Hvala na poverenju, koje, nadam se, neću zloupotrebiti nego ću samo dati svoj prilog ovom osvetljavanju stvaralačkog dela Milorada Pavića a ako tu zazvuči nekoliko polemičkih nota, prvenstveno teorijskog karaktera, to će značiti da sama materija pruža takve mogućnosti, jer svako ko se suoči sa teorijom i praksom postmodernizma, mora uočiti odmah da je to jedan estetički teorijski stav koji je još uvek u procesu nastajanja, definisanja, tu ima puno protivrečnosti, nedorečenosti i nekih još uvek nesvodivih sudova koji i samu teoriju dovode u pitanje i to od strane nekolicine, ili izvesnog broja, teoretičara i, bogami, dobrog broja pisaca na koje se teoretičari pozivaju ili njihova dela imaju u vidu kad izlažu svoje teorije.
Mislim da je paradoks samog naziva, koji je inače potekao od arhitekte, što svi ili bar oni koje smatramo danas relevantnim, i pojam modernizma i pojam postmodernizma vezuju za romantizam, upravo za nemački romantizam, jer je on, ipak, teorijski najintegralniji, ali tu sad nastaju problemi koji se očituju i u pojedinačnim teorijskim stavovima a i u samoj upotrebi pojma postmodernizma. Jedan od osnovnih problema je, na prvi pogled, hronološke prirode ali iz toga proizilazi štošta, naime romantizam je pre svega jedan složen, protivrečan, nekoherentan proces, to nije stil, to je epoha, to nije samo teorija jednog pogleda na književnost mada ima bitnih elemenata te vrste, nego je jedna mnogo šira pojava koja u krajnjoj liniji seže i u dubinsko-psihološko i pojavljuje se u krajnjoj svojoj antropološkoj finalizaciji kao konstanta ljudske prirode i ljudskog duha a ne samo kao jedna određena epoha, ili kao jedan određeni stil ili pravac, ili kao jedan estetički stav.
Tegobe koje nastaju kad se čovek suoči sa takvim procesom jesu u tome što su mnoge od tih ličnosti, protagonista, nedosledne u svom sopstvenom razvoju tako da razlikujete nekoliko individualnih a i nekoliko epohalnih faza. One se u krajnjoj liniji protežu sve do, gotovo bih rekao, kraja 19. veka, čak prelaze u 20, ali uzmimo kraj devetnaestog veka, jer završetak u evropskim razmerama, recimo evropskog tipa romantizma, mnoge lociraju u delu Džordža Meredita a mi odmah možemo da kažemo - pa evo ga kod nas Laza Kostić. E sad, kad teoretičari postmodernizma i modernizam i postmodernizam izvode iz iste epohe, iz iste orijentacije, oni nailaze na objektivne nepremostive teškoće. Naime, mnoge od crta svojstvenih romantizmu, koje su prigrabili teoretičari postromantizma kao tipične postromantičarske crte, hronološki se javljaju u romantičara pre modernističkih crta kod istih tih romantičara i onda ispada da jedan termin koji ima u svom prefiksu "post" dolazi hronološki od onoga našta se to "post" odnosi!
Postoje, razume se, razne teorijske formulacije, floskule, pa i paradoksni izrazi i formulisanja, kojima teoretičari, ne uvek isti, pokušavaju da doskoče toj objektivnoj teškoći koja se razgranava u gotovo svim oblastima onih bitnih opredmećenja samog književno-umetničkog procesa do kojeg je njima stalo i kojeg koriste za svoje teorije u traganju za fenomenom postmoderne. Da nešto postmoderno postoji, to je nesumnjivo. Postoji jedna klima kad se završava jedno doba, da se nagoveštava već nekoliko decenija jedno novo koje možemo da naslutimo ovde i onde. To je jedna stvar, ali sasvim je druga stvar kada se teoretičari okrenu stotinak godina unazad od poslednjih modernističkih teoretičarskih formulacija pa onda zajedničku osnovu traže u jednom pokretu koji je svim i svačim obilovao ali je veoma problematično koristiti ga u jednoj tako složenoj proceduri kakva je odgonetanje jednog novog pogleda na stvari, jednog novog stvaralačkog procesa koji sigurno u mnogostranosti i mnogolikosti pojava nije sebi identičan.
Evo, na primer, gospodin Milošević nam je izneo, i primenjeno na gospodina Pavića elaborirao, jednu teoriju koja potiče od Eka o "otvorenom" i "zatvorenom". Međutim, ja ću odmah da ukažem na to da je gospodin Eko, ustvari, mimoišao i nije imao u vidu jednu teorijsku novinu koju su formulisali upravo romantičari. Konkretno, jedan od braće Šlegel je, umesto terminologije "otvoreno" i "zatvoreno", izrekao jednu teorijsku formulu fragmenta, a fragment, esejistički fragment, je jedan od najvažnijih umetničkih izraza romantizma, kao "završen" - "nezavršen", i stavio naglasak na "nezavršen". Ali, time je automatski, u primeni i teorijskoj razradi, proširio pojam na način koji apsolutno jedan postmodernista kao teoretičar može odmah da usvoji, jer gospodin Eko nije zapazio jednu stvar, da se ne radi samo o tumačenju, o čitanju, ne radi se samo o recepciji. Postmodernizam uključuje produktivnog i kreativnog čitaoca kao naporedog, aktivnog stvaraoca, a to je, upravo, izrazio Šlegel kad je rekao da fragmenti u romantizmu ostaju nedovršeni imajući na umu da onaj ko ih je napisao može u nekom trenutku da nastavi, jer su zaista nezavršeni, može da ih dovrši do jedne mere koja će opet predstavljati jedan stepen nedovršenosti zaveštane pokolenjima a isto tako može i neko ko nema nikakve veze sa tim, znači čitalac iz druge serije ili savremenik koji se time nije bavio, da u svojoj imaginaciji dovršava ono što je ostalo nedovršeno. To je "par ekselans" postmodernistička teza.
Teškoće nisu samo, razume se, u jednom od stavova ovde izlaganih, briljantno i efikasno ali sa izvesnim malim nedoslednostima ili čak, da se ne shvati pogrešno, i pojedinim omaškama. Mislim na ono izlaganje Jasmine Lukić koje je zaista briljantno ali koje se dvostruko ogrešilo o kulturno-istorijski kontekst, pa i o jednu od osnovnih postmodernističkih teza, koja je primenjena kod Pavića. Sad da se opet razumemo, gospodin Milošević je potpuno u pravu kad je rekao da primena jedne postmodernističke šeme podrazumeva i vrednosni sud, a sa Pavićem je upravo takav slučaj. I šema i vrednosni sud se poklapaju. Ali mislim da je nešto od toga izgubljeno jednom konstatacijom koju je gospođa Lukićka dala. To se odnosi na njeno tvrđenje, izričito, čini mi se da sam dobro saslušao to izlaganje, gde se govori o razlikama i suprotnostima između tri religije kojima se bavi ili im daje pojedinačne dispute Pavić u svom delu. To su judaizam, hrišćanstvo i islam. Pre svega, kulturno-istorijski to nije tačno. Sve tri religije potiču od jedne. Nije ni malo slučajan ni nenaučan termin judeo-hrišćanstva. Osim toga, kad posmatramo razvoj i nastanak hrišćanstva, videćemo da Hristos sebe nije smatrao tvorcem nove religije nego čovekom koji nastavlja judaizam i samo hoće da ga očisti od onoga što njemu ne pripada. Da nije bilo svetog Pavla, pitanje je kako bi se uopšte stvari dalje razvijale i da li bi postojao taj razmak koji zaista sada postoji ali koji ni u kom slučaju ne ukida zajednički koren. Isti je slučaj, na drugi način razume se, sa islamom. I islam ima zajednički koren sa ove dve religije, proističe iz njih. Pazite, sve tri religije govore o Adamu kao prvom čoveku, sve tri religije govore o paklu i zagrobnom životu, nijedna ne govori o Nirvani. Nije budizam, hinduizam uključen nego ono što ima skriven zajednički i jedinstven koren a manifestuje se različito. Znači, ne sme se govoriti o isključivosti, nego ja se bavim isključivostima da bih ih prevazišao svodeći ih na zajednički koren, a taj zajednički koren postoji kulturno-istorijski ali postoji na način koji ne ugrožava razlike, a to je "par ekselans" postmodernistička teza jer ona podrazumeva kretanje između krajnosti, ne prevazilaženje, u tome je stvar. Epoha velikih sistema, isto kao i velikih naracija, je prošla, ali ne ni na hegelovski ni na geteovski način, ne ni sistem trijade ni sistem polariteta nego naporedno uzajamno postojanje. Ne "ili-ili", ne nešto treće od dva ili, nego "i-i". Kad se tako posmatra, onda se dobija pravi pogled i na ono što je hteo Pavić i na ono što predstavlja, u stvari, jednu od teorema jer, inače, ako bismo to isključili, onda nam ne bi bila jasna druga tačka ili druga teorema, ne govorim, razume se, po važnosti nego po srodnosti izlaganja i tema, koja se svodi na to da se postmodernistički pisac, što ne znači da takvih pojava nije bilo i pre toga, kreće stalno između reference i kompozicije. Upravo za to je primer, izuzetan primer, Pavićevo delo ali on proizilazi iz onog prethodnog principa u kome se zajedništvo ne stvara potiranjem onoga što ga sačinjava niti naizmeničnim rotiranjem oko polova, nego naporednim postojanjem i uzajamnim dopunjavanjem, stalnim i neprekidnim kretanjem između reference i kompozicije, to su sada dva nova elementa poetike koji sudeluju u izgradnji njegove strukture. Mislim, to je neophodno imati u vidu da bismo se inače snašli u tom rastrzanom i gotovo neuhvatljivom, nepreglednom moru protivrečnih stavova i protivstavova koje je postmodernistički diskurs doneo ali u kojem moramo da se orijentišemo odvajajući ono što možemo da prihvatimo kao rezultat jedne epohe i ono što možemo da podvedemo pod zajednički estetski princip i formu. Sad se ponovo vratimo na ono što je prvi pomenuo gospodin Milošević. Velika bi stvar, ja sad idem dalje, i opasna bi stvar bila ako bismo mi postmodernistički diskurs shvatili istovremeno i kao vrednosni kriterijum. Tu bi se postmodernizam odmah sveo na ono što je sam negirao, u prvom redu na ono što je bilo univerzalno moderno ili postmoderno u samom romantizmu. Jedna od osnovnih teorijskih šema romantizma jeste razbijanje svevekovnih i opštevažećih estetičkih principa, principa stvaranja, tj. zauzimanje za individualnu stvaralačku normu i estetiku, za relativizaciju i istorijsko konstituisanje kriterijuma stvaranja. U tom smislu ja bih skrenuo pažnju na izlaganje gospodina Damjanova koji, čini mi se, da je istakao jednu važnu poziciju u tumačenju fantastike kod Milorada Pavića. Naime, svi oblici fantastike kod gospodina Pavića postojali su i ranije i sad ćete se iznenaditi - postojali su i u romantizmu, od radikalne realističke fantastike Hofmanove do glacijalno-spiritualne fantastike, ali ta fantastika je ipak autentična i originalna iako su svi njeni elementi istorijski razvijani, postojali ranije pa čak i u jednoj epohi. U čemu je stvar? Pa stvar je u tome što je, mislim da je u tome glavna teza gospodina Damjanova, što je Pavić uključio, uveo ustvari, postmodernistički ključ za čitanje fantastike i kad je napravio taj originalni spoj nastalo je nešto sasvim novo. Sve postoji pojedinačno, ali kao celina nije nigde prisutno nego samo kod gospodina Pavića. To je razlog što sam juče skrenuo pažnju na ono predivno izlaganje gospodina Radovića, koji je napravio čitav jedan katalog upoređivanja ali prepustio je nama starijima, iskusnijima da završimo taj katalog. Naime, pisac se može upoređivati i treba ga upoređivati iz raznoraznih razloga, ali uvek sa jednom svešću i uverenjem, ako se radi o pravom piscu a ovde je zaista pravi, veliki, pisac u pitanju, da se on ne može svesti ni na jedno upoređivanje. Time bih hteo da kažem da gospodin Đorđević ima pravo što unosi i modernističke parametre u čitanje gospodina Pavića, jer je gospodin Pavić istovremeno i moderan prozaista i postmoderan pisac.