorija. To bi zna�ilo ugro�avanje njihove prevlasti na ju�nom Jadranu. Iz tog razloga ove dve sile su u projektu nezavisne Albanije (pregovori ministara Berhtolda i San �ulijana u San Rosore 1912.), iako su tajnim sporazumom bile predvidele njenu deobu, videle jaku branu na Jadranskom moru protiv Srbije, Crne Gore i Gr�ke. U strate�kim Planovima Austro-Ugarske Albanija je trebala da bude klin koji �e "ugro�avati Srbiju i Crnu Goru tim pre �to je osvajanje Sand�aka i zajedni�ka granica ove dve dr�ave zatvarala dalje prodiranje Austrije ka Solunu.^[1]

Londonskim ugovorom o miru, velike sile su dobile pravo da odrede granice nezavisne Albanije. Nije slu�ajno �to je Konferencija ambasadora re�avala pitanje granica Albanije na osnovu elaborata koji su sa�inili predstavnici Italije i Austro-Ugarske.^[2] Austro-Ugarska je �elela Veliku Albaniju koja je prema njenom predlogu krajem 1912. godine trebalo da obuhvati: Pe�, Prizren, Ohrid, �akovicu, Debar, Kor�u i Janjinu, dok je severna granica trebala da ostane ista, dakle Skadar u Albaniji. Italijani su u odnosu na ovaj predlog imali primedbe na ju�ne granice Albanije odakle su nastojali da potisnu Gr�ku, �to dalje od Valone, dok su na severu dopu�tali mogu�nost pro�irenja Crne Gore Skadrom, Medovom i Lje�om.

Pod pritiskom velikih sila srpska vlada je morala odustati od neposrednog izlaska Srbije na more, ali je na ra�un tog odustajanja tra�ila da joj se priznaju teritorije koje je srpska vojska zauzela u Staroj Srbiji i Makedoniji, �to je iznela u svom predlogu re�enja albanskih granica.

Za razliku od austro-ugarskog projekta Velike Albanije kome se energi�no protivila srpska vlada, srpsko-crnogorski predlog re�enja granica Albanije predvi�ao je severnu granicu rekom Ma�om, isto�nu bre�uljcima zapadno od Crnog Drima i ju�nu do Valonskog zaliva. Ovakvim razgrani�enjem Crnoj Gori bi pripao Skadar, Medova i Lje�, a Srbiji De�ani, �akovica, Prizren, Debar i Ohrid. Gr�koj bi po ovom predlogu pripala Ju�na Albanija sa Kor�om, Janjinom i Argirokastrom.

Rusija i Francuska, koje su bile naklonjene Srbiji, u svom predlogu zastupale su srednje re�enje, izme�u austro-ugarskog i srpsko-crnogorskog predloga - granica bi i�la rekom Drinom i Crnim Drimom od Ohrida, a odatle na more na Delvino, s tim �to bi Argirokastro pripao Albaniji a Kor�a Gr�koj.

Spor oko granica Albanije na Konferenciji ambasadora re�en je kompromisom austro-ugarskih gledi�ta 10. aprila za severne i 11. avgusta 1913. godine za ju�ne granice tzv. Londonskim protokolom. Granica je i�la od mora rekom Bojanom do Skadarskog jezera, �ime su Skadar i Tarabo� pripali Albaniji, dok su Plav, Gusinje, Pe� i De�ani, �akovica, Prizren, Debar i Ohrid ostali izvan granica Albanije. Kor�a, Valona i ostrvo Saseno pripali su Albaniji.^[3] Za rad na terenu na trasiranju granice, bile su odre�ene dve me�unarodne komisije, jedna za granicu sa Crnom Gorom i Srbijom, druga za granicu sa Gr�kom. Nakon dvomese�nog rada na terenu komisije su potpisale zavr�ni protokol o svojim radovima 17. decembra 1913. godine u Firenci. Granica izme�u Albanije i Crne Gore i Srbije nije bila trasirana, �to �e prilikom trasiranja granica nakon Prvog svetskog rata imati za posledicu razli�ita tuma�enja, potpuno opre�na, naro�ito na delu ju�ne granice.

Tokom rada Komisije za razgrani�enje izme�u Albanije i Crne Gore nije bilo nikoga ko bi predstavljao Crnu Goru, osim lica koja su bila odre�ena od strane vlade Crne Gore, na tra�enje Komisije, kao njena pratnja.^[4] Re�enja Komisije po pitanju granica izme�u Albanije i Crne Gore nisu nikada saop�tena vladi Crnje Gore. Granica je najverovatnije povu�ena prema mapi koju je uradio austro-ugarski poslanik na Cetinju baron Gizi, koji je kao ekspert za Albaniju u�estvovao na Londonskoj konferenciji.^[5] Nesuglasice u Komisiji su se javile oko granice u dolini reke Cijevne sa prevojem Predelec, pravcem kojim je bilo mogu�e izgraditi �eljezni�ku prugu koja bi povezivala Metohiju i Podgoricu.

Predstavnici Rusije i Francuske bili su za to da se ta dolina dodeli Crnoj Gori, dok su uz britanski uzdr�ani stav, austro-ugarski, nema�ki i italijanski predstavnici nastojali, u �emu su uspeli, da se ta teritorija dodeli Albaniji. Baron Gizi je po povratku iz Londona na Cetinje govorio kako je njegova zasluga �to je Vrmo� dat Albaniji iz razloga da se omete izgradnja trans-balkanske �eleznice dolinom reke Cijevne, jer je ta pruga za Austro-Ugarsku zna�ila "politi�ku prugu".^[6]

Spor je postojao i oko Tarabo�a, va�ne strategijske ta�ke, koji je za Crnu Goru zna�io obezbe�enje slobodne plovidbe rekom Bojanom. U ovom slu�aju preovladao je austrijski stav i Tarabo� je ostao u granicama Albanije.

Granica izme�u Srbije i Albanije nije povu�ena zbog izbijanja rata. Prakti�no, 1913. godine Albanija je bila razgrani�ena samo sa Gr�kom, dok severne i isto�ne granice (od u��a Bojane do Ohridskog jezera nisu bile trasirane).

U Albaniji verski razjedinjenoj i plemenski podeljenoj nije bilo organizovane dr�avne uprave. Privremena vlada Ismaila Kemalija imala je vlast samo u ju�noj Albaniji dok su u ostalim krajevima upravljali pojedini plemenski prvaci. Krajem 1913. godine za vladara srednje Albanije proglasio se Esad-pa�a Toptani �to je imalo za posledicu oru�ane sukobe sa pristalicama I. Kemalija koji je januara 1914 godine napustio vlast predav�i punomo�ja vlade Me�unarodnoj kontrolnoj komisiji velikih sila formiranoj 29. jula 1913, koja je trebala da vr�i kontrolu nad dr�avnom administracijom i finansijama albanske dr�ave. O�ito su velike sile smatrale da Albanija ne mo�e sama organizovati dr�avnu upravu i da u njoj nema li�nosti �iji bi autoritet okupio sve Albance, dovele su na albanski kne�evski presto nema�kog princa Vilhelma Vida koji je 7. marta 1914. godine formirao vladu u Dra�u pod predsedni�tvom Turkan-pa�e Permetija. U ovoj vladi Esad-pa�a je vodio dva resora - ministarstvo rata i unutra�njih poslova. Ova, uglavnom proaustrijska vlada nije uspela da ostvari vlast u celoj zemlji pa je ubrzo do�lo do ustanka pod vo�stvom mladog turskog oficira Had�i-�amil Fejza, koga je pored Turske pomagala i Italija, jer je ova po dolasku Vida na albanski presto videla te�nju za obezbe�enje austro-nema�ke dominacije u Albaniji.^[7]

Zahteve koje su Italija i Austro-Ugarska postavljale Vidu kao protiv uslugu za pomo�, prva za razne koncesije, druga za akcije protiv Srbije, on nije mogao ispuniti, pa je septembra 1914. napustio Albaniju u kojoj je zavladala anarhija.

Esad-pa�a Toptani svoju politi�ku strategiju zasnivao je na osloncu na Srbiju i Crnu Goru jer je u njima video saveznike protiv austro-ugarske i mlado-turske dominacije u Albaniji. Te�io je za sporazumom sa srpskom vladom, koja je u njemu videla albanskog prvaka sa kojim se mogla sporazumeti u cilju obezbe�enja svojih interesa. Tajni sporazum sklopljen u Ni�u 17. septembra 1914. godine izme�u predsednika srpske vlade Nikole Pa�i�a i Esad-pa�e Toptanija predstavljao je okvir u kome je srpska vlada nameravala da vodi politiku prema Albaniji. Sporazum koji se sastojao iz 15 ta�aka, izme�u ostalog predvi�ao je: uspostavljanje trajnog mira i prijateljstva izme�u dve zemlje, pomo� Srbije u sre�ivanju prilika u Albaniji i u stvaranju zakonodavnog saveta albanskog naroda, osnivanje zajedni�kih predstavni�tava prema drugim dr�avama i zajedni�ku odbranu i saobra�aj, obavezu Esad-pa�e da spre�ava svaku akciju protiv Srbije iz Albanije, razgrani�enje izme�u dve zemlje preko me�ovite komisije Srbije i Albanije, izgradnju jadranske �eleznice do Dra�a, nov�anu pomo� Esad-pa�i, njegovu obavezu da ne�e ni�ta preduzimati protiv ovog sporazuma.^[8]

Po�etkom oktobra 1914. godine Esad-pa�a je povratio vlast i proglasio se za vladara centralne Albanije. Protiv sebe je imao jak proturski pokret sa antisrpskim tendencijama - povratak krajeva koje je oslobodila Kraljevina Srbija u okrilje turske dr�ave. Ovaj pokret ustanak - pomagale su centralne sile smatraju�i da �e se Esad-pa�a prikloniti silama Antante. Na pozive Esad-pa�e koji se na�ao u te�koj situaciji prite�njen ustanicima usledila je vojna intervencija srpskih trupa, nakon napada albanskih �eta na srpsku granicu kod Sv. Nauma, krajem maja 1915. godine. Osvojeni su Elbasan i Tirana, a Esad-pa�a oslobo�en iz opsednutog Dra�a.^[9]

Nakon ovih doga�aja usledio je i drugi tajni sporazum srpske vlade sa Esad-pa�om 28. juna 1915. godine u Tirani. Sporazumom je srpska vlada, izme�u ostalog, garantovala celokupnost albanske teritorije i za�titu od drugih dr�ava. Bila je predvi�ena ispravka granica u korist Srbije kojoj je trebalo pripasti: Podgradec, Golo brdo, Debarska Malesija, Ljuma, Has do Spa�a. Sporazumom je bilo predvi�eno stvaranje realne carinske unije sa Srbijom koja je trebala da pru�i svu pomo� u organizovanju nove vlast. On je za Esad-pa�u zna�io osiguranje vlasti i pozicije kako prema Centralnim silama tako i prema Italiji, dok je za Srbiju obezbe�ivao dominantan uticaj u Albaniji, posebno u odnosu na Austro-Ugarsku i Italiju.^[10]

Austro-Ugarska i Italija, koje su pored ostalih velikih sila garantovale nezavisnost Albanije, pokazale su ve� u po�etku rata svoje prave namere i prema njoj. Italija, iako nije bila u ratu, okupirala je ostrvo Saseno 30. oktobra 1914, a Valonu 26. decembra, dok je Austro-Ugarska u svoje ratne ciljeve uklju�ila osvajanje Albanije. Tajnim Londonskim ugovorom od 26. aprila 1915. godine velike sile garanti albanske nezavisnosti, sankcionisale su deobu Albanije. Italiju je za pristupanje silama Antante bilo obe�ano, pored ju�noslovenskih teritorija, suverenitet nad ostrvom Sasenom i Valonom sa zale�em do reke Voju�e na severu i istoku i do severne granice oblasti Himara na jugu. Ugovor je predvi�ao i obrazovanje autonomne, neutralne dr�ave u centralnoj Albaniji pod protektoratom Italije, koja bi je zastupala u inostranstvu. Severna i ju�na Albanija bile su predvi�ene za deobu izme�u Srbije i Crne Gore, odnosno Gr�ke. Sa druge strane Centralne sile su Gr�koj za neutralnost nudile ju�nu Albaniju. Ubrzo posle okupacije Srbije usledila je januara 1916. i okupacija severne i srednje Albanije od strane austro-ugarskih trupa. Sa srpskom vojskom povukao se i Esad-pa�a sa svojim pristalicama. Dve suparni�ke sile Austro-Ugarska i Italija, nastojale su da sankcioni�u ste�ene pozicije. Dok je glavno komanduju�i austro-ugarskih trupa u Albaniji januara 1917. u deklaraciji tvrdio da se Austro-Ugarska bori za Albaniju kojoj �e jednoga dana dati autonomiju pod protektoratom Austro-Ugarske, italijanski general �acinto Ferero je 3. juna 1917. u Argirokastru izdao proglas kojim progla�ava jedinstvo i nezavisnost Albanije "pod egidom i za�titom Kraljevine Italije".^[11]

Nakon povla�enja austro-ugarske vojske, Albaniju su novembra 1918. godine okupirale italijanske, francuske i srpske trupe. Iako je srpska vojska prva u�la u Skadar morala ga je ubrzo napustiti prema sporazumu Saveznika. Italijani su nakon toga u Skadru razvili jaku propagandu protiv Srbije. Tu su se okupljali emigranti sa Kosova i pristalice zba�enog crnogorskog kralja Nikole koje su Italijani obilato pomagali.

U stvaranju nove dr�ave na Balkanu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Italija je videla smetnju svojim osvaja�kim pretenzijama na isto�nim obalama Jadranskog mora. Te pretenzije su direktno ugro�avale novostvorenu dr�avu Kraljevinu SHS koja je od po�etka svog postojanja vodila politiku suzbijanja uticaja i dominacije Italije na Balkanu. Suprotnosti dve politike najvi�e su se ispoljile u Albaniji na �iji deo teritorije je Italija ra�unala na osnovu tajnog Londonskog ugovora.

II

Albanija, formalno stvorena odlukom Londonske konferencije 1913. godine, ostala je prakti�no neostvaren projekt zbog izbijanja rata. Iz tog razloga se na Konferenciji mira u Parizu 1919-1920. godine raspravljalo - da li je obnoviti, u kojim granicama i da li joj ograni�iti suverenitet.

Na po�etku rada Konferencije mira, kada su izno�eni zvani�ni stavovi o pojedinim pitanjima, stav Delegacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u pitanju Albanije, bio je da je treba uspostaviti kao nezavisnu dr�avu sa granicama iz 1913. godine.^[12] "Me�utim u slu�aju da Konferencija bude smatrala da u tom pitanju ne mo�e da primeni odluke donete u Londonu 1913. godine i da bude voljna da prizna nekoj stranoj dr�avi pravo na okupaciju ili protektorat na �itavoj ili delu re�ene teritorije obavezni smo da izjavimo da pridr�avamo sebi pravo da za�titimo svoje �ivotne interese u tim predelima, posve�ene kroz trinaest stole�a susedstva i zajedni�kog �ivota s albanskim plemenima zahtevaju�i iste privilegije za na�u dr�avu."^[13] Ovakav stav je zvani�no iznet i pored toga �to su u aktu �efa Srpske vojne misije u Parizu, generala Petra Pe�i�a od 1. januara 1919. godine, navedeni brojni razlozi da je ta granica "neprirodna i ne odgovara ni jednom uslovu jedne strategijske granice", i da je bila nametnuta od diplomatije biv�e Austro-Ugarske.^[14]

Zalaganje za nezavisnu Albaniju u granicama iz 1913. godine i zahtev za kompenzacijama u teritorijalnom pogledu u slu�aju nepriznavanja celovitosti nezavisne Albanije, imalo je svoju pozadinu.

Prisustvo Italije u Albaniji i njena ra�irenost da tu i ostane, �to joj je obe�ano tajnim Londonskim ugovorom, kao i njene pretenzije na izvesne jugoslovenske teritorije, tako�e obe�ane istim tajnim ugovorom, bio je �inilac koji je veoma optere�ivao spoljnu politiku novostvorene dr�ave, Kraljevine SHS. Izvesnost da �e Italija jo� vi�e pro�iriti i u�vrstiti svoje prisustvo i uticaj u Albaniji prouzrokovalo je stav jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira u Parizu za nezavisnu Albaniju u granicama iz 1913. godine. To je imalo za cilj da u o�ima javnosti i predsednika Sjedinjenih Ameri�kih Dr�ava Vilsona, a posebno kod albanskih prvaka na koje je Nikola Pa�i�, �ef Delegacije Kraljevine SHS na Konferenciji mira, veoma ra�unao, stvori utisak da se bori i zala�e za prava malih naroda.^[15] Iako je Pa�i� bio uverenja da se nezavisna Albanija iz 1913. ne�e o�uvati,^[16] ovakav manevar bio je poku�aj da se spre�e italijanske pretenzije u Albaniji.

Kako se ra�unalo sa diktatom velikih sila kao i nebrojeno puta do tada, za neostvarenje suvereniteta Albanije, pripremljen je zahtev u pogledu teritorijalne kompenzacije i strategijskog obezbe�enja novom granicom prema mogu�noj ekspanzionisti�koj italijanskoj politici u Albaniji.

Ste�ene pozicije u Albaniji Italija je nastojala da o�uva i preko delegata privremene proitalijanske albanske vlade na Konferenciji mira, koji su u svom memorandumu zahtevali ispravke albanskih granica odre�enih Londonskim protokolom iz 1913. godine, tra�e�i priklju�enje Kosova i Metohije i zapadne Makedonije Albaniji.^[17] Ova italofilska vlada osnovana je uz pomo� Italije u Dra�u 25. decembra 1918. godine (tzv. "Dra�ka vlada") pod predsedni�tvom Turkan-pa�e Permetija koju su podr�avali i sa njom sara�ivali kosovski emigranti.^[18] Uz pomo� vlade Kraljevine SHS memorandum o granicama Albanije podneo je Vrhovnom Savetu i Esad-pa�a. On je u svom memorandumu od 16. aprila 1919. protestovao protiv tajnog Londonskog ugovora i tra�io nezavisnu Albaniju u granicama iz 1913. godine.^[19]

Politiku vlade Kraljevine SHS prema susedima, posebno o pitanjima granica sa njima i problemima koji postoje, Pa�i� je izneo Predsedniku SAD Vudru Vilsonu u razgovoru vodenom aprila 1919. godine u Parizu.^[20] Stav prema Albaniji u pogledu granica, ve� istaknut, ostao je nepromenjen: "�eleli bi da se o�uva na�elo "Balkan balkanskim narodima", i da se Albanskom narodu dade nezavisnost u granicama opredeljenim. Mi smo voljni da u�emo u carinsku uniju s njima, pa voljni smo da stupimo i u savez radi zajedni�ke odbrane ako oni �ele. - Ali Protektorat Italije ili ma koje druge dr�ave zna�io bi stvarati nemir na Balkanu. Zna�ilo bi stvarati drugu Bosnu i Ercegovinu, koja bi o�ito bila ognji�te nesigurnosti i nemira."

Pa�i� je insistirao na na�elu "Balkan balkanskim narodima", ba� na onom iznetom u Vilsonovim poznatim principima, kojih se, �to je vreme brzo pokazalo nije pridr�avao ni sam Vilson, priznaju�i javnom deklaracijom od 23. aprila 1919. Valonu Italiji, �ime je naru�en integritet Albanije. Tada je bilo jasno da se ne�e sa�uvati nezavisna Albanija, pa je Delegacija Kraljevine SHS iznela svoje teritorijalne zahteve u pogledu severne Albanije, do desne obale reke Drima, na teritorije koje su 1913. godine pripale Albaniji. Nastupio je trenutak kada je Delegacija Kraljevine SHS, pored Rije�kog pitanja, morala da, na insistiranje Andrije Radovi�a �lana Delegacije Kraljevine SHS iz Crne Gore, brani svoje teritorijalne zahteve u pogledu severne Albanije a Skadra posebno.^[21]

Pa�i�, dobro upoznat sa agitacijom Italije u Albaniji i me�u emigrantima iz Kraljevine SHS^[22] kojima je obe�avala da �e tra�iti da se uspostavi Albanija u etnografskim granicama a ukoliko Kosovo pripadne Srbiji, stvori�e pokret koji �e tra�iti njegovu autonomiju pod Srbijom, dao je instrukcije ministarstvu u Beogradu kako se tome suprotstaviti kao i nadiranju italijanske vojske^[23] Po njegovom mi�ljenju to su mogli spre�iti sami Albanci. "Ukoliko to ne urade", smatrao je Pa�i�, "italijanska okupacija se izvodi po njihovoj �elji". Da bi se spre�ilo italijansko osvajanje trebalo je pokrenuti albanska plemena, koja su u blizini granice, da tra�e od Konferencije mira da se ujedine sa Srbijom, odnosno sa Kraljevinom SHS. U tom slu�aju trebalo je obe�ati svakom fisu, da �e se upravljati prema njihovim obi�ajima i da �e u�ivati izvesnu autonomiju. "Na�u pak granicu, koju smo sporazumno utvrdili sa Esad-pa�om �uvajte na�om vojskom i ne dajte da prelazi preko nje ni Arnautima ni Italijanima",^[24] poru�ivao je Pa�i� ministarstvu, preporu�uju�i da se dejstvuje me�u Esadovim ljudima da protestuju protiv Italijana i da tra�e federaciju sa Srbijom ako im se misli nametati Protektorat Italije.

Veliki broj plemenskih prvaka, uglavnom katoli�kih plemena, severne Albanije prema Pa�i�evim instrukcijama tra�io je ujedinjenje sa Kraljevinom SHS izja�njavaju�i se protiv mandata i italijanske okupacije. U svojim molbama upu�enim Konferenciji mira, od februara 1919. do marta 1920. godine, kojim su tra�ili ujedinjenje sa Kraljevinom SHS navodili su pre svih ekonomske i politi�ke razloge. "... Nalaze�i se u ovim kr�evitim gorama pre, a i sada na� jedini izvor za opstanak jeste na�a stoka, koja nas ne bi mogla izdr�avati bez ravnica i polja Kraljevine Srbije, te nam je i opstanak onemogu�en bez nje. Zato molimo pretpostavljene srpske vlasti, da se ova na�a �elja i molba dostaviti svima nadle�nim vlastima, pa i Gospodinu Ministru Predsedniku i molimo da nas uzme u svaku za�titu kao svoje lojalne i ispravne gra�ane. A mi se obavezujemo, da �emo svuda i na svakom mestu svom svojom snagom braniti Srpske interese, kao najodaniji i najlojalniji njeni gra�ani koliko nam mo�i i snaga dozvoljava kako materijalno, tako i moralno..."^[25]

Ovakvi i sli�ni razlozi navedeni su u molbama katoli�kih albanskih plemena koja su tra�ila ujedinjenje sa Kraljevinom SHS: plemena Klimenti i Kastrati severno od Skadra, plemena Ga�i, Krasni�i i Bitu�i na desnoj obali Drima, pleme Duka�in u Malesiji na levoj obali, plemena Ljuma (25 sela) i Gora (44 sela) izme�u Crnog Drima i stare granice Srbije, Miriditi (8 barjaka), plemena u Golom Brdu na levoj obali Crnog Drima (32 sela).^[26]

Sa sli�nim zahtevom obratio se Pa�i�u i N. Ivanaj, predsednik kluba "Narodni savez Albanije", delegat politi�ke stranke ameri�kih Albanaca pri Konferenciji mira, u kojima pored zahvalnosti za zauzimanje za nezavisnu Albaniju moli da se, ukoliko se ne sa�uva nezavisna Albanija, odredi privremena granica i povu�e bar onom linijom koja je predvi�ena za Srbiju i Crnu Goru kao eventualna, Londonskim paktom iz 1915 godine, navode�i za to razloge: �to Albanci nemaju poverenja u Italiju, jer ona pod vidom mandata ho�e da italijanizira a kasnije priklju�i Albaniju, �to po Londonskom paktu nema prava na severnu Albaniju i �to plemena Miriditi, Mali i Malesija debarska, ekonomski ne mogu opstati ako se odvoje od Skadra.^[27]

Po njegovom mi�ljenju Albanija nije bila ugro�ena na severu od Kraljevine SHS koja tra�i njenu nezavisnost, nego od Italije i Gr�ke koje idu za njenom podelom,^[28] pa iz tog razloga je apelovao na predsednika Vilsona da uti�e na Italiju da se ugleda na Kraljevinu SHS i da prihvati na�elo potpune nezavisnosti Albanije u �emu le�i uslov mira na jugu Evrope.

Stav Delegacije Kraljevine SHS u albanskom pitanju koji je izlo�en u notama Konferenciji mira, iznet je u Pa�i�evom izve�taju,^[30] od 23. decembra 1919. godine koji je uputio kao "li�no i strogo poverljivo" predsedniku Ministarskog saveta"... pristajemo na nezavisnu Albaniju u granicama koje je Konferencija ambasadora u Londonu 13-te odredila, pod tim uslovima ako Italija napusti Valonu, tj. ako i ona bude primila zaklju�ke ambasadorske Konferencije od 13-te godine.

Ispravka granice prema Srbiji i Crnoj Gori pristajemo da se re�i u sporazumu plemena koja �ive na granici.

Ako Italija i saveznici ne prime u celosti zaklju�ke ambasadorske Konferencije, nego se budu rukovodili paktom Londonskim od 15-te godine, po kome se ustupa Valona sa hinterlandom Italijanima, onda mi tra�imo - kad jedna velika sila dolazi na Balkan u na�e neposredno susedstvo - da dobijemo ja�u strategijsku granicu, koja bi najprirodnija bila glavni Drim od mora do sastava sa Crnim Drimom, a otuda Crni Drim do jedne ta�ke ispod Debra, do utoka reke Zete s leve strane u Crni Drim, a posle vododelnicom da obuhvati celo jezero Ohridsko, koje bi ostalo na na�oj strani.

Po Londonskom paktu, po kojem se Italiji ustupa Valona i daje neki Protektorat na Srednju Albaniju, Severna Albanija namenjena je Crnoj Gori i Srbiji. Mi ne tra�imo severnu Albaniju za sebe, nego tra�imo da se tim plemenima dade pravo samoopredeljenja, da ona sama ka�u da li �ele da se sjedine sa srednjom muslimanskom Albanijom, koja dolazi pod protektorat Italije, ili �ele da obrazuju zasebnu dr�avicu kao neku "tampon dr�avicu" ili �ele da sa pridru�e kao autonomna dr�avica na�oj dr�avi. U svakom slu�aju mi pretendiramo na granicu op�ti Drim i Crni Drim s pomenutom ispravkom.

Me�u prisutnim Albancima u Parizu bilo je vi�e gledi�ta u pogledu albanskog pitanja. Jedni su bili za Italiju na �elu sa Turkan-pa�om Permetijem, i zahtevali su da ona ostane u Valoni na osnovu tajnog Londonskog ugovora iz 1915. i da joj se da Protektorat nad celom Albanijom u granicama iz 1913. odre�enim u Londonu, uz priklju�enje jugoslovenskih krajeva u kojima, po njihovim tvrdnjama Albanci �ine ve�inu.

Druga grupa je tako�e zastupala ideju Velike nezavisne Albanije uz koju je bilo ameri�ko albansko dru�tvo "Vatra".

Tre�u grupu �inili su oni koji su smatrali da je najbolje re�enje tog pitanja - sporazum sa Kraljevinom SHS, nezavisna Albanija prema granicama iz 1913. uz ispravke granice u korist Kraljevine SHS prema �eljama naroda i uspostavljanje nekog saveza - carinske unije, kako bi se obezbedila nezavisnost. Ovo gledi�te zastupale su uz podr�ku Delegacije Kraljevine SHS pristalice Esad-pa�e i protivnici protektorata Italije. Kako je ve�ina tih Albanaca u�ivala finansijske potpore od strane Italije, razumljivo je �to su zastupali njene interese. Usprotiviti se italijanskim pretenzijama i interesima zna�ilo je izgubiti finansijsku pomo�. Mnogi od njih su bili spremni okrenuti le�a Italiji ukoliko bi dobili garancije od Kraljevine SHS za re�enje njihovih, odnosno dr�avnih finansijskih problema u vidu pomo�i, o �emu su pregovarali sa Pa�i�em. Iz tog razloga Pa�i� je tra�io da dr�ava odobri kredit za tu namenu^[31] u visini od dva-tri miliona dinara (albanski prvaci su bili izlo�ili plan da im za dr�avni bud�et treba 100 miliona dinara) sa �ime se saglasila kraljevska vlada. Kako je ubrzo nakon toga doneta odluka o Albaniji, koja je zna�ila odustajanje od uspostavljanja nezavisne Albanije u granicama iz 1913. godine, odustao je od iznete zamisli o radu sa albanskim delegatima u Parizu.^[32]

Naime, memorandumom od 9. decembra 1919. godine, tri velike sile V. Britanija, Francuska i SAD predlo�ile su u pogledu Albanije "da Liga Nacija daje Italiji mandat da administrira nezavisnu dr�avu Albaniju", sa granicama na severu i istoku odre�enim u Londonu 1913. godine dok se na ju�nom delu davalo �iroko zadovoljenje Gr�kim revandikacijama.^[33]

Pored toga bilo je predvi�eno da Italija zadr�i Valonu sa zale�em iz ekonomskih i vojnih razloga.

Kako pregovori po ovom predlogu, izme�u �lanova Vrhovnog saveta i italijanskih delegata, nisu doveli do sporazuma, Italija je memorandumom od 6. januara 1920. tra�ila izvr�enje Londonskog tajnog ugovora.

Na memorandum tri sile od 9. decembra Delegacija Kraljevine SHS je reagovala notom od 8. januara u kojoj osporava predlog kojim se daje mandat Italiji nad Albanijom �ime bi bila ugro�ena dr�ava SHS.^[34] Tra�eno je, iz ekonomskih i strategijskih razloga, ispravka granice iz 1913. u srednjem toku Drima, na Bojani i u pogledu plemena Klementi i Kastrati, po�to je ta granica utvr�ena pod uticajem dve, prema Srbiji neprijateljski raspolo�ene dr�ave - Austro-Ugarske i Nema�ke. Pored zahteva za ispravkom granica, kao najbolje re�enje zastupana je nezavisna Albanija sa granicama iz 1913. godine i sa autonomnom administracijom. Ukoliko bi se na�lo drugo re�enje i ju�ni deo Albanije bio ustupljen drugim dr�avama Delegacija je tra�ila da se Kraljevini SHS dodeli severna Albanija do reke Drima, za �ta su kao razlog navedena istorijska prava jer je Skadar bio prestonica srpskih vladara. Drimska dolina sa Skadrom �ini geografsku i ekonomsku celinu sa Crnom Gorom i pograni�nim krajevima Srbije. Za srednju Srbiju i za Crnu Goru Drimska je dolina jedini direktan i najkra�i put na Jadran. Va�na �eleznica Dunav-Jadran treba da pro�e dolinom Drima. Ambasadorska konferencija u Londonu od 1913. godine priznala je Srbiji to pravo pristupa na more. Na kraju note dat je pristanak da Skadar dobije autonomiju, kako je bilo predlo�eno za Rijeku i Zadar, ali samo u slu�aju ako se Severna Albanija ustupi Kraljevini SHS.

Predla�u�i jedno op�te re�enje jadranskog pitanja Klemenso je, u svojstvu predsednika Konferencije mira, rekao 13. januara 1920. godine Pa�i�u i Trumbi�u, a u vezi sa ustupanjem Rijeke Italiji, slede�e: "Prema tome, dr�ava SHS uspe�e se na vrhunac svoje mo�i, pa jo� kad bude imala Skadar, Drim i Sv. Jovana Medovanskog. Niti (Fran�esko Niti, talijanski predsednik vlade) je bio na to pristao s tim da Italija zadr�i Valonu i da dobije mandat nad Albanijom."^[35]

Najve�e teritorijalno uve�anje Kraljevine SHS u pogledu Albanije, koje je nu�eno od strane Francuske i V. Britanije, sadr�ano je u predlogu �or�a Klemensoa, predsednika francuske vlade, od 14. januara, kojim se poku�avalo re�iti jadransko pitanje. Predlog koji je upu�en Pa�i�u i Trumbi�u predvi�ao je dodelu Rijeke Italiji (i druga mogu�nost da Rijeka do�e pod Dru�tvo Naroda), a Kraljevini SHS severne Albanije do Drima sa Skadrom, kao kompenzacija za Rijeku. Odgovor Delegacije Kraljevine SHS od 20. januara bio je ponavljanje ranijeg zahteva - da Albanija bude autonomna u granicama iz 1913. bez protektorata bilo koje strane sile. Ukoliko bi se delovi Albanije dodelili drugim dr�avama tra�en je deo severne Albanije koji bi imao autonomni re�im.^[36]

Klemenso je na ovakav odgovor kraljevske Delegacije saop�tio da se ne mo�e uva�iti i ukoliko se predlog od 14. januara ne prihvati Francuska i V. Britanija �e ovlastiti Italiju da primeni tajni Londonski ugovor.

Protiv ovakvih re�enja reagovao je predsednik Vilson notom od 10. februara ne daju�i svoj pristanak na re�enje koje negira na�ela zbog kojih je Amerika stupila u rat. Nije bio za deobu Albanije i primenu tajnog Londonskog ugovora. U odgovoru predstavnika vlade Francuske i V. Britanije Aleksandra Milerana i Lojda D�ord�a od 17. 02. re�eno je da su uzeti u obzir jugoslovenski argumenti da ju�ni deo Kraljevine SHS nema izlaz na more i da bi prirodan pristup bio dolina Drima do u��a Bojane. Iz tih razloga u�injen je predlog da se omogu�i Kraljevini SHS izgradnja, pod me�unarodnim jemstvom, �elezni�ke pruge i pristani�ta za saobra�aj ju�nog dela njene teritorije. Vilson je i nakon ovoga �vrsto stajao na gledi�tu (memorandum od 25. februara) da nijedna vlada nema prava da raspola�e teritorijom jednog slobodnog naroda. Energi�no se protivio re�enju po kom bi bila zadovoljena Kraljevina SHS na �tetu Albanije ili Italija na �tetu Kraljevine SHS.

Notom od 6. marta 1920. godine Vilson je saop�tio da se ne bi saglasio ni sa jednim planom kojim bi se kraljevini SHS dala teritorijalna kompenzacija u severnom delu Albanije za ono �to bi joj se oduzelo na drugoj strani. Ovakav stav bio je odgovor na stanovi�te britanske i francuske vlade koje su u Londonskom tajnom ugovoru videle jedinu va�e�u alternativu za re�enje spora ukoliko se ne postigne drugi sporazum.^[37]

Nakon Vilsonovih intervencija vlade Francuske i V. Britanije su odustale od svog projekta �ime je albansko pitanje odvojeno od rije�kog.

Predlozi o podeli Albanije i uvo�enju talijanskog mandata, u Albaniji su propra�eni vidnim nezadovoljstvom, �to je dovelo do sazivanja op�teg nacionalnog kongresa u Lju�nju januara 1920. godine. Zba�ena je "dra�ka vlada" i formirana nova pod Sulejmanom Delvinom. Kongres u Lju�nju je uputio protest Konferenciji mira protiv deobe Albanije, donose�i odluku o proterivanju italijanskog okupatora iz zemlje i protiv aneksionisti�ke politike Kraljevine SHS i Gr�ke. Tra�ena je Nezavisna Albanija "u njenim etnografskim i prirodnim granicama",^[38] �ime je istaknuta ideja Velike Albanije.

U Pa�i�evom li�nom i strogo poverljivom izve�taju predsedniku Ministarskog saveta od 3. marta 1920. godine^[39] u kome izve�tava o sastanku sa Nitijem, izneto je nezadovoljstvo Vilsonovim stavovima u pogledu re�avanja albanskog i rije�kog pitanja. Nitiju je saop�tio stav kraljevske vlade u pogledu Albanije - nezavisna, sa granicama iz 1913. �to odgovara istaknutom principu narodnog samoopredeljenja i onom drugom "Balkan balkanskim narodima" - �to je interes Kraljevine SHS kao vekovnog suseda. U slu�aju odbijanja tih zahteva tra�i�e se radi bezbednosti mira u zemlji bolja strategijska granica koja bi bila Glavni i Crni Drim �to se "sla�e sa izra�enom �eljom naseljenja koje le�i na desnoj obali spomenutih reka". Niti je zastupaju�i interese svoje vlade odgovorio da se oni ne mogu odre�i Valone i njene okoline koja im je data u njihov suverenitet a �to se ti�e mandata on im je ponu�en i ne bi se protivili da se on da nekoj neutralnoj dr�avi. Nezadovoljstvo Vilsonovim stavovima je o�ito kad ka�e "Iz odgovora Vilsonovog vidi se da se on tome ne protivi [Valona Italiji, Argirokastro, Gorica (Kor�a) Gr�koj], ali se protivi da nam se ustupe teritorije koje su nam ponudile Engleska i Francuska u poznatom ultimatumu."

"Vilson u ime principa nacionalnosti protivan je da se nama pridru�e ona slaba plemena, koja tra�e da ostanu s na�om dr�avom u zajednici, a prima i daje Italiji koja je najopasnija ne samo za Albaniju nego za ceo Balkan da ostane u Valoni, i poverava joj da ure�uje albansku dr�avnu administraciju, i daje Gr�koj Argirokastro pa i Goricu, gde ima pomalo i na�eg elementa. A samo na�oj dr�avi ne dozvoljava da dobije Skadar, koji �ivi i mo�e da se razvija samo u na�oj zajednici, i pristaje da nam se i Fiuma (Rijeka) istrgne iz zajednice radi Italije."

Pa�i� je procenjivao da nakon ovakvog razvoja doga�aja "Treba poku�ati sve �to nam stoji na raspolo�enju te da spasavamo Skadar i desnu stranu Glavnog i Crnog Drima", predla�u�i da se pokrenu sva albanska plemena koja su protiv italijanskog mandata, da protestuju kod Vilsona i Konferencije i da tra�e da sami ure�uju svoju zemlju i da se spremaju na oru�ani otpor.

Nezadovoljstvo albanskog stanovni�tva okupacijom italijanskih trupa je usledilo nakon rata, podr�avala je vlada Kraljevine SHS jer je okupaciju Albanije smatrala kao najve�u opasnost po svoju egzistenciju. Italijani su iz Albanije pokretali crnogorsko i makedonsko pitanje kao i ideju o Velikoj Albaniji. "Mi smo protiv njih vodili �as potajnu �as javnu akciju, pridobijaju�i za pare arbana�ke prvake i slu�e�i se idejom "nezavisne Albanije" i "Balkan balkanskim narodima".^[40] Do kraja juna italijanske trupe su od strane ustanika istisnute iz Albanije i zadr�ale su samo ostrvo Saseno.

Dok je vlada Kraljevine SHS pomagala pokret Albanaca, posebno pristalice Esad-pa�e^[41] i Miridite, za isterivanje italijanskih trupa iz Albanije, dotle je italijanska vlada svesrdno pomagala i podsticala akciju proterivanja jugoslovenskih jedinica koje su se nalazile u grani�nom pojasu do demarkacione linije koju su posele krajem 1918. godine. Sredinom avgusta jugoslovenske jedinice su bile potisnute ali su se ubrzo posle protivnapada vratile na istu liniju^[42]

Poku�aj Delegacije Kraljevine SHS na Konferenciji mira da Vilson uva�i njene argumente u pogledu re�avanja albanskog pitanja bio je i memorandum Andrije Radovi�a koji je u ime Delegacije predao savetniku ameri�ke ambasade u Parizu za predsednika Vilsona 29. marta 1920. godine.^[43] Pored ve� poznatog stava o albanskom pitanju u memorandumu su izneti i odgovori na Vilsonove primedbe koje je imao na predloge Francuske i britanske vlade, iznete u januaru i februaru, u pogledu re�avanja albanskog pitanja. Osnovno na�elo izlo�eno u memorandumu je nezavisna Albanija iz 1913. godine. Ukoliko se ostvari, tra�i�e se ispravka granice. Ako se donese suprotna odluka, pa se deo Albanije da Italiji i Gr�koj, navedeni su ekonomski, geografski, etni�ki i istorijski razlozi da se severna Albanija poveri jugoslovenskoj upravi. Posebno je obrazlagao pitanje Skadra za koji se posebno borio da pripadne Kraljevini SHS - "Istorijski, sjeverna je Albanija kolijevka srpske dr�ave. Prijestonica prvog krunisanog srpskog kralja bila je u Skadru, za koji narodna predanja vezuju najintimnijim vezama du�u na�eg naroda. Skadar su u stvari poarnautili Turci po�to su ga osvojili od Srba."

Ovo obra�anje Vilsonu nije dalo rezultata jer je on bio izri�ito protiv ustupaka Kraljevini SHS na ra�un Albanije, zastupaju�i princip narodnosti u konkretnom slu�aju. Pored toga Delegacija je shvatala da Vilson ne namerava da jadransko pitanje re�i u korist Kraljevine SHS.^[44]

Poku�aj re�enja jadranskog pitanja nastavljen je u direktnim italijansko-jugoslovenskim pregovorima izme�u ministara dveju zemalja Ante Trumbi�a i �aloje, 13. i 14. aprila 1920. koji nisu doneli rezultata, kao ni pregovori od 11. maja u italijanskom gradi�u Palanza izme�u Pa�i�a i Trumbi�a sa jugoslovenske i �aloje i Garabsoa sa italijanske strane, ovog puta zbog pada Nitijeve vlade. Pitanje i Status Rijeke re�eni su Rapalskim ugovorom od 12. novembra 1920. dok je re�avanje albanskog pitanja nastavljeno u Konferenciji ambasadora u Parizu koja je re�avala pitanja proistekla iz rada Konferencije mira.

III

Oktobra 1920. albanska vlada podnela je memorandum za prijem Albanije u Dru�tvo Naroda. Negativno mi�ljenje potkomisije, formirane da prou�i taj zahtev, nije uticalo na odluku Skup�tine Dru�tva Naroda koja je Albaniju primila za svog dana 17. decembra 1920. godine. Albanija je primljena u Dru�tvo Naroda na predlog lorda Roberta Sesila iako nije imala svoje granice niti je bila me�unarodno priznata.^[45] Kraljevina SHS i Gr�ka istupile su sa tezom da Albaniji nije utvr�ena politi�ka bitnost u �emu ih je podr�ala Francuska. Prilikom glasanja delegacija Kraljevine SHS dala je svoj glas za prijem Albanije u Dru�tvo Naroda. Vlada Kraljevine SHS u memorandumu od 12. jula 1921. godine podnetom Konferenciji ambasadora izlo�ila je svoj stav u pogledu zahteva za ispravkom granice prema Albaniji. Tra�ena je ispravka granice koja treba da ide planinskim vencem ju�no i zapadno od Ohridskog jezera, zatim vododelnicom Crnog Drima, vododelnicom Drima do u��a kod Lje�a. Razlozi navedeni za takav zahtev bili su ekonomski, istorijski, etnografski, geografski, bezbedonosni.^[46] Delegati Albanije zahtevali su da o njenim granicama odlu�uje Dru�tvo Naroda navode�i razloge za taj zahtev: �to Konferencija ambasadora na osnovu ugovora o miru ima da se bavi regulisanjem odnosa izme�u biv�ih zara�enih zemalja, a Albanija nije bila protiv Srbije i Gr�ke, �to bi Dru�tvo Naroda izgubilo od zna�aja ako bi o ovom pitanju odlu�ivala Konferencija i �to albanski narod ima ve�e poverenje u Dru�tvo Naroda.

Protiv ovakvog zahteva izjasnili su se delegati Kraljevine SHS i Gr�ke. Glavni izvestilac po ovom pitanju, engleski delegat Fi�er, smatrao je da je to pitanje u nadle�nosti Konferencije, pa je na njegov predlog Skup�tina Dru�tva Naroda donela Rezoluciju 2. oktobra 1921. godine, kojom je Konferencija ambasadora dobila pravo da utvrdi albanske granice.^[47]

Dok se pitanje o re�avanju granica Albanije nalazilo pred Konferencijom ambasadora tiranska vlada je nastojala da incidente na jugoslovensko-albanskoj granici tokom 1921. godine, koji su izazvani upadom ka�aka iz Albanije,^[48] prika�e kao zavojeva�ke namere Kraljevine SHS. U tome je obilato pomagana od strane Italije, koja je vojni�ki bila potisnuta iz Albanije, osim sa ostrva Saseno, koje je prema italijansko-albanskom sporazumu od 2. avgusta 1920. pripalo Italiji. Ona je svoju politiku prema Albaniji prilagodila novonastaloj situaciji. To je bila politika "mirnog prodiranja" ekonomskom i politi�kom akcijom �to je doprinelo da njene pozicije oja�aju na ra�un jugoslovenskih.^[49]

Trupe Kraljevine SHS bile su na polo�ajima demarkacione linije odre�ene 1918. godine, preko granice Albanije iz 1913. godine, �ekaju�i odluku o granicama. Sukob sa Albanijom zbog upada ka�aka poslu�io je predsedniku tiranske vlade, poznatom italofilu Ilijas Vrioniju, da 18. marta 1921. godine tra�i od Dru�tva Naroda da jugoslovenske i gr�ke trupe evakui�u okupiranu albansku teritoriju. U telegramu koji je uputio Glavnom Sekretarijatu Dru�tva Naroda izlo�io je bedno stanje izbeglica sa okupirane teritorije. Vlada Kraljevine SHS preko diplomatskih predstavnika u Parizu i Londonu nastojala je da se kod doti�nih vlada uti�e da odluku o granicama ne donosi Dru�tvo Naroda ve� Konferencija ambasadora. Skup�tina Dru�tva Naroda raspravljala je o albanskom zahtevu 25. juna kada je doneta odluka da �e se o pitanju albanskih granica baviti Konferencija ambasadora. Ovo nije zadovoljilo albanskog delegata koji je tra�io da se odluka promeni navode�i da Konferencija ambasadora nije kompetentna da re�ava pitanja granica. Preporu�eno je obema dr�avama, u duhu Pakta Dru�tva Naroda, da se uzdr�avaju od bilo kog akta koji bi imao za posledicu naru�avanje toka procedure. Dru�tvo Naroda je uzelo obavezu da �e o ovome voditi posebnu brigu kao i odbrani albanske nacije.^[50]

Koriste�i se ovim albanski delegat Fan Noli uputio je 7. jula notu Dru�tvu Naroda u kojoj ga obave�tava da su plemena Ga�i i Krasni�i okupirana od strane srpskih trupa, negiraju�i izjave delegata Kraljevine SHS koji je tvrdio da su te oblasti okupirane ranije na izri�itu molbu i tra�enje tih plemena.^[51]

Avgusta meseca 1921. godine katoli�ko pleme Miriditi digao se na ustanak protiv tiranske vlade. Na skup�tini plemenskih prvaka doneta je odluka o otcepljenju i progla�enju nezavisne "Miriditske Republike" sa Mark �onijem na �elu, ro�akom Bib Dode poznatog miriditskog prvaka.^[52] Separatisti�ke te�nje Miridita sa kojima je srpska vlada i ranije imala dobre odnose, u�ivale su podr�ku vlade Kraljevine SHS koja je sa miriditskim prvacima potpisala ugovor o saradnji polovinom 1921. godine: "Bilo je predvi�eno obrazovanje slobodne miriditske dr�ave, koju �e braniti vojne snage SHS i �ije �e interese u inostranstvu zastupati vlada u Beogradu".^[53]

"Miriditska Republika" je bila prilika da se u severnoj Albaniji obezbedi ranije definisano "jedno gnezdo albanske nezavisnosti" radi za�tite od prodora Italije, kako je zami�ljao Pa�i�.^[54]

Usledili su napadi tiranskih trupa na Miridite u cilju ugu�enja ustanka. Istovremeno, tiranska vlada je obavestila Dru�tvo Naroda o tome, optu�uju�i Kraljevinu SHS za otcepljenje Miridita, po�to je ona taj pokret pripremala. Na sednici Dru�tva Naroda u septembru, kada je raspravljano o tim doga�ajima, delegat vlade Kraljevine SHS pobio je albanske optu�be, a �albe tiranske vlade su tada odbijene kao neta�ne tendenciozne.^[55]

Sa jugoslovenske strane tra�eno je od Skup�tine i Saveta Dru�tva Naroda da se u Albaniju po�alje jedna komisija koja �e utvrditi stanje u Albaniji i odnos stanovni�tva prema tiranskoj vladi i odnos tiranske i miriditske vlade. Ovo je tra�eno iz razloga �to je osporavano od albanske strane da miriditski pokret postoji. Zahtevano je od Konferencije ambasadora da granice odredi nakon izve�taja komisije. Savet Dru�tva Naroda doneo je odluku da se komisija po�alje, ali posle odluke o granicama i to na predlog Italije.^[56]

Tiranska vlada je i dalje plasirala vesti u stranu javnost o ume�anosti Kraljevine SHS u miriditski pokret, istovremeno koncentri�u�i trupe na demarkacionoj liniji prema polo�aju Velikog i Malog Kal�erita u oblasti Lurije i Tedrine.^[57] Krajem septembra napadnute su jugoslovenske jedinice u tom delu i potisnute na podru�je Arasa, a Dru�tvu Naroda je i ovo predstavljeno kao napad jugoslovenskih trupa.^[58] Tiranska vlada je nastojala da posedne svojim trupama ove polo�aje koji su joj prema granicama iz 1913. pripadali. Jedinice vojske Kraljevine SHS su nakon nekoliko nedelja, krajem oktobra 1921, povratile izgubljene polo�aje i ponovo zaposele demarkacionu liniju.^[59]

Tiranska vlada je ove doga�aje predstavila kao op�tu ofanzivu jugoslovenskih trupa radi osvajanja cele Albanije. I pored nastojanja Kraljevske vlade da se ove vesti demantuju, Lojd D�ord� je, na osnovu optu�bi od strane tiranske vlade, 8. novembra tra�io da se odmah sazove Savet Dru�tva Naroda zbog stalnog napredovanja jugoslovenskih trupa u severnoj Albaniji. Tra�io je da Dru�tvo Naroda ispita situaciju i preduzme odgovaraju�e mere.^[60]

Na tra�enje poslanika iz Londona, povodom koraka Lojda D�ord�a, Pa�i� ga je obavestio 8. novembra da "Na�a vojska ne �ini nikakva osvajanja u Albaniji. To su samo tendenciozne vesti na�ih protivnika. Mi smo samo retablirali demarkacionu liniju koju su pre nekoliko nedelja Arbanasi povredili, zauzev�i neke pozicije na njoj."^[61] Pa�i� je negirao izve�taj britanskog predstavnika o Albaniji, da su jugoslovenske trupe zauzele Luriju i Oro� navode�i da, ako su organi tiranske vlade proterani iz tih mesta, to nisu u�inile na�e trupe koje uvek stoje na demarkacionoj liniji nego to su Arbanasi koji nisu ni priznavali tiransku vladu..."^[62]

O tiranskim optu�bama, koje su navele englesku vladu da tra�i hitan saziv Saveta Dru�tva Naroda, raspravljano je na sednici Saveta od 17. do 19. novembra 1921. godine. Britanski delegat Fi�er u svom izlaganju uzeo je u za�titu Albaniju izjavljuju�i uverenje engleske vlade da albanski narod �eli jedinstvenu dr�avu i da doga�aji koji su se zbili na jugoslovensko-albanskoj granici prete me�unarodnom miru. Leon Bur�oa, francuski delegat, bio je naklonjen Kraljevini SHS, tvrde�i da trupe Kraljevine SHS nisu prelazile demarkacionu liniju, dok su oru�ane bande sa albanske strane to �esto radile. Rezolucijom koja je doneta 19. novembra, Savet Dru�tva Naroda preporu�io je potrebu po�tovanja albanskih granica, po kojima je doneta odluka 9. novembra, i prihvatio uveravanja data od predstavnika dveju dr�ava da �e �iveti u dobrim odnosima i da ne�e izazvati ili odr�avati kakav pokret koji bi remetio mir susednih dr�ava. Pored toga, Anketnoj komisiji koja je bila upu�ena u Albaniju date su instrukcije: da podnese izve�taj Savetu o povla�enju trupa obe dr�ave sa demarkacione linije i da u�ini potrebna osiguranja protiv lokalnih pokreta koji bi poremetili unutra�nji mir Albanije.^[63]

Anketna komisija je stigla u Dra� 19. novembra a potom u Tiranu, gde je zadr�ana vi�e dana, �to je Pa�i� tuma�io namerom tiranske vlade da je zadr�i da ne ide u Miridite dok ne ugu�i miriditski ustanak.^[64] Tiranska vlada je bez milosti gu�ila ustanak Miridita pa je veliki broj porodica potra�io spas prelaskom granice u Kraljevinu SHS. Pa�i� je insistirao preko poslanika u London kod engleske vlade da uti�e na Komisiju da odmah ide u Miridite na �ta je dobijen odgovor da je to Komisija Dru�tva Naroda i da se kod njega interveni�e po tom pitanju. Krajem novembra ugu�en je Miriditski ustanak i kada je sve bilo mirno tiranska vlada je odvela Komisiju 9. decembra u Miridite. Ve�ina miridistkih prvaka prebegla je u Kraljevinu SHS kao i Mark �oni koji je krajem novembra pre�ao u Prizren. Anketna komisija je imala zadatak da nadgleda uspostavljanje mira i da utvrdi neutralnu zonu u okviru koje je Komisija za razgrani�enje trebala da odredi grani�nu liniju.^[65]

Dok je vojni sukob trajao na granici, Konferencija ambasadora je raspravljala o granicama Albanije. Sredinom avgusta 1921. godine delegati velikih sila, �lanovi Konferencije ambasadora imali su stavove svojih vlada u pitanju albanskih granica.^[66] Engleski delegat Temperlej bio je sklon da se pored nezavisnosti Albanije, u�ine ustupci Gr�koj (Argirokastro), a da Kraljevina SHS dobije ispravke granice kod Debra (Put Struga-Debar ostao bi Kraljevini SHS), Prizrena (pleme Gora Kraljevini i granica na Koritniku i Pa�triku) i kod Skadarskog jezera (da se granica pomeri na istok na Vele�iko a odatle do sastava Hotskog i argistratskog zaliva). Francuski delegat Laro� zastupao je stanovi�te da priznaju granice iz 1913. sa nekim ispravkama u korist Kraljevine SHS a ukoliko bi se Grcima dodelio Argirokastro, Kraljevini treba ustupiti dolinu Drima, kuda bi mogla biti izgra�ena �eleznica za koju su i sami Francuzi pokazivali interes. Laro� je u razgovoru sa poslanikom Jovanovi�em sugerisao da se prihvati rektifikacija granice jer je isklju�eno da �e Kraljevina SHS dobiti ono �to tra�i, napominju�i mu da je povoljan momenat za re�enja albanskog pitanja u korist Kraljevine ispu�ten na Konferenciji mira.^[67] Italijanski delegat Gali bio je za granice Albanije iz 1913. uz mogu�nost manjih ispravki u korist Kraljevine SHS. O ostrvu Sasenu nije govorio smatraju�i da ga je Italija dobila od Albanije, sa �ime su se solidarisali Francuzi.

U pogledu ekonomskih povlastica u severnoj Albaniji u prvom redu za izgradnju �eleznice i pristani�ta na moru, italijanski grof Sforca je decembra 1920. izjavio poslaniku Antonijevi�u u Rimu, da bi Italija podr�ala takve zahteve pod uslovom da u gra�enju �eleznice i pristani�ta uzmu udela i italijanski kapital i italijanski in�enjeri i radnici, uz napomenu da taj razgovor ostane u tajnosti.^[68]

Italija je septembra 1921. godine predlagala britanskoj vladi izmenu nota u kojima bi se reklo, da ukoliko se poka�e da Albanija ne mo�e da opstane sama da joj Velika Britanija prizna Protektorat nad njom, �to je lord Kerzon odbio.^[69] Kako Italija nije htela da odustane od agresivne politike prema Albaniji, uputila je nov predlog britanskoj vladi, kojim tra�i primenu tajnog londonskog ugovora iz 1915. godine o deobi Albanije �to je tako�e odbijeno.^[70] Britanski Protektorat nad Albanijom, kao za�titu od Italijanskog uticaja, tra�ili su delegati albanske vlade, ali su nai�li na energi�no odbijanje uz obe�anje da �e ih London uzeti u za�titu.^[71] Time je Velika Britanija stala u odbranu integriteta Albanije, istina delimi�no, jer jo� nije bilo re�eno pitanje ustupaka Gr�koj na ra�un Albanije.

Ovakav tok re�avanja pitanja albanskih granica bio je poznat vladi Kraljevine SHS pa je 2. oktobra 1921. godine uputila notu Konferenciji ambasadora u kojoj je izlo�en razvoj doga�aja na Balkanu, posebno u Albaniji u bliskoj pro�losti, stavljaju�i do znanja da vladu Kraljevine SHS ne�e vezati re�enje pitanja granica koje dolazi u prvi red svake dr�ave, bez njenog u�e��a i bez njenog pristanka. �to se ti�e protektorata, nagla�eno je da ga ne mo�e prihvatiti bez obzira ko bio u pitanju. Vlada je apelovala na saveznike da prilikom odre�ivanja granica uzmu u obzir "�elje hri��anskih plemena kojima su na �elu Miriditi i Ma�ani"^[72]

Incidenti na jugoslovensko-albanskoj granici svakako su doprineli da predstavnici V. Britanije, Francuske, Italije i Japana donesu kolektivnu notu o "integritetu i neotu�ivosti arbana�kih granica" i o "strategijskoj sigurnosti Italije", koju su podneli kraljevskoj vladi 7. novembra 1921. godine, dva dana pre odluke o granicama Albanije.^[73] U noti se ka�e da je na osnovu dobijenih izve�taja vlada Kraljevine SHS preduzela vojne operacije protiv Albanije i da su njene trupe u�le u Albaniju, �to velike sile ne mogu prihvatiti kao opravdano i ponovo insistiraju da se vlada Kraljevine SHS uzdr�i od vojnih operacija prema Albaniji i da naredi da se povuku njene trupe koje su pre�le granicu.

U svom odgovoru vlada Kraljevine SHS je negirala navode da je njena vojska pre�la granicu, pravdaju�i svoju akciju zauzimanjem demarkacione linije koju povre�uju Albanci vrlo �esto svojim upadima pale�i i pusto�e�i sela, ubijaju�i predstavnike dr�avnih organa i odvode�i stoku koju na�u. Nagla�eno je da je kraljevska vlada tra�ila vi�e puta od velikih sila da obrazuju anketnu komisiju koja �e utvrditi �injenice, ali ona nije bila obrazovana.^[74]

U takvim okolnostima Konferencija ambasadora velikih sila donela je 9. novembra 1921. odluku o granicama Albanije. Odlukom je potvr�ena granica utvr�ena 1913. na Konferenciji ambasadora u Londonu. U njoj je, pored ostalog, izneseno "da je Komisija za razgrani�enje koja je sastavila zavr�ni Protokol svojih radova u Florenciji (Firenci), 17. decembra 1913. godine na terenu utvrdila ju�ne granice Albanije",^[75] �to �e u daljem radu na razgrani�enju izazvati razli�ita, potpuno suprotna mi�ljenja u pitanju granice na tom delu teritorije.

Odlukom od 9. novembra grani�na linija iz 1913. godine pretrpela je izvesne ispravke iz ekonomskih, strategijskih i saobra�ajnih razloga. Kraljevina SHS dobila je ispravku granice kod Prizrena, dobiv�i gorski i haski srez i kod Debra. Albanija je dobila mesto Lin na Ohridskom jezeru koje je po Londonskom protokolu pripadalo Srbiji. U oblasti severoisto�no od Skadra ostavljena je mogu�nost ispravke Londonske linije radi za�tite i ekonomskih interesa Skadra sa jedne i Podgorice sa druge strane.

Konferencija ambasadora je ovom odlukom priznala Albaniju kao zavisnu i suverenu dr�avu, dok je Italiji, umesto ranijih obe�anja, priznat specijalni interes za odr�avanje albanske nezavisnosti.^[76]

Uz odluku o granicama, vladi Kraljevine SHS upu�ena je preko Poslanstva u Parizu i nota u kojoj Konferencija ambasadora saop�tava da ne �eli ulaziti u diskusiju oko argumenata iznetih u noti od 2. oktobra, na kojima kraljevska vlada bazira svoje zahteve, podse�aju�i je da je pristala na rezoluciju Dru�tva Naroda od 2. oktobra 1921, kojom su, pored ostalog, savezni�ke sile ovla��ene da donesu odluku o granicama Albanije. Istovremeno poziva vladu Kraljevine SHS da bez odlaganja evakui�e teritorije koje su pripale Albaniji. U dve protestne note upu�ene Konferenciji ambasadora, vlada Kraljevine SHS je izrazila neslaganje �to je odluka doneta bez u�e��a njenih predstavnika i zbog dodeljivanja mesta Lin Albaniji, ali je izrazila spremnost da evakui�e trupe sa teritorije dodeljene Albaniji.^[77]

Neuspeh "Miriditske republike", optu�be Dru�tvu Naroda zbog vojnog anga�ovanja trupa Kraljevine SHS na granici prema Albaniji, kao i deklaracija velikih sila kojom se �titi integritet i neotu�ivost albanskih granica i strategijska sigurnost Italije na tom prostoru, zna�ili su gubljenje pozicije Kraljevine SHS u re�avanju albanskog pitanja, sa jedne, i stvarni uspeh italijanske politike ka razvijanju njenog uticaja u Albaniji, sa druge strane.

Odluku Konferencije ambasadora o granicama Albanije imala je da na terenu sprovede Me�unarodna komisija za razgrani�enje sa Albanijom, �iji su �lanovi bili komesari velikih sila, koji su mogli od zainteresovanih dr�ava uzeti po jednog konsultativnog �lana, �to je i u�injeno. Predsednik Komisije bio je italijanski komesar, general Enriko Telini.^{[78 ]}Komisija za razgrani�enje sa Albanijom sastala se po�etkom januara 1922. godine u Parizu, gde je dobila instrukcije za rad od Konferencije ambasadora. Prva sednica Komisije sa delegiranim komesarima Kraljevine SHS, Gr�ke i Albanije odr�ana je 7. februara 1922. u Italijanskom vojno-geografskom institutu u Firenci, kako bi se upoznala sa materijalima Komisije za razgrani�enje iz 1913. godine.^[79]

Komisija je stigla u Skadar 7. marta 1922. godine sa ciljem da otpo�ne rad na razgrani�enju od u��a Bojane pa na sever i dalje do Ohridskog jezera. U toku 1922. godine, do 1. decembra, Komisija je radila na razgrani�enju Kraljevine SHS i Albanije.^[80]

U toku rada na razgrani�enju pojavila su se dva sporna pitanja kao posledica naknadnih odluka Konferencije ambasadora o jugoslovensko-albanskoj granici. Izmene prvobitne odluke od 9. novembra, odnosile su se na granicu ju�no od Ohridskog jezera-manastir Sv. Naum i na predeo doline Vrmo�a.

Na predlog Anketne komisije Dru�tva Naroda, koja je, pored ostalog imala da uspostavi neutralnu zonu u okviru koje je Komisija trebala da povu�e grani�nu liniju, Konferencija ambasadora donela je odluku kojom se Komisiji za razgrani�enje stavlja u zadatak da povu�e na terenu i granicu ju�no od Ohridskog jezera, u oblasti manastira Sv. Naum. Obave�tavaju�i vladu Kraljevine SHS o tome, 4. aprila 1922, preko otpravnika poslova u Parizu, Konferencija ambasadora je saop�tila da joj nije bilo poznato da granica na tom delu nije utvr�ena 1913. godine, kada je donosila odluku o granicama 9. novembra 1921. godine. I na ovom delu granice bila je predvi�ena neutralna zona, koju su trebale evakuisati obe strane. Prema Kraljevini SHS ona je trebala i�i linijom od u��a reke Cerave u Ohridsko jezero, odatle na Ljubavi�te do Pi�kopeje i dalje do Halarupa, a prema Albaniji linijom od Ohridskog jezera prema Starovu - putem Podgradec-Kor�a, dalje do visa Petru�e, a odatle potokom do Maliskog jezera.^[81]

Za vladu Kraljevine SHS pitanje razgrani�enja kod Sv. Nauma bilo je i pravno i fakti�ki re�eno Londonskim protokolom i srpskom okupacijom 1913, koju su pripale kako susedne, tako i zainteresovane sile, �to je saop�teno Konferenciji ambasadora notom od 22. aprila 1922. godine. Kako je to pitanje smatrala definitivno re�enim, Jugoslovenske trupe nisu ni evakuisale predvi�enu neutralnu zonu, niti su se povukle sa granice prema kojoj se manastir Sv. Naum nalazio na teritoriji Kraljevine SHS. Vlada Kraljevine SHS je smatrala da Komisija za razgrani�enje treba da potvrdi londonsku liniju na tom grani�nom sektoru, bez prava njene modifikacije, po�to se o tome ne govori u odluci od 4. aprila.

Bez obzira na ovakav stav kraljevske vlade, Komisija za razgrani�enje je nastavila rad na utvr�ivanju ju�ne albanske granice.

Nejasnost teksta Londonskog protokola podelila je komesare, �lanove Komisije, u pitanju kome pripada manastir Sv. Neum? Te�ko�e su se javile u tuma�enju dela teksta gde se ka�e da �e granica i�i na jugu "od Lina do Sv. Nauma" i da �e se rad Komisije za razgrani�enje rasprostirati "na severoistoku do grani�ne linije stare otomanske kor�anske kaze".^[83]

Britanski �lan Komisije D�ails tuma�io je Londonski protokol u korist Kraljevine SHS, da manastir Sv. Naum pripada njoj, ali da ga sa gledi�ta "etni�kog, geografskog, strategijskog i prava naroda da raspola�u sami sobom" treba dodeliti Albaniji. Komesari Francuske i Italije, Pere i Telini, smatrali su da pored ovih razloga, prema tekstu Protokola, Sv. Naum pripada Albaniji. Dokazi o pripadnosti sela i manastira Sv. Naum ohridskoj kazi (srezu), koje je Komisiji za razgrani�enje podneo delegat kraljevske vlade, pukovnik Jovanovi�, nisu pokolebali mi�ljenja i stavove �lanova Komisije.^[84] Rezultat ovakvog tuma�enja Londonskog protokola i mi�ljenja �lanova Komisije bio je njihov predlog da se Sv. Naum dodeli Albaniji, �to je Konferencija ambasadora usvojila i donela takvu odluku 6. decembra 1922. godine.^[85]

Ova odluka saop�tena je zainteresovanim vladama 23. decembra, uz obrazlo�enje da tekst Londonskog protokola izri�ito ne odre�uje kojoj od dve dr�ave pripada manastir Sv. Naum.

Drugo sporno pitanje pojavilo se prilikom razgrani�enja na delu granice severoisto�no od Skadra, gde je prema odluci Konferencije ambasadora, od 9. novembra, ostavljena mogu�nost ispravke granice radi za�tite i ekonomskih. interesa, kako Skadra, tako i Podgorice. Tokom rada na tom delu granice Komisija za razgrani�enje je do�la do zaklju�ka da se granica ispravi u korist Albanije, �to je i predlo�ila Konferenciji ambasadora, koja je na osnovu tog predloga donela odluku 11. oktobra 1922. godine da se dolina Vrmo�a i deo teritorije kod Hotit-Rap�e, koji je prema Londonskoj liniji pripadao Crnoj Gori, dodele Albaniji. Ovakva odluka motivisana je ekonomskim razlozima pograni�nog albanskog stanovni�tva, kome je trebalo obezbediti pravo ispa�e za stoku.^[86]

Dok je Konferencija ambasadora menjala svoju prvobitnu odluku o granicama Albanije, a Komisija na terenu povla�ila grani�nu liniju, italijanska aktivnost u Albaniji, posebno u severnoj, poprimala je sve ve�e razmere. Neuspeh sa davanjem Hasan beg Pri�tine na �elo albanske vlade u decembru 1921. godine,^[87] nije obeshrabrio italijanskog poslanika u Tirani, markiza de Duraca, preko koga je ostvarivan najja�i uticaj, da i dalje radi na izazivanju nereda u Severnoj Albaniji, koji su za krajnji cilj imali da opravdaju italijanske zahteve i namere za intervenciju u Albaniji i Protektorat nad njom.^[88]

Sa propagandom Italije u Albaniji bili su upoznati i sekretar britanskog poslanstva u Tirani Par, otpravnik poslova francuskog poslanstva, delegat Dru�tva Naroda grof Moltke, kao i ameri�ki predstavnik, koji su o tome izvestili svoje vlade, odnosno Dru�tvo Naroda.^[89] Prozreli su italijanska nastojanja da preko pla�enih Albanaca, njihovih pristalica i �lanova crnogorskog komiteta, izazovu incidente na granici, misle�i da se jugoslovenska vojska ne�e zadovoljiti odbijanjem napada ve� da �e napada�e goniti i preko granice. Povreda granice od strane jugoslovenskih trupa poslu�ila bi Italijanima da iskrcaju svoju vojsku u Albaniji pod izgovorom za�tite i o�uvanja albanske nezavisnosti, �to im je bilo priznato od strane Konferencije ambasadora. Uspostavljena neutralna zona du� granice bila je pogodno mesto za skloni�te ka�acima i "razbojni�kim vo�ama poput Bajrama Curija i Hasana Pri�tine, koji su u dosluhu sa Kosovskim komitetom nastojali da unesu nemir u severne delove Albanije i da podignu bunu u Crnoj Gori".^[90] U ovu zonu nisu mogle ulaziti vojne jedinice kao ni policija �to su ka�aci i posebno Pri�tina i Curi koristili za organizovanje napada na teritoriju Kraljevine SHS. Pre uspostavljanja neutralne zone Bajram Cur je upu�uju�i proklamaciju^[91] muslimanskom �ivlju du� granice Srbije i Albanije imao u planu u koje svrhe �e tu zonu iskoristiti.

Vlada D�afera Itija koju je vlada Kraljevine SHS priznala 26. marta 1922. godine, nije uspela da spre�i delatnost snaga Bajrama Curija. Po�etkom decembra 1922. za predsednika albanske vlade do�ao je Ahmed beg Zogu koji je u�ivao podr�ku Kraljevine SHS i Engleske. Intervencijom vladinih snaga slomljen je otpor Barjama Cura koji je sa Hasanom Pri�tinom oti�ao u Italiju. Kako je na ve�em delu granice do Ohridskog jezera bila odre�ena granica, krajem godine je ukinuta neutralna zona osim jednog uskog dela od 500 metara sa obe strane granice radi postavljanja grani�nih znakova.^[92] No i pored toga, �esti upadi Ka�aka i Komita, koji su sara�ivali, nisu prestali.

Naknadne odluke Konferencije ambasadora o dodeli Sv. Nauma i doline Vrmo�a Albaniji izazvale su nezadovoljstvo i protest kraljevske vlade. Nakon re�enja krize vlade otvorene raskidom koalicije izme�u radikala i demokrata vlada Kraljevine SHS je uputila memorandum Konferenciji ambasadora 27. marta 1923. godine, u kome je protestovano protiv njenih odluka donetih na �tetu Kraljevine SHS. Istovremeno je protestovano preko poslanika kod vlada u Parizu, Rimu i Londonu. Konferenciji ambasadora su iznete sve primedbe vlade na grani�nu liniju celom njenom du�inom.^[93]

Sa granicom od u��a reke Bojane do Skadarskog jezera (sekcija A) koju je odredila Konferencija ambasadora, vlada Kraljevine SHS je bila zadovoljna iako je jedan deo ranije teritorije Crne Gore oduzet. Kako je u odluci stajalo da se obema grani�nim dr�avama garantuje pravo slobodne plovidbe rekom Bojanom, vlada je saop�tila da rezervi�e sebi sva prava Kraljevine Crne Gore ste�ena Berlinskim i Londonskim me�unarodnim ugovorima u pogledu slobodne plovidbe i slu�benosti rekom Bojanom i Skadarskim jezerom, kao i za njihovu regulaciju i isu�enje okolnih predela.

Svoje nezadovoljstvo kraljevska vlada je izrazila zbog odluke o granici na delu od Skadarskog jezera do brda Vile (sekcija A2) i od brda Vile do �eravice (sekcija B). Na ovom delu granice prema odluci od 9. novembra 1921. modifikacija grani�ne linije trebalo je da bude u korist Kraljevine SHS a ona je u�injena na njenu �tetu. Razlozi zbog kojih je vlada Kraljevine i ranije izrazila rezervu na taj deo granice bili su: a) �to bi novo/obele�ena granica od Hotskih hanova preko Mali Hotit do reke Cem (Cijevne) i�li najni�im planinskim obroncima u pravcu Podgorice koju je od te linije delila razdaljina svega 20 km �ime bi bila izlo�ena nesmetanom i mogu�em upadu od strane Albanije, kao i direktnom dejstvu oru�a ve�eg kalibra. Kako je izvorni deo reke Cijevne ostao Albaniji i iz tog pravca bio bi mogu� slobodan pokret prema Podgorici. Ovakvim povla�enjem grani�ne linije dovedeni su u pitanje debu�e i za�tita Podgorice iako je odlukom od 9. novembra predvi�eno suprotno; b) Na geografskim kartama komisijskih delegata i vojnih eksperata kod Konferencije ambasadora 1913. kao i 1921. godine, granica je povu�ena isto�nije, tj. preko visa Veli�ika �ime je za za�titu Podgorice dat kompleks polo�aja Mali Hotit; c) Oduzimanje ovog dela teritorije sa putem Hani-Hotit-Brid�a-Rap�a u�injeno je iz ekonomskih razloga radi obezbe�enja slobodnog prolaza jednog dela plemena Klementi sa njihovom stokom na pa�njake u predeo Vrmo�a. Ti razlozi nisu uva�avani na delu granice od brda Vile do �eravice kada je bilo u pitanju stanovni�tvo Plava i Gusinja koje sa Podgoricom ve�e jedina direktna komunikacija dolinom reke Grn�ar preko Vrmo�a i Velepoje na �irokar i Orahovo. Oduzimanjem jednog dela doline reke Grn�ara ta komunikacija je prese�ena i stanovni�tvo Plava i Gusinja bilo bi upu�eno na veoma obilazan i dug put preko Andrijevice, Mate�eva i Bio�a za Podgoricu; d) Dodelom Albaniji gornjeg toka reke Cijevne i doline Vrmo�a onemogu�eno je Kraljevini SHS izgradnja transbalkanske �elezni�ke pruge koja bi povezivala Pe�, Plav i Gusinje tim pravcem sa Podgoricom i dalje na Jadransko more.

Izla�u�i ove �injenice vlada Kraljevine SHS je bila spremna, u cilju zadovoljenja ekonomskih interesa plemena Klementi, da pristane na predvi�enu granicu na delu od Skadarskog jezera do brda Vile iako je kao takva ugro�avala interes i sigurnost Podgorice, ako bi se dolina reke Grn�ara - Vrmo� i Velepoja - sa jednom komunikacijom od Plava i Gusinja za Podgoricu, kao reciprocitet putu Hani-Hotit-Brid�a-Rap�a, dodelila Kraljevini SHS.

U tom smislu je i predlo�ena popravka granice na delu od brda Vile do �eravice koja bi trebala da ide starom administrativnom granicom izme�u Novopazarskog Sand�aka i Skadarskog vilajeta, odnosno vododelnicom reke Proni Sat, sa jedne i reke Lim sa druge strane (od brda Vile na Lje�nicu - M. Metohis - �. Predele�it - �. Pernet - Maja Radohins - �. Pejs). Ovakvim razgrani�enjem dobijena teritorija na sekciji B po povr�ini bi pribli�no odgovarala izgubljenoj teritoriji na sekciji A2 a time bi de izbegao opasan teritorijalni klin koji je i�ao u pravcu gornjeg toka pritoka Lima.

Kako je dolma Vrmo�a slu�ila Klementima za ispa�u stoke, kraljevska vlada je predlagala da se to pitanje reguli�e ugovorom sa Albanijom, da se i dalje koristi, po�to je ta dolina bila ranije svojima srpskog manastira De�ani.

Grani�na linija na delu teritorije od �eravice do �afa Pru�it (sekcija C) ostala je kao i ranije �ime je vlada Kraljevina SHS bila zadovoljna. U odluci Konferencije ambasadora bilo je predvi�eno da ugovore o pograni�nom prometu treba podneti na odobrenje Komisiji za razgrani�enje. Vlada Kraljevine SHS je izjavila da nema ni�ta protiv pograni�nog prometa sa Albanijom ne samo prema �akovici nego du� cele granice, ali da je to pitanje koje �e se re�iti trgovinskim ugovorom izme�u Kraljevine SHS i Albanije, u kom Komisija za razgrani�enje ne mo�e da arbitrira.

Granica od �afa Pru�it do Ohridskog jezera (sekcija "D" i "E") je prihva�ena iako se vlada morala odre�i mesta Lin koje je pre i za vreme rata pripadalo Srbiji. V. Britanija i Italija su se posebno zauzimale da se mesto Lin dodeli Albaniji. Samo selo siroma�no sa nekoliko stotina stanovnika �ije je glavno zanimanje bilo sto�arstvo, privla�ilo je pa�nju britanske i italijanske diplomatije iz ekonomskih razloga, zbog njegovog polo�aja na zapadnoj obali Ohridskog jezera. Dva su razloga takvog interesovanja: prvi - polo�aj Lina pru�ao je mogu�nost ribolova, koji bi, prema prora�unima, donosio od 100 do 200 hiljada zlatnih dinara godi�nje; drugi - mnogo zna�ajniji i odlu�uju�i, mogu�nost kori��enja suvi�ne vode Ohridskog jezera za proizvodnju elektri�ne energije. Naime, blizina Lina i reke �kumbe odnosno njenih pritoka (potok Uraka udaljen 2 km), davalo je realne izglede da se jezero pove�e tunelom sa potokom Uraka kojim bi voda oticala u �kumbu a njome u Jadransko more. Prema prora�unima, vi�ak vode od 250 miliona kubnih metara godi�nje koji oti�e iz jezera rekom Drimom, ukoliko bi se usmerio rekom �kumbom uz pad od 650 metara, mogao je izgradnjom centrala doneti pola milijarde kilovat �asova elektri�ne energije godi�nje, �to je predstavljalo 50 miliona zlatnih dinara. Ukoliko bi se eksploatacija izvodila intenzivnije ta suma se mogla uve�ati na 100 miliona dinara u zlatu.

Vlada Kraljevine SHS je iz tih razloga nastojala da mesto Lin ne pripadne Albaniji. Bilo joj je poznato da je turska vlada po�etkom 1913. godine, kada je bilo izvesno da �e izgubiti tu teritoriju, dala jednoj grupi francusko-�vajcarskoj koncesije za kori��enje Ohridskog jezera. Te koncesije su kasnije preneli na �iri krug ljudi Engleza i Talijana tra�e�i od albanske vlade da ih potvrdi uz obavezu da �e sva teritorija koja dolazi u obzir za izvr�enje koncesija pripasti Albaniji. Italijani su za elektrifikaciju �kumbe zainteresovali Albance, jer je prema njihovim prora�unima mogla biti osvetljena cela Albanija, ali i Britance, jer je za te radove bio potreban kapital koji se mogao ulo�iti bez rizika.^[94]

Za deo granice od Ohridskog jezera do trome�e sa Albanijom i Gr�kom u Prespanskom jezeru (sekcija "F") vlada Kraljevine SHS je bila odlu�na u stavu da je to pitanje pravno i fakti�ki definitivno re�eno, da ne mo�e podle�i nikakvoj promeni, i da su svi razlozi me�unarodno-pravni, politi�ki i nacionalni govorili tome u prilog.

Sa me�unarodno-pravnog stanovi�ta za granice su bile merodavne odluke Konferencije ambasadora u Londonu 1913. i odluke Konferencije ambasadora u Parizu od 9. novembra 1921. godine, bilo je �vrsto uverenje kraljevske vlade iz slede�ih razloga: nakon odluka Londonske konferencije 1913. Austro-Ugarska je ultimatumom zahtevala od Srbije da trupe i vlasti evakui�e na odre�ene granice, �to je i u�injeno, �ime su Austro-Ugarska i ostale zainteresovane sile bile zadovoljne; na postoje�oj granici, koju je kraljevska vlada smatrala va�e�om, zaustavila se i okupatorska vojska 1915. godine, a ona je bila ucrtana u geografske i vojne karte.

Odluku od 9. novembra 1921. vlada je prihvatila kao definitivnu i nikakve naknadne modifikacije nije htela da primi.

Kao politi�ki razlozi navedeni su: �to je Kraljevina Srbija iz rata iza�la sa saveznicima kao pobednik i sa postoje�om granicom i teritorijom �to joj je u toku rata od saveznika vi�e puta garantovan integritet.

Manastir Sv. Naum, jedno od najstarijih srpskih svetinja, i "ve�insko srpsko stanovni�tvo" u okviru zate�ene granice koju je branila vlada Kraljevine SHS, bili su nacionalni razlozi zbog kojih se nije pristajalo na promenu granice.

Odlu�nost vlade da ne�e odustati od svog stava osim pred silom, nije ubrzalo re�enje ovog pitanja.

Ministar Nin�i� je u instrukcijama poslaniku u Parizu posebno zahtevao da se o stavovima vlade zainteresuje Poenkare, predsednik Konferencije ambasadora. Posto su prikupljeni dokazi, iz arhive Forin ofisa^[95] i Ministarstva spoljnih poslova u Be�u,^[96] da je manastir Sv. Naum po razgrani�enju iz 1913. pripao Kraljevini Srbiji, vlada Kraljevine SHS je notom od 19. juna 1923. preko poslanika u Parizu Spalajkovi�a, tra�ila reviziju odluke od 6. decembra 1922. godine u pogledu Sv. Nauma, tvrde�i da je ona u suprotnosti sa Londonskim protokolom. Tvrdnje su potkrepljene novim dokumentima koji su prethodili odluci o granici iz 1913. godine - dva telegrama grofa Mensdorfa grofu Berhtoldu od 8. i 11. avgusta, italijanski predlog sporne granice od 19. marta austro-italijanska kompromisna linija u ju�noj i jugoisto�noj Albaniji od 22. aprila i Berhtoldova uputstva delegatu Austro-Ugarske u Komisiji za odre�ivanje ju�ne i jugoisto�ne granice Albanije od 5. septembra. Istovremeno delegat Jovanovi� podneo je Komisiji za razgrani�enje predlog sporne granice u duhu instrukcija vlade. Predlog je predvi�ao da granica ide "sa zapadne obale Ohridskog jezera izme�u Lina i Radozde" preko jezera na ju�nu obalu "od prilike 1.200 metara zapadno od manastira Sv. Naum" i dalje na jug. Albanska vlada je preko svog delegata u Komisiji ulo�ila protiv predloge tvrde�i da Sv. Naum i okolina pripadaju Albancima. U Spalajkovi�evoj noti upu�enoj Rejmonu Poenkareu, predsedniku Konferencije ambasadora, 28. juna 1923. godine izneti su razlozi etnografske prirode kojima je osporavana odluka o dodeli Sv. Nauma Albaniji, tvrde�i da je "stanovni�tvo sela Pi�kupeje, Ljubani�ta i Trpeznice koja le�e ju�no od Ohridskog jezera sa na�e strane grani�ne linije, sasvim pravoslavno i srpsko." Na delu teritorije koja je trebala da pripadne Albaniji, prema ovoj noti, stanovni�tvo je izme�ano, ali je "najve�im delom srpsko" i svi govore "naj�istijim srpskim jezikom."^[97]

Nastojanja vlade Kraljevine SHS da ubedi velike sile da promene odluku o Sv. Naumu na�la su odjeka u francuskim krugovima. Nakon rasprave u U�em komitetu Konferencije ambasadora, francuska delegacija je dala za pravo tuma�enju kraljevske vlade u pogledu pripadnosti Sv. Nauma, uva�avaju�i podnete dokaze. To svoje gledi�te izrazila je u noti od 18. jula 1923. godine, uz konstataciji da Konferencija ambasadora ima dovoljno argumenata da povu�e svoju odluku o Sv. Naumu.

Britanski i italijanski predstavnici u u�em komitetu imali su suprotno mi�ljenje koje su izrazili u zajedni�kom memorandumu upu�enom Konferenciji ambasadora 3. avgusta 1923. godine. Smatrali su da bi izmena odluke zbog protesta kraljevske vlade mogla izazvati posledice i dovesti u pitanje i mnoge druge odluke Konferencije. Za njih su etnografski, ekonomski i geografski razlozi i�li u prilog ve� donete odluke. Pozivali su se na konstatacije �lanova Komisije za razgrani�enje, da je stanovni�tvo okolnih sela oko Sv. Nauma albansko ili bugarsko - suprotno od navoda u Spalajkovi�evoj noti od 28. juna i da u ekonomskom pogledu Sv. Naum, Pi�kopeja i Ljubani�te �ine jednu celinu koja zavisi od bli�eg Podgradeca a ne od Ohrida. Svojim stavom branili su i strategijsku granicu Albanije jer su smatrali da bi dodelom Sv. Nauma Albaniji bio ugro�en put Kor�a-Elbasan preko Podgradeca. U prilog svoga mi�ljenja navodili su i stav Anketne komisije koja je predlo�ila da se manastir dodeli Albaniji. Sa pravne strane pitanja (tuma�enje Londonskog protokola), britanski i italijanski predstavnici su smatrali da Sv. Naum pripada Albaniji i da iz tog razloga ne treba menjati odluku.

Francuska delegacija je bila uporna u odbrani svoje teze pa je pobijaju�i britansko-italijanske argumente ostala uverena da svi razlozi ekonomski, geografski, politi�ki, istorijski, pa �ak i etnografski, idu u prilog izmene odluke o Sv. Naumu u korist Kraljevine SHS.^[98]

Britanska i francuska vlada ostale su i dalje pri svojim stavovima, prva i nakon tuma�enja odluka iz 1913. i 1921. o Sv. Naumu od strane Pravnog komiteta Konferencije ambasadora. Komitet je bio mi�ljenja da je Sv. Naum ostao van granica Albanije. Britanci su sve vi�e branili nepovredivost odluke Konferencije iz 1922, dok su Francuzi bili uporni u zahtevima da se ona revidira. Kraljevska vlada bila je svesna zna�aja francuskog stava i diplomatske akcije koju je ova preduzimala, pa je preko Spalajkovi�a, 23. aprila 1924. godine uputila ed-memoar glavnom sekretaru Konferencije Masigliu u kome je izrazila re�enost da ne�e napustiti Sv. Naum, osim pred silom, jer je to za nju bilo definitivno re�eno pitanje.^[99]

Tokom ponovne rasprave na sednicama Konferencije, francuski delegat Laro� uva�io je argumenta vlade Kraljevine SHS u pitanju pripadnosti manastira tra�e�i da Konferencija izmeni svoju raniju odluku koju je donela usled nepoznavanja nekih fakata. Francuskom gledi�tu pribli�io se italijanski ambasador baron Romano Avecana ne spore�i pripadnost Sv. Nauma Kraljevini SHS. Britanski delegat Mek Donald i dalje je branio nepovredivost odluke.

Time se u re�avanju ovog pitanja desio interesantan obrt - dok je prilikom dono�enja odluke o reviziji Londonskog protokola od 6. decembra 1922. godine britanski �lan Komisije za razgrani�enje potpukovnik �ails tuma�io protokol o granici kod Sv. Nauma u korist Kraljevine SHS, a francuski i italijanski �lanovi Pere i Telini u korist Albanije, dotle je nakon ponovnog razmatranja tog pitanja britanska vlada branila odluku Konferencije o pripadnosti Sv. Nauma Albaniji, a francuska i italijanska vlada nisu osporavale njegovu pripadnost Kraljevini SHS.^[100]

Britanska vlada, i pored brojnih diplomatskih poku�aja kraljevskog poslanika u Londonu da uti�e na njen stav da prihvati izmenu granice kod Sv. Nauma, u korist Kraljevine SHS,^[101] saop�tila je 19. maja da ne mo�e prihvatiti obrazlo�enje francuske vlade podneto u vidu note, zahtevaju�i da Komisija za razgrani�enje nastavi svoj rad, ili, u protivnom, da Konferencija podnese Savetu Dru�tva Naroda pitanje da li ona ima pravo da menja svoje odluke.^[102]

Za ovakav svoj stav Britanci su navodili razloge pravne prirode, mada su se iza njega krili i drugi razlozi. Albanska vlada, kako je izve�tavao kraljevski poslanik iz Londona "preti F.(orin) O.(fisu) 3 apelom na Ligu Naroda, ako Konferencija ambasadora pristupi reviziji i da taj fakt �ini F(orin) O.(fis) vrlo obazrivim u ovom pitanju, tj. u studiranju francuskih argumenata za reviziju". Pored toga u izgledu je bilo i dobijanje koncesija petroleuma u Albaniji oko kojih su se preplitali interesi sa Italijom, �iji je jedno vreme rezervisan stav nesumnjivo uticao na dr�anje Britanije. Italija, iz svojih interesa prema Albaniji i obzira koji su proisticali iz njih, nije javno isticala svoje slaganje sa francuskim gledi�tem, odnosno sa zahtevom vlade Kraljevine SHS da Sv. Naum ostane kao njen integralni deo.^[103]

IV

Sukob mi�ljenja u Konferenciji ambasadora u pitanju granice kod Sv. Nauma re�en je time �to je Konferencija zatra�ila mi�ljenje od Saveta Dru�tva Naroda: da li je ona iscrpela svoju misiju u pogledu Sv. Nauma odlukom od 6. decembra 1922. godine, koju je imala na osnovu rezolucije Skup�tine Dru�tva Naroda od 2. oktobra 1921. godine i kakvo bi re�enje trebalo doneti u slu�aju negativnog odgovora? Savet Dru�tva Naroda smatrao je da je ovo pitanje pravne prirode pa ga je 17. juna 1924. godine uputio Stalnom sudu me�unarodne pravde u Hagu tra�e�i od njega mi�ljenje.^[104]

Dok je pitanje granice kod Sv. Nauma bilo na razmatranju pred Ha�kim sudom, Konferencija ambasadora je sredinom jula 1924. godine naredila Komisiji za razgrani�enje sa Albanijom da nastavi rad na razgrani�enju nedovr�enog severnog dela srpsko-albanske granice, s tim da se u predelu Vrmo�a ne podi�u grani�ne oznake dok Komisija na licu mesta ne u�ini anketu po odre�enim pitanjima i prikupljene podatke sa svojim mi�ljenjem i predlogom ne podnese Konferenciji ambasadora na re�enje, �to je zna�ilo da je Konferencija bila uzela u ponovno razmatranje osporeni deo granice od strane Kraljevine SHS.^[105]

Kako su se u Komisiji promenili francuski i italijanski komesari trebalo je pripremiti potrebne podatke kako bi se oni upoznali sa neophodnim �injenicama radi potpunog sagledavanja tog pitanja. Komesar Jovanovi� je tra�io da se pripreme predstavnici plemena Ku�a i Vasojevi�a koji �e upoznati Komisiju sa odre�enim pitanjima i podneti odre�ene dokaze:

a) kuda je na terenu prolazila stara tursko-crnogorska granica izme�u Vile i Planinice;

b) kuda je na terenu prolazila ta�na granica zemlji�ta na koje polazu pravo plemena Ku�i i Vasojevi�i uz originalna dokumenta koja govore o toj granici;

c) originalne priznanice iz zadnjih godina od primljene zakupnine za Velepoju i druga zemlji�ta koja su Crnogorci primali od Turaka;

d) originalne dokaze �ta su, kome, kada i koliko pla�ali Klementi za to zemlji�te posle 1912. godine;

e) da lica koja su pla�ala zakupninu 1921. godine to potvrde Komisiji;

f) da se pripreme originalna dokumenta o granici na reci Skrobatu�i izme�u Ku�a i Klementa.

Pored toga bilo je neophodno pripremiti odgovore na pitanja:

- u kojim prilikama i pod kakvim uslovima je srpsko i albansko stanovni�tvo prinu�eno da prolazi kroz Vrmo�u, naro�ito u pogledu odlaska stanovni�tva sreza Plavsko-gusinjskog na pijacu u Podgoricu, i kako, u koje doba godine i za koje vreme Klementi i druga plemena crnogorska koriste pa�njake za stoku u Vrmo�u.^[106]

Ha�ki sud, koji je raspravljao o pitanju Sv. Nauma, saslu�ao je izlaganja predstavnika Kraljevine SHS, Gr�ke i Albanije. Poslanik Spalajkovi� saop�tio je deklaraciju vlade u kojoj je osporavano pravo izmene odluke Konferencije ambasadora od 9. novembra 1921. godine. Izneti su razlozi i stavovi kraljevske vlade koji su i ranije, notama 27. marta i 19. juna 1923. godine prezentirani Konferenciji ambasadora.^[107]

Brojni kontakti i nastojanja M. Gavrilovi�a, kraljevskog poslanika u Londonu, po instrukcijama ministra inostranih poslova iz Beograda, da Britanija uti�e na usvajanje zahteva Kraljevine SHS, ostali su bez rezultata. Dok je pitanje Sv. Nauma za Kraljevinu bilo politi�ko, za Britaniju je bilo "�isto pravno". I pored izjava datih Britancima da �e negativna odluka u tom pitanju "ostati bez posledica ma kakvo diplomatsko sredstvo bilo protiv nas upotrebljeno", britanski, stav se nije promenio.^[108]

Ha�ki sud je 4. septembra 1924. godine doneo konsultivno mi�ljenje da je Konferencija ambasadora, svojom odlukom od 6. decembra 1922. po pitanju albanske granice kod Sv. Nauma iscrpla svoju misiju o kojoj je re� u rezoluciji Skup�tine Dru�tva Naroda od 2. oktobra 1921. godine onako kako su je priznale zainteresovane sile.^[109]

Ovakva odluka primljena je sa nezadovoljstvom kod vlade Kraljevine SHS. Ministar inostranih poslova Kraljevine SHS je britanskog poslanika u Beogradu Janga uveravao da je Sv. Naum definitivno dodeljen Srbiji 1913. god. i da je kao takav sastavni deo Kraljevine koji Konferencija ambasadora nema pravo da dodeli drugoj dr�avi. Sa ovakvim stavom upoznata je i Konferencija ambasadora, nakon odluke Ha�kog Suda, u kome je izneta, re�enost da �e se Sv. Naum braniti svim sredstvima.^[110] Ponovno obra�anje britanskoj vladi, uz podse�anje na izjave date vi�e puta u toku rata vladi Kraljevine Srbije da �e prilikom zaklju�enja mira u svakom slu�aju biti obezbe�en integritet teritorije Kraljevine Srbije kakva je bila pre rata i obe�anja da �e biti pro�irena na severu i zapadu u slu�aju pobede, da uti�e na svog predstavnika u Konferenciji ambasadora da se uva�e zahtevi vlade Kraljevine SHS u pogledu Sv. Nauma i Vrmo�a, ostalo je bez rezultata, jer je britanska vlada ostala pri ranijim svojim odgovorima... " pa je kraljevski poslanik zaklju�io da se "u ovom pitanju nemamo vi�e ni�em nadati od britanske vlade i da je iluzorno dalje se obra�ati njoj za pomo�."^[111]

Da li su se iza ovakvog stava britanske vlade krili i ekonomsko-finansijski momenti te�ko je tvrditi. Ne mo�e se zanemariti �injenica da su sveto-naumske �ume pru�ale mogu�nosti bogate eksploatacije za �ta je anga�mane sa britanskim finansijerima, po nekim podacima, pravio i sam Fan Noli predsednik albanske vlade.

Za razliku od ovakvog dr�anja vlade u Londonu, francuska vlada je podr�avala interese Kraljevine SHS u spornim grani�nim pitanjima sa Albanijom. Francusko javno deklarisanje 15. oktobra 1924. godine da ne�e dopustiti izmenu granice Srbije iz 1914. godine uticalo je na dr�anje Konferencije prema Kraljevini u spornim pitanjima a nakon podneta dva izve�taja od strane njenog tehni�kog komiteta o Vrmo�u i Sv. Naumu odlo�ila je dono�enje svoje odluke do prole�a 1925. godine.^[112]

U izve�taju tehni�kog komiteta o Vrmo�u (koji je sa�injen kao i o Sv. Naumu na zahtev Konferencije ambasadora) bile su predvi�ene izmene granice u smislu zahteva vlade Kraljevine SHS ali ne u celini, �to je zna�ilo da je Konferencija spremna da promeni svoju raniju odluku o granici kod Vrmo�a. Usvojen je deo zahteva vlade Kraljevine SHS u pogledu doline Lumbraje �ime su bili obezbe�eni ekonomski interesi plemena Vasojevi�a. Zahtev da granica kod brda Vile ide starom komunalnom granicom iz 1913. godine po Londonskom protokolu izme�u plemena Ku�a i Klementa nije prihva�en. Ta stara administrativno-ekonomska granica, prema mi�ljenju kraljevske vlade, obezbe�ivala bi mir izme�u ta dva plemena jer je izmena granice od 11. oktobra 1922. dovela do brojnih sukoba. Za ostali deo Vrmo�ke doline koji je dodeljen Albaniji, kao kompenzacija, bio je ponu�en Kraljevini SHS protokol za osiguranje slobodnog saobra�aja izme�u Plava i Gusinja, sjedne, i Podgorice sa druge strane, i servitut za eventualno gra�enje trans-balkanske �eleznice preko te teritorije. Ovakav predlog tehni�kog komiteta vlada Kraljevine SHS je bila spremna da prihvati, u krajnjem slu�aju, kako bi se olak�alo re�enje u Konferenciji.^[113]

U izve�taju o Sv. Naumu bili su tako�e vidljivi znaci te�nje Konferencije za popu�tanje prema Kraljevini SHS po�to je pripadnost manastira bila ubla�ena specijalnim re�imom a predlo�ena granica pomerena u korist Kraljevine do samog manastira.^[114]

Konferencija ambasadora je poku�ala da, na zahtev Albanije, svojim protokolom reguli�e pitanje o slobodnom grani�nom prometu kod �akovice. Za vladu Kraljevine SHS to pitanje je bilo stvar trgova�ke politike jedne zemlje koju vodi slobodno i u zavisnosti od ekonomskih uslova. Pored ekonomskih razloga - brige za obezbe�enjem �ivota zainteresovanog albanskog stanovni�tva u predelu �akovice, vlada Kraljevine je u albanskom zahtevu videla drugi, mnogo ja�i. "Glavni razlog je strategijske prirode, jer jedna strana sila, rade�i aktivno u severnoj katoli�koj Albaniji, radi i na tome da dobije slobodnu granicu kod �akovice, �ime se otvaraju vrata za ulazak u na�u metohijsku ravnicu. Na tome sektoru s arbanaske strane �ive Krasni�i, gde je leglo ka�a�ke akcije i sedi�te Bajram Cure; tu su Rugovo i druga mesta, odakle se naj�e��e vr�e upadi na na�u teritoriju."^[115]

Uticaj Italije u Albaniji i njena nastojanja da njom dominira davali su za pravo ovakvom stavu vlade Kraljevine u pitanju ure�enja pograni�nog prometa i saobra�aja kod �akovice, �to je ostavljeno za direktne pregovore sa Albanijom.

Odnosi izme�u Kraljevine SHS i Albanije pored nere�enog grani�nog pitanja kod Sv. Nauma i Vrmo�a, koje je preraslo u me�unarodne okvire, dodatno je opteretio i crkveni spor oko jurisdikcije nad slovenskim pravoslavnim stanovni�tvom u Albaniji, u Skadru i selima zapadno od Ohridskog jezera. Albanska pravoslavna crkva koja je proglasila svoju nezavisnost na kongresu u Kor�i krajem 1921. godine i autonomiju 12. septembra 1922. godine, zbog �ega je do�la u sukob i sa Vaseljenskom patrijar�ijom, osporavala je jurisdikciju Srpske pravoslavne crkve nad slovenskim pravoslavnim stanovni�tvom u Albaniji. Sukob je zao�tren kada je SPC krajem 1922. godine rukopolo�ila Viktora za episkopskog vikara u Skadru, kome APC nije dozvolila rad postavljaju�i svog sve�tenika. Septembra 1923. godine Viktoru je dozvoljena slu�ba ali su mu bila uskra�ena ostala prava kao episkopu skadarskom.

Ovaj crkveni spor albanska vlada je poku�ala da iznese pred Dru�tvo Naroda da ga ono re�i, dok je vlada Kraljevine SHS tvrdila da je to pitanje crkveno - kanonske prirode.^[116]

Nestabilna unutra�nja situacija u Albaniji optere�ena mnogobrojnim suprotnostima: politi�kim, ekonomskim, verskim, socijalnim, kao i borbom za vlast pojedinih grupa i partija, dovela je po�etkom februara 1924. godine do obaranja vlade Ahmed-bega Zogua. Novu vladu formirao je �ef�et-beg Vrlaci vo�a Naprednja�ke stranke koja je �titila interese albanskih veleposednika - begova. Te�ko stanje u zemlji nije uspela da re�i ni ova vlada kao ni vlada Ilijasa Vrionija koja je morala podneti ostavku nakon deset dana mandata (1. do 10. juna). Sredinom juna 1924. godine vladu je formirao Stilijan Fan Noli, pravoslavni episkop, vo�a Demokratske stranke koja je te�ila za socijalnim, ekonomskim i politi�kim reformama.^[117] U ustanku koji je prethodio obaranju Vrionijeve vlade vidnu ulogu igrao je Bajram Cur sa svojim ka�acima.^[118] On je sa Hasan-beg Pri�tinom koji je bio �lan Nolijeve vlade, rukovodio Kosovskim komitetom u�ivaju�i punu podr�ku Italije. Njihova saradnja sa bugarskim komitama i organizovanje ka�a�kih akcija za upade na teritoriju Kraljevine SHS bili su stalna pretnja normalizaciji odnosa izme�u Kraljevine SHS i Albanije.^[119] Upade na teritoriju Kraljevine podrivala je i albanska �andarmerija koja je uglavnom bila formirana od odmetnika emigranata i vojnih begunaca iz Kraljevine SHS. Ona je pru�ala podr�ku i za�titu ka�acima i komitama poma�u�i ih u njihovim razbojni�kim akcijama, dok Nolijeva vlada nije ni�ta preduzimala da to spre�i. Sve ovo je doprinelo da vlada Kraljevine SHS zauzme neprijateljsko dr�anje prema Nolijevoj vladi optu�uju�i je za neprijateljsku delatnost protiv Kraljevine.^[120]

Vlada Fan Nolija nije uspela da sprovede obe�ane reforme, posebno u agrarnoj politici, protiv kojih su bili begovi - veleposednici, �to je izazvalo nezadovoljstvo selja�tva. Ni na me�unarodnom planu nova vlada nije imala uspeha. Bila je priznata samo od Gr�ke dok je Italija odustala od priznanja na intervenciju V. Britanije.^[121] Fan Noli se u spoljnoj politici orijentisao prema Italiji daju�i joj petroleumske koncesije koje je ranija vlada dala britanskim petrolejskim kompanijama. Ovo je svakako uticalo na stav Forin ofisa da novu vladu ne prizna iako je kao razlog nepriznavanja navo�en, na�in na koji je nova vlada do�la na vlast - oru�anim putem.^[122] Me�unarodno nepriznata vlada nije mogla ra�unati sa dobijanjem kredita koji su bili neophodni za finansije Albanije. Poku�aj da se popravi polo�aj uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa SSSR-om nije uspeo.^[123] Fan Noli je insistirao da se granica prema Kraljevini SHS �to pre ispravi ali u korist Albanije. Decembra 1924. optu�io je Kraljevinu SHS kod Dru�tva Naroda da izaziva nerede u Albaniji i podr�ava buntovnike.

Rimski pakt iz januara 1924. godine sklopljen izme�u Italije i Kraljevine SHS o po�tovanju nezavisnosti i neme�anju u unutra�nje stvari Albanije nije spre�io Kraljevinu SHS da omogu�i Zoguu da krajem 1924. godine ponovo osvoji vlast, kao ni Italiju koja je pola godine ranije dovela Nolija na vlast.

U povratku Zogua na vlast kraljevska vlada je o�ekivala u�vr��enje njenog uticaja u Albaniji, pogotovo �to je sam Zogu dao izvesna obe�anja u tom pogledu, pored ostalog da Kraljevini ne�e osporavati pravo na Sv. Naum i da �e suzbiti delovanje Kosovskog komiteta. Dolaskom Zogua na vlast povu�ena je Nolijeva optu�ba pred Dru�tvom Naroda kao neosnovana i neta�na. Kako Zogu nije dobio tra�enu finansijsku pomo� od Kraljevine SHS za stabilizovanje svog re�ima, zatra�io je od Rima koji je ukazanu priliku iskoristio i nametnuo se kao dominiraju�i faktor u Albaniji ve� u toku 1925. godine, �to je dovelo do pogor�anja odnosa izme�u Kraljevine SHS i Albanije.^[124]

V

Kako Konferencija ambasadora, nakon odluke Ha�kog suda, nije vi�e mogla da menja svoju raniju odluku o pripadnosti Sv. Nauma, na inicijativu vlade Kraljevine SHS januara 1925. godine,^[125] vo�eni su direktni diplomatski pregovori u Tirani izme�u dveju vlada u cilju zaklju�enja neposrednog sporazuma i re�enja spornih pitanja, �to je Konferencija ambasadora rado prihvatila i sama dala tu preporuku po�etkom februara iste godine.^[126] Pregovore sa albanskom vladom po instrukcijama ministra inostranih poslova Nin�i�a, vodio je otpravnik poslova Kraljevine SHS u Tirani Aleksandar Cincar - Markovi�. Ahmed-beg Zogu, predsednik vlade i Nifid Libhova, ministar inostranih poslova, nisu bili spremni da prihvate teritorijalne kompenzacije koje su nu�ene u zamenu za Sv. Naum smatraju�i da su one nedovoljne. Odugovla�ili su sa pregovorima isti�u�i nove pro�irene zahteve na osnovu �ega je Cincar-Markovi� zaklju�io da ne �ele sporazum ve� da idu za tim da odluku donese Konferencija ambasadora.^[127]

Ameri�ki poslanik u Tirani preneo je Cincar-Markovi�u razgovor koji je imao sa ministrom Libhovim koji mu je saop�tio da "albanska vlada ima obe�anje V. Britanije da �e je pomo�i u pitanju razgrani�enja sa Kraljevinom SHS kod Konferencije ambasadora kao i u pitanju zajma kod Dru�tva Naroda, ako se koncesije petroleuma ustupe V. Britaniji",^[128] �to je svakako uticalo na stav albanske vlade jer je bila svesna britanskog uticaja u Konferenciji.

Sa druge strane sekretar britanskog poslanstva u Tirani izjavio je Cincar-Markovi�u da je izabran nepovoljan momenat za pregovore i da bi direktni sporazum o granicama ote�ao konsolidovanje re�ima u Albaniji i kompromitovao Ahmed-bega �to bi nanelo �tete po interese V. Britanije i Kraljevine SHS.^[129]

Nakon prvo iznetog stava da su ponu�ene teritorijalne koncesije za Sv. Naum i Vrmo� nedovoljne, albanska vlada je ponudila predlog da se kraljevska vlada opredeli za ustupke na jednoj od tri ponu�ene ta�ke "na dana�njoj granici prema Tarabo�u, ili u predelu Erenika u pravcu �akovice, ili u predelu Raf�in i Hasit u pravcu izme�u �akovice i Prizrena",^[130] da bi nakon nekoliko dana tra�ila i Debar, ohrabrena britanskim uticajem u Konferenciji ambasadora jer su Britanci bili dobili koncesije petroleuma.^[131] Na kraju je ministar Libhova predao Cincar-Markovi�u notu albanske vlade o zahtevima u vezi kompenzacija za Sv. Naum i Vrmo�. Stav albanske vlade iznet je u dve ta�ke: "U prvoj se iznosi kategori�ko gledi�te da su ova dva pitanja vezana i nerazdeljiva, �to navode da je i mi�ljenje Konferencije ambasadora; u drugoj se nagla�ava da �e Albanija ustupiti manastir Sv. Naum i crnogorsku granicu od godine 1878. pod uslovom da Kraljevina SHS ustupi Albaniji distrikt Bani�te prema Debru i distrikt Raf�i Hasit u granicama od 1913."^[132]

Pregovori u Tirani nisu doveli do sporazuma. Albanska vlada je odbila ponu�ene teritorijalne kompenzacije smatraju�i ih nedovoljnim dok je za selo Pi�kopeju sa okolinom, na ju�nom sektoru od Ohridskog jezera, koje je nu�eno za Sv. Naum, smatrala kao deo njene teritorije. Sa druge strane albanski zahtevi bili su neprihvatljivi za vladu Kraljevine SHS.

Da bi olak�ao rad putem direktnih pregovora Konferencija ambasadora sazvala je u Parizu 20. aprila 1925. godine Komisiju za razgrani�enje sa Albanijom �iji su komesari rukovodili pregovorima izme�u delegiranih predstavnika (komesara) dveju vlada. Albanski delegat je zastupao stav da trebaju ostati granice prema odlukama iz 1922. godine.^[133] Ipak, Konferencija ambasadora je 27. aprila donela odluku da sela Pi�kopeja i Konjsko pripadaju Kraljevini SHS, teritorije koje su po Londonskom protokolu iz 1913. godine ostale izvan granica Kraljevine Srbije.^[134] Tokom pregovora albanski delegat je pristao na predlog granice vlade Kraljevine SHS kod Sv. Nauma i Vrmo�a smatraju�i da selo Pi�kopeja nije dovoljna kompenzacija pa je tra�io selo Skja na Skadarskom jezeru gde je ve� bilo izvr�eno razgrani�enje i postavljeni grani�ni stubovi i deo teritorije prema Gusinju kuda ide put Kuti-Grn�ar. Vlada Kraljevine SHS je bila protiv takvih ustupaka navode�i da je selo Pi�kopeja isuvi�e dovoljna kompenzacija za Sv. Naum i Vrmo�.^[135]

Nakon pregovora u Parizu koji su vo�eni puna tri meseca Konferencija ambasadora je donela arbitra�nu odluku 6. avgusta o re�enju svih spornih pitanja. Konferencija je svoju odluku u vidu note uputila vladama Kraljevine SHS i Albanije kojom im je predlo�ila definitivno re�enje razgrani�enja, s tim da do 15. avgusta odgovore da na istu daju pristanak bez ikakve rezerve.^[136]

Odlukom Konferencije Kraljevina SHS je dobila manastir Sv. Naum sa okolinom, a u predelu Vrmo�a spornu predratnu crnogorsku teritoriju Skela Kikavac - Suhi Vrh - Planinica do stare tursko-crnogorske granice i pravo slobodnog prolaza kroz dolinu Vrmo�a izme�u Podgorice sa jedne, i Plava i Gusinja sa druge strane. Albaniji je ustupljeno selo Pi�kopeja sa svojom okolinom ju�no od Ohridskog jezera i dolina Vrmo�a sa delom teritorije do sela Kuti - Grn�ar izme�u reke Lumbraje i Grn�ara. Albanija je imala pravo slobodnog pelerina�a u manastir Sv. Naum a stanovni�tvo Vrmo�a dobilo je pravo na slobodan prolaz preko grani�ne teritorije od Skele Kikavac do Hotskih Hanova. Pored toga pomenutom odlukom dozvoljeno je stanovni�tvo Albanije u zoni zapadno od �akovice da slobodno mo�e dolaziti na �akovi�ko tr�i�te radi trgovine. To pravo je postojalo i prema odluci iz 1913. godine, jer je taj kraj ekonomski zavisio od nje.^[137] Ovom odlukom prakti�no su zadovoljeni zahtevi vlade Kraljevine SHS izuzev granice u dolini Vrmo�a koja je dodeljena Albaniji iz ekonomskih razloga, radi ispa�e za stoku stanovni�tva iz okoline Skadra i Lje�a iako je vrmo�ka dolina ranije pripadala manastiru De�ani, vlada Kraljevine SHS je dala svoj pristanak u predvi�enom roku na donetu odluku kako bi se okon�alo grani�no pitanje sa Albanijom koje je veoma optere�ivalo ukupne odnose izme�u dve zemlje. Vlada Albanije je odluku o pristanku na predlo�ene granice uputila na odobrenje svom parlamentu �to je usporilo rad Komisije za razgrani�enje i tek je 15. oktobra Konferencija ambasadora obave�tena o prihvatanju odluke o granicama.

Komisija za razgrani�enje sa Albanijom, prema odluci Konferencije ambasadora od 6. avgusta 1925. godine nastavila je rad na terenu u septembru u predelu Vrmo�a gde je utvrdila definitivnu granicu (do 17. septembra) posle �ega je to isto uradila na sekciji "F" od Ohridskog jezera do trome�e na Prespanskom jezeru gde su radovi zavr�eni do 21. oktobra 1925. postavljanjem grani�nih oznaka.^[138]

Nakon toga Komisija za razgrani�enje radila je u Firenci gde su ura�ene grani�ne karte, zavr�ni protokoli i konvencije: o slobodnom prometu kod �akovice, za pelerina� u manastir Sv. Naum i za slobodan prolaz kroz dolinu Vrmo�a. U poslednjem momentu pred potpisivanje zavr�nih protokola krajem 1925. godine, albanska vlada je preko svog delegata tra�ila da se za nju obezbedi konzularno mesto u �akovici, tako da su zavr�ni protokoli potpisani 26. jula 1926. godine u Firenci, a u Parizu 30. jula. "Danas u 11 �asova u Ministarstvu inostranih dela potpisali su ambasadori: francuski, engleski, italijanski i japanski i predstavnici zainteresovanih dr�ava: Albanije, Gr�ke i na�e Kraljevine naro�iti tekst o izvr�nom razgrani�enju Albanije sa susednim dr�avama. Ovom aktu su prisustvovali kako tehni�ki komitet Konferencije ambasadora, tako i cela komisija za razgrani�enje sa Albanijom."^[139]

Time je de jure i de facto zavr�eno grani�no pitanje izme�u Kraljevine SHS i Albanije od u��a Bojane do trome�e na Prespanskom jezeru na granici dugoj 465 km i 460 metara.^[140]

Napomene

1. �. Avramovski, Albanija izme�u Jugoslavije i Italije 1918-1924. god, vojno-istorijski glasnik, Beograd, 1984. 3. strana 159:

Dimitrije �or�evi�, Izlazak Srbije na Jadransko more i Konferencija ambasadora u Londonu 1912, Beograd, strana 148.

2. Arhiv Jugoslavije (A. J.) Ministarstvo inostranih poslova KJ (dalje: MID KJ) "Referat o odre�ivanju granica Albanije 1913-1921." pov. br. 3882. F-4, dos -2 (dalje: "Referat"), D. �or�evi� u. d. str. 138-142.

3. D. �or�evi�, u. d. str. 140-141.

4. A. J. Poslanstvo KJ u Londonu (dalje: PL), Izve�taj Mitra V. Martinovi�a generala u penziji od 6. 08. 1921. godine, 1921. god. F-I.

5. Isto kao pod 3; A. J. PL, Andrija Radovi� �lan Delegacije K SHS, na Konferenciji mira - izve�taj o granicama Albanije, pov. br. 188, 1921, F-I.

6. A. J. PL str. pov. br. 160, 1923. F-I.

7. �. Avramovski, n. d. str. 159-160; Du�an T. Batakovi�, Esad-pa�a Toptani i Srbija 1915. godine, Zbornik radova Istorijskog instituta 4, Beograd, 1986, str. 299-327; D. �or�evi�, n. d. str. 142-143.

8. D. Batakovi�, n. d. str. 304-305.

9. Andrej Mitrovi�, Srbija u prvom svetskom ratu, Beograd, 1983. str. 230-231.

10. D. Batakovi�, n. d. str. 305-311.

11. A. Mitrovi�. n. d., Milorad Ekme�i�, Ratni ciljevi Srbije 1914, Beograd,; �. Avramovski, n. d. str. 159-164; Du�an T. Batakovi�, Esad-pa�a Toptani, Srbija i albansko pitanje (1916-1918) Srbija 1918. god,; Zbornik radova Istorijskog instituta, 7, Beograd, 1989. str. 351; A J. MID KJ Politi�ko odeljenje, Izve�taj poslanika iz Tirane, pov. br. 73 od 14.01. 1926. P.-I.

12. Bogdan Krizman, Bogumil Hrabak, Zapisnici sa sednica Delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, Beograd 1960, "Memoar podnet Konferenciji mira u Parizu u vezi sa revandikacijama Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca", str. 329-373, (dalje: Zapisnici).

13. Isto, str. 366.

14 Isto, str. 321-322.

15. Andrej Mitrovi�, Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920, Beograd 1969, str. 169.

16. Zapisnici, str. 97-98.

17. Referat... : Desanka Todorovi�, Jugoslavija i balkanske dr�ave 1919-1923, Beograd 1979, str. 50.

18. �. Avramovski, n. d. str. 162.

19. Referat...; Vuk Vinaver, Italijanska akcija protiv Jugoslavije na albansko-jugoslovenskoj granici 1918-1920 god., istorijski zapisi knj. XXIII sv. 3, str. 488; D. Todorovi�, n. d. str. 51.

20. Delegacija K SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, str. pov. br. 17. (dalje: Delegacija).

21. A. Mitrovi�, n. d. str. 171.

22. A. J. Delegacija, telegrami MID-a o italijanskoj agitaciji i aktivnostima (br. 107, 273, 328, 546, 609, 846, 931, 1035, 1084, 1165, 1182, 1396, 1559, 1586, 1698, 1746. 1832, 1898, 2572) F-27 dos. VIII: vidi V. Vinaver, n. d. str. 477-515.

23. A. J. Delegacija, str. pov. br. 8, F-85.

24. Isto.

25. J. Delegacija, br. 2871. F-28, dos. VIII.

26. A J Delegacija. br. 3834, F-28, dos. IV, br. 6759 F-28, dos. VIII; V. Vinaver. n. d. str. 495.

27. A. J. Delegacija, promemorija N. Ivanaja za Pa�i�a od 19. 01. 1920, F-28, dos. IV.

28. Isto, N. Ivanaj - Predsedniku Politi�ke stranke Albanaca u Bostonu, F-28. dos. IV.

29. Isto, N. Ivanaj - Vilsonu 2. 04. 1920, F-28, dos. IV.

30. A. J. Delegacija, br. 5016, F-28 dos. VIII: A. Mitrovi�, n. d. str. 226-229.

31. Isto.

32. Isto; A. J. Delegacija, br. 5304, od 17. 01. 1920, F-28 dos IV.

33. Zapisnici, str. 219.

34. Bogdan Krizman. "Elaborat dr-a Ive Andri�a o Albaniji iz 1939" - �asopis za suvremenu povjest, br- 2. 1977, Zagreb (dalje: Elaborat Ive Andri�a). A. J., Zbirka Aleksandra Cincar - Markovi�a, neregistrovan akt, F-2.

35. Isto.

36. Isto; A. J. Referat... ;"A. Mitrovi�, n. d. str. 126; D. Todorovi�, n. d. str. 61-63; V. Vinaver. n. d. str. 508-510.

37. Isto kao 34; D. Todorovi�, n. d. str. 64.

38. D. Todorovi�, n. d. str. 65; �. Avramovski, n. d. str. 169.

39. A. J. Delegacija, F-27, dos. III.

40. Referat Ive Andri�a.

41. A. J. Delegacija, u �ifrovanom telegramu poslanik Antonijevi� iz Rima, od 11. juna 1920, izve�tava Delegaciju o pisanju �tampe o ustanku u Albaniji a list "Tempo" u dopisu iz Valone ka�e da je sada�nje stanje u Albaniji posledica proglasa Esad Pa�e iz Pariza arbana�kim narodnjacima. Dopisnik ka�e da je saznao iz jugoslovenskog izvora da je Esad-pa�a sklopio sa beogradskom vladom ugovor po kome:

1. Esad Pa�a stavlja beogradskoj vladi na raspolo�enje svoj uticaj koji ima u Albaniji;

2. Beogradska vlada obavezuje se da �e potpomagati nezavisnost Albanije pod kontrolom Esad-pa�e i obe�ava imenovati ga do�ivotnim generalom Albanije;

3. Kad bi on umro, sva njegova eventualna prava na arbana�ki presto pre�la bi na na�e kraljevstvo."

Na pole�ini telegrama Pa�i�eva primedba "Pro�itano u sednici. Da se demantuje u novinama", F-28, dos. V.

42. �. Avramovski, n. d. str. 170.

43. A. J. Delegacija, F-28, dos. IV.

44. A. Mitrovi�, n. d. str. 125-129.

45. A. J. "Referat"^; A. J. MIP KJ Politi�ko odelenje, izve�taj poslanika Antonijevi�a iz razgovoru sa grofom Sforcom, str. pov. br. 75, od 10. 02. 1921, F-1.

46. A. J. Referat...

47. A. J. MIP KJ Biro za razgrani�enje, Ekspoze min. inostranih poslova 1924, F-14

48. A. J. Poslanstvo KJ u Londonu, Izve�taji MIP-a pov. br. 214, 227, 261, 1921, F-1; Vojislav Jovanovi� Marambo, Izve�taj MIP-a od 10. 12. 1921, F-18.

49. �. Avramovski, n. d. str. 171.

50. A. J. Predsedni�tvo Ministarskog saveta, akt bez broja, F-1; vidi D. Todorovi�, n. d. str. 132-133.

51. Isto.

52. Isto; �. Avramovski, n. d. str. 172.

53. Elaborat Ive Andri�a; A. J., Zbirka Milana Stojadinovi�a, Mi�ljenje o Albaniji ra�eno za Milana Stojadinovi�a 3. 09. 1939, slu�beno, F-28-206.

54. Zapisnici, str. 207-209.

55. Isto kao napomena 50: vidi D. Todorovi�, n. d. str.

56. A. J. PL Pa�i�ev telegram, pov. br. 6812, 1921, F-1.

57. Isto, Pa�i�ev telegram, pov. br. 6400, 1921, F-1.

58. Isto, Pa�i�ev telegram, pov. br. 6366, 1921, F-1.

59. Isto kao napomena 56.

60. A. J., Predsedni�tvo M. S. akt bez broja, F-1:

61. A. J., PL, Pa�i�ev telegram, pov. br. 6812, 8. 11. 1921. F-1.

62. A. J., PL, Pa�i�ev telegram, pov. br. 6829 od 9. 11. 1921. F-1.

63. A. J. MIP KJ London, Referat...

64. A. J. PL Pa�i�ev telegram, pov. br. 6976 i 7006, 1921, F-1.

65 �. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, 1921-1938, knj. 1, str. 25.

66. A. J., PL, pov. br. 188, Izve�taj Andrije Radovi�a, 1921, F-1; Predsedni�tvo Ministarskog saveta, Bo�kovi� iz Pariza, pov. br. 39, F-1.

67. A. J., MID KJ, Politi�ko odelenje, izve�taj Jovanovi�a iz Pariza, pov. br. 533 od 2 06. 1921, F-1; A. J., Predsedni�tvo Ministarskog saveta, Bo�kovi� iz Pariza, pov. br. 39, F-1.

68. A. J., MID KJ, Politi�ko odelenje, Antonijevi� iz Rima Pa�i�u, str. pov. br. 75, od 10. 02. 1921, F-1.

69. A. J., PL, pov. br. 194, 1921, F-1.

70. Isto.

71. Isto.

72. A. J., PL, tekst note od 2. 10. 1921, pov. br. 216, 1921, F-1.

73. A. J., Predsedni�tvo M. S., akt bez broja, F-1; "Referat...";

74. A. J., PL, Pa�i� obave�tava Poslanstvo u Parizu i Londonu da je "na�a vojska zauzela demarkacionu liniju, koju je imala ranije i sa koje su na�e pograni�ne stra�e oterane od strane tiranske vojske". Dalje govori da tiranska vlada �iri vesti sa ciljem da obmane javno mi�ljenje u Evropi kako bi opravdala svoju tiransku vladavinu, pov. br. 256, 1921, F-I.

75. A. J., MID KJ, Biro za razgrani�enje, Ekspoze ministra inostranih poslova, 1924, F-14; Dokumenti o pitanju granice sa Arbanijom kod manastira Sv. Nauma (dalje: Dokumenti), Beograd, 1924, 18.

76. Elaborat Ive Andri�a.

77. A. J. Predsedni�tvo Ministarskog saveta, akt bez broja, F-1; Dokumenti, 20.

78. A. J. MIP Biro za razgrani�enje, "Zavr�no izve��e", pov. br. 25, F-14, U izve�taju o radu na razgrani�enju sa Albanijom, komesara i predsednika Komisije K SHS za razgrani�enje sa Albanijom, generala Mihajla Lj. Jovanovi�a, �lanovi Me�unarodne komisije za razgrani�enje sa Albanijom bili su tri komesara velikih sila, Engleske, Francuske i Italije kojoj su bila delegirana tri komesara zainteresovanih dr�ava, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Albanije i Gr�ke. Kao �lan Komisije trebao je biti i japanski komesar, ali kako je japanska vlada odlu�ila da ga ne�e uputiti, Konferencija ambasadora je re�ila da odluke Komisije i bez japanskog komesara budu punova�ne. �lanovi Komisije bili su: iz Italije komesar i predsednik Komisije, general Enriko Telini, koga je, nakon atentata na italijansku delegaciju 27. avgusta 1923, kod sela Kokavije blizu gr�ko-albanske granice, zamenio general Pietro Gacera; iz Francuske - komesar, potpukovnik Pere, a od 1923. zamenio ga je pukovnik Andre Ardioni; iz Engleske komesar potpukovnik D�ails, a od aprila 1925. potpukovnik Klaf; iz Kraljevine SHS komesar, divizijski general Mihajlo Lj. Jovanovi�; iz Albanije - Megdi Fra�eri u januaru i februaru 1922, pa Ali Kolonja (biv�i albanski poslanik u Beogradu) do oktobra 1922. zatim Bajram Fevizido do jula 1923, kratko vreme Berati i od oktobra 1923. opet Megdi Fra�eri.

U Komisiji Kraljevine SHS bili su i topografi, dok je albanska strana koristila italijanske topografe zbog nedostatka svojih. U Sekretarijatu Komisije bili su: glavni sekretar (Francuz), lekar i tehni�ki ekspert (obojica Italijani). Pored ovoga komesari velikih sila imali su svoje sekretare, vojnike i poslugu.

79. �. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji 1921-1938, knjiga 1., str. 103.

80. MIP KJ., "Zavr�no izve��e".

81. Dokumenti; vidi: Desanka Todorovik, Problem na razgrani�uvaneto megu Kraljevstvoto na Serbite, Hrvatite i Slovencite i Republika Albanija kaj manastirot Sv. Naum, Glasnik, Skopje, 1976, 1.

82. A. J., pov. br. 587. 1924, F-II; Referat; Dokumenti, 22.

83. A. J. PL. Ekspoze; pov. br. 587, 1924, F-II.

84. Dokumenti; 23-30.

85. Vidi napomenu 83.

86. A. J MIP KJ, Biro za razgrani�enje, Ekspoze.

87. A. J. PMS, Izve�taj generalnog konzula N. Ili�a Nikoli Pa�i�u od 18.01. 1921, F-1; Decembra 1921. godine Hasan beg Pri�tina pomognut od Italije oborio je vladu Pandeli Van�ela, �iji su ministri i ve�ina poslanika pobegli u Elbasan. Na vesti da �e u Elbasan do�i Ahmed beg sa vojskom i da �e se uspostaviti ista vlada, stavile su Hasan bega pred alternativu, ili da se povu�e, ili da se bori. Po savetima Anketne komisije, koja je bila u Tirani, on je podneo ostavku, kao i Namesni�tvo koje je bilo obrazovano. Obrazovana je nova vlada pod predsedni�tvom D�afera Ipija, za koju se smatralo da je prosrpski orijentisana, o �emu su glasove �irili pripadnici partije progresista kojoj su pripadali Hasan beg Pri�tina, Bajram Cur (obojica emigranti sa Kosova), Akif pa�a Elbasani, biv�i �lan Namesni�tva i vo�a partije, Hod�a Kadri, kao i katoli�ki skadarski poslanici koji su zagovarali politiku zbli�enja i naslona na Italiju.

88. A J. PL, Izve�taji poslanstva iz Tirane od 30. 09, 2, 4. i 6, 10. i 10. i 11. 11. 1922. god. pov. br. 336, 1922, F-II. U izve�tajima se govori o italijanskoj propagandi i o davanju velikih suma novca Hasan beg Pri�tini, Bajramu Curiju, Odboru skadarskog katoli�kog sve�tenstva. Pominje se fantasti�na suma od 3 milijarde lira koje je Italija dala za propagandu u zadnje 3 godine.

89. A. J. PL, prema izve�taju poslanika KJ u Tirani od 4. 10. 1922. god, F-II.

90. �. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji 1921-1938, knj. prva, str. 171. proklamacije B. Cura "Ej Muslimani! Obratite pogled na Aziju i vidite �ta u�ini za otad�binu Mustafa Kemal Pa�a. On je na dan Bajrama, na svetom grobu prorokovom, kada je bilo nekoliko hiljada pravovernih poklonika, sklopio jedinstvo Islama i za mesec dana evo kakvo �udo u�ini i oslobodi Aziju od neprijatelja. Ugledajmo se na njega jer nam se daje mogu�nost po�to �e se otvoriti du� cele granice izme�u Srbije i Arbanije jedan pojas neutralne zone od dvadeset kilometara �irine. Na tom prostoru mo�i �emo sklopiti sveto jedinstvo Islama po primeru Kemal Pa�e, pa da postanemo jedna du�a i jedno telo. Mi imamo koji �e nas pomagati moralno i materijalno, a to su na�a bra�a u Americi. Oni su se obogatili svojim radom, a sad su gotovi da nas pomognu da se prvo ujedinimo du�evno u sveto jedinstvo Islama, a posle �e nas pomo�i da se ujedinimo u jednu dr�avu, u jednu celinu, sve dok se govori na�im jezikom. Nemojte se zanosi zlatom ni srpskim ni arbanskim, jer imamo od koga da dobijemo." F-II.

92. A. J. PL, nacrt Ekspozea ministra Nin�i�a (pov. br. 1237 od 2. 06.), pov. br. 210, 1923, F-I.

93. A. J. MIP KJ, biro za razgrani�enje, instrukcije ministra Nin�i�a poslanicima, pov. 755 od 28. marta 1923, F-10; Dokumenti, str. 31-32.

94. A. J. MID KJ, politi�ko odelenje, akt bez broja od 16. 11. 1921, F-1; A. J. PL, prema Pa�i�evom telegramu od 9. 12. 1921. god. u mestu Lin je bilo 340 Srba i 299 Albanaca, br. 7059, F-II.

95. A. J. Poslanstvo KJ u Londonu, pov. br. 160 od 7. 06. 1923, F-l - U izve�taju Poslanika iz Londona MID-u, govori se o dva dokumenta koja se �alju Ministarstvu i to o Italijanskom projektu albanske granice od 19. 03. 1913. i austrougarskom pristanku na me�unarodnu komisiju za razgrani�enje od 8. avgusta iste godine i uslovima za taj pristanak koji su usvojeni na Konferenciji ambasadora 11. avgusta 1913. Poslanik savetuje da se tra�i dosije iz 1913. o razgrani�enju iz arhive Ministarstva inostranih dela u Be�u.

96. A. J. MID KJ, Biro za razgrani�enje, pov. br. 2171 od 18. 01. 1926, F-14; Ekspoze ministra inostranih dela, 1924, F-14; Dokumenti. str. 33-37;

97. Dokumenti, 11, 37-40. Prema noti od 28. juna u varo�ici Podgradec stanovni�tvo je bilo ve�inom slovensko, muslimani govore srpskim jezikom; u Modri�u je bilo 95 srpskih porodica, u selima: Drenok 75, Trebi�tu 12, Vrbnici 45, D�epi�tu 40, Malo Ostreni 15, Tu�epe 7, Pasinka, Vladimirci, Radove�, Le�ni�ane, Ok�un, Klenje 35; "Sebi�te, Stebljevo, Borovo, Zapzun kao i sela op�tine Gorica i Zr�an imaju sva mnoge spomenike koji dokazuju da je slovensko stanovni�tvo ovih sela bilo vrlo mnogobrojno, ali da su se morali povu�i na bezbednija mesta, da bi spaslo svoj �ivot". Selo Babe�nica blizu Kor�e imalo je 1800 Srba, a selo Drenava 130 srpskih porodica. Ve�ina ovih mesta imala je crkve a neka i �kole, kako je navedeno u noti.

98. Dokumenti, 40-46.

99. A. J. PL, Kopije note koju je MID uputio poslanstvu, pov. br. 1169, od 3. maja 1924, F-II (Nota je sa�injena na osnovu govora Tome Oraovca, poslanika u Narodnoj skup�tini.).

100. A. J. MID KJ, Biro za razgrani�enje Ekspoze ministra inostranih dela 1924 F-14; izve�taj poslanika iz Pariza, pov. br. 445, od 16. 04. 1924; Izve�taj poslanika iz Londona, pov. br. 449, od 30. 04. 1924; F-II; �. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, knj. 1, str. 234.

101. A. J. PL, Instrukcije ministra Nin�i�a poslaniku u Londonu i njegovi izve�taji o razgovorima sa Haroldom Nikolsonom, visokim funkcionerom u MID-u V. Britanije, pov br. 341, 343, 449, 1924, F-II.

102. A. J. MID KJ, Biro za razgrani�enje, Ekspoze ministra inostranih dela, 1924, F-14. i Nin�i� poslaniku u Parizu, pov. br. 1527, od 27. maja 1924, F-10.

103. Vidi napomenu 101.

104. Vidi napomenu 102: Dokumenta, str. 56-57.

105. A. J. MID KJ Biro za razgrani�enje, Izve�taj MIP-u komesara Mihajla Jovanovi�a, br. 1432, od 17. jula 1924, F-10.

106. Isto;

107. A. J. PL, tekst Deklaracije, pov. br. 587, 1924, F-II; Dokumenti, 58-60.

108. A. J. PL, MID - poslanstvu, pov. br. 92748 od 12. 08. pov. 2990 od 21. 08 izve�taji iz Londona, pov. 747 i 780 od 19. i 25. 08. 1924, F-III.

109. A. J. PL, pov. br. 939, 1924, F-IV; �. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, knj. 1. str. 234; Dokumenti 60-69.

110. A. J. MID KJ, Biro za razgrani�enje, Ekspoze ministra Nin�i�a, 1924, F-14; �. �. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, str. 235, knj. 1.

111. A. J. PL, MID - Poslanstvu, pov. br. 8588 od 4. 10. 1924; Izve�taj poslanika, pov. br. 939 od 15. 10; odgovor F. O. od 15. 10. 1924. na promemoriju, F-IV.

112. A. J. MID KJ, Biro za razgrani�enje, Instrukcije MID-a poslaniku u Parizu, br. 1815, od 29. 11. 1924, F-10.

113. Isto.

114. Isto.

115. Isto.

116. D. Todorovi�, n. d. str. 233.

117. �. Avramovski, n. d. str. 175-176.

118. A. J. PL, izve�taj MID-a Poslanstvu, pov. br. 491, 494, 500, 528, 579, 1924, F-II.

119. A. J. PL, Izve�taji MID-a o pripremama ka�aka za upad na teritoriju Kraljevine SHS i o saradnji sa komitama. Posebno velika aktivnost na pripremama i upadima bila je, prema izve�tajima, od septembra do kraja godine (1924.). Brojni izve�taji iz 1924, F-I, II, III. IV;

120. Isto; �. Avramovski, n. d. str 176.

121. Isto, str. 178:

122. A. J. PL, Izve�taj MID-a, pov. br. 1978, od 21. 06 1924 F-II;

123. Vidi napomenu 121.

124. �. Avramovski, n. d. str. 180.

125. A. J. Zbirka A. Cincar-Markovi�a (dalje A. C. M.), MID- otpravniku poslova u Tirani, str. pov. br. 367, od 22. januara 1925. god, f-3.

126. A. J. Zbirka A. C. M. MID-pov. br. 528, od 6. 02. f-2.

127. A. J. Zbirka A. C. M. telegram MID-u, str. pov. br. 3 od 6. 02. 1925, f-2.

128. A. J. Zbirka A. C. M. telegram MID-u, str. pov. br. 2 od 5. 02. 1925, f-2.

129. A. J. Zbirka A. C. M. telegram MID-u, str, pov. br. 7 od 7. 02. 1925, f-2.

130. Isto, telegram .MID-u, str. pov. br. 17 od 12. 02. 1925, f-2.

131. Isto, telegram MID-u, str. pov. br, 27 od 22. 02. 1925, f-2.

132. Isto, telegram MID-u, str. pov. br. 28, od 22. 02. 1925, f-2.

133. A. J. MID KJ, Politi�ko odelenje, telegram iz Pariza, pov. br. 350. od 23. 04. 1925, f-2.

134. A. J. MID KJ, Politi�ko odelenje, pov. br. 2710 od 12. 08. 1925, f-2.

135. A. J. MID KJ, Politi�ko odelenje, Spalajkovi�ev telegram iz Pariza, pov. br. 587; Nin�i�eve instrukcije od 27. jula 1925, f-2.

136. A. J. Ministarski savet KJ, Spalajkovi�ev telegram predsedniku vlade, pov br 610 od 5. 08. 1925, F-1; MID K SHS Politi�ko odelenje- Pa�i� - Nin�i�u, sadr�aj Brijanove depe�e od 6. 08. f-2.

137. A. J. MID KJ, Biro za razgrani�enje, Izve�taj komesara za razgrani�enje sa Albanijom, pov. br. 2172 od 18. 01. 1926, F-14; Politi�ko odelenje, Nin�i� - Pa�i�u, pov. br. 2710 od 12. 08. 1925, F-2.

138. A. J. MID KJ, Biro za razgrani�enje, Izve�taj komesara za razgrani�enje, br. 2080 od 30. 10. 1925.

139. A. J. MID KJ, Biro za razgrani�avanje, Izve�taj komesara iz Pariza, br. 2234 od 30. jula 1926, F-11.

140. Isto kao 137 - Suvozemna granica - 339 km i 790 m, re�na - 60 km i 160 m, jezerska - 65 km i 510 m sa 185 grani�nih betonskih piramida i oko 2000 malih od suvog kamena.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt