Милорад Стојић

Етнокултурни однос Косова и Поморавља у праисторији

Зборник радова Филозофског факултета XXX / 2000 (Историја уметности), Универзитет у Приштини Филозофски факултет, Блаце, 2001.

903 (947.715)

Апстракт: У прилогу је реч о простору Косова и Метохије у праисторији, о праисторијским налазиштима на том простору у појединим развојним периодима и њиховим везама са познатим праисторијским културама Балкана. Говори се о траговима живота античких народа на Косову и Метохији и остацима њихове културе.

Кључне речи: Косово, Метохија, Поморавље, археолошка налазишта, праисторија, неолит, винчанска култура, енеолит, бронзано доба, брњичка културна група, гвоздено доба, Трачани, Дарданци, Трибали, Илири.

Укорењено је мишљење да је Косово (са Метохијом) географски веома изолована област у односу на суседне регије, што није тачно када је у питању повезаност ове простране котлине са Поморављем. Наиме, чињеница је да је ова област веома добро комуникационо повезана, у првом реду, са басеном Јужне Мораве, будући да сама Јужна (Биначка) Морава извире на југоисточном делу Косова. Басен Јужне Мораве повезан је са Косовом и правцем река Јабланица - превој код Врапца - источно Косово (тим правцем трасиран је савремени пут Лесковац - Сијаринска Бања - Приштина) и путем који води од Јужне Мораве долинама Топлице и Лаба. И везе Косова и Метохије са басеном Западне Мораве су добре; осим долине Ибра, саобраћајне везе одржавају се путем кроз горњу Топлицу и Расину. Југоисточни део Косова повезан је са басеном Вардара кроз качаничку клисуру. Саобраћај са подручјем данашње Албаније могао се одржавати, углавном, долином Белог Дрима (кроз клисуру код Жура). Природни путеви према Црној Гори су малобројни и, као са подручјем Албаније, веома неподесни за интензиван саобраћај. Дакле, Косово је боље повезано са Поморављем, него, на пример, Поморавље са Источном Србијом или, пак, са централним делом Западне Србије.

Иако је степен археолошке истражености Косова релативно мали, ипак се располаже основним подацима за реконструкцију развоја појединих развојних периода у праисторији. Аутор овог прилога није имао намеру да говори о "Косовском миту" везаном за догађаје након косовске битке 1389. године, већ само да скрене пажњу на чињеницу да је Косово током праисторије имало исте или веома сличне развојне карактеристике као и онај у Поморављу, у тој мери да се може тврдити да је са њим чинио етнокултурну целину и, нарочито, да укаже да су се слични догађаји у овој јужној српској покрајини који су условили стварање најзначајнијег српског мита збивали и у најранијим раздобљима прошлости.

Млађе камено доба (неолит)
око 6000-3500. године пре н. е.

Старији и средњи неолит - протостарчевачка и старчевачка културна група
(око 6000-5000. године пре н. е.)

Сама чињеница да развој Косова у старијем и средњем неолиту одликује протостарчевачка и старчевачка култура чији се епонимни локалитет Старчево налази у зони велике конфлуенце (недалеко од Београда) недвосмислено указује на етнокултурну повезаност ове централно балканске регије са осталим деловима Србије.

На Косову је, у већој или мањој мери, археолошки испитано 13 налазишта старчевачке културне групе. Највише могућности за утврђивање карактеристика развоја у овим првим етапама живота најстаријих земљорадника и сточара Косова пружају локалитети: Рудник, који се налази 25 км југозападно од Косовске Митровице, Гладнице недалеко од Приштине и Валч у Житковцима. Ови локалитети не само да документују највећи део развоја старијег и средњег неолита већ кроз археолошку грађу потврђују културне везе са суседним заједницама на Јадрану, данашњој Македонији и Грчкој.

Млађи неолит - винчанска култура (око 5000-3500. година ире н. е.)

Резултати археолошких истраживања свих 10 локалитета винчанске културне групе, колико их је регистровано на Косову, упућују да су ова област и басен Јужне Мораве чинили јединствену регионалну манифестацију винчанске културе. Једну од најдуготрајнијих и најважнијих европских неолитских култура на подручју Косова посебно репрезентују локалитети Предионица и Фафос (код Косовске Митровице), Житковац, Хисар код Суве Реке, Валч и Рудник. Дуготрајан и веома успешан развој винчанске културе на Косову одликују изузетна достигнућа у материјалној култури и, нарочито, у уметности. Монументалне антропоморфне винчанске фигурине величанственог изгледа припадају најлепшим примерцима праисторијске пластике. Ове фигурине, истовремено достојанственог и претећег изгледа, начињене су у раздобљу када је бит винчанске културе на Косову била жестоко уздрмана продорима носилаца културне групе Данило са запада (!) и, нарочито, последицама на устројство ове културе које је оставило упознавање са бакром. Дакле, ова изузетна уметничка остварења нису надахнута неким позитивним догађајима у развоју винчанске културе већ су, пре свега, израз великог страха да се сачувају угрожене хиљадугодишње традиционалне вредности. У раздобљима великих криза носиоци винчанске културе нису се, међутим, малодушно предавали, сводећи своје постојање на пуко преживљавање, већ су све снаге мобилисали за одржање своје културе, што се посебно јасно види у овим уметничким остварењима. У тим одсудним раздобљима, покушали су, да у своје човеколике фигурине улију неке нове садржаје и тако на духовном плану одговоре на изазове. Ова друга опасност, међутим, била је страшнија од било ког спољњег непријатеља - јер је долазила изнутра, из сопственог друштва.

И на подручју Косова као и у другим областима винчанске културе упознавање са бакром изазвало је велике промене, чак и у оним сегментима живота (на пример: у производњи, техникама украшавања и орнаментици и керамике, друштвеној структури, религији) у којима ти најстарији метални предмети, рекло би се, нису могли имати неку важнију улогу, - неупоредиво веће од количине и врста самих предмета који су израђени у то време од првог метала које је човек упознао (оруђе, оружје, украсни предмети). Очигледно је да се упознавање са бакром знатно више одразило на друштвене него на привредне сфере живота винчанске заједнице. Извесно је да је употреба ватре у процесу добијања метала пружила једну потпуно нову духовну, пре свега, философско-религиозну инспирацију која је прожела целокупну винчанску културу; управо због тога, веома јасни утицаји металургије бакра видљиви су на свим поменутим сферама живота ове културе.

И винчанско становништво са Косова, наставило је да одржава културне везе које су успостављене током претходног периода, раног и средњег неолита. Постоји низ убедљивих доказа о контактима са истовременим културама у Тракији (Караново, Усое, Подгорица, Хотница, Курило), Тесалији (Лариса), егејској трачкој обали (Парадими), са неолитским заједницама са тла данашње Румуније (Болинтинеану, Дудеште, Вадастра), Мађарске (Сакалхат), Јадрана (културна група Данило).

Бакарно доба - енеолит
(око 3500-2200. године пре н. е.)

Иако је пронађено само шест локалитета из бакарног доба (Доморовце, Станишор, Горње Гадимље, Хисар, Расково, Гладнице), археолошка грађа са њих недвосмислено показује да је подручје Косова и даље чинило јединствену етнокултурну целину са осталим деловима Поморавља.

На локалитетима Гадимље код Липљана и Хисар код Суве Реке налазила су се насеља до сада најстарије идентификоване културе бакарног доба, која је обележена као културна група Криводол - Салкуца - Бубањ (репрезентативни локалитети у Бугарској, Румунији и Србији). Већ сама топографија насеља - насеља на узвисицама - градине, указује на несигурније услове живота ових раноенеолитских заједница у односу на претходни, неолитски период, који, углавном, одликују равничарска насеља. Дистрибуција ових насеља из бакарног доба (југоисточно Косово), пак, указује да су носиоци најстарије културе бакарног доба на Косово стигли долином Јужне Мораве.

Нема сумње да су и носиоци ове најстарије културе бакарног доба били више импресионирани процесом металургије бакра, као једним потпуно новим технолошким знањем, и трудили се да то покажу у свим делатностима, него што је он заиста имао практичну улогу у њиховом животу (ни у овом раздобљу нема ни говора о масовној употреби бакарних оруђа у привреди, нити бакарног оружја у ратне сврхе). Дакле, овај револуционарни прелаз са хладних технологија (окресивање и глачање камена и минерала), на термичку технологију (топљење руде, ливење и ковање предмета) у изради оруђа, оружја и украсних предмета изазвао је преокрет у начину мишљења и приступу животу, што ће имати далекосежне последице. Нова сировина не налази се готова у природи (осим ретко самородног бакра) већ се добија, кроз један веома сложен процес. Све до тада коришћене сировине (камен, кост, дрво, земља) налажене су готове у природи, створиле су их неке знатно моћније силе него што је човек, - сада, по први пут је удружујући божанску ватру са материјом из утробе земље, својим сазнањем - божанским духом, он је створио метал боје крви од којег могу да се израде жице попут његових жила, плоче које одражавају сунчеву светлост, чекићи као они којима громовници кују муње, неуништиви шиљати и оштри предмети (у случају да се врх заломи или оштрица затупи лако их је обновити). Све до овог момента религија је била углавном, изведена на циклусу вегетације - рађања, развоја, смрти и поновног рађања. Као што то увек бива, ново сазнање је добило пренаглашену улогу. Очито је да се желело да се брзо превазиђу старе заблуде да све што је у природи дугује своје постојање неолитском принципу у коме владају: месечеви циклуси, подземне силе - мистични процеси живота - смрт и поновно рађање; наједанпут је схваћено да постоји један много сложенији и дубљи процес у природи кроз који се стварају нове материје, права чуда, ако се сједини материја, ватра и дух. Као једна од најважнијих последица овладавања овим знањем је прелазак са инхумирања на спаљивање покојника, не да би се уништило беживотно човечије обличје већ да би се божански дух - душа одвојила од привременог боравишта - људског тела и вратила се на небо у своје вечно одредиште.

Још већи заокрет, у односу на дубоко укорењену традицију неолитског света, учинили су носиоци култура млађег бакарног доба - баденске културне групе. Мала, краткотрајна насеља ових дошљака више упућују на жељу да се затре и последњи ехо живота на Косову заснован на ритмовима надолажења и повлачења воде, процесу скраћивања и издуживања подневних сенки, преображаја белог у црно сунце (трансформација соларног бога у бога подземља) заједница типа Криводол - Салкуца - Бубањ на Косову, него да се успоставља неки нови поредак. На периферији главних догађаја, ван живих комуникација, без оних фактора који су уливали енергију баденској заједници, без икаквог спољнег чиниоца угасио се живот на скромним насељима ових скорашњих досељеника на Косову.

Пренапрегнуте, смеле керамичке форме, украс и нарочито сјај керамике, упућују на жељу да се покаже и на керамици колико је металуршко знање дубоко ушло у баденску културу.

И на самом крају енеолитског периода обележје културног развоја на Косову давали су досељеници из Поморавља, носиоци костолачке културне групе. За ове динамичне ратаре и сточаре, миран живот испуњен само радом није био подстицајан. Навикнути на дуге путеве дуж трију Морава и живот испуњен сталним сусретима са другим заједницама, костолачко становништво брзо се заситило стабилних услова живота, плодности земље, заштићености од непријатеља; убрзо је напустило ову котлину окружену планинама, од којих свака има посебан карактер.

Бронзано доба

На Косову није документовано рано и највећи део средњег бронзаног доба, односно раздобље од око 2300. до 1600. године пре н. е. Могућно је током наведеног времена Косово остало ненасељено, што је можда последица једног веома израженог афинитета култура раног (култура двоухих пехара, винковачка култура, протоватинска култура) и средњег бронзаног доба (ватинска културна група) да се развију у зонама изразито великих река, као што су Дунав, Сава, Западна Морава, Јужна Морава, Велика Морава.

Како то потврђује некропола са биритуалним сахрањивањем (спаљени и инхумирани покојници) у Иглареву, Косово је у једном раздобљу постало зона у којој су се прожимали утицаји ватинске културне групе и микенског света. Ватински утицаји исказани су кроз ритуал спаљивања покојника, одлике керамике и једну врсту бронзаног накита - великих наногвица са карактеристичним трапезастим проширењима на крајевима (такозване шакасте гривне типа Јухор). Поуздани елементи микенске културе су: инхумирање покојника и специфични облици бронзаног оружја (мачеви и бодежи).

Микенски утицаји, иначе, имали су веома важну улогу у настанку ватинске културне групе негде на почетку II миленијума старе ере. Контакти нису прекидани све до краја развоја ватинске културе. И културе настале на ватинским основама: белегишка (Белегиш I), параћинска (Параћин I), жутобрдска (Жуто брдо I) и брњичка (Брњица I) наставиле су да одржавају контакте све до пропасти микенске цивилизације у XII веку пре н. е. Управо предмети, који су произведени у микенским металуршким центрима у северној Грчкој, у Иглареву указују на микенске покушаје да се повежу са централнобалканским подручјима још неким комуникацијама, поред оних које воде долинама Струме и Вардара у Поморавље. По свему судећи, у једном тренутку је за микенски свет било знатно повољније да са областима дубоко у унутрашњости Балканског полуострва комуницирају преко Косова (правцима кроз качаничку клисуру и долином Белог Дрима кроз клисуру код Жура), односно путем који не пролази кроз тако густо насељене пределе, као што су то, иначе, регије кроз које воде традиционални путеви, долинама Струмице и нарочито Вардара. Као да је ово занимање микенског света, с једне стране, и ватинске заједнице, с друге стране, за ову централнобалканску регију дало изузетан подстрек даљем развоју Косова, који ће посебно доћи до изражаја у раздобљу брњичке културе.

Брњичка културна група (око 1350-950. године пре н. е.)

У време брњичке културне групе не само да је обновљен живот на Косову већ се ова регија поново чврсто интегрисала у јединствену етнокултурну целину са Пештери, Рашком облашћу и басеном Јужне Мораве. Период брњичке културне групе на Косову познат је на основу истраживања шест некропола, од којих су посебно вредни резултати добијени на онима у Доњој Брњици, Граштици и Липљану. Карактеристично је да готово на свим некрополама, на којима апсолутно доминирају гробови спаљених покојника, нађен и по неки инхумирани покојник што указује на удео микенске традиције у настанку ове културе. Истраживања у суседној области, у басену Јужне Мораве (насеље брњичке културне групе Хисар у Лесковцу, Скобаљић у Вучју и друга и некропола Окућница Михајила Јојића у Врапцу) показала су да је развој брњичке културе прошао кроз четири развојне фазе. Поређењем резултата истраживања, установљено је да на Косову нису заступљене последње две развојне фазе брњичке културне групе, бар не у онаквом облику какве су оне познате у Поморављу. Могућно је да брњичка културна група на Косову није у својим млађим периодима прошла кроз онакве промене кроз које је прошла брњичка заједница у Поморављу, због чега поређење са басеном Јужне Мораве не даје резултат. Чини се, међутим, знатно вероватнијом претпоставка да је и брњичка заједница на Косову, као што се већ то и раније дешавало у овој области, оставши ван оних путева кроз које су се одвијала главна збивања на Балканском полуострву, запала у стагнацију и убрзо пропала. Све негде до краја VIIIвека пре н. е. на Косову нема значајнијих трагова људских заједница.

Старије гвоздено доба (око 800-300. године пре н. е.)

Пред крај VIII века пре н. е., у старије гвоздено доба, живот је поново обновљен на Косову. Како су то показала истраживања на локалитету Белаћевац, у централном Косову, за то је била заслужна заједница из Поморавља. Слично као и у бронзано доба, и сада је Косово постало зона у којој су се прожимали утицаји културе из Поморавља са онима из грчког света. Наиме, након страдања микенске цивилизације у XII веку пре н. е. (нестанком микенске цивилизације нестао је главни партнер за трговину и подстрекач друштвеног и привредног развоја за популације на централном Балкану, што је проузроковало стагнацију па и опадање појединих сегмената културе у унутрашњости континента - на пример у металургији бронзе и занатству) наступио је прекид у контактима са тим подручјем све до буђења Грчке у време геометријског периода (око 800. године пре н. е.), када су Грци предузели одлучне кораке да обнове везе са континенталном Европом, које су, иначе, успоставили носиоци микенске цивилизације у претходном миленијуму. У склопу обнављања тих веза појачано је било интересовање носилаца културе из Поморавља за оне комуникације преко којих је било могуће те контакте остварити. Носиоци културе из Поморавља продрли су дуж свих директних и индиректних комуникација које воде ка грчком свету - оснивајући насеља на доминантним положајима градине, у долинама Јужне Мораве, Пчиње, Нишаве, Вардара. Истовремено, запосели су средишњи део Косова, где су подигли вештачки утврђена насеља на узвисицама као што су Белаћевац, Горње Градимље, Хисар код Суве Реке, тако да су ставили под потпуну контролу зону хидрографског и, уједно, комуникационог чвора Балканског полуострва. Какву је улогу у овим догађајима имало Косово, поред осталог, потврђује и чињеница да су управо на Косову ти утицаји из грчког света били најизраженији, што се огледа не само у увезеној ексклузивној роби - као што су скупоцени метални предмети већ и на керамици - у имитирању грчких форми. У VII веку пре н. е. дошло је до још једног продора из Поморавља (такозваних носилаца тремолиране керамике), свакако као још један покушај становника из највеће и најзначајније централнобалканске регије да задрже контролу над главним саобраћајницама и подручјима које их повезује са грчком цивилизацијом. Овај други продор из Поморавља догодио се у време када је процес генезе појединих народа на Централном Балкану ушао у завршну фазу. Наиме, непосредно након ових догађаја, у VI веку пре н. е. антички литерарни извори (логограф Хекатеј из Милета) помињу у долини Бронгоса (Велике Мораве) један од старобалканских народа (Трибале). Пошто су ти Трибали из VI века пре н. е. настали током дугог процеса чију последњу фазу репрезентује култура из VII века пре н. е. у Поморављу, нема никаквог разлога за сумњу да су ти непосредни преци Трибала, у својој намери да ставе под своју контролу све централнобалканске комуникације - речне долине - такође и носиоци културе на поменутим градинама на Косову, након два продора у VIII и VIIвеку пре н. е., и да су, затим, одиграли веома важну улогу у генези Дарданаца, такође великог и моћног старобалканског народа.

У вези оваквог закључка може се поставити питање: ако је развој на Косову у гвоздено доба био такав како је описан зашто се и у тој области нису развили Трибали него Дарданци? Одговор на постављено питање заснива се на специфичном развоју ове покрајине током целе њене прошлости. Наиме, Косово је од млађег неолита, а поготово у метално доба представљало подручје на које су се шириле културе из Поморавља у време свог зенита, и да је посебно оживљавало у време успостављања веза култура из Поморавља са културама са југа Балканског полуострва (микенском и, касније, грчком). Дакле, поред те "поморавске" - централнобалканске компоненте постоји и јака јужнобалканска - микенска и касније грчка компонента, која је изражена у њиховим утицајима који су, изгледа, увек били јачи на подручју Косова него у другим средњобалканским областима. Наравно да је један такав развој морао да услови и одређену специфичност свих тих култура и народа те области, укључујући ту и самобитност Дарданаца у односу на Трибале.

Опште је прихваћено мишљење да су и Трибали и Дарданци етнички веома сродни и са Дачанима, Мезима и, можда, са још неким старобалканским народима чине посебну дакомизијску групу народа, која је окарактерисана специфичном културом у односу на блиске Трачане. Изгледа, међутим да су у оквиру поменуте групе народа управо Дарданци и Трибали били посебно блиски, што не чуди када се имају у виду заједничке културне традиције и директни удео становништва из Поморавља током VIIIи VIIвека пре н. е. у формирању Дарданаца. Очите разлике које постоје између ова два старобалканска народа несумњиво су условљене одређеним специфичностима у њиховом развоју. Наиме, у формирању Трибала основу чини популација која је настала током такозваног прелазног периода из бронзаног у гвоздено доба (1300-800. године пре н. е.), из прожимања постватинских култура у Подунављу типа Белегиш II - Гава са постватинским културама Параћин I - Доња Брњица I у Поморављу, док подунавска културна компонента (Белегиш II - Гава) у развоју Дарданаца не постоји. Дакле, сличност између Трибала и Дарданаца је онолика колико су сличне и њихове претходне културне традиције, поготово оне из раздобља од средине II миленијума до коначног етничког уобличавања ова два најмоћнија централнобалканска народа, негде у VI веку пре н. е.

За разлику од претходних праисторијских периода, током којих је кроз керамичке облике, технике украшавања и украсне мотиве свака заједница исказивала своје афинитете, укључујући ту своју идеологију, однос према сопственој популацији, традицији и вери, - негде од средине VIвека пре н. е., у време снажних утицаја архајске Грчке на све сфере живота заједница у унутрашњости Балканског полуострва, укључујући ту, посебно, и технологију у производњи керамичког посуђа уз коришћење грнчарског витла, - ти производи од глине изгубили су ранији значај у култури - значај, можда, и најјачег средства друштвене пропаганде, - постали су обични функционални предмети и пуке имитације. Нема сумње да су водећи друштвени слојеви Дарданаца - војнички сталеж и свештенство ради остварења свог друштвеног идеала - живети као управљачка класа у Грчкој - наметнули свом становништву имитирање грчке керамике и започели увоз скупоцене робе из грчког света и од народа који се пре њих нашао под снажним грчким утицајем. Етнокултурни идентитет не само да се више није неговао кроз строго поштовање традиције, што се у праисторији углавном исказивало кроз непроменљивост облика и декорације најмасовнијих врста производа материјалне културе (на пример керамике) - већ се он снажно потискивао према жељама водећих дарданских друштвених слојева и излажења у сусрет потребама и интересима грчког света архајског периода. Дакле, уместо да се развој овог народа археолошки може реконструисати на основу њихових производа, као што је то керамика, развој Дарданаца може се упознати једино на основу малобројних израђевина у традиционалном стилу, као што је, на пример, керамика рађена руком. Праћењем дистрибуције тих карактеристичних врста предмета може се доћи до података о територији коју је одређени народ насељавао, наравно ако истовремено постоји поуздан историјски податак о имену тог народа. Управо та керамика рађена руком указује да се живот на Косову континуирано развијао од VIIIвека пре н. е. до доласка Римљана негде на прелазу из старе у нову еру па и касније, а историјски извори упућују да су то највероватније били Дарданци (не постоји, међутим, ни један историјски извор који директно указује да је било која територија била дарданска).

Иако су Дарданци били изузетно моћни, њихов развој није био тако миран. Наиме гробови из Пећке Бање, који садрже предмете који су посебно карактеристични за Трибале као што су наруквице од сребрног лима и ливене сребрне наруквице са завршецима у облику змијских глава, сребрне копче са такозваном седластом ногом. Слични гробови у Поморављу, у Атеници и Новом Пазару, у којима су сахрањени Трибали, највероватније, настали су у време сучељавања Трибала са Илирима (највероватније Аутаријатима). По свему судећи и истовремени кнежевски гробови из Пећке Бање су трибалски, настали у зони разграничења Трибала, Дарданаца и Илира, или су, пак сведочанство о продору Трибала на територију својих суседа, о чему, има извесних наговештаја у историјским изворима.

С друге стране, некропола под хумкама у селу Ромаја у долини Дрима, недалеко од улаза клисуре код Жура, указује да је југозападни део Метохије крајем VI века пре н. е. био изложен продору Илира. Илири су се брзо стабилизовали у Метохији; они ће овом крају за дуго дати своје етнокултурно обележје.

Импортовани предмети, посебно керамика, указују да су Дарданци са Косова били у контактима од краја VI века са Халкидикијем, Атиком, Коринтом, Истријом, Масилијом, Тасосом, Хијосом, Критом, Кипром и другим деловима грчког света и областима које су биле под јаким грчким утицајем. Нема сумње је за водеће дарданске слојеве, уосталом као и код Трибала и других великих старобалканских народа, можда било важније имитирати живот грчке аристократије у јелу и пићу у коме је, пак посебно место имало коришћење вина, него располагати неким другим достигнућима грчке цивилизације. Тај напор да се подражава грчки начин живота потпуно је "деперсонализовао" материјалну културу Дарданаца у толикој мери да је она у последњим вековима старе ере изгубила традиционална обележја, тако да је веома тешко идентификовати било који предмет (осим грчког новца) из времена највеће моћи овог народа, током III-II века пре н. е.

Пред крај старе ере, према историјским изворима, након страдања Трибала и слома Скордиска, први пут смер етничких кретања на Косову се изменио - Дарданци су из ове котлине продрли у басен Јужне Мораве. Овим догађајем завршава се и праисторијски период јужне српске покрајине и целог Централног Балкана.