Епископ рашко-призренски Павле и игуманија манастира Девич, Параскева, са сестрама

Испаштања манастира Девича 1968. г.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Епископ рашко-призренски - Светом Синоду

Бр. 500, 22. VI 1968, у Призрену

Управа манастира Девича упутила је Извршном већу Покрајине Косова и Метохије у Приштини представку следеће садржине:

„Управа манастира Девича, као културно-историјски споменик, који је под заштитом Државе подноси следећу жалбу и моли Вашу заштиту.

Познато је свима, да се Девич налази усамљен у шуми, да у њему живе такорећи саме жене. Најближе село му је Војводић, а Општина нам је Србица, удаљена 5 километара од Девича. Имање нам се налази пола километара удаљено од самог манастира. Сваке године имамо, то је већ познато нашој Општинској милицији, штете на нашем имању од наших суседа, као Лауша, Резало и Војводићи, који пуштају своју стоку на наше засејано имање кукурузом, белим житом, кромпиром, као и у ливаде. Пријављивано је то Општини па и народној милицији, долазило се до некаквог измирења. Ове године је страшно. Подносили смо пријаве и жалили се усмено, како Општини и Космету, тако и милицији неколико пута.

Дана 28. маја 1968. године поднели смо писмену пријаву и молбу Општинском Комитету и народној милицији у Србици против синова Османа и Азема Дељевића из Резала, који су напали старешину манастира Девича игуманију Параскеву, ударили је штапом, затим упали у собе наших радника и тражили звоно, пошто им је скинуто са стоке која је ухваћена у житу. Жене наших радника се уплашиле, јер су им мужеви били на послу, исто су улазили и у наше просторије тражећи звоно. Питамо се да ли би неко смео тако слободно од мушке главе да улази ма било у коју кућу и међ туђе жене? Поднели смо пријаву милицији, милиција је изашла на лице места, али су претили и милицији, да ће их тужити Космету што штите Девич.

Дана 13. јуна била сам отишла на имање-ливаде, јер нам косе. Кад сам била код наше воденице, пришао ми је исти из Резала син Османа и Азема Дељевића, онај исти који се је тукао са мном 28. маја 1968. године и зграбио ме за руку и заврнуо, скоро да ми је сломи, притрчао је један младић и викнуо , ,Не забога, шта то радиш". Ја сам одмах звала наше раднике који су косили ливаде и сестре које су биле у башти; кад је видео, само је побегао. То је било послеподне око 4—5 сати. Одмах сам отишла у Милицију и дежурни ме је саслушао и узео на записник. Данас 14. јуна 1968. године ујутро, око 9 сати дошао је један у сам Девич и скренуо ми пажњу да не идем доле, јер ме из Резала чекају да ме убију. Ја не знам шта да радим и коме да се жалим, јер је ово неиздржљиво. Ми не смемо саме женске да сиђемо на своје имање јер нам вечито прете и кажу нам: немате ви ту посла.

Стоку пуштају слободно у наше кукурузе, баште и ливаде. Па шта ми да радимо, кад други дође и за неколико сати сву нашу муку уништи. Ми их лепо молимо, али молбе не вреде, они прете и за сестрама бацају камење.

Заградили смо жицом имање, они нам је посекоше и пуштају. На сваком кораку гледају да нас оштете. Ми Вас молимо, ако има Законске мере да се ово скрати да се узмемо у заштиту, јер ми смо жене, жалосно је да ми са страхом силазимо на наше имање. Код самог Девича зидају мајстори, и кад су дошли на доручак, однели им чекић, мистрије и друго; нема дана да нас не узнемиравају, не прете и бију. Ми се питамо: добро, шта је ово? Жалимо се па ништа, све дрскији и слободнији. Ми Вас молимо узмите нас у заштиту и скратите ово насиље".

Старешина манастира Девича, игуманија Параскева

Доставља Вам се предње ради знања с напоменом да је по овом питању одржан посебан саставак у манастиру Девичу 25. VI 1968. године на коме су присуствовали председник комисије за верска питања С. Р. Србије и Аутономне Покрајине и представник Скупштине Општине у Србици на коме је обећано да ће се у будуће манастиру пружити пуна заштита животу особља као и имовине манастира.

Председник ЕУО Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода, Син. бр. 2731/1968)

Управа манастира Девича - Патријарху Српском

Бр. 42, 29. VIII 1968, Србица-Дреница

Не можемо, Ваша Светости, да живимо од арнаутског зулума. Просто не знамо шта да чинимо ради одбране од терористичких испада житеља суседних села - Лауше, Резала, Војводића, Багале. Нема такорећи дана, а да њихови пастири, и то одрасли момци и људи, не пуштају своју стоку у наше њиве, ливаде, воћњак, виноград. Ми смо их на леп начин молили и кумили, али ништа не вреди. Упадају нам на имање, упропашћују баште и усеве, па уз то и прете сестрама и гађају их камењем. Веле: „Шта нам можете и шта хоћете? Ваше је прошло, селите се одавде!" Кад им стоку ухватимо у штети и затворимо, долазе и насилно обију наше штале, те одводе своју стоку. Неки чак долазе пред манастир да се препиру с нама око стоке и штете, али са сикиром у руци. Пријављујемо све то локалним органима власти, али наше пријаве не изазивају никаквих санкција, нити реперкусија, што насилницима улива још већу дозу дрскости и безобзирности. Та дрскост и безобзирност иде чак и дотле, да су неки од њих, не знамо, на жалост, који, раширили по свеколикој Дреници, па и целој Метохији гласине како су тобоже они, Шиптари, убили и исекли игуманију Параскеву из освете. Та се вест раширила као на крилима ветра, тако да су многи наши сељани из Пећи, Митровице, Вучитрна, Приштине, Урошевца, Дечана, па и из далека долазили у манастир да се у то увере. Долазила је тим поводом чак и игуманија Февронија из свете Пећке Патријаршије. Уопште узевши, имамо утисак да се ту ради о нечем мрачном и злокобном, о систематском терору, чији је циљ изражен речима самих његових неславних актера. А те речи, за нас збиља мрачне и злокобне, прате као рефрен готово сваки од њихових ,,подвига". Оне гласе кратко, али сувише јасно: „Ово овде није више ваше! Селите се, шта чекате!"

За истину, нису у питању само ретки појединачни испади, већ општа несигурност и насиље, [то] произилази из тога што исти или сасвим сличан притисак трпе и сви остали манастири на подручју Косова и Метохије, као и наши верни по градовима, а особито по селима широм равног Косова и питоме Метохије.

Због тога свега обраћамо се Вашој Светости и коленопреклоно молимо да лично и синодски подејствујете код компетентних органа више државне власти, да ми и наш народ овде, добијемо колико-толико заштите од овог већ несносног терора.

Игуманија Параскева са сестрама

(Архив Синода, Син. бр. 3055/1968)

ЕУ Одбор епархије рашко-призренске - Верској комисији АП Космета

Бр. 588, 17. IX 1968, у Призрену

Управа манастира Девича под бр. 44 од 26. VIII 1968. г. доставила нам је следеће:

[садржај акта сличан претходном, упућеном Патријарху, само са навођењем имена и датума насиља]

Достављамо предњи извештај са закашњењем зато што смо се двоумили да ли има смисла да и даље извештавамо то Веће о догађајима у овом манастиру - и не само у овом манастиру на Космету - и после обећања од стране председника Покрајинске комисије за верска питања у самом манастиру Девичу 25. VI 1968. г., у присуству председника Верске комисије СР Србије, да ће се предузети потребне мере да се спречи наношење штете манастиру уништавањем плодова на манастирском имању и пуштањем стоке у манастирске њиве и ливаде од стране суседа Шиптара. Не можемо да видимо друго до намеру суседа да натерају Управу манастира да напусти манастир како би он опустео, а земља њима препусти да с њом раде како хоће и шта хоће, пошто у околини манастира нема више ниједне Српске куће која би пружила заштиту, јер су се и они под притиском таквих тешкоћа иселили у Србију. Њиховим одласком притисак се повећава у разним видовима, а понајвише пуштањем стоке у манастирске ливаде и њиве, уништавањем из обести калемова и плодова и нападом и на саме калуђерице, да би постигло кулминацију после најновијих друштвених реформи, да ли зато што им она пружа више смелости да овај манастир поново затворе, присиљавањем монахиња да манастир напусте, а затим да га поново поруше, као што су то учинили за време II Светског рата, или зато што су осетили да органи безбедности не пружају довољно заштите кажњавањем преступника.

Председник ЕУО епископ Павле

(Архив Синода, Син. бр. 3501/1968)