Srpske narodne pripovijetke

Skupio ih i na svijet izdao
Vuk Stef. Karadžić.

[Delovi koje ne sadrži izdanje: "Srpske narodne pripovijetke. U Beču, 1853"]

Drugo umnoženo izdanje.
u Beču
u nakladi Ane udovice V. S. Karadžića
1870.

Sadržaj

• Dodatak
• Srpske narodne pripovijetke
  1. Baš Čelik.
  2. Ćela.
  3. Gvozden čovjek.
  4. Kum riba.
  5. Caričina snaha ovca.
  6. Vilina gora.
  7. Tica djevojka.
  8. Car htio kćer da uzme.
  9. Tri prstena.
  10. Opet zla svekrva.
  11. U laži su kratke noge.
  12. Jarac živoderac.
  13. Dobra djela ne propadaju.
  14. Careva kći i svinjarče.
  15. Sunčareva majka.
  16. Lijek od mađija.
  17. Biberče.
  18. Carev zet i krilata baba.
  19. Sveti Sava i đavo.

  Šaljive priče

  1. Pijesak i sveti Petar.
  2. Ko je to? – Nikola!
  3. Moj je prednjak.
  4. Zet i punica.
  5. Za što su prostaci siromasi.
  6. Pop i parohijani.
  7. Oklad šta je najbjelje
  8. Ljenivi slijepac.
  9. Zet u punicama.
  10. Seljanin i gospodar.
  11. Seljani kupuju pamet
  12. Krepao kotao
  13. Vina mijeh i njegova pjesma.
  14. Ciganin i vlastelin.
  15. Kafa i njezino crnilo.
  16. Kudrov i kusov.
  17. Kad se arči nek se arči
  18. Žeđa i vino.
  19. Utopio se pop što nije ruku dao
  20. Zla žena sačuvala muža.
  21. Za što se sveti Ignjatije zove Bogonosac.
  22. Bonik i bolest.
  23. Grješnik i ludi ispovjednik.
  24. Kum i njegova prasica.
  25. Kapa i svat.
  26. Slovo iže, ali sirca niže.
  27. Đavolska slanina.
  28. Ero s onoga svijeta.
  29. Šta je najgore na svijetu, ili Pijan Srbin i gladan Turčin.
  30. Ero i Turčin.
  31. Ero i kadija.
  32. Hoće vodeničar u vojsku.
  33. Bekri-Mujo.
  34. Ciganče, pa ciganče!
  35. Nesretniku se ne može pomoći.
  36. Mlada i Ciganin.
  37. Kako se Kraljević Marko junaštvu naučio.
  38. Ko nije dobro svezao?
  39. Kako se medvjed prevario.
  40. A šta ti je?
  41. Kako Ciganin nauči konja gladovati.

Dodatak

U ovome dodatku naštampane su one pripovijetke i šaljive male priče, za koje je Vuk u predgovoru prvoga izdanja ove knjige kazao da ih ima još za jednu ovakvu knjižicu, i svakome će jamačno milo biti da ih ovdje ima zajedno sa onijem pripovijetkama prvoga izdanja.

I za ove se pripovijetke mora kazati da bi one mnogo savršenije bile da ih je Vuk za života svoga sam na svijet izdao, jer ih je on htio još nešto popraviti i bolje za štampu dotjerati, no kad to ne bješe suđeno neka ih svaki evo primi ovako naštampane kako su se u rukopisu našle; pa ako se u njima nađe što pogrješno, neka svaki oprosti i pomisli: da je bolje što su se i ovako naštampale nego nikako.

Srpske narodne pripovijetke

1.
Baš Čelik.

Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke. Kad ga već starost obuzme, dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih. "Podajte" reče "tako ne bili prokleti." Potom car umre. Poslije njegove smrti stane zeman po zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati. Na jedan put neko progovori "otvorite, carevići, vrata". Na to veli najstariji sin carev: "Ne otvarajte!" Srednji reče: "Ne otvarajte nipošto." Ali najmlađi reče: "Ja ću da otvorim vrata" pa skoči i vrata otvori. Kako vrata otvori, nešto uđe u dvor od čega nijesu mogli viđeti drugo ništa osim vatre da sipa, pa progovara: "Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to sad ovaj čas da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam." Veli najstariji brat: "Ja je ne dam. Kako ću je dati, kad ne znam šta si i od kuda si noćas došao, hoćeš odmah da je vodiš, pa ne znam ni đe bi išao sestri u pohode." Srednji veli: "Ja ne dam sestre noćas da se vodi." Ali najmlađi veli: "Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate što je naš otac kazao?" pa sestru uvati za ruku i dajući je reče: "Neka ti je sretna i čestita!" Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha, seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no to prođe, i sjutra osvane dan. Kako svane, oni odmah stanu gledati, da l' ima kakoga god traga, kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se ništa znati ne more; nigdje nikakoga traga ni glasa. Druge noći u isto vrijeme stane opet onaka sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko počne na vratima govoriti: "Otvor', carevići, vrata." Oni se prepanu i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: "Dajte đevojku srednju sestru, mi smo došli da je prosimo." Veli najstariji brat: "Ja je ne dam." Srednji veli: "Ja ne dam sestre naše." Ali najmlađi veli: "Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao?" pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: "Na, neka vam je sretna i čestita!" I ona sila s đevojkom otide. Sjutra dan kako svane, otidu braća oko dvora i dalje, pa traže traga da l' se štogođ znati može, kud je ona sila otišla, ali ništa na ovom svijetu nije se moglo doznati kao da nije ni dolazila. Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: "Otvori vrata!" Carevi sinovi skoče i otvore vrata, uđe neka sila pa poviče: "Dođosmo da prosimo vašu najmlađu sestru." Stariji i srednji brat poviču: "Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati, kud je dajemo i za koga je dajemo, da je moremo pohoditi kao sestru svoju." Na to reče brat najmlađi: "Ja je dajem, ako je vi ne date; zar ste zaboravili šta je otac na smrti nama preporučio, to nije davno bilo." Pa đevojku za ruku, govoreći: "Na, vodi je, pa neka ti je sretna i vesela!" a ona sila onog časa otide s velikom hukom. Kad sjutra dan svane, braća se vrlo zabrinu što se učini s njihovijem sestrama. Pošto prođe dosta vremena, stanu se braća jedan put među sobom razgovarati: "Mili Bože, da čuda velikoga? šta se učini s našijem sestrama kad ne znadosmo ni traga ni glasa, kud odoše i za koga se udadoše. Najposlije jedan drugome reče: "Da idemo sestre naše potražiti." I odmah stanu se opremati sva tri brata, uzmu novaca za puta, pa pođu tražiti sestre svoje. Tako putujući zaiđu u jednu planinu i cijeli dan putovaše. Kad se mrak uvati, oni se dogovore da im treba vodu imati đe budu zakonačili, pa to i učine; dođu jednom jezeru pa tu konak učine i sedu večerati. Kad počnu lijegati da spavaju, onda reče najstariji brat: "Vi spavajte, a ja ću stražu čuvati." Tako oni dva mlađi brata zaspe a najstariji ostane stražu čuvati. Kad bude neko doba noći, zaljulja se jezero, on se jako prepane, kad vidi da nešto od sredine ide upravo njemu: to je bila aždaha strahovita sa dvije uši, pa juriš na njeg učini, no on potegne nož i udari je i glavu joj odsiječe, pa uši obadvije odsiječe i k sebi ih u džep ostavi, trupinu i glavu baci u vodu natrag. U tom svane; ali braća jošte spavaju, ništa nijesu znali šta je najstariji brat učinio. On ih probudi a ne kaže im ništa, otale se podignu i stanu putovati dalje. Kad se mrak počne približavati, stanu oni jednako govoriti da treba đegođ blizu vode zanoćiti, i sami se uplaše, jer su zaišli u neke opake planine; dođu jednome malom jezeru, tu reku noćiti; nalože vatru i što su imali večeraju, potom počnu da legnu spavati. Tada veli onaj srednji brat: "Vi spavajte, ja ću noćas čuvati stražu." Oni dva zaspe a on ostane da čuva stražu. Ujedanput brčak udari iz jezera, kad imaš šta i viđeti! aždaha sa dvije glave, pa juriš, da ih sva tri proždere; ali on skoči i povadi nož, dočeka aždahu i odsiječe joj glave obadvije; potom odsiječe uši i sebi ih u džep ostavi, a ostalo baci u jezero. No braća za to ništa ne znaju, jer oba spavaše do bijele zore. Kad se svane, onda srednji brat poviče: "Ustajte, braćo! svanulo se" a oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu Bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne mogoše. Najposlije dođu porano opet kod jednog velikog jezera, i dogovore se da dalje ne putuju, nego tu kod jezera da prenoće, "jer" vele "može biti, ako dalje odemo, da vode ne nađemo đe bi mogli zanoćiti" pa tako tu i ostanu. Nalože vatru veliku, večeraju i spreme se da legnu spavati. Onda najmlađi brat reče: "Spavajte vas dvoje, noćas ću ja stražu čuvati", te takoj ono dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše: prođe neko doba noći, dok se sve jezero stade ljuljati, pljusak od jezera udari po vatri i zagasi je polovinu, on potegne sablju pa stane do same vatre, al' eto se pomoli aždaha sa tri glave, pa na braću juriši, da ih sva tri proždere. No najmlađi brat bude junačka srca, ne budi braću svoju, nego srete aždahu pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši odsiječe i ostavi ih sebi u džep, a trupinu baci u jezero. Dok je on to činio, vatra se od onog velikog pljuska ugasila sa svijem. Onda on ne imajući čim vatru zažeći a braću ae hoteći buditi, pođe malo u pustinju, ne bi l' štogođ viđeti mogao, ali nigdje ništa. Najposlije popne se na jedno drvo visoko, pa kad izađe u vrh drveta, pogleda na sve strane ne bi l' štogođ viđeti mogao; gledajući tako dugo opazi vatru da se sjaji, pa mu se učini to blizu, skine se sa drveta, pa pođe da vatru donese i kod braće naloži. Tako je dugo išao, sve mu se činilo blizu, kad na jedanput dođe u jednu pećinu, u pećini gori velika vatra i tu ima devet divova, pa natakli dva čoeka te ih peku uz vatru, jednog sa jedne a drugog sa druge strane vatre, a na vatri stoji jedna oranija velika puna isječenijeh ljudi. Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: "Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno." Oni ga dobro dočekaju i reku mu: "Bog ti pomogao, kad si nam drug." On odgovori: "Vaš dovijeka ostajem i za vas ću moj život dati." "He" vele "kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići?" Odgovori carević: "Hoću, štogođ vi radite, to ću i ja raditi." "E vala, dobro kad je tako, sjedi" pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti. Šnjima i carević jede, ama im oči zavaraje pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: "Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba jesti." Otale pođu svi devet i carević deseti. "Hajde" vele mu "ovdje ima jedan grad i u njemu car sjedi, otale se mi ranimo već ima tome više godina." Kad se blizu grada primaknu, onda izvade dvije jele s granama iz zemlje pa ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: "hajde" vele "ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj zadrži: kod sebe, da se skinem o niz nju dole u grad." On se popenje pa onda reče njima: "Ja ne znam što ću, nijesam ovdje uvježbao ovo mjesto, ne umijem je preturiti, no hodite koji od vas da mi pokažete kako ću je preturiti." Jedan se od divova ispenje, uvati za vrh od jele i preturi je u grad a vrh joj zadrži kod sebe. Kad se on tako namjesti, onda carev sin trgne sablju pa ga dohvati po vratu te mu odsječe glavu, a div pane u grad unutra, onda on reče: "E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spuštim." Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević nji sve po vratu, dok sve devet posiječe pa se skine niz jelu, i polako siđe dole u grad, onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto! Sam u sebi pomisli: baš su to sve divovi izkorijenili i ponijeli! pa onda dugo po gradu tumarajući, nađe jednu kulu zdravo visoku, i vidi đe u jednoj sobi svijeća gori, on otvori vrata pa uz kulu te u sobu. Kad tamo al' ima šta i viđeti! soba ukrašena zlatom i svilom i kadifom, u njoj nema nikoga do jedne đevojke, a ta đevojka leži na jednom krevetu pa spava. Čim carević uđe u sobu, otmu mu se oči gledati đevojku, kaka je vrlo lijepa. U isto vrijeme smotri da ide jedna velika zmija niz duvar, tako se pružila da joj je glava više glave đevojčine bila blizu pa se izdigne i u jedan put đevojku u čelo među oči da ujede; onda on pritrči pa povadi mali nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: "Da Bog da da se ovaj moj nožić neda nikom izvaditi bez moje ruke," pa onda pohita da se natrag vrati. Pređe preko bedema, uz jelu se ispenje i niz jelu siđe na zemlju; kad dođe u pećinu đe su divovi bili, uzme vatre pa potrči i dođe braći đe ih još zastane da spavaju. On vatru naloži, a sunce ograne i svane se, onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu. U tome je gradu življeo jedan silan car koji je svakoga jutra išetao u grad i tužno suze proljevao, što mu narod u gradu od divova strada i pojeden bi, pa se sve bojao da mu i ćerka jednom ne bude pojedena, zato porani istoga jutra pa stane gledati po gradu, a grad opustjeo, već je malo i naroda još ostalo, jer su sve divovi pojeli, pa ode tamo amo po gradu, kad na jedan put vidi neke jele onako čitave iz zemlje izvađene pa uz bedem prislonjene, a kad dođe bliže, ima čudo i viđeti: devet divova baš onijeh krvnika gradskijeh a njima svijema glave posječene. Kad car to vidi, jako se obraduje, a svijet se skupi i Boga stane moliti za zdravlje onoga koji ih je posjekao. U isto vrijeme dođoše i sluge iz dvora carskoga i jave caru, kako je šćela zmija da njegovu ćerku ujede. Kako to car čuje, odmah otide u dvor pa upravo u onu sobu svojoj šćeri, kad tamo, vidi zmiju pribodenu uz duvar, pa šćaše sam nož da izvadi iz duvara, ama nije mogao.

Onda car učini zapovijest na sve strane po njegovom carstvu i oglasi: ko je divove pobio i zmiju pribo, neka dođe da ga car obdari velikijem darom i da mu šćerku za ženu dade; to se oglasi po cijelome carstvu njegovom i car zapovjedi, da se glavne mehane po velikim drumovima postave, pa svakoga putnika da pitaju, nije li doznao, ko je divove pogubio, pa kad koji čuje za tog čoeka, da caru javi, a taj čoek neka brže na muštuluk ode caru, da ga car obdari. To se tako po carevoj zapovjesti i učini, mehane postave na glavne drumove i svakog putnika pitali bi i za to kazivali mu. Poslije nekog vremena ovi trojica carski sinovi tražeći sestre svoje dođu u jednu od tijeh mehana da zanoće te učine tu konak, a poslije večere dođe mehandžija i u razgovoru šnjima stane se faliti, šta je on junaštva počinio, pa onda zapita njih: a jeste li i vi štogođ učinili do sad? Onda otpočne najstariji brat govoriti: "Kad sam pošao s mojom braćom po ovom putu, prvu noć kad smo došli konačiti kod jednog jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj glavu: ako se ne vjerujete, evo joj uveta od glave", pa izvadivši i na sto ih baci. Kad to ču onaj srednji brat, i on reče: "Ja sam kad sam čuvao stražu na drugom konaku posjekao aždahu od dvije glave: ako se ne vjerujete, evo uveta od obje glave", pa izvadi uši i njima ih pokaže. Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: "Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo, jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?" Onda najmlađi otpoče da kaziva: "I ja sam nešto malo učinio kad smo zanoćili onu noć kod jezera u pustinji, vi ste, braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu; kad bi neko doba noći, zaljulja se sve jezero i izađe troglava aždaha i šćaše nas da proždere, onda ja povadim sablju i glave joj sve tri odsiječem: ako ne vjerujete, evo šest uveta od aždahe." Tome se i sama braća začude, a on nastavi kazivati: "U tome se vatra ugasi, a ja pođem da vatre potražim. Tumarajući po planini nađem u jednoj pećini devet divova", i tako im sve po redu kaže što je učinio, i svi se tome čudu začudiše.
Kad to mehandžija čuje, brže potrči i caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu. Kad oni iziđu pred cara, car zapita najmlađega carevića: "Jesi li ti sve to čudo u ovome gradu počinio, divove isjekao i šćer moju od smrti sačuvao?" "Jesam, čestiti care." odgovori najmlađi carević. Onda mu car dade svoju šćer za ženu, i dopusti mu da je on prvi do njega u svome carstvu, a onoj dvojici starije braće reče car: "Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi", no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.

Kad car sve to čuje, zaustavi samo onog najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici dade dvije mazge novaca, i tako oba starija brata vrate se svome dvoru i u svoje carstvo. Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama svojima jednako venjaše.

Jednom car pođe u lov, a njemu kaže: "Ostani ti tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš" veli "da otvoriš tri četiri odaje, tamo ćeš viđeti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogo drugijeh dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer" veli "ako to učiniš, zlo ćeš proći." Onda car ode, a zeta ostavi kod kuće; ovaj čim car otide, otvori jednu pa i drugu sobu i tako redom sve osam sobe, i vidi u njima svakojakijeh dragocjenosti, naposljetku kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: "Ja sam mnogo čuda preturio, a sad da ne smem otvoriti ovu sobu!" pa i tu sobu otvori, kad uđe unutra, ima šta i viđeti! U sobi jedan čoek do koljena u gvožđe zakovat i ruke do lakata zakovate obje, na četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakoga direka ima po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio, da se nije mogao nikako micati. Pred njim je bila jedna česma na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem. Čoek bi htio da vode pije, ama ne može da dovati. Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: "Odi unutra kod mene, zaklinjem te Bogom živijem." Ovaj uđe unutra kod njega, onda mu onaj čoek reče: "Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i znaj za cijelo da ćeš od mene za to dobiti na dar jošt jedan život." Carević se promisli: šta ima bolje nego da dobijem dva života, pa uzme maštravu, i da mu punu vode, te ovaj popije. Onda ga carev sin pita, kako se ti zoveš, bogati; po imenu?" Ovaj odgovori: "Ja se zovem Baš Čelik." Carević pođe ka vratima a ovaj ga stane moliti. "Daj mi i drugu maštravu vode, pa ću ti pokloniti i drugi život." Carević pomisli: "Sad dva života da mi pokloni, a treći imam, to je čudo veliko," pa uzme maštravu te mu dade; a ovaj popije. Carević pođe pa počne da vrata zatvori, a Baš Čelik reče: "O junače, povrati se kod mene, kad si već dva dobra učinio, učini i treće, daću ti i treći život. Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi." Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu. Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke oko vrata, i sve gvožđe koje je Baš Čelika držalo. A Baš Čelik skoči kao munja, pa raširi krila, poleti, i u isto vrijeme uzme pod krilo carevu ćerku, ženu njegova izbavitelja, i tako na jedanput iščezne iz očiju. Sad da vidiš čuda; prepane se carev sin od cara! u tom kad car dođe iz lova, kaže mu zet njegov sve po redu, car se većma u brigu dade, pa mu reče: "Za što tako učini? jesam li ti kazao da ne otvoriš devetu sobu?" Carević mu odgovori: "Nemoj se srditi na mene, ja ću da idem da Baš Čelika tražim i da povratim moju ženu." Oni car ga stane od toga odvraćati: "Nemoj" veli "da ideš ni pošto! ti ne znaš ko je Baš Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš Čelika uvatio, nego ostani kod mene, ja ću ti isprositi drugu đevojku, i ne boj se, ja te opet milujem kao sina svoga." Ali carev sin nije htio nikako slušati, nego uzme novaca za puta, uzjaše svoga konja pa pođe u svijet tražiti Baš Čelika. Putujući ovako zadugo dođe u jednu varoš, kako uđe gleda tamo amo, dok na jedan put poviče jedna đevojka s čardaka: "E careviću, odjaš, konja pa odi u avliju." Kad carević dođe u avliju i onda ga srete đevojka a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lice se ljube, a sestra njemu govori: "Hajde, brate, sa mnom na čardak." Kad iziđu na čardak, onda carević stane pitati sestru svoju, ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: "Ja sam se" veli "udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega najprije kušati, ako ti ništa ne ćene učiniti, ja ću mu kazati za tebe. Pa tako i učini: brata i konja mu sakrije. Kad veče dođe, zmaju zgotove večeru pa ga čekaju, kad eto ti zmajskog cara! Kako doleće u dvor, sav se dvor zasvetli i zablista! Kako uđe, odmah zove svoju ženu: "Ženo" veli "ovdje čoečja kost miriše, koji imade? kazuj odmah." Ona mu reče: "Nema nikoga." a on veli: "To ne može biti." Onda mu žena odgovori: "Boga ti, što te pitam da mi pravo kažeš: bi li ti štogođ mojoj braći da sad koji od njih ovamo dođe?" A zmajski car odgovori: "Onog najstarijeg i srednjeg bi zaklao pa ih pekao, a najmlađem ne bi ništa." Onda ona veli: "Došao je moj najmlađi brat a tvoj šurak." Kad car čuje, on poviče: "Dajte ga." Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: "Dobro došao, šurače." "Bolje tebe našao, zete!" "Gdje si?" "Evo me." Pa mu priča od kraja do konca. Onda mu car reče zmajski: "Ta kud ideš, Boga ti, prekojuče Baš Čelik prođe i pronese tvoju ženu, ja ga dočekam sa sedam hiljada zmajeva, pa mu ne mogoh ništa učiniti, prođi se đavola, molim te, da ti dam novaca koliko hoćeš, pa idi kući." No carević nije htio nikako da ga sluša, nego sjutra dan naumio da pođe, a kad car vidi da ga ne može da zaustavi i s puta da ga odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga da u ruke, i ovako mu reče: "Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i Baš Čelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć." Carević uzme pero te pođe. Putujući opet po svijetu dođe u drugu veliku varoš i idući kroz varoš poviče opet jedna đevojka sa čardaka: "E ti, careviću, odjaši konja pa hodi u avliju." Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire, pa se u lica ljube; vodi brata na kulu. Pošto sestra odvede konja u jarove a brata na kulu, pita brata kako je došao, a on njojzi sve po redu kaže, pa je pita: "Za koga si se" veli "udala?" a ona mu odgovori: "Ja sam se udala za cara sokolovskog, i on će do veče doći; nego da te dobro đegođ sakrijem, jer on braći mojoj preti." Tako i učini i brata sakrije. Kad dugo ne prođe al' eto ti cara sokolovskog! Kako doleće, sva se kula zaljulja od velike sile. Odmah mu postave večeru, no on kako dođe, progovori svojoj ženi: "Ovđe ima čovečja kost." Žena govori: "Nema, čoeče", pa po dugom razgovoru ona mu veli: "Bi li ti mojoj braći štogođ, kad bi koji došao?" Car veli: "Ja bi najstarijeg i srednjeg mnogo mučio, a najmlađem ne bi ništa." Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube. "Dobro došao, šurače." veli sokolovski car. "Bolje tebe našao, zete!" odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati. Poslije večere pita car šuru svoga kud je pošao, a ovaj mu odgovori, da traži Baš Čelika, i sve mu redom priča. Ali car ga stane sjetovati: "Nemoj" veli "dalje da ideš, ja ću ti za Baš Čelika kazati: onog istog dana kad je tvoju ženu ugrabio, ja sam ga dočekao sa pet hiljada sokolova, pa strašno smo se pobili šnjime, krv pade do koljena, i ništa mu učiniti ne mogosmo! a ti da njemu jedan nešto učiniš! Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi koliko gođ hoćeš." Ali carev sin veli: "Hvala ta na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš Čelika da tražim", a sam u sebi misli: zašto ne bi, kad imam još tri života! Kad sokolovski car već vidi da ga nikako odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa mu ga dade govoreći: "Na ti" veli "to moje pero, pa kad ti bude velika nevolja, a ti iskreši vatru pa ga zapali, a ja ću ti onda doći s mojom silom u pomoć." Onda carević uzme perce pa pođe tražiti Baš Čelika. Putujući tako za dugo po svijetu dođe u treću varoš, kako uđe u varoš, al' eto ti đevojke pa poviče sa čardaka: "Odjaši konja pa hodi u avliju." Carević svrata konja pa upravo u avliju, kad tamo al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove. Brat je pita: "Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek?" Ona mu odgovori: "Moj je čoek car orlujski za njega sam se udala." Kad car dođe u veče kući, žena ga dočeka a on ni reči, nego veli: "Ko je ovdje u dvor od ljudi došao, kazuj odmah!" Ona mu odgovori: "Nije niko", pa počnu večerati. Onda mu žena veli: "Da li bi ti štogođ mojoj braći učinio, da odkud dođu?" Car joj reče: "Ja bi najstarijeg ti i srednjeg brata ubio, a najmlađeg ne bi; njemu bi i u pomoć svakad pritekao, kad bi mogao." Onda ona caru kaže: "Evo onaj moj najmlađi brat a tvoj šurak došao da me vidi." Onda car zapovjedi da ga predanj dovedu, dočeka ga na noge pa se šnjime poljubi i reče mu: "Dobro došao, šuro!" A taj njemu odgovori: "Bolje tebe našao, zete!" Pa odmah sjednu večerati. Za večerom se razgovaraju o svačemu, i naposljetku carević kaže da ide Baš Čelika da traži. Kad to začu car orlujski, stane ga odvraćati govoreći mu: "Prođi se ti, šuro, toga đavoljeg vraga, i ne idi tijem putem, nego ostani ovdje kod mene, bićeš svega zadovoljan." Ali carev sin to ne sluša, nego sjutra dan kako svane opremi se i pođe dalje tražiti Baš Čelika. Onda car orlujski kad vidi da ga odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa ga dade šuri, "na" veli "šuro, kad ti bude nevolja, ti ukreši vatru pa ga zapali, ja ću ti onda s mojijem orlovima odmah u pomoć doći." Carević uzme perce i pođe tražiti Baš Čelika. Putujući po svijetu od grada do grada tako sve dalje i dalje najposlije nađe svoju ženu u jednoj pećini. Žena kako ga vidi, začudi se pa mu reče: "Za Boga, čojče, od kud ti ovdje?" A on joj sve po istini kaže, i veli: "Bježi, ženo, da bježimo!" No ona mu na to odgovori: "Kud ćeš, kad će nas Baš Čelik stići odmah, pa će" veli "tebe pogubiti a mene vratiti. Carević znajući da ima još "tri vjekova da živi, nagovori ženu da bježe, pa tako i učine. No kad oni počnu bjegati, Baš Čelik to dozna pa brže potrči i carevića stigne pa poviče: "E careviću, zar ti ukrade ženu", pa mu ženu otme i kaže: "Ja ti sad život praštam, jer znam da sam ti kazao, da ću ti dati tri života, pa sad idi, ama više za ženu nemoj da se vraćaš, jer ćeš poginuti." Pošto to reče Baš Čelik, odvede ženu sa sobom, a carević opet ostane sam ne znajući što će. Najposlije se riješi da na novo ide za ženu svoju. Kad dođe blizu one pećine, uluči priliku kad Baš Čelik bude otišao, pa ženu opet povede sa sobom da bježe. No Baš Čelik odmah to dozna, pa potrči i carevića stigne pa povadi strijelu i poviče: "Voliš li" veli "da te ustrijelim ili da te sabljom posiječem?" Carević stane se moliti, i Baš Čelik mu reče: "Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vrataš, jer neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti." Pošto to reče, uzme ženu pa je odvede, a carević opet ostane sam misleći sve jednako, kako bi ženu svoju izbavio. Najposlije sam sebi kaže: "A što bi se Baš-Čelika bojao, kad još imam dva života, jedan što mi je on poklonio, a jedan moj?" pa zaključi da se sjutra ženi povrati, kad Baš Čelika nije bilo kod nje: "Hajde" veli "da idemo bježati." Ona ga razbijaše da im nije vajde bježati, jer će ih stići, no čoek njen primora je, pa počnu bježati, a Baš Čelik brzo ih stigne pa poviče: "Čekaj, ja ti više ne praštam!" Carević se prepane i počne ga moliti da mu oprosti, ali Baš Čelik reče mu: "Znaš li da sam ti kazao da ću ti pokloniti tri vijeka? eto sad ti treći poklanjam, i više života od mene nemaš, nego idi kući, i nemoj život svoj što ti ga je Bog dao da izgubiš." Carević videći da protiv ove sile ne može ništa, pođe kući, no jednako mišljaše kako bi ženu svoju Baš Čeliku oteo, dok mu na jedanput padne na um, što su mu zetovi kazali, kad mu je svaki od njih po jedno perce dao. Onda reče sam sebi: "Hoću baš i četvrti put da se vratim da ženu moju povratim, pa ako mi bude do nevolje, onda ću pera da zapalim da mi zetovi u pomoć dođu," pa se odmah digne i opet se vrati onoj pećini, đe Baš Čelik držaše ženu njegovu, i kad iz daleka vidi da Baš Čelik nekud ode, javi se ženi, a ona se začudi i prepane pa mu reče: "Boga ti, zar ti je tako omrznulo življeti, te si se vratio po mene!" No on joj kaže za zetove kako su mu dali svaki po jedno perce, pa kako ćedu mu doći u pomoć, ako mu bude do nevolje, "pa za to sam" veli "još jedared došao po tebe; hajde odmah da bježimo" i tako i učine i počnu bježati, ali Baš Čelik to odmah dozna pa iz daleka poviče: "Stani, careviću, nijesi utekao!" A carević kad vidi Baš Čelika, povadi ona sva tri pera i kresivo, pa stane kresati dok malo vatru prižeže pa zapali sva tri pera, ali dok je zapalio Baš Čelik ga stigne, potegne sablju i carevića na dvije pole rasječe. U isti čas eto ti čuda! Doleti car zmajski sa svojijem zmajevima, car sokolovski sa sokolovima i car orlujski s orlovima, pa se s Baš Čelikom strašno pobiju i mnogo se krvi prolije, ali Baš Čelik opet ugrabi ženu i uteče.
Onda tri cara stanu svoga mrtva šura gledati i zaključe da mu život povrate, pa onda zapitaju najbrža tri zmaja koji može najbrže s Jordana vode donijeti. Jedan veli: "Ja mogu za po sahata;" drugi veli: "Ja mogu za jedan četvrt sahata;" treći veli: "Ja mogu za devet trenutaka." Onda carevi poviču ovome: "A sad ti, zmaje, brže pohitaj", ovaj raširi silu vatrenu i donese zaista za devet trenutaka vode s Jordana. Carevi uzmu vodu, pospu vodom po onijem ranama, kud je carević rasječen bio, kad pospu, rane se sastave, i carević skoči na noge te oživi.
Onda ga carevi sjetuju: "Idi sad kući, kad si se smrti izbavio." Carević njima veli da će jošt jedanput da ide sreću pokušati i ženu ma na koj način ukrasti. Carevi, zetovi njegovi, vele mu: "Nemoj, poginućeš zaista sad ako odeš, jer života ti drugog nema osim onoga tvoga od Boga. Ali carević neće za to da čuje. Onda mu carevi reku: "E kad već hoćeš silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita Baš Čelika, đe mu je junaštvo, pa onda dođi da nam kažeš, mi ćemo ti pomoći da ga osvojimo." Onda carević ode krišom i dođe ženi, pa je nauči da kuša Baš Čelika đe mu je junaštvo, pa se vrati natrag. Kad Baš Čelik kući dođe, žena ga stane pitati: "Boga ti, đe je to tvoje junaštvo?" Baš Čelik joj reče: "Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj." Onda se žena stane moliti spram sablje Bogu. Baš Čelik kad to vidi, udari u smjeh pa reče: "O luda ženo! nije moje junaštvo u sablji, nego je u mojoj strijeli" a ona se onda okrene Bogu moliti spram strijele, a Baš Čelik joj reče: "O ženo, dobro li te neki uči da me kušaš, đe je moje junaštvo! ja bi rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči." a ona se počne kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla doznati od Baš Čelika, đe mu je junaštvo, a čoek joj odgovori: "Kušaj ga opet" pa ode.
Kad Baš Čelik dođe, žena ga stane opet pitati, đe mu je junaštvo. Onda joj Baš Čelik odgovori: "Kad ti moje junaštvo tako poštuješ, ja ću ti istinu da kažem, đe je moje junaštvo," pa onda stane kazivati: "Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica neda lako uhvatiti: ona se može pretvorši u razne načine." Sjutra dan kad Baš Čelik ode, carević opet dođe ženi svojoj da čuje šta je doznala, a žena mu sve kaže. Onda carević otide upravo zetovima, a oni ga jedva dočekaju da čuju, đe je Baš Čelikovo junaštvo, pa se odmah dignu i sa carevićem otidu. Kad tamo dođu u onu planinu, pušte orlove da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo u sred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju, onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom! Ona brže onda pretvori se opet u lisicu i stane po zemlji bježati, ali tu je orlovi dočekaju i ostala vojska, pa je salete i uhvate. Onda carevi zapovede te se lisica raspori i srce izvadi pa nalože vatru, srce raspore, iz srca ticu izvade i u vatru bace, kako tica izgori Baš Čelik pogine. Carević onda uzme svoju ženu pa ode šnjome kući

2
Ćela.

Bio jedan car pa imao tri kćeri. Dve starije uda za carske sinove, a na najmlađoj naumi da ostavi carstvo, jer je bila najlepša. U toga cara bio je jedan sluga kojega su zvali Ćela, jer je bio ćelav. Taj sluga ništa drugo nije radio, nego samo po bašči što je trebalo, ali mu je bašča tako bila urađena kao da je u njoj radilo deset ljudi, i svi su se tome čudili. Careva je kći često gledala s pendžera u bašču i govorila u sebi: "Bože moj, kakva je to lepa bašča i kako je urađena, a radi je samo jedan čovek, pa još da je kakav, nego mali kao šušica!" Jedno jutro careva kći gledajući tako s pendžera i čudeći se, opazi Ćelu u bašči pa mu progovori: "Za Boga, Ćelo, kako možeš ti sam toliku bašču tako lepo raditi i držati?" A on joj odgovori: "Gospođo devojko! ako si rada znati, porani pobolje pa ćeš videti." Drugo jutro careva kći urani vrlo rano, i stane da gleda u bašču nejavljajući ni ocu ni materi, kad ali Ćeli došao zmajevit konj i doneo mu gosposko odelo i oružje, i doveo uza se troje četvoro čeljadi te rade bašču, a Ćela se obukao u ono odelo, te postao sa svim drugi: nije više ni ćelav nego lep momak što može biti, pa uzjahao na onoga konja, te se šeće po bašči, a konj da se pomami pod njim: sve mu varnice iz nozdrva sevaju. Ona kako vidi Ćelu, zagleda se u njega, ali nije htela za dugo nikome kazati. Kad mnogi prosci stanu dolaziti i prositi je, ona najposle kaže da ne će ni za koga nego za Ćelu. Car i carica kad to čuju, stanu je ružiti i huliti: "Kako bi ti za slugu pošla, pa još da je kakav, nego Ćela. Hoćeš da nam sramotiš carstvo." Ali ona to ne htedne ni slušati, nego reče: "Ili za njega ili ni za koga." Kad otac vidi da ništa ne pomaže, obuče je u prostačko odelo i načini je kao puku prostakinju, te je uda za Ćelu, pa im da iza grada malo zemlje, a Ćela onde načini bašču i u njoj kolebu, i stane živeti s carevom kćeri kao svaki baščovan, noseći zelen u grad i tako po štogod zaslužujući. Ali kad je god hteo, mogao se pretvoriti u najlepšega čoveka, samo je trebalo da zvizne, pa bi odmah dotrčao zmajevit konj i doneo gosposko odelo i oružje. Tako je trajalo za neko vreme, ali na jedan put udare neprijatelji na Ćelinoga tasta sa dve strane, da nije znao kuda pre. Onda reče u sebi car: "One dve kćeri što sam udao za carske sinove, imam sad od njih pomoć, a ovu od koje sam se najviše nadao, dadoh za rđu." I tako car u velikoj brizi izda zapovest, da svako ide na vojsku štogod može sablju pasati. Išle su vojske sve jedna za drugom pred neprijatelja, a glasovi caru jednako nesretni dolaze da vojska propada. Najposle podigne se car sam sobom da vidi, kako je tamo. Za njim pođe i malo i veliko, a s njim i Ćela na jednom konjičku. Svi su se Ćeli podsmevali govoreći: "Sad će dobro biti, ide Ćela, on će neprijatelja potrti i umiriti." Kad dođu tamo, stanu u logor, a i Ćela za sebe šator načini, i ostanu onde tri dana na miru. A četvrti dan započne se boj. Sad Ćela zvizne, a konj zmajeviti obri se pred njim. Ćela odmah obuče one gosposke haljine što mu je konj doneo, pripaše sablju pa usedne na konja i odmah uleti u boj. Kako on uleti u boj, sva se neprijateljska vojska uzbuni: ne zna se ili više on seče ili mu više konj tlači. I tako za tili čas vojska neprijateljska prsne i razbegne se kud koje. Odmah dođe glas caru pod šator da je u njegovoj vojsci bio junak koji je neprijatelja pobio i da neprijatelj ište mir. Car odmah zapovedi da taj junak dođe predanj i da ište što hoće da ga daruje. Ovi prvi glasnici još i ne odu da traže onoga junaka, a to dođu drugi i kažu da je to njegov Ćela. Car se udivi kad to čuje, i nije hteo verovati: "Kad bi on bio, on bi došao k meni." A Ćela mu poruči: "Kad pođemo kući, napored ću s njim jahati." Kad se posle toga učini mir i pođu natrag. Ćela savije svoj šator i ono malo prtljaga, i metne na svoga konjička, pa onda zvizne a konj se zmajevit obri pred njim. On obuče gosposko odelo i usedne na zmajevita konja pa pođe s carem napored da ga svi vide da je on. Kad car vidi da je on, od radosti se zaplače i tako u radosti dođu kući i onde car još za života svoga preda Ćeli carstvo, te Ćela postane car.

3
Gvozden čovjek.

Bio jedan car, pa imao tri sina. Kad mu sinovi dorastu do ženidbe, onda im on zapovedi da se popne svaki na kulu, pa da s kule zastreli: gde koga padne strela, odande će mu dovesti devojku. Sinovi poslušaju oca, pa kad zastrele starija dvojica, strele im padnu u dva grada; a kad najmlađi zastreli, njegova se strela izgubi, pa je stanu tražiti ma sve strane, i nikako da je nađu; najposle nagaze na nekaku bunarinu, kad tamo – u bunarini jedna velika žaba, i kod žabe strela najmlađega careva sina. Brže bolje jave caru kako su našli strelu, a car, kad čuje, odmah dovede devojke iz ona dva grada za dva starija sina, a za najmlađega donese onu žabu, pa ih venča i učini veliko veselje. Kad bude vreme, svedu mladence, starija dva brata svedu s njihovim devojkama. a najmlađega sa žabom. Pošto ih svedu, ali iz one žabe iziđe krasna devojka, što je nigde u carstvu nema, samo žablja koža ostane na zemlji, a kad bude ujutru, devojka opet uđe u žablju kožu, i tako sve danjom žaba a noćom devojka. Posle nekoliko dana zapita ga mati: "Za Boga, sinko, kako ti je s onim gadom?" A on joj kaže: "E moja mati, da ti vidiš kakva je to lepota, izvuče se iz one košuljice, pa je onda devojka što je nigde pod nebom nema." Onda mu reče mati: "Za Boga sine, pa da je oprostimo. Doveče ukradi košuljicu pa metni na pendžer, a ja ću je polako uzeti s pendžera pa ću je baciti u peć neka izgori." On posluša mater; kad bude u veče, i od žabe iziđe devojka, on joj ukrade košuljicu, pa metne na pendžer, a mati dođe pa je uzme i baci u peć, te izgori. Kad pred zoru ustane devojka pa stane tražiti košuljicu da se pretvori žaba, ali košuljice nema, i tako ona ostane devojka. Kad ujutru svane, iziđe ona na polje, kad je vide, svi se začude: ne mogu da se naglede take lepote.
Kad dođe prva nedelja, otide carica sa svojim snahama u crkvu; kad iziđu iz crkve, sav narod stao pa gledi kakva je to lepota; za caricu niko ni mukaet. Onda počne zlobiti carica najmlađoj snasi svojoj, pa kako otide u dvor, odmah reče caru: "Ja ne ću s tobom hleba jesti, ako toga najmlađega sina ne isteraš iz dvora." Car je stane blažiti, i jedva je malo umiri. Kad dođe nedelja, opet carica otide sa svojim snahama u crkvu; pa kad iziđe iz crkve, sav narod stao pa gleda najmlađu carevu snahu, i čudi se takoj lepoti. Onda carica kako otide kući, odmah na cara: "Ili on iz dvora, ili ja. Kad car vidi da se nema kud ni kamo, dozove najmlađega sina, pa mu reče: "Sinko! ja čujem da se ti hvališ da možeš jednim rupnjakom proje sto bravaca nahraniti." On se siromah stane krstiti govoreći, da on to nije nikad ni pomislio. Ali car ni pet ni devet nego: "Ako to ne uradiš, na tebi nema glave." Onda on siromah otide plačući k ženi svojoj, a ona ga zapita što plače, a on joj kaže sve šta je i kako je. Onda mu ona reče: "Ne boj se ništa, idi na onu bunarinu, gde ste mene našli, pa se nadnesi nad nju pa viči: "Šura, šura." On će se odazvati pa će te pitati šta ćeš, a ti mu kaži sve šta ti je otac kazao." On posluša ženu svoju, otide na bunarinu pa stane vikati: "Šura, šura." A šura se odzove iz bunarine: "Šta ćeš?" a on mu se potuži kako hoće otac da ga pogubi, ako jednim rupnjakom proje sto bravaca ne nahrani. Onda mu šura reče: "Počekaj malo," pa mu izbaci jednoga svinjara pa mu reče: "Ti samo jedan rupnjak izvadi iz ambara, pa se onda ne staraj, svinjar će vući koliko god ustreba, a niko ga ne će videti." Carev sin uzme svinjara, pa s njim kući. Kad dođe kući, a svinje gladne ciče po dvoru, čekaju da im se da jesti, i sav dvor izišao da vidi šta će biti. Onda najmlađi carev sin otvori ambar pa iznese jedan rupnjak proje, te uspe svinjama; svinje jedu a onaj svinjar jednako dosipa, a niko ga ne vidi. Car ostane čudeći se, gde se nasitiše sto bravaca od jednoga rupnjaka proje. Onaj svinjar posle otide svojim putem.

Posle nekog vremena opet car dozove najmlađega svojeg sina, pa mu reče: "Ja čujem, gde se ti hvališ da možeš napojiti sto volova jednim kablom vode." On se siromah upropasti i stane se odgovarati, da to nije nikad ni pomislio. Ali mu se car ne dadne mnogo odgovarati, nego mu reče: "Ako to ne uradiš, na tebi nema glave." Onda on siromah otide kući plačući, a žena kad ga vidi gde plače, zapita ga što plače, a on joj pripovedi kako ga na novo otac bedi. Onda mu ona reče: "Idi opet na onu bunarinu pa viči: "Šura, šura," a on će se srditi i reći će ti: "Aratos ti i takoga zeta," a ti mu kaži: "Nevolja me tera," pa mu pripovedi sve šta je i kako. On posluša ženu svoju, otide na bunarinu, i stane vikati: "Šura, šura!" a šura mu se srdito odzove: "Aratos ti i takoga zeta, šta ćeš opet?" A on mu odgovori: "Šura, nevolja me tera, otac mi zapovedio da jednim kablom vode sto volova napojim " Onda mu šura reče: "Počekaj malo." Te mu izbaci jednoga govedara, pa mu reče: "Ti samo jedan kabao izvuci iz bunara, pa uspi u valov, posle nemaj brige, ovaj će govedar vući koliko god ustreba, a niko ga ne će videti." On zahvali šuri, pa uzme govedara, pa s njim kući; kad tamo, a volovi drežde oko valova, čekaju da im se da voda, i sav dvor izišao da vidi šta će biti. Onda najmlađi carev sin izvuče kabao vode, pa uspe volovima u valov: volovi piju, a onaj govedar jednako doliva, a niko ga ne vidi. Car ostane čudeći se, gde se napoji sto volova od jednoga kabla vode. Onaj govedar posle otide sam svojim putem.

Posle nekoga vremena opet dozove car najmlađega sina, pa mu reče: "Ja čujem da se ti hvališ da možeš dovesti gvozdena čoveka." On se siromah stane odgovarati, da to nije nikad ni pomislio, ali car: "Ni reči više; nego ako to ne uradiš, na tebi nema glave." Onda on siromah otide k ženi svojoj plačući, a žena kad vidi gde plače, pita ga: "Što plačeš?" A on joj kaže šta je i kako. Onda mu ona reče: "Idi opet na bunar, pa viči: "Šura, šura," on će se odazvati i srdiće se pa će ti reći: "Aratos i takoga zeta." Ali ti mu kaži: "Za Boga! nevolja me tera!" pa mu pripovedi sve redom." On posluša ženu, otide na bunar, pa stane vikati: "Šura, šura!" On se srdito odzove: "Aratos i takoga zeta, šta ćeš opet?" A on mu odgovori: "Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem gvozdena čoveka, da se s njime razgovara." Onda mu šura odgovori: "Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti." Kad malo čas, ali eto ti gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore.
Kad car izdaleka ugleda gde ide gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: "Šta si me zvao?" A car ćuti kao nem. "Ta šta ti imaš sa mnom." reče gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.

4.
Kum riba.

Nekakvome čoeku umirahu đeca: neka jedva krst dočekaju a neka ni petnaest dana. Svuda je na proročice hodio i na proroke knjigu otvarao, ali ništa fajdisalo nije, dok nekakva proročica sjetuje ovoga čoeka i dade mu nekakav zapis govoreći: " Uzmi ovi zapis i stavi ga tvojoj ženi da ga nosi o grlu, ma nemoj da šnjime izvan kuće izađe. Ona će ti ostanuti teška, i kada dođe vrijeme da rodi, ne zovi druge babice da dijete obabi nego mene." Čoek uzme zapis i da ga ženi da ga nosi kazavši joj, kako mu je proročica rekla, te ona te iste godine ostane teška. Ali nesrećom ispred samoga rođenja pođe negđe izvan kuće i zaboravi snimiti s grla oni zapis, i ne bi se ni tadar dosjetila, nego joj dođe nekakva muka u drob, te ona trči doma i teke dođe, izbi dijete muško mrtvo i lakom glavom ne dade. Dosjeti se siromašica žena, ali svrh svijeh jada ne kazuje mužu da ne bude više trlabuke. Kad čuje muž za nesreću, stane lelekati koliko da je glavom poginuo, pa odmah opet k onoj proročici, a ona kada dođe, sjeti se što je, ali ništa mužu nešće kazivati, nego opet ženu mu pokara i sjetuje da posan sega bolji opaz ima. Po tom žena malo je kad izvan kuće i izlazila, a ako je kad i izljegla, ostavljala je zapis doma, te opet ostane teška; i kada dođe vrijeme od rođenja, pošlju za ovu proročicu da dijete babi. Kad li evo rodi sina u krvavoj košuljici. Kad proročica vidi, sjeti se da je vjedogonja, pa sutuke radi iznese dijete na dvor od kuće i zavika iza svega glasa: "Čuj puče i narode! rodi vučica vuka, svemu svijetu na znanje a đetetu na zdravlje." Obeseli se otac i hoćaše u put da se dijete krsti bojeći se smrti, ali mu ne dade proročica govoreći: "Ne, ja znam što ću činiti, ako želiš da ti dijete zdravo ostane i dugo živi." Na to uzme dijete, povije ga, i objesi mu dragi kamen o vratu i na jedan listić karte zapiše: "Primi kume Boga i svetog Jovana a dar uzmi", pa iznese dijete i ostavi na raskrsnicu blizu nekake rijeke, i otolen doma u onoj ga čoeka. Dijete samo a zar i gladno, stane plakati, a bilo rano, te se niko onuda ne namjeri, dok u onoj rijeci začuje nekakva velika riba, te ona na suvo, i po glasu nabrblje ono dijete, i teke što zinula bješe da ga proždere, zasja se oni dragi kamen, te ona da vidi šta je, kad li – vidi i oni zapis đetetu na prsima, pa se ustegne na se, i uhvati dijete u čeljusti te šnjime očinoj kući. Oni kod kuće opaze izdaleka ribu, đe dijete u zubima nosi, i đe riba vriskom trči, a dijete pišti i ciči, te svi u plač i u vrisku, a proročica ih stane tešiti i govoriti da se ne boje, jere je to sjen đeteta, i iztrči na susret ribi i dijete primi. Po tom zovnu popa da dijete krsti po zakonu, a za kuma onu istu ribu. Kad svrši pop krštenje, krenu svi doma da piju i na čestito, a kuma riba nešće, nego uze oni dragi kamen, i otolen kao najbrža tica poleće i ostani se u sinje more, i ništa ne reče drugo, nego: "S Bogom, kume! kad ja iz mora opet izišao, tadar i ti umrüo!." Ovo je dijete življelo Bog zna koliko i dokle, i kad je već pod starost htio da umre, pokaže mu se opet ona ista riba, i tek što se šnjime oprosti, on umre, a ribe nestane s te stope da niko ko se tu namjerio, ne viđe kuđ se đede i što se od nje učini.

5
Caričina snaha ovca.

Bijaše nekakva zla carica, koja mnoge ljude i žene s ovoga svijeta smicaše da se nikada nije niko mogao dosjetiti, i nemaše drugo nikoga nego jednoga jediktoga sina kojega mišljaše nakom sebe za cara ostaviti. Kad dođe vrijeme da carica ženi sina, reče mu: "Ja sam našla za tebe đevojku sjenovitu, koja će ti krilate junake rađati, i ako ovu ne uzmeš što sam ti ja našla, pazi se što će ti se dogoditi." Sin joj na to odgovori da joj zahvaljuje na svima đevojkama od svijeta i na svima krilatijem sinovima, jer je već našao đevojku, i da će je na sramotu materinu vjenčati, već nijednu, makar se nikada i ne oženio. Pošto carica ovo ču ražljuti se i zaprijeti mu govoreći: "Ela, ako ti basta." Carev sin materi za inat oženi se i zovne vilu za kuma i zmaja za staroga svata, te s đevojkom doma, govoreći svojoj ženi da se od njegove matere čuva i krije, da je nenadno čudo ne snađe "jer je'' veli "ona nekaka žena udesne ruke tako da su moja sva braća i sestre pa i sam otac na prečac pomrli, ili ih je ona potrovala ili zamađijala." Prođe nekoliko vremena i carica ne vidi svoje snahe, i koliko je gođ nastajala da je vidi, ništa nije mogla učiniti, dok jedno jutro nesrećom pođe joj muž u lov, i zaludu zatvori vrata od kamare đe mu je nevjesta spavala; jer carica obazna da je on otišao u lov, te nekakijem štapom takne u vratnice te vrata jedanak bupiše na tle. Prepade se sirota nevjesta, skoči u susret svekrvi, i pane pred njom na gola koljena kao da joj se umoli i oproštenje ište. A ona je podiže govoreći: "Ne boj se, moj sinko, ja nijesam za drugo došla nego da te darujem kao poprav svoje dijete." Ovo izrekavši izvadi jedan prsten i uhvati snahu za ruku, pak mećući joj ovi prsten na prst pronjunjori nekoliko riječi, a ona nju u ruku po zakonu poljubi i zahvali na prstenu. Carica otide s te stope, a snaha joj gledajući i premećući oni prsten, kakoga još u svome vijeku nije viđela, tako je bio lijep, malo za tijem pretvori se u ovcu i tam amo kroz kamaru stane blejati. Carica je imala negđe potajno nekaku veliku aždaju, i kad bi koga očarala ovijem prstenom, i pošto bi se prometnuo u ovcu, povela bi ovoj nesitoj aždaji i teke se vraćaše da uhvati i povede snahu, prispije u toliko i njen sin iz lova te jedanak se nađu na vratima od kamare. Kad ga žalosna žena vidi, počne okolo njega i uzanj skakati i blejati da se i sam caričin sin začudi, i ne mogaše da progovori riječi, krsteći se od čuda, i najposlije mater zapita: "Otkud ova ovca ovđen?" "Kamo mi žena?" Ona se smete ne znajući mu šta odgovoriti, nego to toliko da ništa ne zna, i zakune se nje prokletom dušom. Videći carev sin da mu žene nema, a ova ovca mimo ikake ovce đe neprestano njega u oči gleda, okolo noga mu se uvija i neprestano bleji, stavi se da je zamađijana, te on od žalosti da sam sebe ubije i tražeći nož kroz kamaru, vidi oni udesni prsten u kamari, i pruži ruku da ga uzme, a ovca na njega skoči i ne da mu ga uzeti, nego na njega nasrće da mu oba oka izbije. Sjeti se on zlu, te uzme ovcu, pa s njom u goru tražeći i zovući kumu vilu, dok je nekako dozove, pa kad se sastanu, kaže joj on sve kako je i što je, a vila mu odgovori: "Ona ti je zatravljena i zamađijana, ma ja prije nego se dogovorim sa svojijem bratimom zmajem, ni šta ti ne umijem reći." Onda ti vila nekuda poleće i dovede zmaja. Kad se svi sastadoše i zmaju kazaše sve potanko, ciče zmaj da se sva gora ustrese, i reče carevu sinu: "Ako želiš da opet tvoja žena ostane kaka je i bila, treba da dvije duše izgubimo." "Koje?" upita carev sin. "Tvoju i moju majku", odgovori zmaj, a zmajeva majka bila je ona aždaja u carice. Carev sin na to pristane, ali vila reče im: "Ne tako, ako su vam majke dušu izgubile, nemojte vi; nego hajde ti zmaju zakumi mater aždaju, da više ne proždire Božjih duša, a ja ću kumu caricu, da se već okani zločiniti." I tako pođu svi doma, zakume u tri puta aždaju, a tri puta caricu, i one im se zakunu da ne će, te carica izvadi drugi prsten, dade ovci, a ovca provrže se opet kakva je i bila. I Bog mi te veselio!

6
Vilina gora.

Imao Nekakav bogati čovjek jedinka sina, pa othranivši ga do oružja pošlje ga po svijetu da teče, ali ne teče da aspri steče nego da steče pameti, i da vidi idući po svijetu kako se trudio živi i kako se valja mučiti da se ovoga kratkoga. vijeka pošteno živi, i dade mu nekoliko aspri što će mu dosta za put biti. Kad ga opremi, mnoge mu stvari preporuči a najviše da čuva novac, pak ga s blagoslovom otpusti. Idući ovaj mladić po svijetu dođe u nekakav grad gdje vidi da jednoga čovjeka vode na vješalo. On se začudi pak pritrčavši zapita šta je skrivio ovi siromah čovjek te ga na smrt osudiše, a neki mu odgovori: "Ovi je čovjek dužan mnozinji, i ne imajući otkuda da sve svakome isplati, po zakonima ovoga mjesta zaslužio je smrt." On čuvši ovo zapita sudnike: "Gospodo! jeli moguće da ja toga čovjeka od smrti otkupim, i da platim što je dužan?" Oni mu odgovore: "Za što ne! plati toliko i toliko pa evo ti čovjeka da od njega činiš što hoćeš." On izvadi sve ono novaca što imaše pa najposlije sve haljine do košulje, i kad namiri koliko je trebalo, sudnici mu dadoše čovjeka, te on s njim po svijetu proseći od vrata do vrata. Jednu večer ležeći zajedno ova dvojica, reče otkupljenik: "Meni se dodijalo već ovako živjeti, a još mi je žalost viša tebe gledajući đe s mene stradaš, nego hajdemo u vilinu goru, tamo ćemo naći jednu moju posestrimu i ona će nam kazati način kako ćemo obojica obogatiti." Mladić pristane na ovo i upute se k vilinoj gori sve stranputicama nekijem, kalauzeći otkupljenik a mladić sustopice za njim, dok tako dođu u nekaku goru, kojoj vrh do mjeseca doticaše, a listovi joj zlatni bjehu a stabla srebrna, a usred nje viđaše se veliki plam i dim od ognja. Mladić videći to prepadne se i upita svoga druga: "Šta je ovo? kakovo je ovo čudo." A on mu odgovori: "Ne boj se, ovo je sve moje posestrime i njezine matere, pa i naše, samo teke znadi da se mi dvojica ne možemo njima na jedan put iznenada javiti, nego ja otidoh k njima da im se javim i da im kažem da smo došli k njima da s njima živimo, a ti me pričekaj ovđen pod ono drijevo, te je od suhoga zlata a perja su mu biserna; ma pazi, bez velikoga svoga čuda nemoj pisnuti riječi jedne doklen se vratim opet k tebe, jer je ovo drvo sviju vila, ispod njega se kupe ljeti te na đerđeve vezu, pak ako kakva mladića opaze u ovu goru u oni čas očima ga zatrave i u kaku gođ hoće živinu obrnu." Ovo izrekavši nestade ga kao da ga zemlja proždrije. Mladić stojeći onđe dosadi mu se čekati te počne tam amo kroz goru šetati se dok nabasa na nekakvo kolo krilatijeh đevojaka, pa se prikri da ih gleda i sluša kako pjevaju, ali njegovom nesrećom opazi ga kolovođica te ga očima zatravi i u oni čas ostade nijem i slijep. Tada se prepade te od straha i velike žalosti stade vikati i plakati, dok evo ti odnekud doleće na krilima predanj oni čovjek, uhvati ga za ruku i reče: "Ne boj se, što ti je?" A on mu rukama pokaže da je oslijepio i onijemio. Tada oni čovjek kad to viđe, izvadi iza pasa nekaku malu zlatnu sviralicu, pa se pripe na jedno drvo i poče u nju zvižđeti, dok evo ti sa sviju strana vila i vilenika, ovoga čovjeka braće i sestara, pobratima i posestrima, toliko da im broja ne bješe, te počeše po gori brata nekake ljekovite trave, pa dadoše mladiću da pije, a drugom mu opet namazaše oči, te u oni isti čas steče vid očinji i razgovor deset puta ljepši i bolji nego li je prijed imao. Po tom ga primiše u svoje društvo, i oženiše ga, te steče silno blago i ima lijep porod. Ali kad već ostari, pokaja se gospodu Bogu, povrati se svome domu, i jedva živa zateče svoga roditelja, te se s njim oprosti i ukopa ga, te do a smrti živje kao pravi hrišćanin, ali opet doklen je gođ živio svakoga je ljeta po jedan put u onu goru hodio te se s družinom sastajao i pozdravljao.

7.
Tica djevojka.

Imao nekakav kralj jedinka sina. Kad mu već za ženidbu prispije, otpravi ga po svijetu da traži za sebe đevojku. Kraljev sin pođe, i cijeli svijet obišavši ne može naći za sebe đevojke. Pošto viđe da ne može naći nakom toliko silnoga troška i vremena naumi da sam sebe ubije, i misleći kako krene uz jedno brdo da se s njega baci strmoglav da mu se ni strva ne bi znalo. Kad iziđe na brdo, popne se na jedan veliki stanac kamen, i tek da se baci nizanj, začuje jedan glas đe mu govori: "Ne, ne, čovječe! za trista šezdeset i pet koji su u godini!" On se ustegne i ne videći nikoga upita: "Koji si ti što sa mnom zboriš? da se vidimo, pak kad čuješ jade moje. ne ćeš mi smetati da sebe ne samodavim." Na to mu se ukaže nekakav čovjek vas sijed kao ovca, i reče mu: "Ja znam što je tebe, nego me čuj: vidiš li ono onamo (pokazujući prstom) veliko brdo?" On mu odgovori: "Vidim." "A vidiš li ono silno mramorje povrh njega?" "Vidim." "E dobro" reče starac; "navrh onoga brda ima jedna baba zlatnijeh kosa đe dan i noć na jednom mjestu sjedi i u skutu drži jednu ticu; ko je ovu ticu kadar dobaviti, on će najsretniji čovjek na ovom svijetu biti; nego pazi dobro; ti treba ovu babu, ako ti basta, prvo nego te vidi za kose da uhvatiš, a ako ona tebe prvo vidi nego ti nju za kose uhvatiš, okamenićeš se na ono mjesto i u oni čas, kao što se dogodilo od svijeh onijeh mladića što vidiš onamo dupke okamenjene, rekao bi čovjek da je mramorje." Čujući ove riječi kraljev sin reče u sebi: "Meni je sve jedno, idem onamo, pa ako mi reuši da je za kose uhvatim, dobro sam; ako li ne, svakojako sam naumio životu svome kidisati." Te on onamo na ono drugo brdo. Došavši već blizu babe pođe joj s pleći te šumke put nje, i njegovom srećom baba se s onom ticom igraše i prema suncu biskaše, a on polako te babu za kose. Vrisne baba da se sve brdo od jakote počne drmati kao kad je najveći potres, ali kraljev sin drži i ne pušta. Ondar mu baba reče: "Šta hoćeš od mene?" On joj odgovori: "Da mi daš tu ticu sa skuta i da povrneš sve ove hrišćanske duše." Ona na to pristane, da mu ticu i pusti iz usta nekakav vjetar plavetan i zadunu put onijeh okamenjenijeh ljudi, te svi na jedanak oživješe. Kraljev sin dohvativši ove se tice počne da je ljubi od miline, i ljubeći je prometnu mu se najljepša đevojka. A ovo je bila jedna đevojka koju je baba zamađijala bila i u ticu prometnula pa mamila mladiće njome. Kad kraljev sin sagleda đevojku, omilje mu i krenu s njome svojoj kući, i na polasku ona mu dade jedan štap govoreći mu, da štogođ se reče ovome štapu, ono učini. Bogme kraljev sin najpriđe kucnu njim u jedan kamen, a to se izruči iz njega rpa rušpija zlatnijeh, pak se nagrnuše koliko im je dosta za put. Putujući dođu na nekaku veliku rijeku i ne mogu prijeći, tače štapom a rijeka se razdvoji, i pasaše. Idući naprijed nastupe na gomilu vukova, te vuci napanu na njega i na vjerenicu mu da ih rastrgnu; ali kako koji nasrtaše tako ga on štapom dočekivaše, i kako kojega udari, vuk se preokrene u mravinjak. Najpotlje putujući stignu zdravo i veselo doma i vjenčaju se.

8.
Car htio kćer da uzme.

Bio jedan car i carica. Ova carica imaše zvezdu na čelu pa rodi i kćer sa zvezdom na čelu. Kad kći bude na udaju, umre carica i na smrti zakune cara, kad se stane ženiti da ne uzme druge već koja ima zvezdu na čelu Kad pođe car da se ženi, raspiše po svemu svetu, ima li gde devojka ili udovica sa zvezdom na čelu. Kad mu od sviju strana otpišu da nema take ni devojke ni udovice, on onda šta će, već da uzme svoju kćer, pa sazove sve ministre da mu kažu može li to biti; ministri kažu da može, a on onda otide svojoj kćeri, i reče joj: "Ćerko! Nije drukčije, valja za mene da pođeš, mati je tako zaklela, a druge u svetu nema sa zvezdom na čelu." Ona stane plakati i moliti se: "Jaoj tata, kako bih ja za oca pošla!" A car je onda izvede na sud pred ministre, i oni još jednom reku da može otac uzeti kćer svoju. Onda ona otide jednoj babi i potuži joj se, a baba joj reče da ište da joj otac načini od svile haljine da mogu stati u orahovu ljusku, pa će onda poći za njega. Ona to kaže ocu, ali šta car ne bi mogao učiniti? načini on njoj onake haljine, a ona opet otide babi: "Što ću, baba? načinio." A baba joj reče: "Sad išti od srebra haljine, pa da stanu u orahovu ljusku. To valja da ne će moći načiniti. Otide ona opet ocu i kaže mu da joj načini od srebra haljine pa da stanu u orahovu ljusku. Ali car načini i to. Opet ona otide babi, a baba joj kaže da ište od zlata haljine, pa da stanu u orahovu ljusku. Kad joj otac načini i take haljine, ona dođe babi plačući: "Jao, baba, šta ću? načinio i od zlata haljine." A baba joj reče: "Sad ti neznam drugo, već išti od same mišje kože, to baš neće moći načiniti. Kad ona i to od oca zaište, on odma izda zapovest da svaki čovek donese po toliko i toliko koža od miševa, i tako za nekolika dana dobije kći careva haljine od same mišje kože. Pa odmah car skupi svatove da se sutradan venča sa svojom kćeri. Ali nju baba nauči šta će raditi, te u veče uoči svadbe zaište kadu vode i dve bele patke, "da se" veli "okupam, tako valja." Car zapovedi te joj se odnese u sobu kada vode i dve bele patke, a ona zaključa vrata, i pusti patke u kadu, pa obuče one haljine od mišje kože, a od svile, od srebra i od zlata u orahovim ljuskama metne u nedra pa kroz pendžer pobegne. Videći car gde je nema zadugo da dođe međ goste, pošlje jednoga slugu da sluša na vratima, kupa li se još. Sluga otide i stane slušati, pa kad čuje gde se patke lepršaju po vodi, on pomisli da je ona, pak se vrati i kaže caru da se još kupa. Kad bi ujutru, već svi gotovi da idu na venčanje, a nje još nema, onda car naredi te obiju vrata, kad tamo vidi kako ga je prevarila, te odmah pošlje poteru za njom, i ona je tražila i tražila, i ne našavši je vrati se, i car najposle mišljaše da su je gde rastrgli zverovi. Ali ona idući za dugo dođe u drugo carstvo u jednu šumu; ne znajući ni šta će ni kako će, zavuče se u jedno šuplje drvo. U to doba carev sin lovio u šumi, pa nekako psi naiđu na ono drvo, i stanu lajati, onda lovci potrči onamo misleći da je kaka zver u drvetu, a vide devojku u onoj mišjoj haljini, pođu da pucaju na nju, ali carski sin ne dade: "Nemojte" reče, "već da je vodimo dvoru, da imamo što niko nema." Kad je izvedu iz drveta na polje, zapitaju je: "Ko si?" A ona odgovori: "Ne znam." A oni je opet zapitaju: "Jesi li životinja ili si čovečje stvorenje, ili si avetinja?" Ona opet: "Ne znam." "Znaš, ne znaš', reče carski sin, "ti moraš s nama." Kad je odvedu dvoru carskome, odrede je da čuva guske, i sluge je prozovu pepeljugom. Kad prođe neko vreme, carski sin učini veliku čast i sazove mnogo gospode i gospođa i gospodskih devojaka i svoje i iz tuđih carevina. Onda ona u svojoj sobici svuče haljine od mišje kože, pa obuče one od svile, pa otide među gospodu. Svi se začude njezinoj lepoti a osobito zvezdi na čelu. Carski sin uzme je, te igraše s njom, pa je zapita od kuda je, a ona odgovori: "Iz Čizme grada." Po tom se ukrade i otide u svoju sobu, svuče svilene haljine, pak obuče opet one od mišje kože, a gospoda kad opaziše da je nema, stadoše pitati: "Kud je ta lepota?" a najviše carev sin. Kad se sva gospoda raziđu, raspiše! carski sin po svemu svetu za Čizmu grad da mu jave gde je. Ali sa sviju strana otpišu da toga grada nema. Po tom on načini opet čast, ne bi li i ona došla. A ona ondar kad se veselje počne, obuče srebrne haljine, pa otide među gospodu. Kako ona tamo, svi polete pred nju, a carski sin uzme je za ruku, pa joj stane govoriti: "Gde ste za Boga? ja poludih za vama, a Čizme grada nigde nema." "Gospodine!" odgovori ona, "sad ću vam pravo kazati; ja sam iz Legen grada." Pošto carev sin malo poigra s njome, opet se ona nekako ukrade, pa otišavši u svoju sobu svuče srebrne haljine, a obuče one od mišje kože. Po tom carev sin raspiše za Legen grad gde je, i od svuda otpišu, da toga grada nema. Onda on i treći put da čast, i ona u zlatnim haljinama dođe. Carev sin obraduje se i stane je moliti, da mu kaže pravo od kuda je, jer, veli, da ni Legen grada nije mogao nigde naći. "E sad ću vam" reče ona "pravo kazati: ja sam iz Sablje grada." Pošto carev sin poigra s njom, skine prsten s ruke i da joj a ona se po tom opet nekako ukrade. Onda carev sin raspiše za Sablju grad, oni mu opet otpišu, da toga grada nema. Onda se on razboli, i bolujući dugo vremena, padne mu na um na mleko, pa da se udrobi hleba. Odmah kažu kuvaru, da izvadi mleka, a ona devojka u mišjoj koži stane ga moliti da ona udrobi. "Idi bez traga!" prodere se on na nju, "da upadne kakva dlaka s tebe, pa da platim glavom." "Ne će, kuvare," reče mu ona, "ja sam noćas snila da će odmah ozdraviti, ako iz moje ruke što izjede." Na to joj kuvar dopusti, a ona drobeći u mleko spusti onaj prsten u njega. Kad caru odnesu mleko, i on ga promeša kašikom, nađe prsten, te đipi odmah i poviče: "Dajte ovamo kuvara!" Kuvar se siromah prepadne, da nije od pepeljuge dlaka upala, pa kao mrtav dođe pred carskoga sina. "Ko je drobio u ovo mleko"" zapita ga carski sin, a kuvar drkćući odgovori: "Ja sam, gospodine." "Nisi ti, već kazuj ko je, ili ćeš poginuti." Onda kuvar stane plakati i kazivati, kako ga je pepeljuga prevarila, da je snila, da će gospodar ozdraviti, ako što izjede iz njene ruke. Kad carski sin čuje za pepeljugu, đipi pa otrči k njojzi, razdere na njoj mišje haljine i natera je da obuče one zlatne, pa je odvede ocu i materi, te se lepo venča s njome. Kad se venčaju, pripovedi ona njima sve, kako je i za što je od oca pobegla, i kad prođe godina dana, rodi ona kćer i sina zajedno, kćer sa zvezdom na čelu kao i u nje. Kad deca malo odjačaju, sedne ona s mužem i s decom na intov, pa ode svome ocu. Kad dođe, a otac baš njojzi za dušu daje, pa kad je vidi, Bože! te radosti i toga veselja, što je činio. A onu babu što je nju učila, što je ona i njen muž obdari, to otac trojinom a one ministre, što su kazali da može otac kćer uzeti, sve pogubi.

9.
Tri prstena.

Nekakav kralj zaprosi za svoga sina u drugoga kralja šćer, i pošlje mu knjigu ištući đevojku i uz knjigu obilježje na đevojku. Kad kralju knjiga dođe i vidi šta mu piše, on reče poslaniku: "Ja ti, prijatelju, ne mogu ništa odgovoriti, dok ne pitam đevojke." Po tom otišavši k svojoj kćeri kaže joj, kako je ta i ta kralj prosi za svoga sina i poslao prsten za obilježje, "nego" veli "šta ću mu odgovoriti?" A ona reče ocu: "Odgovori mu: ako mi ne donese tri prstena jedan od zvijezda, drugi od mjeseca a treći od sunca, ja ga ne ću." Kralj kaže sve ovo poslaniku i pristavi: "Pozdravi svoga kralja, i zahvali mu od mene na pitanju i moli ga, da mu ne bude žao na odgovor moje samosione šćere, ele joj ne mogu ništa." Poslanik se vrati i kaže svojemu kralju, šta je i kako, a kralj se ražljuti i stane misliti, kako bi dobavio ova tri prstena, pa najposlije turi glas po svemu svijetu: ko mu dobavi ova tri prstena, da će mu dati polovinu kraljevine svoje ili blago nebrojeno. Ali sve zafajdu. Najposlije kraljev sin padne u veliku žalost, i već šćaše od jada da se ubije, kad tumarivši onako zađe u nekaku planinu i nabasa na jednu babu, đe ukraj puta sjedi. On joj nazove pomoz' Bog, a ona mu prihvati: "Bog daj budi, nesretnji pa sretnji i presretnji sine!" Kraljev sin kad ovo ču, on se začudi i upita je, šta će ovo reći, a ona odgovori: "Ti si bio propao, ali si naišao na ljekara, koji će te – ako Bog da – od te muke izbaviti." Tada on poče da joj kazuje, šta mu je, a ona mu ne dade, nego zavika: "Dosta, dosta, ja znam što ti je, nego uzmi ovu travu što mi je u njedrima, te je u svoja njedra stavi; raščešljaj mi kose i pušti mi polovicu sprijed a polovicu niz pleći, pak do doveče ostani ovđen kod mene." On je posluša: uzme joj travu iz njedara i stavi u svoja njedra, pa rasplete joj kosu koja pade po dolini sva crna kao ugalj, samo đeđe koja sijeda. A kad bi ispred večera, reče baba kraljevu sinu: "Prvu zvijezdu kad ugledaš, izvadi tu travu iz njedara i reci: daj mi Bože prsten." On tako i učini, i tek što izreče što mu je rekla, zvijezda se uzigra, te predanj prsten pade i u njemu ona ista zvijezda. Po tom reče mu baba, da pazi kad iziđe iza gore mjesec, pa da isto učini. I on učini, i prsten mu pade i u njemu mjesec. A kad bi u jutru prije sunca, reče mu baba: "Pazi dobro, kad uspomalja sunce, pa kad pomoli, gledaj ga kroz moje kose, dokle sa svijem iziđe, i tri puta reci: "Pretvori mi Bože od ove kose prsten kao sunce!" Te on tako učini, i tek što treći put zavika, provrže mu se od onijeh kosa prsten sjajan kao sunce. Pošto kraljev sin ovako dobavi sva tri prstena, upita babu: "Šta sam ti dužan?" A ona mu odgovori: "Ništa drugo, nego doklen si živ, da se za moju dušu Bogu moliš, jer ću ja do malo dana umrijeti, i da ne kazuješ nikome." Potom joj kraljev sin zahvali i u ruku je poljubi, i s njom se oprosti, i došavši doma kaže sve svojemu ocu, a on s onijem prstenima pošalje k đevojci, i ona pođe zanj i s njime se po zakonu vjenča.

10
Zla svekrva

Nekakoga cara sin šetajući se jednom naide na jedno mjesto, đe se bijahu đevojke skupile na igru, te se onđe malo zaustavi da gleda đevojke i igru. Sve đevojke koje onđe bijahu, pristajahu u igru osim tri mnogo lijepe, koje pa strani sjeđahu i kao stidno igru gledahu. Carev sin kad ih opazi, pristupi k njima i upita ih, bili se udale i za koga bi koja najradija. Jedna odgovori, da bi za mlinara, jer on ima dosta kruha; druga za čobana, jer ima dosta mlijeka; a treća uzdahnuvši reče: "Ah, da carev sin zna šta bih mu ja rodila, sjutra bi me vjenčao." "Šta?" upita je carev siv, a ona mu odgovori: "Dva sina zlatnijeh ruka i šćer sa zlatnom zvijezdom na čelu od prve ujedno." Carev sin kad to čuje, on odmah šnjome, te doma, pa u crkvu, vjenča se i do malo vremena ona ostane đetinja. Ovi carev sin nije imao oca nego majku preko mjere zlu ženu, koja je mrzjela sina svojega osobito sad što je s reda đevojku vjenčao, i stane svojoj snasi a njegovoj ženi o glavi raditi. Oni isti dan kad je mlada parica šćela roditi, pođe joj muž u lov, i u tome ona rodi dva sina zlatnijeh ruka i treću đevojku zlatne zvijezde na čelu. A kad joj svekrva to vidi, podstavi troje mačadi, a ono troje đece zatvori u jedan sanduk, pak naredi sluzi, da ga baci u najbližu rijeku. U veče u samu mrklicu kad se carev sin doma vrati, istrči mu mater i javi, da mu je žena rodila troje mačadi. On odmah zapovjedi, da je u isti čas ponesu nasred onoga careva grada, i da kažu svakome koje pored nje prođe, šta je rodila, i da je car zapovjedio da svako na nju pljune, a ko ne pljune, odmah da ga pogube. Sluge ovako učine, i jadna carica koje od stida koje od bolesti i od zime do malo dana umre. Oni sandučić s ono troje đečice ploveći rijekom nanese ga sreća ispred jednoga velikoga dvora i džardina nekakoga prebogatoga čoeka, koji baš sjeđaše pokraj rijeke pred svojijem domom odmora radi. Kad ugleda sandučić, on brže zapovjedi slugama, te ga uhvate i donesu mu ga. Otvorivši ga i viđevši ovo troje đečice u njemu, obraduje se i začudi, dobavi dojilju i pohrani ih do oružja braću a sestru do udaje. Jedan dan dozove ovi čoek cara na objed, i po objedu izidu gledati građevine i džardine, da take ljepote i darila Božjega nije bilo ni u jednoga cara ili kralja. Car se začudi ovo gledajući, a osobito onoj đeci, ali ih ne poznavaše, koliko ni oni njega, pa reče: "Hvala Bogu ljepote! ništa ne manka ođe do samo tri stvari: Tica što zbori, drvo što pjeva i voda zelena." Ovo bi žao jednome od ova dva brata i reče: "Odoh tražiti ove tri stvari, da baš ništa ne manka." I tako krene. Putujući nađe blizu nekaka jezera usred planine jednoga starca, đe sjedi vas sijed kao ovca, koji ga upita, đe ide, a on mu sve kaže. Tada mu starac reče: "Ja ću ti kazati, đe ćeš sve ovo naći. Hajde onamo, đe se ja bacim ovom balotom gvozdenom, onđe ćeš sve tri stvari naći, nego znadi: kad uzideš: onamo, stanuće vika i graja okolo tebe velika od hiljadu ljudi, a nikoga ne ćeš viđeti, i niko te ne će ni prstom taknuti, a kamo li ubiti, ali nemoj da se obazreš za sobom bez svoga čuda, jer ćeš se na ono mjesto okameniti." Kad to ču ovi mladić, otrča put onoga mjesta, đe mu je starac balotu bacio, dok na jedan put rekao bi pade nebo na zemlju, zavikaše s hiljadu strana, on se obrne da vidi ko je, kad ne vidi nikoga, pa se prepade i okameni se. Sjutri dan brat mu ne videći brata da se vrće, pođe i on za njim, srete starca, i starac mu reče kao i prvome. On mu zahvali i trčke otide onamo, kad nasred puta vidi brata okamenjena, te počne plakati i ljubiti ga, a u toliko začu onu uku i vrisku od hiljadu različitijeh glasova, pak se prepade i poče da natrag bježi, ali teke se obrnu, okameni se i on blizu brata. Sestra njihova ne videći ih natrag, sjutradan u samu zoru ustane te tragom za njima, pogodi na onoga istog starca, i on joj sve kaže, kako je i što je, i stane je odvraćati da onamo ne ide "jer se niko odonuda", reče, "nije vratio, pa kad se ljudi oružani prepanu, kako ne će đevojka kao što si ti?" Ali ona ni najmanje za to, nego ubere nekake trave te dobro uši zatisne i ručicama suviše, pa reče starcu: "Baci ti meni balotu, da onamo idem đe ona pane, samo mi kaži, hoću li naći sve tri stvari kako sam ti kazala, i hoću li naći braću okamenjenu." Starac joj odgovori: "Hoćeš", pa u toliko odbaci balotu, a ona poteci onamo što je najbrže mogla. Došavši do oba brata okamenjena, pozna ih i stade da ih plače, jer joj živo srce puče; i u to vrijeme začu nekoliko, ma ne baš onoliko uke, nego ona potkrijepi sebe, te onamo đe je pala balota. Kad dođe, upazi jednu veliku pećinu i u njoj vidi ticu, koja joj u oni isti čas doleće na desno rame, i reče: "Hvala da je Bogu! koliko ima vremena da te čekam", i reče joj suviše: "Hajde u ono jezero onamo, zacrepni vode zelene, i od onoga drveta što pjeva grančicu očebrsni, i kad dođemo do tvoje braće, namaži ih da ožive." Ona to učini, pak krenuvši natrag kad dođe do braće, namaže ih, i u oni isti čas ožive, te svi doma. Kad dođu, obraduje im se oni gospodar, a još više kad vidi one tri stvari, koje je rekao car da ih nema, pak odmah učini veliki objed i dozove cara. Onda reče ova tica: "Kad bude na trpezu, gospodaru, nemoj iznositi ni ožice ni pantarula ni noža, nego onako neka car jede rukama." Posluša je ovi čoek, i kad dođe car, kaže mu, kako je dobavio one tri stvari, i tako da već ništa ne manka, pa otolen za trpezu gotovu. Car kad vidi da na trpezi nema ožice ni noža ni pantarula, reče ijetko: "Šta je ovo? kako će se ovo jesti?" "Lijepo" odgovori tica, "s mukom kao što su se do sada mučili ova tvoja dva sina i šćer, i pokaj se, što si na veliku Božju pravdu smakao svoju ženu a njihovu mater: ovo su tvoja đeca, a na mjesto njih tvoja prokleta mater, podmetnula troje mačadi." Car se obraduje, pritrči k đeci, a oni k njemu, tu se ižljube i izgrle, pa otolen doma, i u oni isti čas smakne mater, a oba sina oženi i šćer uda u jedan isti dan.

11
Opet zla svekrva.

Bile su dvije sirote bez oca i matere. Stojeći jedan dan na prozoru vide, đe ispred njihove kuće prođe carev sin, pa će reći mlađa: "Ah lijep li je oni carev sin! da me hoće uzeti za ženu, rodila bih mu sina i šćer na jedan put sa zlatnijema zvijezdama na čelu". Ovo nekako dočuje carev sin, pa oni čas otide i ovu đevojku vjenča, pa šnjome doma. On nije imao oca, nego samo mater, vrlo opaku i zloga srca, koja kad sagleda sina i nevjestu, naijedi se žestoko i stane koriti sina, zašto je vjenčao đevojku, koja nije njemu prilika; ali joj ukor bi zafajdu, nego počne misliti, kako će snasi svojoj kradimice do glave doći, ali ni to od sina ne mogaše. I tako ova mlada carica zatrudni, te njezin muž dobavi od nekuda jednu proročicu i upita je, da mu kaže, šta će mu žena roditi, a ona mu odgovori: "Rodiće ti zajedno sina i šćer sa zlatnijema zvijezdama na čelu, nego pazi dobro, da ti se od nje i od dvoje đece što ne dogodi." Priđe nego mu se žena porodi, dođe nekaka preša ovome carevu sinu da ide na vojsku, pa bojeći se ženi i đeci dozove svoju opaku mater i reče joj: "Zaklinjem te nebom i zemljom i svijem što je na svijetu: čuvaj mi ženu i ono što rodi, doklen se ja vratim." On otide, i malo po tom rodi mu žena najedanak sina i šćer sa zlatnijema zvijezdama na čelima, ali mater njegova na mjesto ovo dvoje đece podmetne dvoje malo štenadi a đecu od matere sakrije, zatvori ih u jedan kovčežić i dobro zapečativši da ih jednoj sluzi govoreći: "Hajde s ovijem kovčežićem te ga zakopaj u zemlju u kakoj pustinji ili utopi u rijeku kaku; i ako to ne učiniš što ti govorim, ne dolazi mi već na oči bez svoga nenadnoga čuda." Sluga noseći kovčežić pustinjom ču, đe plaču đeca, te polako otvori zaklop, kad vidi ovo dvoje đečice kao dvije zlatne jabuke i na čelima zvijezde, ražali joj se, te ih ne šćedne zakopati u zemlju, nego ih baci u jednu jažu od mlina, pa se vrati doma i kaže staroj carici, da je zakopala u zemlju u jednoj dubravi, i ona joj vjeruje. Onu istu večer zatisne se okno od jaže i zaustave se kola od mlina brašnenoga, a mlinar istrči da vidi šta je, kad nađe oni kovčežić, i otvorivši ga vidi jadnu đečicu, ali kad vidi zvijezde im na čelima, još se više začudi, pa dozove ženu svoju, a ona đecu podoji i stane ih paziti kao i svoju rođenu. Carev sin došavši s vojske odmah upita mater, đe mu je žena i šta mu je rodila, a ona mu odgovori: "Zlo i naopako za tebe, sinko! Ona ti je rodila dvoje štenadi, i ja ih nijesam smjela od tebe ubiti ili baciti, nego nagnala sam tvoju ženu da ih doji, doklen ti dođeš; i eno je zatvorene u tamnici u gvožđu, i kod nje su štenad, pak ti sad čini od nje što hoćeš." Kad ovo ču carev sin, smrtni ga znoj dopade od velike tuge i žalosti, te poleti s nožem u tamnicu, da zakolje i ženu i štenad. A kad diže ruku nad njom da je posiječe, razrika se žalosna mu žena: "Ah za Boga! ne ubij me! ništa ti kriva nijesam, nego me tvoja mati evo ovoliko vremena ovđen u tamnici zakovala, i podmetnula dvoje štenadi, a moju lijepu đecu negđe obestrvila; nego se smiluj na mene!" Carev sin kad to ču, razmisli i sažali se na nju, pa stane ispitivati i mater i sve dvorane, ali ne mogaše ništa razabrati, nego svi mu kažu ono, što mu je pasja mati nalagala, i već ne znadijaše, šta će da radi, ili svoju ženu da zakolje ili da ide po svijetu tražiti svoju đecu. Ono dvoje đece igrajući se jedan dan po jednoj livadi prikaže im se jedan mladić u bijelijem haljinama sa zlatnijem krilima – a ovo je bio anđeo Božji – i reče im: "Hajte doma; evo vam ovi štap, pak njime štogođ vam bude potreba, kucnite njime te ćete imati. Tako ćete doći u jedan grad, te uljezite unutra, i đe najviši dvor vidite, kucnite ovijem štapom u vrata, te će vi se vrata sama otvoriti, pa zavičite: Ah, đe si žalosna majko naša? đe si? izađi i dođi da nas izgrliš a mi tebe; već je vrijeme." Brat i sestra poslušaše i uzevši štap otolen hajde hajde hajde, doklen ih oni štap do same očine kuće dovede, te kako ih je naučio oni anđeo, tako i učiniše: zakucnuše i zavikaše, i na njihov glas otvoriše se vrata, i oni uljegoše u kuću. Ali ih u taj mah opazi stara carica i poznavši ih prepade se, te brže bolje smače s prsta od ruke jedan prsten i natače ga na oni štap, koji imaše u rukama carev sinčić, te on u oni čas zanijemlje, ali sestra mu kad to viđe, uze oni štap i strese s njega prsten, pa udari staru povikavši: "Ti zanijemi; a ti, brate moj, progovori." Te stara ostade nijema, a brat joj opet poče govoriti. Ovo sve gledaše otac njihov, pak kad ih začuđen upita, ko su, oni sve kažu, kako je i što je bilo, te on odmah izvadi im majku iz tamnice i uze je opet za svoju ženu zajedno sa sinovima, a slugama zapovjedi, te mater njegovu zatvore u jednu bačvu katramom oblivenu i zažde je nasred grada.

12
U laži su kratke noge.

Bio jedan car pa imao tri sina, i tako je bio star, da već nije ni čuo ni video. U tolikoj starosti živeći, usni jednu noć, da ima negde u svetu nekaki grad, i u tome gradu da ima jedan studenac, pa da mu je vode iz onoga studenca da se okupa i umije, da bi se pomladio i da bi opet čuo i video. Kad se iza toga sna probudi i dan svane, a on dozove sinove svoje i pripovedi im, kakav je san usnio, pa im reče: "Deco moja, ne žalite truda ni blaga, nego potražite tu vodu; ako da Bog te je nađete, to bi voleo nego sve carstvo svoje." Onda najstariji sin reče ocu: "Daj mi blaga jednu galiju i nekoliko momaka, pa ja idem da tražim tu vodu, da ako je nađem." Otac mu da sve to i opravi ga u ime Božije, i on se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jedan grad, u kome je bio car. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, odma car pošalje ljude, da mu dozovu gospodara od galije. Ljudi otišavši kažu carevome sinu, da ga zove njihov car, i on odmah otide. Pošto iziđe pred cara, zapita ga car, ko je, od kuda je i kuda ide. A on se oseče na cara govoreći, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga, ko je, od kuda je i kuda ide. Car se na to jako rasrdi i zapovedi, te ga odmah okuju i bace u tamnicu; tako pozatvara i njegove ljude, a galiju mu uzme u begluk. Posle toga prođe godina dana, a u dvoru ovoga careva sina zanj ni glasa ni traga. Onda pristupi drugi sin k ocu pa mu reče: "Kad brat moj toliko nedolazi, daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, pa idem ja da tražim taj grad i tu vodu." Otac mu da sve kao i prvome sinu, i opravi ga u ime Božije, i sin se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako dugo vreme dođe i on pod onaj isti grad, gde mu je brat zatvoren. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, car onoga grada pošlje i po njega ljude, da ga zovu predanj. Pošto iziđe pred cara, i pošto car i njega zapita, ko je i od kuda je i kuda ide, i on nepokorno odgovori kao i njegov brat, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga, ko je i od kuda je i kuda ide. Car se strašno rasrdi, okuje ga i baci u tamnicu. Posle toga prođe opet godina dana, i ni zanj ni glasa ni traga u dvoru oca njegova. Najposle iziđe i najmlađi sin pred oca, pa mu reče: "Šta ćemo raditi? Ni jedan od moje braće ne dolazi natrag. Daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, da idem i ja da tražim vodu. Može Bog dati te ću naći i braću i vodu." Otac i njega opravi kao i prvu dvojicu, a on se naveze na more i pođe morem putovati. I tako putujući dođe i on pod onaj isti grad, gde su mu dva brata zatvorena. Kako on stane pod grad i galija stane u kraj, car od onoga grada pošlje ljude i po njega; i on odmah otide pred cara, i pošto ga car zapita, ko je i od kuda je i kuda ide, stane smerno i žalostivo kazivati sve po redu, kako ima oca stara i slepa i gluha, i kako mu je otac usnio da ima negde u nekom gradu studenac, i da bi se pomladio, i da bi opet čuo i video da mu je vode iz njega, da se okupa i umije; i kako je imao dva brata, i kako su obadvojica jedan za drugim otišli morem da traže onaj grad i vodu, pa kad se ni jedan nije vratio natrag, da je on sad pošao da traži to. Car kad ga sasluša, rekne mu: "Kad je tako, sinko, srećan ti put! Kad se vratiš, nemoj proći, da mi se ne javiš, jer i meni ima dosta godina, pak ako bi dao Bog te bi našao tu vodu, mogao bi se i ja okupati, ne bi li se pomladio." I tako ga lepo otpusti, i carev sin pođe dalje putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jednu veliku goru. Onde priteraju galiju u kraj, i carev sin usedne na konja pa pođe suvim da putuje, a ljude na galiji ostavi da ga čekaju. Idući tako, nađe u gori jednoga staroga pustinika, i nazvavši mu Boga, zapita ga, ne zna li on, da ima gdegod taki i taki grad. Pustinik mu odgovori da ne zna, "nego" veli idi na onu veliku goru: onde ima jedan lovac, koji se zna s ticama razgovarati, može biti, da je on od tica čuo da ima gdegod taki grad." Onda se on uputi kroz onu planinu i nađe lovca, i nazvavši mu Boga, zapita ga: "Brate, čuo sam da se ti znaš s ticama razgovarati, a one lete svuda; eda li si čuo kad od koje, da ima taki i taki grad?" Lovac mu odgovori, da nije nikad čuo, "nego ćemo ih," veli "sad pitati." Pa onda sazove sve tice te ih zapita: "Jeste li kad koja videle taki i taki grad?" Sve tice odgovore, da nisu videle, "nego" vele "ima jedan stari orao, koji ne može da leti, pa je ostao u šumi: može biti da bi on znao kazati za taj grad." Onda lovac i carski sin otidu k orlu, pa ga zapita lovac, jeli kad video taki i taki grad, a orao odgovori: "Samo sam jedan put u svome veku preleteo preko njega. Tamo je vrlo teško doći: treba pripraviti dvanaest ovnova pečenih i dve metle i jedno uže. Jer kad se dođe u grad, na kapiji stoje dvanaest lavova i čuvaju grad: ko se god prikuči odmah ga rastrgnu, za to im treba dati dvanaest ovnova, svakome lavu po jednoga, pa će se zabaviti; kad se već uđe u grad, imaju dve devojke, što čiste sav grad svojim rukama, te bi čoveku odmah oči iskopale, za to im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka ima još jedna, koja poleva sav grad sama i vuče vodu na svojoj kosi: njojzi treba dati uže, pa će se okaniti. Ali još treba udesiti upravo u podne da je čovek onamo, jer u to doba carica svagda spava i ništa ne zna za sebe. Onda treba raditi što se može brže, pa beži!" Kad to sasluša carev sin, uzme orla na konja, pa šnjim u galiju, te se opet krenu putovati. On je orla dobro hranio, da bi se što oporavio. I tako iziđu opet pod jednu goru. Onda orao reče: "Ja sam treba da idem onamo da vidim kako je", pa se digne u oblake i nadleti se nad onaj grad i sve vidi, kako je onamo, pa se opet vrati u galiju, pa im reče, da im se valja sutra rano krenuti, kako će moći do podne prispeti u grad. Sutradan kako zora zabeli, oni poustaju i stanu putovati, i putujući jednako upravo u podne stignu pred grad. Odmah carev sin da slugama da nose što treba, pa pođe pred njima u grad. Kako oni na gradska vrata, a dvanaest strašnih lavova skoče da ih sve rastržu. Oni im brže bace dvanaest pečenih ovnova, a lavovi se zabave. Kad uđu u grad, a to dve devojke čiste grad svojim rukama, pa kako ih opaze, polete na njih. Oni im brže bace dve metle, a devojke se smire. Pošavši malo u napred, a to bunar, i na bunaru devojka, vuče vodu sve na svojoj kosi. Kako ih devojka opazi, ostavi vodu, pa polete na njih. Oni joj bace uže, a ona ih se okani. Onda momci što brže zahvate vode iz bunara, pa odnesu na galiju, a carev sin otide u dvor da vidi caricu. Kad uđe u caričinu sobu, ima šta i videti: carica legla na leđa, pa spava. Onda carev sin pristupi polako, te je obljubi, pa joj skine prsten s desne ruke, i s leve noge čarapu, i na koljenu ostavi joj belegu. Pa onda otide u galiju, te je brže bolje krenu, pa beži! Kad budu već podaleko od grada, carica se probudi, i oseti odma, šta je, pa skoči iz sobe i stane vikati na onu devojku, što grad poleva: "Tamo ona ovakvica i onakvica! ti me toliko godina služi verno, a sad me izneveri." Devojka se stane odgovarati: "Ja te služim toliko godina, pa mi nikad nisi dala užeta, a on kako dođe, odma mi uže dade." Onda carica otide k onim devojkama, što čiste grad, i stane vikati na njih: "Tamo one ovakvice i onakvice! toliko me godina služiste verno, a sad me izneveriste." A devojke joj se stanu pravdati: "Mi toliko godina tebe verno služimo, pa nam nikad nisi dala metle, a on kako dođe, dade nam svakoj po metlu." Najposle otide k lavovima, pa i njima stane govoriti: "Tamo oni ovaki i onaki! Šta učiniste? Toliko me godina verno služiste, a sad me izneveriste." A oni se stanu odgovarati: "Mi toliko godina u tebe služimo, pa nas nikad nisi ničim site nahranila, a on kako dođe, dade nam svakom po pečena ovna." Onda ona ućuti i pomisli u sebi da je sama kriva. Carev sin dugo vreme morem putujući, dođe opet pod onaj grad, gde su mu braća zatvorena. Kako čuje car od onoga grada za njega, iziđe mu na susret i lepo ga dočeka, pa ga zapita: "Eda što, sine? Nije li Bog dao da si našao što si tražio?" A carev mu sin odgovori: "Hvala Bogu! našao sam." Car se vrlo obraduje pa mu reče: "Daj da vidimo, je li ta voda taka." Pošto se car okupa u onoj vodi, postane zdrav i mlad kao da mu je to dvadeset godina. Onda on u radosti i čudu reče carskome sinu: "Kad si ti mene ovako obradovao, i ja ću tebe obradovati: ona tvoja obadva brata kod mene su u životu, oni se nisu umeli vladati tako mudro kao ti, nego su bili počeli na me osecati se, za to sam ih zadržao, ali ih sad tebi poklanjam obojicu." Pa mu ih onda izvede i dade. Sad se carev sin na novo obraduje, što je i braću našao. Car im dade njihove obe galije i sve ljude; još ih suviše obdari i spremi im na put što je god bilo od potrebe. Onda oni posedaju svaki na svoju galiju te pođu kući. Putujući tako stanu se dogovarati dva starija brata, kako bi uzeli vodu od svoga najmlađega brata, da se ocu umile kao da su je oni našli, i dogovore se ovako: da podmite njegove momke da izliju vodu u njihove sudove, a u njegov sud da naliju mora. Tako i urade. Kad dođu kući, otac ih jedva dočeka: "Dobro došli, deco! Eda je Bog dao da ste našli vodu?" A stariji sinovi odmah prihvate: "Hvala Bogu! našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju." Momci odmah izliju vodu, iz suda brata najmlađega i dadu caru da se okupa. On se okupa i ništa mu ne pomože, pa reče drugoj dvojici: "Dajte vi da vidim šta vi imate." Oni odmah iznesu vodu, car se okupa, i onaj čas se pomladi, te vidi i čuje kao mladić. Onda car reče najmlađemu sinu: "Ti nisi ništa našao, nego si mi doneo morsku vodu; sad idi kud te oči vode i noge nose, kad si me tako teo da prevariš." Pa ga otera iz dvora, a on siromah onda otide u svet, i pribije se u jednoga kneza da mu čuva ovce.

Carica ona što je imala vodu, ostane trudna od careva sina, i kad bude na tom doba, ona rodi muško dete. Kad detetu bude godina dana, ono počne govoriti materi svojoj: "Mati, gde je naš otac?" Ona mu odgovori: "Sinko, hoćemo ga tražiti." Iza toga spremi se i sedne s detetom na galiju pa pođe morem, i posle dugoga putovanja po svetu kad dođe blizu grada, odakle je bio onaj carev sin, ona pritera galiju ka kraju malo podalje od grada, pa iziđe na breg i razapne šator, pa onda napiše caru knjigu: "Pošlji mi onoga čoveka koji je odneo vodu od mene." Car odmah opravi najstarijega sina. On sedne na konja, pa upravo k njojzi pod šator. Kad dođe k carici, ona ga lepo dočeka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" A on joj odgovori: "Jesam." Onda ga carica zapita: "Šta si još?" A on odgovori: "Nisam ništa." Onda carica izmahne šakom te njega po obrazu. Kako ga je lako udarila, odmah su mu dva zuba ispala, pa ga opravi ocu i reče mu: "Idi, kaži svome ocu, neka pošlje čoveka koji je vodu odneo." Kad on otide kući i kaže ocu šta bi, otac brže pošlje drugoga sina. Ovaj kako dođe k carici, ona i njega lepo dočeka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Carica ga zapita. "Šta si još?" A on odgovori: "Nisam ništa." Ona i njega šakom po obrazu, i odmah mu iskoče dva zuba, pa mu onda reče: Znaš li što je? Ovako ćeš pozdraviti svoga oca: Ako mi ne pošlje onoga čoveka koji je odneo vodu od mene, sve ću mu carstvo razoriti; nego stani da ti dam po čemu ćete naći toga čoveka." Pa onda sedne te prepočne lice svoga sina na svilenu maramu, pa onda reče carevome sinu: "Evo, kakvo je ovo dete, onaki je i onaj čovek." On otide s onom maramom ocu i kaže mu sve po redu. Car kako vidi lice na marami, odmah reče da je čiti njegov najmlađi sin, pa pošlje maramu po svemu carstvu da ide od grada do grada i od sela do sela, da mu traže sina. Kad tako dođe marama u ono selo gde je carev sin u kneza služio, najpre je donesu knezu. Kad knez razvije maramu i stane gledati lice na njoj, – čiti sluga njegov; onda reče sluzi: "More, slugo, ovo si ti." On se ne htedne odmah pokazati, ali kad ga salete da se kaže, jer valja pred cara da ide, on ne imadne kud, nego im pripovedi sve šta je bilo, pa se digne i otide k ocu. Kad iziđe pred oca, zagrli ga otac, pa mu reče: "Za Boga, sinko, gde si? propade carstvo!" A on odgovori: "Ko je tome kriv? Nego daj mi konja i šta treba da idem toj carici." Otac ga odmah spremi i pošlje carici. Kako ga carica ugleda, odmah ga pozna, pa još i dete ga pozna i stane ga vika: "Evo oca! evo oca!" Kako on dođe pod šator, carica i njega zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Ona ga zapita: "Šta si još?" A on izvadi prsten i čarapu pa joj reče: "Eto to; i još imaš belegu na koljenu." Ona to sve prizna, pa se zagrle i poljube. Posle otidu u grad pa se venčaju, i otac još za života svoga preda mu carstvo, a druga dva starija sina otera, i tako najmlađi sin ostane car u obadva carstva.

13
Jarac živoderac.

Bio starac i baba, pa imali dva sina i dvije snahe. Oni su bili vrlo siromašni i nijesu ništa imali do jednoga jarca. Jedan dan pošlje starac mlađu snahu da vodi jarca u šumu, da mu nakreše da ne bi krepao od gladi. Ona po zapovijesti otide s jarcem, ali malo čas, eto ti jarca kuđi, pa se stane drekenjati oko kuće: "Mehehe!" Starac iziđe i zapita ga šta mu je i šta je došao kući." A on odgovori: "Poslao si snahu da mi kreše da brstim, a ona mi natakla gužvu na gubicu, pa ne mogu." Onda starac pošlje drugu snahu; ali jarac onako uradi i kod nje. Pošlje starac sina mlađega, ali jarac onako uradi i njemu; pošlje starijega, i starijemu učini jarac onako. Sad pođe baka, uzme u rukavicu osjevina, i stane prosipati za sobom, vabeći jarca: "Jac, jaco, jac, jaco!" Jarac iđaše za babom, dokle tecijaše iz njezine rukavice osjevina, a kad nestade, on se onda vrati kući po svome običaju i stane ga dreka oko kuće: "Mehehe!" Opet ga starac zapita, što mu je, a on odgovori: "Poslao si baburinu da mi kreše da brstim, a ona mi natakla gužvu na gubicu, pa ne mogu."
Starac misleći da je istina, što jarac govori, pođe sam s njime; a jarac isto onako uradi i njemu. Tada se starac razljuti, i kako dođe kući, odmah jarca zakolje, odere ga, osoli, natakne na ražanj i pripeče ga k vatri, a moj ti jarac skoči s ražnja, pa bježi! bježi! te u lisičiju jamu, a lisice ne bješe kod kuće. Kad lisica dođe, čuje da ima netko u njezinoj kući, i ne smjedne uljeći unutra, nego pođe do svoje kuće nevesela i žalosna. Idući tako eto ti pred nju zeca, pa je zapita, šta traži tuda tako nevesela. A ona mu kaže da se netko uvukao u njezinu kuću, pak sad ne smije unutra. Onda zec reče: "Hajdemo nas dvoje, da vidimo, tko bi to bio." I tako pođu. Kad dođu pred jamu, poviče zec: "Tko je u tetinoj jami?" A jarac iznutra odgovori: "Ja sam jarac živoderac, živ klan ne doklan, živ soljen ne dosoljen, živ pečen ne dopečen! zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac." Kad to čuju zec i lisica, poplaše se pa pobjegnu bez obzira. Bježeći tako naiđu na vuka, međeda i lava, pa ih ovi zapitaju, šta im je, što bježe. Kad lisica i zec vide ovako društvo, oni se zaustave pa im pripovjede, šta je i kako je. Onda se dignu svi zajedno, eda bi kako uveli tetu u njezinu kuću; ali im zalud bješe muka, jer im jarac svakome odgovori kao i zecu. Hodajući tako neveseli po polju i brinući se tetom, sretvu ježa, i on ih zapita, šta rade u društvu toliki, a oni mu kažu sve šta je i kako je. Onda reče jež: "Hajde da i ja sreću pokušam, da vidim tko je to." Kad dođu pred jamu, poviče jež: "Tko je to u tetinoj kući?" Jarac odgovori: "Ja sam jarac živoderac, živ klan, ne doklan, živ soljen nedosoljen, živ pečen ne dopečen! zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac." Na to mu jež reče: "Ja sam jež, svemu selu knez, saviću se u trubicu, ubošću te u g... .u" A moj ti jarac bježi!

14
Dobra djela ne propadaju.

Bio je muž i žena, i imali su jednoga sina. Kad im sin poodraste, dadu ga na nauku, koja će mu u neko vrijeme i pomoći. On je bio dobar i miran, i za najviše pun straha Božijega. Pošto svrši nauku, otac mu da brod i u njemu trgovinu, da kroz prostrani svijet ide i da se trudi, ne bi li u starost roditeljima svojijema od pomoći bio. On se s brodom naveze, i ploveći po moru, sretne brod Turski i čuje, gdje u njemu veliki plač stoji, te zapita mornare na Turskome brodu: "Molim vas, šta se ta plač u brodu vašem čuje?" A oni mu odgovore: "Vozimo roblje, što smo kroz svijet zarobili, i to oni vezani plaču." Onda on reče: "Molim vas, braćo, upitajte kapetana vašeg, bi li ih na otkupe za gotove novce dao." Oni ga odmah veselo poslušaju, potrče i zovnu kapetana. Kapetan iziđe, i oni se odmah pogode, on kapetanu brod i trgovinu a kapetan njemu vezane robove. On ih prizove k sebi i počne ih pitati, oklen je koji, pa svakome reče da ide na svoju postojbinu, i tako redom jedno po jedno, dok najposlije dođe do jedne starice, koja je držala do sebe prekrasnu đevojku. Kad njih zapita, otkuda su, baba mu plačući odgovori: "Ja sam izdaleka, babica od dvora careva; a ova đevojčica, ovo je jedina šćer careva, koju sam ja iz malena gojila; pa po nesreći svojoj otide u bašču, podaleko od dvora. Prokleti Turci opaze je i uhvate, ona počne vikati, a ja opet po nesreći svojoj namjerim se blizu, pritrčim na glas, a oni uhvate i mene, i povedu obadvoje na brod." Potom one ne umijući kuđ hoditi, a i nemajući su što tražiti kuće svoje, zamole se njemu, da ih on uzme sobom. On ih uzme, đevojku vjenča sebi za ženu, i ode natrag svojoj kući. Kad dođe kući, otac ga zapita, đe mu je brod i trgovina. A on mu pripovjedi sve šta je bilo, kako je otkupio roblje i otpuštao kućama, "a ova" reče "đevojka jest šćer careva, a ova starica, ovo je careva kutnja babica; one ne umijući kud, a i nemajući su šta tražiti svoje kuće, ostadoše u mene, i ja uzeh sebi đevojku ovu za ženu." Otac mu se na to ražljuti: "Nesretni sine, što učini! Za što li izgubi moje blago bez i kake nesreće i bez i kake napasti?" pa ga išćera od sebe. On potom sa svojom ženom i s ovom staricom življaše dugo vremena u istome selu, ali u tuđoj kući, preporučujući se materi svojoj i ostalim prijateljima, ne bi li kakogod oca sklonili da ga jopet k sebi primi, i da mu druga brod napravi, obećavajući se da će unaprijed bolju pamet imati. Poslije toliko vremena otac mu se smiluje i primi ga k sebi sa ženom i s onom starcem, i dade mu drugi brod viši i ljepši od prvoga, pun trgovine svake, da ide jopet trgovati. On otplovi, a žena mu i ona starica ostanu kod njegovijeh roditelja. Kad doplovi u jedan grad, vidi gdje vojnici nesretne seljane po gradu hvataju i u tamnicu meću. On ih zapita: "Za što to činite, braćo? te siromaš u tamnicu mećete?" A oni mu odgovore: "Za to, za što nijesu carevine caru platili." Onda on pođe k vlasniku i zapita: "Koliko, molim te, ima oni narod pohvatani carevine da plati?" Vlasnik mu reče koliko i toliko. Onda on opet proda svoj brod i trgovinu, i otkupi sve pohvatane seljake, pa se opet vrati kući bez ništa, i padnuvši ocu pod noge kaže sve šta mu se dogodilo, i plačući počne ga moliti za oproštenje. Otac mu se još više ražljuti, i oćera ga jopet od sebe. Kako će sad nesretni sin, na koju li će stranu? kod bogatijeh roditelja sad prosi? Dok nakon toliko vremena opet prijatelji okolo njegova oca nagovarajući, da ga opet k sebi primi, obećavajući mu se oni, da više ne će biti onakov kakov i do sad, već da ga je nevolja na bolju pamet naučila. Već na sve duge jade otac mu se opet skloni, primi ga k sebi i dade mu brod još višlji i još ljepši od prvijeh. On ispiše na krmu od broda iznutra svoju ženu a na provu onu staricu: pozdravi se s ocem i s materom, sa ženom i sa svima u kući, i otisne se ploviti. Ploveći tako dođe pod jedan veliki grad, u kom je car živio, ispustivši svoja sidra stane grad topovima pozdravljati. Svi se građani začude, a i sam car, ne znajući ko je i što je. Kad bude pred noć, pošlje car k njemu svoga ministra da vidi, ko je i što je, i da mu reče, da će sjutra na devet ura ujutru car doći na njegov brod. Ministar pođe, gdje će viđeti čuda? ugleda na krmi od ovoga broda ispisanu njegovu vjerenicu a carevu šćer, koju mu je car još iz malena obećao bio, a na provu dvora careva babicu, koju su zajedno s njom Turci zarobili bili, ali od radosti nije mogao sam sebi vjerovati, niti je i kome za to što kazivao. Dok sjutradan, devet ura zazvoni, evo cara sa svojim ministrima na brod, počne se razgovarati, ko je i oklen je, i šetajući se s prove na krmu upazi đevojku ispisanu na krmi i staricu jednu na provu od broda, i on pozna svoju jedinu šćer i nje babicu, što su im Turci zarobili, ali ni on od velike radosti nije se mogao uvjeriti, već pozove kapetana dvije ure poslijed podne, da pođe u njegov dvor da ga iskuša, jeli istinito što mu srce kaže. Po tom se pozdravi s njim i otide. Kad su dvije zazvonile, kapetan otide na zapovijest carsku. Car ga počne ispitivati poizdaleka, što mu dolazi ona mladica ispisana na krmi od njegova broda i ona starica na provi! Spazi se on odmah, da je ovo žene njegove roditelj, i počne mu sve žitije svoje redom kazivati, kako je ploveći po moru srio Turski brod, pun robova, i kako ih je svijeh otkupio, i svakoga domu otpustio, "a ova đevojka" reče, "i s njom ona starica, ne umijući kuđ hoditi a i neimajući su što tražiti svoje postojbine, jer im je daleko bilo, ostanu u mene, i ja đevojku vjenčam za svoju ženu." Kad par to čuje, povikne: "To je moja jedina šćer, koju su prokleti Turci zarobili; a ta starica, to je od moga dvora babica, koja je nju još izmalena gojila i čuvala; a ti – ti ćeš biti krune moje našljednik, već trči natrag svojoj kući, i dovedi mi šćer moju, a ženu tvoju, da je viđu još jednom prijed nego li umrem, i dovedi oca svoga i mater svoju i svu familju svoju, i prodaj sve imanje svoje; tvoj otac biće moj brat, a tvoja mati moja sestra, a ti ćeš biti moj sin i krune moje našljednik, i svi ćemo življeti u jednome dvoru." Potom zovne ženu svoju caricu i sve ministre i kaže im, što se zbilo sa šćeri njegovom. Onda se počnu svi radovati i veliko veselje činiti. Potom car mu da svoj veliki i prekrasni brod, a on svoj ostavi onđe, ali reče caru: "Svijetla kruno! ne će mene kod doma mog vjerovati, ako mi ne daš jednoga od svojijeh ministara." Car mu da ministra, baš onoga kom je šćer svoju obećao bio. I tako se oni otisnu i stanu ploviti. Kad doma dođe, otac mu se začudi, oklen tako ubrzo doma se vrati, i brod ljepši i viši dobavi. On mu kaže sve šta je i kako, i materi svojoj i ženi i onoj starici objavi radosni glas, i "evo" veli, "ako ne vjerujete, evo vam carskog ministra, koga je car sa mnom poslao da se bolje uvjerite." Kad žena njegova ugleda ministra, povikne od radosti svekru svome i svekrvi: "Jest istina, dragi oče, ovo je ministar oca moga, a moj nesuđeni zaručnik." Oni onda prodadu sve svoje imanje, i otisnu se ploviti. Ministar ovi gledao je svakojako mladog našljednika careva a vjerenice svoje muža da ubije, ne bi li se on s njome vjenčao, kako mu je od nje roditelja obećano bilo, da bi onda on našljednik carski ostao. Kad su već bili na neki dio puta, zovne on njega notnjo, kad su svi pospali, da iziđe na kuvijertu da se s njim nešto dogovori. On prave misli bez i kakvog straha iziđe gore, a ovi ga onda uhvati i preko broda u more baci. Brod je jedrio, i on se već nije mogao njega uhvatiti. Onda ministar otide opet spavati. Mladoga našljednika carskog iznese sreća na jednu seku podaleko od kraja, ali pod jednu pustinju, đe nikome tuda prolazak ne bijaše, da bi ga izbavio. Kad ujutru svane, vide oni u brodu da njega nema, pa počnu plakati i jaukati sudeći, da se notnjo sam nehotice utopio, i nikako se nijesu mogli utješiti i za najviše njegova žena, jer su se premnogo pazili. Kad dođu kod cara, jave mu nesreću, koja im se u putu dogodila. Tada nastane tuga i plač u carskom dvoru za mnogo, i nigda se utješiti nijesu mogli. Njegove roditelje car primi i kod sebe ih uzdrži kao što je obećao bio. Nesretni zet carev sjedeći na ploči morskoj življaše o travici, koja bješe pri ploči prirasla, vas bješe već pocrnio, aljine na njemu izagnjile, da se ne mogaše poznati i ni od kuda žive duše, koja bi ga izbavila, dok srećom njegovom poslije petnaest dana i petnaest noći eto ti jednog starca na štapu pokraj mora đe ribu lovi. On ga odmah stane vikati i moliti, da ga na suho prenese. Starac mu se obeća: "Hoću" reče "ali da mi platiš." ""Od kud ću ti platiti" odgovori mu on, "kad ni haljine na sebi nemam."" "Ništa za to" starac odgovori; "evo ja imam pri sebi kalamar i pero, ako umiješ pisati da mi se potpišeš, od svega svoga, što bi i gda imao, da ćeš mi polovicu dati." On na to pristane sa svim srcem. Starac onda zagazi i dođe do njega, on mu se potpiše, a starac njega na suho prenese. Onda on od kuće do kuće, od sela do sela, go, bos, crn i gladan, dade mu neko gaće a neko košulju, samo što tijelo pokrije. Nakom trideset dana donese ga sreća u carev grad i pred carev dvor, te sjedne sa štapom u ruci pokraj vrata od dvora, a prsten vjenčani s imenom njegovijem i njegove žene a careve šćere još mu je na ruci stajao. U veče sluge careve prime ga u dvor i dadu mu što je iza njih ostalo da jede. Sjutridan pođe i sjedne ukraj vrata od carske bašče; ali dođe baščovan te ga otole oćera govoreći mu, da će sad car tuda proći sa svojom familjom. On se otole makne i opet sjedne u jedan kraj od bašče, dok evo ti cara gdje šeta s njegovom materom, a otac njegov sa caricom, a žena njegova s krvnikom njegovim, ministrom. Onim se još nije hotio otkriti, već oni šetajući prođu pokraj njega i dadu mu nekoliko novaca; ali na onoj ruci kojom je novce prihvatao, prsten je stajao, žena ga njegova ugleda, i ne mogući ni pomisliti daje on nje muž, reče mu: "Nu, daj mi ruku, da viđu prsten taj kakav je." Ministar, koji je do nje stajao, malo se ka i prepane i reče joj: "Odmakni se" veli "kako bi s ovom odrpanicom govorila?" Ali ga ona ne ćedne ni slušati, već uzme prsten i pozna ime nje i nje muža. Kako se njoj tada učinilo, kako li se srce bilo okamenilo, kad prsten ovaj viđe; ali se opet ustrpi i premuči. Kad dođu u dvor, kaže ona ocu svom, kako je prsten nje pokojnog muža poznala u prosjaka onoga što u bašči sjeđaše, "nego pošlji" reče "neka ga zovnu, da ga ispitamo, od kud je prsten oni u ruke njegove došao." Car odmah pošlje sluge, te prosjaka dovedu. Onda ga car počne ispitivati, od kud je, i kako se zove, i kako je prsten taj u ruke njegove došao. On se više ne mogaše uzdržavati da im se ne otkrije, već počne im redom kazivati, kako ga je ministar oni kad su bili u putu, preko broda u more bacio, i kako ga je sreća na jednu ploču blizu kraja nanijela, na kojoj je petnaest dana i petnaest noći živio o travi, koja je pri ploči prirasla bila, i nakom ovoliko dana kako ga je starac jedan otlen izbavio, "i evo" reče "Bog i moja pravica donese me opet mojim roditeljima i mojoj ljubi." Oni kad ovo čuše, onijeme od radosti, a pošto se malo razabraše, skoči car i zovne oca njegova i mater i kaže im, što se dogodilo od sina njihovoga. Ko bi sad mogao iskazati radost ovu, koja ih obuze, kad su se poznali, kako li veselje u tome dvoru postade! Odmah mu donesoše svijetlo i novo ođelo, izmiše ga p obukoše. Za toliko dana trajala je radost i veselje ne samo u njihovom dvoru, već po cijelom gradu, pjevalo se i veselilo, i njega za mladog cara okruniše. Car odmah zapovjedi, te onoga ministra uhvate i da ga zetu na volju da mu sudi. On mu sve oprosti, ne dade ga ni ubiti ni objesiti, već samo oćera ga izvan njihovog carstva, da više pod vlast njihovu ne pripada. Novi car počne carovati, kad nakom malo dana njegova vladanja, evo ti mu onoga starca, koji ga je iz mora izbavio, nosi oni potpis što mu je potpisao, da će mu kad god bi što imao, od svega polovinu dati. Došavši starac u dvor, zamoli sluge da ga pred cara puste. Sluge uljezu k caru i kažu mu, da jedan starac želi k njemu uljesti. Car dopusti, i starac uljezavši pokloni mu se i poljubi mu ruku i metne mu kartu na koljeno. Car uzme i pročativši je reče mu: "Dobro, starče moj, sjedi, ja sam danas car, ali da sam i prosjak, ja ću riječ moju i potpis moj potvrditi; već pričekaj, da počnemo dijeliti. Car iznese knjigu i počnu prvo gradove dijeliti: "Ovaj" reče "meni, ovaj tebi" pišući sve na kartu, doklen sve podijele od najvišega grada do najmanje kućerice. Starac uzme svoju polovinu zapisanu svu u karti, i pokloni je opet caru govoreći: "Na, nijesam ja starac, čoek zemaljski; već sam ja anđeo Božij, kojino sam poslan bio od Boga, da tebe iz mora izbavim za tvoja dobra đela, koja si do sad pred Bogom učinio. Već caruj i uživaj, da ti bude dugovječno." Anđela nestane, a on ostane sretno vladajući.

15
Careva kći i svinjarče.

Bio jedan car pa imao kćer, koja je imala na sebi tri belege: na čelu kao zvezdu, na prsima kao sunce, na kolenu kao mesec. Kad doraste do udaje, rekne ocu, da ne će ni za koga poći koji njene belege ne pogodi, a koji pogodi, za onoga će poći, da bi bio najveći siromah ili prosjak. Kad se to razglasi po svetu, stanu je prositi mnogi carevi i kraljevi, ali ona nije htela poći ni za jednoga, jer ni jedan nije mogao pogoditi njezinih belega. Jednom ona iziđe s dvorkinjama u šetnju, i naiđe u polju na jednoga siromaška dečka gde čuva jednu krmaču i troje praščića, koji su u isti mah krmaču sisali. Kad careva kći vidi praščiće, vrlo joj omile, pa se otisne od drugih devojaka i otide k svinjarčetu, koje je malo dalje od krmače stajalo, i zapita ga: "Hoćeš li mi da ti jedno prasence ispod svoje krmače?" A svinjarče odgovori: "Hoću, gospođo." Ona ga upita: "Po što?" A on odgovori: "Ne ištem ništa, samo da otkriješ lice da te vidim." Careva kći onda otkrije svoje lice i ne sećajući se belege, a on joj opazi belegu na čelu, pa onda uhvati jedno prase i da joj, ona uzme prase i radosna otide kući s ostalim devojkama. Kad u veče dete otera kući krmaču i dvoje prasaca, otac napadne nanj i stane ga karati: "Gde ti je prase, ubio tamo njega Bog! Ja gledam da zapatim, a ti rašćerdavaš." Dete nije htelo kazati, kome je prase dalo, nego reče, da je zaspalo, te praseta nestalo. Careva kći otišavši kući, odmah pokaže prase ocu i materi, i ono njima obadvoma omili, jer je bilo vrlo lepo, pa reknu kćeri, da bi dobro bilo, kad bi mogla dobiti još jedno, a ona mu odgovori, da ima još dvoje. Te tako sutradan digne se opet s dvorkinjama, i otide k svinjarčetu, i zaište u njega još jedno prase. A svinjarče joj kaže, da će joj dati prase, ali da mu da da joj vidi grudi. Ona odmah razdrlji prsi, a on kad joj vidi na prsima belegu, da joj i drugo prase. Careva kći uzme prase pa vesela otide kući, a svinjarče s krmačom i jednim prasetom opet svojoj, i otac ga za drugo prase još većma iskara Treći dan dođe careva kći na ono isto mesto, i zaište od svinjarčeta i treće prase. On joj obeća dati, samo da se otkrije do kolena, da joj vidi kolena. Ona se otkrije, a on kad opazi na kolenu belegu, da joj i treće prase. Onda careva kći otiđe i s trećim prasetom svojoj kući, a svinjarče sa samom krmačom opet svojoj, i sad se i otac i mati još većma rasrde, i tako ga iskaraju i izruže, da jedva bez boja ostane. Posle nekoga vremena reče svinjarče materi, da mu umesi jednu pogaču i ispeče jedno pile i da mu natoči čuturu vina i da struk bosiljka. Mati mu to sve pripravi i spremi u torbu. On uzme torbu na rame pa pođe i na polasku reče materi "Idem, majko, da i ja pogađam carevoj devojci belege; ne bi li Bog dao da pogodim!" Mati mu na to odgovori: "Jaoj, moj sinko, nema te sreće u nas." A on joj opet reče: "Ja se nadam majko, ako Bog da." I tako se digne i dođe u carev dvor, kad tamo, a to došao i jedan Turčin da pogađa. Kad ih izvedu k devojci da pogađaju, reče Turčin svinjarčetu: "Ded sinovče ti prvi govori, a ja znam šta ću govoriti " Onda svinjarče začne govoriti: "Devojko, jeli ti na čelu zvezda?" Tek što on to izusti, a Turčin mu u reč: "Valaj baš smo u jednoj misli." Devojka se otkrije pa reče dečku: "E, to si pogodio; sad kazuj šta imam na grudima." Dečko odgovori: "Imaš sunce." A Turčin se odmah utakne: "Valaj i bila, baš sam to hteo da izreknem." Careva devojka otkrije i grudi pa reče dečku: "I to si pogodio; kazuj još šta imam na kolenu. ' Dečko odgovori: "Imaš mesec." A Turčin: "Moje mi vjere, sinovče, šta ćemo nas dvojica sad? Ja sam to sve znao." Onda se svi uzbune šta će činiti: devojka je volela za Turčina, jer je bio lep momak i gosposki odeven, a svinjarče u siromaškim haljinama. Najposle narede da obojica prenoće s devojkom, pa kome nađu ujutru devojku okrenutu, onoga da bude. Kad nastane noć i oni legnu spavati, a devojka se okrene Turčinu. Onda dečko ustane pa iziđe na polje, a devojka zapovedi Turčinu: "Idi brže i ti za njim, pa štogod on uzradi, ono radi i ti." Dečko izišavši na polje, čučne u mraku, pa izvadi iz torbe pogaču i pečeno pile i čuturu s vinom pa stane jesti i piti. Turčinu se kroz pomrčinu učini da dečko radi onaj posao koji cara s konja stera, pa i on čučne i jedva se s velikim natezanjem oneredi. U tom čujući Turčin da dete nešto jede i mlješte, pomisli da ono jede svoju nečist, pa stane i on jesti svoju. Svinjarče kad se najede i napije, uzme onaj struk bosiljka, pa se stane trti njime po licu, a Turčin pomisli da se ono maže svojom nečišću pa uzme i on od svoje što još nije bio pojeo, te se dobro umaže po obrazu. Posle uđu obojica k devojci, i legnu uza nju, jedan s jedne, drugi s druge strane. Devojka se opet okrene Turčinu, ali od smrada i gada nije mogla trpeti, nego se odmah okrene svinjarčetu koje je mirisalo na bosiljak, i tako ujutru nađu devojku okrenutu k svinjarčetu. Svinjarče posle ostane onde kao carski zet, i dovede k sebi oca i mater, te su živeli sretno do svoga veka.

16
Sunčareva majka.

Bijaše bređa jedna žena, pa usni da svake neđelje po jedan dan ima jednoničiti doklen rodi: ako li to ne uščini, da će se u njoj provrći dijete u što drugo. Ona ovo posluša, ali nehotice zaboravi jedan dan jednoničiti, nego nešto malo izjede, te kad dođe vrijeme do rođenja, rodi struk bosioka mnogo lijep i preko mjere mirisan. Ova je žena gojila ovi struk bosilja, i oglasi se zanj po cijelom svijetu, dok negđe u svijetu čuje sin nekakvoga cara, pa pođe u kuću one žene. Kad carev sin viđe ovi struk bosioka, omilje mu vrlo i zamoli mater njegovu da mu ga daruje ili za dobru platu proda; ali ova ne šćedne nikako govoreći: "Da mi daš polovinu očine carevine zanj, ne bih ti ga dala." Čujući ovo carev sluga, prišapti svome gospodaru, carevu sinu, da ništa ne zbori, da će joj ga on ukrasti, te tako i bude: nekako ga ukrade i carevu sinu odnese a ovi njega dobro daruje i obeseli se, pa zatvori struk bosioka u kamaru, a sjutradan učita veliki objed i sazove mnoge svoje prijatelje na pir da im pokaže ovi struk bosioka. Kad objed bude gotov, pođu sluge te jave gospodaru da je sve gotovo, ali kad se vrate, nađu sve pečenje i varivo iskotrljano kroz kužinu i sve prosuto tamo amo. Kad sluge to vide, jave brže carevu sinu, a on videći zlu i goru, poruči gostima da ne dolaze, nego ih pozove kao sjutra, te tako i bude. Sutradan kad bude sve spravno, i sluge pođu da jave gospodaru, opet nešto sve rasprša u kužini, prospe jela zgotovljena i polomi sudove. Začude se sluge pa i sami carev sin, te naredi da se treći dan treći objed pripravi, i postavi straže da vide kroz vrata ko to radi. Pošto objed bude gotov, izidu svi iz kamare i stanu virjeti ko će doći; kad li tamo šta je! đevojka zlatnijeh kosa, te oni čuvaduri jednak skoče i u kužinu utrče te je uhvate i dozovu careva sina. Kad je carev sin vidi, začudi se i obraduje, pa je zapita otkuda ona u kužinu, a ona se prepade i ispoviđe mu na tajno da je ona oni struk bosioka što ga on goji i u kamari miriše, pa da je mišljela da se on pripravljajući one objede ženi i da joj je žao bilo, jer se nadala da ne će druge nego nju vjenčati. Car čujući to i videći prekolijepu đevojku obraduje se i obeća joj da će je vjenčati, samo ako se po zakonu Hristovu pokrsti, i ona mu se obeća da hoće. U toliko dođe nekaka potreba da carev sin ide na vojsku, i ne mogaše mu se ionako nego da ide. Na polasku prizove svoju milu pa joj reče: "Ja idem na vojsku, i tebe s velikom ranom na srcu ostavljam, nego ti se molim da se ti opet prometneš u struk bosioka dok se ja vratim, i da se nikome ne pokažeš, ako bi ko u ovu moju kamaru dolazio; a evo ovđen ovo malo zvonce, kad se ja, ako bo! da, vratim, i kad u ovo zvonce zakucnem, ti se provrzi kakva si danas." On pođe, i tek što se s njom poljubi, prometnu se ona u bosiok. Dvije careva sina ljubaznice, videći da je carev sin prestao k njima dolaziti, dosjete se jadu, da je kakvu drugu đevojku k sebi dobavio a njih zaboravio, pa se dogovore da navalice pođu u kamaru đe carev sin leži. Kad uljezu, ništa drugo ne vide nego haljine, postelju i još što što careva sina kroz kamaru i ovi struk bosioka; ali se ništa ne dosjete. Obijajući kroz kamaru tamo amo, eda se nije kakva đevojka đe sakrila, ugledaju i ono malo zvonce, te jedna od njih tako ga zlaradičke u ruke uzme, te zvonce zazvoni. Žalosna zlatnokosa misleći da je ono carev sin što zakuca, na jedan put se prometnu đevojkom i među one dvije iznenada stade. Pošto ih viđe, a ove dvije nju, začudiše se, i ove potonje dvije dosjete se, te spopanu jadnicu i zakolju, pa je mrtvu u goru ponesu. U večer sluga careva sina noseći večeru đevojci, ne nađe struk bosioka, nego po kamari strašnu krv; dosjeti se svome zlu i bojeći se, da ga carev sin ne smakne, pobježe iz grada onoga. Prolazeći jedna baba onom gorom naiđe na đevojku bez glave a glava kod nje, pa joj se ražali videći onaku mladicu, te stane brati nekakovijeh trava i oživi je. A ova je baba bila sunčareva majka. Kad ona sirota oživlje i viđe da je u gori, zagrli babu i nikada se od nje odvojiti ne hoćaše. Ali joj baba reče: "Ti, šćerce moja, hajde s Bogom kuda znaš, ja nijesam kadra ni sama sebe hraniti, ja sam siromašna bez nigđe nikoga, a ti si mlada i zelena, pa kako ti Bog da." Odgovori joj ona: "Ne, za Boga tako! ti si mene oživljela, i ja sam tebe dužna do smrti ljubiti, a lasno ćemo življeti: ja ću prodavati moje zlatne kose pa i sebe i tebe hraniti, a kad sve kose prodam, ondar ću travu po gori brati pa tebe hraniti." Na ovo baba pristane, te sjutradan ova đevojka odreže bič kose zlatne i pošlje babu na pazar, govoreći da ga ne da za manje od sto zlatnijeh cekina. Pođe baba u oni isti grad đe je carev sin bio, koji se već s vojske vratio i vas grad u korotu stavio za smrt svoje ljubavnice. Baba tamo amo hodajući, sreća je nanese na careva sina, pa ga upita, hoće li kupiti ovi bič zlatne kose. Kad carev sin vidi, vas umre od čuda, dosjeti se da je ovo kosa njegove drage, pak uhvati babu i upita, otkuda joj ova zlatna kosa. Baba se prepane i kaže sve. Ondar on brže bolje uzjaše na konja a na drugoga uzjaše babu, te s njom u ono selo đe baba živi. Kad tamo, upazi đevojku đe plače i nariče svoga dragoga. On pritrči k njoj te se tu ižljube, pa ondar s njom i s babom doma. Pošto je car upita, i ona pripovjedi sve šta joj se dogodilo, on naredi te one dvije proklete đevojke pogube, a šnjome se po zakonu vjenča, i babu do smrti kao svoju mater drži i po smrti carski ukopa.

17
Lijek od mađija.

Imaše nekakav car jedinka sina, koji mu već do oružja dorastao bješe, pa šetajući jedan dan nastupi na mađije, oboli i klijenit ostane savrtijeh noga i ruka. Car koji svoga sina milovaše više nego svoju dušu, đegođ je bio koji ljekar u svijetu, nanj je dovodio i obećavao polovinu carstva, ako ga koji izliječi, ali sve zafajdu; dok jednu noć u snu dođe mu nekaka đevojka i reče mu: "Ti, čestiti care, zaludu sve trošiš okolo svoga sina, i zafajdu si obećavao polovinu carstva svojega ko ti ga izliječi, moja ti ga je majka zamađijala, nego dobavi oči od zmaja, srce od aždahe i zmiju krilaticu uhvaćenu između gospođa, pa svari u jednome loncu neomrčenu a u vodi nenačetoj, od đevojke samohrane a na vatru samotvoru, pa neka za tri jutra popije na šte srca iz molitvene čaše, ondar će ti ozdraviti i mene vjenčati." Prene se iza sna car i jedva čekaše, doklen mu dan dođe, ali ne nađe nikoga ko će mu sve ovo dobaviti, i ako je zaludu obećavao po carstva svojega ko mu sve ovo donese. Najposlije jedan mladić obeća mu se ako mu da šćer za ljubovcu, i car mu bez odgovora obeća. Ovi mladić imaše čudotvorni prsten, te s njime kroza svijet, nađe aždaju, pa kad se viđeše, ona put njega da ga proždere, a on put nje da je ufati. Kad se sastadoše, izvadi on oni prsten (a noć bijaše), zasja se jezero i planina od njega te joj zaslijepi oči, izvadi andžar, zakla je i srce iz nje izvadi. Sad na čudu kako će naći zmaja, ali ču da ih ima u najvisočijim gorama i da lete ispod oblaka, pa kad sunce zapadne, i oni slete i počinu po vrhovima planina, te on tamo i čekaše kad će se sunce smiriti, dok evo ti jedan zmaj doleće i leže u jednu šumu, te ovi mladić šumke prikuči mu se i pušta oganj plavetan iz prstena te mu sažeže krila i oči zaslijepi, pa brže bolje malom škopicom izvadi mu oči. Poslije toga pođe da traži zmiju krilaticu, i kažu mu da je nju lako ufatiti, ma samo u oni trem kad se sunce pomoli iza planina, jer ona u sunce pogleda, i doklen sunce dobro koplje ne oskoči, slijepa stoji. Tako on preži kad će sunce izaći, i srećom nabasa na jednu, ufati je i prikolje i šnjom u torbicu pa put za uši te k caru. Car se obeseli, i dobavi lonac neomrčen, vode nenačete i đevojku samohranu, no nema ognja samotvora. Ali ovi mladić okrene okolo ognjišta s prstenom tri puta i izniče oganj, te svariše u loncu oči od zmaja, srce od aždaje i zmaju krilaticu i dadoše da pije carev sin za tri jutra iz molitvene čaše, te prebolje i ozdravi. Car dade onomu mladiću svoju kćer za ženu, i u jedan dan oženi sina onom đevojkom koja mu je na san dolazila i odmah mu se javila, kako mu je sin ozdravio, i udade šćer, te tako steče sina, nevjestu i zeta hvaleći Gospoda Boga, koji može kad hoće.

18.
Biberče.

Bila žena nerotkinja, pa molila Boga da joj da da rodi, makar bilo dete kao biberovo zrno. Bog joj dade po želji, te rodi muško dete kao biberovo zrno. Iz početka u radosti nije marila što je tolišno dete rodila, ali posle dođe joj na žao gledajući drugu decu koja su se s njezinim rodila gde narastoše na ženidbu i udadbu, a njezino ostalo kao biberovo zrno. Onda okrene u plač i jauk svaki dan. Jedan put dođe joj u san neko i kaže da ne plače više, biće njen sin veliki kao jablan. Iza toga sna ostane vesela, ali ne zadugo, jer malo po tom dođe joj sin i reče da mora ići kud mu je u snu rečeno; i tako on ode a mati ostane plačući. Išavši on zadugo dođe u jedan carski dvor pa uđe u bašču, kad tamo – carska kći sedi pod jednim drvetom i plače. On joj nazove pomoz Bog i zapita je, za što plače, a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim seđaše, rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedio da čuva, ali dođe ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve tri jabuke jednu po jednu, te sad nesme ocu da kaže, a otac sazvao sutra silne goste da im pokaže šta mu je Bog dao. On joj kaže da ućuti, on će joj sve tri jabuke od ale doneti, samo da mu da dve svoje sluge da idu s njim. Po tom on kupi jednu ovcu i zaklavši je sva četiri čerega metne u torbu a ostalo baci pa ponesavši i jedno uže ode sa slugama iza grada na jezero, i onde digne jedan kamen pa reče slugama, da ga na užetu spuste dole, pa kad zadrma uže, da ga vuku gore. Tako ga sluge spuste, kad tamo – lepa bašča i kuća, kad uđe u kuću, a to ala sedi kod vatre i u velikom kazanu nešto vari. Ala kako ga ugleda, skoči nanj, a on joj brže baci jedan čereg mesa; dok se ona sagnu i uze meso, on ukrade jednu jabuku; ala opet na njega nasrne, a on joj baci drugi čereg pa uzme i drugu jabuku, kad ala onaj čereg proguta, ona opet na njega nasrne, a on joj baci treći pa uzme i treću jabuku; kad ala četvrtom na njega nasrnu, on joj baci i četvrti čereg, pa bježi natrag, i tek da se uhvati za uže, a ala ispadne na polje, a on brže odseče od svoje noge mesa pa joj baci i zadrma za uže, te ga izvuku gore. Potom preda carskoj kćeri jabuke pa ode. Malo vreme zatim prođe, a ala počne svaki dan gore izlaziti, te je svaki dan jela po jednu devojku koju su joj morali iz grada slati redom, tako dođe red i na carevu kćer, koja je bila isprošena. Otac i mati i sva gospoda isprate je do jezera, i onde izgrlivši se s njom i izljubivši otac i mati vrate se kukajući, a ona ostane sama da čeka alu. Čekajući tako stane se moliti Bogu, da joj pošlje Biberče, koje joj jabuke od ale donelo, da je sad izbavi. U tom Biberče dođe u grad, a grad sav u crno zavijen. Kad on zapita što je, i oni mu kažu, on brže na jezero i nađe carevu kćer gde sedi i plače, pa je zapita, hoće li poći za njega, ako je od ale izbavi. Ona reče: "Hoću, ali ti me ne možeš izbaviti; jedan je samo koji bi mogao, ali toga nema." "A koji je taj?" zapita on, a ona odgovori: "Istina da je mali kao biberovo zrno, al' on bi mene izbavio." Biberče se nasmeje i reče joj da je Biberče sad veliki momak, i da je došao da je izbavi. Ona se začudi i kad vidi prsten što mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, osvedoči se da je on baš. Onda joj on kaže da ga malo pobište, i ako zaspi da ga probudi, kad se jezero zadrma. On legne njoj na krilo i ona ga počne biskati, te on zaspi, kad u jedan put jezero se zanjiha, a ona počne plakati, i suza kane njemu na obraz, a on se trgne, uzme mač i stane da čeka alu. U tom eto ti ale sa devet glava, on je dočeka i odseče joj jednu glavu, a ala juriš na njega, a on joj odseče i drugu, i tako svih devet. Po tom zaište od devojke maramu pa povadi svih jezika devet i veže u maramu, a devojci kaže da nikom ne kazuje ko je je izbavio, on će već doći kad bude vreme, pa onda ode. Kad i devojka pođe kući, srete je njen mladoženja i kaže joj: ako ne će kazati da je je on izbavio, da će je ubiti, pa joj je sve jedno. Ona se razmisli, i opominjući se šta joj je Biberče kazalo, da će doći kad bude vreme, obeća da će kazati da je je on izbavio. Mladoženja se vrati te ponese za svedočanstvo svih devet osečeni glava. Kad ona dođe s njim svome ocu i materi, nije se moglo znati koga većma grle i ljube, nju ili njega, i naume, odmah da ih venčaju, ali se ona načini bolesna. Kad prođa nekoliko dana, eto ti Biberčeta, i kaže da je on izbavio devojku. Sad car kome će da veruje? devojka ne sme da kaže, onaj preti da će je ubiti; te car naredi da im sud sudi. Kad iziđu na sud, sud reče: ko ima svedočanstvo, onoga je devojka. Kad onaj iznese glave a ovaj jezike, opet sud ne zna, kome će da veruje, jer onaj kaže da nije glave odmah posekao nego potrčao s devojkom k ocu, a kad ovaj iznese devojačku maramu, on kaže da je devojka maramu od straha izgubila. Onda car reče, da u jutru idu oba u crkvu na molitvu, tamo će biti i devojka, pa ko pre dođe, njegova je. Biberče nije htelo ići, dok ne zazvoni, a onaj se digne u ponoći, ali čim korači u crkvu, provali se pod njim zemlja i sav se iseče na noževe. Onda devojka upali sveću i sedne kod jame da čeka suđenoga. Kad udari zvono, eto ti Biberčeta. Onda car vidi ko je prav, i venča svoju kćer za Biberče. Po tom Biberče ## svojoj materi da vidi da je on veliki.

19.
Carev zet i krilata baba.

Otac i majka imali sina, pa ovaj usnio da je postao carev zet. U jutru kad se razbudi, kaže ocu i majci daje nešto vrlo lijepo usnio. Otac i majka zapitaju ga šta je usnio, a on im odgovori: "Vala neću da vam kažem." Onda ga otac i majka dobro izšibaju i nazovu ga inatom pa ga oteraju. Ovaj siroma što će, kud će, te na drum. Na ovom je drumu zadugo stajao i plakao, dok evo ti carskog tatarina pa mu kaže: "Pomozi Bog, dijete!" A ovaj mu odgovori: "Bog ti pomogao! kako si? šta radiš?" "Fala Bogu, zdravo, kako si ti? a šta ti je te plačeš?" a ovaj mu odgovori: "E moj brate, usnio sam jedan san pa me teraše otac i majka da im kažem, a ja nešćeh, zato me izbiše i kazaše mi da sam inat, pa me oćeraše." "E dobro", reče tatarin, "kad nisi šćeo njima kazati, a ti kaži meni, ja sam carski čovek, pa ću caru kazati, i ako bude što dobro može i za tebe lijepo biti." A ovaj mu odgovori: "Makar da si i sam car, ja ti kazati neću." Tatarin otide, no čim caru dođe, odmah mu sve kaže, kako je jednog dečka na putu našao i što je s njim razgovarao. Onda car pošalje drugog svog čoveka, te ovog junošu nađe i pred cara dovede. Sad ga upita car, šta je usnio, a ovaj mu odgovori: "Neću da ti kažem." A car mu reče: "Znaš li ti, ko sam ja, i da sam ja car, pa ako meni ne kažeš, ja ću te objesiti!" A junoša mu odgovori: "Vala ako si baš i car, ja ti opet neću kazati." Sad ga car zatvori u jednu sobu do koje je bila jedna velika soba, gdje je bila carska kćer u kavezu. Ovaj je siroma poslije domišljao se, što će i kako će, kad u veče, moj brate! ali negdje zveckaju viljuške i kašike, junoša usamljen razgledaše, gdje je duvar slab, da ga kako prokopa i vidi, šta je u drugoj sobi i što se u njoj čuje. Kad li, moj brate, prokopa, ali tamo carska kćer zaspala pa joj više glave gori svijeća šarena a niže nogu bijela, okolo nje spavaju sluškinje a na astalu svega dosta. Ovaj se onda polagano provuče kroz duvar i prikrade ka astalu, pa na ovom šta nađe, sve pojede i popije, pa onda onu šarenu svijeću iznad glave promijeni pod noge a onu bijelu ispod nogu metne više glave, pa onda otide na svoje mjesto a onu provalu tako zazida, da se nikako nije moglo znati da je duvar kvaren. Kad se u jutru carska kćer razbudi, vidi svijeće promijenjene a astal u svemu prazan, onda stane vikati na sluškinje govoreći, da su to one učinile. One se kleše, da to nijesu učinile, ali carska kćer to ne vjerova. Sad carska kćer pošlje ocu svom prošenije, da u dvoranu noću sve neko dolazi i s astala pite i sve ostalo pojede i popije, i da sluškinjama zapovijedi, da se ne usude više svijeće mijenjati. Car joj učini po molbi, ali pri svem tom carska kćer opet podozrijevaše na sluškinje. Da bi dakle i u snu viđela i onoga, koji sve sa astala pojede i popije a poslije svijeće joj mijenja, uvatila, namaže oči nekakvom travom, koja i u snu daje vid, pa onda zaspi poslije večere. Pošto prođe dva tri sahata noći, a junoša opet provali zid i uđe u sobu te sve sa astala pojede i popije, pa onda uzme šarenu svijeću iznad glave, te je metne pod noge, a ovu bijelu ispod nogu više glave, pa pođe da ide. U tome mahu uvati ga carska kćer za ruku, no kad vidi, kakvi je prekrasan mladić, onda ga ispita, ko je i šta je i odkuda je u ovu apsanu doveden i zašto, pa potom mu kaže, nek se opet u svoju sobu vrati. U jutru kad svane, poruči carska kćer ocu, da još toliko jela i pića pošalje dokazujući mu, kako su joj sluškinje gladne. Car i to učini, i tako se od sad ranjaše i zadovoljavaše junoša sa ovom ljepotom djevojkom dotle, dok carski ferman ne izide, da je kćer njegova punoljetna i da će je udati. Kad ovo dozna carska kćer, onda ona piše svom ocu i kaže mu, da ona ni za koga drugog veće poći no za onog junaka, koji džilitom bedeme njinog grada prebaci. Razumjevši ovo car pozove sve svoje velikaše, vezire i paše i zapovjedi im, da svaki svog sina povede u prvi petak. Kad ovi dođu i svoje sinove dovedu, onda car izvede svoju kćer i sa njom iznese džilit, pa onda po želji svoje kćeri zapovjedi, da koji misli i želi biti carev zet, baca džilit i bedeme grada prebacuje. U ovom junaštvu svi su se nadmetali, ali badava ni jedan ne može ni na pola dobaciti. Kad to vidi carska kćer, onda zamoli svog oca, da onog roba, kojeg je prije tri godina dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće, izvede, i da ogleda njegovo junaštvo. Čuvši ovo car mnogo se udivi i kaže, da je taj rob jošt prije tri godine tu zatvoren i da je on za njega i zaboravio, i misli, da je on davno istrunuo. Potom dade istog roba izvesti i začudi se vrlo, kad ga ugleda, kako je krasan mladić, te mu se odmah vrlo dopadne i omili. Sad mu daje džilit i zapovjedi, da ogleda, može li bedeme prebaciti. Ostala pak velika gospoda i njini sinovi smijahu se i potprdivahu govoreći: "Ho! ho! jadan ti je, da on prebaci bedeme gradske, kad sinovi Muhamedovi ne mogu." No ovo njino smijanje preokrene se u žalost, kad viđeše, da ovaj junoša trideset aršina preko svih bedema dalje prebaci džilit i do polovine ga zaćera u jedan veliki kamen. Sad car videći ovakovog dobrog junaka i nemareći, što je on rob bio i od niskog roda, pozdravi ga linom muširom i potom dade mu svoju ljubaznu i prekrasnu kćer za ženu a uz nju mnogo dara i blaga mu pokloni. Kad vide ovo vezirski sinovi, jako im bude krivo i vrlo mu pozavide, i da bi na koji način od ovog junoše carsku kćer oduzeti mogli, naume šnjime se opkladiti, da vezirski sinovi u prvi idući petak spreme večeru za hiljadu ljudi a da carski zet povede svoju ženu i hiljadu ljudi na zijafet, pa ako sve ovo što vezirski sinovi budu spremili, ljudi ne pojedu, da carski zet njima ustupi svoju ženu i svu pratnju. Na ovo obje strane pristanu i još se pismeno obvežu. Kad prispije vrijeme, u koje je trebalo poći, onda carski zet pozove družinu, no ne dođe mu više nego devet stotina devedeset i pet ljudi. Sad carski zet uzme ovijeh devet stotina i devedeset i pet ljudi i svoju ženu, pa se krene na put. Idući tako nađe jednog čoeka koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji, i tako stajaše. Sad mu carski zet reče: "Pomozi Bog, brate!" a on mu odgovori: "Bog ti pomogao!" "A šta tu radiš?""Vala ništa ,tek besposlen, pa slušam kako trava raste." Kad ovo ču carski zet a on mu reče: "Bi li ti, brate, pošao sa mnom u družinu? mene zovu vezirski sinovi na zijafet, pa bi i tebi bilo lijepo." A ovaj mu odgovori, da hoće, i tako carski zet dobije devet stotina i devedeset i šest ljudi. Idući dalje nađe drugog čoeka, koji ukočen na putu stojaše i na sve se strane obziraše. Upita ga carski zet, šta on ovdje radi i šta iščekuje, i ovaj mu odgovori, da se je opkladio sa ticom da ona leti a on da trči "pa evo" reče, "tri sahata kako sam ovdje zaišao, a tice jošt nema." Začudi se carski zet ovakovoj brzini, pa ga upita: "A bi li ti, brate, pošao sa linom u družinu? mene vezirski sinovi zovu na zijafet, pa će i tebi biti lijepo "Ovaj se obeća i pođe, i tako carski zet dobi devet stotina devedeset i sedam ljudi. Idući još dalje opazi trećeg čoeka, koji u nebo gledaše, i upita ga, što u nebo gleda i šta od tuda izgleda, a ovaj mu kaže, da je bacio džilit u nebo, "i evo" reče, "tri sahata ga čekam da pane, pa ga ne ima." Carski zet pozove i ovog, te i taj šnjim pođe, i tako dobije devet stotina i devedeset i osam druga. Idući sa društvom dalje jedan sahat, opazi opet jednog čoeka na putu, koji bijaše zakuvao kazan od trista oka kačamaka, i za doručak mu ne bilo dosta, te uzeo kuplaču pa po kazanu loit struguće, nazove mu pomozi Bog, a ovaj mu odgovori: "Bog ti pomogao!" "A šta tu radiš?" "Vala," reče "ništa, bijah napravio malo za doručak, pa da bijaše jošt, mogaše te poarčiti." Ponudi i ovog da šnjim pođe, a ovaj rado pristane, i tako carski zet dobije devet stotina i devedeset i devet druga. Sa ovom družinom idući dalje nađe petog čoeka, ovaj bijaše popio jedno veliko jezero vode, pa stao na sredini te seiri, kako se ribe praćakaju. Nazove mu pomozi Bog, a ovaj mu odgovori: "Bog ti pomogao!""A šta tu radiš?" reče mu carski zet: "Vala ništa, jutros malo podoručkovah, pa se ovdje svratih na ovu vodicu, te malo pijnuh i gledam kako se ovi crvići sickaju bez vode. "Ponudi i ovog, da s njim pođe, a ovaj jedva dočeka, i tako carski zet dobije hiljadu drugara, pa šnjima u mjesto. Kad tamo dođu, onda odsjednu konje, pa se malo odmore, a vezirski sinovi spremili večeru i svega dosta – jela i pića, da i četiri hiljade ljudi pojelo i popilo ne bi. Sad carski zet pošalje onog što je trista oka kačamaka pojeo za doručak pa mu ne bilo dosta, i kaže mu da ogleda jelo i piće i vidi kako je. Ovaj otide tamo pa uzme kuplaču te od oranije do kazana, od kazana do oranije, ondale kusni, ondale srkni, dok sve ostavi prazno, pa poslije i sve piće popije i dođe carskom zetu pa mu kaže, da je on sam večeru svu pojeo i da mu još nije dosta. Kad ovo vidi carski zet, onda pozove vezirske sinove i poište njine žene da mu dadu. Ovi ga stanu moliti, da im po ugovoru prvom ne uzima žene, već da jošt njemu opkladu učine, pa ako carski zet i ovu dobije, onda da mu dadu svoje tri žene i sve imanje. Na ovo carski zet pristane i tako se opklade, da oni užare peć što bolje mogu, a carski zet da nađe jednog čoeka od svoje pratnje i u onako zažarenu peć bace, pa ako ne izgori, da mu dadu svoje tri žene i sve imanje: ako li sagori, onda da carski zet njima dade svoju ženu i svu pratnju. Kad ovi zažare peć, onda carski zet reče ovome što je popio jezero vode, da ide i skoči u peć, a ovaj odmah uskoči u peć pa bljune iz sebe silnu vodu i žar pogasi, pa onda stane pevati: "U careva zeta sad će da bude četiri žene: naša je opklada! naša je pobjeda!" Videći vezirski sinovi da i ovom opkladom ne mogoše ništa dobiti, uplaše se žestoko pa umole carskog zeta, te im odobri još jednu opkladu, pa mu onda rekoše da oni imaju krilatu babu, a carski zet nek nađe u svojoj družini jednog brzog čoeka, pa neka on trči nogama, a baba neka leti, i koje prije sa izvorca ispod te i te planine vode donese, onoga da je opklada. Onda carski zet poviče: "Dajte mi iz družine onog čoeka koji se bio sa ticom opkladio, da on trči, a tica da leti, pa tri sahata prije tice dođe." Kad ovaj čoek dođe, onda mu vezirski sinovi dadu jednu testiju a krilatoj babi tikvicu. Baba poleti, a ova poteci, dok pre babe dođe te vodu natoči. Taman natoči testiju, a baba doleti pa ga prevari te mu uzme punu testiju a uklepa u ruke praznu tikvicu, pa poleti što brže može natrag, dok ovaj tikvicu natoči, baba daleko izmakla: ali onaj što čuje kako trava raste, odmah opazi šum babinijeh krila pa dotrči i kaže carskom zetu: "Baba prevarila našeg čoeka, uzela mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo baba đe je izmakla i sad će biti tu: ja čujem već kako leti." Onda carski zet pozove onog što je bacio džilit u nebo i tri sahata čekao da padne pa ga još nema, te ovaj ugleda babu pa potegne džilitom u oblake te babu u prsi, baba mrtva na zemlju padne, a čoek stiže i donese vodu. Sad carski zet uzme tri žene vezirskijeh sinova i sve njino blago, pa sa svojom ženom vezirskim snahama i pratnjom dođe zdravo i veselo svom dvoru, gdje poživi zadovoljno do svoga vijeka.

20
Sveti Sava i đavo.

Pošao sveti Sava preko jedne planine pa srete đavola. Kad ga đavo ugleda, uplaši se i šćedne da pobjegne, ali ne mogne, pa se sada sretnu na putu. Sveti Sava rekne đavolu: "Pomozi Bog!" a ovaj odgovori: "Nije ti za tim stalo." "Kako si?" reče sveti Sava, a đavo mu odgovori: "Šta je tebi briga kako sam?" "Kuda hoćeš?" upita ga sveti Sava, a ovaj odgovori: "Ni za tim ti nije stalo." "Šta bi radio?" reče sveti Sava; a ovaj mu odgovori: "Radio bi baštovanluk, kad bi imao mršave zemlje i takog ortaka." Onda sveta Sava kaže đavolu: "Čuješ, pobratime, baš ako hoćeš da radiš baštovanluk, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo, kako ćemo i šta najprije raditi i sijati i ko će sjeme nabavljati." A đavo mu odgovori: "Vala, ako me i mrzi s tobom raditi i opet ti se pokoriti neću, ali samo hoću da načinim ugovor pa da otpočnemo raditi." Sad se dogovore da posade najprije mrki luk; ovo i učine. Kad luk počne da raste, došao bi đavo pa gledao kako su lijepa i dobra perja u luka, a ne gledaše šta je u zemlji. Kad luk u najvećoj snazi bude, onda sveti Sava pozove đavola, te dođoše. E reče sad sveti Sava đavolu: "Pola je moje a pola tvoje, pa biraj sam koje voliš." Videći đavo silna pera u luka prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono što je u zemlji. Kad luk stane zreti, dolažaše đavo počesto da ga obiđe, ali mu ne bijaše milo kad vidi da pera trunu i suše se. Luk sazri, pera sva uvenu, a sveti Sava povadi luk i odnese ga. Ovo đavola vrlo ožalosti pa se riješi te jošt jedan ugovor sa svetijem Savom učini, da posiju i posade kupus, pa đavo reče: "Ja ću ono što je u zemlji, a ti ono što je na zemlji" i tako bude. Kupus, moj brate, posade i ovaj sve rastijaše više i razvijaše svoj list, dok se i glavice ukažu. Videći ovo đavo mišljaše: kad je ovolika čvonta na zemlji, to kolika mora biti u zemlji, pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe te kupus posiječe a đavolu ostavi korenje. Malo za tijem evo ti i đavola! Tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika. Pa čim jedan koren izvadi i vidi, da nema ništa, prenemogne se od muke pa onda umoli svetoga Savu, te jošt jedan ugovor načine, da posiju krompire, pa onda što je u zemlji to neka bude svetoga Save, a što je na zemlji to da njemu ostane. Ovako i učine. Posiju krompire. Krompiri izniknu, ukaže se najprije cimina, pa onda cvijet a za ovijem bobe. Videći ovo đavo stane se smijati i svetom Savi prkositi. No kad bude u jesen, onda cimina opadne i istrune, a sveti Sava povadi krompire pa u trap. Nadimaše se đavo da pukne od zla videći ovako sebe prevarena, kajaše se što je sa popom imao posla, pa opet umoli svetoga Savu, te posiju šenicu i ugovore: što je na zemlji neka bude svetog Save, a što je u zemlji to da bude đavolu. Kad šenica poraste i uklasa, a đavo dođe nad ogradu pa gledaše koliko je izrasla, i govoraše: "Iz malog zrna naraste ovolika stabljika." Kad bude u jesen, onda sveti Sava pozove žeteoce, te šenicu požnje, a đavolu strn. Sad đavo stane plakati pa od ljutine reče: "Vala, pope, baš hoću još s tobom da posadim vinograd, pa šta bude, i ako me još i ovđe prevariš, onda od našega ortakluka nema ništa. I tako posade vinograd. Kad vinograd treće godine rodi i pokaže se vrlo lijepo grožđe, onda se sastanu da opet biraju šta koji voli. Sad sveti Sava upita đavola: "Što voliš, ortače, ili čorbu ili gustižu?" a đavo odgovori: "Vala ja ću gustižu, a tebi džaba čorba." Kad vinograd sazri, onda sveti Sava obere grožđe, metne u kacu pa posle istoči vino, a đavolu ostane džibra. Sad se, moj brate, domisli đavo te u džibru naspe vodu, načini kazan i prepeče rakiju, a sveti Sava tek njemu, – pa mu reče: "Šta je to, ortače?" a ovaj mu odgovori: "Pečem rakiju, pobratime!" Onda sveti Sava rekne: "Dajde, ortače, da vidim, valja li." A ovaj mu natoči u čašu. Sad sveti Sava srkne jednom, drugom, pa treći put blagoslovi i prekrsti se, a đavo pobegne i reče: "Vala, baš to je staru lijek a mladome bijes!" pa tako iščezne, i više ga nikako nema tamo gdje čuje da je pop.

Šaljive priče

1
Pijesak i sveti Petar.

Dođe jedan gradski lovac u selo da lovi. Okolo podna uđe u kuću jednoga seljanina poznanika da što ruča; pošto sjede, pogleda okolo sebe i vidi vrlo malo zemlje u ono selo, već sve gola litica i silne gomile natrpane mali i veliki kamenja. Začuđen upita seljanina, koji o ručku rađaše: ,Boga, radi, pobratime, kako vi ovđe u ovome selu bez zemlje možete življeti, i od kuda ove silne gomile i rpe od kamenja?" "Zlo i naopako." odgovori seljanin. "Pričaju, gospodaru, naši stari da su čuli od svojijeh prađedova, kad je Hristos po zemlji hodao, da je hodio za njim sveti Petar i nosio vreću sitnoga pijeska, te gospod đe je htio da bude brdo, uzeo bi zrno pijeska i rekao bi: "Da umnožit sja" te su zato svuda velika i visoka brda; a kad je došao u naše selo, provali se svetom Petru vreća i više polovinu prospe."

2
Ko je to? – Nikola!

Jednoga seljanina vrlo počne progoniti brat, kojemu je ime bilo Nikola, i ne samo što ga je svaki dan progonio bio i glađu morio, nego i svu očevinu proćordisao, dok ga najposlije nagna nevolja da odbjegne od brata go i bos, t.j. bez nigđe ništa, i od toga časa nijednoga čovjeka na ovome svijetu, kojemu je bilo ime Nikola, nije mogao na oči viđeti ni ime čuti. Jednu večer kucne mu neko na vrata, i on pošlje domaćicu, svoju ženu, da vidi ko je, a ona kad vidi, javi, da je siromah i da milostinju traži. On kad čuje, reče joj: "Pušti ga unutra." Tek što siromah šćaše da po običaju pristupi da mu ruku cjeliva, zapita ga seljanin: "Kako ti je ime?" "Nikola" odgovori mu siromah. "Nadvor, nadvor, iz kuće." dok jadni prosjak onako uplašen pobježe bez obzira govoreći: "Za što, brate, ako Boga znaš?" "Kako zašto" odgovori seljanin, "dali ne znaš da mi je s mojega brata Nikole i sveti Nikola omrznuo, a kamo li nijesi ti!"

3
Moj je prednjak.

Bio jedan čovek pa imao ženu koja je htela svakad da je njena reč starija, a siromah muž morao joj davati za pravo. Jedan put kad su sedili pred kućom, proleti onuda veliko jato ždralova, a jedan ždral pred svima izmakao pozdravo. Gledajući žena ždralove reče mužu: "Vida, čoveče, kako onaj ždral napred leti, ono je baš moj!" "Nije, ženo", rekne čovek, "ono je prednjak i starešina onih drugih ždralova, a ja sam tvoj starešina, daklen je moj prednjak." "Nije tvoj, nego moj", odgovori žena, i tako nije tvoj nego moj, oni se posvađaju, te najposlije žena rekne čoveku: "Čoveče, ako ne će biti moj prednjak, ja ću umreti." "Pa umri", odgovori joj čovek, "jedan put nek je i moja starija." Žena legne pak se načini da je umrla. Ležeći tako celu noć, kad bude u jutru, rekne joj muž: "Ustaj, ili ću sad ići da zovem žene da te okupaju i nameste." "A jeli moj prednjak?" progovori ona, a on joj odgovori: "Nije." A ona reče: "Kad nije, neka me kupaju." Po tom otide muž i dozove žene, te je okupaju i nameste. Onda čovek kao naričući oko nje prišapće joj: "Ustaj, ili idem da te oglase." "A jeli moj prednjak?" zapita ga ona, a kad joj on opet odgovori da nije, ona mu reče: "Kad nije, neka me glase." Kad već dođe vreme da se sahranjuje, opet joj muž prišapće: "Ustaj, sad će doći pop i đaci da te prate u groblje." "A jeli moj prednjak?" Zapita žena, a kad joj on opet odgovori da nije, ona reče: "Kad nije, neka me prate." U tome dođe i pop i đaci i svet se iskupi, te je iznesu na avliju te sveštenik očita poslednju molitvu, a čovek kao plačući nad njom prišapće joj: "Ustaj, nesrećnico! zar ne vidaš da te hoće u raku da te nose?" "A jeli moj prednjak?" upita ona, a kad joj on opet reče da nije, ona odgovori: "E kad nije, neka me u raku nose." Po tom odnesu je u groblje, i kad je spuste u raku, sveštenik po običaju baci na nju zemlje pa ode prvi. Onda muž rekne svetu: "Idite, braćo, polagano kući mojoj, eto odmah i mene, samo hoću da je ja sam zemljom pokrijem tako sam joj se zaverio." Onda svet ko ode ko ne ode, a muž se spusti u raku, pa vikne ženi kroz zaklopac: "Ustaj, prokletnico! Eto hoće zemljom da te zatrpaju." "A jeli moj prednjak?" Zapita ona opet, a kad joj muž odgovori da nije, ona mu reče: "Kad nije, čoveče, a ti idi kući, podaj svetu neka jede i pije za moju dušu, a mene neka zatrpaju." Kad muž vidi da ništa ne pomaže, on digne zaklopac i reče: "Ustaj! tvoj je prednjak, neka te đavo nosi!" Onda žena đipi onako s pokrovom, pa stade trčati za svetom i vikati: "Stante, narode, moj je prednjak! moj je prednjak!" A svet kad vidi, pomisli da se povampirila, pa beži! a kad ču pop gde ona viče: "Moj je prednjak!" pomisli da ona misli njega, pa beži koliko igda može, a žena sve pretrčala pa juri za njim vičući: "Stani, popo, moj je prednjak!" A kad pop vidi da će ga stići, padne od straha – a ona prođe vičući: "Moj je prednjak!" i tako otide kući.

4
Zet i punica.

Nekakav zet dođe u punice, i sjedeći kod vatre vidi đe dvije žene dobro posole jedan lonac, pa pomisli u sebi da ono što se u loncu kuva, već nije za jelo, i kao što su zetovi u punicama šaljivi i bezobrazni, namisli da ga i on jošt tako presoli, da se ni u usta uzeti ne može, pa onda ostavši sam u kući, zavuče obje ruke u slanicu i zagrabi pune pregršti soli. Slanica je bila od drveta i imala okruglu jamu, na koju se so unutra sipala i napolje vadila. Na onu jamu on ruke uvuče lasno u slanicu, ali ih zajedno, još pune soli, ni po što nije mogao napolje izvući, i tako mučeći se oko toga i natežući, ruke podbunu da najposlije ni jedne ni prazne nije mogao izvući. Kad u tom neko rupi na vrata, on brže bolje sjedne, pa slanicu s rukama metne među noge, da se ne bi viđelo šta mu se dogodilo. Kad potom sjednu za večeru, on od sramote ne smjedne kazati šta mu se dogodilo, nego reče da je sit i da ne može večerati ništa. I tako poslije mnogoga nuđenja i moljenja, on na čudo i žalost sviju kućana ne ćedne ni sjesti za sofru niti i šta okusiti. Kad se po večeri čeljad raziđu iz kuće, on ustane i noseći slanicu na rukama iziđe na polje, pa ugledavši za kućom kroz mrak svoju punicu đe stoji, pomisli da je panj nekakav, pa razmanuvši slanicom udari je po plećima koliko igda može, govoreći tamo njoj mater: "Ti meni ne dade večerati." Punica se na to trgne, i odgovori mu: "Ana te temate bilo! Kako ti nijesam dala večerati? Ta nijesam li te zvala i nudila više od deset puta!"

5
Za što su prostaci siromasi.

Kad su narodi dijelili sreću ovoga svijeta, skupe se svi nasred svijeta i počnu dijeliti dobra njegova, pa da bruškete meću, i koga što dopane na sreću, neka ga nosi. Rišćani ne znajući, šta bi oni odabrali za se najbolje, ne pristanu na bruškete, nego reku da svaki za sebe izabira po svojoj volji, i da u isto vrijeme vide ko što misli. Reku najprije Latini: "Mi ćemo mudrost;" Inglezi: "A mi ćemo more;" Turci: "Mi ćemo polje;" Rusi: "A mi ćemo gore i rudu;" Francuzi: "Mi ćemo aspre i rat;" "A vi Srbi, šta ćete vi?" "Dok se dogovorimo." reku, pak ni danas jošt se ne dogovoriše, te tako svaki svoje ponese.

6
Pop i parohijani.

Bude jedne godine silna suša, za to sastanu se seljani pred crkvom po leturđiji, i ukore popa kako mu nijesu prijatne molitve k Bogu, a u toliko je puta zalud molio za kišu. Pop se našao mudar i reče im: "Znadite, braćo, da su mi jučer poručili ozgor s neba da se s vama dogovorim, u koji ćete dan da vam pošlje i koliko kiše. Sad mi odgovorite." Reče glavar od sela: "Eto sjutra u poneđelnik." Odgovori pop: "Sjutra ne, za što sam najmio mobu, da mi okopavaju frmentin." "A ono u utornik" reče glavar, a drugi odgovori: "A zar nijesi vidio da mi je toliko žito prostrto na guvno da se suši?" "A mi hajdemo u srijedu" reče glavar, a treći odgovori: "Ne u srijedu, mene je krsno ime, pak ako mi se zvanice skvase, ondar kud ću ja?" "A mi elajmo u četvrtak" reče glavar, a četvrti odgovori: "Kako u četvrtak? da li ja ta dan ne ženim sina?" "Ajdemo dakle u petak" reče glavar, a peti opet skoči: "Ne u petak, ljudi govore da nikaka sreća u petak nije probitačna." "A vi, braćo, ajdemo u subotu;" "Bogme ja ne ću" odgovori šesta, "dognaće mi jedan ortak dva vola, ako se pogodismo, pak valja mi ih obidovati." Tadar reče pop: "A vi, moji ljudi, ove druge neđelje, dogovorite se, pak mi odgovorite." A seljaci se ni druge neđelje ne mogoše dogovoriti, pa ni do danas.

7
Oklad šta je najbjelje

Dadu se u razgovor dva prijatelja, seljanina, šta je najbjelje na ovom svijetu. Jedan od njih reče: "Mlijeko", a drugi da nije, nego jedna druga stvar, te se tako opklade. Ovi potonji dakle zazovne na večeru onoga što govori i oće da je mlijeko najbjelje, pak po večeri spravi ga u svoju postelju da leže, te pošto leže, odnese svijeću iz sobe u kojoj mu je prijatelj ležao, i pošto zaspi, prinese mu punan škip umuzenoga mlijeka pri postelji. Notnjo digne se gost za svoje potrebe, te posred mlijeka, a iz mlijeka nasred kuće strmoglav, pa poviče onako trapovijesan iza sna domaćina. Skoči domaćin znajući, šta se dogodilo, pak prinese svijeću, i reče mu: "Žao mi te, ali mi je milo đe sam oklad dobio, jer je dan bjelji od mlijeka."

8
Ljenivi slijepac.

Srete jedan lijenština na putu slijepca đe u jednu torbu nosi punu kruva a u drugu gusle, pak sjede pred kućom jednom i uzme slijepac gusle te uza njih mnogo lijepu i krasnu pjesnu ispjeva. Slušajući ga ljenivac, stane mu zaviditi govoreći, da niko na svijetu lasnije od slijepca ne živi, a za to što mukte jede a uz gusle pjeva bez najmanje brige, te počne moliti Boga da oslijepi. Bog kao Bog, vala njemu, oduzme mu vid očinji, te ondar on veseo. Kupi od njekuda gusle i počne se učiti pojati, te dobavi vođu te s njime po svijetu krenu šljepački i svake pjesme pojući. Jedan dan zar su mu se bile gusle nešto pokvarile, kako li, ele nikako ne mogaše započeti da s njima napreduje, pak pred skupljenijema nasmija se i reče: "Vala, gospodo, kad mi gusli lijepo ne isleišu, ne mili mi se ni da sam oslijepio."

9
Zet u punicama.

Vjeri se jedan vrlo mršavi i u licu blijedi mladić, a pri tom i vrlo fališa. Imao je jednoga slugu kojega je naučio, da kad gođ bi se on što pred kim falio o čemu, da on vazda pomaže mu polagivati, i reče više nego što je on rekao. Pođe jedan put u punice i povede sobom polažicu, kad tamo dođu, dočeka ih punica, i po večeri počne joj se zet faliti, kako on umije dobro našku knjigu, a sluga mu doda: "Umije nebore i Latinsku, te da znate kako!" Dalje stane se zet faliti, kako ima više od deset krava i volova, a sluga reče: "Ima vaistinu i dvadeset." Dalje reče, kako može na godinu od osam krastavaca dobiti trideset cekina, a sluga potvrdi: "Može, i preko šezdeset, duše mi i obraza." Najposlije reče, da može najvišega konja preskočiti, a sluga reče: "Može, poštenja mi moga, i dva jedan uz drugoga." Slušala punica to i dičila se, pa zapita zeta: "Za Boga, što si tako blijed i žut u obrazu?" A zet odgovori: "Ovo mi se samo u ljeto dogodi", a sluga potvrdi: "Jest, vjere mi moje, i u ljeto i u zimu vazda jednak." Na to se vjerenik ražljuti, pak mu reče: "Muči, ničij sine, ako si sve dosad istinu govorio, tu si najpotonju slagao."

10
Seljanin i gospodar.

Opotrebi jedan seljanin, koji pošto je sve svoje očinstvo rasprosuo, skloni se da ide kod kojega bogataša službu tražiti, i nađe jednoga bogata no pri tom prostaka, a zamoli ga, da bi ga na službu primio, i bogati odgovori mu: "Ja oću, no kakav zanat umiješ?" Seljanin odgovori: "Ja kuvati, ja peći na toliko načina." Bogataš ga na to zapita: "A da koliko bi mi uzeo na godinu plate?" Seljanin odgovori: "Dvanaest cekina na godinu i da me raniš i obukuješ." Bogatašu se vrlo cijene učini, pa na to pristane i primi ga u svoju kuću. Sjutradan u jutru digle se sve ostale sluge, čeljad od kuće, pa i sami gospodar, a novoga našeg najamnika nema, dok okolo samoga podna ide gospodar rasrđen da ga zove, kucne mu na vrata đe je spavati pošao, i on mu otvori. Kad ga nađe da se digao iz postelje i onako gola đe sjedi, začudi se pak mu reče: "Tako li se služi?" A on mu odgovori: "Gospodine! ja te od jutrošnjega jutra sve ovako čekam, kako smo se i pogodili." "A kako smo se pogodili?" reče gospodar, "da me raniš i obukuješ", odgovori sluga "pak sam te čekao, kad ćeš doći da me obučeš."

11
Seljani kupuju pamet

Sastanu se jedan dan na obično mjesto starješine i glavar od jednoga mjesta koji je na moru školj, i stanu se koriti jedni drugoga, kako od njih nikad ne može biti mudar kao što u druga mjesta ima mudrijeh ljudi. "Znate li, braćo" reče jedan ponajmudriji "do česa je to? Sve bez puste pameti, nego ajdemo skupiti pedeset talijera pa da pošljemo u Mletke trojicu od nas da kupe, jer su Mlečići, čuo sam, najmudriji i da toliko pameti imaju, da i prodavati mogu pa i cijene." Svi na to pristanu, te skupe rečene novce i oprave trojicu, te u Mletke. Kad tamo dođu, počnu pripitivati đe bi je kupili i po što oka. Tako se namjere na nekakva majstora hitra u rugi i podsmijehu, koji im reče: "Ja ću vam prodati ne oku no litru, a dvije neka mi ostanu za te aspre." Oni pristanu, a on od nekuda dobavi jednoga miša, te živa zatvori u jednoj škatuljici, i reče im: "Evo vam pamet ovđe, nego odmah bježite doma, i ne otvorajte, priđe no doma dođete." Seljani se vrate veseli u isti brod, s kojim su i došli, pa kad dođu blizu svojega mjesta, reče jedan od njih: "Vaistinu nije pravo da pamet podijelimo svakome jednako, nego uzmimo mi trojica polovicu a polovica neka svemu selu." Ostala dvojica pristanu odmah na to, pa kad otvore škatuljicu, a miš kao miš pobjegne te se negđe u brod zavuče. Sad seljaci načnu kukati i lelekati a jedan odgovori: "Što vam je? evo je u brodu, nigđe nije pobjegla." Kad dođu, dočekaju ih braća željno i radosno, no kad čuju zli glas, ozlovolje se, pa se najposlije dogovore te brod izvuku na suho i stanu ga redom čuvati sve po jedan od sela, pa kad gođ bi što šćeli da komu mudro otpišu ili odgovore, vazda bi u brod otišli, da najpriđe pameti napune.

12
Krepao kotao

Izmisli jedan prosti seljanin, kako bi prevario nekog kamatnika trgovca u varoši, koji mu je dosta krivice uradio, i pođe jedan dan u trgovca moleći ga: "Gospodaru, molim te, uzajmi mi kotao rakijnski, da nešto rakije ispečem, a do današnjega dana donijeću ti ga i dobiti nanj talijer." Slakomi se trgovac i uzajmi mu kotao, a seljanin sedmi dan pođe k trgovcu i odnese jedan preko mjere mali kotlić rakijnski govoreći: "Znaš, šta je, gospodaru?" "Šta?" zapita trgovac. "Bogme se okotio tvoj kotao" odgovori seljanin, "i evo sam ti ždrijebe od njega donio, jer je u mene ždrijeban i došao, aja tvojega ne ću." "Bravo! bravo!" odgovori trgovac, "po tome se vidi, da si čovjek pošten, fala ti!" "Nego molim te, gospodaru" pridoda seljanin, "neka još koji dan u mene postoji kotao, jer ga onako bolesna ne mogu spraviti." "Dobro dakle" odgovori mu trgovac. Poslije desetak dana dotrči uplašen seljanin k trgovcu, pa mu reče: "Gospodaru, ne znaš nesreće?" "Koje?" zapita trgovac. "Krepao kotao." "Kako krepao, ničiji sine!" prodere se trgovac, "kako može kotao krepati?" "Eto kako" prihvati seljanin, ,štogođ se koti, valja i da krepa." I na ovaj način, kad trgovac potjera seljanina na sud, seljanin i u sudu dobije razlog, i uzme veliki kotao za mali*.

13
Vina mijeh i njegova pjesma.

Krene seljanin u jednu varoš na dva tri dni pred krsno ime da donese dva mijeha vina, te kupujući onako željan kao i ostali seljanin napije se po zakonu, i načne po varoši kao kod kuće pjevati, pa i kad vino natovari, jednako počne kroz varoš onako pjan pjevati i svijem putem doma idući. Kad dođe na jednu vodu, rastovari konja da mu počine i da malo pospava, jer ga je san bio predobio i vino. Kad rastovari, sjede pokraj jednoga mijeha punana vina i stane mahati glavom put njega čudeći se, kako vino onako veselje čovjeku u glavu i u srce ulije, pak onda načne ga biti što je najbolje mogao šakom govoreći: "Pivaj i ti, greben ti sviću! kad si u mijeh, ne oćeš pivati, a kad u me uđeš, koliko da trista vrazi u me uđu."

14
Ciganin i vlastelin.

Uputa se nekakva silna a pri tom bogata delija sam u kočiji na šetnju, i udalji se u daleke planine kud ga je put nosio. Nagazi slučajno na tri četiri Ciganina, koji kad ga vide sama i valjana dva konja, slakome se i namisle, kako bi mu ih najbolje i najpoštenije ukrali. Iskoče svi na put, i tek što im delija pomoz Bog nazove, svi poskidaju kape i pred kolima na gola koljena kleknu, i jedan od njih poče mu govoriti: "Blago nama, gospodine, kad smo te dočekali i da možemo odvratiti jedan dio od onoga velikoga dobra što je bio nama tvoj pokojni otac učinio, ali ne znamo drugoga načina, nego ćemo svi tvoja kola i tebe u njima vući." I tako odriješi jedan od njih dva konja, a oni se podupregnu u kola i stanu ga vući. Začuđen mladić od take i tolike počasti, a i onako dičan, pušti se da ga vuku. Kad na jedan put prestanu Cigani, i tek što reknu: "Jeli već dosta, gospodine?" odbjegnu svaki na svoju stranu, a vlastelin pogleda, kad li nije ni očinijeh mu prijatelja ni konja, i ne znajući, šta li će kako li će, ostavi kočiju nasred puta te pješice natrag u grad. Kad doma dođe, upita ga mater: "Kamo ti kola i konji?" A on joj odgovori: "Teško svuda bez prijatelja, moja majko! ostavio sam ih prijateljima tvoga muža i moga pokojnog oca."

15
Kafa i njezino crnilo.

Kad pođe jednom kum knez u kuma popa u varoš na krsno ime, najpriđe iznesu mu kafu. Knez pomisli da je kafa najviša čast, i naumi kad se krsno ime služi, te kupi malo kafe. Kad dođe kući, reče kneginji: "Spremi ovo kave tamo kad dođe kum pop, da mu svariš." Kneginja nije nikad kafu ni viđela a kamoli pila ali varila, i nakom nekoliko doba prođe pop pokraj njihove kuće, a knez ga svrati u kuću moleći ga, da pričeka dok mu kavu učine. Počne se pop izgovarati da nema vremena a da se noć primiče, ali zaludu. Uljeze pop, a knez ženi: "Odmah kavu pristavi da se vari." Kneginja nastavi po pinjate vode i svu kavu u vodu, onako ne poprženu. Čeka pop kad će ta kava doći, kad kava nikad varena, te pop zapraši moleći, da ga bez kave pušte. Potrči knez do ognja i zapita kneginju: "Jeli već varena? Jeli puštila crnilo?" pa kad vidi da nije, vrati se stidan govoreći: "Oprosti, kume pope, Boga radi! prevario me u vašu varošu jedan Lacman i Lacmanski sin, te mi prodao nekakve kave koja ne puštava crnilo." Pop se nasmije, te pođe doma bez kave.

16
Kudrov i kusov.

Poturči se jedan obijesan Vlah, a počne većma jade Hrišćanima zadavati no doklen je bio u svoju prvu pravu vjeru. Nakom neko doba srete se na putu odža i pop, i dadu se u razgovor. Odža da bi se potsmijao popu đe mu se parohijanin poturčio, kao rugajući se i sileći se reče mu: "Bogu vala, pope, evo otpade od vas jedan valjatan junak i odabra našu Tursku vjeru, i Turske mi vjere, takoga junaka u naše selo danas nema, niti je od kad ja znam bilo." Nasmije se pop namjesto da se postidi, pa odgovori odži: "Mi u nas zovemo psa kad nema repa kusov, a onoga što cijele uši nema kudrov, a pas te pas vazda."

17
Kad se arči nek se arči

Prispije na ručak kum u kuma tvrdice iznenada i kum mu se ni malo ne obraduje, ali mu je za nevolju moralo biti da ga s veselim srcem dočeka i predusrete, govoreći mu: "Milo mi je što si prispio, ali mi je vrlo žao što mi se čestito nije namjerilo nego krtole na bistru vodu." "Ostav' se, kume, duše ti!" odgovori gost, "samo kad je volja dobra, a čuo sam da je gladnu čovjeku namjerna najbolja." Po što naš tvrdica to čuje, pođe u kuvarnicu, i tek što uljeze, zveknu se šakom po glavi, pak uzevši soli baci u pinjatu govoreći: "Eh moga iskopanja!" No razmislivši da sama so ne će osmočiti krtolu i povoljiti gosta, uzme i dvije crljene paprike, te pošto i njih vrh krtole vrže, reče: "Kad se arči, nek se arči."

18
Žeđa i vino.

Spopane teška žeđa jednoga seljaka pošto je bio na poklade mesne objedovao, a ne imajući od kuda da kupi, srećom vidi jednoga svoga susjeda đe nosi punanu bocu vina iz jedne krčme doma za večeru, a seljanin žedan i željan vina, pođe za njim, dokle ga pristigne, pak mu otkrije da je željan vina i da je vrlo ožednjao tako da bi cijelu bocu da ne preduši obličke popio. "Valaj ne ćeš" odgovori mu susjed. Tadar reče mu žednji seljanin: "A ti ovako: ajde peri mi ako svu ne popijem, a ti mi pljuni u brke." "Oću" reče susjed i dade mu bocu vina punu u ruke, a seljanin pritegne onako željan i žedan i svojski: odvali više od pole, pak pošto se dobro napije, odagne i reče: "Sad da ti je prosto, pljuni mi u brke, kad si me ovako napojio." "Valaj nije pravo ja tebe nego ti mene, kad sam ovaki magarac," odgovori susjed, i su po boce vina krene uzdišući svojoj kući.

19
Utopio se pop što nije ruku dao

Ukrcaju se u jedan čun pet šest prostaka i jedan pop da se prevezu preko jedne rijeke iliti blata, dok ta jedan mah puhne žestoki vjetar i izvrne se čun te svi u blato. Po sreći svi su znali plivati do samoga popa, dok načnu se topiti, te se svaki od njih uhvati za čun i prepliju na drugu stranu. Kad se vrate kući, kažu i popadiji sve kako je bilo, i da se pop bez pameti i bez potrebe utopio. Stane u sav plač popadija kukati kao kome je nevolja, pak ih zapita: "Kako se utopi?" A oni joj odgovore: "Kad se izvrnu čun, i mi svi u vodu panusmo, svi jednogrlice zavikasmo: "Daj pope ruku! daj pope ruku!" i on mogaše lasno dati tek da hoćaše, ma ne dade i u toliko se utopi. "Znam ja kukava kukavica" reče popadija "da je tako, ma da ste mu zavikali: "Na, pope, ruku, hoćaše skapulati, jer je vazda (teško mene!) naučio uzimati, a ne davati."

20
Zla žena sačuvala muža.

Zapanula bijahu dva brata na kraj puta da čekaju krvnika koji im je ponedavno oca ubio, i koji se ta dan s pazara vraćao. Kad ga upaze na jedan puškomet, priprave se da ga ubiju, ali on imadijaše još jednoga druga koji mu reče: "Bržaj, ako Boga znaš, mrče; ne ćemo noćas nikad kući doći," a krvnik mu odgovori: ,.Meni se, brate, duše mi! ne mili u pustu kuću uljesti za to što imam nesretnu ženu, i prosta Turska sablja ma ne njezin jezik, i ko bi me ubio, dušu bi stekao." Ovo čujući dva brata, reče stariji: "Vaistinu, kad ovako zlu ženu ima, bolje bismo mu učinili da ga ubijemo, nego ajde da ga ostavimo." I tako ga puste i već mu o glavi nijesu radili.

21
Za što se sveti Ignjatije zove Bogonosac.

Sveti Ignjatije jedan dan oraše, i o pasu mu višaše tikva iz koje prisrkivaše vodu kad ožedni. Prođe putem Hristos i vidi ga, pa ga zovne: "O Ignjatije!" a on mu se odzove: "Što veljaše! ko me zove?" Onda Hristos reče: "Pomaga ti Bog!" "Dobra ti sreća," odgovori Ignjatije, a Hristos opet reče: "Oli mi dati malo vode da pijem?" "Oću, čoče, a za što ne" odgovori Ignjatije, "nego dođi ovamo." A Hristos mu reče: "Došao bih, nego preko ove rijeke ne mogu pregaziti." U to ostavi Ignjatije volove, izuje se i prijeđe s onu stranu rijeke, kad li tamo, ne vidi nikoga i uzalud zove, te se on opet uputi natrag. Ražali se Hristu (fala njemu) da se muči, pa mu reče: "Pričekaj me malo, eto me!" Kad k njemu dođe, uzme ga sv. Ignjatije na pleća. Kad budu nasred rijeke, reče Hristos Ignjatiju: "Ignjatije!" A on se odzove: "Što veljaše?" "Jesam li ti težak?" zapita Hristos, a Ignjatije odgovori: "Bogme jesi, kao sva sila vasiljena." "Bogme si pogodio, i jesam baš sva sila vasiljena," reče mu Hristos, i nestade ga.

22
Bonik i bolest.

Razboli se jedan bogati no prosti čovjek tako da je u dvije tri godine dana sve ljekare nad sobom izmijenio bez svake pomoći. Najposlije mu dosadi te stane moliti Boga da umre. U tome dođe k njemu od nekuda nekakav kaluđer, i tek šta ga vidi, reče mu: "Blago tebi, moj bolesniče i Hrišćanine, kad toliko boluješ!" Bolesnik mu reče: "Kakvo blago? Ovako blago Bog tebi dao pak da se nasitiš!" "Ja sam čitao" reče kaluđer, "đe stoji napisano: A šta gospod ljubit kogo, togo nakazujet." "A šta će to reći, oče", zapita bolesnik, a kaluđer mu odgovori: "Bogme reći će, da koga Bog ljubi, togaj se i opominje, pa tako se opominje i tebe, nego mu zafali." "Oću" odgovori bolesnik, "ali bih mu više zafalio da me zaboravi do pet šest godina; a ovo bih dobro, ako si ti oče kail, tebe darovao."

23
Grješnik i ludi ispovjednik.

Otide nekakav grješnik Hrišćanin k ispovjedniku na veliki poneđelnik da se ispovjedi, te između ostalijeh grijehova kaže da se je pet puta uz časne poste omrsio. Kad čuje ispovjednik, sav u trepetno čudo ostane, i zaviče: "Bjež', grješniče! ja te ne mogu odriješiti od grijeha prvo nego pitam vladike, nego dođi sjutra." Kad po tom ispovjednik otide k vladici i zamoli ga da on odriješi grješnika od grijeha, vladika se stane u cijeli grohot smijati, pak mu se naruga kako on ne zna za ovaki mali grijeh pokoru iznaći, pa mu reče: "Neka očita tri oče naša i četiri bogorodice djevo, pak odmah neka se pričesti." Sjutradan evo ti grješnika da primi pokoru, i pošto mu ispovjednik kaže šta je vladika naredio, reče grješniku: "Moli Boga, što je naš vladika dobar a znao bi mi kazati kako se mrsi uz časne poste." Tek što ispovjednik otpusti onoga, evo mu drugoga na ispovijest, koji mu reče da je tri puta mesa uz poste jio. Sad se nađe u čudu naš ispovjednik ne znajući, koliku će prema grijehu pokoru izmjeriti, pa pošto viđe da ne može na kraj izići po pokori koju je vladika malo priđe kazao, reče grješniku: "Još dva put jeđi mesa, to jest sjutra i prekosjutra, pa očitaj tri očenaša i četiri bogorodice djevo, pa u četvrtak pristupi sa strahom da se pričestiš."

24
Kum i njegova prasica.

Jedan seljanin zamoli nekakva drugoga bogatijega od sebe u istome selu da mu kupi jedno malo prase, jer sam nije imao od kuda da ga kupi, pa kad uzraste da ga podijele; i ovi mu ga kupi. Kad dođe vrijeme da se prase ubije, pomisli u sebi onaj siromašan seljak da nije pravo da mu uprav polovicu od njega da, pa neznajući, kako bi uradio ili da mu od njega višta ne da a da pošten ostane, pođe k svome kumu da se svjetuje. Kum mu reče: "Ti prase ubij pred večer i javi ortaku da sjutradan dođe u jutro, da ga s tobom podijeli, pa kad dođe u jutro, počni kukati i plakati i reci mu, da su prošle noći ukrali, a prase mrtvo objesi o prozoru da visi." Seljanin se obraduje, kako će cijelo njemu ostati, i učini onako, kako ga je kum svjetovao. Kad seljanin prasca zakolje i objesi, kum se privuči po noći i prase ukrade. Kad u jutru seljanin vidi da zbilja prasca nema, on brže bolje kukajući ka kumu, i kaže mu: "Kume ah za Boga! Meni ukradoše noćas prasca." "Tako, tako, kume, vazda govori", reče mu kum, a on mu opet reče: "Ma zbilja ti govorim, kume, tako mi svetoga Jovana koji je među nama." A kum opet: "Tako, tako, samo, kume, vazda govori." "Ali se ne šalim, čuješ? nego su mi ga ukrali" reče opet seljak, a kum jednako: "Tako, tako kume", te ortacima ne dopadne nijednome ni dijel.

25
Kapa i svat.

Zovne pobratim pobratima u svatove. Ovaj je imao sve pripravno od haljina, jere se svadbi nadao, ali samo kape nije imao, ili je nije imao od kuda kupiti ili nije mogao dobaviti, te se tako nađe na čudo, i nevolja ga naćera, te pođe u jednoga susjeda i zamoli ga da mu uzajmi kapu, doklen se iz svatova vrati, i ovi mu je uzajmi i kaže, da mu je čuva kao svoje oči u glavi, jer je i on ne nosi no samo od sveca do sveca. I tako pobratim pođe u svatove, ali njegov susjed koji mu je kapu uzajmio, čekao je zgodu kad su svatovi s đevojkom došli u crkvu, tek što mu susjed uđe u crkvu, a on mu onako pred cijelim narodom poviče: "Čuješ! čuvaj mi kapu".

26
Slovo iže, ali sirca niže.

Zapisao kaluđer na sircu (đe se reže) iže (i), da bi poznao, ako đak osiječe malo od sirca. Kad kaluđer iziđe iz sobe, onda đak uzme sirac, da osiječe malo, a kad vidi na sircu iže, onda osiječe poveliku krišku, pa zapiše opet onako iže, kao što je i bilo. Kad dođe kaluđer, pogleda sirac i uzme u ruke: "Va istinu slovo ize, ali sirca nize."

27
Đavolska slanina.

Nekakav kradljivac zamotri danju u čoveka slaninu na tavanu, pa pođe u veče, pošto ljudi pospe, te se sastrag popne na somić, i uvuče se na tavan. Pošto skine slaninu i uprti na leđa, pođe gredom da se vrati natrag, pa se nekako omakne, te padne na sred kuće, đe je spavao čovek sa ženom i s đecom. Kad ovaj bubne sa slaninom među njih a čovek skoči onako u mraku, pa stane vikati: "Ko je to?" A kradljivac odgovori: "Ja sam đavo." A čovek krsteći se poviče: "Pa šta ćeš ovđe, anate te mate bilo?" A kradljivac odgovori: "Ćuti, evo sam ti donio jednu slaninu." A čovek, još većma uplašen, poviče: "Idi bez traga, anate mate i tebe i tvoje slanine!" A kradljivac onda reče: "E dobro, kad ne ćeš, a ti mi pridigni slaninu da idem." Čovek mu dragovoljno pridigne slaninu, samo da mu se đavo kine iz kuće; i on uprti slaninu na leđa, i odnese kao svoju. Kad u jutru svane, onda čovek vidi, da je đavolu pridigao svoju slaninu.

28
Ero s onoga svijeta.

Kopao Turčin s Turkinjom kukuruze, pa na podne otide Turčin da prepne i da napoji. konja, a Turkinja ostane odmarajući se u ladu. U tom udari odnekud Ero: "Pomozi Bog kado!" – "Bog ti pomogao kmete! a odakle si ti kmete!" – "Ja sam, kado! s onoga svijeta." – "Je li Boga ti! a nijesi li viđeo tamo moga Muju, koji je umro prije nekoliko mjeseci?" – "O! kako ga ne bi viđeo! on je moj prvi komšija." – "Pa kako je, Boga ti! Kako živi?" – "Vala Bogu! zdravo je, ali se Bog me dosta muči bez ašluka: nema zašto da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu." – "A oćeš li ti opet natrag? ne bi li mu mogao ponijeti, da mu pošljem malo ašluka?" – "Bi, zašto ne bi, ja idem sad upravo tamo." – Onda Turkinja otrči tamo, đe joj se muž bio skinuo od vrućine, te uzme kesu s novcima, i štogođ bude novaca u njoj, da Eri, da ponese Muji. Ero dokopa novce, pa metne u njedra, pa bježi uz potok. Tek što Ero zamakne uz potok, al eto ti Turčina đe vodi konja da napoji, a Turkinja te predanjga: "Da vidiš, moj čoveče! tuda sad prođe jedan kmet s onoga svijeta, pa kaže za našega Muju, da se muči bez ašluka: nema za što da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu; te sam mu ja dala ono novaca, što je bilo u tvojoj kesi, da mu ponese." A Turčin: ,.Pa kud ode? kud ode?" A kad mu žena kaže, da je otišao uz potok, onda on brže bolje skoči na gola konja, pa poćeraj uz potok! Kad se obazre Ero i vidi Turčina, đe trči za njim, a on onda bježi! Kad dođe pod brdom u jednu vodenicu, a on utrči unutra, pa poviče vodeničaru: "Bježi, jadna ti majka! Eto Turčina, da te posiječe; već daj meni tvoju kapu, a na tebi moju, pa bježi uz brdo tuda oko vodenice." Vodeničar, videći Turčina đe trči na konju, poplaši se, i, neimajući kad pitati, zašto će i kroz što da ga posiječe, da Eri svoju kapu, a Erinu baci na glavu, pa iznad vodenice bježi uz brdo! Ero metne vodeničarevu kapu na glavu, pa još uzme malo brašna, te se pospe, i načini se pravi vodeničar. U tom i Turčin dotrči pred vodenicu, pa sjaše s konja i uleti u vodenicu: "Kamo more taki i taki čovek, što je sad tu ušao u vodenicu?" – A Ero mu kaže: "Eno ga vidiš, đe uteče uz brdo." Onda Turčin: "Drži mi more konja, drži mi konja." – Ero uzme konja, a Turčin uz brdo za vodeničarom, ovamo onamo po bukviku. Kad ga već stigne i uvati, a on: "Kamo, k...o! novci, što si prevario moju ženu, te uzeo da poneseš Muji na oni svijet?" Vodeničar se stane krstiti i snebivati "Bog s tobom, gospodaru! ja niti sam viđeo tvoje žene, ni Muje, ni novaca." I tako im prođe čitavo po sata, dok se osvijeste, i vide, šta je. Onda Turčin potrči, na vrat na nos k vodenici; kad tamo, ali oćeš! Ero uzjao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke, pa pješice k ženi. Kad ga žena opazi bez konja, a ona poviče: "Kamo, čoveče! šta uradi?" – Veli: "Tamo njoj mater! ti si mu poslala novaca, da kupi kave i duvana, a ja sam mu poslao i konja, da ne ide pješice."

29.
Šta je najgore na svijetu, ili Pijan Srbin i gladan Turčin.

Razgovarali se Turci u kavani: Šta je najgore na ovom svijetu. Jedan veli: Zla žena; drugi veli: Zla godina; treći veli: Zla ćud i t. d. Dok jedan poviče iz budžaka: "Turske mi vjere! vi ne znate nijedan šta je najgore na ovome svijetu; nema ništa gorega od pijana Vlaha i od gladna Turčina. Jedan put ja mrtav gladan dođem pred jednu vlašku kuću, a Vlah pred kućom teše držalicu za budak. Kako ja sjašem s konja, a ja povičem na Vlaha: drži more konja, pa viči Vlahinju, neka mijesi pogaču, i kuva cicvaru i peče kokoš; pa onda otidem u kuću. U kući sjedi, sjedi; čekaj, nema ništa! ni Vlaha ni Vlahinje; nit' se šta peče ni vari. Onda ja skočim, pa iziđem na polje, a to moj konj stoji, đe sam ga i sjao, a Vlah jednako teše i đelja držalicu. Onda ja ne znajući, da je krmak pijan, svrnem lulu, pa njega kamišem preko leđa, a on se ispravi, pa ni pet ni devet, nego raspali držalicom mene iza vrata, a ja bacim čibuk, pa pođem rukom za nož, a on još jednom, aja te na ruke. I Turske mi vjere! da ne dolećeše žene, ćadijahu biti govana i od mene i od njega."

30.
Ero i Turčin.

Orao Turčin ralicom po strani iznad nekake ćuprije, a Ero putem ćerao nekoliko konja natovarenih. Kad se Ero prikuči blizu, onda Turčin stane vikati: "Ća šaronja, ća! i ti imaš pamet, a Ero je nema." U tom Ero dođe na ćupriju, pa naćera konje preko ćuprije, a njega stane pomaganja: "Jaog mene do Boga miloga! Što ću sad?" A Turčin, kad to čuje, brže bolje ustavi volove, pa strči k njemu: "Šta je more Ero? Šta je?" – "Og mene do Boga miloga! eto odoše mi konji, a ja ostadoh za vodom." – "Ajde more i ti za konjma." – "Ne smijem, gospodaru! Bog a Božja vjera, ja tuda za život preći." – "Be ajde more ne luduj, kako ne smiješ preći preko ćuprije, kuda ide svijet i konji natovareni prelaze." – Ajja! Ero ne će nipošto, nego jednako jauče i leleče. Onda Turčin: "Ajde more šta ćeš dati, da te prenesem ja na leđima?" – "A što išteš, gospodaru?" "Daćeš mi dvanaest perpera." – "Ajde de!" – Uprti Turčin Eru, te prenese preko ćuprije, a kad ga spusti na onoj strani, onda se Ero stane pipati po njedrima: "Nemam, gospodaru, ni perpere, Bog i Božja vjera!" A Turčin: "Kako nemaš, bre, ana seni sitim! Zašto lažeš? Odi opet na leđa." Ero uzjaše opet Turčina, te ga još jednom prejaše preko ćuprije; pa ga onda zbaci Turčin na zemlju: "Eto, kurvo! crkni tu, kad nemaš čim da platiš," pa onda otide svojim volovima i počne opet orati; a Ero onda skoči pa preko ćuprije: "Ej Turčine! gledaj kako i tvoj šaronja ima pamet, a Ero je nema! Ele on tebe prejaha dvaput preko ćuprije."

31
Ero i kadija.

Čuvao Ero kadijna goveda, pa imao i svoju jednu kravu, te išla s kadijnim govedima. Jedan put se dogodi, te se pobode kadijna krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijnu na mjesto. Onda Ero brže bolje otrči kadiji: "Čestati efendija! tvoja krava ubola moju kravu." – "Pa ko je kriv, more! jeli je ko naćerao?" – "Nije niko, nego se pobole same." – E vala, more! marvi nema suda. – Onda Ero: "Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola tvoju kravu." – "A a! more! stani dok pogledam u ćitap;" pa se segne rukom, da dovati ćitap, a Ero te za ruku: "Ne ćeš, Bog i Božja vjera! kad nijesi gledao mojoj u ćitap, lje ne ćeš ni tvojoj."

32.
Hoće vodeničar u vojsku.

Jednome vrlo bogatu trgovcu dođe red da ide na vojsku, on se spremi što se ljevše može, obuče na se stojeće haljine, pripaše svijetlo oružje i odjene svoga hata vrlo lijepo pa pođe na vojsku. Idući putem naiđe pored jedne vodenice u kojoj bijaše vodeničar, koji imađaše četiri išla kamena, i bijaše vrlo bogat, a vodeničar kako ga opazi, otrči pred vodenicu. Trgovac mu reče: "Pomozi Bog", a vodeničar odgovori: "Bog ti pomogao!" pa reče: "A kud Bog da gazda?" a ovaj mu odgovori: "Hoću, brate, u ime Boga na vojsku." E veli, moj brate, reče vodeničar: "Lako ti je ići na vojsku; da ja imam takoga konja, tako oružje i take haljine, i ja bih išao." Kad ovo, moj brate, ču trgovac, a on reče vodeničaru: "E dobro, brate, ako samo hoćeš, a ti hajde, evo ti i oružje i konj i moje haljine, a ja ću čuvati, vodenicu dok se ti vratiš." Seljak kad ovo čuje, odmah svuče sa sebe vodeničarske haljine, te na trgovca, a trgovačke haljine na sebe, oružje pripaše i konja uzjaše, pa ode na vojsku, a trgovac u vodenicu pa umjesi opornicu i popreće u vatru pa čeka, dok se ispeče, te ruča i osta čuvati vodenicu. Kad seljak dođe na vojsku, odmah se pobiju, i nekako u prvi mah nadvlada neprijatelj, a ovaj počne bjegati. Videći jedan neprijateljski vojnik da ovaj bjega, naturi se za njim te ovđe te onđe da ga posiječe, dok ga stigne pa ne pogodi po vratu, već mu odsiječe sabljom temenjaču i ugleda mu se mozak. Kad ovo vidi drugi vojnik a on poviče: "Ojoj! eno u onoga se vidi, brate, mozak." A ovaj mu nesretni odgovori; "Nije ovo, brate, mozak nego g... a – da je ovo mozak, on bi čuvao svoju vodenicu, ono, brate, mozga gdje ostade u vodenicu."

33.
Bekri-Mujo.

Pripovijeda se da je u Carigradu negda bio nekakav Turčin, Bekri Mujo (Mujo pijanica), kome je iza oca ostalo nebrojeno blago, pa on propivši se sve popio i proćerdao, tako, da nikakih drugih haljina nije imao, osim jednoga ćebeta, kojim je ogrnut po sokaku išao, i nekake stare kapetine, kroz koju mu je perčin bio propao. Jedan put srete ga Turski car na sokaku pijana, i stane ga karati, što je toliko blago propio i do takoga sramotnog stanja dotjerao; no on se okorno osiječe na cara, govoreći mu: "Što je tebi stalo, što ja pijem? Ako pijem, za svoje novce pijem; a ti ako misliš, da ja nemam novaca, pošto ćeš mi dati Stambol?" Car prem da je znao, da on nema ni pare, opet pomisli u sebi, da ga nije podgovorio ko drugi, ko ima novaca, pa pošto se obreče, ne može se natrag udariti, i zato mu odgovori: "Ne dam ti, Mujo, cijeloga Stambola ni pošto, nego ću ti pola dati po to i po to, pa onda za nevolju možemo u njemu oba carovati." Mujo mu na to odgovori: "Dobro! Sutra ću ti u jutru donijeti novce." I tako se rastanu. Kad sutradan Mujo ne dođe u određeno vrijeme s novcima, car pošalje, te ga dovedu; no sad Mujo trijezan prizna, da nema ni pare a kamo li da kupi Carigrad ili polovinu njega. Onda car odmah zapovjedi, da ga posijeku, što je tako lagao i s carem sprdnju zbijao. Mujo se iznajprije stane moliti za oproštenje, a kad vidi, da mu ništa ne pomaže, onda rekne caru: "Kad si naumio, lasno ćeš me pogubiti; nego te molim, da učiniš jednu milost prije nego me pogubiš; da nađeš u tvome carstvu tri čovjeka: jednoga siromaha, koji ništa na svijetu nema; jednoga slijepa, koji ništa ne vidi i jednoga bogalja, koji nema ni jedne noge, nego samo trup; pa da ih dovedeš ovdje i da ih lijepo nahraniš i napojiš, a nas ćemo dvojica gledati, šta će oni raditi." Car na to pristane, i odmah zapovjedi, te se taka tri čovjeka nađu i dovedu, i posadivši jednoga do drugog, donese im se jelo i piće, i stanu se častiti. Kad se podobro najedu i napiju, onda slijepac progovori: "Hvala Bogu i čestitome caru, koji nas je nahranio bijeloga hljeba i napojio crvenoga vina!" A bogalj ni pet ni devet, nego na njega: "Kurvo ćorava! kako ti znaš, da je hljeb bijel i vino da je crveno, kad ne vidiš? Sad ću te nogom u zadnjicu!" Uz to siromah poviče: "Udri ga u moj odgovor ja ću ga platiti." Onda Bekri Mujo progovori caru: "Vidiš, čestiti care, što čini piće! Niti slijepac ima očiju, ni bogalj nogu, ni siromah novaca; a kad se napiše, i slijepac steče oči, i bogalj noge, i siromah novce; tako sam i ja juče bio stekao novce, da kupim od tebe Stambol." Vidjevši car i saslušavši to sve, oprosti Bekri Muju, i pokloni mu život. Poslije toga čudeći se car, kako vino taku silu ima, i gledajući, kako pijanice za njim ginu, namisli, da ga jednom i on ogleda; i tako zapovjedi, te mu jedno veče donesu najljepšega morskog vina, pa se dobro napije. Kad bude drugi dan u jutru, car bolestan, boli ga glava, ne može da je podigne s uzglavlja. Kako se to razglasi po dvoru, skupe se brže bolje svi ljekari, da liječe cara; no car kaže, da od te njegove bolesti zna bolje liječiti Bekri Mujo, nego svi ljekari, već njega odmah da mu dozovu. Kad Bekri Mujo dođe, car mu kaže, kako je bolestan i oda šta, i zapita ga, šta će sad činiti; a on mu odgovori, opet da pije ono, što je i sinoć pio, pak će ga odmah glava proći. Car ga onda zapita: "Pa šta ću činiti, ako me poslije, kad se otrijeznim, opet glava uzboli" A Mujo mu odgovori: "Opet pij nanovo."-"Pa dokle će tako trajati?" zapita car.- "Dok ne ogrneš ćebe, ovako kao i ja," odgovori mu Mujo.

34.
Ciganče, pa ciganče!

Bio jedan car pa imao caricu koja mu je rađala sve žensku đecu. Kad jednom carica zatrudni, reče joj car da će je oćerati, ako mu sad ne rodi muško dijete. Kad se carica porodi i rodi opet žensko dijete, ona se brže bolje dogovori s nekakom Cigankom u susjedstvu koja je u isto vrijeme bila rodila muško dijete, te đecu promijene i po tom jave caru, da mu je carica rodila sina. Car se tome vrlo obraduje i učini se veliko veselje. Kad ovaj carev sin poodraste veliki, i stane sa slugama i dvoranima po šumi ići u lov, on bi često govorio: "Da lijepih drva za grebeništa!" ili: "Da lijepijeh drva za ugalj!" i tako se po tome dozna da on nije carski sin nego Ciganski.

35.
Nesretniku se ne može pomoći.

Za nekakoga čoeka govorilo se da je nesrećan i da mu se nikako ne može pomoći. Jedan bogat čoek namisli ogledati, dali je to istina, pa uzme jednu kesu novaca te metne na brvinu preko koje je malo po tom valjalo da pređe onaj nesretnik. Kad nesretnik dođe blizu k brvini, on rekne u sebi: "Dosta sam puta preko ove brvine prelazio, hajde sad da ogledam, dali mogu žmureći preko nje preći," i tako zažmurivši pređe preko brvine i prekorači kesu s novcima.

36.
Mlada i Ciganin.

Nekakva mlada rekne Ciganinu koji joj je bio došao kući radi prošnje, da bi joj skovao pletiće igle, pa će mu dati šinik prosa. Ciganin joj odgovori: "To je dobro, snašo, što ti meni obričeš, ali nema gvožđa; nego ne znaš li od vašijeh đetića kakav skopak od motike ili od čega drugoga." Mlada se onda popne na tavan i nađe lemeš, te ga zbaci dolje, i zapita Ciganina, da li će to dosta biti, a on joj odgovori da će on dodati još od svoga gvožđa malo što ne bude dosta, i odnesavši lemeš pod svoju čergu, donese mladi odmah pletiće igle i uzme za njih šinik prosa.

37.
Kako se Kraljević Marko junaštvu naučio.

Pitali Kraljevića Marka, kako je postao junak, a on odgovorio, da se junaštvu naučio od pasa i od đece: kako jedno pseto makar bilo najveće i najjače pobjegne, onda sva ostala paščad i najmanja i najslabija trče za njim; tako isto i dijete kad pobjegne, đeca trče za njim. A kad se kako pseto ili dijete, makar bilo najmanje i najslabije, ispriječi i stane da se brani, onda slabo ko smije nanj udariti.

38
Ko nije dobro svezao?

Kad je nekakav čoek polazio u vodenicu, sveže mu žena vreću sa žitom. Kad bude u putu, odriješi mu se vreća i on je do vodenice vezao deset puta, pa kad se vratio kući, opet htjeo ženu da bije, što mu je nije dobro svezala.

39
Kako se medvjed prevario.

Izišavši medvjed rano u proljeće iz svoje jame ugleda drijen đe je ucvatio, a ostala drveta još i ne misle da cvate, pa pomisli da će drijen tako i sazreti prije sviju ostalijeh drveta, pak se izvali podanj da čeka. I tako ležeći onđe i čekajući da drenjine sazre, ostalo sve voće sazri i prođe.

40
A šta ti je?

Jedan čoek kojega je boljeo zub, srete drugoga čoeka đe jauče iza glasa, pa ga zapita, šta mu je, a kad mu onaj odgovori da ga je ujela zmija, on mu reče: "E ja mišljah, tebe zub boli!"

41.
Kako Ciganin nauči konja gladovati.

Nekakome Ciganinu učini se teško hraniti konja, za to namisli da ga nauči gladovati, i tako mu prestane davati i što za jelo. Kad konj poslije nekoliko dana crkne od gladi, Ciganin rekne: "Hej nesreće moje! taman kad ga naučih gladovati, onda crče."

// Projekat Rastko / Književnost / Usmena književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]