Projekat Rastko Skadar: Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji

Miladin Milošević

Uspostavljanje međudržavne granice između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Albanije posle Prvog svetskog rata (1919-1926)

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

I

Ugovorom o miru potpisanim 30. maja 1913. godine u Londonu završen je prvi balkanski rat. Jedna od odredbi Ugovora bila je i priznavanje Albanije kao nezavisne države, čime je sankcionisana odluka proaustrijski orijentisanog Nacionalnog kongresa u Valoni koji je 28. novembra 1912. proglasio nezavisnost Albanije. Konferencija ambasadora šest velikih sila (Velika Britanija, Francuska, Rusija, Nemačka, Austro-Ugarska i Italija) koja je sazvana na inicijativu Edvarda Greja sa ciljem da reši balkansko pitanje, odnosno da pripremi i diktira uslove mira, donela je ovakvu odluku u pogledu Albanije na predlog Austro-Ugarske, koju su podržale Nemačka i Italija posebno. Ugovor o miru nije predvideo granice kao ni političko uređenje nove države za koju su poseban interes ispoljavale Italija i Austro-Ugarska, dve do tada suparničke sile koje su dugo vodile borbu za prevlast na tom delu Balkanskog poluostrva.

Vojni uspesi Srbije u prvom balkanskom ratu kao i međunarodne prilike stvorile su bojazan kod ove dve sile da ona ne dobije izlaz na Jadransko more, a Crna Gora i Grčka isuviše veliko proširenje na račun turskih teritorija. To bi značilo ugrožavanje njihove prevlasti na južnom Jadranu. Iz tog razloga ove dve sile su u projektu nezavisne Albanije (pregovori ministara Berhtolda i San Đulijana u San Rosore 1912.), iako su tajnim sporazumom bile predvidele njenu deobu, videle jaku branu na Jadranskom moru protiv Srbije, Crne Gore i Grčke. U strateškim Planovima Austro-Ugarske Albanija je trebala da bude klin koji će "ugrožavati Srbiju i Crnu Goru tim pre što je osvajanje Sandžaka i zajednička granica ove dve države zatvarala dalje prodiranje Austrije ka Solunu.^[1]

Londonskim ugovorom o miru, velike sile su dobile pravo da odrede granice nezavisne Albanije. Nije slučajno što je Konferencija ambasadora rešavala pitanje granica Albanije na osnovu elaborata koji su sačinili predstavnici Italije i Austro-Ugarske.^[2] Austro-Ugarska je želela Veliku Albaniju koja je prema njenom predlogu krajem 1912. godine trebalo da obuhvati: Peć, Prizren, Ohrid, Đakovicu, Debar, Korču i Janjinu, dok je severna granica trebala da ostane ista, dakle Skadar u Albaniji. Italijani su u odnosu na ovaj predlog imali primedbe na južne granice Albanije odakle su nastojali da potisnu Grčku, što dalje od Valone, dok su na severu dopuštali mogućnost proširenja Crne Gore Skadrom, Medovom i Lješom.

Pod pritiskom velikih sila srpska vlada je morala odustati od neposrednog izlaska Srbije na more, ali je na račun tog odustajanja tražila da joj se priznaju teritorije koje je srpska vojska zauzela u Staroj Srbiji i Makedoniji, što je iznela u svom predlogu rešenja albanskih granica.

Za razliku od austro-ugarskog projekta Velike Albanije kome se energično protivila srpska vlada, srpsko-crnogorski predlog rešenja granica Albanije predviđao je severnu granicu rekom Maćom, istočnu brežuljcima zapadno od Crnog Drima i južnu do Valonskog zaliva. Ovakvim razgraničenjem Crnoj Gori bi pripao Skadar, Medova i Lješ, a Srbiji Dečani, Đakovica, Prizren, Debar i Ohrid. Grčkoj bi po ovom predlogu pripala Južna Albanija sa Korčom, Janjinom i Argirokastrom.

Rusija i Francuska, koje su bile naklonjene Srbiji, u svom predlogu zastupale su srednje rešenje, između austro-ugarskog i srpsko-crnogorskog predloga - granica bi išla rekom Drinom i Crnim Drimom od Ohrida, a odatle na more na Delvino, s tim što bi Argirokastro pripao Albaniji a Korča Grčkoj.

Spor oko granica Albanije na Konferenciji ambasadora rešen je kompromisom austro-ugarskih gledišta 10. aprila za severne i 11. avgusta 1913. godine za južne granice tzv. Londonskim protokolom. Granica je išla od mora rekom Bojanom do Skadarskog jezera, čime su Skadar i Taraboš pripali Albaniji, dok su Plav, Gusinje, Peć i Dečani, Đakovica, Prizren, Debar i Ohrid ostali izvan granica Albanije. Korča, Valona i ostrvo Saseno pripali su Albaniji.^[3] Za rad na terenu na trasiranju granice, bile su određene dve međunarodne komisije, jedna za granicu sa Crnom Gorom i Srbijom, druga za granicu sa Grčkom. Nakon dvomesečnog rada na terenu komisije su potpisale završni protokol o svojim radovima 17. decembra 1913. godine u Firenci. Granica između Albanije i Crne Gore i Srbije nije bila trasirana, što će prilikom trasiranja granica nakon Prvog svetskog rata imati za posledicu različita tumačenja, potpuno oprečna, naročito na delu južne granice.

Tokom rada Komisije za razgraničenje između Albanije i Crne Gore nije bilo nikoga ko bi predstavljao Crnu Goru, osim lica koja su bila određena od strane vlade Crne Gore, na traženje Komisije, kao njena pratnja.^[4] Rešenja Komisije po pitanju granica između Albanije i Crne Gore nisu nikada saopštena vladi Crnje Gore. Granica je najverovatnije povučena prema mapi koju je uradio austro-ugarski poslanik na Cetinju baron Gizi, koji je kao ekspert za Albaniju učestvovao na Londonskoj konferenciji.^[5] Nesuglasice u Komisiji su se javile oko granice u dolini reke Cijevne sa prevojem Predelec, pravcem kojim je bilo moguće izgraditi željezničku prugu koja bi povezivala Metohiju i Podgoricu.

Predstavnici Rusije i Francuske bili su za to da se ta dolina dodeli Crnoj Gori, dok su uz britanski uzdržani stav, austro-ugarski, nemački i italijanski predstavnici nastojali, u čemu su uspeli, da se ta teritorija dodeli Albaniji. Baron Gizi je po povratku iz Londona na Cetinje govorio kako je njegova zasluga što je Vrmoš dat Albaniji iz razloga da se omete izgradnja trans-balkanske železnice dolinom reke Cijevne, jer je ta pruga za Austro-Ugarsku značila "političku prugu".^[6]

Spor je postojao i oko Taraboša, važne strategijske tačke, koji je za Crnu Goru značio obezbeđenje slobodne plovidbe rekom Bojanom. U ovom slučaju preovladao je austrijski stav i Taraboš je ostao u granicama Albanije.

Granica između Srbije i Albanije nije povučena zbog izbijanja rata. Praktično, 1913. godine Albanija je bila razgraničena samo sa Grčkom, dok severne i istočne granice (od ušća Bojane do Ohridskog jezera nisu bile trasirane).

U Albaniji verski razjedinjenoj i plemenski podeljenoj nije bilo organizovane državne uprave. Privremena vlada Ismaila Kemalija imala je vlast samo u južnoj Albaniji dok su u ostalim krajevima upravljali pojedini plemenski prvaci. Krajem 1913. godine za vladara srednje Albanije proglasio se Esad-paša Toptani što je imalo za posledicu oružane sukobe sa pristalicama I. Kemalija koji je januara 1914 godine napustio vlast predavši punomoćja vlade Međunarodnoj kontrolnoj komisiji velikih sila formiranoj 29. jula 1913, koja je trebala da vrši kontrolu nad državnom administracijom i finansijama albanske države. Očito su velike sile smatrale da Albanija ne može sama organizovati državnu upravu i da u njoj nema ličnosti čiji bi autoritet okupio sve Albance, dovele su na albanski kneževski presto nemačkog princa Vilhelma Vida koji je 7. marta 1914. godine formirao vladu u Draču pod predsedništvom Turkan-paše Permetija. U ovoj vladi Esad-paša je vodio dva resora - ministarstvo rata i unutrašnjih poslova. Ova, uglavnom proaustrijska vlada nije uspela da ostvari vlast u celoj zemlji pa je ubrzo došlo do ustanka pod vođstvom mladog turskog oficira Hadži-Ćamil Fejza, koga je pored Turske pomagala i Italija, jer je ova po dolasku Vida na albanski presto videla težnju za obezbeđenje austro-nemačke dominacije u Albaniji.^[7]

Zahteve koje su Italija i Austro-Ugarska postavljale Vidu kao protiv uslugu za pomoć, prva za razne koncesije, druga za akcije protiv Srbije, on nije mogao ispuniti, pa je septembra 1914. napustio Albaniju u kojoj je zavladala anarhija.

Esad-paša Toptani svoju političku strategiju zasnivao je na osloncu na Srbiju i Crnu Goru jer je u njima video saveznike protiv austro-ugarske i mlado-turske dominacije u Albaniji. Težio je za sporazumom sa srpskom vladom, koja je u njemu videla albanskog prvaka sa kojim se mogla sporazumeti u cilju obezbeđenja svojih interesa. Tajni sporazum sklopljen u Nišu 17. septembra 1914. godine između predsednika srpske vlade Nikole Pašića i Esad-paše Toptanija predstavljao je okvir u kome je srpska vlada nameravala da vodi politiku prema Albaniji. Sporazum koji se sastojao iz 15 tačaka, između ostalog predviđao je: uspostavljanje trajnog mira i prijateljstva između dve zemlje, pomoć Srbije u sređivanju prilika u Albaniji i u stvaranju zakonodavnog saveta albanskog naroda, osnivanje zajedničkih predstavništava prema drugim državama i zajedničku odbranu i saobraćaj, obavezu Esad-paše da sprečava svaku akciju protiv Srbije iz Albanije, razgraničenje između dve zemlje preko mešovite komisije Srbije i Albanije, izgradnju jadranske železnice do Drača, novčanu pomoć Esad-paši, njegovu obavezu da neće ništa preduzimati protiv ovog sporazuma.^[8]

Početkom oktobra 1914. godine Esad-paša je povratio vlast i proglasio se za vladara centralne Albanije. Protiv sebe je imao jak proturski pokret sa antisrpskim tendencijama - povratak krajeva koje je oslobodila Kraljevina Srbija u okrilje turske države. Ovaj pokret ustanak - pomagale su centralne sile smatrajući da će se Esad-paša prikloniti silama Antante. Na pozive Esad-paše koji se našao u teškoj situaciji pritešnjen ustanicima usledila je vojna intervencija srpskih trupa, nakon napada albanskih četa na srpsku granicu kod Sv. Nauma, krajem maja 1915. godine. Osvojeni su Elbasan i Tirana, a Esad-paša oslobođen iz opsednutog Drača.^[9]

Nakon ovih događaja usledio je i drugi tajni sporazum srpske vlade sa Esad-pašom 28. juna 1915. godine u Tirani. Sporazumom je srpska vlada, između ostalog, garantovala celokupnost albanske teritorije i zaštitu od drugih država. Bila je predviđena ispravka granica u korist Srbije kojoj je trebalo pripasti: Podgradec, Golo brdo, Debarska Malesija, Ljuma, Has do Spača. Sporazumom je bilo predviđeno stvaranje realne carinske unije sa Srbijom koja je trebala da pruži svu pomoć u organizovanju nove vlast. On je za Esad-pašu značio osiguranje vlasti i pozicije kako prema Centralnim silama tako i prema Italiji, dok je za Srbiju obezbeđivao dominantan uticaj u Albaniji, posebno u odnosu na Austro-Ugarsku i Italiju.^[10]

Austro-Ugarska i Italija, koje su pored ostalih velikih sila garantovale nezavisnost Albanije, pokazale su već u početku rata svoje prave namere i prema njoj. Italija, iako nije bila u ratu, okupirala je ostrvo Saseno 30. oktobra 1914, a Valonu 26. decembra, dok je Austro-Ugarska u svoje ratne ciljeve uključila osvajanje Albanije. Tajnim Londonskim ugovorom od 26. aprila 1915. godine velike sile garanti albanske nezavisnosti, sankcionisale su deobu Albanije. Italiju je za pristupanje silama Antante bilo obećano, pored južnoslovenskih teritorija, suverenitet nad ostrvom Sasenom i Valonom sa zaleđem do reke Vojuše na severu i istoku i do severne granice oblasti Himara na jugu. Ugovor je predviđao i obrazovanje autonomne, neutralne države u centralnoj Albaniji pod protektoratom Italije, koja bi je zastupala u inostranstvu. Severna i južna Albanija bile su predviđene za deobu između Srbije i Crne Gore, odnosno Grčke. Sa druge strane Centralne sile su Grčkoj za neutralnost nudile južnu Albaniju. Ubrzo posle okupacije Srbije usledila je januara 1916. i okupacija severne i srednje Albanije od strane austro-ugarskih trupa. Sa srpskom vojskom povukao se i Esad-paša sa svojim pristalicama. Dve suparničke sile Austro-Ugarska i Italija, nastojale su da sankcionišu stečene pozicije. Dok je glavno komandujući austro-ugarskih trupa u Albaniji januara 1917. u deklaraciji tvrdio da se Austro-Ugarska bori za Albaniju kojoj će jednoga dana dati autonomiju pod protektoratom Austro-Ugarske, italijanski general Đacinto Ferero je 3. juna 1917. u Argirokastru izdao proglas kojim proglašava jedinstvo i nezavisnost Albanije "pod egidom i zaštitom Kraljevine Italije".^[11]

Nakon povlačenja austro-ugarske vojske, Albaniju su novembra 1918. godine okupirale italijanske, francuske i srpske trupe. Iako je srpska vojska prva ušla u Skadar morala ga je ubrzo napustiti prema sporazumu Saveznika. Italijani su nakon toga u Skadru razvili jaku propagandu protiv Srbije. Tu su se okupljali emigranti sa Kosova i pristalice zbačenog crnogorskog kralja Nikole koje su Italijani obilato pomagali.

U stvaranju nove države na Balkanu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Italija je videla smetnju svojim osvajačkim pretenzijama na istočnim obalama Jadranskog mora. Te pretenzije su direktno ugrožavale novostvorenu državu Kraljevinu SHS koja je od početka svog postojanja vodila politiku suzbijanja uticaja i dominacije Italije na Balkanu. Suprotnosti dve politike najviše su se ispoljile u Albaniji na čiji deo teritorije je Italija računala na osnovu tajnog Londonskog ugovora.

II

Albanija, formalno stvorena odlukom Londonske konferencije 1913. godine, ostala je praktično neostvaren projekt zbog izbijanja rata. Iz tog razloga se na Konferenciji mira u Parizu 1919-1920. godine raspravljalo - da li je obnoviti, u kojim granicama i da li joj ograničiti suverenitet.

Na početku rada Konferencije mira, kada su iznošeni zvanični stavovi o pojedinim pitanjima, stav Delegacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u pitanju Albanije, bio je da je treba uspostaviti kao nezavisnu državu sa granicama iz 1913. godine.^[12] "Međutim u slučaju da Konferencija bude smatrala da u tom pitanju ne može da primeni odluke donete u Londonu 1913. godine i da bude voljna da prizna nekoj stranoj državi pravo na okupaciju ili protektorat na čitavoj ili delu rečene teritorije obavezni smo da izjavimo da pridržavamo sebi pravo da zaštitimo svoje životne interese u tim predelima, posvećene kroz trinaest stoleća susedstva i zajedničkog života s albanskim plemenima zahtevajući iste privilegije za našu državu."^[13] Ovakav stav je zvanično iznet i pored toga što su u aktu šefa Srpske vojne misije u Parizu, generala Petra Pešića od 1. januara 1919. godine, navedeni brojni razlozi da je ta granica "neprirodna i ne odgovara ni jednom uslovu jedne strategijske granice", i da je bila nametnuta od diplomatije bivše Austro-Ugarske.^[14]

Zalaganje za nezavisnu Albaniju u granicama iz 1913. godine i zahtev za kompenzacijama u teritorijalnom pogledu u slučaju nepriznavanja celovitosti nezavisne Albanije, imalo je svoju pozadinu.

Prisustvo Italije u Albaniji i njena raširenost da tu i ostane, što joj je obećano tajnim Londonskim ugovorom, kao i njene pretenzije na izvesne jugoslovenske teritorije, takođe obećane istim tajnim ugovorom, bio je činilac koji je veoma opterećivao spoljnu politiku novostvorene države, Kraljevine SHS. Izvesnost da će Italija još više proširiti i učvrstiti svoje prisustvo i uticaj u Albaniji prouzrokovalo je stav jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira u Parizu za nezavisnu Albaniju u granicama iz 1913. godine. To je imalo za cilj da u očima javnosti i predsednika Sjedinjenih Američkih Država Vilsona, a posebno kod albanskih prvaka na koje je Nikola Pašić, šef Delegacije Kraljevine SHS na Konferenciji mira, veoma računao, stvori utisak da se bori i zalaže za prava malih naroda.^[15] Iako je Pašić bio uverenja da se nezavisna Albanija iz 1913. neće očuvati,^[16] ovakav manevar bio je pokušaj da se spreče italijanske pretenzije u Albaniji.

Kako se računalo sa diktatom velikih sila kao i nebrojeno puta do tada, za neostvarenje suvereniteta Albanije, pripremljen je zahtev u pogledu teritorijalne kompenzacije i strategijskog obezbeđenja novom granicom prema mogućnoj ekspanzionističkoj italijanskoj politici u Albaniji.

Stečene pozicije u Albaniji Italija je nastojala da očuva i preko delegata privremene proitalijanske albanske vlade na Konferenciji mira, koji su u svom memorandumu zahtevali ispravke albanskih granica određenih Londonskim protokolom iz 1913. godine, tražeći priključenje Kosova i Metohije i zapadne Makedonije Albaniji.^[17] Ova italofilska vlada osnovana je uz pomoć Italije u Draču 25. decembra 1918. godine (tzv. "Dračka vlada") pod predsedništvom Turkan-paše Permetija koju su podržavali i sa njom sarađivali kosovski emigranti.^[18] Uz pomoć vlade Kraljevine SHS memorandum o granicama Albanije podneo je Vrhovnom Savetu i Esad-paša. On je u svom memorandumu od 16. aprila 1919. protestovao protiv tajnog Londonskog ugovora i tražio nezavisnu Albaniju u granicama iz 1913. godine.^[19]

Politiku vlade Kraljevine SHS prema susedima, posebno o pitanjima granica sa njima i problemima koji postoje, Pašić je izneo Predsedniku SAD Vudru Vilsonu u razgovoru vodenom aprila 1919. godine u Parizu.^[20] Stav prema Albaniji u pogledu granica, već istaknut, ostao je nepromenjen: "Želeli bi da se očuva načelo "Balkan balkanskim narodima", i da se Albanskom narodu dade nezavisnost u granicama opredeljenim. Mi smo voljni da uđemo u carinsku uniju s njima, pa voljni smo da stupimo i u savez radi zajedničke odbrane ako oni žele. - Ali Protektorat Italije ili ma koje druge države značio bi stvarati nemir na Balkanu. Značilo bi stvarati drugu Bosnu i Ercegovinu, koja bi očito bila ognjište nesigurnosti i nemira."

Pašić je insistirao na načelu "Balkan balkanskim narodima", baš na onom iznetom u Vilsonovim poznatim principima, kojih se, što je vreme brzo pokazalo nije pridržavao ni sam Vilson, priznajući javnom deklaracijom od 23. aprila 1919. Valonu Italiji, čime je narušen integritet Albanije. Tada je bilo jasno da se neće sačuvati nezavisna Albanija, pa je Delegacija Kraljevine SHS iznela svoje teritorijalne zahteve u pogledu severne Albanije, do desne obale reke Drima, na teritorije koje su 1913. godine pripale Albaniji. Nastupio je trenutak kada je Delegacija Kraljevine SHS, pored Riječkog pitanja, morala da, na insistiranje Andrije Radovića člana Delegacije Kraljevine SHS iz Crne Gore, brani svoje teritorijalne zahteve u pogledu severne Albanije a Skadra posebno.^[21]

Pašić, dobro upoznat sa agitacijom Italije u Albaniji i među emigrantima iz Kraljevine SHS^[22] kojima je obećavala da će tražiti da se uspostavi Albanija u etnografskim granicama a ukoliko Kosovo pripadne Srbiji, stvoriće pokret koji će tražiti njegovu autonomiju pod Srbijom, dao je instrukcije ministarstvu u Beogradu kako se tome suprotstaviti kao i nadiranju italijanske vojske^[23] Po njegovom mišljenju to su mogli sprečiti sami Albanci. "Ukoliko to ne urade", smatrao je Pašić, "italijanska okupacija se izvodi po njihovoj želji". Da bi se sprečilo italijansko osvajanje trebalo je pokrenuti albanska plemena, koja su u blizini granice, da traže od Konferencije mira da se ujedine sa Srbijom, odnosno sa Kraljevinom SHS. U tom slučaju trebalo je obećati svakom fisu, da će se upravljati prema njihovim običajima i da će uživati izvesnu autonomiju. "Našu pak granicu, koju smo sporazumno utvrdili sa Esad-pašom čuvajte našom vojskom i ne dajte da prelazi preko nje ni Arnautima ni Italijanima",^[24] poručivao je Pašić ministarstvu, preporučujući da se dejstvuje među Esadovim ljudima da protestuju protiv Italijana i da traže federaciju sa Srbijom ako im se misli nametati Protektorat Italije.

Veliki broj plemenskih prvaka, uglavnom katoličkih plemena, severne Albanije prema Pašićevim instrukcijama tražio je ujedinjenje sa Kraljevinom SHS izjašnjavajući se protiv mandata i italijanske okupacije. U svojim molbama upućenim Konferenciji mira, od februara 1919. do marta 1920. godine, kojim su tražili ujedinjenje sa Kraljevinom SHS navodili su pre svih ekonomske i političke razloge. "... Nalazeći se u ovim krševitim gorama pre, a i sada naš jedini izvor za opstanak jeste naša stoka, koja nas ne bi mogla izdržavati bez ravnica i polja Kraljevine Srbije, te nam je i opstanak onemogućen bez nje. Zato molimo pretpostavljene srpske vlasti, da se ova naša želja i molba dostaviti svima nadležnim vlastima, pa i Gospodinu Ministru Predsedniku i molimo da nas uzme u svaku zaštitu kao svoje lojalne i ispravne građane. A mi se obavezujemo, da ćemo svuda i na svakom mestu svom svojom snagom braniti Srpske interese, kao najodaniji i najlojalniji njeni građani koliko nam moći i snaga dozvoljava kako materijalno, tako i moralno..."^[25]

Ovakvi i slični razlozi navedeni su u molbama katoličkih albanskih plemena koja su tražila ujedinjenje sa Kraljevinom SHS: plemena Klimenti i Kastrati severno od Skadra, plemena Gaši, Krasnići i Bitući na desnoj obali Drima, pleme Dukađin u Malesiji na levoj obali, plemena Ljuma (25 sela) i Gora (44 sela) između Crnog Drima i stare granice Srbije, Miriditi (8 barjaka), plemena u Golom Brdu na levoj obali Crnog Drima (32 sela).^[26]

Sa sličnim zahtevom obratio se Pašiću i N. Ivanaj, predsednik kluba "Narodni savez Albanije", delegat političke stranke američkih Albanaca pri Konferenciji mira, u kojima pored zahvalnosti za zauzimanje za nezavisnu Albaniju moli da se, ukoliko se ne sačuva nezavisna Albanija, odredi privremena granica i povuče bar onom linijom koja je predviđena za Srbiju i Crnu Goru kao eventualna, Londonskim paktom iz 1915 godine, navodeći za to razloge: što Albanci nemaju poverenja u Italiju, jer ona pod vidom mandata hoće da italijanizira a kasnije priključi Albaniju, što po Londonskom paktu nema prava na severnu Albaniju i što plemena Miriditi, Mali i Malesija debarska, ekonomski ne mogu opstati ako se odvoje od Skadra.^[27]

Po njegovom mišljenju Albanija nije bila ugrožena na severu od Kraljevine SHS koja traži njenu nezavisnost, nego od Italije i Grčke koje idu za njenom podelom,^[28] pa iz tog razloga je apelovao na predsednika Vilsona da utiče na Italiju da se ugleda na Kraljevinu SHS i da prihvati načelo potpune nezavisnosti Albanije u čemu leži uslov mira na jugu Evrope.

Stav Delegacije Kraljevine SHS u albanskom pitanju koji je izložen u notama Konferenciji mira, iznet je u Pašićevom izveštaju,^[30] od 23. decembra 1919. godine koji je uputio kao "lično i strogo poverljivo" predsedniku Ministarskog saveta"... pristajemo na nezavisnu Albaniju u granicama koje je Konferencija ambasadora u Londonu 13-te odredila, pod tim uslovima ako Italija napusti Valonu, tj. ako i ona bude primila zaključke ambasadorske Konferencije od 13-te godine.

Ispravka granice prema Srbiji i Crnoj Gori pristajemo da se reši u sporazumu plemena koja žive na granici.

Ako Italija i saveznici ne prime u celosti zaključke ambasadorske Konferencije, nego se budu rukovodili paktom Londonskim od 15-te godine, po kome se ustupa Valona sa hinterlandom Italijanima, onda mi tražimo - kad jedna velika sila dolazi na Balkan u naše neposredno susedstvo - da dobijemo jaču strategijsku granicu, koja bi najprirodnija bila glavni Drim od mora do sastava sa Crnim Drimom, a otuda Crni Drim do jedne tačke ispod Debra, do utoka reke Zete s leve strane u Crni Drim, a posle vododelnicom da obuhvati celo jezero Ohridsko, koje bi ostalo na našoj strani.

Po Londonskom paktu, po kojem se Italiji ustupa Valona i daje neki Protektorat na Srednju Albaniju, Severna Albanija namenjena je Crnoj Gori i Srbiji. Mi ne tražimo severnu Albaniju za sebe, nego tražimo da se tim plemenima dade pravo samoopredeljenja, da ona sama kažu da li žele da se sjedine sa srednjom muslimanskom Albanijom, koja dolazi pod protektorat Italije, ili žele da obrazuju zasebnu državicu kao neku "tampon državicu" ili žele da sa pridruže kao autonomna državica našoj državi. U svakom slučaju mi pretendiramo na granicu opšti Drim i Crni Drim s pomenutom ispravkom.

Među prisutnim Albancima u Parizu bilo je više gledišta u pogledu albanskog pitanja. Jedni su bili za Italiju na čelu sa Turkan-pašom Permetijem, i zahtevali su da ona ostane u Valoni na osnovu tajnog Londonskog ugovora iz 1915. i da joj se da Protektorat nad celom Albanijom u granicama iz 1913. određenim u Londonu, uz priključenje jugoslovenskih krajeva u kojima, po njihovim tvrdnjama Albanci čine većinu.

Druga grupa je takođe zastupala ideju Velike nezavisne Albanije uz koju je bilo američko albansko društvo "Vatra".

Treću grupu činili su oni koji su smatrali da je najbolje rešenje tog pitanja - sporazum sa Kraljevinom SHS, nezavisna Albanija prema granicama iz 1913. uz ispravke granice u korist Kraljevine SHS prema željama naroda i uspostavljanje nekog saveza - carinske unije, kako bi se obezbedila nezavisnost. Ovo gledište zastupale su uz podršku Delegacije Kraljevine SHS pristalice Esad-paše i protivnici protektorata Italije. Kako je većina tih Albanaca uživala finansijske potpore od strane Italije, razumljivo je što su zastupali njene interese. Usprotiviti se italijanskim pretenzijama i interesima značilo je izgubiti finansijsku pomoć. Mnogi od njih su bili spremni okrenuti leđa Italiji ukoliko bi dobili garancije od Kraljevine SHS za rešenje njihovih, odnosno državnih finansijskih problema u vidu pomoći, o čemu su pregovarali sa Pašićem. Iz tog razloga Pašić je tražio da država odobri kredit za tu namenu^[31] u visini od dva-tri miliona dinara (albanski prvaci su bili izložili plan da im za državni budžet treba 100 miliona dinara) sa čime se saglasila kraljevska vlada. Kako je ubrzo nakon toga doneta odluka o Albaniji, koja je značila odustajanje od uspostavljanja nezavisne Albanije u granicama iz 1913. godine, odustao je od iznete zamisli o radu sa albanskim delegatima u Parizu.^[32]

Naime, memorandumom od 9. decembra 1919. godine, tri velike sile V. Britanija, Francuska i SAD predložile su u pogledu Albanije "da Liga Nacija daje Italiji mandat da administrira nezavisnu državu Albaniju", sa granicama na severu i istoku određenim u Londonu 1913. godine dok se na južnom delu davalo široko zadovoljenje Grčkim revandikacijama.^[33]

Pored toga bilo je predviđeno da Italija zadrži Valonu sa zaleđem iz ekonomskih i vojnih razloga.

Kako pregovori po ovom predlogu, između članova Vrhovnog saveta i italijanskih delegata, nisu doveli do sporazuma, Italija je memorandumom od 6. januara 1920. tražila izvršenje Londonskog tajnog ugovora.

Na memorandum tri sile od 9. decembra Delegacija Kraljevine SHS je reagovala notom od 8. januara u kojoj osporava predlog kojim se daje mandat Italiji nad Albanijom čime bi bila ugrožena država SHS.^[34] Traženo je, iz ekonomskih i strategijskih razloga, ispravka granice iz 1913. u srednjem toku Drima, na Bojani i u pogledu plemena Klementi i Kastrati, pošto je ta granica utvrđena pod uticajem dve, prema Srbiji neprijateljski raspoložene države - Austro-Ugarske i Nemačke. Pored zahteva za ispravkom granica, kao najbolje rešenje zastupana je nezavisna Albanija sa granicama iz 1913. godine i sa autonomnom administracijom. Ukoliko bi se našlo drugo rešenje i južni deo Albanije bio ustupljen drugim državama Delegacija je tražila da se Kraljevini SHS dodeli severna Albanija do reke Drima, za šta su kao razlog navedena istorijska prava jer je Skadar bio prestonica srpskih vladara. Drimska dolina sa Skadrom čini geografsku i ekonomsku celinu sa Crnom Gorom i pograničnim krajevima Srbije. Za srednju Srbiju i za Crnu Goru Drimska je dolina jedini direktan i najkraći put na Jadran. Važna železnica Dunav-Jadran treba da prođe dolinom Drima. Ambasadorska konferencija u Londonu od 1913. godine priznala je Srbiji to pravo pristupa na more. Na kraju note dat je pristanak da Skadar dobije autonomiju, kako je bilo predloženo za Rijeku i Zadar, ali samo u slučaju ako se Severna Albanija ustupi Kraljevini SHS.

Predlažući jedno opšte rešenje jadranskog pitanja Klemenso je, u svojstvu predsednika Konferencije mira, rekao 13. januara 1920. godine Pašiću i Trumbiću, a u vezi sa ustupanjem Rijeke Italiji, sledeće: "Prema tome, država SHS uspeće se na vrhunac svoje moći, pa još kad bude imala Skadar, Drim i Sv. Jovana Medovanskog. Niti (Frančesko Niti, talijanski predsednik vlade) je bio na to pristao s tim da Italija zadrži Valonu i da dobije mandat nad Albanijom."^[35]

Najveće teritorijalno uvećanje Kraljevine SHS u pogledu Albanije, koje je nuđeno od strane Francuske i V. Britanije, sadržano je u predlogu Žorža Klemensoa, predsednika francuske vlade, od 14. januara, kojim se pokušavalo rešiti jadransko pitanje. Predlog koji je upućen Pašiću i Trumbiću predviđao je dodelu Rijeke Italiji (i druga mogućnost da Rijeka dođe pod Društvo Naroda), a Kraljevini SHS severne Albanije do Drima sa Skadrom, kao kompenzacija za Rijeku. Odgovor Delegacije Kraljevine SHS od 20. januara bio je ponavljanje ranijeg zahteva - da Albanija bude autonomna u granicama iz 1913. bez protektorata bilo koje strane sile. Ukoliko bi se delovi Albanije dodelili drugim državama tražen je deo severne Albanije koji bi imao autonomni režim.^[36]

Klemenso je na ovakav odgovor kraljevske Delegacije saopštio da se ne može uvažiti i ukoliko se predlog od 14. januara ne prihvati Francuska i V. Britanija će ovlastiti Italiju da primeni tajni Londonski ugovor.

Protiv ovakvih rešenja reagovao je predsednik Vilson notom od 10. februara ne dajući svoj pristanak na rešenje koje negira načela zbog kojih je Amerika stupila u rat. Nije bio za deobu Albanije i primenu tajnog Londonskog ugovora. U odgovoru predstavnika vlade Francuske i V. Britanije Aleksandra Milerana i Lojda Džordža od 17. 02. rečeno je da su uzeti u obzir jugoslovenski argumenti da južni deo Kraljevine SHS nema izlaz na more i da bi prirodan pristup bio dolina Drima do ušća Bojane. Iz tih razloga učinjen je predlog da se omogući Kraljevini SHS izgradnja, pod međunarodnim jemstvom, železničke pruge i pristaništa za saobraćaj južnog dela njene teritorije. Vilson je i nakon ovoga čvrsto stajao na gledištu (memorandum od 25. februara) da nijedna vlada nema prava da raspolaže teritorijom jednog slobodnog naroda. Energično se protivio rešenju po kom bi bila zadovoljena Kraljevina SHS na štetu Albanije ili Italija na štetu Kraljevine SHS.

Notom od 6. marta 1920. godine Vilson je saopštio da se ne bi saglasio ni sa jednim planom kojim bi se kraljevini SHS dala teritorijalna kompenzacija u severnom delu Albanije za ono što bi joj se oduzelo na drugoj strani. Ovakav stav bio je odgovor na stanovište britanske i francuske vlade koje su u Londonskom tajnom ugovoru videle jedinu važeću alternativu za rešenje spora ukoliko se ne postigne drugi sporazum.^[37]

Nakon Vilsonovih intervencija vlade Francuske i V. Britanije su odustale od svog projekta čime je albansko pitanje odvojeno od riječkog.

Predlozi o podeli Albanije i uvođenju talijanskog mandata, u Albaniji su propraćeni vidnim nezadovoljstvom, što je dovelo do sazivanja opšteg nacionalnog kongresa u Ljušnju januara 1920. godine. Zbačena je "dračka vlada" i formirana nova pod Sulejmanom Delvinom. Kongres u Ljušnju je uputio protest Konferenciji mira protiv deobe Albanije, donoseći odluku o proterivanju italijanskog okupatora iz zemlje i protiv aneksionističke politike Kraljevine SHS i Grčke. Tražena je Nezavisna Albanija "u njenim etnografskim i prirodnim granicama",^[38] čime je istaknuta ideja Velike Albanije.

U Pašićevom ličnom i strogo poverljivom izveštaju predsedniku Ministarskog saveta od 3. marta 1920. godine^[39] u kome izveštava o sastanku sa Nitijem, izneto je nezadovoljstvo Vilsonovim stavovima u pogledu rešavanja albanskog i riječkog pitanja. Nitiju je saopštio stav kraljevske vlade u pogledu Albanije - nezavisna, sa granicama iz 1913. što odgovara istaknutom principu narodnog samoopredeljenja i onom drugom "Balkan balkanskim narodima" - što je interes Kraljevine SHS kao vekovnog suseda. U slučaju odbijanja tih zahteva tražiće se radi bezbednosti mira u zemlji bolja strategijska granica koja bi bila Glavni i Crni Drim što se "slaže sa izraženom željom naseljenja koje leži na desnoj obali spomenutih reka". Niti je zastupajući interese svoje vlade odgovorio da se oni ne mogu odreći Valone i njene okoline koja im je data u njihov suverenitet a što se tiče mandata on im je ponuđen i ne bi se protivili da se on da nekoj neutralnoj državi. Nezadovoljstvo Vilsonovim stavovima je očito kad kaže "Iz odgovora Vilsonovog vidi se da se on tome ne protivi [Valona Italiji, Argirokastro, Gorica (Korča) Grčkoj], ali se protivi da nam se ustupe teritorije koje su nam ponudile Engleska i Francuska u poznatom ultimatumu."

"Vilson u ime principa nacionalnosti protivan je da se nama pridruže ona slaba plemena, koja traže da ostanu s našom državom u zajednici, a prima i daje Italiji koja je najopasnija ne samo za Albaniju nego za ceo Balkan da ostane u Valoni, i poverava joj da uređuje albansku državnu administraciju, i daje Grčkoj Argirokastro pa i Goricu, gde ima pomalo i našeg elementa. A samo našoj državi ne dozvoljava da dobije Skadar, koji živi i može da se razvija samo u našoj zajednici, i pristaje da nam se i Fiuma (Rijeka) istrgne iz zajednice radi Italije."

Pašić je procenjivao da nakon ovakvog razvoja događaja "Treba pokušati sve što nam stoji na raspoloženju te da spasavamo Skadar i desnu stranu Glavnog i Crnog Drima", predlažući da se pokrenu sva albanska plemena koja su protiv italijanskog mandata, da protestuju kod Vilsona i Konferencije i da traže da sami uređuju svoju zemlju i da se spremaju na oružani otpor.

Nezadovoljstvo albanskog stanovništva okupacijom italijanskih trupa je usledilo nakon rata, podržavala je vlada Kraljevine SHS jer je okupaciju Albanije smatrala kao najveću opasnost po svoju egzistenciju. Italijani su iz Albanije pokretali crnogorsko i makedonsko pitanje kao i ideju o Velikoj Albaniji. "Mi smo protiv njih vodili čas potajnu čas javnu akciju, pridobijajući za pare arbanaške prvake i služeći se idejom "nezavisne Albanije" i "Balkan balkanskim narodima".^[40] Do kraja juna italijanske trupe su od strane ustanika istisnute iz Albanije i zadržale su samo ostrvo Saseno.

Dok je vlada Kraljevine SHS pomagala pokret Albanaca, posebno pristalice Esad-paše^[41] i Miridite, za isterivanje italijanskih trupa iz Albanije, dotle je italijanska vlada svesrdno pomagala i podsticala akciju proterivanja jugoslovenskih jedinica koje su se nalazile u graničnom pojasu do demarkacione linije koju su posele krajem 1918. godine. Sredinom avgusta jugoslovenske jedinice su bile potisnute ali su se ubrzo posle protivnapada vratile na istu liniju^[42]

Pokušaj Delegacije Kraljevine SHS na Konferenciji mira da Vilson uvaži njene argumente u pogledu rešavanja albanskog pitanja bio je i memorandum Andrije Radovića koji je u ime Delegacije predao savetniku američke ambasade u Parizu za predsednika Vilsona 29. marta 1920. godine.^[43] Pored već poznatog stava o albanskom pitanju u memorandumu su izneti i odgovori na Vilsonove primedbe koje je imao na predloge Francuske i britanske vlade, iznete u januaru i februaru, u pogledu rešavanja albanskog pitanja. Osnovno načelo izloženo u memorandumu je nezavisna Albanija iz 1913. godine. Ukoliko se ostvari, tražiće se ispravka granice. Ako se donese suprotna odluka, pa se deo Albanije da Italiji i Grčkoj, navedeni su ekonomski, geografski, etnički i istorijski razlozi da se severna Albanija poveri jugoslovenskoj upravi. Posebno je obrazlagao pitanje Skadra za koji se posebno borio da pripadne Kraljevini SHS - "Istorijski, sjeverna je Albanija kolijevka srpske države. Prijestonica prvog krunisanog srpskog kralja bila je u Skadru, za koji narodna predanja vezuju najintimnijim vezama dušu našeg naroda. Skadar su u stvari poarnautili Turci pošto su ga osvojili od Srba."

Ovo obraćanje Vilsonu nije dalo rezultata jer je on bio izričito protiv ustupaka Kraljevini SHS na račun Albanije, zastupajući princip narodnosti u konkretnom slučaju. Pored toga Delegacija je shvatala da Vilson ne namerava da jadransko pitanje reši u korist Kraljevine SHS.^[44]

Pokušaj rešenja jadranskog pitanja nastavljen je u direktnim italijansko-jugoslovenskim pregovorima između ministara dveju zemalja Ante Trumbića i Šaloje, 13. i 14. aprila 1920. koji nisu doneli rezultata, kao ni pregovori od 11. maja u italijanskom gradiću Palanza između Pašića i Trumbića sa jugoslovenske i Šaloje i Garabsoa sa italijanske strane, ovog puta zbog pada Nitijeve vlade. Pitanje i Status Rijeke rešeni su Rapalskim ugovorom od 12. novembra 1920. dok je rešavanje albanskog pitanja nastavljeno u Konferenciji ambasadora u Parizu koja je rešavala pitanja proistekla iz rada Konferencije mira.

III

Oktobra 1920. albanska vlada podnela je memorandum za prijem Albanije u Društvo Naroda. Negativno mišljenje potkomisije, formirane da prouči taj zahtev, nije uticalo na odluku Skupštine Društva Naroda koja je Albaniju primila za svog dana 17. decembra 1920. godine. Albanija je primljena u Društvo Naroda na predlog lorda Roberta Sesila iako nije imala svoje granice niti je bila međunarodno priznata.^[45] Kraljevina SHS i Grčka istupile su sa tezom da Albaniji nije utvrđena politička bitnost u čemu ih je podržala Francuska. Prilikom glasanja delegacija Kraljevine SHS dala je svoj glas za prijem Albanije u Društvo Naroda. Vlada Kraljevine SHS u memorandumu od 12. jula 1921. godine podnetom Konferenciji ambasadora izložila je svoj stav u pogledu zahteva za ispravkom granice prema Albaniji. Tražena je ispravka granice koja treba da ide planinskim vencem južno i zapadno od Ohridskog jezera, zatim vododelnicom Crnog Drima, vododelnicom Drima do ušća kod Lješa. Razlozi navedeni za takav zahtev bili su ekonomski, istorijski, etnografski, geografski, bezbedonosni.^[46] Delegati Albanije zahtevali su da o njenim granicama odlučuje Društvo Naroda navodeći razloge za taj zahtev: što Konferencija ambasadora na osnovu ugovora o miru ima da se bavi regulisanjem odnosa između bivših zaraćenih zemalja, a Albanija nije bila protiv Srbije i Grčke, što bi Društvo Naroda izgubilo od značaja ako bi o ovom pitanju odlučivala Konferencija i što albanski narod ima veće poverenje u Društvo Naroda.

Protiv ovakvog zahteva izjasnili su se delegati Kraljevine SHS i Grčke. Glavni izvestilac po ovom pitanju, engleski delegat Fišer, smatrao je da je to pitanje u nadležnosti Konferencije, pa je na njegov predlog Skupština Društva Naroda donela Rezoluciju 2. oktobra 1921. godine, kojom je Konferencija ambasadora dobila pravo da utvrdi albanske granice.^[47]

Dok se pitanje o rešavanju granica Albanije nalazilo pred Konferencijom ambasadora tiranska vlada je nastojala da incidente na jugoslovensko-albanskoj granici tokom 1921. godine, koji su izazvani upadom kačaka iz Albanije,^[48] prikaže kao zavojevačke namere Kraljevine SHS. U tome je obilato pomagana od strane Italije, koja je vojnički bila potisnuta iz Albanije, osim sa ostrva Saseno, koje je prema italijansko-albanskom sporazumu od 2. avgusta 1920. pripalo Italiji. Ona je svoju politiku prema Albaniji prilagodila novonastaloj situaciji. To je bila politika "mirnog prodiranja" ekonomskom i političkom akcijom što je doprinelo da njene pozicije ojačaju na račun jugoslovenskih.^[49]

Trupe Kraljevine SHS bile su na položajima demarkacione linije određene 1918. godine, preko granice Albanije iz 1913. godine, čekajući odluku o granicama. Sukob sa Albanijom zbog upada kačaka poslužio je predsedniku tiranske vlade, poznatom italofilu Ilijas Vrioniju, da 18. marta 1921. godine traži od Društva Naroda da jugoslovenske i grčke trupe evakuišu okupiranu albansku teritoriju. U telegramu koji je uputio Glavnom Sekretarijatu Društva Naroda izložio je bedno stanje izbeglica sa okupirane teritorije. Vlada Kraljevine SHS preko diplomatskih predstavnika u Parizu i Londonu nastojala je da se kod dotičnih vlada utiče da odluku o granicama ne donosi Društvo Naroda već Konferencija ambasadora. Skupština Društva Naroda raspravljala je o albanskom zahtevu 25. juna kada je doneta odluka da će se o pitanju albanskih granica baviti Konferencija ambasadora. Ovo nije zadovoljilo albanskog delegata koji je tražio da se odluka promeni navodeći da Konferencija ambasadora nije kompetentna da rešava pitanja granica. Preporučeno je obema državama, u duhu Pakta Društva Naroda, da se uzdržavaju od bilo kog akta koji bi imao za posledicu narušavanje toka procedure. Društvo Naroda je uzelo obavezu da će o ovome voditi posebnu brigu kao i odbrani albanske nacije.^[50]

Koristeći se ovim albanski delegat Fan Noli uputio je 7. jula notu Društvu Naroda u kojoj ga obaveštava da su plemena Gaši i Krasnići okupirana od strane srpskih trupa, negirajući izjave delegata Kraljevine SHS koji je tvrdio da su te oblasti okupirane ranije na izričitu molbu i traženje tih plemena.^[51]

Avgusta meseca 1921. godine katoličko pleme Miriditi digao se na ustanak protiv tiranske vlade. Na skupštini plemenskih prvaka doneta je odluka o otcepljenju i proglašenju nezavisne "Miriditske Republike" sa Mark Đonijem na čelu, rođakom Bib Dode poznatog miriditskog prvaka.^[52] Separatističke težnje Miridita sa kojima je srpska vlada i ranije imala dobre odnose, uživale su podršku vlade Kraljevine SHS koja je sa miriditskim prvacima potpisala ugovor o saradnji polovinom 1921. godine: "Bilo je predviđeno obrazovanje slobodne miriditske države, koju će braniti vojne snage SHS i čije će interese u inostranstvu zastupati vlada u Beogradu".^[53]

"Miriditska Republika" je bila prilika da se u severnoj Albaniji obezbedi ranije definisano "jedno gnezdo albanske nezavisnosti" radi zaštite od prodora Italije, kako je zamišljao Pašić.^[54]

Usledili su napadi tiranskih trupa na Miridite u cilju ugušenja ustanka. Istovremeno, tiranska vlada je obavestila Društvo Naroda o tome, optužujući Kraljevinu SHS za otcepljenje Miridita, pošto je ona taj pokret pripremala. Na sednici Društva Naroda u septembru, kada je raspravljano o tim događajima, delegat vlade Kraljevine SHS pobio je albanske optužbe, a žalbe tiranske vlade su tada odbijene kao netačne tendenciozne.^[55]

Sa jugoslovenske strane traženo je od Skupštine i Saveta Društva Naroda da se u Albaniju pošalje jedna komisija koja će utvrditi stanje u Albaniji i odnos stanovništva prema tiranskoj vladi i odnos tiranske i miriditske vlade. Ovo je traženo iz razloga što je osporavano od albanske strane da miriditski pokret postoji. Zahtevano je od Konferencije ambasadora da granice odredi nakon izveštaja komisije. Savet Društva Naroda doneo je odluku da se komisija pošalje, ali posle odluke o granicama i to na predlog Italije.^[56]

Tiranska vlada je i dalje plasirala vesti u stranu javnost o umešanosti Kraljevine SHS u miriditski pokret, istovremeno koncentrišući trupe na demarkacionoj liniji prema položaju Velikog i Malog Kalčerita u oblasti Lurije i Tedrine.^[57] Krajem septembra napadnute su jugoslovenske jedinice u tom delu i potisnute na područje Arasa, a Društvu Naroda je i ovo predstavljeno kao napad jugoslovenskih trupa.^[58] Tiranska vlada je nastojala da posedne svojim trupama ove položaje koji su joj prema granicama iz 1913. pripadali. Jedinice vojske Kraljevine SHS su nakon nekoliko nedelja, krajem oktobra 1921, povratile izgubljene položaje i ponovo zaposele demarkacionu liniju.^[59]

Tiranska vlada je ove događaje predstavila kao opštu ofanzivu jugoslovenskih trupa radi osvajanja cele Albanije. I pored nastojanja Kraljevske vlade da se ove vesti demantuju, Lojd Džordž je, na osnovu optužbi od strane tiranske vlade, 8. novembra tražio da se odmah sazove Savet Društva Naroda zbog stalnog napredovanja jugoslovenskih trupa u severnoj Albaniji. Tražio je da Društvo Naroda ispita situaciju i preduzme odgovarajuće mere.^[60]

Na traženje poslanika iz Londona, povodom koraka Lojda Džordža, Pašić ga je obavestio 8. novembra da "Naša vojska ne čini nikakva osvajanja u Albaniji. To su samo tendenciozne vesti naših protivnika. Mi smo samo retablirali demarkacionu liniju koju su pre nekoliko nedelja Arbanasi povredili, zauzevši neke pozicije na njoj."^[61] Pašić je negirao izveštaj britanskog predstavnika o Albaniji, da su jugoslovenske trupe zauzele Luriju i Oroš navodeći da, ako su organi tiranske vlade proterani iz tih mesta, to nisu učinile naše trupe koje uvek stoje na demarkacionoj liniji nego to su Arbanasi koji nisu ni priznavali tiransku vladu..."^[62]

O tiranskim optužbama, koje su navele englesku vladu da traži hitan saziv Saveta Društva Naroda, raspravljano je na sednici Saveta od 17. do 19. novembra 1921. godine. Britanski delegat Fišer u svom izlaganju uzeo je u zaštitu Albaniju izjavljujući uverenje engleske vlade da albanski narod želi jedinstvenu državu i da događaji koji su se zbili na jugoslovensko-albanskoj granici prete međunarodnom miru. Leon Buržoa, francuski delegat, bio je naklonjen Kraljevini SHS, tvrdeći da trupe Kraljevine SHS nisu prelazile demarkacionu liniju, dok su oružane bande sa albanske strane to često radile. Rezolucijom koja je doneta 19. novembra, Savet Društva Naroda preporučio je potrebu poštovanja albanskih granica, po kojima je doneta odluka 9. novembra, i prihvatio uveravanja data od predstavnika dveju država da će živeti u dobrim odnosima i da neće izazvati ili održavati kakav pokret koji bi remetio mir susednih država. Pored toga, Anketnoj komisiji koja je bila upućena u Albaniju date su instrukcije: da podnese izveštaj Savetu o povlačenju trupa obe države sa demarkacione linije i da učini potrebna osiguranja protiv lokalnih pokreta koji bi poremetili unutrašnji mir Albanije.^[63]

Anketna komisija je stigla u Drač 19. novembra a potom u Tiranu, gde je zadržana više dana, što je Pašić tumačio namerom tiranske vlade da je zadrži da ne ide u Miridite dok ne uguši miriditski ustanak.^[64] Tiranska vlada je bez milosti gušila ustanak Miridita pa je veliki broj porodica potražio spas prelaskom granice u Kraljevinu SHS. Pašić je insistirao preko poslanika u London kod engleske vlade da utiče na Komisiju da odmah ide u Miridite na šta je dobijen odgovor da je to Komisija Društva Naroda i da se kod njega interveniše po tom pitanju. Krajem novembra ugušen je Miriditski ustanak i kada je sve bilo mirno tiranska vlada je odvela Komisiju 9. decembra u Miridite. Većina miridistkih prvaka prebegla je u Kraljevinu SHS kao i Mark Đoni koji je krajem novembra prešao u Prizren. Anketna komisija je imala zadatak da nadgleda uspostavljanje mira i da utvrdi neutralnu zonu u okviru koje je Komisija za razgraničenje trebala da odredi graničnu liniju.^[65]

Dok je vojni sukob trajao na granici, Konferencija ambasadora je raspravljala o granicama Albanije. Sredinom avgusta 1921. godine delegati velikih sila, članovi Konferencije ambasadora imali su stavove svojih vlada u pitanju albanskih granica.^[66] Engleski delegat Temperlej bio je sklon da se pored nezavisnosti Albanije, učine ustupci Grčkoj (Argirokastro), a da Kraljevina SHS dobije ispravke granice kod Debra (Put Struga-Debar ostao bi Kraljevini SHS), Prizrena (pleme Gora Kraljevini i granica na Koritniku i Paštriku) i kod Skadarskog jezera (da se granica pomeri na istok na Velečiko a odatle do sastava Hotskog i argistratskog zaliva). Francuski delegat Laroš zastupao je stanovište da priznaju granice iz 1913. sa nekim ispravkama u korist Kraljevine SHS a ukoliko bi se Grcima dodelio Argirokastro, Kraljevini treba ustupiti dolinu Drima, kuda bi mogla biti izgrađena železnica za koju su i sami Francuzi pokazivali interes. Laroš je u razgovoru sa poslanikom Jovanovićem sugerisao da se prihvati rektifikacija granice jer je isključeno da će Kraljevina SHS dobiti ono što traži, napominjući mu da je povoljan momenat za rešenja albanskog pitanja u korist Kraljevine ispušten na Konferenciji mira.^[67] Italijanski delegat Gali bio je za granice Albanije iz 1913. uz mogućnost manjih ispravki u korist Kraljevine SHS. O ostrvu Sasenu nije govorio smatrajući da ga je Italija dobila od Albanije, sa čime su se solidarisali Francuzi.

U pogledu ekonomskih povlastica u severnoj Albaniji u prvom redu za izgradnju železnice i pristaništa na moru, italijanski grof Sforca je decembra 1920. izjavio poslaniku Antonijeviću u Rimu, da bi Italija podržala takve zahteve pod uslovom da u građenju železnice i pristaništa uzmu udela i italijanski kapital i italijanski inženjeri i radnici, uz napomenu da taj razgovor ostane u tajnosti.^[68]

Italija je septembra 1921. godine predlagala britanskoj vladi izmenu nota u kojima bi se reklo, da ukoliko se pokaže da Albanija ne može da opstane sama da joj Velika Britanija prizna Protektorat nad njom, što je lord Kerzon odbio.^[69] Kako Italija nije htela da odustane od agresivne politike prema Albaniji, uputila je nov predlog britanskoj vladi, kojim traži primenu tajnog londonskog ugovora iz 1915. godine o deobi Albanije što je takođe odbijeno.^[70] Britanski Protektorat nad Albanijom, kao zaštitu od Italijanskog uticaja, tražili su delegati albanske vlade, ali su naišli na energično odbijanje uz obećanje da će ih London uzeti u zaštitu.^[71] Time je Velika Britanija stala u odbranu integriteta Albanije, istina delimično, jer još nije bilo rešeno pitanje ustupaka Grčkoj na račun Albanije.

Ovakav tok rešavanja pitanja albanskih granica bio je poznat vladi Kraljevine SHS pa je 2. oktobra 1921. godine uputila notu Konferenciji ambasadora u kojoj je izložen razvoj događaja na Balkanu, posebno u Albaniji u bliskoj prošlosti, stavljajući do znanja da vladu Kraljevine SHS neće vezati rešenje pitanja granica koje dolazi u prvi red svake države, bez njenog učešća i bez njenog pristanka. Što se tiče protektorata, naglašeno je da ga ne može prihvatiti bez obzira ko bio u pitanju. Vlada je apelovala na saveznike da prilikom određivanja granica uzmu u obzir "želje hrišćanskih plemena kojima su na čelu Miriditi i Maćani"^[72]

Incidenti na jugoslovensko-albanskoj granici svakako su doprineli da predstavnici V. Britanije, Francuske, Italije i Japana donesu kolektivnu notu o "integritetu i neotuđivosti arbanaških granica" i o "strategijskoj sigurnosti Italije", koju su podneli kraljevskoj vladi 7. novembra 1921. godine, dva dana pre odluke o granicama Albanije.^[73] U noti se kaže da je na osnovu dobijenih izveštaja vlada Kraljevine SHS preduzela vojne operacije protiv Albanije i da su njene trupe ušle u Albaniju, što velike sile ne mogu prihvatiti kao opravdano i ponovo insistiraju da se vlada Kraljevine SHS uzdrži od vojnih operacija prema Albaniji i da naredi da se povuku njene trupe koje su prešle granicu.

U svom odgovoru vlada Kraljevine SHS je negirala navode da je njena vojska prešla granicu, pravdajući svoju akciju zauzimanjem demarkacione linije koju povređuju Albanci vrlo često svojim upadima paleći i pustošeći sela, ubijajući predstavnike državnih organa i odvodeći stoku koju nađu. Naglašeno je da je kraljevska vlada tražila više puta od velikih sila da obrazuju anketnu komisiju koja će utvrditi činjenice, ali ona nije bila obrazovana.^[74]

U takvim okolnostima Konferencija ambasadora velikih sila donela je 9. novembra 1921. odluku o granicama Albanije. Odlukom je potvrđena granica utvrđena 1913. na Konferenciji ambasadora u Londonu. U njoj je, pored ostalog, izneseno "da je Komisija za razgraničenje koja je sastavila završni Protokol svojih radova u Florenciji (Firenci), 17. decembra 1913. godine na terenu utvrdila južne granice Albanije",^[75] što će u daljem radu na razgraničenju izazvati različita, potpuno suprotna mišljenja u pitanju granice na tom delu teritorije.

Odlukom od 9. novembra granična linija iz 1913. godine pretrpela je izvesne ispravke iz ekonomskih, strategijskih i saobraćajnih razloga. Kraljevina SHS dobila je ispravku granice kod Prizrena, dobivši gorski i haski srez i kod Debra. Albanija je dobila mesto Lin na Ohridskom jezeru koje je po Londonskom protokolu pripadalo Srbiji. U oblasti severoistočno od Skadra ostavljena je mogućnost ispravke Londonske linije radi zaštite i ekonomskih interesa Skadra sa jedne i Podgorice sa druge strane.

Konferencija ambasadora je ovom odlukom priznala Albaniju kao zavisnu i suverenu državu, dok je Italiji, umesto ranijih obećanja, priznat specijalni interes za održavanje albanske nezavisnosti.^[76]

Uz odluku o granicama, vladi Kraljevine SHS upućena je preko Poslanstva u Parizu i nota u kojoj Konferencija ambasadora saopštava da ne želi ulaziti u diskusiju oko argumenata iznetih u noti od 2. oktobra, na kojima kraljevska vlada bazira svoje zahteve, podsećajući je da je pristala na rezoluciju Društva Naroda od 2. oktobra 1921, kojom su, pored ostalog, savezničke sile ovlašćene da donesu odluku o granicama Albanije. Istovremeno poziva vladu Kraljevine SHS da bez odlaganja evakuiše teritorije koje su pripale Albaniji. U dve protestne note upućene Konferenciji ambasadora, vlada Kraljevine SHS je izrazila neslaganje što je odluka doneta bez učešća njenih predstavnika i zbog dodeljivanja mesta Lin Albaniji, ali je izrazila spremnost da evakuiše trupe sa teritorije dodeljene Albaniji.^[77]

Neuspeh "Miriditske republike", optužbe Društvu Naroda zbog vojnog angažovanja trupa Kraljevine SHS na granici prema Albaniji, kao i deklaracija velikih sila kojom se štiti integritet i neotuđivost albanskih granica i strategijska sigurnost Italije na tom prostoru, značili su gubljenje pozicije Kraljevine SHS u rešavanju albanskog pitanja, sa jedne, i stvarni uspeh italijanske politike ka razvijanju njenog uticaja u Albaniji, sa druge strane.

Odluku Konferencije ambasadora o granicama Albanije imala je da na terenu sprovede Međunarodna komisija za razgraničenje sa Albanijom, čiji su članovi bili komesari velikih sila, koji su mogli od zainteresovanih država uzeti po jednog konsultativnog člana, što je i učinjeno. Predsednik Komisije bio je italijanski komesar, general Enriko Telini.^{[78 ]}Komisija za razgraničenje sa Albanijom sastala se početkom januara 1922. godine u Parizu, gde je dobila instrukcije za rad od Konferencije ambasadora. Prva sednica Komisije sa delegiranim komesarima Kraljevine SHS, Grčke i Albanije održana je 7. februara 1922. u Italijanskom vojno-geografskom institutu u Firenci, kako bi se upoznala sa materijalima Komisije za razgraničenje iz 1913. godine.^[79]

Komisija je stigla u Skadar 7. marta 1922. godine sa ciljem da otpočne rad na razgraničenju od ušća Bojane pa na sever i dalje do Ohridskog jezera. U toku 1922. godine, do 1. decembra, Komisija je radila na razgraničenju Kraljevine SHS i Albanije.^[80]

U toku rada na razgraničenju pojavila su se dva sporna pitanja kao posledica naknadnih odluka Konferencije ambasadora o jugoslovensko-albanskoj granici. Izmene prvobitne odluke od 9. novembra, odnosile su se na granicu južno od Ohridskog jezera-manastir Sv. Naum i na predeo doline Vrmoša.

Na predlog Anketne komisije Društva Naroda, koja je, pored ostalog imala da uspostavi neutralnu zonu u okviru koje je Komisija trebala da povuče graničnu liniju, Konferencija ambasadora donela je odluku kojom se Komisiji za razgraničenje stavlja u zadatak da povuče na terenu i granicu južno od Ohridskog jezera, u oblasti manastira Sv. Naum. Obaveštavajući vladu Kraljevine SHS o tome, 4. aprila 1922, preko otpravnika poslova u Parizu, Konferencija ambasadora je saopštila da joj nije bilo poznato da granica na tom delu nije utvrđena 1913. godine, kada je donosila odluku o granicama 9. novembra 1921. godine. I na ovom delu granice bila je predviđena neutralna zona, koju su trebale evakuisati obe strane. Prema Kraljevini SHS ona je trebala ići linijom od ušća reke Cerave u Ohridsko jezero, odatle na Ljubavište do Piškopeje i dalje do Halarupa, a prema Albaniji linijom od Ohridskog jezera prema Starovu - putem Podgradec-Korča, dalje do visa Petruše, a odatle potokom do Maliskog jezera.^[81]

Za vladu Kraljevine SHS pitanje razgraničenja kod Sv. Nauma bilo je i pravno i faktički rešeno Londonskim protokolom i srpskom okupacijom 1913, koju su pripale kako susedne, tako i zainteresovane sile, što je saopšteno Konferenciji ambasadora notom od 22. aprila 1922. godine. Kako je to pitanje smatrala definitivno rešenim, Jugoslovenske trupe nisu ni evakuisale predviđenu neutralnu zonu, niti su se povukle sa granice prema kojoj se manastir Sv. Naum nalazio na teritoriji Kraljevine SHS. Vlada Kraljevine SHS je smatrala da Komisija za razgraničenje treba da potvrdi londonsku liniju na tom graničnom sektoru, bez prava njene modifikacije, pošto se o tome ne govori u odluci od 4. aprila.

Bez obzira na ovakav stav kraljevske vlade, Komisija za razgraničenje je nastavila rad na utvrđivanju južne albanske granice.

Nejasnost teksta Londonskog protokola podelila je komesare, članove Komisije, u pitanju kome pripada manastir Sv. Neum? Teškoće su se javile u tumačenju dela teksta gde se kaže da će granica ići na jugu "od Lina do Sv. Nauma" i da će se rad Komisije za razgraničenje rasprostirati "na severoistoku do granične linije stare otomanske korčanske kaze".^[83]

Britanski član Komisije Džails tumačio je Londonski protokol u korist Kraljevine SHS, da manastir Sv. Naum pripada njoj, ali da ga sa gledišta "etničkog, geografskog, strategijskog i prava naroda da raspolažu sami sobom" treba dodeliti Albaniji. Komesari Francuske i Italije, Pere i Telini, smatrali su da pored ovih razloga, prema tekstu Protokola, Sv. Naum pripada Albaniji. Dokazi o pripadnosti sela i manastira Sv. Naum ohridskoj kazi (srezu), koje je Komisiji za razgraničenje podneo delegat kraljevske vlade, pukovnik Jovanović, nisu pokolebali mišljenja i stavove članova Komisije.^[84] Rezultat ovakvog tumačenja Londonskog protokola i mišljenja članova Komisije bio je njihov predlog da se Sv. Naum dodeli Albaniji, što je Konferencija ambasadora usvojila i donela takvu odluku 6. decembra 1922. godine.^[85]

Ova odluka saopštena je zainteresovanim vladama 23. decembra, uz obrazloženje da tekst Londonskog protokola izričito ne određuje kojoj od dve države pripada manastir Sv. Naum.

Drugo sporno pitanje pojavilo se prilikom razgraničenja na delu granice severoistočno od Skadra, gde je prema odluci Konferencije ambasadora, od 9. novembra, ostavljena mogućnost ispravke granice radi zaštite i ekonomskih. interesa, kako Skadra, tako i Podgorice. Tokom rada na tom delu granice Komisija za razgraničenje je došla do zaključka da se granica ispravi u korist Albanije, što je i predložila Konferenciji ambasadora, koja je na osnovu tog predloga donela odluku 11. oktobra 1922. godine da se dolina Vrmoša i deo teritorije kod Hotit-Rapše, koji je prema Londonskoj liniji pripadao Crnoj Gori, dodele Albaniji. Ovakva odluka motivisana je ekonomskim razlozima pograničnog albanskog stanovništva, kome je trebalo obezbediti pravo ispaše za stoku.^[86]

Dok je Konferencija ambasadora menjala svoju prvobitnu odluku o granicama Albanije, a Komisija na terenu povlačila graničnu liniju, italijanska aktivnost u Albaniji, posebno u severnoj, poprimala je sve veće razmere. Neuspeh sa davanjem Hasan beg Prištine na čelo albanske vlade u decembru 1921. godine,^[87] nije obeshrabrio italijanskog poslanika u Tirani, markiza de Duraca, preko koga je ostvarivan najjači uticaj, da i dalje radi na izazivanju nereda u Severnoj Albaniji, koji su za krajnji cilj imali da opravdaju italijanske zahteve i namere za intervenciju u Albaniji i Protektorat nad njom.^[88]

Sa propagandom Italije u Albaniji bili su upoznati i sekretar britanskog poslanstva u Tirani Par, otpravnik poslova francuskog poslanstva, delegat Društva Naroda grof Moltke, kao i američki predstavnik, koji su o tome izvestili svoje vlade, odnosno Društvo Naroda.^[89] Prozreli su italijanska nastojanja da preko plaćenih Albanaca, njihovih pristalica i članova crnogorskog komiteta, izazovu incidente na granici, misleći da se jugoslovenska vojska neće zadovoljiti odbijanjem napada već da će napadače goniti i preko granice. Povreda granice od strane jugoslovenskih trupa poslužila bi Italijanima da iskrcaju svoju vojsku u Albaniji pod izgovorom zaštite i očuvanja albanske nezavisnosti, što im je bilo priznato od strane Konferencije ambasadora. Uspostavljena neutralna zona duž granice bila je pogodno mesto za sklonište kačacima i "razbojničkim vođama poput Bajrama Curija i Hasana Prištine, koji su u dosluhu sa Kosovskim komitetom nastojali da unesu nemir u severne delove Albanije i da podignu bunu u Crnoj Gori".^[90] U ovu zonu nisu mogle ulaziti vojne jedinice kao ni policija što su kačaci i posebno Priština i Curi koristili za organizovanje napada na teritoriju Kraljevine SHS. Pre uspostavljanja neutralne zone Bajram Cur je upućujući proklamaciju^[91] muslimanskom življu duž granice Srbije i Albanije imao u planu u koje svrhe će tu zonu iskoristiti.

Vlada Džafera Itija koju je vlada Kraljevine SHS priznala 26. marta 1922. godine, nije uspela da spreči delatnost snaga Bajrama Curija. Početkom decembra 1922. za predsednika albanske vlade došao je Ahmed beg Zogu koji je uživao podršku Kraljevine SHS i Engleske. Intervencijom vladinih snaga slomljen je otpor Barjama Cura koji je sa Hasanom Prištinom otišao u Italiju. Kako je na većem delu granice do Ohridskog jezera bila određena granica, krajem godine je ukinuta neutralna zona osim jednog uskog dela od 500 metara sa obe strane granice radi postavljanja graničnih znakova.^[92] No i pored toga, česti upadi Kačaka i Komita, koji su sarađivali, nisu prestali.

Naknadne odluke Konferencije ambasadora o dodeli Sv. Nauma i doline Vrmoša Albaniji izazvale su nezadovoljstvo i protest kraljevske vlade. Nakon rešenja krize vlade otvorene raskidom koalicije između radikala i demokrata vlada Kraljevine SHS je uputila memorandum Konferenciji ambasadora 27. marta 1923. godine, u kome je protestovano protiv njenih odluka donetih na štetu Kraljevine SHS. Istovremeno je protestovano preko poslanika kod vlada u Parizu, Rimu i Londonu. Konferenciji ambasadora su iznete sve primedbe vlade na graničnu liniju celom njenom dužinom.^[93]

Sa granicom od ušća reke Bojane do Skadarskog jezera (sekcija A) koju je odredila Konferencija ambasadora, vlada Kraljevine SHS je bila zadovoljna iako je jedan deo ranije teritorije Crne Gore oduzet. Kako je u odluci stajalo da se obema graničnim državama garantuje pravo slobodne plovidbe rekom Bojanom, vlada je saopštila da rezerviše sebi sva prava Kraljevine Crne Gore stečena Berlinskim i Londonskim međunarodnim ugovorima u pogledu slobodne plovidbe i službenosti rekom Bojanom i Skadarskim jezerom, kao i za njihovu regulaciju i isušenje okolnih predela.

Svoje nezadovoljstvo kraljevska vlada je izrazila zbog odluke o granici na delu od Skadarskog jezera do brda Vile (sekcija A2) i od brda Vile do Đeravice (sekcija B). Na ovom delu granice prema odluci od 9. novembra 1921. modifikacija granične linije trebalo je da bude u korist Kraljevine SHS a ona je učinjena na njenu štetu. Razlozi zbog kojih je vlada Kraljevine i ranije izrazila rezervu na taj deo granice bili su: a) što bi novo/obeležena granica od Hotskih hanova preko Mali Hotit do reke Cem (Cijevne) išli najnižim planinskim obroncima u pravcu Podgorice koju je od te linije delila razdaljina svega 20 km čime bi bila izložena nesmetanom i mogućem upadu od strane Albanije, kao i direktnom dejstvu oruđa većeg kalibra. Kako je izvorni deo reke Cijevne ostao Albaniji i iz tog pravca bio bi moguć slobodan pokret prema Podgorici. Ovakvim povlačenjem granične linije dovedeni su u pitanje debuše i zaštita Podgorice iako je odlukom od 9. novembra predviđeno suprotno; b) Na geografskim kartama komisijskih delegata i vojnih eksperata kod Konferencije ambasadora 1913. kao i 1921. godine, granica je povučena istočnije, tj. preko visa Veličika čime je za zaštitu Podgorice dat kompleks položaja Mali Hotit; c) Oduzimanje ovog dela teritorije sa putem Hani-Hotit-Bridža-Rapša učinjeno je iz ekonomskih razloga radi obezbeđenja slobodnog prolaza jednog dela plemena Klementi sa njihovom stokom na pašnjake u predeo Vrmoša. Ti razlozi nisu uvažavani na delu granice od brda Vile do Đeravice kada je bilo u pitanju stanovništvo Plava i Gusinja koje sa Podgoricom veže jedina direktna komunikacija dolinom reke Grnčar preko Vrmoša i Velepoje na Širokar i Orahovo. Oduzimanjem jednog dela doline reke Grnčara ta komunikacija je presečena i stanovništvo Plava i Gusinja bilo bi upućeno na veoma obilazan i dug put preko Andrijevice, Mateševa i Bioča za Podgoricu; d) Dodelom Albaniji gornjeg toka reke Cijevne i doline Vrmoša onemogućeno je Kraljevini SHS izgradnja transbalkanske železničke pruge koja bi povezivala Peć, Plav i Gusinje tim pravcem sa Podgoricom i dalje na Jadransko more.

Izlažući ove činjenice vlada Kraljevine SHS je bila spremna, u cilju zadovoljenja ekonomskih interesa plemena Klementi, da pristane na predviđenu granicu na delu od Skadarskog jezera do brda Vile iako je kao takva ugrožavala interes i sigurnost Podgorice, ako bi se dolina reke Grnčara - Vrmoš i Velepoja - sa jednom komunikacijom od Plava i Gusinja za Podgoricu, kao reciprocitet putu Hani-Hotit-Bridža-Rapša, dodelila Kraljevini SHS.

U tom smislu je i predložena popravka granice na delu od brda Vile do Đeravice koja bi trebala da ide starom administrativnom granicom između Novopazarskog Sandžaka i Skadarskog vilajeta, odnosno vododelnicom reke Proni Sat, sa jedne i reke Lim sa druge strane (od brda Vile na Lješnicu - M. Metohis - Ć. Predelečit - Ć. Pernet - Maja Radohins - Ć. Pejs). Ovakvim razgraničenjem dobijena teritorija na sekciji B po površini bi približno odgovarala izgubljenoj teritoriji na sekciji A2 a time bi de izbegao opasan teritorijalni klin koji je išao u pravcu gornjeg toka pritoka Lima.

Kako je dolma Vrmoša služila Klementima za ispašu stoke, kraljevska vlada je predlagala da se to pitanje reguliše ugovorom sa Albanijom, da se i dalje koristi, pošto je ta dolina bila ranije svojima srpskog manastira Dečani.

Granična linija na delu teritorije od Đeravice do Ćafa Prušit (sekcija C) ostala je kao i ranije čime je vlada Kraljevina SHS bila zadovoljna. U odluci Konferencije ambasadora bilo je predviđeno da ugovore o pograničnom prometu treba podneti na odobrenje Komisiji za razgraničenje. Vlada Kraljevine SHS je izjavila da nema ništa protiv pograničnog prometa sa Albanijom ne samo prema Đakovici nego duž cele granice, ali da je to pitanje koje će se rešiti trgovinskim ugovorom između Kraljevine SHS i Albanije, u kom Komisija za razgraničenje ne može da arbitrira.

Granica od Ćafa Prušit do Ohridskog jezera (sekcija "D" i "E") je prihvaćena iako se vlada morala odreći mesta Lin koje je pre i za vreme rata pripadalo Srbiji. V. Britanija i Italija su se posebno zauzimale da se mesto Lin dodeli Albaniji. Samo selo siromašno sa nekoliko stotina stanovnika čije je glavno zanimanje bilo stočarstvo, privlačilo je pažnju britanske i italijanske diplomatije iz ekonomskih razloga, zbog njegovog položaja na zapadnoj obali Ohridskog jezera. Dva su razloga takvog interesovanja: prvi - položaj Lina pružao je mogućnost ribolova, koji bi, prema proračunima, donosio od 100 do 200 hiljada zlatnih dinara godišnje; drugi - mnogo značajniji i odlučujući, mogućnost korišćenja suvišne vode Ohridskog jezera za proizvodnju električne energije. Naime, blizina Lina i reke Škumbe odnosno njenih pritoka (potok Uraka udaljen 2 km), davalo je realne izglede da se jezero poveže tunelom sa potokom Uraka kojim bi voda oticala u Škumbu a njome u Jadransko more. Prema proračunima, višak vode od 250 miliona kubnih metara godišnje koji otiče iz jezera rekom Drimom, ukoliko bi se usmerio rekom Škumbom uz pad od 650 metara, mogao je izgradnjom centrala doneti pola milijarde kilovat časova električne energije godišnje, što je predstavljalo 50 miliona zlatnih dinara. Ukoliko bi se eksploatacija izvodila intenzivnije ta suma se mogla uvećati na 100 miliona dinara u zlatu.

Vlada Kraljevine SHS je iz tih razloga nastojala da mesto Lin ne pripadne Albaniji. Bilo joj je poznato da je turska vlada početkom 1913. godine, kada je bilo izvesno da će izgubiti tu teritoriju, dala jednoj grupi francusko-švajcarskoj koncesije za korišćenje Ohridskog jezera. Te koncesije su kasnije preneli na širi krug ljudi Engleza i Talijana tražeći od albanske vlade da ih potvrdi uz obavezu da će sva teritorija koja dolazi u obzir za izvršenje koncesija pripasti Albaniji. Italijani su za elektrifikaciju Škumbe zainteresovali Albance, jer je prema njihovim proračunima mogla biti osvetljena cela Albanija, ali i Britance, jer je za te radove bio potreban kapital koji se mogao uložiti bez rizika.^[94]

Za deo granice od Ohridskog jezera do tromeđe sa Albanijom i Grčkom u Prespanskom jezeru (sekcija "F") vlada Kraljevine SHS je bila odlučna u stavu da je to pitanje pravno i faktički definitivno rešeno, da ne može podleći nikakvoj promeni, i da su svi razlozi međunarodno-pravni, politički i nacionalni govorili tome u prilog.

Sa međunarodno-pravnog stanovišta za granice su bile merodavne odluke Konferencije ambasadora u Londonu 1913. i odluke Konferencije ambasadora u Parizu od 9. novembra 1921. godine, bilo je čvrsto uverenje kraljevske vlade iz sledećih razloga: nakon odluka Londonske konferencije 1913. Austro-Ugarska je ultimatumom zahtevala od Srbije da trupe i vlasti evakuiše na određene granice, što je i učinjeno, čime su Austro-Ugarska i ostale zainteresovane sile bile zadovoljne; na postojećoj granici, koju je kraljevska vlada smatrala važećom, zaustavila se i okupatorska vojska 1915. godine, a ona je bila ucrtana u geografske i vojne karte.

Odluku od 9. novembra 1921. vlada je prihvatila kao definitivnu i nikakve naknadne modifikacije nije htela da primi.

Kao politički razlozi navedeni su: što je Kraljevina Srbija iz rata izašla sa saveznicima kao pobednik i sa postojećom granicom i teritorijom što joj je u toku rata od saveznika više puta garantovan integritet.

Manastir Sv. Naum, jedno od najstarijih srpskih svetinja, i "većinsko srpsko stanovništvo" u okviru zatečene granice koju je branila vlada Kraljevine SHS, bili su nacionalni razlozi zbog kojih se nije pristajalo na promenu granice.

Odlučnost vlade da neće odustati od svog stava osim pred silom, nije ubrzalo rešenje ovog pitanja.

Ministar Ninčić je u instrukcijama poslaniku u Parizu posebno zahtevao da se o stavovima vlade zainteresuje Poenkare, predsednik Konferencije ambasadora. Posto su prikupljeni dokazi, iz arhive Forin ofisa^[95] i Ministarstva spoljnih poslova u Beču,^[96] da je manastir Sv. Naum po razgraničenju iz 1913. pripao Kraljevini Srbiji, vlada Kraljevine SHS je notom od 19. juna 1923. preko poslanika u Parizu Spalajkovića, tražila reviziju odluke od 6. decembra 1922. godine u pogledu Sv. Nauma, tvrdeći da je ona u suprotnosti sa Londonskim protokolom. Tvrdnje su potkrepljene novim dokumentima koji su prethodili odluci o granici iz 1913. godine - dva telegrama grofa Mensdorfa grofu Berhtoldu od 8. i 11. avgusta, italijanski predlog sporne granice od 19. marta austro-italijanska kompromisna linija u južnoj i jugoistočnoj Albaniji od 22. aprila i Berhtoldova uputstva delegatu Austro-Ugarske u Komisiji za određivanje južne i jugoistočne granice Albanije od 5. septembra. Istovremeno delegat Jovanović podneo je Komisiji za razgraničenje predlog sporne granice u duhu instrukcija vlade. Predlog je predviđao da granica ide "sa zapadne obale Ohridskog jezera između Lina i Radozde" preko jezera na južnu obalu "od prilike 1.200 metara zapadno od manastira Sv. Naum" i dalje na jug. Albanska vlada je preko svog delegata u Komisiji uložila protiv predloge tvrdeći da Sv. Naum i okolina pripadaju Albancima. U Spalajkovićevoj noti upućenoj Rejmonu Poenkareu, predsedniku Konferencije ambasadora, 28. juna 1923. godine izneti su razlozi etnografske prirode kojima je osporavana odluka o dodeli Sv. Nauma Albaniji, tvrdeći da je "stanovništvo sela Piškupeje, Ljubaništa i Trpeznice koja leže južno od Ohridskog jezera sa naše strane granične linije, sasvim pravoslavno i srpsko." Na delu teritorije koja je trebala da pripadne Albaniji, prema ovoj noti, stanovništvo je izmešano, ali je "najvećim delom srpsko" i svi govore "najčistijim srpskim jezikom."^[97]

Nastojanja vlade Kraljevine SHS da ubedi velike sile da promene odluku o Sv. Naumu našla su odjeka u francuskim krugovima. Nakon rasprave u Užem komitetu Konferencije ambasadora, francuska delegacija je dala za pravo tumačenju kraljevske vlade u pogledu pripadnosti Sv. Nauma, uvažavajući podnete dokaze. To svoje gledište izrazila je u noti od 18. jula 1923. godine, uz konstataciji da Konferencija ambasadora ima dovoljno argumenata da povuče svoju odluku o Sv. Naumu.

Britanski i italijanski predstavnici u užem komitetu imali su suprotno mišljenje koje su izrazili u zajedničkom memorandumu upućenom Konferenciji ambasadora 3. avgusta 1923. godine. Smatrali su da bi izmena odluke zbog protesta kraljevske vlade mogla izazvati posledice i dovesti u pitanje i mnoge druge odluke Konferencije. Za njih su etnografski, ekonomski i geografski razlozi išli u prilog već donete odluke. Pozivali su se na konstatacije članova Komisije za razgraničenje, da je stanovništvo okolnih sela oko Sv. Nauma albansko ili bugarsko - suprotno od navoda u Spalajkovićevoj noti od 28. juna i da u ekonomskom pogledu Sv. Naum, Piškopeja i Ljubanište čine jednu celinu koja zavisi od bližeg Podgradeca a ne od Ohrida. Svojim stavom branili su i strategijsku granicu Albanije jer su smatrali da bi dodelom Sv. Nauma Albaniji bio ugrožen put Korča-Elbasan preko Podgradeca. U prilog svoga mišljenja navodili su i stav Anketne komisije koja je predložila da se manastir dodeli Albaniji. Sa pravne strane pitanja (tumačenje Londonskog protokola), britanski i italijanski predstavnici su smatrali da Sv. Naum pripada Albaniji i da iz tog razloga ne treba menjati odluku.

Francuska delegacija je bila uporna u odbrani svoje teze pa je pobijajući britansko-italijanske argumente ostala uverena da svi razlozi ekonomski, geografski, politički, istorijski, pa čak i etnografski, idu u prilog izmene odluke o Sv. Naumu u korist Kraljevine SHS.^[98]

Britanska i francuska vlada ostale su i dalje pri svojim stavovima, prva i nakon tumačenja odluka iz 1913. i 1921. o Sv. Naumu od strane Pravnog komiteta Konferencije ambasadora. Komitet je bio mišljenja da je Sv. Naum ostao van granica Albanije. Britanci su sve više branili nepovredivost odluke Konferencije iz 1922, dok su Francuzi bili uporni u zahtevima da se ona revidira. Kraljevska vlada bila je svesna značaja francuskog stava i diplomatske akcije koju je ova preduzimala, pa je preko Spalajkovića, 23. aprila 1924. godine uputila ed-memoar glavnom sekretaru Konferencije Masigliu u kome je izrazila rešenost da neće napustiti Sv. Naum, osim pred silom, jer je to za nju bilo definitivno rešeno pitanje.^[99]

Tokom ponovne rasprave na sednicama Konferencije, francuski delegat Laroš uvažio je argumenta vlade Kraljevine SHS u pitanju pripadnosti manastira tražeći da Konferencija izmeni svoju raniju odluku koju je donela usled nepoznavanja nekih fakata. Francuskom gledištu približio se italijanski ambasador baron Romano Avecana ne sporeći pripadnost Sv. Nauma Kraljevini SHS. Britanski delegat Mek Donald i dalje je branio nepovredivost odluke.

Time se u rešavanju ovog pitanja desio interesantan obrt - dok je prilikom donošenja odluke o reviziji Londonskog protokola od 6. decembra 1922. godine britanski član Komisije za razgraničenje potpukovnik Đails tumačio protokol o granici kod Sv. Nauma u korist Kraljevine SHS, a francuski i italijanski članovi Pere i Telini u korist Albanije, dotle je nakon ponovnog razmatranja tog pitanja britanska vlada branila odluku Konferencije o pripadnosti Sv. Nauma Albaniji, a francuska i italijanska vlada nisu osporavale njegovu pripadnost Kraljevini SHS.^[100]

Britanska vlada, i pored brojnih diplomatskih pokušaja kraljevskog poslanika u Londonu da utiče na njen stav da prihvati izmenu granice kod Sv. Nauma, u korist Kraljevine SHS,^[101] saopštila je 19. maja da ne može prihvatiti obrazloženje francuske vlade podneto u vidu note, zahtevajući da Komisija za razgraničenje nastavi svoj rad, ili, u protivnom, da Konferencija podnese Savetu Društva Naroda pitanje da li ona ima pravo da menja svoje odluke.^[102]

Za ovakav svoj stav Britanci su navodili razloge pravne prirode, mada su se iza njega krili i drugi razlozi. Albanska vlada, kako je izveštavao kraljevski poslanik iz Londona "preti F.(orin) O.(fisu) 3 apelom na Ligu Naroda, ako Konferencija ambasadora pristupi reviziji i da taj fakt čini F(orin) O.(fis) vrlo obazrivim u ovom pitanju, tj. u studiranju francuskih argumenata za reviziju". Pored toga u izgledu je bilo i dobijanje koncesija petroleuma u Albaniji oko kojih su se preplitali interesi sa Italijom, čiji je jedno vreme rezervisan stav nesumnjivo uticao na držanje Britanije. Italija, iz svojih interesa prema Albaniji i obzira koji su proisticali iz njih, nije javno isticala svoje slaganje sa francuskim gledištem, odnosno sa zahtevom vlade Kraljevine SHS da Sv. Naum ostane kao njen integralni deo.^[103]

IV

Sukob mišljenja u Konferenciji ambasadora u pitanju granice kod Sv. Nauma rešen je time što je Konferencija zatražila mišljenje od Saveta Društva Naroda: da li je ona iscrpela svoju misiju u pogledu Sv. Nauma odlukom od 6. decembra 1922. godine, koju je imala na osnovu rezolucije Skupštine Društva Naroda od 2. oktobra 1921. godine i kakvo bi rešenje trebalo doneti u slučaju negativnog odgovora? Savet Društva Naroda smatrao je da je ovo pitanje pravne prirode pa ga je 17. juna 1924. godine uputio Stalnom sudu međunarodne pravde u Hagu tražeći od njega mišljenje.^[104]

Dok je pitanje granice kod Sv. Nauma bilo na razmatranju pred Haškim sudom, Konferencija ambasadora je sredinom jula 1924. godine naredila Komisiji za razgraničenje sa Albanijom da nastavi rad na razgraničenju nedovršenog severnog dela srpsko-albanske granice, s tim da se u predelu Vrmoša ne podižu granične oznake dok Komisija na licu mesta ne učini anketu po određenim pitanjima i prikupljene podatke sa svojim mišljenjem i predlogom ne podnese Konferenciji ambasadora na rešenje, što je značilo da je Konferencija bila uzela u ponovno razmatranje osporeni deo granice od strane Kraljevine SHS.^[105]

Kako su se u Komisiji promenili francuski i italijanski komesari trebalo je pripremiti potrebne podatke kako bi se oni upoznali sa neophodnim činjenicama radi potpunog sagledavanja tog pitanja. Komesar Jovanović je tražio da se pripreme predstavnici plemena Kuča i Vasojevića koji će upoznati Komisiju sa određenim pitanjima i podneti određene dokaze:

a) kuda je na terenu prolazila stara tursko-crnogorska granica između Vile i Planinice;

b) kuda je na terenu prolazila tačna granica zemljišta na koje polazu pravo plemena Kuči i Vasojevići uz originalna dokumenta koja govore o toj granici;

c) originalne priznanice iz zadnjih godina od primljene zakupnine za Velepoju i druga zemljišta koja su Crnogorci primali od Turaka;

d) originalne dokaze šta su, kome, kada i koliko plaćali Klementi za to zemljište posle 1912. godine;

e) da lica koja su plaćala zakupninu 1921. godine to potvrde Komisiji;

f) da se pripreme originalna dokumenta o granici na reci Skrobatuši između Kuča i Klementa.

Pored toga bilo je neophodno pripremiti odgovore na pitanja:

- u kojim prilikama i pod kakvim uslovima je srpsko i albansko stanovništvo prinuđeno da prolazi kroz Vrmošu, naročito u pogledu odlaska stanovništva sreza Plavsko-gusinjskog na pijacu u Podgoricu, i kako, u koje doba godine i za koje vreme Klementi i druga plemena crnogorska koriste pašnjake za stoku u Vrmošu.^[106]

Haški sud, koji je raspravljao o pitanju Sv. Nauma, saslušao je izlaganja predstavnika Kraljevine SHS, Grčke i Albanije. Poslanik Spalajković saopštio je deklaraciju vlade u kojoj je osporavano pravo izmene odluke Konferencije ambasadora od 9. novembra 1921. godine. Izneti su razlozi i stavovi kraljevske vlade koji su i ranije, notama 27. marta i 19. juna 1923. godine prezentirani Konferenciji ambasadora.^[107]

Brojni kontakti i nastojanja M. Gavrilovića, kraljevskog poslanika u Londonu, po instrukcijama ministra inostranih poslova iz Beograda, da Britanija utiče na usvajanje zahteva Kraljevine SHS, ostali su bez rezultata. Dok je pitanje Sv. Nauma za Kraljevinu bilo političko, za Britaniju je bilo "čisto pravno". I pored izjava datih Britancima da će negativna odluka u tom pitanju "ostati bez posledica ma kakvo diplomatsko sredstvo bilo protiv nas upotrebljeno", britanski, stav se nije promenio.^[108]

Haški sud je 4. septembra 1924. godine doneo konsultivno mišljenje da je Konferencija ambasadora, svojom odlukom od 6. decembra 1922. po pitanju albanske granice kod Sv. Nauma iscrpla svoju misiju o kojoj je reč u rezoluciji Skupštine Društva Naroda od 2. oktobra 1921. godine onako kako su je priznale zainteresovane sile.^[109]

Ovakva odluka primljena je sa nezadovoljstvom kod vlade Kraljevine SHS. Ministar inostranih poslova Kraljevine SHS je britanskog poslanika u Beogradu Janga uveravao da je Sv. Naum definitivno dodeljen Srbiji 1913. god. i da je kao takav sastavni deo Kraljevine koji Konferencija ambasadora nema pravo da dodeli drugoj državi. Sa ovakvim stavom upoznata je i Konferencija ambasadora, nakon odluke Haškog Suda, u kome je izneta, rešenost da će se Sv. Naum braniti svim sredstvima.^[110] Ponovno obraćanje britanskoj vladi, uz podsećanje na izjave date više puta u toku rata vladi Kraljevine Srbije da će prilikom zaključenja mira u svakom slučaju biti obezbeđen integritet teritorije Kraljevine Srbije kakva je bila pre rata i obećanja da će biti proširena na severu i zapadu u slučaju pobede, da utiče na svog predstavnika u Konferenciji ambasadora da se uvaže zahtevi vlade Kraljevine SHS u pogledu Sv. Nauma i Vrmoša, ostalo je bez rezultata, jer je britanska vlada ostala pri ranijim svojim odgovorima... " pa je kraljevski poslanik zaključio da se "u ovom pitanju nemamo više ničem nadati od britanske vlade i da je iluzorno dalje se obraćati njoj za pomoć."^[111]

Da li su se iza ovakvog stava britanske vlade krili i ekonomsko-finansijski momenti teško je tvrditi. Ne može se zanemariti činjenica da su sveto-naumske šume pružale mogućnosti bogate eksploatacije za šta je angažmane sa britanskim finansijerima, po nekim podacima, pravio i sam Fan Noli predsednik albanske vlade.

Za razliku od ovakvog držanja vlade u Londonu, francuska vlada je podržavala interese Kraljevine SHS u spornim graničnim pitanjima sa Albanijom. Francusko javno deklarisanje 15. oktobra 1924. godine da neće dopustiti izmenu granice Srbije iz 1914. godine uticalo je na držanje Konferencije prema Kraljevini u spornim pitanjima a nakon podneta dva izveštaja od strane njenog tehničkog komiteta o Vrmošu i Sv. Naumu odložila je donošenje svoje odluke do proleća 1925. godine.^[112]

U izveštaju tehničkog komiteta o Vrmošu (koji je sačinjen kao i o Sv. Naumu na zahtev Konferencije ambasadora) bile su predviđene izmene granice u smislu zahteva vlade Kraljevine SHS ali ne u celini, što je značilo da je Konferencija spremna da promeni svoju raniju odluku o granici kod Vrmoša. Usvojen je deo zahteva vlade Kraljevine SHS u pogledu doline Lumbraje čime su bili obezbeđeni ekonomski interesi plemena Vasojevića. Zahtev da granica kod brda Vile ide starom komunalnom granicom iz 1913. godine po Londonskom protokolu između plemena Kuča i Klementa nije prihvaćen. Ta stara administrativno-ekonomska granica, prema mišljenju kraljevske vlade, obezbeđivala bi mir između ta dva plemena jer je izmena granice od 11. oktobra 1922. dovela do brojnih sukoba. Za ostali deo Vrmoške doline koji je dodeljen Albaniji, kao kompenzacija, bio je ponuđen Kraljevini SHS protokol za osiguranje slobodnog saobraćaja između Plava i Gusinja, sjedne, i Podgorice sa druge strane, i servitut za eventualno građenje trans-balkanske železnice preko te teritorije. Ovakav predlog tehničkog komiteta vlada Kraljevine SHS je bila spremna da prihvati, u krajnjem slučaju, kako bi se olakšalo rešenje u Konferenciji.^[113]

U izveštaju o Sv. Naumu bili su takođe vidljivi znaci težnje Konferencije za popuštanje prema Kraljevini SHS pošto je pripadnost manastira bila ublažena specijalnim režimom a predložena granica pomerena u korist Kraljevine do samog manastira.^[114]

Konferencija ambasadora je pokušala da, na zahtev Albanije, svojim protokolom reguliše pitanje o slobodnom graničnom prometu kod Đakovice. Za vladu Kraljevine SHS to pitanje je bilo stvar trgovačke politike jedne zemlje koju vodi slobodno i u zavisnosti od ekonomskih uslova. Pored ekonomskih razloga - brige za obezbeđenjem života zainteresovanog albanskog stanovništva u predelu Đakovice, vlada Kraljevine je u albanskom zahtevu videla drugi, mnogo jači. "Glavni razlog je strategijske prirode, jer jedna strana sila, radeći aktivno u severnoj katoličkoj Albaniji, radi i na tome da dobije slobodnu granicu kod Đakovice, čime se otvaraju vrata za ulazak u našu metohijsku ravnicu. Na tome sektoru s arbanaske strane žive Krasnići, gde je leglo kačačke akcije i sedište Bajram Cure; tu su Rugovo i druga mesta, odakle se najčešće vrše upadi na našu teritoriju."^[115]

Uticaj Italije u Albaniji i njena nastojanja da njom dominira davali su za pravo ovakvom stavu vlade Kraljevine u pitanju uređenja pograničnog prometa i saobraćaja kod Đakovice, što je ostavljeno za direktne pregovore sa Albanijom.

Odnosi između Kraljevine SHS i Albanije pored nerešenog graničnog pitanja kod Sv. Nauma i Vrmoša, koje je preraslo u međunarodne okvire, dodatno je opteretio i crkveni spor oko jurisdikcije nad slovenskim pravoslavnim stanovništvom u Albaniji, u Skadru i selima zapadno od Ohridskog jezera. Albanska pravoslavna crkva koja je proglasila svoju nezavisnost na kongresu u Korči krajem 1921. godine i autonomiju 12. septembra 1922. godine, zbog čega je došla u sukob i sa Vaseljenskom patrijaršijom, osporavala je jurisdikciju Srpske pravoslavne crkve nad slovenskim pravoslavnim stanovništvom u Albaniji. Sukob je zaoštren kada je SPC krajem 1922. godine rukopoložila Viktora za episkopskog vikara u Skadru, kome APC nije dozvolila rad postavljajući svog sveštenika. Septembra 1923. godine Viktoru je dozvoljena služba ali su mu bila uskraćena ostala prava kao episkopu skadarskom.

Ovaj crkveni spor albanska vlada je pokušala da iznese pred Društvo Naroda da ga ono reši, dok je vlada Kraljevine SHS tvrdila da je to pitanje crkveno - kanonske prirode.^[116]

Nestabilna unutrašnja situacija u Albaniji opterećena mnogobrojnim suprotnostima: političkim, ekonomskim, verskim, socijalnim, kao i borbom za vlast pojedinih grupa i partija, dovela je početkom februara 1924. godine do obaranja vlade Ahmed-bega Zogua. Novu vladu formirao je Šefćet-beg Vrlaci vođa Naprednjačke stranke koja je štitila interese albanskih veleposednika - begova. Teško stanje u zemlji nije uspela da reši ni ova vlada kao ni vlada Ilijasa Vrionija koja je morala podneti ostavku nakon deset dana mandata (1. do 10. juna). Sredinom juna 1924. godine vladu je formirao Stilijan Fan Noli, pravoslavni episkop, vođa Demokratske stranke koja je težila za socijalnim, ekonomskim i političkim reformama.^[117] U ustanku koji je prethodio obaranju Vrionijeve vlade vidnu ulogu igrao je Bajram Cur sa svojim kačacima.^[118] On je sa Hasan-beg Prištinom koji je bio član Nolijeve vlade, rukovodio Kosovskim komitetom uživajući punu podršku Italije. Njihova saradnja sa bugarskim komitama i organizovanje kačačkih akcija za upade na teritoriju Kraljevine SHS bili su stalna pretnja normalizaciji odnosa između Kraljevine SHS i Albanije.^[119] Upade na teritoriju Kraljevine podrivala je i albanska žandarmerija koja je uglavnom bila formirana od odmetnika emigranata i vojnih begunaca iz Kraljevine SHS. Ona je pružala podršku i zaštitu kačacima i komitama pomažući ih u njihovim razbojničkim akcijama, dok Nolijeva vlada nije ništa preduzimala da to spreči. Sve ovo je doprinelo da vlada Kraljevine SHS zauzme neprijateljsko držanje prema Nolijevoj vladi optužujući je za neprijateljsku delatnost protiv Kraljevine.^[120]

Vlada Fan Nolija nije uspela da sprovede obećane reforme, posebno u agrarnoj politici, protiv kojih su bili begovi - veleposednici, što je izazvalo nezadovoljstvo seljaštva. Ni na međunarodnom planu nova vlada nije imala uspeha. Bila je priznata samo od Grčke dok je Italija odustala od priznanja na intervenciju V. Britanije.^[121] Fan Noli se u spoljnoj politici orijentisao prema Italiji dajući joj petroleumske koncesije koje je ranija vlada dala britanskim petrolejskim kompanijama. Ovo je svakako uticalo na stav Forin ofisa da novu vladu ne prizna iako je kao razlog nepriznavanja navođen, način na koji je nova vlada došla na vlast - oružanim putem.^[122] Međunarodno nepriznata vlada nije mogla računati sa dobijanjem kredita koji su bili neophodni za finansije Albanije. Pokušaj da se popravi položaj uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa SSSR-om nije uspeo.^[123] Fan Noli je insistirao da se granica prema Kraljevini SHS što pre ispravi ali u korist Albanije. Decembra 1924. optužio je Kraljevinu SHS kod Društva Naroda da izaziva nerede u Albaniji i podržava buntovnike.

Rimski pakt iz januara 1924. godine sklopljen između Italije i Kraljevine SHS o poštovanju nezavisnosti i nemešanju u unutrašnje stvari Albanije nije sprečio Kraljevinu SHS da omogući Zoguu da krajem 1924. godine ponovo osvoji vlast, kao ni Italiju koja je pola godine ranije dovela Nolija na vlast.

U povratku Zogua na vlast kraljevska vlada je očekivala učvršćenje njenog uticaja u Albaniji, pogotovo što je sam Zogu dao izvesna obećanja u tom pogledu, pored ostalog da Kraljevini neće osporavati pravo na Sv. Naum i da će suzbiti delovanje Kosovskog komiteta. Dolaskom Zogua na vlast povučena je Nolijeva optužba pred Društvom Naroda kao neosnovana i netačna. Kako Zogu nije dobio traženu finansijsku pomoć od Kraljevine SHS za stabilizovanje svog režima, zatražio je od Rima koji je ukazanu priliku iskoristio i nametnuo se kao dominirajući faktor u Albaniji već u toku 1925. godine, što je dovelo do pogoršanja odnosa između Kraljevine SHS i Albanije.^[124]

V

Kako Konferencija ambasadora, nakon odluke Haškog suda, nije više mogla da menja svoju raniju odluku o pripadnosti Sv. Nauma, na inicijativu vlade Kraljevine SHS januara 1925. godine,^[125] vođeni su direktni diplomatski pregovori u Tirani između dveju vlada u cilju zaključenja neposrednog sporazuma i rešenja spornih pitanja, što je Konferencija ambasadora rado prihvatila i sama dala tu preporuku početkom februara iste godine.^[126] Pregovore sa albanskom vladom po instrukcijama ministra inostranih poslova Ninčića, vodio je otpravnik poslova Kraljevine SHS u Tirani Aleksandar Cincar - Marković. Ahmed-beg Zogu, predsednik vlade i Nifid Libhova, ministar inostranih poslova, nisu bili spremni da prihvate teritorijalne kompenzacije koje su nuđene u zamenu za Sv. Naum smatrajući da su one nedovoljne. Odugovlačili su sa pregovorima ističući nove proširene zahteve na osnovu čega je Cincar-Marković zaključio da ne žele sporazum već da idu za tim da odluku donese Konferencija ambasadora.^[127]

Američki poslanik u Tirani preneo je Cincar-Markoviću razgovor koji je imao sa ministrom Libhovim koji mu je saopštio da "albanska vlada ima obećanje V. Britanije da će je pomoći u pitanju razgraničenja sa Kraljevinom SHS kod Konferencije ambasadora kao i u pitanju zajma kod Društva Naroda, ako se koncesije petroleuma ustupe V. Britaniji",^[128] što je svakako uticalo na stav albanske vlade jer je bila svesna britanskog uticaja u Konferenciji.

Sa druge strane sekretar britanskog poslanstva u Tirani izjavio je Cincar-Markoviću da je izabran nepovoljan momenat za pregovore i da bi direktni sporazum o granicama otežao konsolidovanje režima u Albaniji i kompromitovao Ahmed-bega što bi nanelo štete po interese V. Britanije i Kraljevine SHS.^[129]

Nakon prvo iznetog stava da su ponuđene teritorijalne koncesije za Sv. Naum i Vrmoš nedovoljne, albanska vlada je ponudila predlog da se kraljevska vlada opredeli za ustupke na jednoj od tri ponuđene tačke "na današnjoj granici prema Tarabošu, ili u predelu Erenika u pravcu Đakovice, ili u predelu Rafšin i Hasit u pravcu između Đakovice i Prizrena",^[130] da bi nakon nekoliko dana tražila i Debar, ohrabrena britanskim uticajem u Konferenciji ambasadora jer su Britanci bili dobili koncesije petroleuma.^[131] Na kraju je ministar Libhova predao Cincar-Markoviću notu albanske vlade o zahtevima u vezi kompenzacija za Sv. Naum i Vrmoš. Stav albanske vlade iznet je u dve tačke: "U prvoj se iznosi kategoričko gledište da su ova dva pitanja vezana i nerazdeljiva, što navode da je i mišljenje Konferencije ambasadora; u drugoj se naglašava da će Albanija ustupiti manastir Sv. Naum i crnogorsku granicu od godine 1878. pod uslovom da Kraljevina SHS ustupi Albaniji distrikt Banište prema Debru i distrikt Rafši Hasit u granicama od 1913."^[132]

Pregovori u Tirani nisu doveli do sporazuma. Albanska vlada je odbila ponuđene teritorijalne kompenzacije smatrajući ih nedovoljnim dok je za selo Piškopeju sa okolinom, na južnom sektoru od Ohridskog jezera, koje je nuđeno za Sv. Naum, smatrala kao deo njene teritorije. Sa druge strane albanski zahtevi bili su neprihvatljivi za vladu Kraljevine SHS.

Da bi olakšao rad putem direktnih pregovora Konferencija ambasadora sazvala je u Parizu 20. aprila 1925. godine Komisiju za razgraničenje sa Albanijom čiji su komesari rukovodili pregovorima između delegiranih predstavnika (komesara) dveju vlada. Albanski delegat je zastupao stav da trebaju ostati granice prema odlukama iz 1922. godine.^[133] Ipak, Konferencija ambasadora je 27. aprila donela odluku da sela Piškopeja i Konjsko pripadaju Kraljevini SHS, teritorije koje su po Londonskom protokolu iz 1913. godine ostale izvan granica Kraljevine Srbije.^[134] Tokom pregovora albanski delegat je pristao na predlog granice vlade Kraljevine SHS kod Sv. Nauma i Vrmoša smatrajući da selo Piškopeja nije dovoljna kompenzacija pa je tražio selo Skja na Skadarskom jezeru gde je već bilo izvršeno razgraničenje i postavljeni granični stubovi i deo teritorije prema Gusinju kuda ide put Kuti-Grnčar. Vlada Kraljevine SHS je bila protiv takvih ustupaka navodeći da je selo Piškopeja isuviše dovoljna kompenzacija za Sv. Naum i Vrmoš.^[135]

Nakon pregovora u Parizu koji su vođeni puna tri meseca Konferencija ambasadora je donela arbitražnu odluku 6. avgusta o rešenju svih spornih pitanja. Konferencija je svoju odluku u vidu note uputila vladama Kraljevine SHS i Albanije kojom im je predložila definitivno rešenje razgraničenja, s tim da do 15. avgusta odgovore da na istu daju pristanak bez ikakve rezerve.^[136]

Odlukom Konferencije Kraljevina SHS je dobila manastir Sv. Naum sa okolinom, a u predelu Vrmoša spornu predratnu crnogorsku teritoriju Skela Kikavac - Suhi Vrh - Planinica do stare tursko-crnogorske granice i pravo slobodnog prolaza kroz dolinu Vrmoša između Podgorice sa jedne, i Plava i Gusinja sa druge strane. Albaniji je ustupljeno selo Piškopeja sa svojom okolinom južno od Ohridskog jezera i dolina Vrmoša sa delom teritorije do sela Kuti - Grnčar između reke Lumbraje i Grnčara. Albanija je imala pravo slobodnog pelerinaža u manastir Sv. Naum a stanovništvo Vrmoša dobilo je pravo na slobodan prolaz preko granične teritorije od Skele Kikavac do Hotskih Hanova. Pored toga pomenutom odlukom dozvoljeno je stanovništvo Albanije u zoni zapadno od Đakovice da slobodno može dolaziti na đakovičko tržište radi trgovine. To pravo je postojalo i prema odluci iz 1913. godine, jer je taj kraj ekonomski zavisio od nje.^[137] Ovom odlukom praktično su zadovoljeni zahtevi vlade Kraljevine SHS izuzev granice u dolini Vrmoša koja je dodeljena Albaniji iz ekonomskih razloga, radi ispaše za stoku stanovništva iz okoline Skadra i Lješa iako je vrmoška dolina ranije pripadala manastiru Dečani, vlada Kraljevine SHS je dala svoj pristanak u predviđenom roku na donetu odluku kako bi se okončalo granično pitanje sa Albanijom koje je veoma opterećivalo ukupne odnose između dve zemlje. Vlada Albanije je odluku o pristanku na predložene granice uputila na odobrenje svom parlamentu što je usporilo rad Komisije za razgraničenje i tek je 15. oktobra Konferencija ambasadora obaveštena o prihvatanju odluke o granicama.

Komisija za razgraničenje sa Albanijom, prema odluci Konferencije ambasadora od 6. avgusta 1925. godine nastavila je rad na terenu u septembru u predelu Vrmoša gde je utvrdila definitivnu granicu (do 17. septembra) posle čega je to isto uradila na sekciji "F" od Ohridskog jezera do tromeđe na Prespanskom jezeru gde su radovi završeni do 21. oktobra 1925. postavljanjem graničnih oznaka.^[138]

Nakon toga Komisija za razgraničenje radila je u Firenci gde su urađene granične karte, završni protokoli i konvencije: o slobodnom prometu kod Đakovice, za pelerinaž u manastir Sv. Naum i za slobodan prolaz kroz dolinu Vrmoša. U poslednjem momentu pred potpisivanje završnih protokola krajem 1925. godine, albanska vlada je preko svog delegata tražila da se za nju obezbedi konzularno mesto u Đakovici, tako da su završni protokoli potpisani 26. jula 1926. godine u Firenci, a u Parizu 30. jula. "Danas u 11 časova u Ministarstvu inostranih dela potpisali su ambasadori: francuski, engleski, italijanski i japanski i predstavnici zainteresovanih država: Albanije, Grčke i naše Kraljevine naročiti tekst o izvršnom razgraničenju Albanije sa susednim državama. Ovom aktu su prisustvovali kako tehnički komitet Konferencije ambasadora, tako i cela komisija za razgraničenje sa Albanijom."^[139]

Time je de jure i de facto završeno granično pitanje između Kraljevine SHS i Albanije od ušća Bojane do tromeđe na Prespanskom jezeru na granici dugoj 465 km i 460 metara.^[140]

Napomene

1. Ž. Avramovski, Albanija između Jugoslavije i Italije 1918-1924. god, vojno-istorijski glasnik, Beograd, 1984. 3. strana 159:

Dimitrije Đorđević, Izlazak Srbije na Jadransko more i Konferencija ambasadora u Londonu 1912, Beograd, strana 148.

2. Arhiv Jugoslavije (A. J.) Ministarstvo inostranih poslova KJ (dalje: MID KJ) "Referat o određivanju granica Albanije 1913-1921." pov. br. 3882. F-4, dos -2 (dalje: "Referat"), D. Đorđević u. d. str. 138-142.

3. D. Đorđević, u. d. str. 140-141.

4. A. J. Poslanstvo KJ u Londonu (dalje: PL), Izveštaj Mitra V. Martinovića generala u penziji od 6. 08. 1921. godine, 1921. god. F-I.

5. Isto kao pod 3; A. J. PL, Andrija Radović član Delegacije K SHS, na Konferenciji mira - izveštaj o granicama Albanije, pov. br. 188, 1921, F-I.

6. A. J. PL str. pov. br. 160, 1923. F-I.

7. Ž. Avramovski, n. d. str. 159-160; Dušan T. Bataković, Esad-paša Toptani i Srbija 1915. godine, Zbornik radova Istorijskog instituta 4, Beograd, 1986, str. 299-327; D. Đorđević, n. d. str. 142-143.

8. D. Bataković, n. d. str. 304-305.

9. Andrej Mitrović, Srbija u prvom svetskom ratu, Beograd, 1983. str. 230-231.

10. D. Bataković, n. d. str. 305-311.

11. A. Mitrović. n. d., Milorad Ekmečić, Ratni ciljevi Srbije 1914, Beograd,; Ž. Avramovski, n. d. str. 159-164; Dušan T. Bataković, Esad-paša Toptani, Srbija i albansko pitanje (1916-1918) Srbija 1918. god,; Zbornik radova Istorijskog instituta, 7, Beograd, 1989. str. 351; A J. MID KJ Političko odeljenje, Izveštaj poslanika iz Tirane, pov. br. 73 od 14.01. 1926. P.-I.

12. Bogdan Krizman, Bogumil Hrabak, Zapisnici sa sednica Delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, Beograd 1960, "Memoar podnet Konferenciji mira u Parizu u vezi sa revandikacijama Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca", str. 329-373, (dalje: Zapisnici).

13. Isto, str. 366.

14 Isto, str. 321-322.

15. Andrej Mitrović, Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920, Beograd 1969, str. 169.

16. Zapisnici, str. 97-98.

17. Referat... : Desanka Todorović, Jugoslavija i balkanske države 1919-1923, Beograd 1979, str. 50.

18. Ž. Avramovski, n. d. str. 162.

19. Referat...; Vuk Vinaver, Italijanska akcija protiv Jugoslavije na albansko-jugoslovenskoj granici 1918-1920 god., istorijski zapisi knj. XXIII sv. 3, str. 488; D. Todorović, n. d. str. 51.

20. Delegacija K SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, str. pov. br. 17. (dalje: Delegacija).

21. A. Mitrović, n. d. str. 171.

22. A. J. Delegacija, telegrami MID-a o italijanskoj agitaciji i aktivnostima (br. 107, 273, 328, 546, 609, 846, 931, 1035, 1084, 1165, 1182, 1396, 1559, 1586, 1698, 1746. 1832, 1898, 2572) F-27 dos. VIII: vidi V. Vinaver, n. d. str. 477-515.

23. A. J. Delegacija, str. pov. br. 8, F-85.

24. Isto.

25. J. Delegacija, br. 2871. F-28, dos. VIII.

26. A J Delegacija. br. 3834, F-28, dos. IV, br. 6759 F-28, dos. VIII; V. Vinaver. n. d. str. 495.

27. A. J. Delegacija, promemorija N. Ivanaja za Pašića od 19. 01. 1920, F-28, dos. IV.

28. Isto, N. Ivanaj - Predsedniku Političke stranke Albanaca u Bostonu, F-28. dos. IV.

29. Isto, N. Ivanaj - Vilsonu 2. 04. 1920, F-28, dos. IV.

30. A. J. Delegacija, br. 5016, F-28 dos. VIII: A. Mitrović, n. d. str. 226-229.

31. Isto.

32. Isto; A. J. Delegacija, br. 5304, od 17. 01. 1920, F-28 dos IV.

33. Zapisnici, str. 219.

34. Bogdan Krizman. "Elaborat dr-a Ive Andrića o Albaniji iz 1939" - Časopis za suvremenu povjest, br- 2. 1977, Zagreb (dalje: Elaborat Ive Andrića). A. J., Zbirka Aleksandra Cincar - Markovića, neregistrovan akt, F-2.

35. Isto.

36. Isto; A. J. Referat... ;"A. Mitrović, n. d. str. 126; D. Todorović, n. d. str. 61-63; V. Vinaver. n. d. str. 508-510.

37. Isto kao 34; D. Todorović, n. d. str. 64.

38. D. Todorović, n. d. str. 65; Ž. Avramovski, n. d. str. 169.

39. A. J. Delegacija, F-27, dos. III.

40. Referat Ive Andrića.

41. A. J. Delegacija, u šifrovanom telegramu poslanik Antonijević iz Rima, od 11. juna 1920, izveštava Delegaciju o pisanju štampe o ustanku u Albaniji a list "Tempo" u dopisu iz Valone kaže da je sadašnje stanje u Albaniji posledica proglasa Esad Paše iz Pariza arbanaškim narodnjacima. Dopisnik kaže da je saznao iz jugoslovenskog izvora da je Esad-paša sklopio sa beogradskom vladom ugovor po kome:

1. Esad Paša stavlja beogradskoj vladi na raspoloženje svoj uticaj koji ima u Albaniji;

2. Beogradska vlada obavezuje se da će potpomagati nezavisnost Albanije pod kontrolom Esad-paše i obećava imenovati ga doživotnim generalom Albanije;

3. Kad bi on umro, sva njegova eventualna prava na arbanaški presto prešla bi na naše kraljevstvo."

Na poleđini telegrama Pašićeva primedba "Pročitano u sednici. Da se demantuje u novinama", F-28, dos. V.

42. Ž. Avramovski, n. d. str. 170.

43. A. J. Delegacija, F-28, dos. IV.

44. A. Mitrović, n. d. str. 125-129.

45. A. J. "Referat"^; A. J. MIP KJ Političko odelenje, izveštaj poslanika Antonijevića iz razgovoru sa grofom Sforcom, str. pov. br. 75, od 10. 02. 1921, F-1.

46. A. J. Referat...

47. A. J. MIP KJ Biro za razgraničenje, Ekspoze min. inostranih poslova 1924, F-14

48. A. J. Poslanstvo KJ u Londonu, Izveštaji MIP-a pov. br. 214, 227, 261, 1921, F-1; Vojislav Jovanović Marambo, Izveštaj MIP-a od 10. 12. 1921, F-18.

49. Ž. Avramovski, n. d. str. 171.

50. A. J. Predsedništvo Ministarskog saveta, akt bez broja, F-1; vidi D. Todorović, n. d. str. 132-133.

51. Isto.

52. Isto; Ž. Avramovski, n. d. str. 172.

53. Elaborat Ive Andrića; A. J., Zbirka Milana Stojadinovića, Mišljenje o Albaniji rađeno za Milana Stojadinovića 3. 09. 1939, službeno, F-28-206.

54. Zapisnici, str. 207-209.

55. Isto kao napomena 50: vidi D. Todorović, n. d. str.

56. A. J. PL Pašićev telegram, pov. br. 6812, 1921, F-1.

57. Isto, Pašićev telegram, pov. br. 6400, 1921, F-1.

58. Isto, Pašićev telegram, pov. br. 6366, 1921, F-1.

59. Isto kao napomena 56.

60. A. J., Predsedništvo M. S. akt bez broja, F-1:

61. A. J., PL, Pašićev telegram, pov. br. 6812, 8. 11. 1921. F-1.

62. A. J., PL, Pašićev telegram, pov. br. 6829 od 9. 11. 1921. F-1.

63. A. J. MIP KJ London, Referat...

64. A. J. PL Pašićev telegram, pov. br. 6976 i 7006, 1921, F-1.

65 Ž. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, 1921-1938, knj. 1, str. 25.

66. A. J., PL, pov. br. 188, Izveštaj Andrije Radovića, 1921, F-1; Predsedništvo Ministarskog saveta, Bošković iz Pariza, pov. br. 39, F-1.

67. A. J., MID KJ, Političko odelenje, izveštaj Jovanovića iz Pariza, pov. br. 533 od 2 06. 1921, F-1; A. J., Predsedništvo Ministarskog saveta, Bošković iz Pariza, pov. br. 39, F-1.

68. A. J., MID KJ, Političko odelenje, Antonijević iz Rima Pašiću, str. pov. br. 75, od 10. 02. 1921, F-1.

69. A. J., PL, pov. br. 194, 1921, F-1.

70. Isto.

71. Isto.

72. A. J., PL, tekst note od 2. 10. 1921, pov. br. 216, 1921, F-1.

73. A. J., Predsedništvo M. S., akt bez broja, F-1; "Referat...";

74. A. J., PL, Pašić obaveštava Poslanstvo u Parizu i Londonu da je "naša vojska zauzela demarkacionu liniju, koju je imala ranije i sa koje su naše pogranične straže oterane od strane tiranske vojske". Dalje govori da tiranska vlada širi vesti sa ciljem da obmane javno mišljenje u Evropi kako bi opravdala svoju tiransku vladavinu, pov. br. 256, 1921, F-I.

75. A. J., MID KJ, Biro za razgraničenje, Ekspoze ministra inostranih poslova, 1924, F-14; Dokumenti o pitanju granice sa Arbanijom kod manastira Sv. Nauma (dalje: Dokumenti), Beograd, 1924, 18.

76. Elaborat Ive Andrića.

77. A. J. Predsedništvo Ministarskog saveta, akt bez broja, F-1; Dokumenti, 20.

78. A. J. MIP Biro za razgraničenje, "Završno izvešće", pov. br. 25, F-14, U izveštaju o radu na razgraničenju sa Albanijom, komesara i predsednika Komisije K SHS za razgraničenje sa Albanijom, generala Mihajla Lj. Jovanovića, članovi Međunarodne komisije za razgraničenje sa Albanijom bili su tri komesara velikih sila, Engleske, Francuske i Italije kojoj su bila delegirana tri komesara zainteresovanih država, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Albanije i Grčke. Kao član Komisije trebao je biti i japanski komesar, ali kako je japanska vlada odlučila da ga neće uputiti, Konferencija ambasadora je rešila da odluke Komisije i bez japanskog komesara budu punovažne. Članovi Komisije bili su: iz Italije komesar i predsednik Komisije, general Enriko Telini, koga je, nakon atentata na italijansku delegaciju 27. avgusta 1923, kod sela Kokavije blizu grčko-albanske granice, zamenio general Pietro Gacera; iz Francuske - komesar, potpukovnik Pere, a od 1923. zamenio ga je pukovnik Andre Ardioni; iz Engleske komesar potpukovnik Džails, a od aprila 1925. potpukovnik Klaf; iz Kraljevine SHS komesar, divizijski general Mihajlo Lj. Jovanović; iz Albanije - Megdi Frašeri u januaru i februaru 1922, pa Ali Kolonja (bivši albanski poslanik u Beogradu) do oktobra 1922. zatim Bajram Fevizido do jula 1923, kratko vreme Berati i od oktobra 1923. opet Megdi Frašeri.

U Komisiji Kraljevine SHS bili su i topografi, dok je albanska strana koristila italijanske topografe zbog nedostatka svojih. U Sekretarijatu Komisije bili su: glavni sekretar (Francuz), lekar i tehnički ekspert (obojica Italijani). Pored ovoga komesari velikih sila imali su svoje sekretare, vojnike i poslugu.

79. Ž. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji 1921-1938, knjiga 1., str. 103.

80. MIP KJ., "Završno izvešće".

81. Dokumenti; vidi: Desanka Todorovik, Problem na razgraničuvaneto megu Kraljevstvoto na Serbite, Hrvatite i Slovencite i Republika Albanija kaj manastirot Sv. Naum, Glasnik, Skopje, 1976, 1.

82. A. J., pov. br. 587. 1924, F-II; Referat; Dokumenti, 22.

83. A. J. PL. Ekspoze; pov. br. 587, 1924, F-II.

84. Dokumenti; 23-30.

85. Vidi napomenu 83.

86. A. J MIP KJ, Biro za razgraničenje, Ekspoze.

87. A. J. PMS, Izveštaj generalnog konzula N. Ilića Nikoli Pašiću od 18.01. 1921, F-1; Decembra 1921. godine Hasan beg Priština pomognut od Italije oborio je vladu Pandeli Vanđela, čiji su ministri i većina poslanika pobegli u Elbasan. Na vesti da će u Elbasan doći Ahmed beg sa vojskom i da će se uspostaviti ista vlada, stavile su Hasan bega pred alternativu, ili da se povuče, ili da se bori. Po savetima Anketne komisije, koja je bila u Tirani, on je podneo ostavku, kao i Namesništvo koje je bilo obrazovano. Obrazovana je nova vlada pod predsedništvom Džafera Ipija, za koju se smatralo da je prosrpski orijentisana, o čemu su glasove širili pripadnici partije progresista kojoj su pripadali Hasan beg Priština, Bajram Cur (obojica emigranti sa Kosova), Akif paša Elbasani, bivši član Namesništva i vođa partije, Hodža Kadri, kao i katolički skadarski poslanici koji su zagovarali politiku zbliženja i naslona na Italiju.

88. A J. PL, Izveštaji poslanstva iz Tirane od 30. 09, 2, 4. i 6, 10. i 10. i 11. 11. 1922. god. pov. br. 336, 1922, F-II. U izveštajima se govori o italijanskoj propagandi i o davanju velikih suma novca Hasan beg Prištini, Bajramu Curiju, Odboru skadarskog katoličkog sveštenstva. Pominje se fantastična suma od 3 milijarde lira koje je Italija dala za propagandu u zadnje 3 godine.

89. A. J. PL, prema izveštaju poslanika KJ u Tirani od 4. 10. 1922. god, F-II.

90. Ž. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji 1921-1938, knj. prva, str. 171. proklamacije B. Cura "Ej Muslimani! Obratite pogled na Aziju i vidite šta učini za otadžbinu Mustafa Kemal Paša. On je na dan Bajrama, na svetom grobu prorokovom, kada je bilo nekoliko hiljada pravovernih poklonika, sklopio jedinstvo Islama i za mesec dana evo kakvo čudo učini i oslobodi Aziju od neprijatelja. Ugledajmo se na njega jer nam se daje mogućnost pošto će se otvoriti duž cele granice između Srbije i Arbanije jedan pojas neutralne zone od dvadeset kilometara širine. Na tom prostoru moći ćemo sklopiti sveto jedinstvo Islama po primeru Kemal Paše, pa da postanemo jedna duša i jedno telo. Mi imamo koji će nas pomagati moralno i materijalno, a to su naša braća u Americi. Oni su se obogatili svojim radom, a sad su gotovi da nas pomognu da se prvo ujedinimo duševno u sveto jedinstvo Islama, a posle će nas pomoći da se ujedinimo u jednu državu, u jednu celinu, sve dok se govori našim jezikom. Nemojte se zanosi zlatom ni srpskim ni arbanskim, jer imamo od koga da dobijemo." F-II.

92. A. J. PL, nacrt Ekspozea ministra Ninčića (pov. br. 1237 od 2. 06.), pov. br. 210, 1923, F-I.

93. A. J. MIP KJ, biro za razgraničenje, instrukcije ministra Ninčića poslanicima, pov. 755 od 28. marta 1923, F-10; Dokumenti, str. 31-32.

94. A. J. MID KJ, političko odelenje, akt bez broja od 16. 11. 1921, F-1; A. J. PL, prema Pašićevom telegramu od 9. 12. 1921. god. u mestu Lin je bilo 340 Srba i 299 Albanaca, br. 7059, F-II.

95. A. J. Poslanstvo KJ u Londonu, pov. br. 160 od 7. 06. 1923, F-l - U izveštaju Poslanika iz Londona MID-u, govori se o dva dokumenta koja se šalju Ministarstvu i to o Italijanskom projektu albanske granice od 19. 03. 1913. i austrougarskom pristanku na međunarodnu komisiju za razgraničenje od 8. avgusta iste godine i uslovima za taj pristanak koji su usvojeni na Konferenciji ambasadora 11. avgusta 1913. Poslanik savetuje da se traži dosije iz 1913. o razgraničenju iz arhive Ministarstva inostranih dela u Beču.

96. A. J. MID KJ, Biro za razgraničenje, pov. br. 2171 od 18. 01. 1926, F-14; Ekspoze ministra inostranih dela, 1924, F-14; Dokumenti. str. 33-37;

97. Dokumenti, 11, 37-40. Prema noti od 28. juna u varošici Podgradec stanovništvo je bilo većinom slovensko, muslimani govore srpskim jezikom; u Modriču je bilo 95 srpskih porodica, u selima: Drenok 75, Trebištu 12, Vrbnici 45, Džepištu 40, Malo Ostreni 15, Tučepe 7, Pasinka, Vladimirci, Radoveš, Lešničane, Okšun, Klenje 35; "Sebište, Stebljevo, Borovo, Zapzun kao i sela opštine Gorica i Zrčan imaju sva mnoge spomenike koji dokazuju da je slovensko stanovništvo ovih sela bilo vrlo mnogobrojno, ali da su se morali povući na bezbednija mesta, da bi spaslo svoj život". Selo Babešnica blizu Korče imalo je 1800 Srba, a selo Drenava 130 srpskih porodica. Većina ovih mesta imala je crkve a neka i škole, kako je navedeno u noti.

98. Dokumenti, 40-46.

99. A. J. PL, Kopije note koju je MID uputio poslanstvu, pov. br. 1169, od 3. maja 1924, F-II (Nota je sačinjena na osnovu govora Tome Oraovca, poslanika u Narodnoj skupštini.).

100. A. J. MID KJ, Biro za razgraničenje Ekspoze ministra inostranih dela 1924 F-14; izveštaj poslanika iz Pariza, pov. br. 445, od 16. 04. 1924; Izveštaj poslanika iz Londona, pov. br. 449, od 30. 04. 1924; F-II; Ž. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, knj. 1, str. 234.

101. A. J. PL, Instrukcije ministra Ninčića poslaniku u Londonu i njegovi izveštaji o razgovorima sa Haroldom Nikolsonom, visokim funkcionerom u MID-u V. Britanije, pov br. 341, 343, 449, 1924, F-II.

102. A. J. MID KJ, Biro za razgraničenje, Ekspoze ministra inostranih dela, 1924, F-14. i Ninčić poslaniku u Parizu, pov. br. 1527, od 27. maja 1924, F-10.

103. Vidi napomenu 101.

104. Vidi napomenu 102: Dokumenta, str. 56-57.

105. A. J. MID KJ Biro za razgraničenje, Izveštaj MIP-u komesara Mihajla Jovanovića, br. 1432, od 17. jula 1924, F-10.

106. Isto;

107. A. J. PL, tekst Deklaracije, pov. br. 587, 1924, F-II; Dokumenti, 58-60.

108. A. J. PL, MID - poslanstvu, pov. br. 92748 od 12. 08. pov. 2990 od 21. 08 izveštaji iz Londona, pov. 747 i 780 od 19. i 25. 08. 1924, F-III.

109. A. J. PL, pov. br. 939, 1924, F-IV; Ž. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, knj. 1. str. 234; Dokumenti 60-69.

110. A. J. MID KJ, Biro za razgraničenje, Ekspoze ministra Ninčića, 1924, F-14; Ž. Ž. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, str. 235, knj. 1.

111. A. J. PL, MID - Poslanstvu, pov. br. 8588 od 4. 10. 1924; Izveštaj poslanika, pov. br. 939 od 15. 10; odgovor F. O. od 15. 10. 1924. na promemoriju, F-IV.

112. A. J. MID KJ, Biro za razgraničenje, Instrukcije MID-a poslaniku u Parizu, br. 1815, od 29. 11. 1924, F-10.

113. Isto.

114. Isto.

115. Isto.

116. D. Todorović, n. d. str. 233.

117. Ž. Avramovski, n. d. str. 175-176.

118. A. J. PL, izveštaj MID-a Poslanstvu, pov. br. 491, 494, 500, 528, 579, 1924, F-II.

119. A. J. PL, Izveštaji MID-a o pripremama kačaka za upad na teritoriju Kraljevine SHS i o saradnji sa komitama. Posebno velika aktivnost na pripremama i upadima bila je, prema izveštajima, od septembra do kraja godine (1924.). Brojni izveštaji iz 1924, F-I, II, III. IV;

120. Isto; Ž. Avramovski, n. d. str 176.

121. Isto, str. 178:

122. A. J. PL, Izveštaj MID-a, pov. br. 1978, od 21. 06 1924 F-II;

123. Vidi napomenu 121.

124. Ž. Avramovski, n. d. str. 180.

125. A. J. Zbirka A. Cincar-Markovića (dalje A. C. M.), MID- otpravniku poslova u Tirani, str. pov. br. 367, od 22. januara 1925. god, f-3.

126. A. J. Zbirka A. C. M. MID-pov. br. 528, od 6. 02. f-2.

127. A. J. Zbirka A. C. M. telegram MID-u, str. pov. br. 3 od 6. 02. 1925, f-2.

128. A. J. Zbirka A. C. M. telegram MID-u, str. pov. br. 2 od 5. 02. 1925, f-2.

129. A. J. Zbirka A. C. M. telegram MID-u, str, pov. br. 7 od 7. 02. 1925, f-2.

130. Isto, telegram .MID-u, str. pov. br. 17 od 12. 02. 1925, f-2.

131. Isto, telegram MID-u, str. pov. br, 27 od 22. 02. 1925, f-2.

132. Isto, telegram MID-u, str. pov. br. 28, od 22. 02. 1925, f-2.

133. A. J. MID KJ, Političko odelenje, telegram iz Pariza, pov. br. 350. od 23. 04. 1925, f-2.

134. A. J. MID KJ, Političko odelenje, pov. br. 2710 od 12. 08. 1925, f-2.

135. A. J. MID KJ, Političko odelenje, Spalajkovićev telegram iz Pariza, pov. br. 587; Ninčićeve instrukcije od 27. jula 1925, f-2.

136. A. J. Ministarski savet KJ, Spalajkovićev telegram predsedniku vlade, pov br 610 od 5. 08. 1925, F-1; MID K SHS Političko odelenje- Pašić - Ninčiću, sadržaj Brijanove depeše od 6. 08. f-2.

137. A. J. MID KJ, Biro za razgraničenje, Izveštaj komesara za razgraničenje sa Albanijom, pov. br. 2172 od 18. 01. 1926, F-14; Političko odelenje, Ninčić - Pašiću, pov. br. 2710 od 12. 08. 1925, F-2.

138. A. J. MID KJ, Biro za razgraničenje, Izveštaj komesara za razgraničenje, br. 2080 od 30. 10. 1925.

139. A. J. MID KJ, Biro za razgraničavanje, Izveštaj komesara iz Pariza, br. 2234 od 30. jula 1926, F-11.

140. Isto kao 137 - Suvozemna granica - 339 km i 790 m, rečna - 60 km i 160 m, jezerska - 65 km i 510 m sa 185 graničnih betonskih piramida i oko 2000 malih od suvog kamena.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt