Stanislav
Vinaver
Nova
pantologija pelengirike
1922
|
Internet izdanje
Izvršni producent i pokrovitelj
Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus
Beograd, 29. decembar 2001
Urednik: Dejan Ajdačić
Producent: Zoran Stefanović
Digitalizacija tekstualnog i likovnog materijala: Nenad
Petrović
Korektura: Zoran Stefanović
|
Štampano izdanje
Izdanje Biblioteke "Misao"
1922.
Beograd
Štamparija "Mirotočivi" - Vuka Karadžića ulica broj 26
|
Sadržaj
Neki čovek zanoći u gradu čiji se car povampirio te su telali po ulicama vikali: koji se junak nameri da izbavi grad od vampira daće mu se pola carstva. Kad je bilo oko pola noći čovek ustane umije se vodom sa devet izvora odene u odelo od čohe nerezane opaše se sabljom sa dva sečiva pa pođe lutati po gradu. U tome sretne Arapina a ovaj kad ga vide poviče: Bogom brate neznana delijo daj mi jedno čudotvorno vlakno tvoga odela jer me vija ćosa pa se bojim uteći mu neću. Onaj mu čovek rado da što je tražio a Arapin mu kaže: kad ti bude do nevolje ti samo vikni:
"Arapče belo kapče
Zeleno žapče
Ćelavo vrapče."
a ja ću doleteti sa mojih sedamdeset i sedam hiljada Arapa.
Oni se tu ižljube i naš delija pođe dalje lutati i naiđe na jednu veliku kulu a u kuli Gvozden Čovek. Čim ga ovaj ugleda zakumi ga Bogom istinim: prinesi mi sablju sa dva sečiva očima jer sam obnevideo a vija me ćosa.
Čovek ovaj prinese sablju i Gvozden Čovek u onaj čas progleda zagrli se s njim i kaže ako ti bude do kakve nevolje a ti vikni:
"Gvozdenjak
Zmajski svlak
Pusti krak!"
a ja ću dojuriti sa mojih trideset i tri hiljade gvozdenjakah. Sad ovaj čovek stane misleći šta će činiti kad sretne ćosu. On skine svoje odelo pa čakšire obesi o mesec gunj o kumovu slamu kapu o zvezdu večernjaču a sam leže u blizini da vidi šta će biti. U to dođe ćosa i misleći da je to neki div proguta mesec i kumovu slamu i zvezdu večernjaču zajedno sa onim odelom ali mu od toga dođe teško te stade bljuvati, pa zvezdu večernjaču i kumovu slamu još i kojekako ali mesec nikako da izbljuje. U tome on klone i poče sam sa sobom govoriti: Da ko zna da mi zapali čalmu oko vrata odmah bi mi se oduzela snaga. Onaj čovek pričeka dok ćosa sasvim zaspi pa mu zapali čalmu, iz čalme izleti gusenica on gusenicu pridavi šakom iz gusenice izleti mrav on drž mrava iz mrava izleti lisica tako mala da se jedva videla.
On pozove svoje pobratime te drž ovamo te drž onamo te hoće biti te neće biti te ti lisicu uhvate i ubiju a ćosa u onaj čas umre.
Onaj mu čovek pritrči skine mu krunu koja je pod čalmom bila, i stane čekati jutro. Kad ujutru beli dan osvanu i sunce ogranu oni vampira opojaju i sahrane da se nikad nije više priviđao. Sad careva ćerka rado i veselo pođe za ovoga deliju i tako su u sreći i ljubavi oni živeli u toj carevini dugo vremena. Ali kad caru dođe da umre on pozva jednog ovčara i reče mu: ja se ne mogu rastati s dušom nego ti idi iza sedam mora i osam gora, a deveta najviša tu se popni na najvišu jelu i pogledaj jezeru u dubine. Tamo ćeš sagledati moju majku nego nemoj da te ljuta zmija ujede pa da si joj kazao šta rđavo ili dobro o meni. Ona će te odmah pitati: Jesi li video moga sina Vidoja, a ti odgovori: "Vidoje živi na Vidojevici, peče ribe na žeravici." Tada će se ona odobrovoljiti i pitaće te hoćeš li da se ženiš. Ti onda okreni se put jarkoga sunca i tri puta prekrsti sunce pa reci:
"Jarko sunce, pozdravio te jači od tebe!"
Tada će te moja mati pitati da mi se nije sin povampirio a ti reci kako jeste, onda će ti ona dati vampir-vode a ti brže meni. Nego pazi sinko e da ti Bog dao pa ti na vreme stigneš i meni dušu spaseš a sebi krunu. Onaj ovčar tako sve i učini i kad donese vampir-vodu on poškropi cara a car se rastavi s dušom te ti onoga ovčara postave za cara i živeo je sretno do svoga veka. Ali kad je tome ovčaru došlo da umire...[1]
[1] Izgleda da se ova varijanta još nekoliko puta ponavlja. To
je onaj muzički oblik koji se zove "da capo al fine" i koji je dosta bio zanemarivan
od strane naših etnografa. Usled nedostatka mesta mi smo doneli samo dva povrata.
Zimnje su večeri duge a narodno strpljenje veliko!
(Povodom ovog izdanja postoji čitava neobjavljena Vukova Prepiska sa g. Vojislavom Jovanovićem. Ona će biti donesena u "Nar. Umotvorinama", izdanje G. Kona)*
Raslo drvo bagremovo
Na bagremu mladi orle
Pod bagremom ljuta zmija
Pita zmija mlada orla
Oj Boga ti mladi orle
Što ne letiš u oblake
I ne nosiš Jordan voduh.
Besedio mladi orle
Ja bih zmijo poletijo
Al se oblak zamaglijo
I u magli strašan junak
Na sablju se naslonio
Božurom se zakitio
I on broji sitne zvezde.
Kako koju dobrojao
Ona onda na dno mora
Na dno mora širokoga
A u moru morski careh.
Poručuje Sandaćija
Ču li mene morski careh
Ne dam tebi moje liceh
Jer si buru razigrao
I tri lađe potopio:
Jedna lađa sve devojke
Druga lađa udovicah
Treća lađa mladi momcih.
* Iz Vukove zaostavštine. Vuk je spremao i predgovor za sve ove pesme,
posvećen Karolini Srbović-Grosmuterki, rodom iz Pečuja, ženi velikoga bogastva
do koga je došla trgovinom sa suvom ribom. Predgovor čini mnoge kompliente
i aluzije na Grosmuterkin zanat: narodne pesme su zdravlje, a najzdravija je
riba, ribari moraju pomoći izdanje zdravlja.
Raslo drvo šimširovo
Na drvetu mladi soko
Pod drvetom ljuti zmaju.
Pita soko ljutog zmaja
Oj bora ti, ljuti zmaje
Što ne letiš u obla'e
Ne doneseš časnu vodu.
Besedio ljuti zmaje
Ja bij orle polećeo
Al se oblaj zamaglio
I u magli silan junak
Na koplje se naslonio
Ružicom se zakitio
I on broji sitne zvezde
Kako koju dobrojao
Ona pada na dno mora
Na dno mora dubokoga.
A u moru morski care.
Poručuje Anđelija
O ču li me morski care
Daću tebi moje lice
Al razigraj besnu buru
I potopi do tri lađe
Jedna lađa devojačka
Druga lađa udovička
Treća lađa mladi momci.
Od ove pesme ima treći, duži, ikavski variant. Raslo drvo orahovo, pod drvetom aždaja a u granama kraguj. K njima doleteo "siv zelen njiskavac-vriskavac". Oni ga pitaju što ne ide preko gore i ne donese "bilja kara-bilja" kojim se leče sve bolesti, a osobito ljuvene (ljubavne), a on im veli da se zagledao u oblak u kome igra vilinsko kolo. Sve je kolo zadičila vila Vidosava. Pitaju je "vilenjaci-golotrbenjaci" što se zamislila a ona, da je brojala "zvizde neba vilikoga" samo nije mogla dobrojati "sidamdiset i sidam zvizada". Te su zvezde pale na dno mora, gde mor-papa (morski papa) zida nove dvore "Ni glađene, ni rukom rađene, Već od čistog zraka i oblaka, Plava mraka i zlaćene tame". Kad je to saznala "Smiljana divojka" ona mu poručuje da će mu dati svoje "prebilo lice": "da obljubiš i opet poljubiš" samo ako probudi "tri strašna vitra": Jedan vetar da potopi nebo, drugi zemlju, a treći "mene mladu Smiljanu divojku". Morski papa posluša je, on pusti za trista i trideset godina tri strašna vetra, jedan potopi nebo, drugi zemlju, ali treći nije mogao Smiljane divojke:
Bisedila Smiljana Divojka
Bože mili čuda vilikoga
Ni mi žao neba nebenita
Ni mi žao zemlje zemljevite
Al se čudim Budimliji Jovu
Kad ujutru bili dan osvane
Pa išćera ovce u planinu
Gde će svoje (?)* plandovati ovce?......
(520 stih).
* Ovde "svoje" mesto "njegove", radi stiha.
Od ove pesme najzad ima jedan četvrti, kraći variant, upravo komad od pesme:
Slavu slavi Bojičić Alil. Svi begovi došli na slavu samo nema bega Rešid-Bega.
Alil pita ko je "kail tražiti Rešida". Najzad se javlja Budalina Tale. On odlazi
u Koprivnicu i tu zatiče Rešid Bega gde lovi ribe. On mu se pridruži i tako
izlove mnogo ribe. Najzad uhvate u mrežu "čudovište Vasu." Čudovište kidiše
na njih, a oni pobegnu, i posramljeni se vrate na slavu. U znak žalosti slava
se razbije i sveće se pogase. No čudovište dođe na vrata i stane lupati i izazivati
sve Turke poimence:
"O Rešide šta si mi rešio
A Alile, puške te spalile
A Redžepe hromog Dabe zete
I ti Mujo mukom zamuknuo
A Sahibe sahat izgubio
A ti Tale, otidi otale......"
(120 stih).
Božestvenom zorom otricanja
Jošte nikad vedrija nebesa
Nisu dala kamen grehovima
Ko bez bola ak i malo leti
U velikom požaru sunaca
Krila su mu tamnica gorčina
Svako javje nosi pehar žuči
Svaki nemir ima oštre strune
Preko kojih bog gudalom gudi
Poklikuje klicom elektrizma
Preliva ih tamnjanom nadanja
Zvuke mameć lomne i šarene
Nadahnjujuć tartarom stradanja
Šar veliki srebra svih pravaca
Kojim gospod upreda sokove
U tkaninu svetske armonije
Čij korenje duša je čoveka
Čij vrhovi tocilo očaja
Da se svaki pir crva zemaljska
U svom hodu pregažen zapito
Otkud begstvo ako nije pjanstvo
Jeli nebo, ili znak sotone
Il je nešto oba oblačnije
Kad je sila neobuzdna čustva
U neznanju polja i klasova
Svoje oštre sekire zabola
Večnim tragom potoka i cvećz
San isplećuć bujicom gromova
Koji hrli preko svih čvorova
Sna ljudskoga Jovan ili Isus,
Grobna ploča za plač pokolenja.
Puška zraka u sretanje suncu.
Bor što velje prigovore čuje
Na samotnim čojstva vrhovima
Koje uvo ljudsko razlikuje
U prošlosti i u budućnosti –
On još nikad u svim čudesima
U zelenoj svojoj sveznalosti
Misli ljudske tica ili koplje
Nije stego toržestvo užasa
Koje baca plamenom Ereba
Stub prestola najviših almaza
Na kom stoji plava voštanica
Ognjem trepćuć za pale junake.
Njegoš.
PS. Uredništvo ima na raspoloženju opširan komentar g. Rešetara. Komentar
iznosi šest štampanih tabaka. Sem toga i g. Pavle Popović napisao je svoj
komentar. U njegovom tumačenju težih i stranih reči imamo objašnjenja za ove reči:
1) zora (crveno na nebu prilikom izlaska sunca na gorepomenuto nebo; događa
se rano ujutru, u zoru);
2) jošte (mesto još. Licentia poetica);
3) nebesa (ono odzgore na nebu);
4) kamen (ono čime se igra kamena s ramena);
5) greh (kad neko ne poštuje g. Pavla Popovića);
6) sunce (ono što sija na nebu kad nema oblaka i kad je sunce);
7) krila (ono što je leptiru prikačeno naleđa).
Nedostatak prostora prinuđuje nas da se ograničimo samo na ovo nekoliko sjajnih
tumačenja.
O vaseljeno bedno posmrče
Kad si u svojoj bolnoj, detinjoj
U kukavnoj se našla čatrlji
Jesi li se o, teško čudila
Jesi li se ti mračno pitala:
Kada je Pravde zakon duboki
Večnoga bića otac stravični
Umro pre tvoga samog rođenja
Zašto da tada, grozno lutajuć
Potucajući se šupljim prostorom
Rodiš se i ti, čedo-posmrče?....
Ne!
Ti nisi, nisi, gadna Seleno
Velikog Boga pozno rođenče
Već ti si samo gnusno kopile
Nekoga kužnog greho-izvora
Ne možeš biti ma i posmrče
Surovi vidik generacija
Očajni zlokob svega živoga
Kukavni ispit mračne propasti.
Kolko bi bolje bilo bićima
Da se je mesto zemlje, sunaca,
I mesto mora, i mesto kopna
I kamenitog ovog čekanja
Doksatom grdnim večnog prezira
Očajem gorkim sure molitve
Što se u tvoje duše mutnom kolutu
Iščaurio gadnim mehurom –
Rodila jedna opšta nestalnost
I opšti smiso jednog neshvata
I opšti nekret jednog nehota.
Ne, nije ovo prava Selena
Što se imaše vedra roditi
Za usrećenje drevnih duhova.
Posmrče ovo nije prezreno
I slabomoćno kao Uroš prostora.
Invalid slepi to je ponora
U gubi gadnoj što ga nagriza.
Ti živiš samo slutnjom poraza
I na štaci se trošnih nadanja
Vučeš polako kalom pokora.
Gnojavih usta cerek satanski
Prati te uvek gnusnim cerenjem
Dok iznad tvoje glave umorne
Propalih zvezda gorki pepeo
Pada pred tvoje noge ranjave.....
Da si na svagda, svagda prokleta
I nek je proklet dan onih groznica
Koji ti dade život zločini
I nek je proklet Usud-grbonja
Koji te prvi gnojem začeo.....
Đura Jakšić.
Pomame divlje plamen mahnitaj
Odmahnuo je sevom kroz pospaj
Mahune misli mehom prepukle
Zurlama svisle, zbrkom prozukle.
Gde su gresi negrešaja
Kad trubila narušaja
U pokidu lelnih slada
Svlad otimlju rušigrada
Tez oruklja goropada
Pomeni me duhom lahor-strave.
Žamor-kruna smrkli lave
Sveslovenski Mislislave
Tankih misli otpozdrave.....
Evropa se odevropila
I svud nose gnusna škopila
Da oslepli škope nevlad
Srcomraka prežni prevlad
Gnusogona ježni svevlad.
Još sijaju sijni svodi
Goti ploti u nagoti:
Srp zacrta zvizdom kosi.
Slet brodovolju knebustrelnom
Zajađena smrt-opelnom
Luk odlučen človu čelnom
Za skrhanih zvezda prelom
Izjedarskih pčelinjaka
Jelolistih krtičnjaka
Nebocepnih vršičnjaka
Što prekljuvom glodnih snova
Prezobljuju ukip krova
Stan pričesni Boga-Jova,
Premrčuju vrv svemirja
Zanebljuju uspon pirja
Preklek smerja, izvir umlja
Za pobedna za bezumlja
Za izdoblja nebokumlja
Nedoseva visimračje
Nedospeva strš-oblačje.....
Laza Kostić.
Nisu ni izašli iz kuće a da nju, Tonku, koja je ležala u sobi zvanoj ženska soba, a tako nazvanoj po tetki joj, Siki, koja se za Turčina udala, Tonku koja je još ležala opomenu a Sobče je bilo sve ispunjeno suvim mesom, bademom kad se trese kuća, lešnicima još iz Hadži Ristinog kad se prvi put posvađao sa svojim bratom. I od tada im sva nesreće. A u sopčetu drvenarija, konopul, gvožđarija, kao tiho prekorno, kao da opominju, i čini se Tonki iz svake pukotine po jedna glava strogog dede joj, Hadži Ruvima, koji se nikad nije nasmejao: miruj, ne luduj!
A ona, Tonka, zatvorena, pevala bi što je čula da je nekad ujna, pred samu smrt, žalobno, starinski, zaklope se oči i kroz nos, kao jedva primetno, kao da se služi služba u nekoj crkvi jedre i davno uzavrele snage i goličavo nešto, kao tamnjan te crkve:
Zašto Sike, zašto?
I sećala se večito, uvek u drugom glasu i kao sa drugim licima, što zbunjeno namršteno, ozbiljno je gledahu i prete a ujna je mislila da je niko ne čuje kad se vratila kao limun žuta i pevala po turski, srčući kafu, povezane glave, u žutoj šamiji.
I na ovu pesmu nešto se davno i slatko budilo i bunilo u Tonki, i glas bi došao sladak kao med i same su žene žedno vikale: još, još, žene kojih se sećala kako u amamu udaraju se po grudima a voda im vri i razliva se niz leđa, u naborima, i otromboljeni trbusi majki koje su rađale, i baba koje podvriskuju. I svi bi se stali skupljati, i sluge iz magaze, čivčije, i onako prolaznici. Ali bi Duško magazadžija ulazio i pogrbljen, pokrivajući lice rukama da ne vidi nju, Tonku, jer greh je još, mlado je, ludo je: i zatvarao bi roletne. A ona se njemu uz prkos skidala gola, ljubila svoje ruke, trljala bedra. I znala je Tonka da Duško neće moći dugo da izdrži i kada bi se on spoticao bacala bi na njega svoje posteljne stvari, vrele od njene krvi.
A u Dušku su dve krvi i njena pesma pevale, a ona bi primicala uzavreloj svojoj snazi drvenariju, dunje fildiš, japiju i staro odelo. Iza prozora, do mrkle noći, čekali su da se otvori zavesa. Arsa pekar vrištao je, polivao se vodom sa česme, Jovan koji je kuvao kafu sedao bi na konja Miška, pošto mu da da popije vina, i leteo bez sedla i uzengije, a kad su se njeni vratili sa imanja, uvek: zašto opet Tonka, crna Tonka, čedo? I posle bi je grlili, stezali, i plakali svi gromoglasno, i išli na prstima i palili sveće. A Tonka u tankom svilenom fustanu a dole sasvim naga, očiju iskolačenih sedi na asuri, iskitila se đinđuvom, sarfilom, ustane, klone, i trudi se da dohvati svoju malu, svežu, meku levu nogu u butini i da je poljubi, ižljubi, pojede. Jer je znala ona, Tonka, kad poraste, raskrupnja se, a ti kukovi će da nabubre, a ona jedra snaga da se razlije, grudi pod vrelim plodovima da se razminu široko i nikad ona tada neće moći da omiriše, da ošine jezikom svoju rumenu razbludnu butinu. I radovala se strasno Tonka što će biti gojna, topla kao ujna pre no što je pobegla u Tursku, ali je plakala što će za uvek biti rastavljena, za uvek, za nikad više od svoje tople, od svoje mirisave kao zadah sto ustajalih đulova, od svoje sočne butine.
Bora Stanković.[1]
1 Ova priča spada u ciklus "Pod okupacijom". Pošto je g. Bora
Stanković opazio da naša publika strasno traži književne uspomene iz toga vremena,
to se rešio (vidi objavljene odlomke u "Novostima") da sve svoje postojeće
rukopise priopšti ovoj grupi. Prosto, stavi ispred odlomka: "Evo šta se pričalo
u jednoj kafani za vreme okupacije" ili: "Gazda Janaćko povuče tri dima (a
bilo je to u Beogradu u vreme okupacije) i otpoče ovako." Čuje se da će u
ovaj ciklus doći i "Koštana". Propratne reči biće: "Neki Arsa Ciganin (u jednoj
kafani u Beogradu pod okupacijom) popi čokanče i stade ovako govoriti:".
Car pogleda strogo:
Od šume čelenki blešti bumbumada,
Milesa Gamzović, kći oblaka Rada
Drhtala je strasno ko grimizni nabor.
Tad car blago glednu: sabor hukom prasnu
Od gromova gromče, od planina življe
Crveni osmesi pale ponoć kasnu. –
Milesa Gamzović drhtala je divlje.
Car joj priđe snažno. I u ludom kasu
Čeličnim strelama u dušu joj uđe
Kao munje vina u kladence tuđe.
I oseti care u tom istom času
Kako Milesine duše ljiljan beli
S carske mu čelenke carsku pravdu deli.
Jovan Dučić.
Pop Rista imao je ženu Nastasiju i sina Petra. U kući je bio blag, dobar kao dobar dan u godini, mek kao milihbrot. Ni onaj pop koji, obilazeći parohiju pije tri litra rakije za obrok, psuje na sav glas, svima se popeo na vrh nosa i lomi potkovice. Sa sinom se igrao piljaka a sa ženom čitao Milovana Vidakovića, štrikao čarape ili izvezivao golube i grlice na tišlajferima. Najzad pop ostari, njegova Nasta takođe ostari a sin, koji je svršio bogosloviju, zapopi se. Sutra dan posle svečanog zapopljenja sinovljevog pop Rista se vrati u svoje selo sa svojom Nastom. Njegov ideal bio je postignut. On pogleda u mutna ćerčiva i odjednom se naljuti. Odmah uze oklagiju i dugo je mlatio nedužnu ženu. Zapanjena popadija samo je kadikad krišom brisala suze. Šta se učini od popa Riste! Posle ovoga batinanja on obuče novu mantiju iz ormana. Više nije pio, i postade krajnje umiljat i uljudan sa svima ljudma. Niko nije mogao poznati popa Ristu! Preobrazio se. Svima dođe drag. Bio je pravi svetac. Pretplatio se na bogougodan časopis. Rakiju više ni u usta da ne uzme, a nekmoli psovku. Svi su parohijani bili sretni – presretni.
Međutim kod kuće je bio drugčiji Dok je ranije sa ženom bio pamuk, bio med i šećer, smilje i kovilje, zdravac i bosiljak, sad je postao jetki čemer, gorki pelen. Ženu je tukao pa čak i nogama gazio. Žena je skrušeno podnosila ove nove ćudi svoga gospodara. A sinu koga je ranije toliko voleo, nije hteo više ni pisati. Kad se sinu rodilo dete-muško čedo, pop Rista ne htede otići ni na babinje, a ženu je izlemao na pasja kola što se spremala sinu u pohode. Tri nedelje borila se pošinica sa dušom i bila između života i smrti. Tako se eto iznenada promenio pop Rista.
Čovečja duša je čudnovata i najveštiji pripovedač ne može dokučiti njenu tajnu. Putevi Gospodnji neobjašnjivi su! O, pope Risto, veliki mučeniče, veliki rodoljube! Blagosloveni tvoji jadi, blagodetni tvoji zanosi! Ja razumem tvoj bol i tvoju sreću, tvoj nemir i tvoju razdraganost. Kako te razumem i kako te se sećam, i kroz suze se smešim kad mislim na tebe, pope Risto božji ugodniče, pope Risto kulo svetačke kreposti, pope Risto, brate rođeni.
Veljko Petrović.
Život je težak ko malter perpendikulara
Gnusni eufemizam brevetira ropac
Psihologiju delira harangira škopac
Mi smo monstrum sumnje u psihi okulara,
I demon bluda u polusvetu preživara.
Sve crnjim život teče sad klancem
I Pesimističkim tempom izvija se minus
I karambolira paralitičkim krkljancem
U metafizike otmeni ricinus,
I u smežuranja logični kasinus.
Sima Pandurović.
U selu Kladencu, Arsenije Eljad
Razmišljao je dugo šta mu valja delat'
Najzad kliknu hrte (to mu bila čeljad!)
I ne htede rodu svome biti dželat.
On pođe. I vriskom štekće štenad divna
Na doratu alem. Mrak šume u duhu.
Na balčaku pako. Minđuša u uhu.
Na bedrima pavta, a na ruci grivna.
Ide mrk i strašan, kao oblak divalj
"Mračno je kud gledam, mračno kuda gledah"
Za njim štekće vojska. Ne znaju za predah,
A ko gorske zveri, beži pred njim živalj.
D. Filipović.
Život je moj bez jedinog zračka
Ja ličim na cvet od maslačka.
Život je moj turoban i bez pravca
Ja ličim na list od zdravca.
Život je moj tužan i mek ko burek
Ja ličim na zeleni kukurek.
Pa šta da činim? Ima li spasenja?
Život je moj kao koren od klenja.
Ne! spasenja nema i gnusan je svaki kutić
Život je moj otrovan ko ljutić
Polako glođem novoga bola butić
Ah moj prutić! ah moj prutić!
V. Živojinović (Mussaka).
I.
Landa Puranda, zvani Čovek-Nečovek
govoraše sadeći luk u jednoj čajdžinici
na Grebenu Dobre Nade:
Doći će, o doći, predčovek i
počovek, lepi kao smuđevi, i potpuno
aseksualni.
I bi jutro i bejaše Kalimegdan.
II.
Zašto leptiri ne nosu o vratu klepetušu,
da bi se znalo kad je vreme da se pije bela kafa? Dokle će oblacima vladati pozorišni vlasuljari?
III.
Šareni šljunci govorahu uzdisajnome trnju:
Makaze ne mogu razumeti električnu vlagu mastila, jer je Bog zlorekih Himalaja carovao u doba kad je samo za pozvane bio dopušten cvrgavi pasoš ornitologije i zbuntovana pirotehnika korala.
Zrikavi oblaci govorahu na jedno oko bumbarastim i šarenim šljuncima: Zar je potrebno da Nečovek pali sveću i natiče, kao mrzitelj i laktaš, naočare na oči kad hoće da čita roman u Daily Mail-u.
Poslednji prepirač.
Nad Heopsovom Piramidom izdizala se velika reklama engleskih sapuna, koje je nečovek prezreo u svojim plahim vizijama.
IV.
Jarekanja-bradekanja čučnu, uz gudalo u svoje ruke, žalobno cijuknu i otpoče da svira po ogledalskom liku.
Najbolja forma radioterapije nije patristička egzegeza.
Ko se utornikom gnjura u more, može se subotom pretvoriti u krticu.
Nema daždevnjaka koji ne želi biti mravojed besmrća i kenguru večnosti.
Sto sedamdeset stoleća duvao je Nečovek u sviralu. U sto i osamnaestom nikla je najzad od njegove svirke šebojasta visibaba.
V.
Dajte mi stoleća – da iscedim trenutak! Dajte mi okean da napabirčim gram soli! Dajte mi Aleksandrijsku biblioteku da prepišem pravilo trojno!
Dajte mi prašumu da istešem čačkalicu! Dajte mi grom da zapalim cigaretu! Dajte mi Nadčoveka da stvorim Nečoveka!.
Nikolaj Velimirović.
* U drugome izdanju: Landa-Ćuranda.
I.
Usred švedske prestonice Štokholma dizala se kafana Petrograd. Tu su dolazili boemi umetnici.
Bio je mesec januar.
Padao je sneg.
Pisali su na ledu.
Tramvaji su juruli.
Pesnik Arno Arnoldeon sede za svoj kafanski sto i viknu kelnera:
Broj 23! Dajte mi melanž.
Kelner donese melanž.
Jedna misao mučila je Arna: šta označava reč "rutvica". Ona je dobar slik sa "utvica". Moglo bi se napisati
"O teških zora gorka rutvica
U tramvajima zlatnih utvica".
Zbilja bi tramvaji mogli biti rinjaci sa utvicama. To bi možda spaslo Švedsku? I Argentinu?
U to dođe Hipnison. On je imao lepo očešljanu kosu i bio je hipnista. Pronašao je hipnizam i sanjao da dođe do pet hiljada austrijskih kruna da osnuje prvu hipnističku reviju na globusu.
Malo posle pojavi se Ombronson, tvorac ombrističke škole. Ombrizam uči da postoje samo senke. Hipnizam tvrdi da je java-samo (u) snu. Ombronson je imao čupavu kosu.
Poručiše i oni melanž i počeše razgovarati, ali ih Arno nije slušao, nego viknu: Šta vi mislite o Svedenborgu? Odmah posle ovoga pitanja Arno potonu u duboke sanjarije. Možda bi najpogodniji za utvice bio sonet? Zlatno talasanje utvica – a zore da se piju pomešane s gorkom travom, kao neka vrsta kosmičkog apsenta.
U to dođe Sven. Sven je bio sablista ("sve je prah i pesak").
Najzad se Arno diže i pođe ulicama.
Padao je sneg.
Tramvaji su jurili.
"Dobro bi bilo", pomisli Arno, da se prevedu sve svete indijske knjige. Sve do jedne. I to zapadnim dialektom zbog onoga i: ima nečega starinskog u sebi.
Sneg je i dalje padao.
Tramvaji su jurili.
"Šta da radi proletariat, da pobedi?" opet glasno pomisli Arno i brzim korakom ode Petrogradu. Kelner donese melanž.
Melanž je bio mlak. "To je život. Mora da se pije mlak melanž i trpi banalnost, reče neko.
Kelner broj 23 bio je umro. Niko ne zna zašto.
Ar no izađe na ulicu.
Tramvaji su bili stali.
Jedan automobil čekao je pred Petrogradom. Arno ga dugo gledaše.
"Već je ponoć" pomisli Arno. "Koja li je ponoć?" "Gde li je ta ponoć?". On pođe kući. Bio je već odmakao daleko, kad se osvrte. Pred njim se zaustavi automobil. Na automobilu je pisalo nešto nerazumljivo, kao "Plitvica". "Ovo su Plitvička jezera" pomisli Arno. "Kakve ona imaju veze sa rutvicom? Nije dobar slik. Bolje ver-libr".
Iz auta izađe šofer, otvori vrata, i Arno uđe na njih, kao u pesmu. Pesma je imala mnogo stihova. Poslednji je bio "brzina".
"Ala je ovaj jezik nepodesan" reče sebi Arno. Šta da radim sa brzinom? Koliko je lepši senegalski jezik! Treba kupiti senegalsku gramatiku. Ali gde? U ovoj varoši teško da ima i jedne čestite senegalske gramatike. Kultura je definitivno bankrotirala". A stihovi se produžiše. Sad je bio ver-libr. Sad se moglo ići kako se htelo. Automobil se oslobodio od aleksandrinca i pade odjednom u ritmičnu prozu. Nad prozorom pojaviše se tramvaji, a navrh tramvaja izgleda da je bio bar. Senegalac jedan pio je grog. On baci u prolazu jednu knjigu Arnu. To je bila senegalska gramatika. Imala je svega 1 stranu. Od kud jednu, pomisli Arno, kad je minimum dve? Mora da bude i druge strane! Šta je s drugom? Ali druge strane nije bilo. Kao u ogledalu!!
On se seti Nata Pinkertona.
Automobil nije više bio tramvaj nego deseterac. Arno pogleda oko sebe: Bila je, gde je došao, noć sa zvezdama i muzikom. Ljudi u belo za velikim stolom pili su vino i melanž. Pozvaše Arna,
II.
Mnogo je pio Arno. Svi su se ogovarali. To su bili stari pesnici. Dante je grdio, na strani, Arnu u poverenju – Virgilija. On, veli, nije znao ni heksametre. A posvetio sam mu Pakao iz ironije, jer su mu ritmovi pakleno rđavi. Milton je o Danteu govorio gnusne stvari. Neki turski pesnik grdio je batu Turinskog. Viktor Igo govoraše pušeći tompus o Šekspiru (na uvo Arnu): ta on nije ni postojao. Neki se okomili na Homera. Svi su grdili jedni druge ali najviše neke kojih tu nije bilo. (Izgleda da je na sve strane bilo još puno i drugih kafana-duhova).
"Zar i oni" pomisli Arno. On pogleda daleko, daleko, i opazi sebe. I, na najveće čudo, taj novi ja stade mu govoriti užasne gnusnosti o njemu. "Kuda da se pobegne od sebe? U druge? A iz drugih? U sebe? Večiti krug u kome se rešavamo i ne rešavamo, što rekao Sibe. Kako malo ima u svemu smisla. A krzna se mrznu? U velikom kotlu varila se svu dragu noć – kafa. Mesto snega stadoše padati cigarete. Život je ipak lep, pomisli Arno. On zavisi od jedne neispušene cigarete. Kako bi bilo da život ne pušimo? Ili da ga pušimo na lulu? Kao Bora? Muštikle bi trebale biti državne....
U to dođe zora rutvica. Arnu dođoše neki stihovi na pamet i on zažele da budu mora utvica. Ali mu se ne izvrši želja. Najzad kao da je sve postalo čuturica. I svi su pili smisao iz nje. A ko je bio žedan nije. "Sad ima u meni više smisla no što može da stane" pomisli Arno. I sve mu postade jasno.
III.
Šta znači ovo, reče on kelneru br. 23. Od kud ste vi živi? I od kud da je melanž – zelen?
– Znači da je bila revolucija, da su se ljudi promenili, da je nastalo Doba Trava i Biljaka i da umovi preživaju rutvice blaženstva u zorama, reče jedan veliki, nepoznati gospodin u pelcu.
– Pa onda sam ja pobedio! uzviknu u čudu Arno.
"Dabome" viknuše svi kelneri i svi gosti i padoše ničice pred Arnom.
"Pa dobro", reče Arno, "pa kako ste onda smeli da mi dajete zelen melanž mesto običnog?"
"A po čemu biste vi drugčije osetili da je došlo Doba Rutvica", reče plašljivo broj 23.
"Tačno!" reče otegnuto Arno. On ustade i pođe. "Gde da pođem" pomisli. "Gde li živi svet Rutvica?"
Po ulici su išli novi tramvaji. Arno usede u jedan. Neko mu dade cigaretu i zapali. On pomisli:
"Makar groza mleo ljiljaka
Zeleno doba biljaka
Igra sa smislom piljaka"
i brzo izvadi notes iz džepa i zapisa ovako:
Misao, 224 (v).
"Kristali londonskog Sitija:
Zeleno doba Pitija
Vri u sutonu litija" ...
Avgustin Ujević.
Ja sam se rodio u sretan čas
Moje je rodno mesto ostrvo Kras.
I sa tog ostrva
Vide se druga ostrva
Kao što se sa jednog brda
Vide druga brda
I iz jedne kafane
Vidi druga kafana.
Ja sam se rodio u sretan dana par
Moje je rodno mesto ostrvo Hvar.
Ja sam sretniji no svaki bankar
Moje je rodno mesto Gaurisankar.
Ja sam se rodio u sretan bolova japad
Moje je rodno mesto ostrvo Lapad.
I sva su ostrva moja rodna mesta
I sva su brda moja rodna mesta
I sve su reke moja rodna mesta
Živela ostrva, brda, reke
Živela cela priroda
Na kojoj piše
Najdivnijim, najsvečanijim, najljupkijim,
Ovde se rodio Sibe Miličić!
Sibe Miličić.
Kraj Topčidera, sasvim nedaleko
Ima jedno selo. Ti si bio dobre volje
Tu si me poveo, pa si mi reko
Eto, to je kosmos, tu ćeš se osećati bolje
Ovo polje – to je Kosmičko Polje!
Vazduh i sve oko nas nagoveštavaše zimu
A mi smo šetali kroz livade meke
Pozdravljali jaganjce i njihnu plimu,
Pa se sakrili najzad u senci smreke
I gledali prolazeće kosmičke čoveke!
Sedosmo i gledasmo nebo plave boje
Ali nam je propalo veselje ovo
Jer od trave se isflekalo odelo moje
I uzalud kosmičko raspoloženje tvoje:
Sad treba kupiti odelo novo!
O! Zašto si me u kosmos povo!
Danica Marković.
On je gledao njene oči. Bile su zelene. Tada se sećao snegova na Pirinejima na koje se nije penjao u detinjstvu.
Njene čarape nosile su u svojim šupljinama grčevitost lutanja. On zasuka malo čarapu i poljubi je u njenu joj golu nogu ispod kolena. Hiljadu plavih žilica plakaše skrušeno. U to su vreme trube su zvale na juriš pod Čenstohovom. Engleski kralj nije znao da je Marijina leva noga lepša od desne. Ali na ostrvu Fidži ogluvio je jedan čovek. On je bio poreznik i zvao se Hjuz. I svi su valceri što ih je u to vreme na okarini ispevao Lehar mirisali su na svežu žensku put i na jarca. Samo su mlekarske zadruge zbog toga su silno stradale. Pop Đurica iz Velikog Bečkereka postade džentlmen i naredi ženi da mu sašije gaće od lakog srpskog platna. U to vreme svi Banaćani nošahu lake gaće a Grci su izdali. Vojnici su ličili na izmršavele gusenice.
Dva jablana pred njegovom kućom počela su da se grlu sa razbludnim vazduhom a od strasti i požude po asfaltu ulice curila je kiša. Dimnjak je goreo sivim požarom na njenoj kući. Stari, kestendžija, postade, džentlmen. I naredi: ženi, da mu spremi glase-rukavice.
U to su vreme trube su zvale na juriš pod Čenstohovom. Samo su mlekarske zadruge zbog, toga su silno stradale. U to vreme svi Banaćani nošahu gaće od, srpskog platna. Vojnici, su, ličili, na veoma izmršavele, gusenice. Dva jablana gledala, su ga, pravo u oči.
Belić nije razumeo zašto ljudi ne, nose somotske, kapice. On je znao da, je istina, samo u plavom žuboru drveća a, da života ima samo u mrtvoj prirodi jer ni, stene ni hrastovi nemaju žute prljave noge i znojave obojke.
Ali posilni majora Desimira, ćutljiv, bez desne ruke zađe da traži po komšiluku nov kotao. Ništa se nije razumelo. Govorili su o, oslobođenju i, samo, su, mislili, kako da se čuje svačiji glas. Samo su mlekarske zadruge zbog toga silno, stradale. Vojnici su ličili su na krajnje izmršavele gusenice. Beliću je postalo jasno da, je spas, samo među drvećem. On je znao da, je istina, samo u plahom žuboru drveća. Samo su mlekarske zadruge zbog toga, silno, stradale.
A na starom vojničkom groblju govorilo se da dolaze Senegalci i da imaju dva para nogu da ništa ne vidu, a ruke im se, sklapaju i rasklapaju. Prozori na Gradskom, Veću, koji, su tako dugo gledali zelene, livade postali, su, sumorni. Na ostrvu Fidži ogluveo je jedan čovek. On je znao da je istina samo u, blagom milovanju drveća. U to, su, vreme kestendžije nosile glase-rukavice i svi, su, morali piti konjaka jer, se, svakom čoveku gadilo na čoveka. Oni, su, znali da je istina samo u, drhtavom pozdravu drveća i u ostrvu Fidži gde, su, svi dobri ljudi gluvi.
A na starom vojničkom groblju, za koje tvrde da je ostalo još od pre Rimljana, jedan starinski, prepotopski, slomljeni krst pokazivao je Bogu i nebesima neku smešnu pretnju krajičkom svog trulog nakislog drveta...
Miloš Crnjanski.
O dušo da l se sećaš kako
U ponoć lako
Tebe sam tako
Kao krinom
Mesečinom....
I kako sam pao umoran i rovit
U ponor strahovit
I pio crn i lekovit
Medoc...
O dušo, dušo, Bog mi je svedok!..
Ranko Mladenović.
1 Kao što je poznato – štampanje zvučnih eklipsa jeste isključivo
pravo časopisa "Misao" koji je zbog toga i osnovan. Koristeći se dobrotom
g. Jankovića vlasnika Misli mi donosimo ovu eklipsu, tri hiljade sto
jedanaestu na broj. Ona je, po planu, imala da izađe u septembarskoj svesci
Misli, u godini 2238-oj.
(Ovo sve treba čitati brzo i veoma tankim glasom. Samo kraj treba čitati
iz basa; ko nema bas, bolje da ne čita kraj).
Stari Sloveni bili su u staro doba mladi. Dragoš Gicanović kliknu:
"Oj hoj, divovi i divke
Ja sad idem u lov na medvede
Niko se ne može tako prejesti kao ja
Nema brašna da se umesi velika pogača
Kako ću ja kusati kupus kad sam zaboravio drvenu kašiku
A zna se čime se ne smem spomoći!"
Žena Dragoševa Devolda kuvala je sarmu. Svetlilo je sunce a Dragoš je jednako lovio. Sunce siđe, ono zapali oganj, iskuva sarmu, pope se na brdo, pomilova grm, izranjavi ruke, ode na nebo, potuži se, tri vetra dunuše, dvadeset hiljada lađa potonuše, jedan se mrav spasao i ovakovu pesmu ispeva:
Eh dosado pokošenih pasišta
Kuda jure veliki mudraci
Ja zar da nisam ništa, i ti ništa i on ništa
A moja muška čelik-snaga što pluži zemlju
I smeli dah puteva u znoju životinja
Kako se poje po vrstama svojim bivoli
Moja je muškost zemlji vlažnija no povodanj
Samo onaj voli koji voli
Samo se pare i plode goli
Eh dosado ogolelih snegova
Sipaj u oči prostore, planine,
Možda su to sve snegovi čovekove pohote
I pisku frula i bleku ovaca
Zaglušuje šum što oplođava zemlju otaca
Nemam novaca, nemam novaca
I kako bi me naslikali sa ovolikim muškim znakom
Moraću da otvorim veliku akcionarsku banku!
Trandafilje, kovilje, garavilje, travo zelena i rosna
Hrano moja posna!
Neka je mirna gora Romanija i Bosna!
U to dođe Prvoš Milonjić, prospe sarmu, upali Dragoševu kolibu, usede na suždrebnu kobilu, polete, vrati se, opet polete, vrati se i kraj jednog drveta blizu kolibe on zaveza kola a za kola tri kurjaka gladna. Kobila se tu oprasi i rodi dvanaest malih slonova. Devolda bila pobegla u nebo, Perun joj sakovao minđuše od pećskog bakra, šetala nebom, svi joj zavideli a najviše jedan crnački patriarh i Divka-Tivka. Ide Divka-Tivka, ide njen brat Džin Tin, govori Divka-Tivka svome bratu Džinu Tinu da navuče pelengire kako se ne bi videlo i da otme minđuše Devoldine ... Tin sišao na zemlju, ništa ne našao, o zemljo u kojoj se ničega ne nalazi! za kože divljih bivola kupio dva jutra zemlje. Zemlja crna, masna, miriše, misli Džin Tin: (a jednako pljuvačkom vlaži nepca zapekla) da trgujem ilovačom. U to se vreme Dragoš Gicanović vratio iz lova na medvede. Jedan medved ličio na Ežena Karjera, francuskog slikara iz kraja IX veka pre Hrista, godine 1358. Medved imao isti način gledanja kao Karjer: zamagljeno i toplo. Miklošić tvrdi da jeste a Kopitar da je taj medved pre bio blizak Engru. Kad je Engr imao pedeset godina, tada mu se po drugi put rodio otac, on svojeručno naloži (a bio je užasno sklon da slini kad uzme čirak u ruke) vatru u kaminu i tako je dve godine grejao ruke. Njegov sinovac Viktor Igo (koji je imao trista i jednu ženu i opet bio nezasićen) pitao ga je: Zašto to činiš? Engru je trebalo da bi mu ruke sasvim razmekšale jer je ranije slikao tvrdo, ljudi stradali, deca plakala, nebesa padala, zemlja rastvarala utrobu, pa je video da tako više ne ide. Viktor Igo i sam sledovao je ovom primeru, ali se opeče, ruke ga bolele, sve ga peče, napisao 93-ću, oženio se sa jednom kaluđericom iz Ražnja, izrodio decu, postao deda, pošao u osnovnu školu, izrasli mu brkovi, ali da ne bi brkao brkove s čim drugim obrijao brkove. Jedna ljubaznica Viktora Iga po imenu Safo A. Dode, u stvari je bila žena Dragoša Gicanovića koja se zvala Devolda. A Dragoš kad se vratio kući, vidi, kuća izgorela, ničega nema, sunce sija, trave se zelene, ljudi prolaze. On iskopa iz zemlje hiljadu kilograma gvožđa, napravi veliku sekiru i napisa na svakome drvetu što je bilo u gori na vrh Šar-planine:
"Prvoš Milonič paki i paki
veliki zlobodejanac be".
Ovaj natpis tumačio je Stojan Novaković u vizantijskom duhu, prema sugestiji Anatola Z. Fransa. Anatol Frans imao računa da tako čini jer je bio unuk Viktora Iga i Devolde Dragoševe, odnosno Safo L. Dode. Anatol prema tome i nije bio niko drugi, Frans, no Džin Tin, brat Divke-Tivke i njemu su krojači uvek morali da uzmu za metar više štofa kad bi poručio pantalone. Posle je taj Džin Tin postao Tin Ujević i bio je novinar u Beogradu i kostirao se kod "Malog Vojnika". Drugovi ovoga Tina Ujevića bili su: Sibe Miličić (a to je Dragoš Gicanović), Todor Manojlović, Pera Palavičini i njegova žena Palačinka, Rastko Petrović, Stanislav Vinaver i Avgustin Ujević...
Neki govore da je Avgustin Ujević isto što i Tin Ujević ali je to potpuno nemoguće jer je Prvoš Milonjić u svoje vreme, kraj Dragoševe kuće, privezao samo tri kurjaka. Ako bi međutim Tin bio isto što i Avgustin, to bi Prvoš vezao ne 3 nego 33 kurjaka a ovo se nije dogodilo za šta je najbolje svedočanstvo dao Dante koji te kurjake nigde i ne spominje. Da se ticalo neke razlike Dante bi to sigurno naznačio, jer je on glavom i bio Prvoš Milonjić i morao je dobro znati šta je bilo i šta je činio.
Kada je umro Dante svi su plakali a najviše jedna kaluđerica sva u crno, u crnoj plišanoj haljini. Ona se zvala Markiza de Pompadur i bila je balerina Beogradskog Pozorišta i ruska izbeglica iz Pančeva. U stvari to je bila Divka-Tivka koja je pod imenom Sare Bernar igrala mačiš na Tamerlanovom grobu u Australiji a posle je bogovi kazne, ona padne, slomije nogu i otvori bakalnicu u Makenzijevoj ulici.
(Ovo što dolazi treba čitati debelim glasom, po mogućstvu kontrabasom):
I vladala je kaldrma i bosonogost na sve strane. Ali radnici koji su raskopavali Makenzijevu ulicu nađoše do devet kopalja. Izvijenih ruku padoh, a nada mnom se otvori nebo, tice zalajaše, fenjeri se uparložiše, makaze plandovahu, ribe štucahu, ljudi progledaše, kaldrma poče da misli, Divka-Tivka umre, rodi se, umre i više se nije znalo kad umire a kad se rađa. Rađa li se čovek samo jedan jedini put? Ili ceo, ceo, ceo život?.... Ko ovo bude čitao, neka poljubi svoju ženu u usta rumena, neka se umije, vode napije, Bogu pomoli, ruke sklopi, umre i opet se rodi. I neka se sve rodi! Sve!..... Sve. A ko umre neka se i on rodi. A ko se rodi neka se i on rodi! ... .Tako su živeli stari Sloveni i mladi Sloveni i svi Sloveni i Nesloveni, na zemlji, zemlji, zemlji, zemlji. Na Staroj Zemlji.
Rastko Petrović.
1. Ravena.
"Lorsk, la grande, Byron, alle quitte Ravenne
Et cherzhes, sur les, mers, kelk plague loentenne"...
Alfredo du Misse
Lutam, još, modar
Po, brežuljcima, rujnim
Lutam, još, bodar
Po; vidicima, nečujnim.
Vidici sve; su, mi tešnji
U grimizu: i agatu
I sanjam, o jednoj tihoj trešnji
Urasloj u tarčužak i "lepu katu"
Što raste – baš u ovome satu –
Tamo daleko, u Banatu.
II. Pestum.
"Les champe, n'ete point, noir, les cie, n'ete, pas, morn
Non, la joure, rayone , dansse une azure sanse born".
Victoire Iggo
Lutam, još, rovit
Po; gorama, sinjim
I, vetrom; ovit
Vidicima, se, kinjim.
Vidici me ovi gube –
I sanjam, dok lutam, svuda
Šta, li, rade svilobube
U ovome, satu
Tamo, u senci, onog duda
Što, veseli, baba-Natu
– U Banatu.
Miloš Crnjanski
Hiasent Pikambo bio je pesnik! Čivitasti somot njegove ogrlice označavao je prelom visine u krilatoj smelosti vazdušnih čipaka čula. U slobodnim tercinima i sonetima bez slikova, on je opevao blesak Vezuva i vedrinu svetlosti. On je umro! Možda i ne! Možda se, svakim dimom vulkana, njegovi žustri zanosi zaleću u pustinje otmene mentalnosti kao tigrovi:
Je suis triste, bigre!
Je voudrais manger un tigre!
I u ovome leži tajna pesnikove psihologije. On je hteo, on koji je bio tigar, progutati tigre realnosti, da bi se smirio. Tako treba razumeti ove suptilne aleksandrince. I kad je pesnik, prividno, umro, tigar realnosti je nadjačan:
Je mange beacoup de boeuf
Et puis j'aime manger un oeuf!
Ovde je pesnik mislio na sveopštu nestalnost, koju on tumači indijskim simbolima Jajeta i Vola. No ta je nestalnost savladana:
Donne-moi a manger, mon bon,
De la viande et du saucisson!...
Ovde pesnik pokazuje da je glad visokih ideja ono, što najzad mora nadvladati. I u tome je pravi pesnikov život. Možda još i makov cvet čarobne žubor-vode skerletnih izvora? Možda samur-kabanica božanstva? Titrava košnica najsmelijih i najvedrijih pčela što obleću oko najsuptilnijih cvetova saznanja? Raj? –
Todor Manojlović.
Lica:
- Živana, kći careva.
- Igumanija Fokida.
- Isposnica Mara.
- Carica Teodora.
- Car Prespe i Zete Mutimir Gojnislav Grozdanović.
- Haznadar Vasa Hreljić.
- Dvorani.
- Stevan Prvoslav, carev sinovac.
Događa se u Prespi, u 1021. godini.
PRVI ČIN.
I.
(U ženskom manastiru).
Igumanija Fokida.
Baš malo pre Stevan trebo je da pođe.
Isposnica Mara.
O veliki Bože, hoće li da dođe!
II.
Stevan (ulazi).
Uvažene sestre ja sam k vama pošo I na savetovanje ovzmo sam došo.
III.
Carica Teodora (naglo uleti).
Nesretnice crne, kojima on pođe
Zla će vas kob snaći što k vama on dođe!
DRUGI ČIN.
(Carski sabor).
Car Mutimir.
Da li iko znade gde je hteo poći?
Haznadar Vasa.
U manastir ženski rekao je doći.
Mutimir.
Neka odmah glasnik spremi se da pođe
Još večeras Stevan ovamo da dođe.
Dvorani (između sebe).
U crni čas Stevan manastiru pošo
U crni čas pošo, u još crnji došo!
Carevna Živana.
Ali dragi oče, zar on ne sme poći
Zar Stevan Prvoslav tamo ne sme doći?
Car (blaže).
Svud je smeo Stevan po carstvu da pođe Samo sinoć nije smeo tam' da dođe!
Dvorani (između sebe).
Car je silno ljutit – zlo je baš ne poći Car je silno gnevan – a gore ne poći.
II.
Dvoranin – glasnik (ulazi).
Care Mutimire – došo mi red doći!
Car.
Govori, govori, jeli Stevan pošo?
Glasnik.
U manastir ženski Stevan već je došo. (Izlazi).
III.
Car.
Neka se objavi jošte ove noći
Nigde više Stevan ne sme, ne sme poći
Živana (tiho).
Ja ću njega spasti, kad je tako pošlo
Sad mogu da rečem, – pa došlo što došlo!
Momčilo Milošević.
NAPOMENA. Dobrotom S. K. Glasnika dobili smo ova dva čina. Cela će
tragedija uskoro biti objavljena u Glasniku a davaće se u idućoj sezoni i u
Nar. Pozorištu u induskoj režiji g. Ranka Mladenovića, koji će naslediti g.
Živojinovića.
Nismo imali sreću da vidimo i preostala tri čina tragedije.
Uveravaju nas da se i oni odlikuju bogatim slikovima i uzvišenim stilom –
što uostalom od uvek i krasi tragedije g. Miloševića.
Kao što se vidi laž je da oskuđevamo (kako se to kaže) u nacijonalnome repertoaru.
Po našim izveštajima g. Milošević sprema i jednu tragediju o Zidanju Ravanice.
Glavni će slikovi biti: dirati i ridati. Vele da se ta dva glagola dirljivo
i plačevno (zbog radosti) slikuju u toj epohalnoj tragediji.
U krčmi je bio sto.
Na stolu su bile čaše.
U čašama je bilo vino.
Kraj čaša bile su ruke. Te su ruke pripadale vojnicima koji su pili. Njihova gruba pesma i psovka cepala je zidove. Zidovi su bili od lakog materijala. Jedan vojnik zapeva jače. Na zidu se proredi malter kao od udara glasom u zid i pomoli se pukotina. Kroz pukotinu dođe mrak. Mrak je nosio tugu. Tuga je nosila poraz. Vojnici su bili pobeđeni. Njihov mladi vođa, oficir bio je pobeđen. On je imao 20 godina. On je nosio epolete. Na epoletama je bila jedna zvezdica. On je bio potporučnik. On se seti svoga detinjstva. Od toga zamirisa u celoj prljavoj sobi krčme. Miris je pokuljao na pukotinu. Iza pukotine su stajali neprijatelji. Njih je bilo mnogo. Oni nisu imali maske od zagušljivih gasova. Od silnog mirisa oni propadoše. Mladi vođa bio je opet pobednik. Jedna žena dođe. Ona mu reče da ga voli. Ona je bila garava. Imala je plave kose. Zvala se Kosara. Oni se povukoše u obližnju vilu. Zvonilo je. Neko je pobedio. Pobednik ne znađaše ko? Možda su pobedili protivnici?
Mladi čovek svlačeći se uze svoje mamuzice u ruke. A ona zari ruke u mamuze. Jurnu krv. Pa krv kao neka muzika osvoji prirodu i razli se crvenim poljupcem po nebu.
Neko (bez mamuza).
Ja volim krv. Krv je crvena.
Oficir (bez mamuza).
Ja ne volim krv. Krv je crvena.....
U avliji dobošari su učili da dobuju...
Jedan dobošar.
Doboš je za čovekovu misao što mamuze za konja. Kad konjska mušica ujede konja njemu u ušima tutnje doboši.
Oficir.
Konjska mušica nadjačava misao samo plavih ljudi ali ne i crnomanjastih. Ja sam crnomanjast.
Neko (bez mamuza).
Sve je to poznato svakoj ženi.....
Mladi pobednik ležao je mrtav na postelji. Njemu se učinilo bilo da doboši krvavo dobuju posmrtan marš i on je umro po asocijaciji ideja. Kraj njega vila se plavokosa garavuša. Lepotica je čupala kose i vadila sebi oči.
Jedna vrana (iznad kuće).
Vrana vrani ne vadi oči.
Ona.
Ja nisam vrana........
... Daleko, daleko, iza brda i planina, jedna druga žena, crnokosa plavuša plakala je grčevito i govorila svima da nešto zvecka, kao mamuze, i da od toga ne može da spava.... Odveli su je u sanatorium a ubrzo i u krematorium, jer je bila članica društva "Oganj".
Stanislav Krakov.
Sa jednom golom smrekom
U umornom mraku
I sa jednom zelenom rekom
Ja plavo živim u divljem braku.
I sa jednim potokom.
Ljudi me mrze još. Al rukom belom
neveselom
Milujem tužno ko beli glog
meseca viti rog
Što nariče nad selom
Koje pije bolivijski grog,
Što se u Bombaju cedi.
I drvo neko konjičko modro kao kozak
Iz Samarkanda,
Šušti mi kroz mozak.....
..Kanda?..
Miloš Crnjanski.
Uredništvo Pantologije izvinjuje se pred poštovanim čitaocima što nije bilo u stanju doneti pesmu g. Krkleca.
Stvar je, na ime, u ovom.
Urednik je dobio masu rukopisa (među njima i g. Krklecov) u sprovodnim pismima. Mnogi su rukopisi bili bez potpisa, a kako su neka pisma u uređivanju usled urednikovog murdarluka propala, to je urednik morao sam da određuje šta je čije. Ali i pri svem trudu i kraj sve poznate originalnosti g. Krkleca urednik nije bio kadar da prepozna pesmu pisca "Srebrne ceste". Sumnja je pala na čitavo jedno tuce neodredljivih pesama.
Lica:
- Kum Đoka Metalović potkivač-Ciganin, 40 god.
- Stana Ciganka, njegova žena 23 god.
- Kosta Ciganin i Sulja Ciganin - rade na izgradnji metala od koga da se izlije nenadigrivi cvancik.
- Knez Gorila Majmunović, aristokrata.
- Šnajder – Krezo Krupije u kockarnici. Ledeni prezir čoveka.
- Grof Svinjić, aristokrata.
- Knez Monde Dukatić, milijonar, 82 godine, još čio.
- Perla Prostitutovićeva, kokota koja mrzi Đoku Metalovića.
- Hor baba-kartašica zvanih "Čajkovski", koje preziru Metalovića.
- Muški hor (sastavljen od muškaraca i dve tri žene).
- Vitez na Labudu, zvani Loengrin Vagnerović (potpuno izmišljena ličnost).
- Slepi Miš Oblaka (govori u basu).
- Erda Germanovićka, prestareli babac, sedih vlasi, govori u visokom sopranu.
- Karamba (orijaš, Gibon u sukobu sa rinocerusom).
- Nešto (ne zna se šta je).
- Nebo (na nebu).
- More (u moru).
- Zemlja (na zemlji).
Stvar se događa u naše dane: prvi čin u jednom malom slavonskom selu, drugi u Monte-Karlu a treći čin izvan svega
I. ČIN.
Prva scena.
(Ciganska potkivačnica u slavonskom seocetu).
Kosta Ciganin. Udri jače! Đoka je rekao da treba udarati bez prestanka. Duvaj u mehove. Mehovi su dah čovečje duše koja hoće da razduva plamičke zvezda! Samo jače! Mi kujemo novi metal, od kog Đoka hoće da odlije nenadigrivi cvancik! Himalajskije! Alpskije! Pirenejskije! Avalskije! Udaraj udarastije! (Obojica rade iz sve snage).
Sulja Ciganin. Nisu ovo obične potkovice! Mi hoćemo da potkujemo šantavu kopitu Svemira! Kad navučemo od našeg metala obruč na šapu Svemira, on će kasati onim galopom koji mu odredi kum Đoka. Potkovica od munje i čežnje iskupana suzama besa i misli! Duvaj!
Kosta Ciganin. Crveni plamen neka zbriše uspomenu drugih boja. Vaseljenski klokot grohoće u grotlu i tlači tle!
Sulja Ciganin. Svemiru treba dati jak zimski potkov. Nećemo se zadovoljiti običnim. Ja mislim da će se uskoro umetaliti metal. Gledaj! O, čedo smoždavajućeg beskraja! Gle! Jesi li video! Zatvori oči da bolje vidiš. Gle kako curi! Curi! Kao creva zaklanog govečeta! Curi! Curi! Kao žena i kiša! Gle!
Kosta Ciganin. Kao vapaj mučki ubijene vaseljene. Kao njena vrela i praiskonska krv... Ala ćemo lokati krv Svemira, kao žedni magarac vodu iz bare! Ala će lokati krv svemira Metalović, vaseljenski ljudožder!
Druga scena.
(Ulazi Metalović).
Metalović. Oj hoj! Hoj! Ijujujujujuju!
Kosta Ciganin. Sulja Ciganin. Ahoj hojhoj! Ijuu juuu! Hajotoho!
Metalović. Curi?
Kosta Ciganin. Curi. Krrrrrfrrrrr!
Sulja Ciganin. Olujem pakla, klanjem svih stovratih sunovrata okeana što brašnom vriska presipaju testo neboosvoja!...
(Svi stoje nad kotlom).
Svi. Curi! Loooh! (Neartikulisano): Krrrrrrrrh! Vrrrrrrr! Uuuuuu!
(Zure u novi metal koji zasenjuje živce. Njuše metal):
Z zzzzzz, auuuuuu. mauuuuu, vauuuu...
Treća scena.
(Ulazi Stana Ciganka).
Stana Ciganka. (Ulazi lagano): U osvit zora, u ljiljana čežnje što se povijaju kao klasje svetkovina, ja sam snevala krila sveoprosnoga časa nade i posta. Ostavi sve, ostavi kotao, ostavi misao o nenadigrivom cvanciku i hajde u mirna polja da beremo zumbule i da se kitimo žutom jagorčevinom. Hajde u cvetne pučine mirisnog lahora Nirvane... (Sa raspletenom kosom ona Sirenski mami). Ja sam Ciganka koja je prezrela granzivost i prevrela u sebi.
Metalović. (Zaroni požudno ruke u ukip novoga metala).
Kosta Ciganin. Jaoh, kume! Spržiće ti ruke kao što opali vulkan Etna leptire sa Apenina!
Sulja Ciganin. Kao što požar sunaca proždere rogove maloga puža kada ih ovaj ispusti prema kajanju oblačnog neba.
Metalović. Grivom furija šibam vranca Uzbune i izazova. (Uzima čekić i pravi cvancik. Pomamno): Cvancik je gotov! Cvancik je iskovan! (Peva):
Vihri ciče, vihri ciče,
Moj cvanciče!
U grudima mi ključa grad Dancik
Živeo cvancik!
U zore cik!
(Neobuzdano kao mećava odlazi).
Četvrta scena.
Stana Ciganka. Jaoh crna ti sam! Jaoh tužna ti sam! Jaoh jadna ti sam! Šta li će on! Kud li će on! Bog će mu se osvetiti! (Pada u religiozno ludilo. Promenjenim glasom):
Deda mi beše Zarija,
Ave Maria, Ave Maria!
Otac mi beše Jona!
Na uzbunu zvone zvona!...
Kosta Ciganin. Sulja Ciganin. (Skidaju kape pa detinjim šapatom): Oče naš iže jesi na nebesi, da svjatitsja imja tvoje, da pridet carstvije tvoje, jako na nebu i na zemlji. Itd.
Svi (jezovito): Uuuuuuuu!
(Brda, daleko odjekuju: Uuuuuuu! Stanka. I nešto u ćutanju najdalje dolazi, što zvuči kao slovo f od motora, od dinamo mašine).
Nešto. f-f-f-f-f-f-f-f-f-f-f.
(To se, u užasnom ćutanju, pričuo šum dinamo-mašine koja okreće Vasionu – Svemir).
II. ČIN.
(Kockarnica u Monte-Karlu).
Metalović (igra). Hiljadu puta po hiljadu lujdora na sedmicu, i još uz to i moj cvancik. (Baca milion lujdora, a povrh njih svoj cvancik, iskovan u prvom činu).
Šnajder – Krezo (Krupije): Milion lujdora i cvancik. Igra počinje!
Knez Gorila Majmunović. Metaliviću, ja vašu sreću ne razumem. Ko ste?
Metalović. U mojoj nomadskoj krvi tutnji Izaziv Svemira. Ja sam Ciganin. Ja se uvek cigančim. Ja hoću uvek više i više. Ja sam ubo Svemir i zgusnuti usir njegove krvi zbio u metalni kačamak, od toga kačamaka sagradio nenadigrivi cvancik i sad hoću na kocki da dobijem sve na svetu. Meni nikad nije dosta. U svakoj mojoj žilici teče razbuktala požuda ciganske gramzivosti...
Šnajder–Krezo (Krupije). Dobili ste.. Banka je bankrotirala...
Knez Monah (vladar kockarnice). Ah moje školjke! Ah moje alge! Ah moji ostozi! Ko će ih hraniti!.. (Odnose ga na nosilima).
Grof Krmak Svinjić. Ja dajem sve što imam. Ja primam Izaziv Svemira. Pred Bogom, pred morem i pred boginjom Rulete... (Donosi brda novca na zeleni sto).
Bankar Dukatić. I ja dajem na kocku svoje fabrike i rudnike i novine. Mi moramo braniti Svemir od ovog Ciganina. Mi moramo braniti Svemir, i njegovu čast, čast Svemira.
Knez Gorila Majmunović. Metaloviću osvestite se! Ugušite glas svoje krvi! Ne budite Ciganin! Skupite što ste stekli, pa kući! Na iskušavajte savest Vaseljene. Vas će nadjačati!
Perla Prostitutovićeva. Ja dajem sve svoje dijamante, šipčicu sa rumenilom i cuclu svog nesuđenog deteta i plamen svoga seksa i smeđ miris svoga pupka! Sve! Sve! Sve dajem na kartu Svemira! I ja sam za Svemir i Svemirovu čast. Ako sam izgubila svoju žensku čast, ja ne želim da izgubim i svoju vaseljensku čast, da budem i vaseljenski obeščašćena!
Hor baba-kartašica. Tako nam Puškina i Čajkovskog, sve dajemo za čast Vaseljene!
(Bacaju svoje adiđare, ukosnice, lažne grudi i zlatne zube iz čeljusti, na zeleni sto).
Muški hor. Za našu staru dobru Vaseljenu! Hip-hip-hurrrra!
(Naglo se otvaraju vrata. More dohuji do samih vrata kockarnice. Na talasima doplovio na čamcu, koji vuče labud):
Loengrin Vagnerović. U ime mora ja, morev poklisar, dolazim kao branič i zatočnik Vaseljene. More stavlja na kocku, u borbi protivu Metalovića: i svoje dubine, i gorku so, i bodlje svojih ježeva, i osmeh kitova, i u jezu presađeni lukac zvukova morskih pasa, i blud ružičastih algi. Sve stavlja more na jednu numeru, na jednu usudnu kartu protivu slavonskog potkivača Metalovića. Dokazaćemo da Svemir živi i ima ponosa i pobeđuje.
(U to se plafon kockarnice ruši, otvara se pukotina, a kroz nju se, na jednoj upaljenoj zvezdi pojavljuje, usplamsalih očiju orijaški crni bauk):
Slepi Miš Oblaka. Orijaškom strašću razbuktali oblaci i zvezde zvezdolike i zvezdozvezdne šalju me da stavim sve na jednu kartu, protivu Metalovića. Dajemo koprcaj naših munja, veleboj naših zrakova, komešaj naših struja i moždine sunaca. Sve protivu Metalovića, bogohulnog potkivača! Mi igramo banku. Va banque!
(Zemlja se s treskom otvara. Na žutim jezicima plamenova javlja se stara božica Erda, s monoklom u oku i Vagnerovim zaliscima).
Erda Germanovićka. Zemljina utroba daje sve na kocku u borbi protiv Metalovića. Dajemo uzdah kamenja, vrisak korenja, suze patuljaka, miris vulkana, dim podzemlja i prakrik nad-dubina. Sve stavljamo na kartu protivu Metalovića. Za čast Svemira! Svemir za Svemir!
Šnajder–Krezo (Krupije. Vizionarski). Bezbrojni narodi bacaju svoje plaštove, šešire, odela, obruče iz nosa, obuću, strast i ponor očiju – sve na gomilu....
Karamba (ulazi ludim vihorom). Dvesta hiljada Himalaja od stvari naslaganih i dragocenosti nabacanih leži na gomilama, po celom zemaljskom šaru. Svi ljudi, svi do jednog, beli i šareni, Europa i Afrika, Azija i Amerika, naslagali su sav svoj imetak u brda blaga i sve stavljaju na jednu kartu protiv Metalovića!...
Đoka Metalović (zaneseno). Sunce! Moj opojni poljupče! Sunce, kume moj! Ja igram Svemir. Ja hoću da dobijem Svemir. Meni je sve malo. Ja. sam Ciganin i ostaću Ciganin. Ja ću pobediti... (u najvećem zanosu): Igraj Krupije, okreći čigru, počinji igru. Ja stavljam na broj 7 i protivu sviju. Meni je sve malo. Ja hoću više nego sve..... (On baca povrh svega svoj nenadigrivi cvancik).
(Duga Stanka. Ruleta ciči kao živi stvor. Pišti, fijuče, klokoće. Duga opet pauza. Svi u muklom jezovitom muku).
Nešto: F-f-f-f-f-f-f! ....
Šnajder – Krezo (Krupije): Neće da stane ruletni obrt. Šta je ovo? Ne zaustavlja se....
Nešto (jače): f-f-f-f-f-f-f-f!...
Šnajder – Krezo (Krupije). Pozor! Stala je! Stala!
Hor ljudi. Stala je!
Nebo. Stala je!
More. Stala je!
Svi. Stala je!.....
Krupije. Broj sedam dobio je. Metalović je dobio. Svemir je izgubio igru i ima da propadne ili da živi, kako htedne Metalović.
Svi (laju): Vau, vau, vau!..
Svi (urliču): U u u u u!..
Svi (mumlaju): M m m m m!
Metalović. Sve sam osvojio, sve je moje, ali ja sam nezajažljiv. Šta ću sad. Ta ja sam Ciganin i moram gramziti za sve novim predmetima....
Stana Ciganka (ulazi veličajno kao kraljica bajke i sna): Ima što još nisi iskamčio, stekao.
Metalović (divlje požudno): Šta?.. Stana Ciganka. Nirvana!...
Metalović (ludački): Ja hoću Nirvanu!
(Sve se gubi polako. Iz daleka se čuje).
Nešto: F-f-f-f-f-f.
III. ČIN.
Stana Ciganka. Svega je nestalo!
Metalović. Nestalo.
Stana Ciganka. S kim sad da igraš da dobiješ!
Metalović. S kim?
Stana Ciganka. Ostaje nam samo da se ubijemo, jer više nema predmeta želje.
Metalović. Da skočimo u more!
Stana Ciganka (muklo): Mora više nema:
Metalović. U vazduh.
Stana Ciganka. Nema ga više!
Metalović. U zemlju.
Stana Ciganka (monotono kao crni glas koji pada na lijes). Zemlje je nestalo!
Metalović. U travu!
Stana Ciganka (ledenom gorčinom). Trava je pokošena prakosidbom tvoje svemoći.
Metalović. Pa šta? Pa kud? Ima li čega što nije sve i nije ništa? Ima li nešto treće? Šta ćemo kad nema ni meseca, ni zvezde, ni trave! Gde da se izgubimo? (jače): Gde da se izgubimo?
Stana Ciganka (ošinuta zmijama spoznaje. Samilosno i pregorko): Da skočimo sami sebi u usta!
Metalović (kao eho). Sami sebi u usta!
(Oni skaču sebi u usta. Na bini ne ostaje niko. Pošto zavese nema to zavesa ne pada).
Josip Kosor.
Što se tiče pesme g. L. B. Šimića uredništvo, usled nedostatka vremena nije moglo da utvrdi jednu vrlo važnu stvar, naime:
Sva se pesma g. Šimića sastoji u brojanju do sto i natrag, te glasi:
Siromahova brojanica:
Jedan
Dva
Tri
Četiri i t. d.
Ali, izostavljeni su brojevi: devedeset sedam i devedeset devet u penjanju, a u natrag – idenju brojevi četrdeset pet i dvadeset osam. Da li ovo dolazi usled lapsusa g. Šimića, i njegovog neslaganja sa klasičnom aritmetikom, koja tako kinji siromahe, ili je to jedna nedokučna i tajanstvena pesnička, lirska intuicija, valja tek utvrditi. Svakako, bojeći se da to nije jedan običan vulgaran lapsus za koji bi nas posle kritičar g. Šimić u "Obzoru" mogao prekoreti, uzdržali smo se od donašanja ove epohalne pesme.
Sinoslav viče, Škripomir jeca
A na galiji ban zvonko plovi.
Krunomir sanja. Jezdosluh lovi
Prvosen misli. Senoduh peca.
Ban Čavlen čavle svud čavli smeđe
Planova pohod planine zuri.
Već morem blede brazde sve bleđe.
Čavlena bana "Čavlena" juri...
Ne, nikad neće "Čavlene" modre
Sa plovom zemlje plesati valas
Vlast moja seže od sna – do Škodre,
Kolumba nosi hrvatski talas.
Vladimir Nazor.
Vinko Požunović sede na prljavu fotelju zubnog lekara. Fotelja je bila zelena sa plavim, izlizanim flekama. Doktor uze maulšper, metnu Vinku u usta i poče brzim svrdlima bušiti po zubima.
"Ovo je ko zna koji put da se ovaj maulšper meće u usta" pomisli Vinko Požunović. "Pre mene možda je bio neki sa sifilisom!"
Doktor pažljivo vrćaše rupu u zubu. Zub je bio truo i gadno je mirisao. "Svi su takvi" mišljaše Vinko. "Ko ima dobre zube?" Svima smrde usta. Eto i general fon Ludendorf tuži se na zubobolju u svojim dnevnim zapovestima. Kako li njemu smrde usta! Ovaj smrdljivi rat možda se samo i vodi zbog zubobolje i šuge.
Imaju li veze moji zubi sa zubima Potiorekovim? Njegovi su zubi možda zlatni? I u celim vilicama, gnojavim i nabubrelim od đubreta militarizma, možda ima samo jedan pravi zub: krnj, crn, truo kao lešina. I zbog njega živi. Njim žvaće. Koliko ljudi svojim sopstvenim zubima žvaće? Sve one krive ideje možda dolaze od rđave mastikacije. I da Poćorek nema taj krnji zub, da mu je sva vilica zlatna, možda bi prestao biti čovek. Taj jedini zub još čini da se c. i k. Poćorek oseća vezan za osetljiv život. Za to se babe sa 2-3 zuba u glavi tako teško rastaju od života. Možda je neka baba tipkačica, zove se Marija Deva, a deda joj radio u fabrici palidrvaca. Dođe ona u Ured a pred njom gomila akata, na jednom aktu piše:
Hristifor – Kolumbo Zevs
umro u Budim-Pešti na dopustu. Domobran iz HII-te Regimente.
Baba pažljivo podvlači crvenom olovkom
Hristifor Kolumbo.
Zatim vadi puder i svoj krastavi lišajevima obrasli nos poliva smrdljivom prašinom kutije. Kako se u stvari zvala ta baba sa svrabom?
Da bi smo ovo razumeli moramo napomenuti da je pre mnogo godina jedan baštovan sadeći krastavce došao na pomisao da neguje i kalemi plemenito cveće i voćke. Baba se zvala Mušmula. Hristifor – Kolumbo – Zevs imao je dva veštačka zuba, koje je u jednom podrumu pokazivao pijanom društvu. A daleko od buđavih i plesnivih rakidžinica gde su u kartama i čokanjima provodili vreme ti vojnici sa vašljivim šinjelima masni, pocepani, bez preobuke, sa obojcima koji su zaudarali na beli luk, sir, zemljinu osovinu i mletačke brkoveze, po kaljavom drumu vukla se regimenta. Sparušene žene sekle su tupim i prljavim makazama ogavne crne nokte i bockale se po otromboljenim dojkama da se dopadnu. To su bile matrone gnoja koje su presedele usedelički život na noćnim sudovima očajanja i požude.
– Vinko Požunović uzviknu od bola. Doktor izvadi maulšperu. Vinko vrisnu, uzbuni se, zastade mu dah, grlo premre od žeđi i straha, on uze i na dušak popi onaj plavi sud kraj fotelje, pun krvi, gnoja i pljuvačke od tolikih bolesnika. Vinko pade smožden na tepih, po usnama mu se uhvati modra pena, on ujede izbušenim vilicama buđavi tepih na patosu.
Doktor priđe Vinku, pogleda ga tupo svojim blesavim kao ceđ, izbljuvanim očima i poče govoriti:
Sve je to uobraženje. Sve. I baba. I Kolumbo. On se zvao Janek Čorbica. I brkovez je laž. I svetski rat. Kad nikog ne bi boleli zubi, ničega uopšte ne bi bilo. I da bi dao više snage onom što govori, doktor brzo zbaci vlasulju, kragnu, kravatnu, odelo, čizme i pokaza se bos, nag i ćelav. Bio je od pete do glave pokriven krastama i čirevima. Samo na pupku nije bilo ništa. Doktor uze pincetu, zamoči je u bočicu sa amonijakom koji je gadno smrdeo i onda zabode u svoj pupak žuti vrh zaamonijačene pincete. Iz pupka pokulja vodica, surutka, surogat bele kafe i kakao-a, i najzad se pupak zatvori jednim grdnim krastavim mehurom.
I tako je to trajalo nekoliko dana i nekoliko noći. Najzad zatvoriše prljavu frizersku radnju preko puta.
Ljudi otpočeše da plombiraju zube sve više, a od silnog smrada dvadeset ulica sa trotoarom odlete u vazduh, kao perje.
I sve je smrdelo na zemlji. Ali i odgore, sa zvezda dolazio je užasan smrad trulenja. Vasiona je jedno večito trulenje, sve truli i kuži vazduh.
Vinko Požunović kome se gadilo i podrigivalo od svega, i od čađavih kuća i nevetrenih kafana i gnojave zemlje i smrdljivih zvezdi, nije mogao da izdrži smrad. On najpre uze tesak i izbi svoje novoplombovane zube u nadi da je to što ga je najviše mučilo zadahom. Uzalud. Pa izbi i ostale zube. Ali je sve smrdelo na blesavost i plesan. On uze nož i odseče noge koje su bile crvljive i naduvene. Ali je zadah stalno trajao. Tada Vicko odseče sa gnušanjem čistunca što ga je činilo čovekom. Ali sve više nešto grozno trulo smrđaše i k nebu i sa neba. Tad Vinko odseče trup do ramena. Pa odseče najzad nos. Ali je sveopšti smrad počeo da dolazi na uši i da se sluša kao muzika.
On proburazi uši! Smrad poče da dolazi na vrhove od prstiju i da ih štipa kao uklupčani vaseljenski jež truleži i gnusnog odisaja. Ostale su mu samo ruke i glava. On se dobaulja pred lokomotivu i ruke odoše kao dva mesnata dronjka na kasapskom panju. Ali glava je stalno osećala smrad, i na oči, i na kosu za koju sa lepio i nekom telepatijom. Smrad tupi, smrad zverski, sveopšti, smrad ove zemlje, ove vaseljene. Vaseljena je prljava životinja koja ima periodu svaki dan, a koja se ne kupa i zaudara. Sve je zaudaralo – ali se možda može pobeći iz svega? Ne – jer je smrdelo i samo nematerialno vreme. A iz vremena se ne može pobeći. Vreme je smrdelo organskim ostatcima istorija, plemena, neostvarenih ideala, vreme je smrdelo na sadržinu, na čovečanstva i na život ... I sve jače, jače.
Glava je osećala taj neizrecivi užas smrada, taj zadah i materije i vremena. I taj smrad posta tako strašan da – – – –
Epilog.
Kao što se naviknemo na smrdljivi sir koji za nas dobije ukus tako je i sveopšti smrad dobio smisao ukusa.
I sve postade lepo.
Jer ljudi se navikoše na smrad vaseljene i vremena kao ribe na vodu i lešinar na lešinu.
Ali daleko, u nekom jendeku, glava Vinka Požunovića, zbog velikih njegovih podviga, posvetila se i postala mirotočiva. Iz nje je teklo miro. I ta miomirisna liptenja postepeno stadoše kvariti harmoniju opštega zadaha.
I već mnogim ljudma to poče kvariti sreću i radost. Najzad Vinko Požunović, koga je taj miris dovodio do besnila..... (Ovde počinje slična priča, u inversiji. Vidi početak).
Miroslav Krleža.
I.
Skaralda lepa toči pehar vina
A mudri Balša očima prostreljen
S biskupom Almom igra ples iz Knina
Biskup je mračan, a kralj je nabeljen.
"Skaraldo lepa, kad ti čari nadru"
Veli joj biskup, "ko brod iz Trogira"
"U maglama je bosanskim, u Zadru,
"Relikvij sveti korčulskog rapira.
"Skaraldo bela, grlico u žitu
"Grkinjo nujna sa noktom tuđinca
"Sinovi Krka zvone dan Lovrinca
"Neretva nosi san pape, u Splitu".
II.
A ona: "Balšo, prestareli Almo
"Domaje moje zalud vam raspeće
"Fosforni čunić unuk oblieće
"Al ćeš od vetra klonuti, o čalmo.
"Kad Porfirogen mrko bana lozu
"Udri u koren kliktaše Hicela
"Talac Stepana biblijskome Bozu
"Pripade vajem Surinjina čela.
"Čeka plug pogaču, zaliv zdelu mleka
"Žulj vazda sa ranom nosi izraz Soja
"Savest gordo viče: Kralju, Eureka!"
(Kom je praded Slavić, pokoriće Noja!)
Vladimir Nazor.
- Džovani Skarpija, plemić
- Mona Liza, žena mu.
- Džakomo Teteboti.
(Događa se u Raveni).
* Davano i u Nemačkoj pod naslovom: "Scarpias Versentod" (kao pandan napisao
i Vagner Isoldas Liebestod).
I. ČIN
(u Skarpijinom Domu).
Skarpija. Već bledi mesec. Ćuti Ravena.
Mona Liza. Čuje se pesma slatkih sirena.
On. Lepo je telo i meko, žena.
Ona. Ja tražim da mi štuješ i duh
Ja nisam samo biće od ploti.
On. Ženska mi duša ne biva kruh
Najlepše ženske – tek su Heloti!
Ona. Tako ne kaže moj Teteboti!
On. Dragana imaš! Umri ko skoti.
(Ubija je. No to je bio san).
II. ČIN.
(Campo Santo ravenski. Sprovode posmrtne ostatke Mone Lize).
Skarpija. Sudba me teškoj izloži zvrčki
Što beše žena! Znala je grčki!
Teteboti. Sad mi je jasno, ravenska gubo
Starinskim nožem ti si je ubo!
Skarpija. Da! Avaj! Ajme!
Teteboti. Umri ko harpija!
(Kidiše na nj).
Skarpija. Bogovi! Zadnji umrije Skarpija!
(Pada mrtav. No i to je bio san).
III. ČIN.
(Kao prvi čin. Svi su se otreznili od sna).
Skarpija. Ah! Gadno sanjah!
Teteboti. Ja grdno, gadno!
Skarpija. Duša mi došla paklu je na dno.
Duša mi hladna ko leda santa.
Teteboti. Ko Nazor-prevod svih patnji Danta!
Skarpija. Jesam li živ ja?
Teteboti. Evo mi glave! (pipa glavu).
Ona. Da groznih snova, da lepe jave!
Skarpija. U čast spasenja od smrti klanca
Deset butelja amo šampanca!
Ona. Džovani dragi, tih reči man' se
Otkud šampanac sred Renesanse!
Ne gledaj tako zlobno i mrko
Ulogu tvoju s drugom si zbrko.
On. Izvini draga za naziv vina
Teško je tačan biti tri čina.
Pa ipak znadi – sve je to pizma
Sav je Renesans – od anahronizma!...
Teteboti. Ne dam ko dira duh formalizma!..
(Pobiju se britvama. Britve sevaju).
Mona Liza (za sebe). Dok ove lude vitlaju britve
Svirnuću malo Lustige Wittwe...
(Ona svira: "Dann geh ih zu Maxim". Ovo kao da novu snagu daje muškarcima. Bes i krv idu do maksimuma).
Skarpija (besno). Anahronizam kom nije dragan
Sudija biće njemu – moj Nagan.
(Vadi ogromni Naganov revolver, i puca. Ali kako nije vičan ovome čudovištu – stvar se dešava u Renesansu – to neopazice teško obrani i sebe).
Skarpija (stenje). Umirem mučno (umire).
Teteboti (u ropcu). Sve je u tami!..... (umire).
Mona Liza (ne primećujući tragediju svira Dollarprinzessin).
Sufler (izlazi). I sve zbog jednog lapsus calami! . . .
(Zavesa pada).
Milan Begović.
U srpskoj književnosti patriotska poezija čini naročitu kategoriju, vrlo omiljenu i punu krasnih stvari. Među patriotske stvari te vrste spada i monolog koji gore ispisasmo. Sve glavne osobine koje karakterišu lepo umetničko delo mogu se naći u ovome monologu (mislim da ga je napisao crnogorski vladika Petar Njegoš).
Odmah od prve rečenice pesnik udara tačnu notu punu osećanja:
Viđi vraga su sedam binjišah
Su dva mača a su dvije krune
Praunuka Turkova s koranom!
Značajne pojedinosti, probrane u cilju da se pokaže ko su bili Turci.
Za njim jata prokletoga kota
Da opuste zemlju svekoliku
Ko skakavac što polje opusti.
(Ovaj je detalj genialan).
Francuskoga da ne bi brijega
Aravijsko more sve potopi!
San pakleni okruni Osmana
(Osman je bio Sultan. Kako lepo rečeno!)
Darova mu Lunu ka jabuku
Zloga gosta Evropi Orkana!
Vizantija sada nije drugo
"No prćija mlade Teodore
(Jer da je stara niko je ne bi hteo za ženu. Kakva pažnja na detalje!)
Zvijezda je crne sudbe nad njom.
Paleolog poziva Murata
Da zakopa Grke sa Srbima.
Svoju misli Branković s Gertukom;
Muhamede – to je za Gertuku!
I sad pesnik priča dalje o Turskoj. A završava:
Grdni dane da te Bog ubije
Koji si me dao na svijetu!
Čas proklinjem lanski po sto putah
U koji me Turci ne smaknuše
Da ne varam narodno nadanje.
Bogdan Popović.
Primedba izdavačeva:
U svoje vreme blagodareći g. Popoviću srpska je kritika učinila veliko otkriće,
koje je docnije nasledio g. Branko Lazarević, Milan Bogdanović, Miodrag Ibrovac
i drugi. Evo ga: Kad ima da se kritički oceni jedno delo kritičar ga prepriča
svojim rečima i na to se prepričavanje potpiše. Danas je g. Bogdan Popović
otišao dalje. Njegov novi pronalazak zasenjuje Kolumba: ne treba prepričavati.
Uzme se prosto neka rasprava ili pesma, pa se kaže dve tri reči pre nje, a
zatim se ona doslovce prepiše (našto prepričavati!) sa rečima i umetcima:
"pisac ovo ovako predstavlja" ili "ali pustimo pisca" ("sad dolazi piščev tekst").
A kad je prepisan sav tekst (sa vrlo malim umetcima) onda se g. kritičar prosto
potpiše. Na sličan je način g. Bogdan Popović govorio o Dostojevskom: "Maljčik
u Hrista na jolke" a sada se sprema da progovori isto tako i o "Jadnicima".
Pošto bi prepisivanje "Jadnika" (10 svezaka) zauzelo mnogo vremena, to će tekst
prepisati njegovi učenici a profesor će samo potpisati. Umetke će uneti takođe
g. profesor*. Nekoliko velikih francuskih kritičara čuvši za ovaj novi, genialno
prosti pronalazak, ubilo se iz zavisti.
Izdavač.
* Oni glase:
"Odmah u početku pisac dobro oseća stvar i veli"
"Posle ovoga Viktor Igo evo šta piše"
"Značajne pojedinosti".
"A zatim pisac dodaje",
"A zatim, u istom tonu"
"Lepo rečeno". "Tačno". "Sasvim tačno". "Slažem se".
"Posle ovih uzvišenih reči Viktor Igo prelazi u mirniji stav i piše:"
"Pisac nastavlja ovim rečima".
Tih umetaka biće 10 (na svaku svesku po jedan).
Ti gledaš rascvetalu trešnju
I mesečev rog,
Koji obasjava
Rascvetalu trešnju.
I ti misliš o rascvetaloj trešnji
I o mesečevom rogu
Koji obasjava
Rascvetalu trešnju ...
Preveo s engleskoga
Miloš Crnjanski.
Ti si gledao rascvetalu trešnju
I mesečev rog
Koji je obasjavao
Rascvetalu trešnju.
I ti si mislio o rascvetaloj trešnji
I o mesečevom rogu
Koji je obasjavao Rascvetalu trešnju.
Preveo s francuskog Miloš Crnjanski.
PS. Od ove nedostižne pesme genialnoga kineskoga pesnika i dželata Pim-Pim-Bim,
koja je napisana u IV veku, u Pekingu, ja sam pronašao u jednom fruškogorskom
manastiru savremeni staroslovenski prevod koji mi izgleda bliži od gornja dva,
jer je iz istoga doba,
Ti ćeš gledati rascvetali ananas
I mesečev rog
Koji će obasjati
Rascvetali ananas
I ti ćeš misliti o rascvetalom ananasu
I o mesečevom rogu
Koji će obasjati Rascvetalu kajsiju.
Preveo sa staroslovenskog
po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona
Miloš Crnjanski.
NAPOMENA: Otkud ananas mesto trešnja u staroslovenskome prevodu?
Prema mojim ispitivanjima to dolazi otud što u to vreme (IV veku pre Hrista)
Banaćani nisu poznavali trešnje, a pošto su, kao i uvek bili vrlo otmeni (još
su u to vreme prosti paori počeli nositi svilene čarape), to su nepoznatu
reč trešnja zamenili poznatijom ananas.[1] Što se tiče reči kajsija
ona je tu ušla sigurno nepažnjom kakvog manje otmenog prepisača.
Miloš Crnjanski.
[1] Izdavač je čuo da postoji i četvrta islandska verzija:
Ti! gledaj! rascvetalu trešnju i t. d.
Govori se da će g. Crnjanski povodom ovoga otputovati na Island.
Još pre četrdeset godina (1922) u Beogradskim "Putevima" ja sam pisao o slobodi stvaranja i branio kinematografsko-muzičku generaciju Crnjanski-Vinaver od neopravdanih kritika. Njima se zameralo što žele novo, intuitivno i kosmičko. Oni su pobedili. I evo opet, nakon 40 godina, uzimam pero u ruke da branim mlade od starih. Mi mladi, pošto smo ispili do dna čašu svemirskih zanosa, idemo dalje! A znate li gde je "dalje" od "celine" od "sve"? To je – detalj. Dosta sa integralima! Oni su izašli iz mode čak i u matematici! Mi hoćemo analizu, hoćemo pojedinost, hoćemo detalj, hoćemo povratak detalju. Za to smo i osnovali časopis "Šraf". Mesto akademskog Albatrosa čijih trista izdanih knjiga razulariše sve reči i misli u jednom srednjevekovnom Danse Macabre usplahirene kulture, mi predlažemo kočenje i zavrtanje, mi predlažemo knjige "Šrafa". Mi smo bili izgubili osećanje za staro. I grupa oko Šrafa otkriva – staro. I neka grakću gavrani tradicije gg. Dedinac, Marko Ristić, Pavle Stefanović, naš "Šraf" doneće svetu mir, spas i sreću. Život je za nas mlade. Kinematografska generacija prestala je osećati život. Život je običan i trezven. To znamo mi mladi. Pijanstva ima samo po barovima i filmovima. Mi se gnušamo platnenih zora i klavirskih sumraka. Mi ne pevamo više Čoveka. Čovek ne postoji. Postoje samo detalji u Čoveku. Mi pevamo obične stvari koje jedino i jesu. Sve sinteze postojale su samo u trulim mozgovima. Šta je Čovek? To niko ne zna. Ali znamo šta je ruka, noga, stomak, hod, glava. To ćemo i opevati. I sve obično i svakidašnje, jer samo ono živi. Ko je video čežnju? Niko. Ali svi znamo šta je to gladan stomak. Mi pevamo jutarnji doručak, grudvanje u školi, zvonce koje zove na odmor, kafu koja se pije u Moskvi i mirne večeri, kad uz kriglu piva ćaskamo ili igramo biliara. Dosta širina, kojih nema, i beskrajnosti apstrakcija. Živeo život! Živeli mladi! A filmski naučnici neka se vrate u svoje platnene biblioteke i neka nas puste da živimo! Mi hoćemo pravi život! Pravi život je u malom, sićušnom i mirnom. Sve je ostalo laž ili iluzija premorenog mozga. Mi hoćemo život i hoćemo još ono, što je jedna, danas zaboravljena generacija "vatrogasaca" htela: zdravlje. Sa gordošću izgovaramo reč zdravlje. Sve što nije obično nezdravo je. Danas nam je to jasno.
A sve ovo vidi se i iz Šekspira. Šekspir je opisivao samo obične, najobičnije stvari. Ali reći ćete: ubistva, brakolomstva, zločini, svireposti, krv: zar je to obično? Da, gospodo, jer u Šekspirovo vreme to su bile obične stvari.
Dakle i Šekspir je sa nama. Ura! Ura!
Svetislav Stefanović.*
* U novom izdanju svojih prevoda Šekspira ja sam ih preradio u tome spasonosnome
duhu običnosti. I to je pravi Šekspir, kakav je i bio u stvari. Oni moji prvobitni
prevodi, koji su od Šekspira gradili Džina, potpuno su rđavi i neverni, zablude
moje prve mladosti.
U svojim starijim danima Valt Hvitman nosio je unterciger. Tako, da moja formula o Sjedinjenim Državama:
U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman
treba da se preobrati u:
U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman + unterciger.
Međutim ovo ne menja stvar. (Za koga menja može da ide kući!). Mikelandželo je nosio unterciger još u mladosti. To dokazuje i Gobino. (On se rodio u pustinji Gobi).
Veroneze je nosio šta više šareni unterciger. (Za mene nije obavezna istorija slikarstva od Riharda Mutera!). Apoliner je dao Glezu i Pikasu da mu unterciger išaraju kubističkim slikama (Vidi o tome moju raspravu u portugalskom listu: Il Paese od 6-VI 1918 g. a takođe i knjigu "Inkubus i Sukubus'' od Voltera-Skota čuvenog franko-engleskog romansijera, pisca "Kandida" i "Ajvanha").
Zlonamerni protivnici Nove umetnosti negiraju Hvitmana. Zbog untercigera. To je kao kad bi se negirao Šekspir zbog vate koju je nosio u ušima. (A možda i nije? Šekspirov je život malo poznat!)
Glavno je: Dinamizam. Aeroplanizam. Fluidizam.
I, kad se sve to u vidu ima, može se postaviti formula:
U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman + unterciger + Dante.
Zašto Dante? Evo: Dante je morao biti najbolji svoj sopstveni privrženik. Dakle bio je najbolji Dantista. A najbolji su dantisti – Amerikanci.
Zbog ovoga nova Umetnost, a to je: apstraktni sezanizam intelektualnog kosmizma – mora pobediti.
Dolazi – jedan veliki dolazizam i pobedizam.
Pravi čovek = Barbar = bar bar. Ako ništa pravi je čovek bar bar (i to neki lep, amerikanski bar) samo ne Biard.
Polako dolazi pobeda. Mi smo Balkanci. Balkanac = aristokrata == XIV vek = markonijev telegraf za hrome mrave = Bukvar za nadljude = Pčela Asfalta.
Jednom reči:
Pobedizam mora pobediti*.
Boško Tokin.
* Od pozorišta mi tražimo više apstraktne ventilacije homogene ironije činkvečenta.
Sedam hiljada osam stotina četrdeset i dve godine pre naše ere počinje rad[2] na pravoj umetnosti. Ona je besmrtna[3]. Put kojim se hodilo pre godina
7842
1922
___
107b4[4] d.
pre dakle deset hiljada sedam stotina šesdeset i četiri godine bio je isti kao danas [5].
Do duše današnji pesnici prestali su da idu tem putem i za to ne spadaju u večnost. A samo je večnost dugovečna pa čak i večna.
Neki pesnici napali su Vidovdansku etiku[6] koja je postojala pre 10 hiljada godina. Neki su počeli da pišu o intuiciji. Za ovu reč ne postoji ekvivalent na staro-asirskom jeziku i to je najbolji dokaz da je intuicija nepotrebna [7].
Veliki pesnici pre 10764 godine zvali su se:
Aka, Maka, Faka, Tentobaka, Muma, Tuma, Tabuma, Bumbuma, Sinta, Finta, Paraminta, Tegda, Regda, Tadra, Garda, Avangarda[8], Tek[9], Metek, Pek[10], Krek, Kerefek, Rrrrr[11], Dan, Bogdan, Kan[12], Tuta, Muta, Guguta, Ggggg [13], Allll, Uuuuu, Ppppp, Oooooo, Sssss, Ttttt[14].
Citiram po pamćenju. Ko želi da zna ceo spisak neka čita Majmona[15], knjigu: "Teorijska propedevtika hipnističkih tendencija ekvipotencialnog varvarizma antediluvialne numizmatike".
Eto, ti veliki pesnici, stvorili su veliku poeziju.
Ta je poezija propala; od nje nema ni traga ni glasa[15]. Ali je bila vrlo velika. Za dokaz navešćemo putovanja oca Anastazija u Meksiku[16].
Evo šta on kaže na strani 1856 svoje knjige[17] (na portugalskom):
"Kri-kri, na moje pitanje jeli bilo velikih pesnika, pruži rukom prema nebu. "Lepo[18] boga mi" pomislih ja: Time je hteo pokazati da su ti pesnici bili veliki do neba ("velikaos do nebaos"–portugalski). A kada sam ga upitao jeli ih bilo mnogo, on se pope na drvo i tetuiranim palcem leve noge pokaza na lišće. Time je hteo reći:
Bilo ih je mnogo kao lišća u šumi[19].
Primetićete još i ovo: nebo je pokazao rukom, a lišće nogom. Svojim finim instinktom ovaj sin kulturnih epoha [20] osećao je da se nebo ne sme pokazivati nogom, a da je čovečanstvo prolazno i sa izvesnom primesom prezira na njega se može simbolički ukazati nogom [21].
Iz ove studije oca Atanasija (o kome ima reči, po tvrđenju g. Voj. M. Jovanovića i kod Šekspira[22], i u "Bedekeru po istočnoj Francuskoj"[23]) vidi se koliko je mnogo velikih pesnika bilo u staro vreme [24].
Svi su oni pevali večna osećanja [25]. I sad je prosto smešno, komično da se javljaju neki "pesnici" koji žele da pevaju bolje od Tarda, Garda i Avangarda! Pevati treba uvek na isti način, o istim temama, jer je to večnost [26]. Život je gorak, težak i mučan. Svaki čovek treba da pročita istoriju sveta i da zapamti sva imena [27] a njih ima u poslednjoj istoriji Bekla Mlađeg[28] § 3.924 [29] – što nije mala stvar. Sem toga treba da pročita drugi deo malog Larusa[30] sa svima imenima velikih ljudi. Iz ovoga se vidi kako je život gorak. I šta onda može biti večno osećanje čovekovo? Protest na tu gorčinu. A kako će se taj protest pokazati? Vrlo prosto: time što će se zapušiti sve pore kroz koje život u nas ulazi [31]. To je naš protest. To. Na primer: u svetu je silna larma[32]. Kako da pokažemo da nam to smeta, da nam je to odvratno, da mi protestujemo? Prosto: zapušimo uši![33] To je pravi, večni, čovečanski gest protesta. Odbijmo da primimo one utiske koje nam daje život! Eto leka!
Time postižemo polzu od dve ruke [34]:
(1) Odbacili smo utiske života, koji su uvek lažni [35]. Tako smo odgurnuli laž a ostali u istini [36].
(2) Pokazali smo večno osećanje protesta: nećemo život sa njegovom varkom! Slabi je čovek rekao: neću! i to neću - večno je [37].
Dakle, da rezimiramo: Večan je protest[38]. S toga treba odbaciti život i njegove utiske. To je najveća poezija[39] S toga veliki pesnik treba da ćuti. Jednom reči veliki pesnik ne piše, ne može i ne sme da piše pesme[40]. Svi koji drukčije misle[41] nisu veliki pesnici u opšte. Utisci su prolazni, ko ne opisuje, prolazan je. Nema smisla opisivati utiske. Večnost nije u osećanju, ona je u ćutanju[42]. Na taj način većina ljudi (jer većina ne piše pesme[43]) veliki je pesnik. A ona manjina koja piše stihove, nije u opšte pesnik.
No, pošto je teško zapamtiti imena miliarde ljudi koji ne pišu pesme, a mnogo lakše imena stotine i hiljade ljudi, koji pesme pišu (i za to nisu pesnici) – to je čovečanstvo zapamtilo, klasifikovalo i zabeležilo imena ovih poslednjih.
Samo, čitajući ta nevažna imena u Larusu, Majeru ili Cyclopoedia, treba da se uvek sećamo jednoga: da to nisu pravi pesnici. Pravi pesnici su oni čija imena ne znamo, to su pravi ljudi[44] od dela, to su svi oni naši sugrađani i saputnici[45], sve što se nalazi oko nas: i kuće, i prozori, i dimnjaci, i životinje, i astali i Mojman[46].
Svi, svi, sve živo i sve mrtvo, svi sem onih koji pišu pesme.
Branko Lazarević.
[1] neki kažu još i "patefoni i gramofoni" ili
"gomoni". Pogrešan je naziv kod Šopenhauera: "Parerga i paralipomena". To
nije jedina pogreška kod Š.
[2] cf. Izveštaji Biro Rada u Ženevi.
[3] cf. Besmrtna Francuska od Marka Cara.
[4] Ne znam jeli dobro sabrano! U dolarima je
to mnogo manje! Ali ja pišem za srpsku publiku te ostavljam u dinarima.
[5] Putevi u Srbiji od uvek su isti. cf. Anketu
Skupštinsku i inžinjersko-tehnički časopis "Putevi".
[6] Crnjanski – crn mu obraz ovoga i onoga sveta
(koga u ostalom nema! Ali da se izrazim narodnom krilaticom!) cf. Poslovicu:
"nema hleba bez Etike". Od čega žive toliki vladini misionari!..
[7] cf. govor g. Sv. Pribićevića na Demokratskom
Kongresu.
[8] Od ovoga su neki pesnici stvorili "avangardističku"
poeziju. v. članak Marka Cara u "Misli".
[9] To je pesnik mekih osećanja. Otud: teleći tek.
[10] radi po kafanama, naročito u "Moskvi".
[11] v. moju studiju: uticaj slova R na
farsalsku bitku.
[12] Kanova je bilo nekoliko: najpre dva kana
kod Veljka Petrovića ("do dva mrtva Kana") pa pravnik Lion Kan i verlibrista
Gistav Kan. Možda je Veljko Petrović mislio na obojicu, a nazvao ih je mrtvima
jer ne odobrava verlibrizam i pravne nauke. Preduboka pesnička lapidarnost!
[13] Ovi pesnici dolaze uvek zajedno u svakoj
profesorskoj kritici.
[14] Zvani majmun.
[15] cf. Glas Srpske Akademije Nauka.
[16] Turci, kao protivnici kulture nisu voleli
Meksik i nazivali su ga po turski Jeksik. Tako je reč Jeksik postala
uvredljiva dok bi to trebalo da bude najveća pohvala. Ja bih se ponosio da
me nazovu jeksik-kritičar.
[17] koja je strana jedina, izgleda, bila i napisana.
Slično je i sa delima g. Bogdana Popovića: on je u glavi napisao 12 ogromnih
knjiga, ali je od njih na hartiju stavio od svake knjige po 1-2 strane.
[18] Čudnovato je ovo navođenje g. Svetislava Petrovića
u tako drevnom rukopisu.
[19] portugalski: "Kaos il lišćećaos in šumaos".
Delo je izašlo, moramo napomenuti, u redakciji g. Vojislava M. Jovanovića.
I meni je g. Jovanović obratio pažnju na nj, (da se koristim
njime u mojim studijama).
U autentičnost dela ne sme se sumnjati ni za trenutak, jer
veliki naučni autoritet g. Jovanovića isključava svaku mistifikaciju. Erudicijom
g. Jovanovića služio sam se često u donošenju zaključaka.
[20] Iz ovoga se najbolje vidi da je kinematograf
i to u epohama i serijama postojao i u staroj Meksici!
[21] Možda ovo ima veze sa starom meksikanskom
igrom fut-bala? Naš sportista g. Kostić o tome bi mogao reći svoju reč. Vreme
je da je kaže. (G. Kostić je tvorac one čuvene poslovice: "Bog je sport, ali
dostižan". Primedba izdavača).
[22] "Šekspir ili probuždenije polze čerez jedne
nargile" od Voj. M. Jovanovića, komedija u 4 čina. Štampana starim slovenskim
pismenima, u 20 primeraka.
[23] cf. Les amis de la France – od M. Svetovskog.
Ilustrovano.
[24] Ovde pisac misli na ono besplatno vreme.
[25] Večna im pamjat! Izdavač.
[26] isporedi: Knjigu Večnosti od Siba Miličića.
[27] Svaki heroj istorije imao je u svome životu
istorijski dan: to mu je imen-dan i s njim ulazi u istoriju.
[28] G. Buckle junior: Outline of the world history
u 42 toma, Vašington izd. Charles Pears.
[29] možda sam se prevario u sabiranju, ali najviše
10–20 imena.
[30] isporedi i članak Miodraga Ibrovca o Sidu,
u S. K. Glasniku.
[31] cf. Časopis "Nova Vojvodina".
[32] cf. Mnogo larme ni oko šta, od Šekspira.
[33] Ovaj uzvišeni gest ("Le geste auguste du
boucheur", što rekao Viktor Igo) davno se praktikuje u Užicu i Crnoj Gori:
tu svi zapuše prstom uši pre no što počnu pevati.
[34] a ima li šta čovečanskije no dve ruke?
[35] cf. "Lažni car Šćepan Mali", od Njegoša. (Izdanje
S. Knj. Zadruge sa predgovorom g. Nikole Pašića i rešetanjima g. M. Rešetara).
[36] cf. Istina o Peskarskoj aferi.
[37] cf. "Hoću-neću" stihovi svih žena-spisateljica.
(Nomina sunt oviosa!)
[38] U Beogradu čak i kirajdžije protestuju.
[39] Alma poesis, od Marka Cara.
[40] Na primer ja, g. Bogdan, g. Paja – mi nikad
ne napisasmo pesme, a ipak smo veliki pesnici.
[41] Gete, Bajron, Šelej, Slovacki, Puškin i drugi
minores-i.
[42] Što nije razumeo Paskal. Njega je ćutanje plašilo
kad je rekao: "L'eternel silence de ces espaces infinis me remplit le coeur
d'effroi". (Paskal po italianski Đordano Bruno, francuski je filozof, poznat
po člancima u "Republici" sa potpisom Paskal Bruno).
[43] v. kritiku g. Milana Grola o "Narodnom Neprijatelju".
[44] "Ljudi i dela" od dr. Ćorovića.
[45] cf. "Saputnici" od Isidore Sekulić.
[46] Mojman!!.... Meumann!..... (cf. Njegoš: "Mojman
gleda sebe u zrcalo!").
Titravi Sjaj plavokosog mladića
Čupavog Sunca,
Sedefastim rumenilom
Preliva brežuljke mirisnih lokomotiva
Što se još neodlučno, nesvesno
U smelom poletu kao zaručena lasta
– Čiji je zaručnik vedri vulkan
Uvek u stidljivoj bujnosti ponosnog proleća –
Polagano rascvetavaju i čekaju
Da ih prvi krepki, posrebreni
Točak zvezdanih asfalta
U naporu grozdanih sanaka
Odnese u brsnu, mladoženjsku večnost
Pred kojom maršuje
Vod plavih regruta
Iz sela Ilindže
U Banatu....
Gde šišarke plahovito sanjaju
O povetarcu poznih zumbula....
– O, čarolijo života!..
Todor Manojlović.
1885 godine izašao je u hektografisanome listu "Grlica" (listu koji je pokrenulo nekoliko bankarskih činovnika i dva maturanta) recenzija na delo Viktora Iga: "Devedeset i treća". Viktor Igo bio je francuski pesnik i pisac prvoga detektivskoga romana "Jadnici". Ima velikih zasluga za francusku književnost, koje mu ne spori i Lanson. On je napisao mnogo dela, a sada je mrtav i više ne piše.
Nepoznati recenzent evo šta kaže:
"Viktor Higo, franceski spisatelj razumeva se u franceskoj Buni. Ovo njegovo delo dokazuje da i u Franceskoj ima rodoljubaca koji su vični peru. Izgleda da se Viktor služio pri sastavu svoga dela i našim narodnim blagom i kao i Nemac Gete, ne bi tako dobro sačinio da nije čitao naše pesme narodne. Eto kako cene stranci naše narodno blago*. Šteta što delo nije pisano u desetercu. Misir volimo i tri polića rakije.
Ja učinih svoje.
Ja sadim bosiljak.
Hoće li nići mirisni bosiljak ili pelen stvar je mojih čitalaca. Kir".
Ko može biti ovaj Kir? Ime, kao što se vidi čisto persijsko.
Po nekima to je Trandafil Lukulidesović koji je u to vreme bio činovnik beogradskog đumruka, i vrlo obrazovan čovek. Utvrđeno je za njega da je voleo istoriju, a osobito Persiju (žena mu se zvala Persa – Persida[1].
Po ovome izgleda da je Kir = Trandafil Lukulidesović. Ovo u toliko pre što je, po imenu sudeći, bio grčkog porekla i to od noblese, koja se grčki zove kir (kir = gospodin).
Književna sudbina Trandafila Lukulidesovića [2] zanimljiva je.
1886 on otvara jednu kafanicu na istočnom Vračaru (uvek strast za istok!), 1887 bankrotira, 1888 dobija za praktikanta u Monopolu Duvana i rodi mu se sin Srboljub. Zatim se njegov trag gubi i sva traganja ne mogu da mu nađu trag.
Misli se da je kao grčki filozof Empedokle skočio u Etnu. Ovo se da zaključiti i otuda što se mnogo bavio etnografijom. Sem toga zna se da nije voleo psovku i izgovarao je samo početna pismena govoreći: vi zapeli M. P. (em-pe) pa sve jedno te jedno. Em-Pe, Em-Pe! Dokle! (= Empedokle).
Po drugoj versiji oduševljen za Pers-iju htede postati o-perski pevač i ode na more – Pučini! (bez koga nema operluka) i tu se udavio [3].
Neki književni matadori (na primer g. Bogdan) tvrde da je Pisac Recenzije [4] bio niko drugi do Mavro Vetranić Čavčić, dubrovački pisac iz 15 veka. Ovo je mišljenje teško braniti jer je 1885 g. Mavro Vetranić bio mrtav, a da je i ostao živ, on nije umeo pisati ćirilicom.
No glavni razlog što ja ne verujem u hipotezu Mavra Vetranića Čavčića nije ni smrt ni ćirilica. To je sporedno. Ima kud i kamo važnijih razloga:
U tekstu ima i jedna zvezdica. A ja mislim dokazati jednom za svagda da Mavro Vetranić nikad ne bi upotrebio zvezdicu[5]. Mavro Vetranić pisao je Lance Alemane, koji počinju, kao što je poznato, ovako:
Mi smo došli u ove strane
Neka vam je sada znati,
Da naučimo Dubrovčane
U trumbete trumbetati.
Iz ovoga se vidi da je Mavro oduševljen za muziku (trumbetu). A ko voli muziku, manje je osetljiv za prirodu (za zvezde). Ovo u toliko pre što je Mavro bio stalno pijan:
Navlaš kad se umorimo
Pifkajući u trumbune,
Malvasiju ne vodnimo
Trinkajući u fraskune.
U ovome slavnu gradu
Gde se trinka brijeme svako
S nama lanci kompanjuni
Bez vodice vince slatko itd.
Čovek koji je toliko pio, nije mogao videti zvezde; on nije mogao ni podići glavu da vidi zvezde.
S toga ne znajući šta je zvezda nije mogao Mavro Vetranić Čavčić da stavi zvezdu u svoj tekst. Tako pitanje zvezde postaje gotovo nerešljivo u svem užasu svoje problematičnosti[6]. Ovim mislim da sam dokazao da Mavro Vetranić Čavčić[7] nije pisac recenzije u "Grlici".
Javlja se još jedna jedina mogućnost: da nije pomenuta recenzija – plažijat, t. j. mogao je Mavro i ne znajući šta je zvezda, prepisati odnekud ono recenzije. Ovo nije isključeno, jer je u našoj, a osobito u dubrovačkoj literaturi bilo mnogo plažijata. Samo su ovi poslednji bili sa italijanskog. (Ovo dolazi možda otuda što na jadranskoj našoj obali ima mnogo plaža, a od plaže do plažijata jedan je samo korak! Često i ne treba ni taj korak – ko je na samoj plaži!)..
Ali protivu ovoga govori činjenica da se u tekstu citira Misir (= "Misir volimo"). Otkud Misir u Italiji![8]. Sem toga spominje se i Tripoli (= tri polića itd.) i još se kaže "volimo". Zar bi mogli Talijani da vole Tripolis gde su takve poraze pretrpeli. Ta oni ga ne bi ni spomenuli.
Dakle: pisac recenzije u "Grlici" nije Mavro Vetranić Čavčić.
Valjalo bi još ispitati da nisu pisci te beleške: Džore Držić, knez Miloš i Hipolit Ten. G. Prohaska, Hrvat poreklom, tvrdi da je pisac bio Luka Botić[9] (1830–1863), pisac "Bijedne Mare".
Možda je u ostalom po sredi hrvatski plemenski šovinizam. (U njemu bi Hrvati tako daleko doterali da sve hoće sebi da prisvoje, pa čak i najvećeg ruskog pesnika Bloka: prozvaše Hrvatski Blok. Može li se dalje ići? Ni na ostrvu Krku se ne ide dalje!).
U svakom slučaju na ovu interesantnu temu vratiću se čim mi drugi poslovi dopuste. Za sad izučavam: uticaj kose Velizarija (na slici Đulinčevog prevoda Marmontela), njen uticaj na drugu veridbu dede Branka Radičevića.
Pavle Popović.
PS. U poslednjem trenutku saznajem poražavajuću vest koja poremećuje moj desetogodišnji
rad: da je Velizarije Đulinčev na slici – ćelav, a da Branko Radičević nije
ni imao dedu! P. P.
[1] Sem toga igrao je rado
šaha, i često je govorio još iz vojske (u kojoj je 15 godina proveo
kao podoficir): "sve treba pred persi".
[2] O njemu je mnogo pisano. v. Vilovski: "Književne
aščinice u Beogradu, u osamdesetim godinama".
[3] Ima koji tvrde da su to neistine, da su to
sve priče, Hofmanove Priče. Pa i u tom slučaju vidi se operska manija.
[4] kako je nazvat u stručnoj literaturi o tom
predmetu.
[5] Makar što g. Sibe Miličić, pisac "Zvezdanog
neba" i saplemenik Mavrov tvrdi da je ovaj bio kosmičar i opštio sa
zvezdama.
[6] Čak i narodna pesma postala je odjek ove naučničke
raspre, uporedi:
"Čija je ono zvezda
Što tako divno sja" itd.
[7] i ako postoji poslovica: "Mavro (Mavar) je
učinio svoje delo" (Der Mohr hat seine That vollbracht). Kakvo delo? Ovo treba
dobro ispitati,
[8] Možda se mislilo na "babe misirske" ili Misir-babe,
pa "babe" nekako ispalo? Ali ko voli misirske babe? G. Milan Bogdanović odlučno
brani teoriju misirske babe, a s njim i svi mlađi profesori literature na Univerzitetu.
I ja sam jedno vreme bio za misirsku babu, ali sam odustao.
[9] Zbog stihova:
"Al načudo nestalo pjesnika
Nestalo ga u čitavoj kuli
Nestalo ga u čitavom Konjskom
I nestalo ga tragom došasnijem ....
Jao Maro, nesretna devojko!"
Ovde se prilično jasno predskazuje čudnovat nestanak pisca
iz Istorije Literature ("nestalo ga u čitavoj kuli" – misli se valjda na t.
zv. umetničku "kulu od slonove kosti"; "u konjskom" – misli se valjda na Beogradsko
pozorište (zbog Maneža).
Svi švalovi koji henišu po riji
Opominju kriom livre Hidrokastra
Po mondu na teri surse su pilastra
Muvmani aržila sutruse po fiji.
Vjejari lividni vibruju u pliji
Balene gloare senkom zlate pjastra
Zalud pepli Rima senakluju častra
Od Huan-di-Pompec do zdenca u Hiji.
Solitidni otok absansa trempline
Saziva u kikot pusijere sanga
Hodočašćem krina poniruć u pline
I Hajoni oma i parfumi Šmena
Dok bogataš ne da pena kotidjena.
Buši proletera - u pescima Ganga.
sar-Tin – Avgustin Ujević.
V. Pimpurije.
Maro-Žan-Batist de Lupetil, vikont Pimpurije rođen je na jugu i s toga se u njemu osećaju južnjačke osobine. Najpre je bio vrlo slab ali je docnije postao vrlo jak. U detinjstvu je pio bivolje mleko i po logici stvari od njega ojačao. I u docnijem životu imao je nešto od bivola: bio je izdržljiv kao bivo a žena mu je namestila nekoliko puta tako velike rogove da se s pravom mogu nazvati bivolski.
Otac ga ne hte školovati, jer beše tvrdica do mahnite hladnokrvnosti. I ova neukost ostavila je živog traga na Pimpurijeu. Pimpurije je dugo bio šegrt u sedlarskom zanatu, najzad se u njega zaljubi gazdina žena. Gazda bude ubijen ujedom jednog stršljena i Pimpurije se besnom pomamom oženi. Kumovala je strast a dever je bio razbuktaj čula. Žena se zvala Marija Žirardova i bila je lepa, duhovita i drska, a naročito zdrava, jer je svaka Marija zdrava Marija.
Sve ove činjenice i pobrojane podrobnosti privatnoga života ostavile su trag na mladome plemiću: osobito što se tiče buba, vlasteočić, pohotljiv u požudama, voleo je neobuzdano ne samo stršljenove (što je bilo donekle prirodno, u znak blagodarnosti za učinjenu pomoć) nego i ostale bube, pa čak i žabe i guštere i druge bube. Zato je voleo i seljake, koji su u to vreme bili prave bube.
Da rezimiramo. Šta je bio Pimpurije?
1) južnjak
2) ispivalac bivoljeg mleka
3) sin tvrdice
4) neškolovan
5) oženjen majstoricom
6) bubofil.
Iz ovih osnovnih crta da se jasno i pregledno shvatiti uloga Pimpurijea u francuskoj revoluciji, koja ga je zanela vrtoglavicom u vihor prohujalih skandala glavom bez obzira i osvrta.
(1) Kao južnjak bio je bez principa. To dolazi otud što južnjaci usled žege lako skidaju gornje haljine, to im uđe u naviku pa se lako oslobađaju i ideja koje su jedna vrsta duhovnih gornjih haljina.
(3) Kod ovog čoveka krepkih nerava, brzih odluka, moćne zahuktalosti nagona u svemu se videla bivolska ćud. Da je Pimpurije pio mesto bivoljeg kravlje mleko, Danton se ne bi osećao tako siguran na svome kolebljivom prestolu idealističke pohote, a da je Pimpurije odnegovan na kozjem mleku možda bi Francuska Revolucija uzela ublažene i blage forme i možda bi se Marija Antoaneta, svojim apstraktnim agresivizmom filozofskog feminizma uspela da porve i uspešno povuče klipka Montanji, izvukavši kraj tanji.
(3) Sinovi tvrdica rasipnici su. Ovo potvrđuje analitička studija Stendala. S toga je Pimpurije i bio rasipnik i prolio mnogo krvi. Ima osnova podozrenju da su svi jakobinci bili sinovi bogatih roditelja. Prosuta krv tako izdašno bila je samo logičan izvod jednog davno definisanog suverenog pravila prirode.
(4) Samo neškolovani ljudi veruju u nauku. Pimpurije je bio neškolovan i verovao je u nauku. S toga je proglasio Boginju Razuma.
(5) Pimpurije je vešto vodio politiku, kao pravi majstor. To je za to što je bio kod majstora šegrt pa i sam postao majstor. Plotun njegovih duhovitih parafraza na stil opsenjenih gomila vršen je majstorskom glavom i esnafskom shvatljivošću.
(6) Njegova ljubav za bube, ili bubofilstvo bila je kobna za autoritet monarhije. On je išao na to da bude francuski Bizmark ali mu uđe buba u glavu da treba najpre srušiti monarhiju, kao da je moguće biti Bizmark bez monarha. Monarhija je u to vreme bila ustanova čuvarnosti i gnezdo dvojakih tendencija prožeto klopkom rasula i mišolovkom očajanja.
Da Pimpurije nije voleo insekte on bi bubu isterao ne samo iz svoje glave, no i iz drugih usijanih glava, koje su bile potanko gostoljubive za razne savremene kobnosti i nepodobnosti. I, mesto da je izbije Pimpurije nije to učinio. On je šta više bubu negovao. Putem jednog plana i saučešća on je doveo u opasnost sve. A najviše tekovine koje su svojevoljno težile ka pretežnoj konsolidaciji taloženja. Da se muž g-đe Marije u svoje vreme, mesto otrovan ujedom bube, otrovao prejeden sirom, na primer smrdljivim sirom. Koga je u to vreme opšte truleži u izobilju bilo. Onda bi od dve stvari jedna. S latinskim skladom uma Pimpurije bi jamačno umeo ograničiti razmak na osnovnost pregleda i bube ne bi došle do izraza, već bi imali reč ne živi stvorovi nego mrtve poluge istorije. Koje vitlaju svetom.
Kakvu je ulogu igrao Pimpurije?
Van svake sumnje vidnu. Ali ne i toliko providnu. Pravo njegovo mesto ostaje nenađeno, boravi neostvareno. Ne zna se šta je trebao biti pa da bude što bi trebalo da je bio ako bi se htelo da mogbudne biti kako to traži vatreni temperamenat.
Na kraju svog života on je preminuo. Time se ogrešio o "Pravilnik Revolucije" § 9576 tačka a koji glasi:
"Kolovođe revolucije ginu nasilnom smrću".
Pimpurije je umro bez ikakve oštroumnosti. U postelji. Vešala su mu ostala daleka, nož gilotine udaljen.
Ovaj južnjak nije osećao razliku između života i istorije i privoleo se životu. Sličan slučaj imamo i u pravnoj književnosti. Pimpurije, stvaralac istorije, postupio je neistorijski.
Umro je šta više i bez ikakve griže savesti. Svi savremenici potvrđuju da je umro bez griže.
No ovim bi se Pimpurije ogrešio o dve hiljade i trista paragrafa "Pravilnika" a toliko smelosti ni on nije mogao imati. Jer ljudi mogu imati smelosti da ruše živi život života ali nikad i da nište mrtvu smrt paragrafa.
I, po novim ispitivanjima Pimpurije je umro ipak s grižom! Da bi izvršila tajni i neobuzdani nalog istorije gospođa Pimpurije, koja je bila kao što videsmo plaho strasna, dobi u samom ropcu Pimpurije-a grčevitu groznicu putene strasti i kao junakinja Oktava Mirboa na mrtvačkom odru stade neodoljivo ljubiti i gristi Pimpurijea. Tako je Pimpurije umro ipak sa grižom a logika istorije izvršila je svoju zamisao preko jedne žene.
Slobodan Jovanović.
Don Diego de la Huerta
U dvorcu svom Elsinoru
Gleda s puno lienog derta
Lepu Grenlandkinju Eleonoru.
Lepa Grenlandkinja Eleonora
Ona je naslikana na mramornoj ploči
I ima mramorne oči.
Don Diego de la Huerta
Sedi na mavarskoj kupoli
I umire don Diego
Od ljubavnoj boli.
Hoće sa njom plahog zbora
Koja ga mlada zanije...
Ali gde je Eleonora
Miljenica Španije?..
Vladimir Vidrić.
O ovome pitanju dobivena su dva priloga. Za prvi se misli da je od profesora Stanoja Stanojevića. No, uzimajući u obzir izvesnu pomirljivost prema Hrvatima, nije isključeno da se g. Stanojeviću ovaj napis samo pripisuje, a u stvari je možda od kog umerenijeg i staloženijeg velikosrpskog političara.
Drugi prilog, sumnja se da je bio poslat uredništvu "Novi Čujmo" pa pogrešno stigao na drugu adresu. Identičnost ovoga priloga nismo nikako mogli utvrditi.
Pisac Pantologije sprema uskoro izdanje "Plave knjige" o svim velikim diplomatskim i literarnim pitanjima, do izdavanja njenog možda će saznati ko je autor drugoga napisa, i saopštiti čitaocima.
Hrvati su poreklom Srbi.
To su bili Srbi koji su se mnogo hrvali pa ih prozvaše Hrvati.
Posle su Hrvati imali svoje kraljeve. Ali to nisu pravi kraljevi, već lažni, na silu kraljevi, nazor kraljevi (ima i knjiga: "Nazor, hrvatski kraljevi"). Hrvati su imali i svoju kulturu. U koliko je dobra, ona je srpskog porekla. Tako na primer Štrosmajer je voleo metodiku u radu, a ko voli Metodija i metodiku mora voleti Ćirila i ćirilicu. Ima mnogo tamnih crta u hrvatskom karakteru. Tako na primer Hrvati su imali tobože Tvrtka pre nekoliko stotina godina. Tvrtka znači fabrika, a fabrika nije bilo u staro vreme. Znači da je cela istorija sa Tvrtkom jedno hohštaplerstvo. Hrvati su bili plašljivi, oni su uvek zagrebali, pa su i svoju prestonicu nazvali Zagreb. Njihov najpoznatiji spisatelj zove se Begović. Njihov najveći spisatelj bio je ludak. On se tako i zvao. Šenuo je pameću. (Šenoa?).
Najbolje bi bilo za Hrvate da odbace svoje slučajno ime ("Hrvati"), svoju hohštaplersku prošlost ("Tvrtko" i "kraljevi").
Jedna komisija sastavljena od redakcija "Balkana", "Srpske Zore", "Velike Srbije", od tri brata Pribićevića i pisca gornjih redova, imala bi da pronađe novo ime za Hrvate i da im sastavi novu istoriju. Zašto će nam toliki istorici ako ne da izmisle istoriju! To bi bilo najbolje. A ako Hrvati na to ne pristanu, objaviti im rat do istrebljenja! To bi bio sveti rat. Deklaracija toga rata sprala bi žig srama sa one druge, Krfske Deklaracije.
Stanoje Stanojević,
profesor istorije.
Srbi su ogranak Hrvata koji se vratio divljaštvu. Najbolji dokaz da su Srbi divljaci jeste da ne znaju ni obična slova. Na svome grbu: samo sloga Srbina spasava, oni su slovo s dva puta okrenuli natraške.
Nekulturnost im se vidi u tom da im je najveći vladar bio niko i ništa, i tako se i zvao: Nemanja.
Svi su im vladari bili bedni, a od ubogog Lazara stvorili su najvećeg.
Posle je vladao nad njima turski car Bajasit. On i sad žari i pali po Srbiji jer Nikoli Pašiću ime je Baja a on je uvek sit:
Baja sit. Iz ovoga se vidi da je u Srbiji još uvek Turska uprava.
Kako saveznici, i to prosvećeni, misle o Hrvatima i Srbima vidi se iz sledećeg autentičnog fakta:
Najslavnija ulica u Parizu posvećena je geniju hrvatskog naroda, Hrvatu Dživu Gunduliću. Svoj najsjajniji bulevar oni su nazvali, po Gundulićevom remek-delu: Boulevard Hausmann (bulevar "Osman "). A šta misle o Srbima?
Kad Francuz najviše hoće da uvredi čoveka on mu kaže: "tornjajse", ili, u slici rečeno: idi na železnicu – a la gare! A Francuzi su svoju železnicu posvetili – srpskome vladaru, svetome Lazaru, i njihova najveća železnička stanica zove se: La Gare Saint Lazare. Time su parizlije pokazale Srbima, na učtiv način, da ih ne cene i da ih izbacuju iz svoje sredine! [1]
[1] Pesma, priložena članku
počinje ovako:
Čujte braćo Hrvati
Ne dajte se varati
Srbi ne znaju kako treba vladati
Mi se dobru ne možemo nadati
S toga treba .....
(Dalje je pesma nerazumljiva).
Slomljenih voda zavitlana platna
Vodopada nijagarskih odmetnik zakukuljeni
Provalnik iz treće serije, o samo
Kada Šarloa boli zub zbog terpentina
Zbrkanih osmeha pretrnula zaleđa
Kolorisano!
Na zgarištu (dvadeset hiljada
Trideset hiljada aeroplana!!!)
Hoće li stići? Stići? O sumraka!
Raširenih ruku u zapaljena buđenja
Zaceren Misisipom samo, samo al ne rekom,
Samo sunčana Riba kečiga
U huku zaravni=Sumporna Riba kečiga.
Veliki barovi okrećućih brodova točak
Šareni parkovi u Čehoslovačkoj.
Milan Dedinac.
Trenutci nade i ushita tako su retki!
Sedeo sam pod smernim bagremom i razmišljao o bradi indijskog cara Mnesilaha.
U to pade sa grane gusenica – zelena.
I kao da je s njom sa grane pao dalek pozdrav Indije. Meni ili naraštaju?
Možda je Mnesilah tužan bio? Možda ni postojao nije? Možda mu ni brada nije bila prava već uzajmljena u garderobi sarajevskog pozorišta?
Sunce je bacalo ozbiljni poljubac na krave što su pasle i mukale. Čovek je testerio drva. I ja sam video kako je život golem. Tri mrava ugibali su pleća pod teretom mrve a bumbari pevahu da mora pasti kiša. Zbilja pade, po volji bumbara. Slušao sam. Čudnovat nemir obuze moju maštu. Tako je trajalo satima. U to žena priđe tarabi, stavi ruke kao u trubu i viknu:
– Miladine, oj, Miladine ...
Neko iz daljine odgovori:
– Mileva eeej! Mileva!...
Zla, koja čovek počini bacaju snežni krik u lice šuma.
Ivo Andrić.
Ruski prirodnjak Žan-Žak-Ruso, poznat sa svojih dela koja su prevedena i na francuski ("Novo Lojze", "Ljudska nejednakost", "Brdske uspomene" itd.) napisao je u ranoj mladosti dva francuska pisma turskome Sultanu u kojima ga moli da mu ovaj podari poštanske marke za njegovu zbirku.
Istražujući izvore za sonete Žoze Marija de Heredije došao sam na ideju da Rafael, koji se spominje u jednom od njih, nije slikar Rafael već arhanđeo Rafael. Ali, da bih se potpunije dokumentovao trebalo je da ispitam ne samo rafaelizam nego i pre-rafaelizam. U poznatim stihovima vođe prerafaelitskog pokreta Rosetija veli se:
"The blessed damozel leaned out
From the golden bar of heaven".
(Ranjena Damozela nagnula se preko zlatnog bara neba). Ovde se, očigledno, zamišlja. i na nebu da postoje kafane (odnosno barovi)[1].
Kafu i kafane doneli su Turci (koji su i sa našim narodom ratovali, po dolasku svom na Balkansko poluostrvo: ako se ne varam mesto borbe bilo je Kosovo) i aluzija se, prema tome tiče turskoga neba. Vladar turskog neba mora biti Sultan pa je trebalo prelistati sve izvore o Sultanu. Na taj se način došlo i do rada na pismima Sultanu od Rusa Žana-Žaka-Rusa.
Teškoća je bila (ili, kako se to vulgarno veli – čvor) u tome što su pisma nestala!
Veštak u rukopisima Gospodin Le Papije dade mi ideju da odem Tolstoju, kao najvećem Rusu, i potražim obaveštenja o manjem Rusu.
Obično kod Tolstoja idu ljudi da ga pitaju o životu, smrti, religiji i sličnim sitnicama, o kojima, u ostalom postoji i nekoliko soneta pisca "Trofeja" koji ih iscrpno rasmatra.
Stari Majstor (kako bi rekao Fromanten, čijim se spisima služio i Žoze-Marija za jedan slikarski sonet) bio je u toliko više tronut kad sam mu izložio strogo naučni cilj svoje posete.
Karenjin (nazovimo ga tako po njegovom lepom romanu) nosi veliku, belu bradu. Ja mu izjavim u ime Srbije čiji sam poklisar (a ne pokisar kao što tvrde zli jezici) za sve što se tiče kulture, da je dobar pisac a osobito da mi se svidi njegov "Knez Srebrni", ma da, što rekao srpski narod (ja ovu poslovicu uvek citiram pour la couleur locale moje konverzacije):
Nije blago ni srebro ni zlato
Već je blago što je srcu drago.
– To je drugi Tolstoj, odgovori mi stari Krajcer. To je Aleksej Tolstoj.
– Ipak je Tolstoj, pa ostaje u porodici rekoh ja sa malicioznim osmehom. Posle ove pošalice (ja sam vanredno duhovit!) Otac Sergije se dugo smejao a ja sam se jedva uzdržavao da ne padnem na patos. Isti je patos od dasaka i nedavno pran. Ribala ga je grofica Sonja i još neki kneževi. A ja sam taj patos riban grofovskim rukama gazio svojim književnim nogama.
Tako to često biva. Život liči na bele lađice koje plivaju po moru.
Najzad ja pogledah u sat i rekoh: već 5 sati!
Preplašen, Tolstoj me upita da me ne uznemiruje i ako je potrebno da napusti svoju kuću.
Ja mu rekoh, ako dođe do potrebe, da ću mu reći a sad da mi on ne smeta, na protiv da ću sam izaći u šetnju. Istina, po mome povratku iz šetnje Tolstoj mi je počeo bivati dosadan. On mi je smetao u pisanju moje teze. On je to primetio i tada je definitivno napustio svoj dom. Tako zvano "begstvo Tolstojevo" u stvari se svodi na to, da mi je Tolstoj, bojeći se da je na smetnji, ostavio svoj stan, uzeo štap i otišao. No o tome drugi put. U ovaj mah važno je, da sam ja izašao u šetnju. Čim sam malo uzeo vazduha pogledah u knjigu u koju se upisuju posetioci Jasne Poljane, i videh, sitnim, sićušnim pismenima: Oktav Mirbo, Anri Bergson, Rabindranat Tagor, Pšibiševski, George, Kipling, Butru, Roden, Rilke, Dautendej, Hauptman, Ibanjes, Danuncio, Selma Lagerlef.
Između ostalih spazih u jednom uglu i potpis mog dragog prijatelja generala Vašingtona Kukureku: to je crnac sa Haitija koji, kao ja u ime Jugoslavije, tako on u ime Haitija u svakoj kulturnoj manifestaciji zastupa kulturne interese svoje zemlje: i na kongresima zubnih tehničara, i pesnika, i glumaca, i istoričara i dramatičara, i inžinjera, i odgajivača svilenih buba, i entomologista i vojnih pisaca. Njegovo je pravo ime: Bonaparta-Isus-Paster-Vašington Kukureku. Crnci imaju mnogo imena.
Pogledavši sve ove sitne potpise ljudi koji se u Tolstojevom Domu ne smedoše pokazati u krupnijim dimenzijama, ja nasuh mastilo u stilograf i krupnim, muškim rukopisom, preko svih tih imena napisah odlučno i masno: M. Ibrovac.
Tice su cvrkutale a ovaj moj podvig ispuni mi dušu divnim skladom. Sva je priroda osećala da se dogodilo nešto veliko. Ja prizvah Krajcera i potapšah ga po obrazu. On, silno tronut, kleče pred mene i poljubi me u cipelu. Ja se blago sagoh, pomilovah ga po kosi i dopustih mu da me celiva u ruku.
M. Ibrovac.
[1]) Tumačenje ovoga mesta prema g. Siniši Timotijeviću, Izdavač.
Kukumavke guču. Paunice brekću
Javorovi šušte, jasenovi šume
Jauču jablani i lavovi štekću
Jedeci fijuču: carski glumci glume.
Carski glume glumci.
Car sedi i sluša
Danas car je veso, i sav dvor to znade.
I kad najzad dođe kraj zlatne parade
Uze care cvetnu citru od čauša.
I sviro je dugo s puno vere čvrste
A tice i zveri, ljudi, čeljad razna
Gledahu sa slutnjom na careve prste
Lijući na patos ulja grčkih vazna.
Jovan Dučić.
Kada Kantakuzen vrtom carske želje
S kacigama sunca gozbio je hučno
Car, tronut i strašan usta svojeručno
I pogleda zlatni mlin podviga Hrelje.
Skutonoše svetle u rizama hrama
S mramornih zenica amfora od srebra
Stegoše kolane, i kopčama rebra
I pođoše kao slavoluci prama.
Čeka gost Vizantski. A sjaj kandelabra
Dok padaše strašan na jauk od gvožđa
Plašt kimvala zvonkih i bisera hrabra
Nosio je cara u sedma nebesa:
Kopljanici carski čitahu čudesa
Pevajući pesmu Ljutičinog grožđa.
Jovan Dučić.
Sneg zavija planinskom kosom belim otkosima. Pukovnik Žaca, komandant mesta seoceta T., zvoni na posilnog Jelesija. Jelesije uđe. On je bio veliki patriota. (Jeli patriotizam laž? Profesor bernske bogoslovije Hajne Blajbevic misli da nije a mi se, ma da se u svemu razmimoilazimo sa ovim predstavnikom germanske nauke, slažemo u ovoj konstataciji).
"Zašto, pos' mu ljubim, nije donešena kafa, pos' mu ljubim?" upita pukovnik.
Jelesije ćutaše snuždeno. Naš narod ćuti kad je snužden. Zašto? Misterije narodne duše?
Tišina se otegla kao gladna godina.
Ona je rasla na uvojke.
Najzad, boreći se sa zebnjom kao ala s berićetom, Jelesije izusti:
"Popio gospodin potpukovnik Radovan. Slistio kao Vla pitu! Zgužvao kao Milić tarabu! Zdenuo kao Vidoje plast!"
"Pos' mu ljubim" uzviknu pukovnik. "On je čudan svetac, pos' mu ljubim. Jes, pos' mu ljubim".
Jelesije se okrete na levo krug, hitro da bi se na srebrnoj pari obrnuo i kao iz praćke odlete strelimke iz odaje.
"Pitaš zašto Francuzi vole slike" govoraše pukovnik u telefon. On je govorio sa generalom Kastićem o psihologiji evropskih naroda. Razgovor se vodio već treći sat.
"Mi smo narod stočara, pos' mu ljubim! Slike kod nas govore duši. Mi smo navikli, za stokom pos' mu ljubim, na slike gorskih prizora. A kod Francuza sve govori mozgu. Francuska mašta vruća je s leđa, pos' mu ljubim. Ona ima iza sebe veliki post prošlosti, pos' mu, veliki, ljubim, gospodine da si moj dragi! Grci ne podnose slike u jednoj boji, pos' mu, i zato i ne osećaju, ljubim! More im je ulilo kao kašikom, ljubim, komarnik neosećanja, pos' mu ljubim. Zato su oni plašljivi. Amerikanac je već drugi čovek, pos' mu lju"... Tu pukovnik zastade i slušaše dugo generala pa nastavi: "Svakako. Jedan zarobljeni Nemac govorio mi je: ama pos' vam ljubim da na bolničkim jastucima nema veli veza, seljaci bi nemački napustili front! I na njih dejstvuje pos'! Šara psihološke etnografije! mu ljubim! Otadžbina, ma koliko iziskivala od nas ima prava na žrtve jer tiganj rata počinje da se titra na plamenu bolova i mast porodice cvrči praveći poparu gordosti. Mečka filozofskog internacionalizma plaši se ipak rešetom herojskih podviga, pos' mu ljubim!
Eto ovaj moj Jelesije! ovako kosmat on se ni za dlaku ne razlikuje od onog ćelavog Dositeja koji visi na zidu i to visi, pos' mu ljubim, o dlaci, jer je rđavo obešen, gospodine si ga moj!
On nije brzorek i bira osećanja kao medved kruške, pos' mu ljubim, i ma da se baba slabo brine za udova starca njemu čim čuje nacionalnu psovku dođe nova snaga i on bi mogao vodu u avanu da tuče. Dok stari Kinezi, pri vršenju svojih religioznih obreda – – –
U to uđe pukovnik Radovan. Bio je riđ, imao je velike brkove koji su štrčali kao dva jablana u pustinji, i nije nikako mogao da izgovori slovo p već je mesto njega govorio mucajući b. Psovao je strašno i uvek pogrešno, mesto sa p počinjao sa b. On se sad vukao kao prebijena zmija. Bio je lipov čovek. Kao da ga je neko repom šinuo. To je bilo zbog popijene kafe.
Popijena kafa bacila je kost između njih...
"Biće mišja rupa za dukat, pos' mu ljubim" prozbori najzad pukovnik ledenim glasom, ne ispuštajući telefonske slušalice iz ruku.
"Ja gosbbbbbbon' bbbbbbbbukovniče" mucaše Radovan a graške znoja nicahu na sve strane po njegovom roavom licu, ispunjavajući rupice, kao čičkovi u gradini. Bbbbbbb......
"Zašto se niste ugledali na onog engpeskog ge- pos' mu ljubim! – nerala! Videla svinja u čem nije bila. Vračala baba da ne bude mraza. Vrstajte se eto cara Mutapa".
"Sestra Meriman to mi je bbbbbbbbbbbb bbbbričala, ali na svaki način posle bbbb bbbbbbbboslednjih događaja kada su njene oči gorele kao u čengije, i kada je bbbbbbbbbbbočela da bbbbbbbbbilji u bbbbbbbbbbbbbbbb bbbbodoficire kao štrk u jaje!"
"Vi vređate sestru Meriman" dreknu pukovnik i besan baci slušalicu i prestade da dodaje "pos' mu ljubim".
"Gospodine pukovniče", uzviknu preneražen potpukovnik, gubeći svoje mucanje ...
"Ja ću vas pred ratni sud!"
"Ali gospodine pukovniče".
"Ja ću vas puškarati".
"Čast mi je izjaviti da se"...
U to se začu ogromna larma. Jedna četa regruta, s muzikom na čelu, prolazila je noseći napred zastavu. Pukovnik razdragano uzviknu "pos' mu ljubim" i ode žurno prozoru, potpukovnik stade da muca psovku: bbbbbb... i polete drugom prozoru, ganut i sretan. Jelesije uđe i pažljivo stavi na astal dve šoljice sa kafom, a onda zastade, oslušnu, stade mirno, pa kako je bio gologlav navuče brzo pukovnikovu šapku i salutirajući svojom jedinom, levom rukom, ostade u stavu "mirno", drhteći svim telom.
U to zabruja telefon silno. Ali niko ne prilažaše aparatu. Jelesije se najzad osvesti i priđe. Ali je od uzbuđenja bio izgubio glas. Nije mogao više da govori. Postao je invalid ne samo u desnu ruku već i u grlo. A oficiri! Od uzbuđenja oni su izgubili ne samo glas. Oni su se sasvim izgubili. Njih više nije bilo!
Sneg je padao a telefon je zvrjao.....[1]
Dragiša Vasić.
[1] (NAPOMENA: Ova priča
Dragiše Vasića, u svojoj prvoj redakciji, bila je nešto drukčija: svi su karakteri
bili predstavljeni kao nepatriote i razočarani. Ovaj neželjeni pesimizam ublažen
je malo u uredništvu K. Glasnika, i uz pripomoć gg. Jovanovića, Bogdanovića
i Petrovića po nešto je izmenjeno. U novoj verziji priča g. Vasića može ići
i za najširu poštovanu publiku).
Divlji Azijati nadirahu besno
I svaki se zvao: Vilhelm, Karl i Franac.
Al sa bombom brani Zlatko mesto tesno
Zlatko Dalmatinac – bataljonski šanac.
Tad sa jeroplana tresnu dim na mini
A Zlatko pogleda rumenu helisu
On beše musliman. Izgovori misu.
I predade dušu Budi na visini.
Već mišljahu horde: izvršen je prelom
Pogino je Zlatko, napred sad ko klinci!
Al Zlatkova duša kad to vide, sinci,
Bez okleva jednog rastade se s telom.
I stade na stražu, kraj urvine ove!
Neme strašne horde, ne veruju oku:
Bleda kao senka, s bombama o boku
Pokojnica duša, razgoni Švabove.
V. Ilić Mlađi.
Van zemnih, zelenih florida
Flor nosim Ida, znamen Pireneja
Pir sna Eneja i mnogotrpnog Sica.
Sila gre danas – kralj svih Heroneja
Neron je vladar, ne ja, čistih ruku
Mru, dok u gotskom smeru orhideja
Bor zlih ideja tre uzgoj jauku,
Javor u kuli – svet je celiv smrča
Smrt uvek čara – ali Trećem Zvuku
U Senegalu, kuje senku grča.
Avgustin Ujević.
U našoj otadžbini najzapuštenije mesto je Ćapa-Morino, u Albaniji. Pušteno pa zapušteno.
L'Albanie qu'est-cela? rekao je nekad Volter gospođi Sari Bernar. Veliki kučići – bernari nisu ga voleli. Zašto? Ovde se nigde ne vide jabuke. Sve kestenovi. Albanci puše. Puše dugo. Šta bi bilo od sveta da Kolumb nije pronašao duvan. Turci kažu tutun.[1] Nisu ni Turci tako rđavi. Oni su nosili čalmu. Kažu da i sad nose. Moj se kočijaš ovde zvao Asan. "Kud svi Turci tu i goli Asan". Ali on nije bio go. Nosio je sukneno odelo.
Odosmo u malu krčmicu, gde žive ljudi. Sve sam Arnautin. Jedino ja nisam bio Arnautin. Ko zna? Možda u prošlom životu. Život je san – rekao je Kalderon. I u Vasinoj ulici ima Kalderon – možda je potomak staroga Kalderona de la Barke. Zbilja! On prodaje udice i pecački pribor! Uspomena na svoga prevoznoga pretka Barku.
Ima nešto, rekoše mi Arnauti. Odosmo na vrh stene Ćapa-Morino. Kad tamo natpis: Les amis de France. Odkud tako daleko,? Brzo se razjasnila tajna: dve francuske mazge koje su bile tu u komori naše vojske imale su nostalgiju, i obrazovale su klub. Svoj klub. Slova su bila nevešto napisana. Ali istrajno. Mazge su istrajne.
Posetio sam klub i pozdravio. Nekoliko domaćih konja, kurmahera, došlo je takođe. Ali ne čuh ni reči francuski. Konji govorahu konjeći a mazge mazgeći. Zamišljen uputih se opet krčmi.
Padala je sitna kišica i izgrevala je mesečina. Ja se setih pesmice: "au clair de la lune, Mon ami Pierrot". Beli Pjero. Sav beo. Arnauti još nemaju pjeroe. Opera kod Arnauta teško bi mogla opstati. U najboljem slučaju Hudožestveni Teatr. Pa i to teško. I kamenje je teško. Samo je perje lako. Lako kao perje! Zbogom Albanijo! Good by! Good by! Good by! Nazdar! Satrajaska!
M. Svetovski.
(*) Ilustracije: Hudožestveni Teatr. Volterova bista. Stara
Španija, Venecianski karneval.
[1] Vidi: Šetnja po Vukovom Rečniku, od Svet. Šumarevića.
Na jednom polju
Jedno belo jagnje
Igra se, sa jednim plavim ždrebetom.
Radost, beskrajna radost
Ušla je u polje
Ušla je u jagnje
Ušla je u ždrebe plave boje
Ušla je u nemirno srce moje.
Sibe Miličić.
NAPOMENA. U poslednjem trenutku saznajemo da je g. Sibe otišao u kaluđersku
penziju i u kaluđerstvu dobio ime Josip, pod kojim imenom putuje po Maćedoniji.
Kao kaluđer on se odrekao radosti, i odao žalosti Prema tome on je naredio
da se u svima njegovim pesmama mesto reči radost stavi reč žalost.
Po tvrđenju nekih njegovih prijatelja to ništa neće promeniti smisao pesme. Molimo
čitaoce da ovo uzmu u obzir. Što se nas tiče, nama se pesme g. Miličića toliko
dopadaju, da mi ovim dobijamo ogromno: imamo dve verzije, jednu sa radošću,
drugu sa žalošću: i time se za nas književni rad g. Miličića tako reći bukvalno
udvostručio.
Dragi prijatelju,
Pišem ti posle trodnevnog boravka u selu Vakendorfu.
Došao sam tu da napišem jedan članak o jadranskom pitanju. Za naše namere mnogo bi bilo učinjeno da je moj članak izašao u Tagblatu sela Vakendorfa. Izlišno je iznositi razloge.
Novine toga sela čitaju se u Federalnom Veću, jer je kum bivše dadilje sadašnjeg sekretara Fed. Veća rodom iz sela V. Međutim neka defetistička ruka sprečila je ovo. Koje je to ruke ruka – ne znam, ali nagađam. U vezi s ovim moram napomenuti da sam pre neki dan, u kinematografu, čuo ovaj razgovor, u mraku:
– "E, baš smo ono dobro izveli!"
– "Ne može bolje biti!"
Ja ne znam ko je to mogao biti, jer u mraku nisam video, ali pretpostavljam da je to bio g. Grol i g. Čemerikić. (A možda i neke više osobe?).
Treba uzeti u obzir da je toga dana bilo objavljeno u Srpskim Novinama da je g. Grol otputovao, (što je svakako bila varka, da bi se obmanula moja budna pripravnost).
Jasno je da su defetiste radile i u selu V. Zgađen na ovo ja sam šetao i posmatrao mesec. No ipak, trebalo je raditi. Ali kako? Po mome saznanju defetisti su bili na sve strane. Defetista je (još od I. bug. rata) g. Pašić – (da, dragi prijatelju!). Defetista je čak i sam Vilson. (O ovome imam nesumnjivih dokumenata). U ostalom o Amerikancima se mora rđavo misliti. Oni su svi defetiste.
Da ne govorim o Klemansou. On je jednom izjavio da su Bugari – ljudi!
U to, baš kad sam bio u ovakvim mislima, dobijem saopštenje da je u Rusiji Miljukov proglasio revoluciju. (U ovome ga je pomagao jedan austrijski kaplar). Ne treba ni da naglašavamo zašto je to trebalo Miljukovu? Ti i sam pogađaš. Miljukov je proglasio revoluciju da bi pomogao Bugarima. Priče o nekoj ruskoj strani toga problema jesu presna laž!
Odmah napišem drugi članak za V. Tagblat, ali i on ne bude primljen. Defetiste su radile svom parom (a možda i svim parama?).
Kako izgleda bio je poslat za mnom Miljukovljev pomoćnik Gavrilo Lenjin, i on je, prosipajući pare, parirao moj preparirani članak u V. T. Ovo je pomoglo Bugarima. Videći da se ne može ništa uraditi ja izađem na ulicu i gledao sam mesec. I mesec je defetista, jer ne greje kao što treba! Njegova bledolikost više je nego sumnjiva!
U tome dobijem izveštaj da se defetizam jako raširio. Svi srpski vojnici postali su defetiste. (Ovo su se naučili, na žalost, od saveznika, na čiji defetizam ne treba trošiti ni reči!). Mnogi su govorili da žele mir, drugi da žele da se vrate kućama – sve je to bio vešto prikriven defetizam ....
EPILOG.
Tvrde da smo se oslobodili. Tvrde da smo pobedili Nemce. Ja u to ne verujem.
Tu se krije neka podvala. Evo kakva: da bi nas lakše uništili defetiste su nas obmanuli, da smo mi pobedili. U stvari rat traje i dalje, samo mi to ne vidimo. Mi mislimo da smo pobedili. Neprijatelj je sakrio svoju vojsku po nepristupnim planinama, i kada mi potpuno prionemo mirnom radu, neprijatelj će nas iznenada napasti. Pobede nije ni bilo. To je bila jedna zaseda, maska defetista.
Zato ne treba raditi, orati, kopati i zidati.
To bi bilo terati vodu na defetističku vodenicu.
To bi bilo ići na ruku defetizmu.
Treba naoružati sve što može pušku poneti.
Treba čekati pod oružjem: godinu, dve, deset, sto godina.
Ostaviti sve, i čekati!
U ostalom - valja pripaziti čak i na one koji obraćaju pažnju na ove činjenice.
Defetizam je uzeo takog maha da mu se ne može uhvatiti korena. Došao sam na ideju da su najveći defetisti oni, koji se, kobojagi, gnušaju defetizma, da se Vlasi ne sete.
Ovo je zbilja tačno. No šta bih bio onda ja, koji uvek pišem o defetizmu? U poslednje vreme, u ovoj svedefetističkoj orgiji, i ja sam sam sebi postao sumnjiv i te još kako! Dakle i ja! Poslednji mohikanac!
Moraću i sam sebe da počnem kontrolisati! Sve mi izgleda da sam odavno ja zaplivao u mutne, nesretne vode defetizma! Moram da se slušam u snu! To je ideja! Namestiću gramofon noću kad spavam da uhvati moje reči! I teško si ga meni ako šta pronađem! Štampaću!
Ne verujte nikome! Svi su defetisti! Ne verujte ni meni! Nikome, nikome!!!
Jovan Tomić.
PS. U ostalom ko je izmislio zakon o entropiji Vasione, to jest o propasti,
o konačnom defetizmu Vasione? Ko?
Nemac jedan, Nemac gospodo:
Nemac Majer!
Mreže germano-defetista uvukle su u svoje mreže i samu Vaseljenu.
J. Tomić.
Ćute Turci slatku kavu srču
I po koji dim šinu tutuna
Damar-živci zgaraju u grču
Ogar-paščad zloslutno zafrču –
Bože mili odkud raji buna?
Raji buna! I prastari Foča,
Što je vido sinor svih zemalja
Gladi bradu, lupka držak goča,
Oči mutne ko zvekir od malja – –
Ko to jaši gojena putalja?
Prah se diže – čini drumu zulum
Vučki stiže Ture među Turke
S njim alaji, junačke pečurke,
Svaki nosi čekrk, binjiš, tulum
Ne da Fočić da se igra žmurke.
"Ne, dahije, tako vam korana
Grešile su naše turske paše" –
Htede Foča sve, od bir-zemana,
Ali ne da Ture od megdana..
Na Nebojši razbiše se čaše
Nebom sveci vojevati staše. –
D. J. Filipović.
NAPOMENA. Urednik je jedva dobio ovu pesmu iz nove zbirke g. D. J. F. G.
D. J. F. nosi se mišlju da opeva sve narodne pesme, a kad ovaj posao završi,
da opeva i pesme Njegoša, Branka, Jakšića i drugih naših pisaca.
Želimo našem poznatom pesniku dug vek, kako bi ovaj posao priveo kraju, te
da bar imamo u jednom jedinstvenom stilu i kroju sva naša literarna i narodna
blaga. Hoće li pesnik stići da opeva i Beogradsku Hroniku naših današnjih listova?
Kroz jedno šeset godina?
Početak bune na dahije.
Kao što je poznato, naši kompozitori ubiše se dokazujući: da bi oni proizveli genijalne proizvode, i samo su – vele – krivi pesnici što im ne daju libreto, nacionalni libreto.
Prema mnogobrojnim člancima naših muzičara libreto treba da je iz narodnog života (po mogućstvu istorijski) ali mora da bude ipak u tradicionalnoj vezi sa zapadnjačkim libretima.
Početak operskog stila dat je već odavno, i g. Grol neumorno izdaje male knjižice – prevode od naših najboljih operskih prevodilaca: gg. Milojevića, Živojinovića i drugih.
Najzad je i to učinjeno. Istorija će – kako je originalno rekao rečiti g. Milošević – zlatnim slovima zapisati taj datum.
G. Živojinović, g. Milojević i g. Dragutin Ilić izašli su na susret prevelikoj i žarkoj želji naših kompozitora. Libreto je napisan. Tema istorijska: početak bune na dahije. Mi donosimo, blagodareći kurtoaziji pisaca, prvi čin ovog epohalnog remek-dela. U prvom činu dahije se uzmutile, pitaju se šta da čine, jer su ih nebeska znamenja poplašila. Mlada Zulejka preobučena u janičara voli Srbina Milenka (ili Milinka) i, na strani, peva, u opštoj zabuni, svoje dirljive izjave odsutnome đaurinu. Libreto je dobilo prvu nagradu na konkursu, a pisci su o državnom trošku poslati u Veneciju.
PRVI ČIN.
Aganlija
(bas).
Ah Turci sad
Ah kakav jad! (bis)
Kučuk Alija
(bas).
Nebeski sjaj
Kazuje vaj
Ah pada noć
Prolazi naša moć! (bis)
Starac Foča (od stotinu leta)
(najtanji altino).
Ah Turci sad
Ah kakav jad
Došo je kraj
Ah kakav vaj!
Propade car
Ja patim star!
Ah Turci sad
Ja patim mlad! (bis)
Zulejka (na strani)
(alt).
Znak neba tog
Poslo je Bog. (bis)
Poslo je Bog
Znak neba tog!
Mula Jusuf
(bas, sve su dahije basovi).
Ah Turci sad
Ja patim mlad! (bis)
Zulejka (na strani)
Ah kako pati srdašce moje
Ah kako misli na srce tvoje,
Šta radiš sada
Ja patim mlada. (bis)
Ah moj Milinko
Dični srpski sinko!
Ah moj Milenko
Mog srca senko!
Ah sada, ah sada
Ja patim mlada! (bis)
Hor Turaka
(sve tanki glasovi i silno piskavi).
Ah braćo sad
Svak pati mlad. (bis)
Zulejka (na strani).
Neka te čuva Bog
Sunašce žića mog!
Neka te čuva, čuva Bog!
Starac Foča.
Jad steže grud
Svuda je stud.
Ah sad, ah sad
Ja patim, patim mlad. (bis)
Hor.
Reci nam sad
Šta ja da činim mlad! (bis)
Ublaži srca jad!
Starac Foča.
Uprave bolje dajte maj
Inače biće svima vaj!
Majka Arapka (svom detetu)
(visoki sopran).
Ah moja nado
Ti patiš mlado! (bis)
Dete Arapče
(alt. Bobićeva).
Njeno sam vozljubljeno čado
Ah ja patim, patim mlado! (bis)
Fočić Mehmed Aga
(bas-bariton. Holodkov iz Fausta).
Ne braćo ne
To nije tačno sve!
Ne braćo sad
Ma da on pati mlad
Ne slušajte mu glas
To nije dobro za nas
Ne slušajte mu slog
Da ne da, ne da Bog!
Ne braćo, hoj!
Bolje u krvav boj!
(Na strani).
Ah Zulejka bajna!
Ah kako je sjajna!
Hor Turaka.
O braćo, braćo hoj
Hajd u krvav sada boj.
O braćo, braćo hoj
Pođimo brzo mi u boj.
(Odlaze).
Zulejka (na strani).
Ah jad, ah teški jad
On pati, pati mlad. (bis)
Hor derviša.
Sad pijmo, pijmo mi
Šerbet u čaši bajno vri
Sad pijmo, pijmo, pijmo mi,
Mladost u šerbetu zri.
Šerbe je turskom srcu nad
Sad pijmo, pijmo ko je mlad! (bis)
(Zavesa).*
* Nije nam bilo moguće dobaviti i ostala četiri čina. Toliko samo
znamo da u petom činu gore turski hanovi. Handžija – Cincarin peva jednu divnu
pesmu, punu orijentalske histerije i misterije.
Njen početak glasi:
Ah grozni stiže dan
Gori mi han,
Tuga i jad
Ja patim, patim mlad (bis)
Ah strašna, strašna
Strašna je njena moć
Strašan je Bog
Ubio srca mog.
Ah sad, ah sad
Ja patim, patim mlad! (bis)
(Izdavač sprema veliku "Plavu Knjigu" o svima savremenim, a osobito umetničkim i jugoslovenskim problemima. Ova pregršt dokumenata uzeta je odatle)
Sa više strana čuo sam gde se govori da mi treba podići spomenik još za života.
Ja delim to mišljenje.
Francuskom naredniku Napoleonu, ruskom matrozu Petru Velikom i nesvršenom studentu Lenjinu, a takođe i palanačkom pesniku Geteu podignuti su spomenici još za života. U toliko više ima smisla podići spomenik jednom Miloju Milojeviću.
Jugoslavija bi se obesmrtila poštenim prelivom najotmenije tananosti poštenog umetničkog morala i časnog nadahnuća od rase i temperamenta kad bi to učinila.
Molim da se naredi svima listovima da o meni lepo pišu.
Miloje Milojević.
PS. Spomenik onih mučenika koji su pevali i svirali moje stvari – zasebno.
U ostalom našto virtuozima spomenik – bolje da mesto svakog od njih bude po
jedan moj spomenik, te da tako Beograd bude usrećen sa 10 mojih spomenika!
Čuvši da se smera razrušiti sadašnji hotel "Moskva" radi podizanja jednog skvera sa spomenikom g. Miloja Milojevića povlašćenoga narodnoga guslara na klaviru, čast mi je umoliti N. S. da ovo ne čini.
Gde bi sedeo Avg. Ujević-Tin po vas celi dan i razmišljao o socialnoj strukturi Senegala, da nema "Moskve"? Gde bi se Staša Krakov učio životu? Gde bi Boško Tokin postizavao smisao modernog dinamizma? Gde bi Stanislav Vinaver crpao podatke za prvu savremenu autobiografiju Svemira? Gde bi se radovao Sibe Miličić?
"Moskva" je gnezdo i leglo naše literature. S toga mislim da je ne treba rušiti čak ni za spomenik jednoga Miloja Milojevića.
Učtiv[1] X.,
Zakupac "Moskve".
[1] Pri samome štampanju ove knjige saznali smo da g. X. nije više
zakupac "Moskve" i da je na njegovo mesto došao – Hugo Stines.
U svome epohalnome delu: "La picola lia" ja sam naglasio da je futurizam opasan po državu jer ga vodi pustolov Marino Marineli o kome svi znaju iz svezaka po groš.
Međutim nove moje informacije opasnije su. U svome članku o "Rozbifima i Geroglifima" nisam stigao da se iskažem što ovim činim:
Futurizam je osnovao turski odža Marineti. On je to ime uzeo od: minareti. On hoće futurizmom da poturči Jevropu. Sem ovoga Turčina "nova umetnost" ima za vođe i dva Arnauta: "van-Goga" i "Gogena", iz arnautskog plemena Goga. Kao što se vidi nova umetnost želi da nas poturči i poarnauti, što mi ne smemo dopustiti.
Onda bolje da se ostane pri onoj umetnosti koju propovedam ja, (u članku "Rozbifi i Geroglifi"). Ta umetnost propoveda akademizam. I zbilja ko je pobedio u ovom ratu? Ko nas je spasao? Vojska. A ko je vodio vojsku? Oficiri. A ko je spremio oficire? Vojna) Akademija. Dakle treba biti pristalica akademizma. To je i evropski i patriotski i srpski i beogradski i Miloša Velikoga Ulice.
Paško Vučetić.
Telegrami "Avale".[1]
Pariz, 31. novembra.
Glasovi proneti u pariskoj javnosti da su žene koje je Landri spalio, bile srpske spisateljke, izmišljene su.
Znajući rđavo mišljenje koje postoji o srpskim spisateljkama, Landrijevi prijatelji namerno su pustili taj glas, u cilju da ga porotnici puste kao nevina, jer su mu, tobože, te spisateljice čitale svoje spise, pa nije mogao izdržati i paljevinu je vršio u stanju nužne odbrane.
Državni tužilac dokazao je da su ubijene bile pismene i time je pretpostavka o srpskim spisateljicama definitivno skrahirala.
Landri je osuđen na smrt.
Ali, pošto je hipoteza o srpskim spisateljkama zanimljiva za istoriju, to će Jugoslovenska Vlada osnovati u Parizu naročiti institut "Institut d'Ftudes Graves ". Taj institut otvara se za koji dan. Direktor će mu biti g. Aleksandar Arnautović, a doživotni senatori: gg. Miodrag Ibrovak, Kosta Petrović i drugi. Plata u dolarima.
Zadatak Biroa biće da prikuplja sve što je rekao Landri o književnosti.
(Avala).
[1] "Avala" se zove poluzvanična naša telegrafska agencija. Ime
je dobila, tvrdi jedan naš blagajnik, "parce qu'elle avala beacouop".
Inače po nekim versijama ona se zove "Navala". Ostavljamo budućem istoriku
da utvrdi koje je ime zasluženije.
[Milan Đ. Milićević prestao je, ako se ne varamo, sa 1900-om godinom, sa dodatkom pomeniku od 1888. godine. Od tog doba znameniti savremenici nemaju gde da ostave spomen svojih dela. (Izuzev g. Siniše Timotijevića koji ostavlja svoj spomen u safe-u Praške banke).
U pomeniku Milićevića bilo je sjajnih podviga. Tako se za jednog državnika
kaže da je imao "rukopis lep, čitak i za priču marljiv", što mu se upisuje u
naročitu zaslugu. Za drugoga se veli da je bio član Poljoprivrednog društva i
stradalnik itd. Veličinu pojedinih ljudi treba meriti i onim merilom koje je
važilo u njihovo doba, merilom koje je katkad jedino merodavno. Izdavač se Pantologije
nije na žalost mogao držati tog jedinstvenog merila jer se za mnoge drevne savremenike
naše, naročito za one iz Knj. Glasnika ne zna kad su se rodili, – svakako po
idejama su iz početka XVII veka].
Milan Ćurčin. Pisao je u "Književnom Glasniku" da treba obljubiti listom sve devojke na Kosovu. Kažu da su stihovi Kosovke Devojke zbog toga dobili sasvim novi ni malo ezoterični smisao:
"Ao jadna, hude ti sam sreće!
Da se jadna za zelen bor hvatim,
I on bi se zelen – osušio".
Ivo Andrić. Vratio se sa svoga velikoga puta Alije Đerzeleza (deset
milja) i živi mirno i povučeno u "Nemirima".
Miloš Crnjanski. Pošto je propovedao stalno da treba skinuti masku i
biti muško, pravo muško, a ne iz nekih priča o muškom, to se sa Sumatre vratio
na Itaku, i postao drvo. Za to ga hvale i neki drveni filozofi iz konservativnog
tabora: pošto su se oni uabonosili to im je svako drvo simbol njihove kulture.
Massuca. Dama u godinama, a još piše pesme za albume. Kod nje poručuje
pesme sitna buržoazija malih činovnika i poslužitelja za rođen-dane i venčanja.
Ima veliko iskustvo u tim poslovima. Sprema se da režira u Nar. Pozorištu budističku
Nirvanu.
Vinaver. Obogatio se na listu "Progres" i "Republika". Sad živi od rente
i kupuje veliki plac u zemlji Nedođiji za zidanje varoši dobrih volšebnika: Utopija.
On je dvostruki neimar: jedno kao arhitekta Nove Varoši a drugo po svom imovnom
stanju.
Sima Pandurović. Na mesto nemarnog kralja pesnika Jovana Dučića došao je on privremeno kao regent na presto poezije. Ali se ubrzo pokazao kao još čudnovatiji od smenjenog vladara. Na ime on je hteo da obavlja svoj stari zanat i na prestolu, a bio je član pogrebnog zavoda "Palestina" kome je posvetio svoje pesimističke stihove (za reklamu zavoda) "Posmrtne Počasti". I ta čudna strast htela je da novi Regent pokopava i sahranjuje sve svoje nesretne podanike. Tako je pokušao da sahrani Krležu, čuvenog atletu i borca, tvrdeći za njega da je veliki mešter sviju hulja. Krleža nije nikako mogao da umre u grobu, kao onaj Apolinerov čarobnik i mračna šuma jugoslovenske poezije je odjekivala od njegovih rapsodija i simfonija. Pa je Regent Simeon hteo sahraniti Crnjanskog, tvrdeći da niko nije video Sumatre ni Itake, i ako se ova dva ostrva nalaze u svakoj geografiji. Crnjanski je nasilno (u "Misli") sahranjen i zbog toga je sva Sumatra zacvetala crnim cvetovima, u znak protesta. Pa je Simeon hteo sahraniti Vinavera, tvrdeći da je ovaj merkantilan i da je njegovo, Vinaverovo, pogrebno preduzeće švindl. Međutim Vinaver nije bio merkantilan jer je književne mrtvace sahranjivao besplatno. Tako otpoče borba između "Besplatnog Preduzeća" i "Palestine". Posle svega ovoga Simeon opet nasilno naredi da se sahrani Rastko Petrović pod izgovorom da je slovenski Bog Perun – mistifikacija i da postoji samo Edmon Rostan od svih bogova. I to nije bilo dosta svirepom Regentu Simeonu, koji je hteo da okuje ne samo sve slogove nego i sve ljude. On naumi sahraniti integralno Celu Modernu Umetnost, tvrdeći da se smeju opevati samo Aristotelove logične kategorije [1] i Logika Stjuarta Milja, a da je izlišno pevati nemir i grč vekova i da je sve mistifikacija što nije mastifikacija.
Najzad svi ovi nasilno pogrebeni jednog dana ustaše iz groba i Simeon I povika da pobegne kao Ričard Š: "Konja, kraljevstvo za konja!" Ovo su neki shvatili kao pohvalu nekom političkom licu, jednome ministru, i taj ministar štedro nagradi Ričarda III. Sada se Simeon I Pesimisimus povukao, abdikovao na presto i živi u Umetničkom Odeljenju, pored Meštrovićevog "Sećanja".
[1] G-ca Ksenija Atanasijević
dodala je i: Logične kategorije B. Petronijevića.
Na mesto Regenta Simeona I došao je Svetislav II [1] Stefanović. Ali pošto su se umetnici uplašili da kraljevi ne postanu tirani to su učinili reviziju Ustava. Novim Ustavom, Poezija više nije kraljevina no jedna vrsta bogumilske Republike. Pesnici propovedaju pravu veru čovečanstva, veru duše, lepote i mistike, i s toga su oni duhoborci i bogumili. Na čelu je, kao kod ranijih bogumila, Veliki Deda.
Svetislav II izabran je za Velikoga Dedu. Druga dva velikodostojnika bogumilske sekte: Gost i Starac još nisu izabrani. Starac neće da bude niko, a što se tiče gosta, u ovoj tek počinjućoj i tako još nesmeloj kulturi Jugoslavije, svi se umetnici osećaju još samo kao gosti, i to gosti kojima se domaćin malo ili nimalo ne raduje, pa ih dočekuje motkom novinarske klevete.
[1] Prvi je bio Svetislav
Vulović.
Todor Manojlović. Jedno vreme bio predsednik Parlamenta kao mesta gde se čini najveći govor. Umirivao je, zvonio je. Otud mu desna ruka šlogirana. U ostalom to dolazi i od mnogog pisanja (izdao 30 knjiga!) Iz Parlamenta zadržao osobinu neparlamentarnosti.
Na svojim mnogobrojnim putovanjima g. Manojlović je mnogo video i svoje utiske
izneo u velikom broju knjiga, objavljenih i neobjavljenih. Kao poznati naš arheolog
on je stupio i u Beogradsku operu, za sekretara. Ali pošto se u njoj daju stvari
doduše stare, no prepotopske (dok je g. Manojlović arheolog manje drevnih epoha)
to je on ubrzo morao napustiti Operu, koja još uvek briljira Trubadurom a sprema
se u svojoj svireposti dati i "Vilarove aždaje" (Les dragons de Villars).
Brana Petronijević. Kao filozof najčistijeg, najintegralnijeg i najnepomirljivijeg
idealizma živeo je u beogradskoj književnoj sredini ne primećujući je. No u danima
izgnanstva okolnosti su ga primorale da se približi grupi oko Knj. Glasnika i
od tada počinje njegov rad na okamenotinama. To ne treba nikoga da začudi. G.
Petronijević je imao modele nenadmašne, kakvih više nema u Evropi.
Vladimir Janković-Velmar. O njemu je napisao Lekont de Lil "Le coeur
de Hyalmar". (Pogreškom prepisača ispalo je Hyalmar mesto Velmar). Kao što je
poznato Lekont de Lil u toj svojoj čuvenoj poemi slavi Velmara da je u svemu
"tvrda srca" i da ne oseća čak ni kad mu gavran kida i cepa živo meso kandžama.
Da bi dokazao tačnost tvrđenja de Lilovog, g. Velmar je napisao svoju dramu "Novi",
iz koje je svaka osetljivost uopšte izbačena. U svojoj drami, koja je un piece
a these g. Velmar je dokazao jednu stvar u koju se do sada sumnjalo, naime da
ljudi, bilo novi bilo staroga kova bilo čak i da su nedavno došli iz Rusije,
zemlje misterije, osećaju u prisustvu lepih i mladih žena neko privlačenje. Ovo
privlačenje g. Velmar naziva "seksualnim" i tumači ga naročitom prirodom čoveka
i žene.
Vojislav Ilić – Mlađi. Pošto je kod publike uspeo u glavnom usled svoga upadljivog imena sa nadimkom Mlađi, a pošto se, kao i sve na ovome svetu, to ime već pomalo iznosilo, to je g. Mlađi, u trci za slavom, rešio da se zove od sada Đura Jakšić – Mlađi. Ali – promena imena povlači i promenu načina.
Do sada je g. Ilić imitovao petostepene francuske "ura" – patriote, u svojstvu
Vojislava Ilića – Mlađeg. U novome svojstvu Đure Jakšića – Mlađeg pesnik se
rešio da imituje nemačke pesnike, naravno opet petostepene. U slučaju da i u
ovome ne uspe g. Ilić će se nazvati Petar Petrović – Njegoš – Mlađi. Ali to je
već poslednji adut, koji, nadajmo se, neće morati potrzati.
Milan Grol. – Pošto se uopšte ne čuje – on koji se pre rata toliko čuo u pitanjima slobodoumlja – to postoji verzija da je iščezao u Evropskome ratu.
Međutim njegovi prijatelji tvrde da nije izgubljen, da je u životu, i da se nalazi
u Narodnom Pozorištu. Ovi glasovi se ne daju potvrditi, jer ma da je u Narodnom
Pozorištu neverovatan haos, tako da se u njemu može izgubiti ceo čovek pa da
se i ne primeti (o izgubljenim reputacijama i da ne govorimo!) – ipak bivši poštovaoci
g. Grola (među koje spada i pisac Pantologije) misle da bi se bar po nečemu
dalo poznati da je nekim slučajem g. Grol zbilja u Narodnom Pozorištu. A ovo
se ne vidi i ne poznaje apsolutno ni po čemu.
Avgustin Ujević. Usled svoje finansijske genialnosti postao guverner
Narodne banke. Pošto voli da vidi svoje ime potpisano, (a sve novčanice u zemlji
nose njegov potpis) to je postigao blaženstvo kao retko koji pesnik.
Isajlović. Poslat od Nemačke kao prvi avans ratne oštete. Ovo je najbolji
odgovor pesimistima koji su tvrdili da nećemo dobiti oštetu. Kao što se vidi,
Nemačka plaća, i to još u staroj, predratnoj moneti.
Desa Dugalić. Kći Ide Rubinštajn i Gabrijela Danuncijo. Opkladila se
da će naučiti srpski jezik, izučila ga kod Silvena i u "Kafe Sufle" i došla
u Beograd u pozorište. Akcenat se kod nje gotovo i ne zapaža.
Bogdan Popović. Idući često na predstave detektivskih filmova, u njemu
se probudila detektivska žica i on je uobrazio da je Šerlok Holms. Kao takav
on stade da otkriva nemoguće stvari: na primer da je Moderna Umetnost – mađarska!
Ne zna se otkud je novi Šerlok Holms došao na tu bizarnu ideju, ali ja on prvi
u nju poverovao i sad se, jadnik, trudi da dokaže da je Savremena Književnost
– mađarskog porekla. U poslednje vreme pošto je sve zaboravio otpočeo je da uči
iz početka grčku azbuku, ali je zastao kod prvog slova ("alfa"): zagrcnuo se
i obeznanio. Položaj mu je beznadežan.
Marko Car. Dobio Nobelovu nagradu za rad na miru. To je sve zapanjilo.
Čime je g. Marko Car, književnik i vatrogasac, zaslužio nagradu koju dobijaju
miroljupci, Vilsoni, Leon Buržoi i Romen Rolani? Odgovoreno je od švedske akademije:
miroljubivošću svoje proze. Njegov je način pisanja tako krotak, tako lišen osećanja,
temperamenta, duha i poleta – da je to prosto ideal miroljubivosti. Liga Nacija
rešila je da se zavađenim narodima čita nezlobiva proza g. Marka Cara, kako
bi ih to ukrotilo i bacilo u naručja Morfejeva. G. Car je vođa književne reakcije
već zbog svog imena. U poslednje vreme posao mu ide teško, jer je mlada generacija
po narodnoj pesmi: "doterala cara do duvara".
Krleža. Poznati hrvatski Domobran Svemira. (U hrvatskoj su "Domobrani
Svemira", a u Srbiji "Gromobrani Svemira"). Stručnjak za vojna pitanja iz vremena
rata. Ako uskoro ne plane novi svetski rat Krleža neće imati više o čemu da
piše. S toga radi na komunizmu, koji bi doveo do svetskog rata i time mu dao
novi material.
Jovan Dučić. Usled oskudice u zlatu otpočeo da piše carske sonete, za koje je rekao profesor Ariljske gimnazije, Branko Lazarević, da "svaki vredi tri tovara suva zlata".
Ako ovako nastavi, Jugoslavija će uskoro biti preplavljena suvim zlatom njegovih
stihova i tako će dinar skočiti i biti kao dolar.
Sibe Miličić. Upravnik Umetničke škole. Nekada se ta škola zvala Umetničko-zanatlijska,
pa je buknula velika svađa oko njenih atributa. Najzad se raspala u dvoje: u
Umetničku, čiji su članovi Sibe Miličić, Toma Rosandić i Bijelić i u
Zanatlijsku kojoj stoji na čelu g. Paško Vučetić.
Dragiša Vasić. Pošto je, kao i Vinaver, spečalio mnoge pare na republikanskim edicijama zakupio je svu čistu hartiju, knjigu bez jazije, celoga sveta, iz bojazni da neće dostati za njegove novele. Ne zna se ko mu je odgovorio rečima onog krčmara iz Ženidbe Dušanove:
"Biće tebi knjige izobila
Makar Caru neće ni dostati"
(jer se g. Marko Car u poslednje vreme toliko raspisao da za dan troši sve što fabrike za dan izrade hartije).
U aferi "bele ruke" kažu da je bio sretne ruke. Bio je dva meseca u Sibiru
i od tada počeo hladno – sibirski da piše. Od svoga puta po Sibiru zadržao je
neke čudne odlike: voli "Mrtvi Dom" (kako je Dostojevski nazvao Sibir) i često
navraća u njega, (u ulici zvanoj Skopljanska).
Isidora Sekulić. Izdavač je hteo da dobije biografske podatke od naše
velike spisateljke lično. On je deset puta dolazio u njen dvorac "Iz Prošlosti''.
Ali su mu uvek livreisani lakeji saopštavali jedno te jedno: "Gospođa je na
putu, polaže doktorat za inat Kseniji I-oj". Gospođa Sekulić ne može ni život
da zamisli drukčije no: sub specie itineris . Ne zna se gde je sada. Vele da
je u Australiji na kongresu mlado-ženskoga pokreta. (Mlado-ženski pokret postoji
kao i mlado-turski, mlado-egipatski itd. i ne treba ga brkati sa mlado-ženskim,
koji takođe ima mnogo pristalica kod žena – antifeminiskinja, a još više kod
feminiskinja).
Stanislav Krakov. U poslednje vreme stao da izvlači mrtve iz groba. Počeo sa sobom, pa onda dalje. Vaskrsao je tako veliki broj mrtvaca da je postao opasnost za prenaseljeni Beograd.
Iz bojazni od njegovih vaskrsnih trikova beogradska groblja čuva vojska. Oko Književnog Glasnika utaborena su dva pešačka i jedan konjički puk.
Maskiran kao "Crveni Pijero" Stanislav Krakov počeo je da vodi Beogradsku kroniku
Vremena i postao je "Kronometar Vremena".
Vasa Stajić. Da nije njega, moral bi u Jugoslaviji pao veoma nisko. Kao
direktni potomak onog francuskog državnog tužioca koji je poveo parnicu protivu
Flobera (zbog nemoralne knjige Gospođa Bovari) i Bodlera (zbog bljuvotina zvanih:
Fleurs du Mal) Vasa Stajić je otpočeo parnicu sa nemoralnom književnošću, u kojoj
se govori o ljubavi i sličnim gadnim čulnim stvarima, na koje svaki pošten čovek
mora da se zgadi. O g. Vasi Stajiću postoji velika literatura ma da on sam u
literaturu nije ušao nalazeći se još uvek, kao mučenik za narodnu stvar, po
tamnicama.
Zdenko Verglić. Sin Ćirilice i Nepoznatoga Oca. Kao što svi znaju balkanska
lepotica ćirilica živela je dugo vreme sa ruskim carevima u konkubinatu, i bila
je kao carska metresa veoma poštovana. Smrću poslednjeg Romanova za ćirilicu
su došli crni dani. Ona sad traži ljubavnike i menja ih kao rukavice, ali niko
neće da je izdržava. Ćirilica osobito mrzi svoju suparnicu latinicu koja je
u poslednje vreme napravila veliku karijeru i tvrde da je čak opsenila i nepristupačnog
lorda Ćurčina. Kao sin sirote ćirilice Zdenko Verglić je loše sreće. Dobio je
kao svu očevinu – jedan vergl (možda mu je otac kakav bivši austriski princ?).
Taj vergl hrani Zdenka Verglića. Na njemu on izvodi svoje omiljene popurije: Miserere
(iz Trubadura), i još neke druge, mahom već zaboravljene komade iz početka XIX
veka.
Josip Kosor. Pošto mu neki naši "viđeni" kritičari (belci i crnci*), od jačih, stalno tvrđahu da "nije sebe našao", to je pošao bio po svetu sa gvozdenim štapom i u gvozdenim opancima, na nepobedivoj lađi, da se traži. Što je najčudnije sebe je ipak često nalazio i gubio, ali one kritičare – nigde. Pošto je našao sebe pod stolom jedne kafane Josip Kosor se vratio u otadžbinu da se u otačastvenoj literaturi, ovako nađen, smesti. Ali nije bilo mesta. Sva otačastvena literatura bila je smeštena u jednu malu drvenu kućicu – klub na Balkanskoj ulici, između Dučića i Skerlića. To je tako malo mesta da je doduše mogao tu da stane i Bogdan Popović, i Marko Car, i Miodrag Ibrovac ali to samo zbog njihovog malenog rasta. No za novodošavše nema više mesta. Tako da ovi zidaju sada prostraniju kuću gde će biti mesta i za njih i za nove generacije pa i za neke pridošlice iz prošlosti, koje su stanovnici kuće na Balkanskoj ulici bili isterali. Komisija za rekviziciju stanova uopšte izgleda da je vršila rđavo svoj posao. Tako je palatu "Slava" izdala doživotno pod zakup članovima balkanskog kluba: gg. Bogdanu Popoviću, Ljubomiru Nediću, Jovanu Skerliću, Lukijanu Mušickom i jednoj mumiji iz vremena Amenhotepa VII. Vila "Talenat" ustupljena je u bescenje, za dve pesme i jednu priču Veljku Petroviću, i ako svi tvrde da je to po protekciji jer g. Petrović ima već jedan stan na Smederevskom đermu, i uživa u muzici đerma koji škripi kroz njegovu poeziju. Govori se da će nova komisija za stanove, kojoj su na čelu g. Svetislav Stefanović (Veliki Deda umetničkih bogomila), g. Manojlović (krvožedni unuk gospodina od Pariza) g. Ujević (đakon hrama Moskve), izvršiti novu i pravičniju podelu stanova.
* Iz "Belih Plamenova" i "Crnih Glasova".
Ranko Mladenović. Ovo mu je jugoslovenski psevdonim. Kao i mnogi predstavnici londonskog High Life-a, zavoleo je za vreme rata Jugoslovene i načinio se veći Jugosloven i od g. Tresića-Pavičića. Inače se on zove Ralph Mlaaden, i on je jedanaesti po redu grof od Eseksa. Kao i Oskar Vajld on je "kralj života" i toliko je otmen da je i sam sebe prevazišao. Taj važni događaj objavio je u "Tajmsu" (pismo uredniku Tajmsa) rečima: "Otmenost me je moja danas prevazišla". Ne zna se na koji se način taj neverovatni događaj dogodio. Zbog te svoje otmenosti kad stigne u neku varoš on ide samo u stanove koji su objavljeni kao "stan za otmenog samca". Kao aristokrata ne voli ni preterivanja, ni hiperbole te piše samo u elipsama. Kao prijatelj Džemza Balfura, vikonta od Falodona i drugih bacio se na filozofiju. U ostalom još iz Šekspirovih vremena Misao je bila jako na ceni u njegovoj porodici.
No pošto je duboko religiozan i stalno čita Holy Bible (kao i svi njegovi) to
reč "Misao" uvek piše jevrejskim slovima.
M. Svetoski. Član kluba "Les amis de France". Ilustruje se u Ilustrovanom listu. Njegova ljubav za rodno mesto ušla je u priču. Tako je nagovorio Vajngartnera da daje svoje svetske simfonijske koncerte u Šapcu, kod "Miramare". Inače je Svetovski veliki zavodnik lepota pola zbog koga bi otišao i na severni. Njegova strast prema pozorištu mal te mu nije došla glave: on se zaglavio u ditirambima Pozorišne Uprave. Ne puši, ali nosi smoking.
(Ova su maturska pitanja izvađena iz Velikog Zbornika, koji su sastavili g. Vojislav M. Jovanović i g. M. Ivković (sa fotografijama). Odgovori se ne nalaze u Zborniku, a mi ih donosimo prema g. Mimi Dedincu, koji je nedavno maturirao s odlikom. Pri svem tom za tačnost mnogih odgovora ne jamčimo, ma da smo se koristili i velikolepnim savetima gg.: Marka Ristića, Dude Timotijevića, Brane Ćosića i Bože Kovačevića, takođe odličnih eks-maturanata).
1) Zašto se Miloš Crnjanski zove još i švercer (krijumčar)?
Odg.: Jer je prošvercovao trešnje iz kineske lirike u Banat.
2) Zašto je srpska žena po finoći iznad germanske žene?
Odg.: Dok je vrla Nemica Šarlota Birh-Pfajfer pisala "Zvonara Bogorodičine Crkve" dotle je naša Birh-Pfajferova, G-đa Isidora Sekulić pisala "Đakona Bogorodičine Crkve". Srpkinja je obratila pažnju na jedan stepen više u crkvenoj hierarhiji.
3) Zašto se dela g-đe Sekulić tako mnogo čitaju?
Odg.: Jer su đakonije.
4) Kako se zove Basnoslovni Jugosloven?
Odg.: Boža Kovačević.
5) Ko ima zaslugu za otkriće Amerike?
Odg.: Kraljica španska Izabela i S. X. S. dispozicioni fond. Prva je poslala Kolumba, drugi Marka Kavaju.
6) Koji se pisac nije uopšte rodio?
Odg.: Boško Tokin.
7) Iz čega se sastoji Sava Šumanović?
Odg.: "Iz kugle, čunja i valjka" (definicija Branka Popovića, u "Glasniku").
8) Zašto se Književni Glasnik zove književni?
Odg.: Jer izlazi u obliku knjige.
9) Kad se rodio Jovan Dučić?
Odg.: Oko 1827. godine.
10) Na kakvim je zakonima zasnovana poezija Siba Miličića?
Odg.: Na večnim.
11) Koji je najveći užas Evropskog Rata?
Odg.: Proza g. Krleže.
12)Čime se odlikuje jedno pokoljenje?
Odg.: Karakterom i mentalitetom.
13) Kako misli g. Krklec o Rajner Marija Rilkeu?
Odg.: Vrlo laskavo.
14) Koja je najsumornija knjiga naše literature?
Odg.: Knjiga Radosti.
15) Koga nije pohvalio g. T. Manojlović u svojoj velikoj oceni V jugoslovenske izložbe?
Odg.: Paška Vučetića, jer on nije izlagao.
16) Šta je prevazišlo Ranka Mladenovića?
Odg.: Otmenost njegova.
17) Koje su glavne osobine dela g. Veljka Petrovića?
Odg.: Briljantan stil, duboka psihologija i visoka kulturnost.
18) Šta radi g. Živojinović u Nar. Pozorištu?
Odg.: Na ovom pitanju pao je Sima Pandurović,
19) Koliko je do sad izašlo brojeva Puteva?
Odg.: Dva.
20) Gde je umro Veliki Slon?
Odg.: U Sarajevskoj ulici br. 13.
21) Šta je najjevtinije postati u Jugoslaviji?
Odg.: Intelektualac. Kupi se karta do Zagreba i posedi se dva tri sata u varoši.
22) Kakva je sličnost između Troje i teze g. Ibrovaka?
Odg.: Obe su pale posle devetogodišnje odbrane.
23) Kako se zove nenapisana knjiga Todora Manojlovića?
Odg.: Osnove i razvoj Moderne Poezije.
24) Kako se zove muza Tina Ujevića?
Odg.: Mali Larus.
25) Ko je "Iz Prošlosti?"
Odg.: G-đa Isidora Sekulić.
26) Koja kandila pali g. Slobodan Jovanović?
Odg.: Utuljena.
27) Ko nije napisao svoj rođeni i publikovani Dnevnik?
Odg.: Čarnojević.
28) Čiji je sin Boško Tokin?
Odg.: Vanbračni sin Čarli Čaplina i Perl Hvajt, nađen uvijen u filmsko platno pred kulisom crnogorske crkve u Los Lnhelos.
29) Kad će izaći martovski broj "Kritike?"
Odg.: U decembru iduće godine.
30) Na kom su jeziku pisani prevodi izdanja "Napredak?"
Odg.: Na rogobatnom.
31) Koliko je kuća podigla Sveslovenska Knjižara od zarade od "Albatrosa?"
Odg.: Jednu – Večnu kuću.
32) Kakva je sličnost između cara Lazara i Gece Kona?
Odg.: I jednog i drugog izdao je Vuk: cara Lazara Vuk Branković a Kona Vuk Mandušin.
33) Koja je poslovica karakteristična za umetničko Odeljenje:
Odg.: Dok se čovek dima ne nadimi
Ne može se vatre nagrejati.
34) Zašto Sima Pandurović piše o delima g. V. Živojinovića.
Odg.: Jer voli da ukazuje Posmrtne Počasti.
|
Dva okeana za prenos pošte u samoj redakciji lista. Sutrusni tramvaji.
Reporteri su na aeroplanima.
Informativna informacija.
Senzaciona senzacija.
Naučna nauka.
Istorijska istorija.
Lista nekih naših saradnika:
Politika: Bizmark (Berlin), Kavur (Rim), Makiaveli (Trst).
Književnost: J. V. fon Gete (Frankfurt).
Muzika: Rihard Vagner (Bajrojt).
Sport: Milo od Krotone, Dempsej.
Nauka: Helmholc.
Osobito interesantne senzacije u idućim brojevima:
Intervju sa Bogom
(Šta Bog misli o čoveku;
Dokle će ovako;
Šta čeka zemlju).
Od Čoveka koji je govorio sa Bogom (našeg saradnika). |
|
(Autobiografija Gorile:
Prvi koraci;
Moja prva sekira;
Metafizika presnoga mesa;
Bergson i moji doživljaji;
Rep mi smeta;
Cveće Prašume).
Ovo je dograbio pre sviju naš saradnik, specialni dopisnik sa Sumatre (pisano ekspresionistički). Koliko je to teško bilo, videće čitaoci kad uoče fakt da se, posle Lirike Itake, Sumatra, kao negda Tebaida, silno naselila u očekivanju čuda.
Zašto sam se vratio
sa onog sveta.
(Izjava jednog bivšeg pokojnika:
Dosada.
Jedna partija domina sa Bogom.
Zašto je na nebu bljutava kafa.
Begstvo).
Beograd se kaldrmiše i dobija vodu!!
Zašto sam postao saradnik "Vremena"
(od Vladmira Iliča-Uljanova-Lenjina). |
|
Najobavešteniji list za stranu informaciju i arheologiju.
Dopisnici: iz Engleske, Francuske, Amerike i drugih zemalja.
Osobito ističemo fakat da se dopisi dobijaju bez ikakvih poštanskih čekanja, pravo iz fabrike, u Min. Inostr. Dela – te se ne gubi izlišno vreme na put železnicom i u poštanskim koferima.
Osobita je pažnja obraćena na našu starinu.
O Beogradu piše Stari Beograđanin, o Staroj Srbiji Stari Srbin, o pozorištu Onaj Stari, a o tekućim događajima Ibis, koji je, kao što je poznato, bio najstarija životinja u prastarome Egiptu. U poslednje vreme, a da bi pobila sve rekorde starine, redakcija je pribavila prastaru mumiju Mar–ka Ca–ra i publikuje napise ove drevnosti
O MUŠKOJ MODI.
Jedini izuzetak od pravila čini ulazak mlađih žena. Ali to je samo u oglasima i iz pažnje prema starijoj gospodi. |
|
Upravljajući se prema poslovici:
"Niko se nije naučen preporodio",
redakcija je sastavljena iz ljudi čiji mozgovi nisu preopterećeni velikom naukom.
List je osnovan na čisto vojničkim načelima.
Egzercirom rukuju dva pukovnika koji se svakodnevno egzerciraju u pisanju članaka. Za sada najbolje polazi za rukom komanda:
"Ostav – ne valja!"
U egzerciru pešadijskom ovoga lista učinjene su i neke bitne izmene. Tako izbačena je komanda:
"na levo", "na levo krug" pa čak i "polulevo",
i kroz ceo list odjekuje, skroz i skroz, samo oštra komanda:
"O desno rame! Na desno! Polu-desno! Na desno u front! Na desno krug!!!
Stroj s' u desno, marš, marš!!!!"
Redakcija se sastoji iz jednog generalnog direktora, dva nad-direktora, osam poslovnih vice-direktora, jedanaest urednika i jednog reportera koji u isto vreme vrši i dužnost administratora, pozorišnog kritičara i skupljača oglasa. |
|
Najveći list na zemaljskoj kugli.
Preporučuje se domaćicama za dunstove i za spremu zimnice,
Jer je hartija izdržljiva.
"Novi List" živo prati sve nove pojave u svetu, a osobito u Engleskoj.
Što se tiče Jugoslavije "N. L." obraća na nju manju pažnju, pošto ta zemlja i ne zaslužuje veću pažnju.
Specialni izveštači po svima svetskim prestonicama (izuzimajući Beograd i Zagreb).
Usled blizine albanskog poslanstva saradnici su dobro izučili testeraški zanat i praktikuju ga po živcima čitalaca osobito u rubrici
"Naše Muke".
Novi List objavljuje slike svih mogućih velikih i malih ljudi, i velikih i malih događaja, pa čak i onih koji se još nisu dogodili, što povećava informativnu stranu lista.
Kupujte ga slobodno, jer direktor samo u nestašici materiala objavljuje svoje pesme i druge umne proizvode. |
|
Napisao Fridrih Niče.
Preveo iz poezije u prozu Milan Ćurćin. – Predgovornim predgovorom snabdela Isidora Sekulić. – Strane reči istolkovao Laza Popović.
Srpski prevod ovog epohalnog prevoda izaći će, takođe, uskoro. |
|
Umornim od života doktor Crne Magije
Sibe Miličić
preporučuje svoj metod. Tuga prolazi posle 2–3 seanse.
Opširan katalog (izdao Geca Kon pod nazivom "Knjiga Radosti") na zahtev besplatno.
SibeMiličić.
tauzendkinstler. |
|
Skupština Udruženja Beogradskih Vatrogasaca održaće se u uredništvu "Književnog Glasnika" sa ovim dnevnim redom:
(1) Nestašica vode u Beogradu kao uzrok razviću "Moderne". Referent g. Bogdan Popović.
(2) Rezolucija o vodovodu.
(3) Odobravanje kredita za kupovinu novih konja za vuču šmrkova, pošto je "Misao" prestala da vuče saku.
(4) Rad sa vodenim bojama. Referent g. Paško Vučetić. Uloga vode u umetnosti.
(5) Vodnjikavost kao ideal literature. Referent g. Marko Car.
(6) Izbor Uprave.
(7) Upis novih članova.
Predsednik
Bogdan Popović.
Sekretar
Paško Vučetić. |
|
Javljam poštovanoj publici da u mome književnome kotlu, (posvećenom meksikanskome bogu Teotlu, svakodnevno varim novu vaseljensku čorbu i kosmički đuveč. Osobito dobro ispada jedna retka kombinacija od sastojaka iz Manojlovića, Vinavera, Miličića, Crnjanskoga i Rastka Petrovića.
Preporučuje se mladim literatorima.
Tin Ujević,
konduktor kosmičkog vaja-tramvaja
Topčider-Svemir. |
|
prijateljima i poštovaocima svoga mlađanoga talenta da sam se dao u pisanje svoje sedme pesme (opus 7), koja već u veliko, kao zubi u dece, počinje da niče. Pesma će biti u ver-libru, i iznosiće 20 redi a zvaće se "Zvonik zabludelih koračaji". Pesma će biti gotova kroz 2–3 meseca i štampana u "Putevima".
Za pripremni rad oko pesme potrebno mi je još amsterdamsko izdanje Hiparhovog "Sistema Planeta". Umoljeno je Ministarstvo Socialne Politike da, iz ljubavi prema književnosti, nabavi tu knjigu i preda mi je, kako bi pripremni posao bio završen.
Milan Dedinac. |
|
tražim pet dinara u zajam od kog dobrog čoveka iz stare vaseljene.
Od ljudi iz mnome satvorene nove vaseljene uzalud sam tražio zajam, oni ne raspolažu ni manjim sumama. Izgleda da sam, stvarajući novu vaseljenu, pobrkao i zaboravio neke basne bajaličke te mi je vaseljena ostala "švorc".
Dug ću vratiti čim stvorim jednu noviju, novčaniju vaseljenu.
Rade Drainac. |
|
NEČISTA KRV!
Bakteriološki institut.
Vranjancima popust.
Bora Stanković,
čorbadžija. |
|
"Putevi" mesečne sveske za novu umetnost. Treća sveska izlazi u oktobru 1937. godine.
"Hipnos" list za intuitivnu kulturu. Druga sveska izaći će oko 1957. godine.
"Novo Čovečanstvo," sprema se druga sveska.
Biblioteka Albatros. Do sad izašlo 5 svezaka (Dnevnik o Čarnojeviću, Miloša Crnjanskog; Gromobran Svemira Stanislava Vinavera; Burleska o g. Perunu, Rastka Petrovića itd.).
Knjižara ima i tri svoja lekara koji se čitaocima nalaze u pomoći. |
|
Točim mleko mudrosti iz sopstvenog mlekarnika za književnu mladež.
Mleko je vodnjikavo, ali mu je takva priroda.
Iz moje su mlekarnice izašli čuveni književni džinovi i rvači:
Aleksandar Arnautović,
Miodrag Ibrovac-Sid,
Momčilo Milošević,
Milan Bogdanović i drugi
a to je najbolja preporuka za hranljivost mleka.
Bogdan Popović,
Šef mlekadžinice "Cucla". |
|
Izveštavam poštovane mušterije da mi je prispela jedna partija novih vaseljena u raznim bojama, svemira malih i velikih i prvoklasnih haosa, i da ću ih krčmiti na malo i veliko po znatno spuštenoj ceni.
Vršim opravke starih svetova, instaliram svetske gromobrane i zvučne kataklizme.
Veza sa zlim volšebnicima.
Kosmički institut "Kopelius"
Stanislava Vinavera. |
|
Pre kratkog vremena pojavila se knjiga: "Druga ljubav moga strica". Izjavljujem da nisam njen autor. Ja sam sočinio samo: "Prva ljubav moga brata" – ; i pošto sam video da mi familiarna literatura ne ide od ruke, to sam zastao na prvoj ljubavi, koja je i inače najslađa, što ću dokazati u svojoj idućoj hronici u "Vremenu".
N. Trajković–Tr. |
|
javlja da će kroz koji dan izići novi broj društvenog organa "Zenit" pod novom redakcijom g. Ljubomira Micića. |
|
Javljam prijateljima da sam u duhu svoje poezije prestao biti čovek i postao drvo. Sva pisma upućivati: Topčider, 7-ma bukva, levo.
Miloš Crnjanski,
bivši čovek. |
|
Atrakcije. Vanredan pogled na Dunav.
Aeroplan čeka pred hotel "Moskvom".
Popust za književnike, ali ne za fariseje.
Telefoni 509–12.
Discrezzion absollu.
Moli za posjetu
učtiv
Siniša Timotijević,
ugostitelj.
PS. Sve dragocenosti ostavljaju se u naročito podešen safe u Praškoj Banci. |
|
Šetajući po Kalimegdanu izgubio sam celokupna dela mađarskih pisaca Jožefa Kiša i Hercega.
Pošto mi ove knjige hitno trebaju, radi literarnih preduzeća, to molim svakog ko ih bude našao da ih ostavi u redakciju "Književnog Glasnika" gde će dobiti kao pristojnu nagradu tragediju Momčila Miloševića "Jovan Vladislav".
Veljko Petrović. |
|
Od Lj. Stojanovića. Str. 500. Izdanje S. K. Akademije Nauka. |
|
Izlaze uskoro u izdanju S. K. Akademije Nauka
SADRŽAJ:
(U mekome povezu.)
I. Bomarše – studija.
II. Antologija – (ćirilicom).
III. Antologija (latinicom).
IV. Antologija (mešovito).
Sadržaj ostalih svezaka objaviće se naknadno, kada budu napisane. Za prvi mah sprema se još:
(U mekome povezu.)
V. Bomarxe (latinicom).
VI. Antologia (goticom).
Akademija se nosi mišlju da ovih prvih 6 knjiga izda i u tvrdome povezu te da namiri svih 12 svezaka. |
"Misao".
Pažnja šusterima, čizmarima, papudžijama i svima kulturnim ljudima!
Najboljeg kvaliteta. Upitati u administraciji "Misli".
Kože: jagnjeće, praseće, goveđe, jelenske.
Književničke kože po znatno jevtinijoj ceni od životinjskih.
Preporučuju se političarima i javnim radnicima đonovi od potpuno neprobojne švajcarske kože, za prevlaku obraza.
Guljenje književničkih koža svaki dan, kao i odvajanje kože od kostiju: koža ide u administraciju, a kosti se bacaju. Svakome kulturnome i mislenome čoveku preporučujemo naše kože jer:
Misao je nerazdvojna od koža. |
|
Knjižara "NAPREDAK"
Beograd Kn. Mihailova, 9.
Cena 5 din. |
|
Bedje: Tristan i Izolda, roman Din. 12 –
Makušinjski: Čudne Priče (bajke za decu) 5 –
X. Sjenkjević: Bez Dopie, roman 25 –
Dostojevski: Zli Dusi, roman 40–
Antologija najnovije lirike 10 –
Vinaver: Nova Pantologija 15 – |
|
Prizrenska ulica 1. Beograd, Telefon 22-87
ŠTAMPALA JE OVA IZDANJA:
1. Viljem Šekspir: Otelo 10–
2. Viljem Šekspir: Hamlet 12 –
3. Viktor Igo: Jadnici, knjiga, I, sv. 1" knjiga I, sv. 2., knjiga II, sv. 1., knjiga P, sv. 2. sveska po 12 – ;
4. Henrik Ibsen: Narodni Neprijatelj. 8 –
5. Gete-Kare-Barbje: Faust, operski tekst 5 –
6. Ilija Stanojević: Dorćolska Posla 12 –
7. Bora Stanković: Naš Božić 2 –
8. Narodna pesma: Ženidba Cara Dušana 2–
9. Dinko Šimunović: Alkar 8–
10. M. Đ. Milićević: Karađorđe 8 –
11. Dr. K. Anastasijević: Braunovo učenje o najmanjem 5 –
12. Ežen Fromanten: Dominik –*–
3. Nikola Trajković: Igra Nimfa i Satira –*–
14. Stanislav Krakov: Krila –*–
KNJIGE ŠALJEMO UZ DOPLATU. |
|
Sremska 8. BEOGRAD Sremska 8.
Preporučuje sledeće knjige:
F. Kope: Anrieta, roman 5 –
G-le Bon: Psihološki Zakoni razvića naroda 10–
Lav Tolstoj: Đavo, pripovetka 5–
I. A. Gončarov: Ponor (Verina ljubav) . . 16 –
M. M. Vukićević: Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca I. deo od polovine
VII do kraja XV stoleća 12 –
M. M. Vukićević: Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca od kraja XV stoleća do danas 15 –
D-r I. Prijatelj: Slovenačka književnost . 8 –
B. Stojadinović: Samom sebi (pesme) 5 –
Gi de Mopasan: Na vodi, roman 10 –
F. M. Dostojevski: Večni muž 5 – povezan 20 –
D. Ilić: Sekund Večnosti, istočnjački roman 6 –
F. M. Dostojevski: Netočka nezvanova 16 –
B. Joksimović: Muzički bukvar 5 –
A. Bordo: Vunena haljina, roman 16 –
P. J. Odavić: O umetnosti i umetnicima 10 –
A. P. Čehov: Kaštanka, pripovetka 5 –
A. T. Pisemski: Hiljadu duša, roman 35 – , povezan 45 –
R. Delius: Filosofija ljubavi 5 –
A. Šopenhauer: O vaspitanju
G– D. Slavić: Bračni apokrifi, ljubav, poljubac i brak 4 –
St. Pšibiševski: De Profundis 6–
A. I. Kuprin: Dvoboj, roman ...... 20 –
Opširan katalog na zahtev šaljemo besplatno. |
|
J. T. Stefanović
Obilićev Venac 36. Beograd.
Ima najveći izbor muzikalija, knjiga i slika-originala i reprodukcija.
STOVARIŠTE KLAVIRA.
GENERALNO ZASTUPNIŠTVO ULŠTAJNOVIH MODNIH ŽURNALA.
Izvršuje sve narudžbine brzo, tačno i solidno.
PROSPEKT NA ZAHTEV BESPLATNO. |
|
je najveći, najrasprostranjeniji i najjevtiniji naš časopis.
"MISAO"
donosi iz svetske književnosti samo najbolja dela. Iz naše pak raznovrsne aktuelne članke i proizvode naš najboljih književnika, naučnika i političara.
"MISAO"
izlazi 1. i 16. svakog meseca u sveskama po pet tabaka zbijenog teksta. Pretplata iznosi: na godinu 140 din., na pola godine 70 din., na tri meseca 35 din. Pretplata se šalje uvek unapred: Administraciji "MISAO" Resavska (Frankopanova) ulica br. 4. Telefon 1286 |
"MISAO"
najveći jugoslovenski časopis. Izlazi dvaput mesečno u sveskama po pet tabaka. Urednik Dr. Ranko Mladenović. Vlasnik prof. M. St. Janković. Pretplata je 140 din. god., 70 din. na pola godine. Pretplata se šalje unapred Administraciji Misli, Frankopanova (Resavska) ul. br. 4. Telefon 12-86.
// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma
| Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
| 
