Епископ рашко-призренски Павле

Напади Шиптара и месних власти и исељавања Срба 1961-64. (извештаји Синоду СПЦ)

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Е. Бр. 136. 27. априла 1961.

Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање-више са целе територије Епархије. Као разлог једни наводе страх од репресалија Шиптара и Турака у случају каквог политичког заплета у овим крајевима. Повремено њихове испаде уочавамо и сад сви. Напр., после моје посете Каменици (Косовској) и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Оном лањске године, уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти Саборне цркве у Призрену. Ове пак године су на гробљу (у Призрену) поразбијане све порцуланске слике на православним споменицима, па и на споменику епископа Владимира. Други наводе да власти фаворизују Шиптаре, којих у органима власти има много, а који се узајамно помажу и све законске олакшице осигуравају за своје, док се на Србе сваљује сва тежина обавеза, и то увек у законској форми. У томе учествују и Срби чланови Партије, да им се, ваљда, не би пребацио шовинизам и сл. Наш живаљ не може да издржи економски, те се исељава. Има ту, свакако, и других разлога: укључење у индустрију, боље прилике за школовање деце итд., који су разумљиви и оправдани, али су најглавнија прва два и забрињавајући обим исељавања, дубоко сам уверен, од њих потиче.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода. ф. III. бр. 190/1961)

Бр. 276, 23. августа 1961.

Извештен сам из манастира Високих Дечана и Св[ете] Тројице код Призрена о до сада, у толикој мери, небивалој дрскости у уништавању манастирских усева, поврћа и воћа. Не само деца, него одрасли људи Шиптари долазе као у своје, беру и односе. На опомену калуђерица или другог особља у манастиру, дрско се супротстављају, насрћу и да се бију, псујући мајку српску и претећи да ово није српско већ албанско.

И о овоме ћу известити верску комисију у Приштини, али молим Св. Арх. Синод да предузме кораке да се законски заштитимо и ми овде.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив синода. ф. IV. бр. 67/1962)

Е. Бр. 132, 11. маја 1962.

Народ је овде, заиста, као овце без пастира, препуштен сам себи, па није чудо што је смућен и пољуљан у вери под налетом свију могућих невоља које преко њега снажно дувају. Углавном сам их опомињао да чувају оно главно - душу своју и образ свога народа, то опште добро, наслеђено од наших светих предака. [. . .]

Манастири имају много муке око очувања шуме, башта и воћњака од насиља, крађе и пљачке омладинаца, и старијих људи, махом Шиптара, који на опомене манастирског особља насрћу да се бију, уз псовку и претње да ово није српско већ албанско. Једној монахињи нанео је неки Шиптар телесну позледу кад је истеривала његове овце из манастирске ливаде. Слично се десило ђаку у Дечанима и слузи у ман. Соколици. Тражио сам од Верске комисије да ствар извиди и предузму потребне мере да се осигурају и нама (Србима) права која Устав гарантује свима. Ни у цркви нисмо мирни [. . .]

Један млад свештеник у Великој Хочи код Призрена, дошао је у сукоб са месном организацијом, а затим и са властима, око убирања прихода у натури од верних. Кажњен је са 15 дана затвора. Са стране власти стављено ми је до знања да је од он онде непожељан. Када се тамо још десила нека туча, у којој је повређен један члан Партије, покушало се да се прикаже да је и свештеник у тучи учествовао, или је организовао, иако је туча била лично разрачунавање и нема никакве везе са свештеником. У насталој ситуацији има кривице и до његовог нетактичног става, али уствари ту је више покушај да се онемогући религиозни рад међу вернима, јер тамо свештеника годинама није било, па је сад извесно религиозно буђење запало за очи партијцима. А сем тога, село је чисто српско, па власти будно бдију да се онде не јави каква национална ствар. [. . .]

И ове године, још интензивније, настављено је исељавање нашег (српског) елемента, како насељеника тако и староседелаца, из свију крајева Епархије. Из гњиланског намесништва у току године иселило се преко 200 домова: само из врбовачке парохије, која је иначе мала, иселило се 70 домова. Из околине Приштине, од лањске године, такође се нагло исељава. У селу Коморану после рата било 40 српских домова, сада их има 12; Ново Чикатово 48, сада 22; Доњи Забел 18, сада 4; Велики Белаћевац 23, сада свега 3. Из голешке парохије иселио се у току године 81 дом. То је друга главна невоља наша у овим крајевима. 1912. године био је проценат Срба према другим националностима [у] Косову и Метохији 35 до 40%. Данас је тај проценат свега 25%.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода. ф. I. бр. 24/1962)

Е. Бр. 110, 13. априла 1963.

Током 1962. године расформиране су 3 црквене општине и 3 парохије, јер због малог броја верника не би могле издржавати свештеника, а поред тога две од њих нису имале ни своје цркве.[. . .]

Према извештајима Архијерејских намесника, а колико могу и сам да сагледам, апостасија од Цркве наставља се и даље. Распад породичне заједнице, раслојавање села укључивањем у индустрији, сељењем у град, и расељавањем (Срба), број верних, који су макар спољашње везани за Цркву и врше верске обреде, и даље се смањује . . . Наводим случај једног насељеника из околине Липљана, који је од мене тражио званичну потврду да није члан црквене управе, јер је оклеветан да јесте. Управо (се збива) као што се вели у једном савременом запису у Требињу по доласку Турака, 1500. године: ,,Ради наших грехова постиже нас Измаиљћанска железна палица, која нештедно поражава установе православне вере . . . и многи не мучени ни од кога отступише од благочестиве и приступише њиховој вери". [. . .]

Млађи свештеници полако уводе (обнављају) прославу Св. Саве. Деца врло радо долазе и узимају у њој учешћа, али их учитељи спречавају и кажњавају.  [. . .]

Тешкоће на које сам раније указивао остале су исте и у овој години, још донекле и увећане . . . Исељавање нашег живља са целог Космета наставља се и даље.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода, ф. IV. бр. 60/1963)

23. октобра 1963. у Београду

Октобра месеца прошле године почето је зидање звоника на западној страни црквице у селу Штрпцу код Призрена, пошто је тек тада, после две године тражења. добијена потребна дозвола. Но кад је звоник озидан готово до крова, НОО Штрпце обуставља даљу изградњу с мотивацијом да материјал од кога се звоник гради - сига - ,,није квалитетан, не одговара приложеном плану, а такође је противан и датој грађевинској дозволи".

Звоник је целе прошле зиме остао на киши снегу и мразу непокривен, јер Општина није дозволила да се оно што је изграђено покрије привремено да не закисава. [. . .] Некоме је у интересу да звоник стоји тако незавршен. да закисава и пропада. Не само то, но чујем да се говори да се дозвола неће дати, него ће се већ саграђено морати порушити.

На страну то што је у близини Призрена у једном селу, сада ових година, подигнута велелепна римокатоличка црква; што је подигнута код Приштине у једном селу џамија где је није било од Косова, а нама се онемогућава да заменимо дотрајали звоник од дасака маленим звоником од сиге, од чега је и црква делимично сазидана. Но у том истом месту, пре три-четири године, на тражење Општине, без речи је црквени одбор поклонио парче земље за проширење дворишта новоподигнуте школе.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода. ф. V, бр. 227/1963)

9. март 1964.

Поред општих тешкоћа са којима се наша Црква сусреће у свом раду, у крајевима где смо ми, Срби, данас национално и верски мањина, имамо и те што људи нашег племена који су у власти неће да Цркви изађу у сусрет ни онде где јој се. и против закона чини криво и наноси штета. Неки поступају тако да им се, ваљда, не би пребацио шовинизам и неослобођеност од националних и верских предрасуда. док добар део међу њима има таквих који сматрају да добри односи између Српске цркве и Државе не значе друго но баш то: да се Православној цркви може не учинити ни оно на што по закону има право, јер смо, ето, у добрим односима с њом, а онима другима морамо учинити што траже и прогледати кроз прсте мада и немају право, да би с њима односе побољшали. Тако су наши суграђани других вера у тим крајевима у бољем положају од нас. Они успевају да подигну чак потпуно нове богомоље, у местима где их нису никад имали, а нама се онемогућава да одржимо и оне које постоје вековима.

У Епархији рашко-призренској најтежи такав случај је са црквом у Кос[овској] Каменици код Гилана. Ту нам је седиште пароха за три парохије и у ту су цркву упућени верни из готово 30 села, јер се у две друге црквице служи само једанпут годишње, пошто је једна руинирана, а обе без потребних утвари.

На порти те цркве. НОО 1947. г. срушио је северни зид узевши материјал од тог зида са своје потребе. Доцније је срушио зид и са источне и јужне стране, а од тог материјала, уз западни зид подигао још један и тако је начињена зграда (фотографија 1), која је најпре служила НОО за магацин, а затим је испреграђивана и НОО ју издаје и данас под закуп. [. . .]

Сем тога, сваког петка разграђена порта служи као пијац. Ту народ на цркву наслања и веша ствари за продају, за звонару вежу коње и магарад, паркирају кола и камионе и надгробни споменици служе им за тезге, седају на њих, мећу своју робу, што све пружа врло ружну слику и вређа осећања православних верника чија је то црква и споменици, та црква у чијој је призиданој припрати, још у турско доба. била школа у којој су учили још понеки старији људи.

Поред цркве, са северне стране. постојала је црквена зграда. магаза, коју је НОО срушио 1950. г. а материјал употребио да подигне на истом месту зграду коју је користио као кафану, а сада продавницу мешовите робе. Све то без паре и динара, а црква ту нема парохијског дома, па свештеник мора да станује по приватним кућама.

Пре неку годину, 1960, НОО је узео једну црквену парцелу, а за исту обећао дати друго земљиште, но уговор о замени и пренос још није начињен, поред свих тражења пароха, па црква не може да уђе у посед замењене земље, јер исту својатају и користе приватна лица.

Црквена се општина више пута обраћала НОО у Каменици, писмено и усмено, да се изнета питања реше, ишао је онамо месни свештеник, архијерејски намесник из Гњилана; 1960. године био сам лично у Општини. Говорили су ми да би цркву требало некуд да преместимо, јер им смета, но својим средствима, јер НОО нема пара. Ја сам одговорио да ми нисмо равнодушни према тој цркви, где су наши стари долазили стотине година и где је била школа пре Првог светског рата.

Епископ рашко-призренски Павле

(Архив Синода. ф. II. бр. 79/1964)