Stefan Prvovenčani: Sabrani spisi

Predgovor

Stefan Prvovenčani i njegovo delo

Napisala
Ljiljana Juhas-Georgievska

1.

Stefan Nemanjić, srpski veliki župan od 1196. do 1217. i kralj od 1217. do 1227, prvi po redu (stoga i nazvan Prvovenčani), predstavlja jedno od najznačajnijih imena u srpskoj književnosti srednjeg veka. Zajedno sa svojim ocem, velikim županom Stefanom Nemanjom (umro 1199) i bratom Savom (umro 1235), on pripada prvoj poznatoj generaciji pisaca. Biografijom o svetom Simeonu, kojom produbljuje predstave o Stefanu Nemanji i njegovom vremenu, zanimljivo interpretirajući ali i vršeći selekciju ideoloških i egzistencijalnih sadržaja. Prvovenčani obogaćuje tematski prostor o ovom značajnom vladaru i zanimljivoj ličnosti.

Hilandarskom poveljom (1198), koja je jednim svojim delom autobiografija a drugim pravni akt, Nemanja je prvi započeo pisanje o sebi.⁽¹⁾ Daljem upotpunjavanju njegovog lika doprineo je Sava, sastavivši nekoliko tekstova - kratka beleška u Hilandarskom tipiku (1199), opširniji životopis u Studeničkom tipiku (1208), Služba svetom Simeonu (1208).⁽²⁾ Stefan se sa dva svoja dela - Hilandarska povelja (1200-1202) i Život svetog Simeona (1208-1216) - nadovezao na postojeću literaturu. Prvi njegov tekst uveliko ponavlja ideje i sadržaj prve Hilandarske povelje, ali je, treba istaći, obogaćen autobiografskim detaljima, poetskom sublimacijom viđenja Svete Gore, preinačavanjem Nemanjinog subjektivnog iskaza u neutralni i dopunom motivacijskog sistema. Osnovnim idejnim postavkama njegovo drugo delo neposrednije se vezuje za Hilandarsku osnivačku povelju u Savinu biografiju o Nemanji. Prvovenčani je u njemu preciznije i bogatim semantičkim nabojima fiksirao ljudske, vladarske i svetačke osobine svoga oca.

Karakteristično je da najveći broj Stefanovih dela (pet) jesu tekstovi pravnog karaktera; ovim aspektom blizak je svome ocu, sastavljaču pomenute Hilandarske povelje i bratu Savi, autoru tri tipika i crkvenog zakonima (Krmčije). Ti pravni spisi jesu, pored Hilandarske povelje još i Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom (oko 1215), Povelje manastiru Žiča (oko 1219. između 1224-1227) i Povelja manastiru sv. Bogorodice na Mljetu (oko 1220). Jedan od tih tekstova, Žička povelja iz 1224-1227. istovremeno je i zakonski akt kojim se regulišu pitanja vezana za manastir i njegove prihode, kao i pitanja iz oblasti bračnog zakonodavstva.

Iako pravni po svojoj suštini, njegovi spisi sadrže i detalje umetničkog karaktera. Stefan je svemu davao pečat svoje bogate emotivnosti i lucidnosti, obrazovanja i promišljenosti. Premda mu književno stvaranje nije bilo osnovna preokupacija, on je pisanju prilazio ozbiljno i ambiciozno.

Bio je pisac i vladar, kulturni poslenik i ratnik; u osnovi živa i zanimljiva ličnost, sa izraženim smislom za atmosferu i akciju. Možda ova zapažanja najpotpunije sintetizuje Teodosije, pisac s kraja XIII veka, koji kaže: "U vojsci iskusan i hrabrošću udivljen..., kada seđaše u čelu trpeze veseljaše blagorodnike bubnjevima i guslama... a negovaše mnogo i književnost, i uz to beše vrlo razuman i vešt pripovedalac."

Na jednu drugu dimenziju njegove ličnosti ukazao je književnog Domentijan, bliži no Teodosije Stefanovom vremenu: "A ovaj bogoljubivi bogočastivi saprestolnik svoga otačastva po predanju očevu, vaspitan u dobroj veri i savršen u pobožnosti, nikada se nije uzdao u svoju silu no u silu Boga otačaskoga, kome isprva bi predan od svetog oca svoga njegovom zapovešću po reči Gospodnjoj."

Ova svedočanstva, ma koliko na prvi pogled kontradiktorna, dopunjavaju jedno drugo i zajedno uzeta modeluju lik ovog kralja, ratnika, pisca, graditelja manastira i tipičnog čoveka srednjeg veka.

Stefanova vladavina protekla je u znaku velikih uspeha - dobijanje kraljevske krune (1217), proglašavanje autokefalnosti srpske crkve (1219). Vladajući, on je udruživao ratničku sposobnost i diplomatiju - diplomatijom više no akcijom suzbio je napade ugarskog kralja Andrije i latinskog cara Henriha Flandrijskog (1216), pridobivši prvog za prijatelja i istovremeno ostavljajući drugog bez saveznika. Beležio je i teške trenutke kao što su oni pri početku vladavine kada je morao da napusti presto i ode u izgnanstvo (1202) i da se žestoko bori da ga povrati (1203-1204). Vladajući, imao je sjajnog pomagača, savetodavca i prijatelja u bratu Savi. Svoj uzbudljivi i do kraja ispunjen život, završio je u potpunoj smernosti, zamonašen u poslednjim trenucima, sa imenom Simon monah. Tako je, makar i na kratko, ponovio istoriju svoga oca, koga je sledio u svemu a u mnogo čemu i nadmašio.

2. Hilandarska povelja

Prvi danas nama poznati književni tekst Stefana Nemanjića jeste povelja koju je on izdao manastiru Hilandaru između 1200. i 1202. godine. Ta povelja potvrđuje postojeće posede darovane od strane osnivača Nemanje i registruje nove čiji je darodavac Stefan. Iako za osnovicu ima Nemanjinu povelju - prenose se direktno čitavi odlomci, ona predstavlja novi tekst, bogat i sadržajan zahvaljujući, pre svega, dodacima i interpolacijama šireg karaktera, kao i izvesnim izmenama. To je zanimljiva činjenica u srpskoj literaturi. Jedno delo u suštini ponavlja prethodno ali ga i dograđuje, menja, da postane sasvim novo i u potpunosti prepoznatljivo ostvarenje. Na ovakav odnos među delima nailazeći se i kasnije - npr. kada Domentijan bude koristio Stefanov Život svetog Simeona (1264) ili kada to isto delo bude koristio Nikon Jerusalimac (1440/41). Preuzimajući tekst prve Hilandarske povelje, Nemanjino autobiografsko pričanje Stefan preinačava u biografsko. Na taj način nastalo je prvo delo biografskog žanra u srpskoj srednjovekovnoj književnosti, pa Stefanu za to pripada i zasluga. Ova je povelja prožeta i autobiografskim detaljima iz života njenog izdavača, i to onim koji su u vezi sa Nemanjinim životom. Tako je začeta nova autobiografija, koju će Stefan dograđivati u svom Životu svetog Simeona. Tekst ove povelje, međutim, najviše se pamti zahvaljujući svom poetskom sloju i to čuvenoj interpolaciji gde se daje opis idealnog pejzaža da bi se on zatim razrešio kao alegorija Svete Gore. Iako je sigurno da taj opis nije sasvim originalan - postojale su na desetine i stotine takvih opisa u svim literaturama srednjeg veka, on je prilagođen potrebama ovoga teksta i piščevih ideja. Ta slika rajskog pejzaža, zamišljenog u vidu livade obasjane svetlošću, sa drvetom i pticom, postaje uzbudljiva kada se nametne rešenje koje pokazuje da je ta ptica koja poje predivnim glasom Nemanjin najmlađi sin, monah Sava, koji oca mami u Svetu Goru. U okviru te alegorije, već razrešene, posebno je lepo i mesto gde se govori o Nemanjinom doživljaju Svete Gore, kroz osete svih čula: "Zažele i vaistinu otpočinu na drvetu, u kome pojaše ptica izmenjujući glasove" (drvo = pravoverje; ptica = monah Sava). "To izmenjivanje glasova, o bogoljubivi gospodine moj, napisaću pet tvojih premudrih čuvstava viđenja: slušanje onoga drveta, mirisanje, pojanje, milovanje ptica i uzletanje i ostalo."

Ovaj poetsko-alegorijski sloj iskoristio je Sava Nemanjić i tu je sliku, uz odgovarajuća prilagođavanja, uneo u svoje delo o Nemanji.

3. Život svetog Simeona

Iako nije prvo, pa čak ni jedno od prvih dela, Život svetog Simeona se, po tome što je potpuno samostalno i celovito delo, stavlja na čelo svih spisa o Nemanji. Prethodni spisi, naime, samo su delovi širih celina, povelja i tipika i podređeni su zakonitostima ovih žanrova, koji nisu zapravo literarni (ti su spisi vrlo kratki, izuzimajući Nemanjinu biografiju od svetog Save i u njima se ne izlaže u potpunosti i hronološki ceo Nemanjin život). Stefanovo delo imalo je da ispuni i jedan novi cilj - da proslavi Nemanju kao srpskog svetitelja. Ono je, po svoj prilici, i pisano za potrebe kulta, kao što je to slučaj sa Savinom Službom svetom Simeonu. Nastajalo je u dužem vremenskom intervalu; početak pisanja nije moguće sasvim precizno utvrditi (uzima se obično 1208), a godina završetka je pouzdana (1216).

U trenutku započinjanja dela Stefan Nemanjić nalazio se pred zadatkom koji nisu imali njegovi prethodnici - da sastavi opširno svetačko žitije. Njega je obavezivala i istovremeno mu bila dragocen izvor i smernica prethodna tradicija. Nemanjin vladarski i monaški lik bio je umnogome izgrađen, zahvaljujući pre svega samoj Nemanjinoj autobiografiji u osnivačkoj Hilandarskoj povelji u Savinoj biografiji u Studeničkom tipiku. Ali o Nemanji kao svetitelju u proznoj formi nije pisano, bez obzira na to što u Savinom delu postoje neki elementi koji nagoveštavaju kanonizaciju (pre svega se to odnosi na opis Nemanjine/Simeonove smrti). Budući da u srpskoj literaturi nije imao model za prikazivanje života svetitelja, Stefan Prvovenčani morao je da ga potraži u najstarijoj slovenskoj literaturi i u hiljadugodišnjoj bogatoj vizantijskoj književnosti, u kojoj je hagiografija negovana kao jedan od najznačajnijih žanrova (o tome svedoči ogroman broj dela, stilski vrlo raznovrsnih). U Životu svetog Simeona prepoznaju se, zaista, mnogi od karakterističnih strukturnih elemenata hagiografije: motiv rođenja pod neobičnim okolnostima, detinjstvo u bogoljublju, predstave iskušenja od strane đavola, dobra dela, odricanje od sveta, slike čudesnih isceljenja koja junak vrši posle smrti, itd. Postoji i pohvala, pri kraju, koja je, takođe, obavezni deo velikog broja hagiografija.

Sam sadržaj, koji je trebalo da se unese i veže uz ove elemente, u suštini bio je živa istorijska materija, samo donekle literarizovana u prethodnoj srpskoj tradiciji. Ideja o vlasti koju je izneo Nemanja u Hilandarskoj povelji: Gospod je njegovim pradedovima i dedovima dao da vladaju srpskom zemljom; njega je postavio za velikog župana,⁽³⁾ otvorila je mogućnost da se i šire piše o događajima iz života vladara, jer se oni dešavaju po božjoj promisli i pod božjim okriljem. Stefan je rado prihvatio tu ideju, ali je morao i da je dopuni: Nemanja ne samo da je po božjoj volji vladar, nego je i vladar koji će postati svetitelj. Prvovenčani je morao da obuhvati, jer je pisao potpun životopis, i događaje koji ranije nisu prikazani: npr. one koji su u vezi sa Nemanjinim stupanjem na presto (sukobi s braćom, pa čak i rat), njegovu borbu protiv jeretika i dr., zatim da preosmisli neke događaje koji su već bili literarizovani, kako bi podvukao ono što Nemanju kvalifikuje kao budućeg svetitelja (izgradnja Studenice, Rastkov odlazak u Svetu Goru, Nemanjina abdikacija i odlazak u Svetu Goru itd.). Da bi u potpunosti zadovoljio zahteve hagiografske forme i pokazao da je Nemanja postao svetitelj, morao je da sastavi opise njegovih čuda. U izboru modela za to bio je ograničen, jer se radilo o specifičnoj vrsti svetiteljske aktivnosti - zaštita domovine, njene samostalnosti i novog vladara. Iz tog razloga Prvovenčani se ugleda na opise čuda svetog Dimitrija, zaštitnika Soluna⁽⁴⁾ (postoje i dva klasična čuda u delu, s opisom isceljenja). I to se pokazalo nedovoljnim. Trebalo je događaje iz srpske istorije, koji su se zbili u nekoliko godina u toku vladavine Prvovenčanog, prikazati kroz delovanje Nemanjino. Zato je Prvovenčani morao da stvori i jedan specifičan oblik čuda, pa mu i po tome pripada prvo i značajno mesto u srpskoj literaturi.

Delo poseduje čvrstu i zanimljivu kompoziciju. Na to ukazuje većina dosadašnjih istraživača. Likovi su dovršeni, karakterološki i idejno izdiferencirani. Istorijsko je uspešno transponovano u literarno. Delo odlikuje visoka poetičnost i bogatstvo jezika. Zato je ono u srednjem veku ostavilo dubokog traga. O tome svedoči činjenica da je bilo izvor, odnosno osnova za prerađivanje ili književni model nekim od najznačajnijih srednjovekovnih pisaca (tako je sredinom XIII veka iz njega crpao građu i izdvajao neke modele Domentijan, kada je sastavljao Život svetoga Save; isti ovaj pisac je šezdesetih godina ovo delo prerađivao, osnažujući njegovu hagiografsku komponentu;⁽⁵⁾ arhiepiskop Danilo je, početkom XIV veka, prema Nemanjinom liku iz dela Prvovenčanog, oblikovao u mnogome lik kralja Milutina, kada je pisao njegovu biografiju).⁽⁶⁾

U Životu svetog Simeona postoji nekoliko međusobno usaglašenih kompozicionih nivoa; čitava kompozicija je, inače, podređena realizaciji dominantne umetničke ideje. Osnovni kompozicioni princip, kojim se utvrđuje sukcesivno-hronološka dimenzija zbivanja u delu, dopunjen je i drugim oblikovno-duhovnim komponentama (pre svega u cilju uspostavljanja šireg duhovnog konteksta). Uvećana je mera prožimanja i saglasnosti između uvoda i ostalog teksta.

U naučnoj literaturi zabeleženo je da Prvovenčani izjavom o tome da je Nemanja božji izaslanik određuje i osnovni pristup njegovom liku.⁽⁷⁾ Drugim rečima, u tekstu se samo realizuje temeljna ideja o Nemanji koja je izneta u uvodu. Vladimir Ćorović je dao i neka vrlo konkretna i podsticajna zapažanja u vezi s ovim uvodom. On je, proučavajući veze između svih biografija koje su posvećene Nemanji, ustanovio da bitna ideja iz uvoda o tome da bog miluje pali ljudski rod i izabira ugodnike, umnogome odgovara ideji iznetoj u osnivačkoj Hilandarskoj povelji i u Savinom delu.⁽⁸⁾ Osim toga, uvod u Život Ćirilov i uvod u Život Metodijev imaju istovetno polazište u građenju glavnog junaka - on je božji ugodnik poslat na zemlju.⁽⁹⁾ Sličnost na ovom planu postoji i sa jednom besedom (prvom) prezvitera Kozme.⁽¹⁰⁾ Vidljivo je da se javlja analogan princip u oblikovanju glavnog junaka od razdoblja staroslovenske književnosti pa do vremena našega pisca i da je nedvosmislen značaj uvoda u delima ove vrste. Ćorović je ukazao i na to da u nekim od ovih dela postoji izraženija korelacija i idejna komplementarnost između uvoda i ostalog dela umetničkog teksta.⁽¹¹⁾ Njegova studija podsticajna je i za proučavanje strukturalno-kompozicionih karakteristika i povezanosti uvoda sa celinom dela. Da bismo to učinili pristupačnijim, nužno je da u najkraćim crtama izložimo semantički plan uvoda:

- Pisac poziva hristoljupce da vide kako se na zemlji otkriva dubina božjeg milosrđa;

- Zatim govori o tome da je Bog, koji od stvaranja sveta miluje pali ljudski rod, posredstvom proroka objavljivao ono što će biti;

- Svet koji je Bog stvorio svojim svetim Duhom proroci su učvršćivali propovedanjem: da se veruje u Sveto Trojstvo, u jedno božanstvo i Hristov dolazak;

- Sveubilački đavo je odvratio ljude od Tvorca, da bi ih gurnuo na dno pakla;

- Bog svojim milosrđem nije zakasnio da ih spase, a spasao ih je preko Hrista, koji je ljude najpre obnovio krštenjem, vodom i duhom, a potom ih iskupio svojom krvlju;

- Bog je hteo da zemaljskoj prirodi pridoda od nebeskih sila, pa je izabrao, prema svom saznanju, neke za svete muževe, druge da budu mučenici, treće da budu zemaljski gospodari;

- Među ovim poslednjim (zemaljskim gospodarima) bio je i Nemanja.⁽¹²⁾

Komparacija ukazuje da su veze između uvoda i ostalog teksta višestruke. Prvovenčani ističe da je Nemanjin život deo opšte ljudske istorije, koja se odvija pod pokroviteljstvom Svetog Trojstva, tj. samog Boga. To je jedan od suštinskih odnosa između uvoda i teksta (uvod: opšta ljudska istorija - Nemanjin život: deo te istorije). U Nemanjinoj mladosti, kako se vidi iz globalnog poređenja, ponavljaju se događaji koji su se zbili u ranoj istoriji ljudskog roda - Adama i Evu, pre ljude, iskušava đavo a Nemanju, tek što je dobio na upravu određene oblasti, iskušava đavo putem njegove braće.⁽¹³⁾ Ovo poređenje ima i dublji smisao: dok Adam i Eva podležu đavoljem nagovoru, čak sklapaju ugovor sa njim (ovo očigledno prema apokrifu), Nemanja, sopstvenom pobožnošću i zaštićen Hristom koji je spasilac, pobeđuje đavola. Time je implicitno u delu Nemanji data prednost nad Adamom i Evom, što je i logično jer Novi zavet dolazi po značaju ispred Starog. Prema uvodnim premisama, Hristov dolazak na zemlju donosi ljudima spasenje (iskupljuje ih od greha) i pravu veru. Temeljnu okosnicu umetničke poruke dela čini stav da je Nemanja božji izaslanik koji okuplja propale srpske države i utvrđuje pravu veru.

Neke teme koje su samo naznačene u uvodu, kasnije se šire razvijaju. Takav je slučaj na primer sa dogmatom o Savinom Trojstvu. U poglavlju o Nemanjinoj borbi protiv jeretika ovo učenje projektovano je kao njegovo uverenje.⁽¹⁴⁾ Jeretici su okarakterisani kao protivnici tog dogmata i sledbenici bezumnog Arija.⁽¹⁵⁾ Srodan je i autorov stav prema milosrđu. Opšte uvodne predstave i značenja ovog problema u daljem tekstu doživljavaju određenu konkretizaciju i izuzetno su značajne za oblikovanje duhovnog profila junaka.

Ima i primera razvijanja tema koje u uvodu nisu obuhvaćene, ali koje ulaze u opšti tematski plan. To je npr. slučaj sa temom o krstu, strašnom sudu itd.⁽¹⁶⁾

Opšte ekspresivno-idejne linije biografije zavisne su od uvoda, ali je, mada u znatno manjoj meri, bilo i obrnutog dejstva - dograđivanja uvodne strukture prema osnovnim intencijama umetničkog teksta. Tako je, recimo, u uvod uneto pričanje o sagrešenju prvih ljudi pod dejstvom đavola, da bi se razvila tema o iskušenjima kojima je bio podvrgnut Nemanja (i kasnije Prvovenčani). To se najbolje vidi kada se izvrši upoređivanje uvoda sa arengom osnivačke Hilandarske povelje (koja je uticala na sve spise o Nemanji pa i na ovaj). Tamo se jednostavno kaže kako Bog ne želi ljudsku propast i kako je bog toga Nemanju postavio za velikog župana.⁽¹⁷⁾ U uvodu kod Prvovenčanog opširno se govori o božjem milosrđu prema grešnom ljudskom rodu; spominju se i nekakvi spisi (rukopisanija) prvih ljudi i ukazuje da je đavo ljude gurnuo u Had a Bog ih spasao pomoću Hrista.⁽¹⁸⁾ Potom se govori o tome kako je Bog izabrao, prema svom saznanju, jedne za svete muževe, druge da budu mučenici, treće da budu zemaljski gospodari. Među ovim poslednjim bio je, ističe Prvovenčani, i Nemanja.⁽¹⁹⁾ Piscu dakle nije dovoljno samo ono što je istaknuto u Hilandarskoj povelji, o poreklu Nemanjine vlasti, već on govori o opštoj ljudskoj istoriji, posebno o pitanju ljudskog sagrešenja i iskupljenja.

Postoje i dodatne analogije, koje obogaćuju ekspresivnu i značenjsku ravan dela:

1) Prva rečenica u uvodu je poziv hristoljupcima da vide kako se na zemaljskim manifestovala dubina božjeg milosrđa. To važi za ceo dalji tekst uvoda, gde se najpre govori o najvećem milosrđu koje je Bog ispoljio, spasavajući ljude koji su, nagovoreni đavolom, sagrešili prema njemu. Govori se i o njegovom novom milosrđu - on je, naime, ljudima koji su Hristom iskupljeni, hteo da pridoda od nebeskih sila ("i visinom svojega božastva hoćaše zemnome jestastvu pridodati od nebesnih sila"), pa je izabrao one preko kojih će ostvariti svoje delovanje.⁽²⁰⁾ U desetom poglavlju, posvećenom nemanjinom odricanju od prestola, monašenju, odlasku u Studenicu i Svetu Goru, Prvovenčani opisuje Svetogorce posle njihovog susreta sa Savom i Nemanjom. Oni su istovremeno zadivljeni i ispunjeni užasom, jer shvataju da se radi o nesvakidašnjem događaju, čudu. Savin i Simeonov dolazak u Svetu Goru razumeli su kao delovanje Hristovog milosrđa na njih: "O milosrđa Vladičina, o neiskazane dubine čovekoljublja ti, koje se vidi među nama!"⁽²¹⁾

2) Božjem milosrđu je, kako smo podvukli, posvećen čitav uvodni deo. Na više mesta se u biografiji ukazuje kako je to milosrđe delovalo na Nemanju i, preko njega, na njegove sinove. Karakteristično je da se o tome govori pri opisivanju najvažnijih momenata Nemanjinog života.

U drugom poglavlju, u okviru pričanja o Nemanjinom detinjstvu, postoji ovakva anticipacija: "Dok se tako hranio u blagoverju i bogočašću roditeljâ svojih, roditelji njegovi pažahu na dete, ne znajući božje tajne i pučine milosrđa koja će biti na njemu - da će on carovati nad zemaljskima i da će se na nebesima nastanjivati sa anđelima".⁽²²⁾ Ovde treba obratiti pažnju na sintagmu "pučina milosrđa", jer ona pokazuje kako je božje milosrđe na Nemanji u suštini bilo neizmerno.

U poglavlju u kome se opisuju Nemanjini poslednji trenuci u umiranje (XIII), na početku stoji kako su Nemanja i Sava proveli mnogo vremena u manastiru Hilandaru, sve dok nije bilo po volji onome koji je sazdao ljudska tela i kome je u ruci svaki stvor životni, i koji svojim milosrđem zna kraj svakoga, da Nemanju prizove "k tajnoj trpezi i da ga napoji s istočnika besmrtnoga".⁽²³⁾ Drugim rečima, Bog, svojim velikim milosrđem, Nemanju prevodi iz zemaljskog u večni život.

Malo dalje, u istoj glavi (XIII), slikovito se predstavlja taj Nemanjin put od smrtnosti ka večnosti, koji se ostvaruje Božjom milošću: "I, hoteći ovoga objaviti kao nebeskog čoveka, a zemaljskog anđela, potrudi svoju neizrečenu milost, i spremi lestvicu ishodu Prečasnoga, koju sam sebi unapred spremi..."⁽²⁴⁾

U devetnaestom poglavlju, a to je pohvala, kaže se da su sva čuda koja čini Nemanja rezultat delovanja milosrđa Hristovog i milosti Bogorodičine.⁽²⁵⁾

Milosrđe Božje spominje se i u vezi sa Svetim Đorđem, kome se Nemanja u molitvi obraća za pomoć. Prvovenčani u okviru Nemanjine molitve daje i molitvu svetog Đorđa Gospodu (to je stilski vrlo interesantno, jer se radi o molitvi u molitvi).⁽²⁶⁾ Sveti Đorđe moli Boga, pozivajući se na njegovo milosrđe, da pruži pomoć svima onima koji se nađu u bedi ili u nuždi ili u tamnici ili na moru, a pomenu njegovo, Đorđevo ime.⁽²⁷⁾

3) Prvovenčani pravi razliku između milosrđa i milosti. Milost Božja (milostì) spominje se u uvodu kao dar božji ljudima: "Štaviše, i onima koji ga ljube daje preizobilnu i bogatu milost svoju neiskazanim svojim milosrđem, i visinom svojega božastva hoćaše zemnome jestastvu pridodati od nebesnih silâ."⁽²⁸⁾

Milosrđe Božije se pominje u četvrtoj glavi, kad Nemanja upućuje braću da u Boga traže darove i milosti velike: "Nego prosite u Gospoda Boga mojega mnoge darove i milostinje velike i nekvarežne, da ih svako od vas primi."⁽²⁹⁾

O božjoj milosti govori i Nemanja, obraćajući se svetom Đorđu (spominje se i milosrđe): "da ti poslužim, Sveti, za sve dane života mojega, do poslednjega daha mojega, na koji način bude ugodno visini stradanja tvojega, milošću i milosrđem onoga koji te je proslavio i venčao u svem svetu, Hrista, na sve vekove, amin!"⁽³⁰⁾

Milost i čovekoljublje (koje je ovde delimična zamena za milosrđe), spominju se u okviru Nemanjinog pisma u desetoj glavi: "Znaj, o ljubimče Hristov, što prosih i što željah, što tražih iz sve snage svoje, iz sve duše moje, smilova se na mene Tvorac moj, ne po mojim bezakonjima, nego po premnogoj i neiskazanoj milosti svojoj i čovekoljublju, te me udostoji onoga što željah - časnoga njegova anđeoskog lika."⁽³¹⁾

Spominje se i u glavi XI, XII, u vezi sa Prvovenčanim.⁽³²⁾

Nemanja posle smrti poseduje milost, koju mu je darovao Hristos (XV): "Jer kao što je Vladika tvoj iscelio pređe oslabljenoga da je ovaj odar uzeo i da hodi pravo, tako i ti, Sveti, ako hoćeš, možeš mi pomoći milošću, danom ti od Boga i Spasa tvojega, Isusa Hrista. Isceli me, grešnoga, kao učenik pravi Hrista tvojega!"⁽³³⁾

4) Sveto Trojstvo, kao što znamo, spominje se u početku uvoda i u VI poglavlju.⁽³⁴⁾ Treba dodati i to da se u XIX glavi, u pohvali Simeonu, ističe da je njegova zasluga što je pobedio jeretike i učvrstio verovanje u Svetu Trojicu.⁽³⁵⁾

5) U samom delu dosta je zanimljivo osmišljen motiv o delovanju đavola. O đavolu je, kako je već pokazano, bilo reči u uvodu.

U trećem poglavlju (počeci Nemanjine vladavine) iznova nailazimo na motiv o đavolu - tu se prikazuje kako je đavo nanosio napasti Nemanji preko njegove braće. Dodaćemo i to da uz ovu konstataciju stoji i komentar Prvovenčanog koji pokazuje da će Nemanja, zato što je trpeo napasti, dobiti trostruki mučenički venac.⁽³⁶⁾

U četvrtom poglavlju (braća zarobljavaju Nemanju, bacaju ga u pećinu, on se spasava uz pomoć Gospoda i Svetog Đorđa, potom diže manastir Sv. Nikole i Sv. Đorđa), ponovo se govori o neprilikama koje su činila Nemanji njegova braća, podstaknuta đavolom.⁽³⁷⁾ Ovde se, u odnosu na III poglavlje, konkretnije pokazuje kako je đavo delovao na braću: bili su obuzeti zlom revnošću i ljutim gnevom. Nemanja je, nasuprot njima, smiren, čak ih upućuje da se na njega ugledaju i obrate se Gospodu.⁽³⁸⁾

U narednom, V poglavlju (opis oružanog sukoba sa braćom), ukazano je kako su braća sotoninim nagovorom otišla u grčko carstvo, da dobiju pomoć za borbu protiv Nemanje.⁽³⁹⁾ On se, kao i u prethodnom primeru, obraća Bogu.

Šesto poglavlje koje smo inače više puta pominjali, sadrži podatke koji su značajni za ovu temu. Govoreći o jereticima, Prvovenčani (kroz Nemanjine reči) kaže da su oni kukolj lukavog i odvratnog đavola.⁽⁴⁰⁾ Nemanja se bori da se jeretici ne rašire. U uvodu postoji i ovakva rečenica: "jer je sveubilački đavo nasejao štetnu plevu".⁽⁴¹⁾

Prema Prvovenčanom, rat koji je Vukan poveo protiv njega (glava XIV), nastupio je zbog delovanja đavola.⁽⁴²⁾ Stefanovi zaštitnici ovde su Hrist, Bogorodica i sv. Simeon.

Strez se pobunio protiv Stefana, nagovoren đavolom (glava XVII).⁽⁴³⁾

U pohvalni (XIX glava) ističe se da se Nemanja kao vladar borio protiv delovanja đavola (pri tom se prvenstveno misli na njegovu borbu protiv jeretika).⁽⁴⁴⁾ U toj pohvali stoji i da je Nemanja stradao od đavola, koji mu je postavljao zamke u vladarskom i monaškom životu, pa da je zato stekao oreol mučenika.⁽⁴⁵⁾

U XX, poslednjem poglavlju u delu, konstatuje se da đavo, koji zavidi na dobrom, uvek nastoji da u rov pogibije gurne ljudski rod.⁽⁴⁶⁾ Malo dalje, spominje se da su dva cara bila naučena đavolom da Nemanju ožaloste (u stvari, reč je o ugarskom kralju i latinskom caru).⁽⁴⁷⁾

6) U uvodu je navedeno kako je đavo naučio ljude da služe gluhim kumirima. U VI poglavlju govori se o smradu gluhih kumira, koji se javljaju kod jeretika.⁽⁴⁸⁾

7) U uvodnom poglavlju spomenuto je "rukopisanije", što bi, prema apokrifu, bio ugovor između prvih ljudi i đavola.⁽⁴⁹⁾ U pohvali časnom krstu (koji Nemanja šalje Stefanu), ističe se da je krst značajan zbog toga što je na njemu Hristos prikovao rukopis ljudskog greha.⁽⁵⁰⁾

8) O grešnim ljudima govori se na dva mesta u delu - ta je tema, kako smo videli, kroz primer prvih ljudi, podrobno obrađena u uvodu. U VIII poglavlju Nemanja se sam identifikuje sa grešnim ljudskim rodom, prema kome će Hristos na dan Strašnoga suda ispoljiti svoj gnev.⁽⁵¹⁾ I u molitvi Nemanjinoj u X glavi prisutno je njegovo osećanje grešnosti, koje proističe iz saznanja da pripada ljudskom rodu koji je grešan.⁽⁵²⁾

9) Pakao se prvi put pominje u uvodu. Rečeno je da je u pakao đavo gurnuo ljude koji su uz njega pristali. U VI poglavlju daje se Nemanjin govor na saboru i u okviru njega iskaz da će se jeretici naći na dnu pakla.⁽⁵³⁾ U kraćoj pohvali Simeonu, koja je ugrađena u XI poglavlje, Prvovenčani ističe da je Simeon narod i zemlju izvukao kao iz pakla, tj. da je spasao od jeretičkog učenja koje je pretilo.⁽⁵⁴⁾ U XII glavi, gde je pohvala krstu, stoji da je krstom pakao razoren.⁽⁵⁵⁾

10) U uvodu se posebno ističe da Bog svojim milosrđem nije zakasnio kada je trebalo da spase grešne ljude. Ta konstatacija da je Bog blagovremeno preduzeo sve za spas ljudi, tj. ta njegova osobina, biće preneta na Nemanju. Po uzoru na Boga, Nemanja je sve učinio na vreme. On nije ni malo zakasnio kada je počeo da zida crkvu Svete Bogorodice (III poglavlje),⁽⁵⁶⁾ kada je počeo da podiže hram Sv. Đorđa (VI poglavlje)⁽⁵⁷⁾ i kada je sazvao sabor protiv jeretika (Vi poglavlje).⁽⁵⁸⁾ I kada nisu doslovno upotrebljene reči: "nimalo nije zakasnio", ističe se hitrina Nemanjina i brzina u poslovima, kao što je slučaj u desetoj glavi, gde se opisuje kako je Nemanja krenuo u Svetu Goru.⁽⁵⁹⁾ Interesantno je da Nemanja poučava Stefana da i on bude hitar, tj. da ne kasni u svojim dobrim delima (u pismu gde ga poziva da pomogne izgradnju Hilandara).⁽⁶⁰⁾ Nemanja energično deluje i kao svetac, on odmah isceljuje (glava XV),⁽⁶¹⁾ brzo pomaže Stefanu u borbi protiv dračkog despota Mihajla (XVIII).⁽⁶²⁾ Sam Stefan pokazuje da je usvojio očevo načelo, ukazivanjem da je s mnogo žurbe poslao pismo Savi, pozivajući ga da donese svetiteljevo telo, i da je hitro sakupio sveštenstvo i monahe kako bi pošli u susret Savi.⁽⁶³⁾ I Sava poseduje tu glavnu očevu osobinu i za sebe kaže kako ne kasneći ide za Hristom. Očigledno je da je ova rečenica nimalo nije zadocnio iz uvoda postala model za opisivanje postupaka i Nemanje i Stefana i Save;

11) U uvodu stoji da je Hristos obnovio ljude krštenjem a za Nemanju da je ljudima pokazao novo krštenje, time što je iz dubine neverstva izvukao svoj narod.⁽⁶⁴⁾

12) Postoji i drugačije vezivanje za uvod - pomoću asocijacija. Tako rečenica da je Hristos ljude iskupio svojom krvlju pospešuje razvijanje simbolike krsta. Simeon šalje krst Stefanu koji je simbol Hristovog stradanja (načinjen je od drveta sa krsta na kome je Hristos razapet), ali i Nemanjinih uspeha ostvarenih pod njegovom zaštitom.⁽⁶⁵⁾

O Bogu se govori kao o svemogućem. Ovu vrednosnu pretpostavku implikuje uvodni kontekst dela. Takođe se razvija motiv o zakonoprestupnicima, i dr.

Neke su scene kontrasne onima u uvodnoj glavi. Tako se kaže kako je Nemanja pravoveran sedeo u kamenoj pećini,⁽⁶⁶⁾ a u uvodu se spominju grešnici u paklu, čime je podstaknuta slika Nemanje kao mučenika.

Jasno je da je uvod neka vrsta nacrta za izlaganje o Nemanji i njegovom nasledniku; vezivanje za uvod naročito je izraženo u onim situacijama kada se govori o dogmatskim pitanjima, o sudbinskim problemima glavnog junaka. Uvod je važan i za izgrađivanje osnovnih crta Nemanje i Prvovenčanog kao vladara i ličnosti; on je otvorio mogućnosti za slikanje negativnih strana porodičnog i društvenog života, tj. sukoba, neprijateljstva itd. Projektovanjem individualne egzistencije u kontekst opšte istorije, Nemanjin lik vrednuje se prema večnim zakonima.

Na određenim mestima, uspostavljajući drugačije kompozicione vrednosti u delu, Prvovenčani prejudicira događaje - nagoveštava unapred ono što će biti opisano kasnije, u jednom ili više poglavlja. Tako se ima utisak da je pričanje retrospektivno. To remećenje vremena pripovedanja vodi ka stvaranju iluzije o vanvremenosti. Tome utisku, osim ovog prejudiciranja, doprinosi u suprotan postupak: "vraćanje" u davnu, biblijsku prošlost, putem navođenja biblijskog teksta, parafraziranja ili asociranja na određene likove ili pojave. Dimitrije Sergejevič Ljihačov je tako narušavanje vremena u delima stare ruske književnosti objasnio potrebama žanra, tj. težnjom ka celovitosti slikanja.⁽⁶⁷⁾ U srpskoj književnosti postupak "sagledavanja unapred" ponašanja junaka i događaja prvi je primenio Stefan Prvovenčani. Šire od njega taj postupak koristiće potonji pisac, Domentijan, kada bude sastavljao Život svetog Save (završen 1242/43. ili 1253/54. godine). Kod ovog pisca postoji više tipova "projektovanja" (anticipacije, proročanstva, itd.).

Stefan Prvovenčani prvi put poseže za anticipacijom u trenutku kada opisuje rođenje svoga junaka (II poglavlje). To je rođenje, kako je ukazano, bilo pod neobičnim okolnostima (Nemanjinog oca braća su izagnala pa je on rođen u progonstvu); već u trenutku pojavljivanja u svet - dete je sveto). Prema Prvovenčanom ono će, zahvaljujući božjem promislu, u budućnosti biti "sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj, graditelj crkava, pa, štaviše, i obnovilac porušenih".⁽⁶⁸⁾ Autor osmišljava predstojeću vladarsku aktivnost Nemanjinu. Kako se vidi, ona ima jasno omeđena dva područja: "ratničko" i "duhovno". Time se unapred određuje sadržaj života junaka - do trenutka monašenja. U delu je ovaj, vladarski deo Nemanjinog života, opisan u poglavljima III-IX, i, delimično, u X poglavlju.

U istom (drugom) poglavlju pisac još jednom nagoveštava buduće događaje u vezi sa Nemanjom, i to kada govori o njegovom detinjstvu. Na Nemanji će se, kako je tu rečeno, ostvariti preveliko božje milosrđe ("pučina milosrđa"), pa će on tako "carovati nad zemaljskima", tj. biće vladar, i na nebesima će se "nastanjivati sa anđelima", tj. boraviće u raju.⁽⁶⁹⁾ O Nemanji kao budućem vladaru bilo je reči u prethodnoj anticipaciji. Ovde je, međutim, njegova vladavina sagledana u okviru svetskog poretka. Nemanja je car nad zemaljskima, što izaziva sasvim određenu asocijaciju: Nemanja je blizak Hristu, koji je car nad nebeskima. Drugi deo anticipacije predskazuje Nemanjin večni život, među izabranima - u delu su opisu Nemanje kao svetitelja koji je mirotočan, iscelitelj i pomoćnik u ratovima, posvećena poglavlja XIV do XVIII i XX. Pisac naglašava da za božji plan o Nemanji nisu znali ni njegovi roditelji, da je to bila božja tajna.

Činjenica da u drugom poglavlju postoje dve važne anticipacije, pokazuje koliko je ovaj momenat presudan u strukturi dela. To nije ni najmanje slučajno - rođenje o kome Stefan šire govori, veoma je značajan motiv u svakoj hagiografiji. To se može reći i za detinjstvo koje je period formiranja odnosno prvog ispoljavanja junaka.

U trećem poglavlju predskazuje se da će Nemanja biti mučenik. Pripovedajući o tome kako je ovog pravednika đavo iskušavao putem njegove braće, pisac je sa zadovoljstvom napomenuo da on, bezumni, nije znao da će za trpljenje napasti Nemanja steći trostruki venac.⁽⁷⁰⁾ O Nemanji kao mučeniku govori se još u pohvali, pri kraju dela (XIX poglavlje). Tamo se kaže da je on postao mučenik između ostalog i zato što je ubio mučioca đavola, uništivši zamke njegove i lajanja.⁽⁷¹⁾ Tu se misli na ono što je opisano u poglavljima (III, IV, V, VI, VII. Budući da je ovde reč o braći, na ovom mestu u III glavi predskazuje se izlaganje u tom poglavlju, kao i IV i V.

U četvrtom poglavlju, u okviru opisa Nemanjinog stradanja i izbavljenja (braća su ga uhvatila, okovala i bacila u pećinu; iz nje ga je izbavio Gospod), dato je dosta uspelo poređenje Nemanjine sudbine sa sudbinom pravednog Josifa. Pisac je ustanovio neke podudarne činioce u biografijama ove dve ličnosti: i jednog i drugog su braća nastojala da pogube, i jednog i drugog je Gospod spasao zatočenja, a zatim postavio za gospodara. Ipak, kako pokazuje Prvovenčani, Nemanja od Gospoda dobija veću čast - određen je za vladara čitave srpske zemlje; Josif je postao tek gospodar Faraonovog doma i upravnik njegovog imanja. Pisac je tokom čitavog poređenja, da bi istakao Nemanjinu prednost nad starozavetnim junakom, njemu dao značajnije atribute: "ovaj celomudreni i sveti muž", "ovaj presjajni i krepki sveti muž"; Josif je za ovoga pisca samo "prekrasan". Na kraju poređenja dolazi zapažanje da je Josif, naučen Gospodom, poučio sebe, knezove i starce, a da je Nemanja odnegovao svoja čeda u blagoverju i čistoti i sabrao propalu zemlju svoju, ograđujući je Hristovim krstom, uz neprekidno zahvaljivanje Bogu.⁽⁷²⁾ Ova izjava o Nemanji nije rezime onoga što je već u tekstu do tada rečeno, nego je nagoveštaj budućeg. Npr. pominju se Nemanjina deca, i to kao već odnegovana. Nemanja je, kako se misli, bio zatočen negde između 1166. i 1168. godine. Njegov najstariji sin Vukan tada je mogao imati tek nekoliko godina (ne zna se tačno kada je rođen), srednji sin Stefan godinu-dve (rođen oko 1165). Najmlađi sin Rastko nije još ni bio rođen - rodiće se tek deceniju kasnije (oko 1175). Da bi deca bila odnegovana, moralo je proteći barem deset godina, ako se misli na Vukana i Stefana, ili barem dvadeset godina, ako se misli na Rastka. O Rastku pisac govori tek u IX poglavlju i kasnije, o Stefanu u X i kasnije, o Vukanu u X i XIV.

S druge strane u anticipaciji stoji da je Nemanja "sabirao propalu zemlju". Nemanjina nastojanja da proširi teritoriju i konsoliduje državu opisana su u VII glavi.

Konstatacija o "ograđivanju Hristovom verom" ne odnosi se na neki konkretan događaj. Najbliži po smislu u tekstu bio bi onaj opisan u VII glavi - borba za pravu veru, protiv bogumilske jeresi.

Anticipacija u IV poglavlju sadrži još i stav da je Nemanja naučio knezove razumno i starce umudrio, a to odgovara opisu Josifovih zasluga u biblijskom tekstu. Ovaj deo anticipacije, kada je Nemanja u pitanju, pokazuje određenu bliskost sa anticipacijom u drugom poglavlju, jer je rečeno kako će Nemanja biti učitelj. Ovde je taj stav delimično konkretizovan, iskazom da je Nemanja poučio svoju vlastelu.

U VII poglavlju na čak tri mesta predviđaju se budući događaji. Prvi put u pitanju je predskazivanje vremenski bliskih zbivanja, koja će odmah zatim biti opisana u tom istom poglavlju. Prema piščevim rečima, drugi vizantijski car, ljut i krvoprolitnik, pokvario je mir sa Nemanjom, prečasnim i svetim. Pisac žuri da napomene kako time car nije ništa postigao, nego je samo na sebe navukao pogibelj, a "hulu na carstvo svoje, i opustošenje na zemlju svoju".⁽⁷³⁾ Odmah zatim opisana je Nemanjina akcija protiv ovog cara, koja se završava velikim uspehom. Na drugu anticipaciju nailazimo na mestu gde se daje lista gradova koje je tokom svog pohoda Nemanja razrušio. Prvovenčani konstatuje da se oni nisu podigli "ni do danas".⁽⁷⁴⁾ (Reč je o gradovima Perniku, Stobu, Zemunu, Velbuždu...). Time pričanje dovodi do trenutka pisanja ili čak do trenutka čitanja dela, dakle čini veliki skok "u buduće". Treća anticipacija nalazi se na mestu gde se govori o Kotoru, gradu prema kome je Nemanja imao poseban odnos - nije ga razrušio nego ga je čak utvrdio i u njega preneo svoj dvor. Taj dvor, napominje Prvovenčani, postoji "i do danas".⁽⁷⁵⁾ Ovim vrši izmene vremenskog plana, povezujući jedan davni trenutak sa "sadašnjim".

Na početku osmog poglavlja dolazi jedan kraći pasaž u kome se prikazuje Nemanjino raspoloženje nakon svih uspešnih pohoda. On počinje intenzivno da razmišlja o tome da ne sme da uživa u onome što je dobio već da pomišlja na krajnji, Strašni sud; moli se Gospodu da ga poštedi i pomiluje na Strašnom sudu. Daje tom prilikom zavete: da će se odreći bračnog života; da će staviti Hrista za vođu i hranioca svoje starosti i nastavnika; da će podići hram posvećen Bogorodici i u njemu ispuniti svoje zavete.⁽⁷⁶⁾ Ovde se zapravo predskazuje abdikacija (opisana u X glavi), monašenje (opisano u X glavi) i život u Studenici (opisan u X glavi).

U osmom poglavlju na još jednom mestu učinjeno je "pomeranje" u vremenu. Prikazujući Nemanjino stanje i raspoloženje tokom izgradnje Studenice. Prvovenčani realizuje snažnu poetsku sliku, poredeći Nemanjin um sa neboparnim orlom koji se otrže od zemaljskih uza da bi dospeo do Višnjeg Jerusalima, tj. do raja.⁽⁷⁷⁾ Prvovenčani dodaje da je Nemanja postao građanin ovog "nebeskog grada", čime prejudicira ono što je opisano u poglavljima XIV-XX, gde je prikazan Nemanja kao svetitelj i mirotočac.

Očigledno je da je VIII poglavlje vrlo značajno. Anticipacije u njemu zapravo programiraju monaški deo Nemanjinog života i njegov večni život. Poglavlja od VIII do XIII objedinjava ideja o Nemanjinom podvigu (u nekoliko faza: priprema, realizacija, usavršavanje). Poglavlja XIV do XX povezuje ideja o Nemanjinom večnom životu, koji se na zemlji manifestuje kroz mirotočenje, isceljenje i direktnu pomoć u nevoljama na državnom planu. To je ideja o Nemanji kao svetitelju. Polazne osnove za celokupno kasnije izlaganje, u glavama VIII-XX, sadržane su u VIII poglavlju, i to upravo u anticipacijama.

U devetom poglavlju na jednom mestu predskazana je budućnost Nemanjinog najmlađeg sina Rastka. To predskazanje dato je u formi lične želje, iskazane kroz molitvu Hristu (slično je, kako smo videli, bilo i sa Nemanjom u dvema anticipacijama u VIII poglavlju). Rastko želi da Gospod "privuče" njegovu mladićku slabost i da pretekavši, ide putem kojim se njegov gospodin i hranilac, tj. Nemanja trudi da ide.⁽⁷⁸⁾ Rečenica je malo konfuzna. Rastko u stvari želi da ide Nemanjinim putem ali i da ga pretekne. Da Rastko monašenjem "pretiče" oca, vidi se iz Nemanjinih reči pri kraju poglavlja, gde on Rastkov čin odlaska "iz ovog sveta" shvata kao božji poziv upućen njemu: "Zato, dakle, o dušo moja, preni i poteci pokajanju, jer te Vladika tvoj zove. Jer ovim psalmom pokaza ti primer, govoreći: 'Iz ustâ mladenaca i odojčadi svršio si sebi hvalu'. Zato se ne leni. Zar ne vidiš mlade koji traže ono što im je potrebno i koji ti prednjače?"⁽⁷⁹⁾

Da je Rastkova želja ostvarena, saznaje se iz istog poglavlja. Budući da Rastko nije glavni junak, pisac nije detaljno prikazao samu realizaciju. Interesantno je da će tek kasnije, u XIV poglavlju, pisac, tada već kao junak dela, u pismu Savi, izraziti svoje osećanje i raspoloženje u trenutku Rastkovog bekstva.⁽⁸⁰⁾

U XVI poglavlju, gde je opisano kao Nemanja pomaže Stefanu da pobedi bugarskog cara Borila i latinskog cara Filandra (tj. Henriha Flandrijskog), u uvodu stoji: "Posle ovoga ja, nedostojni sluga njegov, molitvama ovoga svetog gospodina mojeg olakšavah se od svih teretâ mojih, starajući se o zapovedima njegovim, i, živeći u miru i tišini odasvud, otresoh sa sebe, s pomoću Prečasnoga, sve neprijateljske varvare koji su napadali na otačastvo njegovo".⁽⁸¹⁾

Time se prejudicira ono što dolazi kao sadržaj poglavlja XVI, XVII, XVIII, ali se istovremeno stvara utisak da se radi o izboru čuda, tj. da je prikazan samo jedan deo onoga što bi moglo biti opisano.

Pohvala ima epiloški karakter; u njoj se sustiču i primiruju postojeći narativni tokovi; treći kompozicioni nivo uspostavlja se povezivanjem pohvale i prethodnog teksta - Stefan podvlači bitne idejne odredbe dela i vrednosne oznake junaka. Nije preterano ako kažemo i to da uvodi nove, dopunske odrednice za aktanta: apostol i više od apostola ("Da li da te nazovem apostolom? - Jer više nego i apostol bi. Jer bi apostol otačastvu svojemu, jer iz dubine neverstva izvuče narod svoj, i, pokazav im novo krštenje, obnovi ljude svoje silom i radom Duha Svetoga, koji, odagnavši prelasti jeretičke, slave u Trojici jednoga Boga"); prorok i više od proroka ("Da li da te nazovem prorokom, Predivni? - Ali Gospod veli: 'Nijedan prorok nije primljen u otačastvu svojem.' - A ti se u otačastvu svojem javi veliki zastupnik, puštajući da kipi prebogato miro iz rake tvoje, isceljujući svako svezivanje sotonino, i progoneći besna maštanja, i lijući nedužnima reke isceljenja, koji pritiču k tebi.") i dr.

S druge strane, od postojećih, već utemeljenih odrednica, autor jezgrovito i lucidno određuje u zemaljskom i nebeskom svetu junakovo pravo mesto. To je npr. slučaj sa odrednicom učitelj. U naslovu dela Nemanja je, između ostalog, nazvan učiteljem (Život i dela svetoga ... oca našeg Simeona, koji je bio pređe nastavnik i učitelj...). U četvrtom poglavlju stoji da je Nemanja svoje knezove naučio razumno i starce umudrio. I u pohvali se Nemanja naziva učiteljem (učitelj i više od učitelja), jer je ispravljao učenja ranijih hrišćanskih propovednika i dovršio ono što oni nisu uradili. O tome se ne govori u prethodnom tekstu.

Na još jednom mestu u pohvali Nemanja je dobio kvalifikativ učitelj i to se opet odnosi na njegov duhovni rad: "Raduj se, učitelju Novoga zaveta, koji nisi poučavao mojsijevski, nego si, idući za Pavlom, njegova učenja izvrsno usadio u razum naš." Smisao je ovde u tome da je Nemanja hrišćanin, sledbenik učenja hrišćanskih apostola, i kao takav ispred najistaknutijih ličnosti staroga zaveta.

Utisak o konsistentnosti dela postignut je, između ostalog, i insistiranjem na određenim karakterističnim temama, koje neposredno ne zavise od uvoda. Jedna od njih svakako je tema o braći. Ona je na dva različita načina obrađena u delu. U jednom slučaju radi se o prikazivanju takvih odnosa gde braća nanose zlo onome koji je najbolji među njima. U drugom slučaju pokazuju se harmonični odnosi.

Može se reći da su primeri za prvi način obrade brojniji. Tu postoje tri slučaja, u tri generacije Nemanjića. Prvi put je reč o braći Nemanjinog oca (njegovo ime nije otkriveno). Saznaje se da je došlo do određenog sukoba ("veliki metež"), kao i da je Nemanjin otac bio izgnan iz Raške⁽⁸²⁾. O njegovoj braći rečeno je tek toliko da su bili zavidni. O kasnijim prilikama ništa nije zabeleženo - samo to da se Nemanjin otac povratio u svoje prestono mesto. Tema, kako se vidi, nije široko razvijena. Sasvim suprotno bi se moglo reći za slučaj sa Nemanjinom braćom. Tu su, čak u tri poglavlja (III, IV i V), prikazane sve faze u sukobu: prigovor braće, dolazak njihov kod Nemanje sa određenim zahtevom, odmazda (zatočenje), izbavljenje Nemanjino i konačan njegov trijumf (bitka kod Pantina). Ovde je konkretno imenovan i glavni uzročnik sukoba: đavo. Pisac je naročito istakao negativna svojstva braće (hitri na zlo, obuzeti ljutim gnevom), da bi Nemanjin lik kao pravednika, nezlobivog, onog koji se ne gnevi i čini dobra dela došao do izražaja. Stradanja Nemanjina pisac je zatim uporedio sa stradanjima pravednog Josifa, koga, zato što je omiljeni sin svoga oca, braća proganjaju a zatim i zatvaraju kako bi bio usmrćen od divljih zveri. Pisac je imao pred sobom jasan cilj kada je to učinio - on je hteo da Nemanjinu istoriju stavi u kontekst opšte ljudske istorije, ali i da pokaže koliko je njemu Bog više bio naklonjen kao novozavetnom junaku nego Josifu, koji "pripada" Starom zavetu.

Treći put, u trećoj generaciji, ostvaruje se odnos koji je delimično karakterističan za prvu. Naime, jednom bratu (Stefanu) oduzeta je vlast koja mu zakonito pripada. Kao protivnik pojavljuje se iznova brat (Vukan), a u prvom slučaju bilo ih je više.⁽⁸³⁾ Brat koji čini zlo nazvan je zakonoprestupnikom, znači upotrebljen je isti kvalifikativ kao i kada su u pitanju bila Nemanjina braća. To pokazuje da postoji delimična podudarnost i sa drugim primerom, tj. da se u trećoj generaciji ponavlja ponešto i iz druge.

Postoji u delu i primer za rđav odnos među braćom. Reč je o sporednom junaku, Strezu, i njegovom bratu.⁽⁸⁴⁾ Strez je prebegao u Srbiju zbog opasnosti koja mu je pretila od strane brata: ovaj je hteo da ga uhvati, da mu "ognjem sažeže telo" ili da ga "raseče na četiri česti", koje bi potom "povešao na putevima gradskim". Brat Strezov je veoma krvoločan i prema drugima: "Bez broja i drugih ljudi istrebi, trudeći se da zemlju i more iskoreni pomišlju svojom".⁽⁸⁵⁾ Strez je žrtva koju velikodušno spasava Stefan. Kasnije se on odmetnuo od svog dobročinitelja, nagovoren đavolom.

Za harmoničan odnos među braćom (drugi tip obrade) opstoji samo jedan primer u delu. U pitanju je odnos između Stefana i njegovog brata Rastka/Save. Pisac ga postupno izgrađuje, počevši od XIV glave. Svoj odnos otkriva u svom pismu upućenom bratu gde, po prvi put, govori o tome šta je u mladosti osećao prema njemu, i to u trenutku koji je za brata bio najznačajniji a za čitavu porodicu najteži (odlazak u Svetu Goru). Te Stefanove reči glase ovako: "Gospodine moj, Hristoljupče, oče prečasni Savo, nedostojanstvo ti moje napominje, kada ti, ostaviv hranitelja svojega i nas, pođe za Hristom, tada se ja, iako bejah u tuzi, gledajući na gospodina hranitelja, tešah onim što je korisno, sa ljubavlju".⁽⁸⁶⁾ U kasnijem tekstu, sve do kraja dela, kroz primere saradnje i pomoći koju monah Sava pruža Stefanu vladaru, odnos među njima postaje sve srdačniji i harmoničniji. Vladar naziva svog brata učiteljem i nastavnikom.

I Savin odnos prema bratu jasno je istaknut. Upotrebljena je forma poslanice, jer tako je Sava neposredno mogao da se obrati bratu i pokaže šta prema njemu oseća.⁽⁸⁷⁾ Očigledno je da ga veoma voli i da je spreman da ispuni svaku njegovu želju: "Poslanstvo tvoje primiv s ljubavlju i molbe tvoje ne prezrev, mošti tvojega Svetog, koje želiš, nosim i sam putujem s njima i s časnim črncima svetoga mesta ovog, u kojem izvole živeti gospodin sveti. Zato se, dragi, spremaj, na sretanje njegovo".⁽⁸⁸⁾ Savina ljubav i odanost bratu otkriva se i kroz pričanje o tome kako je on, na bratovljevu molbu, išao da odgovori Streza od neprijateljstva: "umolih prečasnog oca svojega učitelja i nastavnika, Savu jeromonaha, da ide i izobliči bezumlje ovoga zloga sâda i zlo prorašće, koje ne nasadi otac nebeski. I ovaj se ne oleni, nego otide i izobliči zlobu njegovu, i priroda slatka i dobra i metodična učenja svoja da ga zadobije za način ljudi koji pravedno žive i dobrodušnih careva, jer pravoslavne careve Gospod nazva hrišćanima - da vrši reč Gospodnju i da živi u ljubavi, koja je bolja od svih žrtava paljenica, koje se prinose".⁽⁸⁹⁾

U delu je značajna pažnja posvećena i opisima podizanja manastira. To je jedna od glavnih tema. Opisi počivaju na konkretnim podacima, i u velikoj meri odražavaju samu proceduru izgradnje koja je regulisana zakonskim propisima. Tako su nastala čvrsta pripovedna jezgra, sa ustaljenim elementima. Naravno, neki od njih su više razvijeni u pojedinim opisima, a drugi su iz nekog razloga sasvim izostali.

Možda se kao formalno najpotpuniji može izdvojiti opis izgradnje manastira Đurđevi Stupovi.⁽⁹⁰⁾ Na početku tog pisa govori se o Nemanjinoj motivaciji za izgradnju (1). On je, kako je to eksplicitno navedeno, želeo da podigne ovaj manastir u znak zahvalnosti za pomoć u nevolji. Potom se govori o početku gradnje (2), o nazivu crkve (3) - "hram svetog i preslavnog mučenika Hristova Đorđa", o završetku radova (4), o opremanju i ukrašavanju crkve (5) i o regulisanju života u samom manastiru - odnosno donošenju tipika (6).

Ovom opisu strukturalno je najbliži opis izgradnje manastira svetog Nikole.⁽⁹¹⁾ U njemu je data motivacija (1), govori se o početku gradnje (2), nazivu crkve (3), završetku radova (4) i o regulisanju života u manastiru (tipik) (6). Mimo opisa izgradnje Đurđevih Stupova, ovaj opis ima još podatak o mestu gde je hram podignut (Toplica); ne govori se o opremanju i ukrašavanju crkve (tj. ispušten je podatak koji smo u opisu izgradnje Đurđevih Stupova registrovali pod 5). Motivacija je ovde nešto drugačija - Nemanja je "raspaljen Hristovom ljubavlju". Osim toga, u pričanje je, između podatak o mestu de se hram podiže i o završetku radova umetnuto pričanje o Nemanjinom sukobu s braćom. On je nastao, kako se navodi, upravo povodom zidanja ovog manastira. Braća Nemanji prebacuju da čini ono što ne bi smeo, tj. da zida bez prethodne saglasnosti dobijene od njih.

Zatim se, po srodnosti, ovom "osnovnom modelu" približava opis izgradnje manastira Svete Bogorodice (u Toplici).⁽⁹²⁾ On ima elemente 1, 2, 3 i delimično 5. Mimo tog opisa, sadrži još i podatke o formiranju monaške zajednice u manastiru - sestrinstva, i o prenošenju ktitorskih prava sa Nemanje na njegovu ženu Anu. Nemanjine pobude za izgradnju slične su onima koje je imao kada je želeo da podigne manastir Svetog Nikole; on je, prema tvrdnji pisca, bio spreman na izgradnju Sv. Bogorodice u trenutku kada se počeo "raspravljati božanstvenim ognjem".

Kada su u pitanju opisi izgradnje dve najznačajnije zadužbine - Studenice i Hilandara, postoje veća odstupanja od osnovnog modela. Može se reći da je opis izgradnje Studenice ipak bliži tom modelu, od opisa gradnje Hilandara.⁽⁹³⁾ U njemu postoji motivacija (1), podatak o početku gradnje (2), o nazivu crkve (3). Pobude za izgradnju su znatno šire izložene no što je do tada bilo uobičajeno; Nemanja je obuzet strahom od Strašnog suda; želi da mu Bogorodica na tom sudu bude zastupnica; zavetuje se da će podići manastir njoj posvećen i da će se u njemu zamonašiti. Pošto je saopšteno kako je gradnja počela, izlaganje se prekida uvođenjem popisa Nemanjinih darova crkvama i manastirima širom hrišćanskog sveta, uz pomen dve crkve koje je ovaj vladar podigao (u Nišu i Skoplju). Time se stvara predstava o njegovim preokupacijama tokom gradnje. Utisak o Nemanjinoj apsolutnoj okrenutosti duhovnom pojačava se citiranjem njegove molitve Gospodu, u kojoj iznosi svoju veliku molbu - da se zamonaši i da po smrti bude pribrojan pravednicima. Konačno, pisac uobličava snažnu poetsku sliku, kojom upotpunjava predstavu u Nemanji u vreme dok gradi Studenicu.

U slučaju sa Hilandarom razlozi za izneveravanje modela su sasvim drugačije prirode. To je bio pogodan trenutak da Stefan pokaže kako ga otac smatra svojim pravim i dostojnim naslednikom pa mu čak poverava da učestvuje u najznačajnijem svom poduhvatu. Zbog toga je ovde pravo pričanje izostalo pa se ovo mesto samo uslovno može nazvati opisom izgradnje manastira.

Može se reći da je Stefan prvi pristupio sistematskom opisivanju izgradnje Nemanjinih manastira. Osnovicu za opis gradnje nekih zadužbina već je imao: npr. Hilandara - u poveljama i Savinom delu, Studenice u Savinom delu.

Stefan je počeo sistematski da opisuje i ratne pohode. Karakterističan je pis Nemanjinih osvajanja (VII poglavlje) i opis bitke kod Pantina (V poglavlje). To su embrionalni oblici "ratničke proze". Ta će se proza naročito razviti u književnosti XIV i XV veka. Opisi ratovanja - Nemanjinih i potom Stefanovih mogu se okupiti u jednu celinu; oni čine poseban strukturni kompleks u delu.

Objedinjavajući faktor u delu jesu i čuda, tj. opisi čudesnih događaja i isceljenja. Oni prožimaju čitavo delo - najpre su to čuda na Nemanji, pre svega spasavanje iz zarobljeništva uz pomoć Sv. Đorđa, zatim pobeda u bici kod Pantina, opet uz pomoć svetog Đorđa. Potom su tu čuda koja čini Nemanja kao svetitelj, koja su i organski objedinjena i čak numerisana.

Interesantno je da postoji i tema o saborima kao integrativni faktor. U delu su opisana dva Nemanjina značajna sabora (jedan na kome osuđuje bogumile i drugi na kome se odriče prestola). Pominje se i svetogorski sabor, tj. svi monasi Svete Gore na čelu sa protom, koji dočekuje Nemanju i koji ga ispraća u večni život. Konačno, postoji i Stefanov sabor - na kome se čita celo delo.

Postoje i druge teme i postupci samoga pisca koji doprinose integrisanju pripovednih delova u monolitnu celinu.

*

S pravom karakterološkom diferencijacijom Nemanjinog lika susrećemo se još u uvodu. To je kratko i opšte zapažanje da se Nemanja nalazi među božjim izabranicima i to onima kojima je određeno da budu vladari. Ovo karakterološko osamostaljivanje Nemanjinog lika, po našem mišljenju, predstavlja određen vid konkretizacije božjeg milosrđa prema grešnom ljudskom rodu i novog milosrđa putem izbora svetih muževa, mučenika i zemaljskih gospodara. Prvovenčani kazuje da će (II poglavlje) "ispričati rođenje i život i vrline ovoga svetog gospodina svojeg".⁽⁹⁴⁾ On se, znači, odlučuje za šire i obuhvatnije interpretiranje junakovog života i njegovog moralnog lika ("rodi i ovo, sveto dete, koje će božjim promislom biti sakupilac propalih zemalja otačastva njegova"). Realizacija funkcije lika započeta je već samim pričanjem o njegovim roditeljima. U obradi ovog motiva primetno se ispoljavaju diferencijalne oznake. Istorijska podloga iskorišćena je kao početni nivo za dublji i namenski semantički naboj i za uspostavljanje jednog višeg sistema vrednosti. Od početka se izgrađuje novi odnos između junaka i sveta, pri čemu se preinačavaju proporcije istorijskog i ideološkog.

Početni sistem oblikovanja junakovog lika Prvovenčani nastavlja da obogaćuje nizom zanimljivih informacija. Najpre govori o junakovom rođenju pod neobičnim okolnostima; kaže da se Nemanja rodio dok su se njegovi roditelji nalazili u izgnanstvu u Duklji.⁽⁹⁵⁾ Potom ovaj čisto hagiografski motiv upotpunjuje slikom dvostrukog krštenja (najpre od strane latinskih u Ribnici a zatim i od strane pravoslavnih sveštenika u crkvi Sv. Petra i Pavla u Rasu),⁽⁹⁶⁾ i dramatičnim okolnostima (braća Nemanju napadaju i zatvaraju ga; on se oslobađa i u direktnom oružanom sukobu uspeva da ih pobedi).⁽⁹⁷⁾ Prvovenčani veoma zanimljivo i spisateljski uspešno uravnotežava hipotetičko-ideološke sadržaje i konkretno-istorijske detalje. To će se posebno ispoljiti prilikom usaglašavanja, ili bolje rečeno usložnjavanja samog junakovog lika kada dolazi do preinačavanja realnog i simbolično-iracionalno. Ispoljava se tendencija da se Nemanjin život projektuje u dva smera - prema biblijskoj shemi i isticanjem posebnosti. Uticaj ideološke šeme permanentno ostaje presudan za izgrađivanje dominantnih karakteristika junakovog lika. Tako se ideja o svetom detetu preinačava u iskaz da će Nemanja "carovati nad zemaljskima i da će se na nebesima nastanjivati sa anđelima".⁽⁹⁸⁾ Autor uvodi i određene negativne postulate, pa ističe da ostvarenje božje tajne ometa uvek protivni đavo.

Prvovenčani razuđuje pravce junakovog dosezanja nebeskih visina. U tom smislu izrazito vrši sintetizovanje značajnih aksioloških postavki (Nemanja kao vladar, monah i svetitelj). Svaka od njih je zanimljivo obrazložena i sadržajno drugačije nadograđena u delu.

Ideja o tom da je Nemanja božji izabranik podrazumeva postojanje božjeg plana o Nemanji. Kao što uvod i kasniji tekst pokazuju, Bog je svojim "planom" predvideo da Nemanja bude vladar ("zemaljski gospodar") i svetitelj. Ispostavlja se da je on delimično "korigovao" svoj plan, omogućujući Nemanji da postane monah, potkraj svoga života. To da Bog nije imao nameru da Nemanji omogući da stekne "anđelski i apostolski obraz", zaključuje se iz dveju Nemanjinih izjava. Jedna je data na saboru, pred svedocima: "Svetitelji, prijatelji i braćo moja! Neka vam je znano da iz mladosti moje žuđah plamenom srdačnim da idem za zapovedima Vladike mojega, i ne htede Gospod moj".⁽⁹⁹⁾ Druga izjava, znatno potpunija, postoji u Nemanjinom pismu upućenom sinu Savi u Svetu Goru gde ga izveštava o svom monašenju: "Znaj, o ljubimče Hristov, što prosih i što željah, što tražih iz sve snage svoje, iz sve duše moje, smilova se na mene Tvorac moj, ne po mojim bezakonjima, nego po premnogoj i neiskazanoj milosti svojoj i čovekoljublju, te me udostoji onoga što željah - časnoga njegova anđeoskog lika".⁽¹⁰⁰⁾ Ova druga izjava pokazuje da je Nemanja postao ono što je želeo tek posle bezbrojnih molbi upućenih Bogu. Kako to da mu je Bog ispunio želju? Nije objašnjeno u samom delu, ali se može naslutiti. Nemanja se u potpunosti iskazao kao vladar, konsolidovao je državu, učvrstio veru, činio mnoga dobra dela, vaspitao svoje sinove, itd. Božji plan je time bio ispunjen. Božji plan u delu najviše otkrivaju uvod i anticipacije.

Prvovenčani oblikuje Nemanju kao vladara, monaha i svetitelja, u širokom vremenskom rasponu; dva privremena i jedan večni period objedinjavaju i upotpunjuju dominantne njegove osobine. Zajedničko je da se u svemu očituje jedinstvena Nemanjina karakteristika, koja je rezultat direktnog ugledanja na samoga Boga - hitrina u svim dobrim delima.

Izgrađujući Nemanjin vladarski lik, pisac nije imao ni malo jednostavan posao; morao je činjenice iz života i vladavine da prilagodi zahtevima žitijne forme, sprovodeći određenu selekciju (nije na primer uzeo onaj momenat kada je Nemanja bio zarobljenik vizantijskog cara) i da mnoge događaje osvetli na način koji omogućava isticanje određene junakove vrline. Potom, strukturu aktantovog lika, takođe, osnažuje uspešno i autorski samosvojno.

U građenju Nemanjinog lika dominira komparacija. Prvovenčani najradije pribegava komparaciji sa negativnim ličnostima (npr. slučaj sa Nemanjinom braćom koja dolaze kod njega, podstaknuta đavolom i obuzeta "zlom revnošću i ljutim gnevom"). Ovim postupkom obuhvaćeno je i Nemanjino suprotstavljanje (indirektno) jereticima, koji su "kukolj lukavoga i odvratnog đavola".⁽¹⁰¹⁾ Pisac po suprotnosti upoređuje ovog junaka sa vizantijskim carem: "Posle ovoga ustade u Konstantinovu gradu drugi car, ljut i krvoprolitnik, i pokvari mir s Prečasnim i Svetim. Razvaliv usta svoja, mišljaše da proguta i države drugih, što ne učini, bezumnik, niti postiže takve namere, nego, hoteći nauditi Nezlobnome i Svetome, nanese na se pogibao svoju i hulu na carstvo svoje, i opustošenje na zemlju svoju..."⁽¹⁰²⁾

Nemanja se upoređuje i sa pozitivnim ličnostima - sa pravednim Josifom (IV poglavlje).⁽¹⁰³⁾ Ovog starozavetnog junaka čak i nadilazi. Postoji, na izvestan način, i poređenje sa vizantijskim carem Manojlom, kome Nemanja imponuje zbog svoje čistote, smernosti i krotosti, te ga odlikuje carskim dostojanstvom, pokazujući da mu je ravan ("primi ga sa carskom ljubavlju i poljubi ga", kaže Prvovenčani).⁽¹⁰⁴⁾ Aksiološki, aktant dominira u poredbenoj lestvici i nad Adamom i Evom.

I u građenju Nemanjinog monaškog lika pisac takođe rado poseže za komparacijom; upoređuje ga sa najistaknutijim primerima monaškog reda, odnosno samim osnivačima monaštva. Prvovenčani se koristi i svedocima (sabor Svetogoraca na čelu sa protom). Poređenja su prilagođena opštim principima takvog života i naglašavanju junakove spremnosti da se žrtvuje.

Nemanja je i klasičan svetitelj-iscelitelj (vidi poglavlje XV u delu), ali i nacionalni svetitelj-zaštitnik domovine. Uzor mu je bio lik svetog Dimitrija Solunskog, ali je pisac morao, nužno, i sam da traži puteve kako bi sugestivno prikazao Nemanjino svetiteljsko delovanje. kada favorizuje njegov svetački lik, tada prevagu imaju činovnici posrednog, alegorijskog karaktera. I u jednom i u drugom slučaju Prvovenčani naglašava junakove moralne vrline. Slojem kojim se vrši glorifikovanje junaka, treba podvući, održava se nužna i značajna veza s uvodnom naracijom. Prvovenčani Nemanju oblikuje prema idealnom obrascu (Isus Hristos); uvećavajući semantizam lika i alegorijsko-simboličke kvalifikacije, učinio je da aktanta poimamo kao egzemplarnu ličnost. Nemanja Stefana ne štiti samo u ratovima, već i od svih napasti; u izvesnom smislu aktant podseća na svetog Đorđa, ali zadržava i svoja specifična svojstva.

Nemanjin lik pisac upotpunjuje oživljavanjem scena u porodičnom ambijentu. Na taj način postaje znatno potpuniji - on je idealan suprug i otac. Sekundarni likovi su saobraženi (žena Ana u svemu mu je poslušna, dva njegova sina, Stefan i Rastko nastoje da kod sebe ostvare njegove osobine i da idu njegovim putem. Stefan ga sledi na "vladarskom", Rastko na "duhovnom" planu). Nemanja je uzor Rastku u njegovim mladalačkim danima, ali od trenutka kada započinje svoj duhovni podvig, Rastko je uzor ocu; svedok je njegove smrti i održava sa njim duhovni kontakt i posle toga, jer Stefana tačno obaveštava o tome da će mu Sv. Simeon pomoći (v. poglavlje XX). Postoji još jedan krug odnosa: Stefan-Sava i Stefan-Vukan, prvi kao primer idealne ljubavi, drugi kao primer poremećenih odnosa.

4. Povelja Dubrovniku o prijateljstvu i trgovini

Povelja o prijateljstvu i trgovini izdata je između 1215. i 1217. godine. Original, na pergamentu, čuva se u Državnom arhivu u Dubrovniku. To je kratak tekst kojim veliki župan Stefan Nemanjić garantuje Dubrovčanima da, pod određenim uslvoima, mogu da trguju slobodno, bez ikakvog ograničenja i bezbedno, na teritoriji njegove države. Povelja započinje Stefanovim zaklinjanjem na prijateljstvo, u sopstveno ime i u ime svoje dece. On obezbeđuje načelo zakonitosti: "I da ne goni Srbin Vlaha bez suda, nego ako se učini nepravda između Grada i moje zemlje, da se sastaju sudije gde je po zakonu i da presuđuju a da ne bude nasilnog oduzimanja imovine." Izdavač povelje se obavezuje da će Dubrovčanima izručiti njihovog neprijatelja ukoliko prebegne na teritoriju srpske države.

Tekst je zanimljiv kao zakonski akt kojim se regulišu trgovinski odnosi. Garancija za ispunjenje obaveza daje se na tipično srednjovekovni način.

5. Povelje manastiru Žiča

Manastir Žiča, podignut na zaravnjenom platou na samom izlasku iz Ibarske doline, na mestu kraj koga je prolazila jedna od najznačajnijih srednjovekovnih komunikacija - put od zetskog primorja i Dubrovnika ka centralnoj Evropi, podigao je Stefan Prvovenčani sa "prevazljubljenim sinom svojim Radoslavom". U izgradnji toga manastira, kako pokazuju srednjovekovni pisani izvori, učestvovao je, i to veoma značajno, Stefanov brat Sava, studenički iguman na početku gradnje (1209) i srpski arhiepiskop pri kraju (1219). Domentijan čak tvrdi da je Sava bio glavni inicijator gradnje. Savremeni stručnjaci za srednjovekovnu arhitekturu i umetnost Savu vide i kao glavnog tvorca idejne koncepcije, ikonografskog programa ali i kao onog koji se neposredno starao o gradnji (pronalazio majstore, slikare itd.). Stefanov brat, zaključuju oni, i pre ovog poduhvata imao je veliko iskustvo u podizanju manastira, njihovom obnavljanju i živopisanju (podizanje građevina u Vatopedu, obnavljanje svetogorskih manastira, podizanje Hilandara, živopisanje Studenice). On je, osim toga, video i najlepše vizantijske crkvene građevine - u Carigradu i Nikeji, i stoga imao predstavu o tome šta je najlepše i najbolje. Sasvim je sigurno, međutim, da se Stefanovo učešće nije svodilo samo na pružanje materijalne pomoći nego da je on, budući da je to glavna i jedina njegova zadužbina, želeo da ona ponese pečat njegove ličnosti. Stefan je i sam morao dosta znati o izgradnji manastira - gledao je sigurno kako se njegov otac trudio oko Studenice, neprekidno je bio sa njim u kontaktu tokom izgradnje Hilandara. Sava je Stefanovo telo posle smrti preneo iz Studenice u Žiču, a na to da se i ranije pomišljalo da on tu bude sahranjen ukazuje činjenica da je jedna kapela posvećena svetom Stefanu. Izgleda da je i Sava trebalo da počiva u ovoj crkvi - druga kapela posvećena je svetom Savi Osvećenom, Savinom patronu. Podizanje ovih zadužbina, po svemu sudeći, bilo je plod zajedničkog dogovora i saradnje među dvojicom braće - od kojih je jedan bio na čelu srpske države, a drugi na čelu srpske crkve.

Ovaj hram, posvećen Svetom Vaznesenju, tj. Svetom Spasu, nije bio grandioznih razmera niti sačinjen od skupocenog materijala; odlikovao se savršeno pravilnim proporcijama i srećnim rešenjem unutrašnjeg prostora. Živopis iz tog najstarijeg perioda (vrlo je malo sačuvano), drugačiji je od onog u Studenici. Glavna odlika najstarijih fresaka u Žiči je proporcionalnost i odmerenost, koja je karakteristična za antičko slikarstvo; ono što impresionira je izvanredna harmoničnost boja.

Zidanje ove građevine propratila su dva događaja izuzetno značajna za srpsku državu i srpsku crkvu; proglašenje kraljevine (1217) i proglašenje autokefalnosti srpske crkve (1219). Prema nekim izveštajima, Stefan je i krunisan u Žiči. Ipak, taj podatak nije siguran. Žiča je od 1219. postala središte novoosnovane arhiepiskopije i tada je došlo do izvesnih izmena na samoj građevini - tražena su nova rešenja, kako bi se obezbedio prostor za život i rad arhiepiskopa i za održavanje crkvenih sabora i svečanosti. Tada je dovršen i živopis. U povelji manastiru osnivač je, u formi propisa, odredio da se u njemu imaju postavljati svi budući srpski kraljevi, arhiepiskopi, episkopi i igumani.

Osnivačka povelja Stefana Prvovenčanog nije sačuvana. Prema novijim istraživanjima, ona je bila izdata 1219. godine. Zatim je tekst iz nje (možda u izvodima) ispisan na zidu. Stefan je nešto kasnije, između 1224. i 1227. godine izdao novu povelju, koja ponavlja ali i dopunjava prethodnu. I ona je, na sličan način, bila ispisana na zidovima manastira. Ni ta druga povelja nije sačuvana.

Danas se na zidovima Žiče nalaze dva teksta, dva natpisa, jedan na severnom zidu pod kulom, drugi na južnom pod kulom. Kako je utvrdio proučavalac ovih natpisa, Dušan Sindik, oni potiču iz XIV veka.⁽¹⁰⁵⁾ Verovatno da su načinjeni prema prvobitnom natpisu. Dosta su oštećeni. Da je oštećivanja bilo i u poslednjih stotinak godina pokazuje činjenica da je svojedobno Franc Miklošić mogao da pročita znatno više no što je to moguće danas.⁽¹⁰⁶⁾

Natpisu na severnom zidu nedostaje završetak. Tekst se prekida usred rečenice. Glavni sadržaj natpisa je popis darova manastiru.^(106a) Na početku su navedeni Stefanovi darovi samoj crkvi: relikvije, ikone, crkveni sasudi, ripide, zavese, pokrovi, crkvene knjige itd. Na početnom, prvom mestu, spominju se častice "časnog i životvorećeg krsta Gospodnjeg".⁽¹⁰⁷⁾ Pretpostavlja se da je to krst koji je Stefanu darovao Nemanja (v. XII glavu biografije). "Desnica sv. Jovana Preteče", verovatno je relikvija koju je Sava doneo iz Nikeje (danas se ona čuva u katedrali Sv. Marije u Sijeni). Iza toga je popis sela (njih preko pedeset) i župa, čime se obezbeđuje materijalna egzistencija manastira i njegovo snabdevanje.⁽¹⁰⁸⁾ Postoji i poduži spisak, oko 220 imena Vlaha darovanih ovom manastiru.⁽¹⁰⁹⁾

Pri kraju teksta su zakonske odredbe: da dvorski protopop nema prava nad onim što je dato žičkoj crkvi; da se polovina svih dažbina od popova, Vlaha, zatim polovina popovskog bira od zemlje daje manastiru; da se bilo ko od arhiepiskopovih ljudi ne može pozvati kod kralja bez kraljevog pečata, tj. bez verifikovane potvrde da na dvoru postoji tužba protiv njega a da se onom ko ne dođe na sud kod tog suda upiše globa, koju uzima arhiepiskop. Poslednja odredba odnosi se na slučaj kada se kraljev čovek poziva kod arhiepiskopa. Tu se, međutim, tekst natpisa prekida.

Čitav natpis počinje svečano, simboličnom invokacijom: "Ovom presvetom hramu Spasa našega Isusa Hrista, po neizrecivoj milosti njegovoj, koju satvori sa nama" i nastavlja se intitulacijom: "ja Stefan, po Božjoj milosti venčani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklitije i Travunije i Dalmacije i Zahumlja, sa prevazljubljenim sinom svojim Radoslavom, po Božjoj milosti mojim namesnikom", Stefan, kako je to dobro primetio Milan Kašanin, s ponosom govori o svom nasledniku.⁽¹¹⁰⁾

Svečan ton karakterističan je i za arengu u kojoj se daje spisak Stefanovih darova samoj crkvi; "prinosimo Tvoja od Tvojih da bismo bili pominjani u molitvama, dar Spasu našem Isusu Hristu..." On je impozantan i ukazuje na to koliki je značaj pridat hramu Sv. Spasa. Sve te relikvije, kako se iz teksta vidi i predmeti, imaju na određeni način veze sa Hristovim životom i sa njegovim učenjem: častice krsta - Hristos je na krstu razapet; rize i pojas Bogorodice - Bogorodica je Hristova majka; desnica Sv. Jovana Preteče - Sv. Jovan je desnicu položio na Hristovo teme krsteći ga; mošti apostola mučenika, svetitelja - apostoli su Hristovi učenici, mučenici - oni koji su za Hrista stradali, svetitelji - oni koji su Hristu ugodili; jevanđelja * knjige u kojima je opisan Hristov život, sadrže i osnovu Hristovog učenja, itd.

Popis sela pokazuje da je žičko vlastelinstvo zauzimalo ogroman prostor. Popis Vlaha je dragoceni spisak ličnih imena iz dvadesetih godina XIII veka.

Jezički, natpis je vrlo zanimljiv. U književni, srpskoslovenski, prodiru elementi narodnog jezika (naročito lična imena). Deo u kome se donose propisi, odslikava jezik kojim se služilo zakonodavstvo, uopšte oficijalni jezik.

Natpis na južnom zidu nešto je duži od onog na severnom.⁽¹¹¹⁾ Započinje simboličnom invokacijom: "Ovaj sveti i preosvećeni hram Spasa našeg Isusa Hrista" i nastavlja se intitulacijom: "ja, milošću Božjom venčani kralj Stefan i s prevazljubljenim sinom svojim Radoslavom prvencem, koga i blagoslovismo da bude kralj čitave ove države". Intitulacija, kada se uporedi sa onom u "severnom natpisu" razlikuje se u dve bitne pojedinosti: ovde se ne navodi zvanični naziv srpske države a tamo je naveden; ovde se Radoslav pominje kao kralj a tamo je nazvan namesnikom. Na početku dispozicije je značajna odredba - da svi budući kraljevi i crkveni poglavari (arhiepiskopi, episkopi, igumani) imaju biti krunisani odnosno uvedeni u dužnost u Žiči. Ove odredbe nema u "severnom natpisu". Zatim dolazi popis župa (ukupno devet - u "severnom natpisu" nabrojano je deset; jedna župa ima nešto drugačiji naziv no u starijem natpisu: Lugomir umesto Lugomja). Nema popisa sela. Umesto popisa svih Vlaha koji je dat u "severnom natpisu", stoji odredba: da se daju "Vlasi svi ove kraljevske države". "Zakonodavni tekst", koji zauzima najveći deo ovog natpisa, kao i prethodni, reguliše pitanja imovine i života na manastirskim posedima. On delimično, kao u odredbi o dvorskim prototipovima, dopunjava "severni natpis". Negde su učinjene izmene - npr. u delu gde se govori o dažbinama koje daju popovi, Vlasi, zemaljski ljudi. To je očigledno rezultat prakse - između prve i druge povelje proteklo je najmanje pet godina. Za to vreme pokazalo se da neke odredbe nisu dovoljno precizne ili dovoljno dobre.

Najzanimljiviji deo "južnog natpisa" jeste onaj koji govori o pitanjima iz domena bračnog zakonodavstva.⁽¹¹²⁾ Tu se regulišu pitanja bračne zajednice - pitanja razvoda i bračnih smetnji. Ovom drugom pitanju posvećen je samo jedan član: "Ako neko protivzakonito uzme svastiku, a bude li to vlastelin ili vojnik, da ga onaj koji vlada kazni oduzimanjem dva vola. Ako je od ubogih, to da uzima episkop polovinu..."⁽¹¹³⁾

Postoji mnogo više odredbi koje se odnose na razvod. Proglašava se da po božjem zakonu brak ne sme da bude rastavljen. To može da bude učinjeno samo putem sudskog postupka kod nadležnih vlasti, kada za to postoje zakonom predviđeni razlozi. Ukoliko do raskida dođe bez sudske procedure, samovlasno, predviđaju se kazne, kako za muškarce, tako i za žene, prema staležima: "bude li to ko od vlastele, da se od njega oduzme za kralja šest konja; ako li je o od drugih vojnika, da mu se uzmu dva konja; ako li to ko od ubogih ljudi učini da mu se oduzmu dva vola. Ženama takođe zapovedam: ako li je ona koja prestupi zakon od vlastele, to vlastelinskom kaznom da se kazni; ako li od nižih, to prema rodu da se kazni."⁽¹¹⁴⁾

Muž je kriv ako "pusti ženu", žena je kriva ukoliko "ostavi muža". Krivci mogu biti i roditelji ili ko drugi, ako je od muža odvedu.

Odredbe koje se tiču bračnog zakonodavstva nastoje da izmene neke običaje i praksu koja je postojala. Savršeno su ogledalo i društvenih odnosa i odnosa između muškaraca i žena.

Natpis se završava sankcijom, tj. pretnjom da će kazna (božja, Bogorodičina, nebeskih sila itd.) stići onoga ko dirne u manastirsku imovinu.

Ovaj drugi natpis ima manje svečani karakter. Najvećim svojim delom on je zakonski tekst, i kao takav ima izuzetno značajnu ulogu u istoriji srpskog prava. I jezik ovog natpisa je u skladu sa sadržajem.

6. Povelja manastiru Svete Bogorodice na Mljetu

Oko 1220. godine Stefan Prvovenčani izdao je povelju manastiru Svete Bogorodice na Mljetu. Prema raspoloživim podacima, manastir je podignut krajem XII ili početkom XIII veka, za benediktince koji potiču iz manastira Svete Marije u Pulsanu u Italiji.

Crkva je posvećena Bogorodici Blagodateljnici, kao što je to slučaj i sa manastirom Studenicom. Plan ove crkve podseća na rešenja kotorskih crkava iz toga vremena a oltarski prostor osmišljen je na način kao što je to učinjeno u Nemanjinim zadužbinama, posebno u Studenici.

Sama manastirska povelja ima izrazito svečan uvodni deo u kome središnje mesto zauzima kazivanje njenog sastavljača o tome kako je upravo njega Bog izabrao da bude naslednik prestola i nad ostalom braćom ga time uzvisio: "Mene izabravši u domu oca moga da budem naslednik prestola oca moga i među braćom mojom viša me javivši, meni predade da pasem stado oca moga s blagoslovom očevim..."⁽¹¹⁵⁾ Tako ponosno o ovoj činjenici govorio je Stefan i u svojoj Hilandarskoj povelji. U Mljetskoj povelji on ističe da se ugledao na svoga roditelja u pogledu revnosnog služenja Bogu. U ovu povelju ugrađena je i mikropohvala Bogu, kojom se ističe njegovo čovekoljublje. Pretočena je i temeljna ideja iz uvoda u Život svetog Simeona. I druge u tekstu zapažaju se ideje ili formulacije poput onih u Nemanjinoj biografiji od ovog pisca - npr. da je Nemanja bio hitar u služenju Bogu. Pominje se blagoslov dat Stefanu, pouke itd.

Povelja manastiru Svete Bogorodice na Mljetu, takođe, potvrđuje osnovne karakteristike Stefanovog pripovedanja, pre svega u ravni spontanog i lucidnog usaglašavanja ličnih i biblijskih iskaza. Poseduje i zanimljivu kompozicionu iznijansiranost, čvrstinu ali i izvanrednu poetičnost.

7.

Teško bi bilo dati jednu jedinstvenu i sveobuhvatnu ocenu dela Stefana Prvovenčanog i odrediti mu tačno mesto u srpskoj literaturi. On je, kako smo već istakli, u mnogo čemu, na vrhu lestvice pisaca, kao začetnik pojedinih žanrova i kao pisac koji je prethodnu tradiciju pretočio u nove forme, stvorivši delo koje će trajati neprekidno tokom čitavog srednjeg veka. Uticaji koje je ono vršilo nisu svi i nisu detaljno ispitani - zapažaju se kod pisaca XIII, XIV veka i kasnije. Ako kažemo da je on klasik srpske literature srednjeg veka, u najboljem smislu toga značenja, možda smo najbliži istini i oceni o njemu.

BELEŠKE

1. Najnoviji prevod na savremeni jezik ove povelje u knjizi Sveti Sava, Sabrani spisi, Priredio prof. dr Dimitrije Bogdanović. Prosveta, Srpska književna zadruga, Beograd, 1986, str. 31-33. (edicija Stara srpska književnost u 24 knjige, knjiga druga).
2. Svi ovi tekstovi, u prevodu na savremeni jezik, objavljeni su u pomenutoj knjizi Sveti Sava, Sabrani spisi (beleška na str. 47-48, životopis na str. 97-119; služba na str. 123-134).
3. Sveti Sava, Sabrani spisi, str. 31.
4. O čudima svetog Dimitrija vidi: Franjo Barišić, Čuda Dimitrija Solunskog kao istoriski izvori, Srpska Akademija Nauka, Beograd, 1953. Posebna izdanja, knjiga CCXIX, Vizantološki institut, knjiga 2).
5. Oba ova dela, u prevodu na savremeni jezik, štampana su 1938: Domentian Životi svetog Save i svetoga Simeona. Preveo dr Lazar Mirković. Sa predgovorom dr Vladimira Ćorovića, SKZ, Beograd, 1938. (kolo XLI, knjiga 282).
6. Milutinova biografija, zajedno sa ostalim delima arhiepiskopa Danila II i njegovog nastavljača, u prevodu na savremeni jezik, objavljena je u knjizi: Arhiepiskop Danilo, Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Preveo dr Lazar Mirković, Predgovor napisao dr Nikola Radojčić, SKZ, Beograd, 1935, na str. 77-121. (kolo XXXVIII broj 257).
7. Vidi na primer, V. Ćorović, Međusobni odnošaj biografija Stevana Nemanje u: Svetosavski zbornik, knjiga 1: Rasprave, Srpska Kraljevska Akademija, Beograd, 1936, str. 3-40, na str. 4 (Posebna izdanja CXIV, Društveni i istorijski spisi, knjiga 47).
8. V. Ćorović, Međusobni odnošaj, str. 4.
9. Isto, str. 5.
10. Isto, str. 5.
11. Isto, str. 4.
12. Na str. 64 u ovom izdanju. U daljem tekstu pozivaćemo se na ovo izdanje kada bude bilo reči o Stefanu Prvovenčanom - koristićemo skraćenicu Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi.
13. O tome kako Nemanju iskušava đavo vidi na str. 65. ovog izdanja.
14. Poglavlje VI, na str. 71.
15. Str. 71.
16. O krstu se posebno govori u XII poglavlju, o Strašnom sudu u VIII poglavlju.
17. Sveti Sava, Sabrani spisi, str. 31.
18. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, str. 63.
19. Isto, str. 64.
20. Isto, str. 64.
21. Isto, str. 79.
22. Isto, str. 65.
23. Isto, str. 85.
24. Isto, str. 85.
25. Isto, str. 95
26. Isto, str. 68
27. Isto, str. 68.
28. Isto, str. 64.
29. Isto, str. 67.
30. Isto, str. 68.
31. Isto, str. 78.
32. Isto, str. 80, 81, 83, 84.
33. Isto, str. 89-90.
34. Isto, str. 70-71.
35. Isto, str. 95.
36. Isto, str. 65.
37. Isto, str. 66-68.
38. Isto, str. 66-67.
39. Isto, str. 69.
40. Isto, str. 70.
41. Isto, str. 63.
42. Isto, str. 87.
43. Isto, str. 91.
44. Isto, str. 96.
45. Isto, str. 95.
46. Isto, str. 98.
47. Isto, str. 98.
48. Isto, str. 71.
49. Takav rukopis pominje se u apokrifu o Adamu i Evi. Vidi: Stojan Novaković, Primeri književnosti i jezika staroga i srpskoslovenskoga, Beograd, 1904.
50. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, str. 83.
51. Isto, str. 73.
52. Isto, str. 75.
53. Isto, str. 71.
54. Isto, str. 81.
55. Isto, str. 83.
56. Isto, str. 66.
57. Isto, str. 68
58. Isto, str. 70
59. Isto, str. 78.
60. Isto, str. 80
61. Isto, str. 89.
62. Isto, str. 94.
63. Isto, str. 87. i 88.
64. Isto, str. 95.
65. Isto, str. 82.
66. Isto, str. 67.
67. Dimitrije Sergejevič Ljihačov, Poetika stare ruske književnosti. Preveo s ruskog Dimitrije Bogdanović, SKZ, Beograd, 1972. (Biblioteka Književna misao, knj. 5). Vidi poglavlje Umetničko vreme u staroj ruskoj književnosti, str. 296-356.
68. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, str. 64.
69. Isto, str. 65.
70. Isto, str. 65.
71. Isto, str. 95.
72. Isto, str. 67.
73. Isto, str. 72.
74. Isto, str. 72.
75. Isto, str. 73.
76. Isto, str. 74.
77. Isto, str. 75.
78. Isto, str. 75.
79. Isto, str. 77
80. Isto, str. 87.
81. Isto, str. 90.
82. Isto, str. 64.
83. O tome vidi u XIV poglavlju.
84. Glava XVI.
85. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, str. 91.
86. Isto, str. 87.
87. Isto, str. 88.
88. Isto, str. 88.
89. Isto, str. 92.
90. Izgradnja ovog manastira opisana je u poglavlju IV.
91. Izgradnja manastira Sv. Nikole opisana je u poglavlju IV.
92. Opis izgradnje manastira Sv. Bogorodice u Toplici dat je u III poglavlju.
93. O izgradnji Studenice govori se u VIII poglavlju.
94. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, str. 64.
95. Isto, str. 64.
96. Isto, str. 64. i 65.
97. Isto, str. 65, 66-70.
98. Isto, str. 65.
99. Isto, str. 77. Podvukla Lj. J.-G.
100. Isto, str. 78. Podvukla Lj. J.-G.
101. Isto, str. 70.
102. Isto, str. 72.
103. Isto, str. 67.
104. Isto, str. 65.
105. Dušan Sindik, Jedna ili dve žičke povelje? Istorijski časopis, XIV-XV, 1963-1965, str. 309-315.
106. Ovaj natpis je, prema istraživanjima D. Sindika, načinjen prema osnivačkoj povelji (iz 1219).
107. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, str. 109.
108. Isto, str. 109-110.
109. Isto, str. 110-111.
110. Milan Kašanin, Kralj Stefan Prvovenčani. U knjizi istog autora: Srpska književnost u srednjem veku, Prosveta, Beograd, 1975, str. 309-315.
111. Prema D. Sindiku ovaj natpis za osnovu je imao povelju izdatu između 1224. i 1227. Str. 111-114.
112. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, str. 112-113.
113. Isto, str. 113.
114. Isto, str. 112
115. Isto, str. 117.