Jovan Jovanović Zmaj
[1833-1904]

Zmajeva pevanija

Sadržaj

Poziv u komendiju

Poziv u komendiju

Mali Konjanik

Điha, điha, četir' noge,
sve četiri krute!
Điha, điha, mi idemo
na daleke pute!

Sedlo mi je od marame,
uzda od kanapa,
a bič mi je od očina
prebijena štapa.

Rago jedna, baš si lena,
zar te nije sram!
Al' kad nećeš ti da skačeš,
ja ću cupkat sam.

Dva zeca

Sedela je bez brige
naša mala Mira,
ručala je lepo
iz svojeg tanjira.

Blizu naše Mirice,
tu se premetalo
veselo i čilo
jedno zeče malo.

Sve dok jedno za drugo
nisu ništa znali,
veseli su bili
ovi naši mali.

Al' kad spazi Mirica
zeku pored sebe,
sva se usplahiri,
srce joj zazebe.

A kad zeka opazi
ovo strašno dete,
potrese ga drhat
od glave do pete.

Mira bi da pobegne,
al' kuda i kome?
I zeca je stego strah
pa človi pred njome.

Uh, goleme nevolje!
Uh, goleme bede!
Izbečenim očima
jedno drugo glede.

Pera kao doktor

"Gospodine doktore,
zvala sam vas amo,
lutka mi je bolesna,
gledajte je samo.

Pipnite joj obraze,
pipnite joj čelo,
meni se bar čini,
užasno je vrelo!"

Doktor sedi ukočen
sa ozbiljnim mirom,
pipa bilo lutkino,
pa drma šeširom:

"Influenca velika,
al' umreti neće,
nemojte je ljubiti
da na vas ne pređe.

Lek ću joj propisati,
prašak svakog sata,
uz to nek' je protrlja
vaša baba Nata.

Limunadu pravite
u vel'kim čašama,
ako joj se ne pije,
popiću ja s vama."

Mali brata

Dočepo se mali brata
očevoga sata,
a sat je od zlata
pa ima i vrata,
- ala je to lepo!

A na uvo kad ga metne,
tad se čuje neka zveka,
sat govori: tika-taka!
Brata misli: hoće mleka.
- Ala je to mudro!

Zalio ga slatkim mlekom
nekoliko puti,
brata misli: sat se najo
pa sad zato ćuti.
- Al' se razumemo!

Sad su puni obadvoje,
i satić i brata,
obadvoje sada ćute.
A kad dođe tata,
- al' će biti gužve!

Pačija škola

"Jeste l' čuli, kumo,
- verujte, bez šale -
otvara se škola
za pačiće male."

Tako je i bilo,
- verujte, bez šale -
otvori se škola
za pačiće male.

Svi pačići došli,
na klupama stoje,
stari patak metno
naočare svoje.

Sve ih je upiso
u katalog, male,
pa ih je prozivo, -
verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
s ozbiljnošću krutom;
učio ih učio
i knjigom i prutom.

Učio ih, učio
od srede do petka,
al' se nisu odmakli
dalje od početka.

Nije bilo uspeha
učiteljskom trudu,
cela muka njegova
ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
pačurlija ta,
nego što je i pre znala:
- ga, ga, ga, ga, ga!

Mali Jova

Mali Jova jedio se
što je tako mali,
popeo se na stolicu
pa se, visok, hvali.

Jedio se mali Jova
što nema brkova,
nagario nausnice:
"Sad sam čika Jova!"

Mali Jova silom htede
da je čovek stari,
pa metnuo preko nosa
neke naočari.

Od kudelje napravio
dugu sedu bradu,
a ogrno dedin prsluk
da ga ne poznadu.

P' onda reče: "Poč mi dajte,
vi, koji ste mali!"
A drugovi, kad videše,
svi ga ismejali.

Mali Jova pokunji se
od srama i stida,
a evo ti starog dede,
pa mu prsluk skida:

"Dole, Jovo, sa stolice,
skidaj naočari,
utri brke, skini bradu,
ti još nisi stari!

Svašta ima svoje vreme,
onda lepo liči,
što j' od Boga kome dato,
nek se time diči!"

Materina maza

Ima dete u selu,
ime mu je Laza,
al' ga zovu drukčije:
materina maza.

Kad sva deca ustanu,
on i onda spava,
kad ga zovu u školu,
njega boli glava.

Kad ustane, ne ume
da se sam obuče,
ne sme da se umije,
ište vode vruće.

Kad ga žulji cipela,
on cipelu tuče,
tad ga ruka zaboli
pa onda jauče.

Kad mu dadu jabuku,
on bi hteo šljiva,
kad mu pruže pogaču,
onda bi koljiva.

Kad se malo ogrebe,
plače i zapeva:
"Jao, jao, pomagaj,
iziće mi creva!"

Kad je suvo, zamesi
blata pa se kalja,
kad ga mati pokara,
legne pa se valja.

Kad mu uspu tarane,
on bi jeo riba,
kad se ribe najede,
tad ga boli tiba.

Pa zato ga ne zovu
po imenu Laza,
većem jadno, žalosno:
materina maza!

Srda

Ja se često namrštim
i stanem za vrata,
pa se srdim i srdim
po dva do tri sata.

Pitaju me i otac,
i tetka i mama:
"Šta je tebi, Evice?"
- Ja ne znam ni sama.

A kad čelo razvedrim
(to me stane truda),
onda pitam samu sebe:
"Što si bila luda?"

Uf!

Uf, muzike gadne,
uf sramote velje!
Gledaj kako plaču,
kako se krevelje!

Pružite im ogledalo,
nek vide izreda
da l' to deci dolikuje,
kako to izgleda.

Nit ih kogod psuje
nit im čini žao.
Zašto onda plaču?
- A ko bi ih znao!

Nit su gladni, žedni
nit ih štogod boli,
takve knjeze niko,
baš niko ne voli.

Od ovakvih lica
svi se živi klone.
Ovakvoj se deci
ne daju bombone.

Leni Rava

"Nisam nešto voljan," -
reče leni Rava,
iznese ćilimac,
pa leže da spava.

Kad je ust'o on se
seti šta je sniv'o;
snivao je da je
rasadnik zaliv'o.

Mrzi on i u snu
što mrzi na javi,
pa zlovoljan poče
češat' se po glavi:

"Kad u bašti radim,
umorim se jako, -
moram opet leći
da s' odmorim malko!"

Kako bi to stajalo

Kako bi to stajalo
kad bi čovek zreo
najedared seo
na drvena hata -
pa da se klimata?

Kako bi to stajalo
kad bi stari deka
napio se mleka
pa zavijen u jastučak -
prespavao ručak?

Kako bi to stajalo
kad bi mesto đaka
spremala se baka
da u školu pođe -
među decu dođe?

Kako bi to stajalo?
Pogodit' je vrlo lako
stajalo bi isto tako
ko što stoji Kržljaviću Ljubi -
cigara u zubi!

Kupanje

Ala je to divota,
kad se ko okupa!
- što se ne bi kupali,
voda nije skupa.

Moramo se kupati,
prljavštinu stresti,
- nečistoća navlači
rđu i bolesti.

Zato j' majka spremila
vodu, ali mlaku,
zato je okupala
svoga malog Laku.

A sad veli: "Cicu mi
puštati ne smete,
jer će mislit' da je sir,
poješće mi dete!"

Kucovu je slobodno,
nek se zaigrava,
on će Laku čuvati
kad legne da spava.

A stariji, Andrija,
on se većem svuko,
što ga već ne kupaju,
čisto bi se tuko.

Čekaj, čekaj, Andrija,
dok obrišu Laku,
ti ćeš onda dobiti
drugu vodu mlaku.

Laka će s' u kolevci
topiti od slasti,
a što bude snevao
neće nikom kasti.

Zašt' je vojska ućutala

Igrala se deca mala
boja i vojnika,
a u boju ima uvek
vike i usklika.

Dušmana su nadjačali,
grad su mu oteli;
pobeda je njina bila,
njom su se zaneli.

Pa eto ih, vratiše se
još od boja vrući,
vratiše se pod zastavom
kući pevajući.

Al' u sobu kad uđoše
sa teškoga puta,
najedared cela vojska
ko nema zaćuta.

Mogao bi čovek čuti
kako raste trava. -
A zašto su ućutali?
- Mali braca spava!

Čupoglavac iz kutije

Otvoriše kutijicu
Janjica i Nata
koju im je sa vašara
sinoć don'o tata.

Iz kutije iskočio
čupoglavac mali
pa je stao ko da pita:
No - što ste me zvali?

"Zvali smo te - da nam pevaš",
htede reći Janja,
htede reći, al' ne može
od teška smejanja.

A Nata bi rado rekla:
"Ja te nisam zvala!"
Al' od straha stisla joj se
ta ustašca mala.

Mali div

Ja sam sada najveći
u svoj okolini,
svi ste moji dečaci, -
tako mi se čini.

Ima ljudi visokih,
al' ovakvih nema:
i moj otac sad bi mi
bio do kolena!

Pop'o sam se na drvo, -
to je cela tajna,
al' ta moja visina
neće biti trajna.

Moram sići, gladan sam,
kraj će biti hvali,
pa ću opet, ko i pre,
biti dečak mali.

Evo naših lasta

Evo idu, kao zvani,
naši lanjski sukućani.
Evo naših lasta mili',
baš smo vas se zaželili.
Hod'te hod'te, ptice vite,
da s' od puta odmorite!

Hod'te, hod'te, gosti moji,
vaše staro gnezdo stoji!
Porušit' ga nismo dali,
mi smo vam ga sačuvali.
Ne idite drugoj strani,
hod'te k nama ko i lani!

Pod našim je krovom mirno,
niko nije u vas dirno.
Mi pevamo i igramo,
al' se nikad ne svađamo.
Živećemo u radosti, -
dobro došli, naši gosti!

Dete i leptir

Dete

Leptiriću, šarenčiću,
hodi k meni amo!
Evo imam lepu ružu,
omiriši samo.

Leptir

Ja bih došo, al' se bojim
kakve igle klete.
Stisnućeš me, probošćeš me,
p' onda zbogom, svete!

Dete

Neću, lepko, neću, lepko,
života mi moga.
Samo hoću da izbrojim
kol'ko imaš noga.

Leptir

E, pa to ti mogu kazat'
i izdalje malko:
leptir ima šest nožica.
- A sad zbogom, ranko!

Kako je žabac stekao brkove

Žapčeva je žalost stara
i golema,
što na telu svom nijedne
dlake nema.

Al' jedared, posle takvih
briga mnogi',
približi se jedan pauk
dugonogi.

Sad će mu se ispuniti
želja pusta,
te pauka odmah zgrabi
- pa u usta!

S obe strane noge vire
paukove, -
ponosito žabac suče
brke nove.

Žaba čita novine

Sedi žaba sama
na listu lokvanja,
od žarkoga sunca
štitom se zaklanja

Da novine čita
to vam slika kaže
al' ne mož' da nađe
što joj oči traže.

Znate već o čemu
žabe brigu vode:
hoće li se skoro
odseliti rode.

Magarac i frula

Pogledajte našeg malog Đuricu,
od trske je napravio frulicu.
Svirao je lepo, sitno, šaljivo,
a magarac slušao ga pažljivo.

Đurka misli magarcu se prohtelo
pa bi i on da posvira veselo, -
tu mu radost zakratiti ne htede,
pruži frulu, magarac je - pojede!

A po tome zaključiti valjda smem
da magarac ne uživa ni u čem.
Magarac se ne zna lepše provesti,
on prezire što ne može pojesti.

Aratos takve ljubavi

Sestra Jeca
i njen bratac Neca
dobili su zeca.
Sestra Jeca
i njen bratac Neca
baš su luda deca!

Već ne znaju šta će s njime
u vel'koj radosti;
vuci tamo, vuci amo, -
pucaju mu kosti.

Zeca vole, - ali kako?
da je zecu naopako:
bratac za rep vući stade
da mu vode dade;
za uši ga vuče seka
da mu dade mleka.

Teško zeki kad je pao
u te četir' šake! -
pa se mora ratosiljat
i ljubavi take!

Vrabac i mačka

"Gde ćeš, vrapče, zimovati?"
- pita mačka vrapca stara.
"Ovde, onde, -
tuda, svuda!"
- tako vrabac odgovara.

"Gde ćeš, vrapče, danas ručat?"
- pita mačka vrapca stara.
"Na kraj šora,
navrh ora!"
- tako vrabac odgovara.

"A gde ti je konak, vrapče?"
- pita mačka vrapca stara.
"Šta te briga?
Pogodi ga!"
- tako vrabac odgovara.

"Znaš li, more, zašt' te pitam?"
"Jer si mačka, a ja ptica!"
- To je reko
pa uteko, -
osta mačka tužna lica.

Ala su to grdne muke...

Ala su to grdne muke,
tako gledat' u jabuke!

Jabuke su tako blizu,
samo usta da zagrizu.
A lepe su, rumene su,
a slatke su, medene su,
samo ruke da su duže, -
kad bi mogle da se pruže!
Ili da je trska kaka
il' udica i pecaljka, -
ili vetar da nasrlja
pa da koju dokotrlja.

Ala su to grdne muke,
tako gledat' u jabuke!

Brodari na vezanom čamcu

"Zbogom, majko, mi idemo!" -
"Ako bog da tako?" -
"U Aziju, u Afriku
i još dalje malko.

Zbogom, majko, lađa s' kreće!
Mi smo sad brodari.
Što je more tako plitko,
to ništa ne mari.

Iz Azije donećemo
datula, smokava;
iz Afrike jednog malog
tigra ili lava.

Gde najlepšeg bude cveća,
uzbraćemo stručak,
vratićemo s' jošte danas -
i to baš na ručak."

Dobri susedi

"Dobar veče, susedice!
Uh, ala sam žedan!
Bi l' mi dala malo vode,
samo gutljaj jedan?"

"Hoću, hoću, - drage volje,
voda nije skupa.
Kad si žedan, evo ti je,
evo cela ćupa."

"Hvala, hvala, susedice!
E, baš se razblaži'.
Kad vam od nas što zatreba,
samo meni kaži."

Naš junak

Pogledajte amo,
deco, sa svih strana,
eto, to je naš čuveni
junak od megdana.
U ruci mu koplje,
kome nema para
(ništa zato ako je
oklagija stara).
O bedru mu sablja,
ni njoj nema mane
(slučajno je opasao
sad sa desne strane).
Na glavi mu klobuk,
s njime paradira
(na slici se ne vidi
da je od papira).
I trumbetu ima
kad treba da svira
(dok ne stekne svoju četu
sam se egzercira).
Na avanu stoji,
na sve strane varda, -
ko ga pita, odgovara:
"Ja sam avan-garda!"

Mali filozof

Ljuljao se, ljuljao
naš veseli druže,
najedared, - eto ti ga,
prekinu se uže.

Tom kolaču, verujte,
nije se ni nado;
da je bilo malo više,
i većma bi strado.

Al' on zato ne plače,
filozof je pravi,
sedeć' mirno na zemlji
češka se po glavi.

Aca guščar

Još sam nejak, još sam mali,
zato su mi guske dali
da ih čuvam, brigu moju,
da ostanu sve na broju.

Ako budem dobre sreće,
pa kad budem momče veće, -
tad će čuvat' braca Aca
čopor svinja i prasaca.

Neka, neka, Bog će dati,
još ću i to dočekati
da proteram kroz dolove
same krave i volove!

Vetar

Ja sam vetar, dižem prah,
zar vas nije, deco, strah?!
Sad sam dete ko i vi,
pa ćarlijam kojegdi;
sad sam vihor, momče holo,
igram kolo naokolo;
sad vam cičim kao guja,
sad sam vetrić, sad oluja.
Zatvorite prozor, vrata
da vas vetar na zamlata!
Ja sam vetar, dižem prah,
zar vas nije, deco, strah?!

Poziv u komendiju

Javljamo ti ja i Mija:
sutra biće komendija.
Neka dođe kome prija
kalamandarija.

U trumbetu ja ću svirat',
Kastor će mi sekundirat.
Malog mopsa većem uče
da skakuće kroz obruče.
Stevica će pamuk jesti
pa iz usta trake presti.
Anđelija biće dama
u dugačkim haljinama,
pa će igrat' na štulama.

Andrija će biti deda,
brada će mu biti seda,
pa će da nam pripoveda
o zelenom žapcu,
o crvenom vrapcu.
Joja će se pajac zvati,
- on se ume premetati.
Krajcara se plaća samo,
požuri se dok imamo
još sedišta,
- lutka neće platit' ništa.

Koncert

Na ovoj je slici
jedna vešta ruka
nacrtala mačke
celog komšiluka,
kako drže probu
svog krasnog mauka.
Vitlaju se čile
od krova do krova,
raskidaju sanak
zemaljskih sinova, -
tu ti ima raznih
i čudnih glasova.
Tu ti ima skale,
trile svakojake, -
no, sačuvaj, Bože,
harmonije take!
Ali crtač mora biti
baš đavolan pravi,
jer eno pred mačke
još i note stavi.
Tim je hteo na sliku
šalu da namota, -
ko, bajagi, mačke ne bi
umele bez nota!

Patak i žabe

Ako ste dokoni
pročitajte ovo:
patak ukraj bare
držao je slovo.

Slušale ga žabe
velike i male,
slatke su mu reči
jedva dočekale.

Govorio patak
o vrlini mira
i da niko nikog
ne treba da dira.

Svako ima prava
da slobodno živi,
ne sme tlačit' one
što mu nisu krivi.

Sloga, mir i ljubav
blagoslov je pravi,
zato neka niko
nikoga ne gnjavi.

Slušale su žabe
ovo krasno slovo,
kad patak ućuta,
desilo se ovo:

Jedan žabac mali
pobliže je stao, -
a patak ga zgrabi,
pa ga progutao.

Iz ovog se nešto
i naučit' dade:
hulje lepo zbore,
al' nitkovski rade.

Ala je lep ovaj svet

Đacima na početku školske godine

Odmora je bilo,
hvala Bogu, dosta, -
i od kožne lopte
samo vuna osta.

Loptu, čigru ma'ni,
zmaj i strelu baci,
kupite se opet
oko škole, đaci.

Znam da ćete biti
i vredni i orni. -
A kako i ne bi,
ovako odmorni!

Svet

Ala je lep
ovaj svet, -
onde potok,
onde cvet;
tamo njiva,
ovde sad;
eno sunca,
evo hlad;
tamo Dunav
zlata pun,
onde trava,
ovde žbun.
Slavuj peva,
ne znam gdi, -
ovde srce,
ovde ti!

Hvala

Evo, draga dečice,
voća svakojaka:
grožđa crna, grožđa bela,
jabuka, krušaka!
Ove lepe darove
jesen nam je dala,
draga naša jeseni,
velika ti hvala!

To je samo na slici,
pa nam mira ne da;
ono voće, pravo voće,
još lepše izgleda.
Ove lepe darove
jesen nam je dala,
draga naša jeseni,
velika ti hvala!

Setimo se proleća,
njegovih cvetova;
što nam cveće obećalo,
evo tih darova!
Ove lepe darove
jesen nam je dala,
draga naša jeseni,
velika ti hvala!

Sad imamo dovolje
voća svakojaka:
grožđa crna, grožđa bela,
jabuka, krušaka!
Ove lepe darove
jesen nam je dala,
draga naša jeseni,
velika ti hvala!

Pera i njegov Karo

Verni Karo nema mira,
po vas dan ga egzercira
gospodar.

Bičem maše, grdi, psuje,
i tako mu komanduje
svaki dan.

Posle razne muke mnoge
Karo mora na dve noge
stajat' prav.

Bačen rubac mora naći;
dignut prutić: hajd preskači!
A sad laj!

Pokrije mu glavu kapom,
a on mora brojit' štapom
kol'ko j' star.

Zatim mora opet stati
i na nosu podržati
zalogaj.

Donde ne sme ni da mikne
dok mu Pera ne dovikne:
Karo, ham!

Šta će sada? Još ne susta,
već mu meće bič u usta:
drži to!

Upregne ga u kolica:
sad si konjic lastavica,
vuci, de!

Pero, Pero, huljo mala,
ne valja ti takva šala
s psetom tim.

Što je mnogo, to je mnogo,
sad bi većem prestat mogo,
pa me čuj:

Ko god druge kinjit' voli,
dočekaće sam što boli
- makar kad!

Kiša

Kišo, mati,
blagodati!
Padaj, padaj,
prah utoli,
daj života
gori, doli.

Kišo, mati,
blagodati!
Pokvasi mi
cveće milo
ne bi l' jošte
lepše bilo.

Kišo, mati,
blagodati!
I potok te
čeka viti,
pa će bolje
žuboriti.

Veselje u ritu

U ritu je sjala
mesečina blaga,
jest, ona je pala
kao nova snaga;

prosula se kao
neko staro vino, -
žaba reče patki:
"Hajd' da s' veselimo!"

Te je lepe reči
i kornjača čula
i po njoj se neka
radost razasula;

pa za časak tili
kolo se uhvati. -
Tako, moji dragi,
vesela vam mati!

Igraju kroz trsku,
igraju kroz situ;
lepo je veselje,
lepo je u ritu.

Gde se kolo hvata,
znak je bratske sloge, -
kad zaigra srce,
igrajte i noge!

A da l' ima svirke?
I svirka se čuje.
Čujem čisto i ja, -
ta komarci zuje.

Igrajte! Zamerke
nema ni najmanje.
Slađe je igranje
nego tugovanje.

Zeka, zeka iz jendeka!

Skoči zeka iz jendeka
pa po snegu lako prti,
za njim skoči drugi, treći,
a za trećim i četvrti.

Po ćilimu belom skaču
jedan drugom na krkaču, -
premetnu se preko njuške,
valjaju se poleđuške.

Gurkaju se u tom trku,
ćuškaju se u tom huku,
- ko ih gleda ne mož' znati
igraju se ili tuku.

Gledao ih lovac stari,
pucati mu beše žao,
uze listak knjige bele
pa je zeke - nacrtao.

Zeka, zeka iz jendeka,
baš je danas srećan bio!
Danas mu je - dece radi -
stari lovac oprostio.

Veverica

Alov! Onamo čak!
Da li je još ko lak
'vako ko ja?
Jest, da!
Čas kriv, čas prav,
čas strmoglav, -
sad sam na zemlji,
sad sam na grani,
sad sam na vrhu,
ma'ni me ma'ni!
Još jedan skok, pa gle!
Hajd', ko će pre?
Ko sme?
Pa tako po vas dan,
a nikad san.
Bez krila leti vrag
čio i lak.
Dajte mi prostora,
ne treba m' odmora,
brzahno, živahno,
ovamo, onamo...
Zelena gora, zelen les,
danas je slava, pir i ples.
Svirajte ptičiji rodovi,
ševe, slavuji, kosovi:
a ja ću da vam poigram,
umem pa znam, -
što imam, to vam dam!
Nisam čovek, nisam ptica,
ja se zovem - veverica!
Veverica veveri,
ko će da joj zameri?
A kad lovci dođu amo,
haj'te, ptice, da begamo, -
neka beži kud ko zna,
ja već znadem kud ću ja:
gore, dole, pravo, krivo,
brzo, lako, čilo, živo,
pod kamenje, u korenje,
u tazbinu, u jazbinu,
kroz rupicu u kućicu,
tu se malo smirim
pa kroz prozor virim,
lovci traže: "Gdi je, gdi je
taj kumašin naš?" -
Naći ćeš me, kako nije,
naći ćeš me baš!

Čvorak

Nisam dete, nisam đak,
al' sam ipak veseljak.
Vid'li ste me po sto puta,
ali nikad zabrinuta.
Ne znam šta su brige, bolje,
ja sam uvek dobre volje.
Rado sam kod ljudi,
vesele sam ćudi.

Ne znam pevat' baš na note
da se topiš od milote, ali pevam brzo, lako,
sad ovako,
sad onako,
I ko lasta kad cvrgukne;
i ko slavuj kad promukne;
i ko kos,
al' kroz nos;

i ko čorba kad se srče;
i ko vrata kad zacvrče;
i ko točak kad zaškripi;
i ko lonac kad prekipi.
Vragolan sam od glave do pete,
ta da mi se siti nasmejete.

Imam dara
za pudara,
al' me ljudi neće,
tu sam loše sreće, -
nađu kakva starca lenja
što se tuda giga, genja,
al' zagrabi deo;
ja bih grožđe samo jeo,
prodavat' ga ne bih hteo,
tako mi poštenja!

Skoro ćete berbu brati,
bi l' i mene hteli zvati?
Evo, reč bih svoju zad'o
da bih doš'o vrlo rado
da pokažem sve što znam.
Zovnite me, de'te, de'te!
Jer ako me ne zovnete,
- doći ću i sam!

Strašilo

Mili bože, šta to biti može,
ili grmi il' se zemlja trese,
pa se ruše zečiji konaci,
pa ti beže zečiji junaci,
staro tamo, a mlado ovamo.

Niti grmi nit' se zemlja trese,
već eno ga čuda nekakvoga:
osvanulo jutrom na uranku
posred lepa polja kupusova,
- ko s' osvrne, do srca pretrne.

Bež'te zeci (to vam je u krvi),
strašno čudo, i ime mu strašno,
strašilom ga nazivaju ljudi.
Dve mu noge u tle ukopane,
dve mu ruke do dve suve grane,
košulja mu rita uzorita,
sa đubreta ovamo doneta,
glava rusa glavica kupusa,
a na njojzi bruka od klobuka.

Vetar duva pa strašilo njija,
a strašljivci misle da ih vija.

Veče

Sunce j' prešlo svoje pute
preko neba, njive plave,
sad će ptice da ućute,
a zvezdice da se jave.

Još je svetla ona strana,
jošte zapad rumen krasi,
kao spomen velikana
koj' se smrću ne ugasi.

Pastir svoju frulu laća,
pesma krila razavila,
radenik se s posla vraća,
njega grle deca mila.

Tišina se blaga lije
po seocu našem širom,
veče ide da pokrije
sve umorne blagim mirom.

Zimska pesma

Zima, zima, - e, pa šta je?
Ako j' zima, nije lav!
Zima, zima, - pa neka je,
ne boji se ko je zdrav!

Hajd' napolje momak ko je,
tamo veje krupan sneg,
vidiš onde navejo je
čitav bedem, čitav breg.

A šta može zima meni,
šta mi može, šta mi sme?!
Nek mi nosić pocrveni,
eto to je, to je sve.

Seka Zorka, nemoj stati,
tvoj nek bude prvi red;
sad ćemo se zagrejati, -
čučni samo na taj led!

Gle sad žive železnice, -
to je trka, to je let.
Zbogom, ptice krilatice,
naš je sada ceo svet!

Kod mačke na časti

U prastaro vreme
- tako šala gudi
miševi su bili
bezazleni, ludi.

Mačka ih pozove
na slatka semenja,
a oni joj dođu
puni poverenja.

Trpeza je puna,
sve izbrano jelo,
a mačka je sela
baš u gornje čelo.

Pa očima svetlim
meri svoje goste,
misli kog će prvo
a koga će posle!

Sunce i vetar

Hvalio se vetar svuda,
uzdizo se preko svega,
i suncu je prkosio
da je jači i od njega.

"Nisi jači, - sunce reče. -
Hvališa si, vetre, samo."
"Ja ti rekoh da sam jači!"
"E, pa hajd' da pokušamo!

Vi'š putnika onog dole
gde korača pored Save,
da vidimo ko će prije
šubaru mu skinut s glave!"

Poče vetar duvat, - ali
što on većma duva, brije,
putnik većma kapu čuva
i na uši navlači je.

Zatim poče sunce sjati
kad je vetar već umino, -
sunce sjalo ljupko, milo,
a putnik je kapu skino.

Lakoumna štuka

Štuka rekom plovi, ništa joj ne smeta,
al' u reci bila mreža razapeta;
tu je mrežu splela ribareva ruka,
u tu mrežu sada zaplete se štuka.
"Propala sam!" - reče kad u mrežu pade,
pa u muci veljoj vrpoljit' se stade;
sreća je posluži pa izlazak nađe,
- iz mreže izađe.

"Ko bi se tom nado, - mišljaše u sebi -
da tu ima mreže nikad rekla ne bi'!
Zapamtiću kako s' odsad čuvat' treba,
- al' gle tamo gore, gle zalogaj hleba!"
Otisnu se gore gde je mamak plivo,
s otvorenim ust'ma zalete se živo.
Iz mreže se spasla, al' udica pusta
- zakači joj usta!

Konj i vrabac

Vrabac

Oj, dorate, diko međ' konjima,
ti blaguješ pred punim jaslima:
na toj hrpi ne bi ni poznao
dva-tri zrna kad bi meni dao.

Konj

Gle ti moga samozvana gosta!
Laže da mu dva-tri zrna dosta,
čini mi se da je gladan jako, -
jedi, vrapče, koliko ti drago!

I oni su jeli, jeli natenane,
za oboje beše dovoljano hrane.
Konj je bio dobar, srećan vrabac mali,
u toploj su štali tako zimovali.

Zatim dođe leto, puno kletih muva;
muve ti na konja, konj od muva duva, -
al' sad mu je vrabac desna ruka bio,
jer je po sto muva začas ulovio.

Mačak ide mišu u svatove

Ženio se mladi miš
u selu Šalali,
vodili su devojku, -
mačka nisu zvali.

Mačak reko: "Čekajte
i gosta nezvana!"
U s'onice uprego
četiri zekana.

Pa pojuri svatovski
po tom putu belom,
u paradi najvećoj,
s porodicom celom.

Ali neko poruči
mišu brzojavom:
"Sakrijte se, svatovi,
ne šal'te se glavom!"

Mačak stiže prekasno, -
jer za časak tili
veseli su svatovi
svi u rupi bili.

"Mnoga ljeta" - čulo se
sve do zore same,
iz mestanca sigurnog,
iz rupice tamne.

Ćuran i vrabac

Po dvorištu ćuran šeće,
vazdan pućka i blebeće,
glavom vije, širi rep,
misli: Bože, al' sam lep!
Sve se širi, sve se meri,
kinđuri se, kočoperi,
ali jedno
zlo ga jedi,
što ga niko,
al' baš niko,
i ne gledi;
psi prolaze,
al' ne haju,
neće da ga
ni zalaju!
Samo jedan vrabac kleti
sa tarabe dole sleti
pored ćurka naduvena
da mu natre pod nos rena!

Poče pred njim skakutati
pa mu poče cvrkutati:
"Zalud, striče, duvaš, devaš,
ne izduva čega nemaš!
Lepši soko nego vrana,
lepši paun od ćurana!"

Razljuti se ćuran ludi
pa još više širi grudi,
poče krestom klimatati,
kril'ma biti, ziparati!
A vrabac se samo smije
pa mu veli ko i prije:
"Lepši soko nego vrana,
lepši paun od ćurana!"
A naš ćuran šta da radi?
Sve se većma goropadi,
p' onda ode da ne gledi
toga vrapca što ga jedi.
Opet pućka i blebeće,
digne glavu pa se šeće:
sve se širi, sve se meri,
kinđuri se, kočoperi, -
al' badava,
jer ga svako ismejava.
A što rek'o vrabac čili,
već su i psi naučili
pa sad laju sa svih strana:
"Lepši paun od ćurana!"

Lupež i pas

Lupež:

Ćuti, zeljo, ćuti,
na me se ne ljuti!
dono sam ti krasnu
kobasicu masnu.

Pas:

Ne bih, huljo, ja zaćuto
da mi deset dadeš,
jer ja vidim šta ti hoćeš,
ti hoćeš da kradeš.

Verno pseto laje, laje
i lajati ne prestaje.
Ne treba mu kobasica,
od lupeža dara,
dužnost mu je čuvat kuću
i svog gospodara.

Četiri mačke

Četir' lepe male mačke
imao sam prošle zime;
posmatrajuć' njine ćudi
dadoh svakoj zgodno ime.

Jednu nazvah Mazulina,
drugu nazvah Teša preda,
trećoj rekoh Mišisava,
a četvrtoj Brzojeda.

Nađikaše moje mačke male,
i sad zbilja postade od šale.
Mazulina, ta se samo mazi,
sa stolice nikad ne silazi.
Teta preda postala je prelja,
samo prede, nema drugih želja.
Mišisava, - velika joj hvala,
miševima već je dodijala.
Brzojeda, to je hala prava,
žderala bi i onda kad spava.

Laž

Da je plitko dno u laži,
to već svako zna.
Ja bih o njoj drugo reko:
da i nema dna.

Jer kome se god u njojzi
kupat' dopadne,
danas, sutra, prekosutra
u njoj propadne.

Istina

Istina je junak,
drži se ko stena,
i kad na nju zine hala,
i kad misliš da je pala,
- pobeda je njena!

Pazi šta činiš

Nežnom rukom dotiči se cveta
kom se boja pod rosom preliva,
za čas tili od naglosti tvoje
spašće s njega prašnasta kadiva;
satro si mu krasotu s nedara,
a što osta, to je žalost preka...
Oh, lasno je počiniti kvara,
al' je teško posle naći leka.


Divna krila vidiš u leptira
koji leti po zelenom lugu,
gledajući oči ti se slade
ko da vidiš u blizini dugu.
Zgrabiš li ga, nestaće mu šara,
prekin'o si mlađana mu veka...
Oh, lasno je počiniti kvara,
al' je teško posle naći leka.

Slavuj poje u brsnome žbunu,
ti ga slušaš, u pesmi uživaš,
štuj mu sreću i slobodu dragu,
zanemeće ako ga povijaš.
Savest će te ljuto da pokara,
navuk'o si kletvu na sebeka...
Oh, lasno je počiniti kvara,
al' je teško posle naći leka.

Nećeš, lijo, što si htela!

Dve su patke živovale
na obali nekog rita,
gde je nikla razna trska,
krasan rogoz, vita sita.
Tu je njima dobro bilo,
imale su, barem, mira;
niko nije dolazio
da im smeta, da ih dira.

Povetarac ćarkao je
svojim mekim dahom tihim,
žabe su im kreketale,
a komarci pevali im.
Letele su kud im volja,
uvek skupa, nerazdvojno, -
jednom reči: živele su
skromno, ali zadovoljno.

Ne beše im dugo vreme,
torokat' su mnogo znale, -
pa se tako jednog dana
oko nečeg sporečkale.
Jedna patka drugoj reče:
"Bež' od mene, ti si luda!"
Tu uvredu druga patka
nije mogla da proguta,
pa razmahnu oba krila,
a kljun spreman da ubode.

To spazila teta-lija,
pa joj viknu: "Tako, rode!
Udri samo, ti si jača,
nemoj čekat' psovke nove,
ne daj nikad lošem na se,
ne daj da te ludom zove!"
Dotrčala lija bliže
da se bitkom njinom sladi,
a u sebi hulja misli:
"Biće ćara mojoj gladi!"

Al' patke su mudre bile,
zglednuše se pomirljivo,
pa govore dušmaninu:
"Pravila si račun krivo.
Ne treba nam tvog saveta,
razumemo želje tvoje;
ako smo se sporečkale,
mi smo zato ipak svoje.
Što je bilo, sad je prošlo,
mi praštamo jedna drugoj;
a ti traži luđe stvore
pa se njinim mesom ugoj!"

I poskoči jedna patka
pa u vodu bućnu čila,
a druga je istog trena
u visinu odletila.
Osta lija jadna, gladna,
zabrinuta, nevesela.
A naslov je ove pesme:
Nećeš lijo, što si htela!

Plivač i žaba

Gledala je jedna žaba
iz prikrajka, iz blizine,
kako neko hitro momče
vešto skače s trambuline.

Pa mu reče: "To je lepo
što si tako vešt i čio.
Lepo, krasno! Al' to, majde,
od mene si naučio!"

Momak na to: "Istina je,
ti si majstor posla toga;
i što j' dobro, nije stidno
naučiti - ma od koga!"

Prekomernost

Jedna kap bi mleka
muvi dosta bila,
u njojzi se nikad
ne bi udavila.

Al' lakome muve
najradije sunu
u more od mleka,
u muzlicu punu.

Ti što nemaš mere
u svom mladom veku,
gledni muvu što se
udavi u mleku.

Da i mleko škodi,
ko bi reći mogo?! -
Al' otrov je, veruj,
sve što god je mnogo.

Sadi drvo

Gde god nađeš zgodna mesta,
tu drvo posadi!
A drvo je blagodarno
pa će da nagradi, -
nagradiće izobiljem
hlada, ploda svog,
nagradiće bilo tebe
bilo brata tvog.

U novom kaputu

Dobio je kaput nov
pa šeta po sredi,
kad opazi sirotinju -
ni da je pogledi.

Ko sam, ja sam - misli on
šta ja za kog marim!
Nek zavide koji dršću
u traljama starim!

Dva sirotna deteta
stajala kraj puta,
dva sirotna deteta,
bez toplih kaputa.

Kad je holi kaputlija
doš'o do njih blizu,
oni su ga gledali, -
zavideli nisu.

Moj oholko, tvom kaputu
cena zdravo bledi, -
čisto srce, bez zavisti,
mnogo više vredi.

Slon

Podiglo se šest drugova
u Indiju, u daleku,
želja im je videt slona, -
ne vid'li ga u svom veku.
Rekao im jedan starac:
"Priznajem vam prohtev lepi,
al' vi, ljudi, videt slona
ne možete, jer ste slepi."
Jer odista, slepi behu
sva šestor'ca - valja znati,
al' odgovor njihov beše:
"Mi ćemo ga opipati."
E, pa dobro kad je tako.
I odoše šest drugova
i stigoše u Indiju
do slonova.

Primače se jedan bratac
jednom slonu, i to s boka.
Opipa ga, onda reče:
"Vala, stvar je to široka.
Ne treba mi očnji vid:
slon izgleda kao zid!"

Drugi bratac, taj je opet
spreda stao,
pa je slonu zub dugački
opipao.
I on reče: "E, sad mi je
stvar poznata,
slon izgleda kao direk
mojih vrata!"

I treći je spreda doš'o
svome cilju,
on je slonu opipao
samo rilju.
Čim opipa, odmah reče:
"Znam sad i ja,
slon izgleda kao neka
grdna zmija!"

A četvrti, on je opet
drukče stao.
Pa je slonu samo nogu
opipao.
I on reče: "Hvala Bogu,
znam već sada.
Slon izgleda, slon izgleda
kao klada!"

Dođe peti pa ti ruku
gore diže,
opip'o je slonu uvo, -
ništa više.
Pa sad mu je sud izreći
bilo lako:
"Slon izgleda ko lepeza,
isto tako!"

A šesti se primakao
odostraga,
njemu opet rep tog zvera
pade šaka.
Čudeći se pip'o ga je
ponajduže,
onda reče: "Slon izgleda
kao uže!"

Posle su se prepirali
dugo zdravo,
koji od njih šest slepaca
ima pravo.
Ta svaki je im'o pravo
nešto malko,
al' celinu nije pozn'o
baš nijedan,
baš nikako.

Pesma o Maksimu

Kad je Maksim čuvo stado,
premišljo je vrlo rado
o pričama starih baka,
o četama vilenjaka.

Bilo podne tiho, nemo,
Maksim seo pa zadremo,
najedanput, nuto čuda,
skoči neki starac s duda.

Na starcu je bilo džube
od šalimse svetle čoje;
seda brada do kolena
od varamte bele boje.

Im'o j' krila ko u raka,
a rogove ko u miša, -
oko pasa crven pojas
od zelena nevidiša.

U ruci mu zlatan kovčeg,
tvrdo zlato (sve se giba), -
on Maksimu poče zborit
tako glasno kao riba:

"Oj, Maksime, čedo moje,
il' unuče, - šta li si mi,
preni skokom, skoči okom,
pa kovčežić ovaj primi!

U kovčegu laždipaždi
amajlija bilbiliti, -
ko pročita šta j' u njemu
doveka će srećan biti!"

Maksim prima, starac daje
uzdišući: iha-haj!
Ko mi i sad još veruje,
neka čita pesmi kraj.

Kad otvori Maksim kovčeg,
od miline sav pretrnu,
jer tu nađe hartijicu,
tako belu, čisto crnu.

Hartija je bila mala,
jedva veća od tri hvata,
na hartiji behu slova
od mokroga suvog zlata.

E, sad samo nek pročita,
pa je srećan, - ali jao!
Još jedanput, dvaput jao!
- Maksim nije čitat znao!

Ja bih sada mog'o svršit'
ovu pesmu šalozbiljnu,
jer je pesma stigla metu,
onu metu kuda ciljnu.

Al' još vidim onog starca
gde se ceri iza luga, -
ko god danas čitat ne zna,
tom se svaki đavo ruga.

Gaša

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
šta će s tobom biti?
Gaša htede stolar biti,
težak mu je svrdo.
Posle htede kovač biti,
gvožđe mu je tvrdo.

On je hteo tikač biti,
kidaju se konci,
i lončar je hteo biti,
al' mu smrde lonci.
Zatim htede krojač biti,
al' ga igla bode.
Što god Gašan poče radit,
sve natraške ode!
Gašo, Gašo, leni Gašo,
šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
šta će s tobom biti?
Gaša htede pekar biti,
vrele su mu peći,
Gaša htede mesar biti,
al' je teško seći.

Prohte mu se čizmar biti,
al' udara ćiriš,
još i ratar htede biti,
al' mu smeta kiriš.
Tad ćurčija htede biti,
opet igla bode, -
što god Gašan poče radit',
sve sunovrat ode!
Gašo, Gašo, leni Gašo,
šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
šta će s tobom biti?
Gaša j' mnogo započinjo,
a nijedno ne dočinjo.
E tako su leta prošla,
Gaši starost došla.
Sad gladuje i jauče,
plače, viče, huče:
"O mladosti, lepo doba,
ludo li ti prođe,
kuku lele, tužan Gašo,
do čega li dođe!" -
Teško svakom koji ne zna
rada ni zanata,
gladovanje, jadovanje
neradu je plata.

Strašljivac

Ko se boji sam u sobi,
to je rđav znak,
koga plaši pomrčina
ili prazan mrak;
ko veruje u veštice,
lep mi je to đak!
Taj mi neće nikad biti
Srbin ni junak.

Ded i unuk

Uz'o deda svog unuka,
metn'o ga na krilo,
pa uz gusle pevao mu
što je negda bilo.

Pevao mu srpsku slavu
i srpske junake,
pevao mu ljute bitke,
muke svakojake.

Dedi oko zablistalo,
pa suzu proliva,
i unuku svome reče
da gusle celiva.

Dete gusle celivalo,
p' onda pita živo:
"Je li, deda, zašto sam ja
te gusle celiv'o?"

"Ti ne shvataš, Srpče malo,
mi stariji znamo:
kad odrasteš, kad razmisliš,
kaz'će ti se samo!"

Ptica u kavezu

Na prozoru kavez stoji,
u kavezu ptica mala,
a tužna je, vrlo tužna,
tek što nije zaplakala.

Pa je pita hraniteljka
kad grumečak njojzi dade:
"Šta je tebi, ptico moja?
Izjadaj mi svoje jade!

Ta sad imaš lepu kuću,
ja ti dajem lepo hrane,
sad bi mogla pevat' pesme
da se ori na sve strane."

Iz kaveza ptica veli
gledeć' tamo u daljine:
"Imam svega, teško meni,
i ljudi mi dobra čine.

I suviše imam svega
što nemaju druge ptice,
al' najvećeg dobra nemam -
nemam svoje slobodice!

Malena sam

Malena sam... i ptica je mala
što se nebom u svet zavitlala.
Lako j' ptici, ptica ima krila,
aoj, krila, kad bi moja bila!
Pa da pr'nem po srpskome svetu,
ne po rosi ni mirisnom cvetu,
već po zemljam' što se srpske zvale,
gde god nađem Srpkinjice male
da im padnem na te grudi bele,
da im kažem: "Blago tebi, sele,
blago tebi koja imaš majke,
imaš majke, imaš i babajke!"

Malena sam... i cveće je malo
što je svojom dušom mirisalo.
Lako j' cveću kad mirisat' znade
pa izlije sa srdašca jade!
Da sam cvetak, kao što sam mala,
ja bih srpskom svetu mirisala.
Pa bi došle Srpkinjice mile,
mnome bi se lepo okitile,
met'le bi me za te grudi bele,
a miris bi govorio: "Sele,
blago tebi koja imaš majke,
imaš majke, imaš i babajke!"

Malena sam. .. i zvezda je mala
što se tamo gore zasijala.
Lako j' zvezdi, ima svoga sjaja,
a ja imam samo uzdisaja!
Da sam zvezda, kao što sam mala,
na srpskom bih nebu zasijala,
izišle bi Srpkinjice male
pa bi zvezdu željno pogledale,
a zvezda bi govorila sjajem,
dičnim sjajem, srpskim uzdisajem:
"Blago tebi koja imaš majke,
imaš majke, imaš i babajke!"

Al' siroče - hude moje sreće! -
Nit' sam zvezda, ni ptica, ni cveće.
Srpkinja sam s dična Srbobrana,
dična grada još dičnijih rana!

Kad se- setim gde sam se rodila,
kad se setim, tad mi niču krila,
kad se setim", ne treba mi više,
tad mi srce kao cvet miriše;
kad spomenem dičnu Srbadiju,
tad se dižem više zvezda sviju,
više zvezda - do Boga miloga,
pa ga molim, a rad srpstva svoga,
da ga čuva, vesela mu majka, -
Srpstvo j' meni majka i babajka!

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]