Slobodan Ivkov

Branislav Jovanović – Brana biografija

Rođen je 5. septembra 1933. u Beogradu, gde je i odrastao. Zbog vanredne ratne situacije i čestih bombardovanja pohađao je čak šest – sedam beogradskih osnovnih škola. Posle Drugog svetskog rata, srednju školu (u to vreme Prva muška gimnazija, a danas Prva beogradska gimnazija u Dušanovoj ulici) upisao 1949, maturirao 1952. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu počeo da studira 1952, a diplomirao 1960. Svega nekoliko meseci radio kao arhitekta u jednom studiju, da bi se potom sasvim posvetio ilustraciji. Vojni rok je služio u Vučitrnu od 1960. do 1961. Živi u Beogradu.

Prve ilustracije je 1953. objavio u listu "Srednjoškolac", u kojem je sarađivao do 1954. Od 1954. kreira ilustracije za 5 slikovnica zagrebačkog izdavačkog preduzeća "RVI" ("Ratni vojni invalidi"), kasnije rekonstituisanog i preimenovanog u kuće "Naša djeca" i "Kolor". Od tih slikovnica, najpoznatija je "Zeka Pega" pisca Vlade Filipovića, a zanimljivo je da se među njima nalaze i 3 dečje slikovnice čiji je autor bio Dragiša Kašiković, kasnije poznati politički emigrant koji je posle par godina tragično završio svoj život u inostranstvu. Sredinom pedesetih je ilustracije objavljivao u magazinu "Youth Life ", jednom od listova Narodne omladine Jugoslavije.

Jovanović je potom sarađivao na knjigama izdavačkih preduzeća "Mlado pokoljenje" (broširana školska lektira: Nenadovićeva "Pisma iz Italije", "Nevolje jednog Čarlija" Aleksandra Popovića...), "Nolit", "BIGZ", "Prosveta", "Eksportpres" i "Vuk Karadžić" iz Beograda, te "Dečje novine" iz Gornjeg Milanovca. Za potrebe Instituta za strane jezike u Gospodar Jovanovoj ulici u Beogradu od 1985. do 1988. ilustrovao je nekoliko udžbenika (između ostalih, jedan za kurs francuskog jezika, dva za engleske tečajeve – još uvek je u upotrebi "Srednji tečaj engleskog jezika 1"). Iz skorašnjeg opusa se izdvajaju ilustracije kreirane za dve dečije knjige Gradimira Đurovića: "Džep pun klikera" (1994) i "Pustolovine jedne cigle" (1996) u izdanju beogradskog "Kolumbusa".

Od 1960. godine sarađuje sa nedeljnikom "Ilustrovana Politika". Uglavnom ilustruje novinske priče. Saradnja traje i danas. Od 1965. je počeo da crta za magazin "Politikin Bazar", a od 1970. god. je njegov grafički dizajner i art direktor. Formalno je septembra 1998. penzionisan na ovom radnom mestu, ali, sa kolegom Miškom Radojlovićem, kao deo tima bez koga je dosadašnji vizuelni identitet "Bazara" nezamisliv, on na zahtev redakcije i dalje honorarno obavlja svoj posao. Ilustrovao je dnevni list "Politika", magazine "Politikin Zabavnik"(od 1960. do danas), "RTV reviju"(od šezdesetih do 1993), povremeno "NIN"... Slobodno se može reći da su njegove ilustracije tokom poslednje tri decenije obeležile magazine najvećeg srpskog novinskog izdavača "Politika".

Kod izdavača "Dečje novine" tokom 1966. i 1967. godine, u biblioteci "Nikad robom" objavio je 2 sveske stripa. Jedna od njih je i "Kad mitraljez umukne" objavljena 22. aprila 1966. po stripskom scenariju Dobrice Erića. Kasnije, osamdesetih, kreirao je više naslovnih stranica za stripske edicije ovog izdavača: magazine "Eks almanah" i "Super" (uz stripove "Fantom", "Usamljeni jahač"...), biblioteku "Nostalgija" i časopis "Ju strip" (na primer, uz strip Sergeja Solovjeva "Ajvanho" kao najobimnijeg u jednom od brojeva...).

Dizajnirao je i ilustrovao više desetina propratnih filmskih plakata za distributera "Zeta film", i to uz filmove: "Mladi lavovi", "Žiži", "Vičita", "Dan četrnaesti", "Kapo", "Balada o vojniku", "Beštije"...

Sa studijem za animirani film pri "Avala filmu", uglavnom kao scenograf, sarađuje od njegovog osnivanja. Poznate su njegove scenografije za filmove: "Ajkula nežnog srca","Itd" i još neke, naročito one koje su krasile većinu filmova Steve Živkovića. I za "Poslednji TV dnevnik" autora Nikole Majdaka osmislio je pozadine. Pozvan je da izradi scenografije za veliki projekat "Kapetan Džon Piplfoks" nedavno preminulog velikana srpskog animiranog filma Veljka Bikića, ali se za sada stalo samo na 7 pozadina za probna snimanja. Dalja sudbina projekta je neizvesna.

Bavio se i režijom, kao i animacijom. Naročito mu je uspešan bio animirani film "Itd" koji je po scenariju Dragutina Ganeta Milanovića režirao zajedno sa scenaristom. Kreirao je i mnoštvo animiranih filmova ili animiranih delova u prosvetno-pedagoškim filmovima "Zastava filma" koji su se bavili vojnim pozivom ili vojničkim životom. Kada se čitav studio priključio TV Beogradu (sada RTS), prešao je u nove prostorije i najčešće na propagandnim filmovima sarađivao sa Nikolom Majdakom.

Član je ULUPUDS-a od kraja šezdesetih do kraja sedamdesetih i Udruženja novinara Srbije od 1970. godine do danas. Jednu od sporednih nagrada (nagrada "Borbe") za novinsku ilustraciju na "Zlatnom peru" je primio još početkom sedamdesetih, a nagradu "Dragoslav Stojanović – SIP" na "Zlatnom peru" 1991. Nagrada za scenografiju u filmu Miroslava Jelića "Muva" pripala mu je na Festivalu kratkometražnog i animiranog filma u Beogradu 1997.

U pripremi je retrospektivna monografija.

Nedavno mu je, sa 66 godina života i posle 46 godina rada, u okviru "Zlatnog pera Beograda" otvorena PRVA (!) samostalna izložba. Predlagač tog projekta Umetničkom savetu manifestacije "Zlatno pero" i autor koncepta bio je Slobodan Ivkov. I tok same izložbe sasvim je odražavao način života i duh stvaralaštva ovog velikana srpske primenjene grafike. Prvobitno je predviđeno da postavka u galeriji Kuće Đure Jakšića u Skadarliji bude otvorena 24. marta uveče i da traje do 15. aprila 1999. Kao i u Jovanovićevom detinjstvu, baš na dan otvaranja započelo je bombardovanje Beograda, samo sada od strane NATO-a. Organizator izložbe je predložio da se "malko pričeka" dok ne prođu najžešći udari, no razvoj događaja je po Srbiju išao sve gore i gore. Onda su se i autor koncepta i umetnik zainatili, pa su uz pomoć osoblja galerije u toku dva dana postavili dugo pripreman izbor od nekoliko stotina Jovanovićevih radova. Otvaranje su zakazali 2. aprila tačno u podne. I pored vazdušne uzbune koja je bila na snazi, galerija je bila prepuna umetnikovih prijatelja, saradnika i poštovalaca njegovog opusa. Dobronamerni su posle govorili da je to zbog velikog interesovanja publike, a maliciozni zbog neprestanog bombardovanja tokom kojeg oprezno osoblje te kulturne institucije nije bilo sasvim sigurno da i galerija od strane NATO-stratega možda nije bila određena kao "legitimni cilj" sa uračunatom "kolateralnom štetom", tek postavka je trajala skoro dva meseca.

Krici i osmesi (o stvaralaštvu Brane Jovanovića)

Kada se sredinom pedesetih na likovnoj sceni pojavio ilustrator Brana Jovanović, niko nije mogao ni da pretpostavi kakve će sve domete u pomenutoj disciplini primenjene grafike ostvariti ovaj student arhitekture. U stvari, ako budemo sudili samo po našoj likovnoj kritici, tokom više od četiri decenije svog superiornog delovanja na ovdašnjoj sceni on i nije ništa radio. Ne postoji nijedan stručni tekst posvećen Jovanovićevom delu, nije mu objavljena nijedna zbirka ilustracija, na raspolaganju nam nije nijedan popis njegovih ostvarenja ili bar rezime opusa... Njegove biografije nema ni u jednom izdanju tipa "ko je ko u...", a ako ne zavirimo u administraciju ULUPUDS-a iz kojeg je krajem sedamdesetih bez ikakve opomene isključen zbog neplaćanja članarine, nećemo saznati ni tačan datum rođenja autora iza koga stoji više desetina hiljada objavljenih ilustracija u najpoznatijim srpskim magazinima i najpopularnijim knjigama. Ova konstatacija nije ni po čemu naročita. Tako je i samo fusnota u brdima dobro dokumentovanih, bezbrojnih dokaza kako se srpska sredina odnosi prema svojim najistaknutijim ličnostima i to, što je sigurno jedan od najznačajnijih uopšte, a verovatno najveći živi srpski ilustrator ovu svoju prvu samostalnu izložbu doživeo u šezdesetšestoj godini života.

Naizgled privremen i uzgredan honorarni ilustratorski posao, kao i gotovo sva "privremena rešenja" u našim životima, postao je njegovo trajno opredeljenje kojim je strasno opsednut i danas. Tražeći izraz i izgrađujući stil, a prilagođavajući se zahtevima koji su pred njega postavljani, sledio je i najveće tadašnje autoritete. Postoje dve vrste kreativnih osoba. Prve su one koje sebe i svoju sujetu pothranjuju težnjom da na svom polju budu najbolje u svojoj ulici, školi, kvartu ili gradu i zadovoljavaju se kada to postignu i takvu stečenu poziciju ljubomorno čuvaju. Drugi, više verujući u sebe, ne plaše se suočavanja sa najboljima u državi ili izvan nje, dok im etablirane, institucionalizovane esnafske pozicije ne znače skoro ništa. Kao i sada, Jovanović je oduvek bio okrenut inostranstvu, usvajajući svetske standarde kvaliteta, a sve u pokušaju da neprestano uči, da se upoređuje i odmerava sa najboljima. Rezultat su njegova dostignuća, proboji i unapređenja u žanru ilustracije, koji će, kada s njima bude upoznata stručna javnost izvan naših granica, nesporno predstavljati deo onog najboljeg što svet u ovoj grafičkoj disciplini poseduje.

Pošto je dečija književnost bila njegov prvi izazov, prirodno je da je posmatrao kako su slične probleme rešavali Diznijevi crtači, no primećuju se i uticaji međuratne srpske ilustracije kojom su, pored Đuke Jankovića, Mome Markovića i još nekih, često nepotpisanih umetnika, dominirali i ruski ilustratori-imigranti, ali i uticaj posleratne ruske pedagoške ilustracije na koju je, po imperativu duha ondašnjeg vremena, morao da baci bar jedno oko.

Mnogo godina kasnije, grotesknom (karikaturalnom) izrazu vratio se, sa mnogo šarma i ljubavi ilustrujući tekstove relaksirajuće ili pragmatično intonirane sadržine namenjene "običnim" ljudima. Porodični magazini za koje je pretežno radio ("Bazar", "Ilustrovana politika", "RTV revija"...) po definiciji su imali takve rubrike (instruktaže "uradi sam u svojoj garažici, baštici i unaokolo", psihološki saveti "ne uradi sam ", mali saveti za bavljenje decom, recepti, preporuke za dijete...) i, pošto, kao što znamo, medijum određuje poruku i njen jezik, Jovanović je neočekivano lako progovorio jezikom "malog" čoveka. Sa simpatijama, ali nikada ne prepotentno i bahato! Dokaz potražiti kod rođaka: po mnogim kućama se, što izlepljeni u sveskama, što poslagani na dnu fioka, u praznim kovertama na kojima je bogznačija adresa i u kutijama od cipela koje su odavno bačene, decenijama čuvaju korisni isečci iz ovih magazina, sve sa Braninim ilustracijama. On je ovakve zadatke, uglavnom male formate, radio sa istom pasijom i profesionalnom doslednošću sa kojom i "ozbiljne" ilustracije. Štaviše! Ovakve stranice su oduvek morale da budu vizuelno raskošne i privlačne, pa su štampane u boji, te su i crteži morali da budu kreirani u koloru. Jovanovićeve minijature su prava mala remek dela koja neiskusno oko može zameniti sa krokijima i prosečnom čitaocu bi tek njihovo gigantiranje ukazalo na pravu vrednost koja im je imanentna. Tu se još od kraja šezdesetih oseća blagi uticaj jedne od američkih "škola", bolje je reći "grotesknog izraza" razvijenog i primenjenog u stripu, nego karikature. Reč je o grupi autora koji već skoro pola veka kreiraju sadržaj kultnog magazina "Med" ("Mad"). Časopis je, menjajući format od novinskog, preko knjiškog, do današnjeg revijalnog, baš nekako pedesetih i šezdesetih imao svoj "zlatni period". Najistaknutiji predstavnici ovog pristupa, a čije će prisustvo stručnjak naslutiti duboko ispod naslaga sasvim autentičnih slojeva Jovanovićevog grotesknog crteža su Mort Draker (Mort Drucker), Džek Dejvis (Jack Davis), Don Martin, Anđelo Tores (Angelo Torres), Pol Koker (Paul Cocker), Džordž Vudbridž (George Woodbridge)...

I kada je trebalo da progovori o "velikim" stvarima, on se nije uzdržavao. O tome najbolje govori činjenica da mu je, respektujući ga u punoj meri i držeći do njegovog mišljenja, redakcija najstarijeg i najuglednijeg srpskog nedeljnika "NIN" često ustupala naslovne stranice za njegove vizuelne političke komentare. Neki od ovih "naslovnjaka" se i danas nalaze izlepljeni po zidovima redakcije.

No, i pored svega, izgleda da je ovaj veliki umetnik svoje kompletno znanje uspeo da primeni tek kada je od njega zahtevano da iz nedelje u nedelju ilustruje detektivske minijature, krimi priče, novinske romane u nastavcima, ljubavne storije i "priče iz života". Realistički stil je intenzivnim višegodišnjim radom usavršio do neverovatne upečatljivosti i lake prepoznatljivosti. Sigurno je šteta što od njega nije traženo da ilustruje literarne vrste koje kvalitetom nadilaze trivijalne žanrove. Tek tu bi se postigla idealna ravnoteža između kvaliteta literarnog predloška i njegove vizuelne posledice. Na svu sreću, na izložbama ilustratora većinom se ne izlažu tekstovi, a ako se i postavljaju isečci iz štampe, niko ih ne čita, pa, na kraju krajeva, ako ih i čita, ne ocenjuje njih već ilustracije. Poneke priče iskaču kvalitetom , poneke su loše. Žanr, takav kakav je, često nudi krimi priče pojednostavljenog narativnog modela; ponekad "izlizanog" do nepodnošljivog stereotipa. Zatim, urednici porodičnih magazina koji ih rutinski biraju, insistiraju na jednostavnosti i razumljivom izrazu. Šta da se radi, njihovi čitaoci (a bogme i oni) najviše vole kada se, kao u TV serijama sve od prohujalog "Gradića Pejtona" i "Dinastije", pa do današnjih hispanoameričkih budalaština, već na prvi pogled vidi ko je zao, a ko dobar – ko mrko motri, a ko je žrtva. Jovanović tu zauzima specifičnu ironičnu distancu u odnosu na zaplet ili rasplet radnje, zauzima stav koji površni čitalac ne primećuje, što je svakako za sve najbolje. Čitaocu i uredniku lepo, a on i dalje radi svoj posao. Pomalo je surov kada oseti piščevu neprirodnost, sladunjavost, preterivanje, "podilaženje" čitaocu, licemerje, malograđanštinu, snobizam, te tobožnju rasnu, polnu, nacionalnu, statusnu, moralnu, etičku ili političku korektnost koji, ovako nabrojani, priče "omekšavaju" i "sterilišu" do mere kada postojanje same literarne tvorevine, čak i čoveku prosečne inteligencije, postaje besmisleno. Naglašenu hipokriziju, koju u poslednje vreme naročito zapaža kod američkih pisaca ovakvih ostvarenja, dela čija se svrha iscrpljuje time da čitalac magazina u kojima su publikovana ima nad čime da mrda očima levo-desno, on ne kritikuje vulgarno – samo zauzima kritički stav. U takvom trenutku koristi svoje najotrovnije oružje: istovremeno crta jezikom realističke i groteskne ilustracije. Ne vređa čitaoca i urednika, a sebi sličnima jasno pokazuje da mu je jasno sa čime tu ima posla.

Iako nije doslovno sledio put nekog realističkog ilustratora – prethodnika, iskazane naklonosti prema opusima pojedinih kolega iz inostranstva i konkretnim delima likovnih umetnika, zatočnika drugih likovnih disciplina, mnogo govore o senzibilitetu kojim su prožeta i njegova dela. Uopšteno posmatrano, bliska mu je italijanska primenjena grafika (ilustracija, strip i karikatura). Na primer, Jovanović izuzetno poštuje pristupe stripara i ilustratora Dina Batalje (Dino Battaglia) i Serđa Topija (Sergio Toppi). Kod njih je, kao i kod našeg crtača, nesputanost ono što se već na prvi pogled osvaja posmatrača. Figure i predmeti slobodno izlaze van okvira, ulaze jedni u druge, prožimaju se i, tako stopljeni, prave sasvim nove forme. Zatim, kod ovih majstora je izuzetno važna uloga beline. Ona ne samo da razbija forme, već ulazi u njih i toliko utiče na njihovo ustrojstvo da je neretko važnija i od samog, površnom posmatraču vidljivog crteža izvedenog olovkom, tušem ili nekim drugim sredstvom. Dalje, dinamika ni kod jednog od njih nije dočaravana relativno površnim pomoćnim sredstvima kao što su, na primer. "švungovi". Likovi su naizgled zaustavljeni u vremenu, pa čak i kada padaju sa stene, sve deluje kao niz fotografija ili iracionalnih sekvenci iz snova. Kontradiktornost koje je gledalac svestan, ali mu nije jasno zbog čega mu tu nešto stvara utisak nadnaravnosti, proističe, sa jedne strane od prizora kao zauvek zaustavljenih u vremenu i prostoru, a sa druge od dinamike imanentne svakom od tih lica, figura ili predmeta.

Pored Topija i Batalje, Jovanović se divi Alesandru Bifinjaudiju (Alessandro Biffignaudi), Mariju Uđeriju (Mario Uggeri) i, što je potpisniku ovih redova bilo veoma čudno, autoru kineskog stripa prevedenog kao "Pobuna dokera Čink Janga" iz našeg magazina "Stripoteka". Iako autor u našem izdanju nije bio potpisan, naknadnom rekonstrukcijom došao sam do mogućih, ali i ne sasvim sigurnih podataka: najverovatnije se tu radi o stripu izvorno naslovljenom "Plavo more i crveno srce" scenariste Van Čia Čuna (Wan Chia-Ch'un) koji je za strip adaptirao originalnu priču Liang Hsina (Liang Hsin) i crtača Hsu Čina (Hsu Chin), štampanom premijerno u Šangaju 1965. Naravno, pošto ovde malo znamo o kineskom stripu, pa crtače teško razlikujemo jer se kineski umetnici u izrazu naizgled neznatno razlikuju, postoji mogućnost da se tu radi i o crtačima Ho Ju Čiju (Ho Yu-chih) ili Lin Cu Šanu (Lin Tzu – shun)

Ovakav raspon Jovanovićevih ocena, a da ga proširimo time da je naklonjen secesiji i slikarima Amedeu Modiljaniju (Amedeo Modigliani), Egonu Šileu (Egon Schiele) i Gustavu Klimtu (Gustav Klimt), govori ne samo o širokom spektru interesovanja našeg vrsnog umetnika, već i o stepenu njegove informisanosti o strujanjima u svetskoj likovnoj umetnosti.

Zaprepašćujuće je koliko ima sličnosti u ekspresiji figure sa Munkovog "Krika", dela koje je postalo ikona dvadesetog veka i koje je od njegovog početka najavilo šta sve ljude u njemu očekuje i mnogih likova sa Jovanovićevih ilustracija. Par stakala na izložbi će biti i tome posvećeno.

Samo, pored krikova, tu su i lirska šaputanja, kao i poneki osmeh.