Jovan Deretiæ: Kratka istorija srpske književnosti

VIII

Realizam

• Rani realizam
• Kritièki realizam
• Pesništvo u doba realizma
• Drama u doba realizma
• Sazrevanje kritike

Realizam u srpskoj književnosti obuhvata dosta široku, zanimljivu i raznovrsnu panoramu književnih pojava u velikom vremenskom rasponu. Prvi realistièki pisci javili su se 60-tih godina 19. stoleæa, u jeku romantizma. Od 70-tih godina do kraja veka realizam je vodeæi književni pravac. U vreme njegovog konstituisanja izvršene su znaèajne promene u nacionalnom životu. Srbija stièe punu politièku nezavisnost i zauzima vodeæe mesto u kulturnom i književnom životu, a njena prestonica Beograd postaje ono što je Novi Sad bio u 60-tim godinama: glavni kulturni centar. Najveæi broj realista potièe iz Srbije ili je u njoj živeo i stvarao.

Realizam je otkrio malog èoveka i njegov svet. Književnost zahvata maticu naroda, koja je umetnièki živela gotovo iskljuèivo u raznim formama usmerenog stvaralaštva. Pisci svu pažnju posveæuju razlièitim vidovima narodnog života, od onih prastarih folklornih, do onih koje je donosilo novo vreme. Oni teže da što vernije prenesu ne samo naèin života, obièaje, shvatanja nego i naèin govora ljudi u pojedinim krajevima. U književnost ulazi regionalna tematika, a u njen jezik prodiru provincijalizmi, dijalekatska obeležja, govorne odlike pojedinih profesija i staleža. Zagledani u stare, patrijarhalne odnose, koji su pod udarom novog vremena poèeli slabiti i nestajati, naši su realisti s poznavanjem i razumevanjem prikazivali seoski život i život malog grada, palanke, dok su zazirali od grada i od modernog, evropskog naèina života.

U doba realizma menja se i polje uticaja u kojem se razvija srpska književnost. Nemaèki uticaj, dotada dominantan, ustupa mesto ruskom. Prevode se i èitaju najviše ruski realisti: Gogolj, Turgenjev, Èerniševski, Gonèarov, Tolstoj, Dostojevski. Najveæi uticaj na srpske pripovedaèe izvršio je Gogolj. Gogoljev narodno-seljaèki "skaz" postao je osnovni oblik pripovedanja u književnosti našeg realizma. Uz Gogolja najviše je uticao Turgenjev, a nešto kasnije i Tolstoj i Dostojevski. Uticaj zapadnog realizma bio je znatno manji, i osetio se najviše kod pisaca iz naših zapadnih krajeva (Matavulj).

Rani realizam

Romantizam i realizam, dva najznaèajnija književna pravca 19. stoleæa, mada se svojim krajnostima oštro sukobljavaju, u stvari se u delima velikog broja svojih predstavnika meðusobno dodiruju i prelaze jedan u drugi. Kao i u nekim drugim evropskim književnostima, i u nas se prvi realistièki pisci javljaju pre realizma kao pravca. Jedan od prvih i najvažnijih ideologa romantizma u nas Jakov Ignjatoviæ (1822-1889) jeste ujedno i prvi realista u srpskoj književnosti. Po vremenu kada je književno bio najaktivniji, on je savremenik romantièara i pripadnik romantièarskog pokreta, a po svojim najboljim delima – izrazit realista. Njegov stil možemo nazvati romantiènim realizmom.

Roðen je u Sent-Andreji, poslednjoj srpskoj oazi na severu, u srcu Maðarske. Uèesnik u znaèajnim politièkim zbivanjima svog doba, 50-tih i 60-tih godina istaknuta liènost u politièkom i kulturnom životu ugarskih Srba, Ignjatoviæ je hteo da krajnji srpski nacionalizam spoji s maðarskim domoljubljem. U dva presudna trenutka prevagnulo je ovo drugo oseæanje: u revoluciji 1848, kada se, nasuprot veæini Srba, zalagao za saradnju s Maðarima, i posle austro-ugarske nagodbe, kada je, u vreme žestokih sukoba s Maðarima, njegov stav ostao dosledno promaðarski. Zbog toga se razišao s ranijim politièkim prijateljima i izišao na glas kao maðaron i klerikalac te je od nekada omiljena i veoma uticajna omladinskog prvaka postao jedna od najomraženijih liènosti meðu ugarskim Srbima. Kao pisac, Jakov Ignjatoviæ se prilièno sporo razvijao: istakao se najpre kao urednik "Letopisa" (1854-1856) i programskim èlancima o književnosti, da bi se tek kao zreo èovek, gotovo èetrdesetogodišnjak, posvetio romanu i pripoveci. Ogledao se u istorijskom i društvenom romanu. Istorijski romani su mu bez stvarne vrednosti (Ðurað Brankoviæ, Manzor i Ðemila, Krv za rod i dr.). Ignjatoviæev književni znaèaj temelji se na njegovim realistièkim romanima i u manjoj meri pripovetkama iz savremenog društvenog života ugarskih Srba. Njima se okrenuo tek pod kraj èetvrte decenije svog života. Ignjatoviæev roman ima najviše zajednièkog s avanturistièko-humoristièkim romanom 18. veka, romanom pikarske tradicije, kako se obièno naziva. Èuveni roman Žil Blas A. R. Lesaža, jedno od najsnažnijih ostvarenja u ovom žanru, bio je poznat kod nas još u 18. stoleæu, Dositej ga je popularisao u svojim spisima, a 30-tih godina 19. veka, u Beogradu, pojavio se i njegov srpski prevod. S pikarskom tradicijom Ignjatoviæa vezuje sirovi realizam njegovih romana, orijentacija na prikazivanje niskih, prizemnih vidova života, avanturistièki sižei, kao i likovi protuva, varalica, lovaca u mutnom, što vrve na stranicama njegovih knjiga. . Najbliži je ovom tipu prvi roman J. Ignjatoviæa, Milan Narandžiæ (1860), naroèito u svom prvom umetnièki uspelijem delu. Njegov istoimeni junak živi veselim, skitaèkim životom snalažljivog probisveta koji dobro poznaje ljude i njihove slabosti te ume iskoristiti svaku povoljnu priliku koja mu se pruža i vešto doskoèiti svim nevoljama što ga snalaze u životu. Drugi roman o probisvetu, Trpen spasen (1847), iako nezavršen, umetnièki dograðeniji i puniji od prethodnog, uneo je u osnovnu temu poeziju svakodnevnog života, živopisnost i zanimljivost detalja, humoristièki ton u slikanju karaktera i doèaravanju gradskog ambijenta i ðaèke boemije.

Pored avanturistièko-humoristièkog romana, na formiranje Ignjatoviæa kao romanopisca uticao je još jedan, ovom suprotan tip romana: sentimentalno-romantièarski roman kakav je u našu književnost uveo B. Atanackoviæ. Uz likove probisveta i varalica, kod Ignjatoviæa susreæemo gotovo isto tako èesto liènosti "pesnièke naravi", romantiène maštare i sanjalice. Skoro svaki njegov roman ima dva junaka èije istorije teku paralelno i meðusobno kontrastiraju. Jedan je obièan èovek praktièna duha a drugi fantasta i maštar, jedan se oseæa u stvarnosti kao riba u vodi, a drugi se u svoj sredini javlja kao tuðinac, neshvaæen èovek, koji živi više u svetu želja i snova nego u stvarnosti. U likove tih junaka Ignjatoviæ je unosio snove, ideale i raspoloženja svog romantièarskog pokolenja; u njima se mogu prepoznati obe osnovne komponente naše romantike, sentimentalnost i heroika. Njih Ignjatoviæ prikazuje u vezi s realnim, životnim prilikama u kojima žive njegovi junaci: otuda romantika u njegovim romanima, ako se izuzme prvi od njih, nikada ne deluje apstraktno i klišetirano kao kod pisaca romantièarskog pravca. Poput nekih velikih evropskih realista, Ignjatoviæ je prikazivao sudbinu romantiènog junaka u neromantiènoj stvarnosti. Susret izmeðu romantizma i realizma najsreænije je ostvaren u Vasi Rešpektu (1875), romanu u kojem je, kao i u Atanackoviæeva Dva idola, pre, i Šapèaninovom Sanjalu, posle njega, uhvaæen isti istorijski momenat èiji je znaèaj u formiranju nacionalne romantike bio presudan, revolucija 1848. i vreme neposredno pre i posle nje. U glavnom junaku, Vasi Rešpektu, data je romantièna pobuna protiv društva. Ignjatoviæ stalno istièe da je njegov junak èovek snažna duha, sposoban za velika dela, ali stvoren za neko dugo, lepše i bilje vreme nego što je njegovo ("Strašan položaj za èoveka koji ipak veæim duhom diše, a za njega nema radnje", kaže pisac o svom junaku). Otpadnik od društva, prestupnik i robijaš, Vasa Rešpekt je u biti pobunjenik protiv stvarnosti koja sputava njegove snage, ruši njegove ideale. On prezire savremeno društvo i traži uzore u velikim liènostima prošlosti; oduševljava se narodnom pesmom i srpskom istorijom, sanja o opštem srpskom ustanku i obnovi Dušanova carstva, a mora se boriti u tuðoj vojsci, za tuðe interese, i umreti u tamnici.

Ostali romani gravitiraju više tipu socijalnog problemskog romana za kojim je težio realizam 19. veka. Liènosti u njima nisu date nasuprot društvu, veæ su postavljene u glavne tokove društvenih kretanja, njima odreðene i za njih tipiène. Tu spadaju seoski roman Èudan svet (1869), u kome je data mraèna, pesimistièka slika društvenih gibanja u vojvoðanskom selu posle 1848, Veèiti mladoženja (1878), koji je, kao i Vasa Rešpekt, tematski vezan za Ignjatoviæev rodni grad, Sent-Andreju, te dva poslednja, umetnièki manje uspela romana, Stari i novi majstori (1883) i Patnica (1885). Najdublji zahvat u društvene procese ostvaren je u romanu Veèiti mladoženja, u kome je kroz istoriju raspada jedne bogate trgovaèke porodice prikazano propadanje srpskog graðanskog društva u Ugarskoj. Istaknuta je suprotnost izmeðu generacija: oèevi su snažni i robusni ljudi koji radom i samoodricanjem stièu imanje i porodièni ugled, a sinovi neradnici, slabiæi, pomodari, dekadenti, bez volje, životne energije i smisla za posao, ili fantaste i maštari bez èula za realno i moguæe, koji rasipaju snagu ni na šta. Dajuæi, doduše samo u najkrupnijim potezima, hroniku o ekonomskoj i moralnoj dekadenciji jedne porodice, Ignjatoviæ je u ovom romanu naèeo temu kojom æe se kasnije baviti mnogi naši pisci.

Ignjatoviæ je najznaèajnija pojava u srpskom romanu 19. veka, tvorac i najvažniji predstavnik našeg realistièkog romana. Od svih srpskih realista o je dao najširu, najšarolikiju i najbogatiju socijalnu panoramu, èitavu jednu "ljudsku komediju" u malom, i najveæu galeriju likova koja postoji u srpskoj književnosti. Ni po slici socijalne sredine ni po broju i realistièkoj punoæi i snazi likova s njim ne može se meriti nijedan naš prozaista ni pre ni posle njega. Meðutim, Ignjatoviæ kao romanopisac ima i velikih slabosti. One se ispoljavaju pre svega u umetnièkoj obradi romana, naroèito u kompoziciji, stilu i jeziku. Kao èovek bio je neuredan, aljkav i lenj, i više je voleo kafanu nego radnu sobu. Iako neiscrpne romansijerske invencije on se nije lako odluèivao na pisanje, a kad bi se odluèio, radio je na brzinu, bez istrajnosti i sistematiènosti. Otuda njegovi romani nose peèat aljkavosti, nemarnosti i brzog rada, njegov stil je sirov, neobraðen, jezik pun varvarizma, leksièkih i sintaktièkih, izlaganje isuviše sažeto, oskudno, ubrzano, i što više idemo napred, razvoj romana sve je oskudniji, tako da se na kraju svede na brzo telegramsko reðanje dogaðaja, kao da je pisac, umoran od rada, žurio da što pre završi roman. Pa ipak, na svakoj stranici koju napiše, u svakom potezu njegova pera, oseæa se snažan pisac, pronicljiv posmatraè života i vrstan poznavalac ljudi.

Ignjatoviæ je proizišao iz tradicije graðanske književnosti u Vojvodini 18. i prve polovine 19. veka. Njegovi su prethodnici Dositej, Vidakoviæ i, naroèito, Sterija u svojim komedijama. Uz ovu, postoji još jedna predrealistièka tradicija srpske proze, ona koja se nadovezuje neposredno na narodno usmeno pripovedanje, èiji su neposredni izdanak istorijsko-memoarska dela Vuka Karadžiæa i Prote Mateje Nenadoviæa. I neki dugi pisci iz južnih krajeva nastavili su u istom pravcu. Meðu njima, uz Stefana Mitrova Ljubišu, koji je jedini u ovom stilu ostvario znaèajno književno delo, pomenuæemo još dva imena. To su Bokelj Vuk Vrèeviæ (1811-1882) i Hercegovac Joanikije Pamuèina (1810-1870).

Stefan Mitrov Ljubiša (1824-1878), roðen u Budvi, po obrazovanju uglavnom samouk, sa 19 godina opštinski beležnik u Budvi, rano je ušao u politiku i poslednjih godina života bio jedan od najistaknutijih srpskih prvaka u Dalmaciji, poslanik u beèkom parlamentu i jedno vreme predsednik Dalmatinskog pokrajinskog sabora. Umro je u Beèu a sahranjen u Budvi. Ljubiša je rano poèeo pisati, ali se pripovedaèkim radom stao baviti tek u zrelim godinama, od 1868. kada mu je izišla prva pripovetka; otada pa do smrti bio je jedan od najistaknutijih i najcenjenijih naših pripovedaèa. Objavio je dve zbirke pripovedaka: Pripovijesti crnogorske i primorske (1875) i Prièanja Vuka Dojèeviæa (1877-79), od kojih je druga ostala nedovršena. Ljubiša je nazvan "Njegošem u prozi"; Njegoš je u poeziji prikazivao narodnu istoriju, narodni život i obièaje, a to je Ljubiša èinio u prozi. Kod njega se izdvajaju dva narativna tipa za koje je u naslovima svojih dveju zbirki upotrebio nazive "pripovijesti" i "prièanja". "Pripovijesti" su svojevrsna istorijska proza raðena ne na osnovu pisanih izvora, nego na osnovu usmenog predanja. U njima su prikazana dva perioda iz istorije Boke i Crne Gore: 15. vek, vreme poslednjih trzaja naših srednjovekovnih država u borbi za oèuvanje nezavisnosti i 18. stoleæe, vreme oživljavanja oslobodilaèke borbe. Samo jedna "pripovijest", Kraða i prekraða zvona, ima temu iz savremenog života. "Pripovijesti" su mahom duže pripovetke s razvijenom fabulom, s više individualnih sudbina koje se prate naporedo i s radnjom koja se odvija na geografski i nacionalno širokom prostoru, u koji se ukljuèuje i naš i okolni strani svet, pre svega Turci i Mleèani. U "prièanjima" je umetnièki stilizovao jednu osobenu vrstu narodne usmene proze: šaljivu prièu s dosetkom, anegdotu koja objašnjava nastanak pojedinih narodnih poslovica. Trideset tri kraæe prièe, od stotinu koliko je planirano, ciklizirane su oko lika narodnog šaljivca i pripovedaèa Vuka Dojèeviæa, koga je Ljubiša smestio u 15. vek na dvor crnogorskog kneza Ivana Crnojeviæa.

U Ljubišinom pripovedaèkom metodu stapaju se epske legende i realizam. U njegovoj najboljoj pripoveci Kanjoš Macedonoviæ obraðena je najtipiènija epska tema, junaèki megdan. Njen junak, slièno Marku Kraljeviæu, pobeðuje strašnog diva Furlana kao zatoènik mletaèkog dužda. Meðutim, sve je u tom epskom dekoru dato na realistièki naèin: i Kanjoš Macedonoviæ, koji nije ni vitez ni profesionalni megdandžija, nego obièan paštrovski trgovac, malena rasta i neugledna lika ali okretan i oštrouman, i nadmena, kukavièka i lažljiva mletaèka gospoda i prilike i naravi u Paštroviæima i Mlecima, èak je i div Furlan sveden na ljudske razmere. Posebnu odliku pripovetke, kao i celog Ljubišinog dela, èini humor. Humorom se održava ravnoteža izmeðu legende i stvarnosti, njime se legendarno spušta na nivo obiènog, svakodnevnog, a obièno se uzdiže do legende. Lepota pripovetke jeste u tom spoju legendarnog i svakodnevnog, epike i stvarnog života, nacionalne heroike i humora. To su ujedno odlike najboljih stranica Ljubišinog dela.

Ljubiša je prikazao život i obièaje u zatvorenim plemenskim zajednicama s prastarim društvenim oblicima, shvatanjima i moralom. Potekao iz kraja gde se oèuvao osoben narodni jezik s mnogim arhaiènim elementima u leksici i frazeologiji, on je nastojao da te osobine što vernije oèuva u stilu svoje proze. U njegovim pripovetkama nalazi se, kako je i sam primetio, "neiscrpno bogatstvo narodnih izražaja i puèkog krasnorjeèja". Formiran u eposi romantizma, Ljubiša je sve svoje pripovetke napisao u poslednjoj deceniji svog života, u razdoblju koje oznaèava prelaz od romantizma k realizmu. Njegov elementarni, narodski realizam razvio se nezavisno od realistièkog pokreta, na zavièajnom folklornom tlu.

Kritièki realizam

Realizam kao pravac u srpskoj književnosti povezan je s pojavom socijalistièkog porketa u Srbiji. Svetozar Markoviæ (1846-1875), školovan u Rusiji a zatim u Švajcarskoj, idejno formiran pod uticajem ruskih socijaldemokrata ali i zapadnog socijalizma i marksizma, bio je prvi ideolog i propagator realizma u srpskoj književnosti. Na književnost se neposredno odnose samo dva njegova èlanka: Pevanje i mišljenje (1868) i Realnost u poeziji (1870). Savremenoj književnosti on pristupa s pozicija "kritièara realiste", nastojeæi da oceni ne pojedinaène pojave u njoj, nego "njen opšti pravac". Njegova je kritika dvostruko usmerena: na "kritièare estetièare", s jedne, i na tadašnju našu romantièarsku poeziju i prozu, s druge strane. I u jednoj i u drugoj oblasti on dolazi do istih zakljuèaka: naša književnost udaljila se od stvarnosti i tu je glavni izvor svih slabosti od kojih pati. Estetièka kritika propoveda veène i nepromenjive zakone lepote kojima je okovala "lepu književnost" i zavela na stranputice i pisce i èitaoce, dok je sama književnost prepravljena sentimentalnošæu, fantastikom i praznoslovljem; ni jedna ni druga ne osvræu se "na život i potrebe èoveka i njegov savremeni razvitak". Jedini izlaz iz krize jeste vraæanje životu i stvarnosti. "Život narodni – to je sadržina, realnost poezije", kaže Markoviæ. Istinski pesnici jesu "probuðeni delovi naroda", "narodna svest o sebi samom i svojim patnjama". Književnost mora služiti društvo, ona mora "da pretresa i podiže savremena pitanja, da predstavlja istinski život narodni sa gledišta savremene nauke, jednom reèi da je po mislima i oseæanjima savremena". Te ideje, proizišle neposredno iz estetièkih shvatanja ruskih revolucionarnih demokrata, Èerniševskog, Dobroljubova i Pisareva, delovale su snažno i revolucionarno u srpskoj sredini. Na Markoviæeve ideje vraæali su se i vraæaju se svi pobornici društveno angažovane literature od njegovih neposrednih nastavljaèa koji su zahtevali "uništenje estetike" – èlanak pod tim naslovom napisao je Pera Todoroviæ (1852-1907), poznat naroèito po vrsnom delu Dnevnik jednog dobrovoljca, i objavio ga u socijalistièkom listu "Rad" 1875 – preko Skerliæa, koji je bio jedan od njegovih najautentiènijih tumaèa, do predstavnika socijalne literature izmeðu dva rata i posle drugog svetskog rata.

S literaturom realizma još su neposrednije povezane Markoviæeve sociološke i politièke rasprave, posebno njegova znamenita monografija Srbija na istoku (1872). U njoj su oštro suprotstavljene dve Srbije: nekadašnja seljaèkopatrijarhalna zemlja, s mnogoljudnim zadrugama u kojima i meðu kojima vladaju idilièni ljudski odnosi, i nova birokratsko-kapitalistièka država s modernim naèinom proizvodnje i novim ekonomskim i društvenim odnosima, kojima je u osnovi "novèano gazdinstvo i æiftinski moral". Upravo takvu, dvostruku sliku Srbije videli su i srpski realisti. Markoviæevska opozicija staro društvo – novo društvo u tematici, odnosno idealizacija – kritika u naèinu prikazivanja, nalazi se u osnovama celokupne proze srpskog realizma. Na tom dubljem, strukturnom planu svi naši realistièki pripovedaèi bili su markoviæevci, bez obzira na to što su neki od njih u svojim politièkim idejama njegove pristalice, a drugi ogorèeni protivnici.

Osnivaè realistièke pripovetke Milovan Glišiæ (1847-1908) proizišao je neposredno iz pokreta Svetozara Markoviæa. Roðen u selu Gradac kraj Valjeva, on u književni život ulazi još kao ðak gimnazije u Beogradu a zatim, kao student Velike škole, postaje saradnik prvih socijalistièkih listova u Srbiji. U jednom od njih "Preodnici", objavio je prvu svoju pripovetku Noæ na mostu (1874). Aktivan uèesnik u pokretu S. Markoviæa, on je nastupio u duhu njegovog revolucionarnog programa kao oštar kritièar tadašnjeg srpskog društva. Književni rad je zapoèeo satiriènim feljtonima i pripovetkama u kojima je izvrgnuo ruglu izopaèenosti u savremenom životu Srbije. Tada nastaju njegove najoštrije satiriène pripovetke: Glava šeæera, Roga i Zloslutni broj (sve tri su objavljene 1875. u "Otadžbini" Vladana Ðorðeviæa, najznaèajnijem èasopisu epohe realizma), u kojima su predmet kritike seoske gazde, zelenaši i èinovnici, odnosno nosioci vlasti i kapitala u tadašnjem srpskom selu. U kasnijem periodu ta kritièko-satirièna oštrica unekoliko slabi. Posle smrti S. Markoviæa dolazi do progona njegovih pristalica i jenjavanja njegova pokreta. Promene su nastale i u Glišiæevu privatnom životu. On izlazi iz škole i postaje državni èinovnik. Posle prelomne 1875. on piše uglavnom humoristièke pripovetke (Raspis, Šilo za ognjilo, Sviraè, Redak zver, Šetnja posle smrti, Vujina prosidba i dr.), u kojima se društvena kritika ublažuje. U njima su i dalje na udaru seoske gazde – varalice, ali se predstavnici vlasti najèešæe javljaju u ulozi branitelja slabih i nezaštiæenih. Koliko je u ovoj promeni imala udela spoljašnja prinuda govori sudbina komedije Podvala. Posle nekoliko prvih prikazivanja ona je zabranjena zato što je pisac u njoj "oporoèavao" predstavnike zvaniène vlasti. Glišiæ je bio prinuðen da popravi komediju. Uz humoreske i komedije, Glišiæ je u ovom periodu objavio i najveæi deo svojih folklorno-fantastiènih pripovedaka (Posle devedeset godina, Nagraisao, Zadušnice, Brata Mata), u kojima je pod Gogoljevim uticajem obradio narodna predanja o vampirima i neèistim silama, kao i nekoliko pripovedaka ozbiljne sadržine, meðu kojima je najlepša patrijarhalna idila Prva brazda, himna selu, seoskom èoveku i seljaèkom radu, puna vedrine i optimizma, prožeta najèistijim i najplemenitijih ljudskim oseæanjima. Posle 1885, kada je objavio Prvu brazdu i Podvalu, Glišiæ je gotovo prestao da se bavi originalnim stvaranjem, ali je nastavio plodan prevodilaèki rad s ruskog i francuskog jezika. Najznaèajniji su mu prevodi klasika ruskog realizma: Gogolja (Taras Buljba, Mrtve duše), Gonèarova (Oblomov) i Tolstoja Rat i mir).

Obimom neveliko, svega tridesetak pripovedaka i dve seoske komedije, optereæeno uz to umetnièkim nedostacima karakteristiènim za svaki poèetnièki period, Glišiæevo delo odiše elementarnom snagom i jednostavnošæu, što ga èine znaèajnim piscem. Kritièki odnos prema stvarnosti, savremenost tematike, prikazivanje tipova društvenog života (seoski zelenaš, korumpirani èinovnik, prostodušni seljak – to su njegovi najèešæi tipovi) èine ga izrazitim realistom. S druge strane, kod njega su uoèljive i neke nerealistièke crte karakteristiène za srpske realiste: idealizacija starog sela, folklorizam. Razvijajuæi se pod dvostrukim uticajem, politièkim S. Markoviæa i književnim N. V. Gogolja, Glišiæ je svoja dela gradio na narodnoj osnovi, bogateæi ih elementima prihvaæenim iz usmene proze. Njegove humoristièko-satiriène pripovetke, koje su najbrojnije i najznaèajnije, kao i obe komedije – izgraðene su po modelima šaljivih narodnih prièa i anegdota. U njima je došao do izražaja rustikalni, folklorni duh podsmevanja, ruganja, podvale, èije su žrtve uvek nepošteni ljudi, varalice, tlaèitelji naroda. Oni kojima je varanje zanat bivaju jednom prevareni i izigrani, vraæa im se milo za drago, "šilo za ognjilo"; oni postaju predmet javne poruge i stiže ih pravedna kazna za nedela koja su poèinili. O svemu tome Glišiæ pripoveda jednostavno i prirodno, služeæi se èesto postupcima usmenih pripovedaèa, jezikom u kome se oseæa živi govor njegovog kraja.

S Glišiæem poèinje ekspanzija seoske realistièke pripovetke: ona je zahvatila ne samo nove nego i neke od starijih pisaca, koji su svoj rad poèeli u znaku romantizma. Uz Šapèanina, o kome je veæ bilo reèi, meðu ove duge treba spomenuti Milana Miliæeviæa (1831-1908), zaslužnog pedagoga, folkloristu i istorièara (Život Srba seljaka, Kneževina Srbija, Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijeg doba i dr.). Krajem 70-tih godina on se okreæe pripoveci i daje više prièa iz seoskog života (zbirke Zimske veèeri, Letnje veèeri i dr.), koje su u svoje vreme bile mnogo hvaljene zbog èistote narodnog jezika i vernosti u prikazivanju narodnih obièaja, a kasnije su skoro sasvim zaboravljene.

Najveæi umetnik meðu realistièkim pripovedaèima jeste Laza Lazareviæ (1851-1891). S devet pripovedaka, koliko je uspeo da dovrši, on spada meðu najznaèajnije prozne stvaraoce u srpskoj književnosti. Roðen u trgovaèkoj porodici u Šapcu, on je posle èetiri razreda gimnazije nastavio školovanje u Beogradu, gde je, nakon dovršene gimnazije, studirao na pravnom fakultetu Velike škole, živeæi u kuæi svog zeta, književnika Milorada Šapèanina. Potom je, kao državni pitomac, studirao medicinu u Berlinu, gde je slušao najèuvenije prirodnjake tog doba (Virhova, Helmholca) i položio doktorat medicine (1879). Kao velikoškolac bio je pristalica S. Markoviæa, ali je prilikom rascepa unutar Ujedinjene omladine srpske na tradicionaliste liberale i markoviæevce stao na stranu prvih, što mu kasnija napredna kritika (Skerliæ, Ð. Jovanoviæ) nikada nije mogla oprostiti. Iste godine kad je doktorirao medicinu štampao je u beèkom èasopisu "Srpska zora" prvu svoju pripovetku pod naslovom Zvona s crkve u N. (kasnije Prvi put s ocem na jutrenje). U narednih nekoliko godina (do 1882) objavio je još pet pripovedaka: Školska ikona, U dobri èas hajduci, Na bunaru, Verter i Sve æe to narod pozlatiti. Tada nastaje duži prekid u njegovu pripovedaèkom radu, u kome se on više bavio medicinom nego literaturom. Bio je jedan od najistaknutijih lekara u Srbiji svog doba, autor veæeg broja nauènih priloga iz oblasti medicine. Pred kraj života izdao je još dve pripovetke: Vetar (1889) i On zna sve (1890), a u posthumnim hartijama naðena je jedna završena pripovetka, Švabica, i veliki broj nezavršenih, koje govore o moguænostima daljeg razvoja ovog rano umrlog pripovedaèa.

Lazareviæ je pripovedaè drukèijeg profila od Glišiæa. Njegovim pripovetkama nedostaje markoviæevska kritika birokratskog poretka i zelenaškog kapitala karakteristièna za tvoraca seoske pripovetke, ali je zato kod njega snažno izražena druga ne manje znaèajna strana Markoviæeve ideologije, idealizacija starog patrijarhalnog sveta i njegovih vrednosti. U staroj porodici i široj porodiènoj zadruzi on vidi idealnu, harmoniènu ljudsku zajednicu, u kojoj svaki pojedinac nalazi sigurnost i zaštitu. U njoj se s lakoæom rešavaju sve teškoæe koje proizilaze bilo iz grešnih sklonosti ljudske prirode bilo iz pojedinaènih shvatanja koja odudaraju od nepisanih norma kolektivnog morala. Svaka zabludela ovca ima svog pastira koji æe je pronaæi, kad se izgubi, i vratiti je u stado. Èovek koji se odao nekoj pogubnoj strasti, npr. kocki, razmažena, svojeglava žena koja ni za šta ne mari, neukrotiv deèak, odbaèen od društva i izbaèen iz škole, ne mogu i ne smeju propasti, jer èim se naðu na kraju svoje stranputice, na rubu provalije, uvek æe se naæi spasonosna ruka koja æe ih zadržati od pada i vratiti u krilo zajednice, gde ih èeka radost i sveopšte praštanje. Konzervativna, zatvorena u sebe, ta zajednica æe se otvoriti i pred tuðinom èim ovaj posvedoèi svoje nacionalne i ljudske vrednosti. Kolektivni moral i porodièno oseæanje bratstva i solidarnosti sa svima – to su vrednosti koje se nalaze u temeljima patrijarhalne zajednice. Lazareviæ je bio svestan da je novo doba uzdrmalo te temelje, ali on nije poput Glišiæa, prikazivao socijalne, nego moralne i individualne aspekte krize koja je nastupala. Nosilac novog nije kod njega zelenaš-krvopija niti potkupljivi èinovnik, nego intelektualac. Pripovetke o intelektualcima (Verter, Vetar i Švabica) nadovezuju se na patrijarhalne idile iz seljaèkog i palanaèkog života (Prvi put s ocem na jutrenje, Na bunaru, U dobri èas hajduci, On zna sve). Most izmeðu jedne i duge skupine èini pripovetka Školska ikona, prièa o idiliènoj tišini patrijarhalnog sela i istovremeno o duhovnim nemirima novog doba èiji su nosioci školovani ljudi. Lazareviæev intelektualac, obièno školovan u inostranstvu (poput samog pisca), sklon sentimentalnim sanjarenjima i zaljubljivanju na prvi pogled, razapet je izmeðu težnja za individualnom slobodom i strogih zahteva patrijarhalnog morala. Sukobi se tu rešavaju na isti naèin kao u idilama, vraæanjem "zabludelog" u krilo zajednice, ali najèešæe sa suprotnim posledicama na dalju sudbinu junaka: žrtvovanje liène slobode ne donosi spokojstvo i sreæu, nego pustoš i oèajanje. Glorifikacija starog morala prelazi u diskretnu pobunu protiv stega koje je on nametao pojedincu. Sasvim je osoben položaj pripovetke Sve æe to narod pozlatiti. Radnja je pomaknuta iz prošlosti u sadašnjost. Ljudi su, kao i uvek kod Lazareviæa, dobri i saoseæajni, a ipak je sve drukèije. Nestalo je starih zajednica koje su vodile brigu o svakom pojedincu. Èovek koji se unesreæio u ratu uzalud traži mesto u društvu i biva prepušten ulici i prolaznom milosrðu sveta.

Bez obzira na to da li govori o starim ili novim vremenima, o prostim ljudima ili intelektualcima, Lazareviæ je na prvom mestu moralista. Idealizacija starog društva i kritika novog date su kod njega iskljuèivo s etièkog stanovišta. Neretko moralnost u njegovim pripovetkama deluje neprikriveno, tendenciozno, naroèito u završecima, koji ponekad lièe na klasièna naravouèenija. Od plitka moralizatorstva, za koje su ga optuživali pojedini kritièari, spasava ga izvanredan smisao za otkrivanje unutarnjih, psihièkih stanja i preživljavanja svojih junaka, pesnièka snaga kojom doèarava slike ambijenta i atmosfere kao i velika brižljivost kojom je izgraðivao kompoziciju i izraz svojih pripovedaka. Lazareviæ je tvorac srpske psihološke pripovetke i jedan od najboljih stilista u istoriji naše proze.

Pod Lazareviæevim uticajem stoji pripovedaè Ilija Vukiæeviæ (1866-1899), koji prikazuje seoski i palanaèki život kao i zbivanja na granici, napisao je i nekoliko fantastiènih pripovedaka i bajki (Prièa o selu Vraèima i Simi Stupici i dr.), koje predstavljaju njegov najznaèajniji doprinos našoj realistièkoj prozi.

Treæi klasièni predstavnik seoske realistièke pripovetke Janko Veselinoviæ (1862-1905) po svojim književnim osobinama stoji izmeðu Glišiæa i Lazareviæa. Glišiæ mu je bio bliži kako u književnim tako i u politièkim shvatanjima: kao i on proizišao je iz narodnoga usmenog pripovedanja, ugledao se na ruske pisce i bio pristalica S. Markoviæa, ali njemu nedostaje ono što je najvažnija odlika Glišiæeve proze: društvena kritika, humor. Slièno Lazareviæu i još više od njega, Veselinoviæ je okrenut starom selu, kao i on idealizovao je porodiène zadruge i patrijarhalne odnose, ali bez onih dubokih moralnih potresa i psiholoških prodora karakteristiènih za Lazareviæa. Veselinoviæ je tipièan idilièni realista i ujedno jedan od najizrazitijih regionalista meðu našim pripovedaèima. U svom obimnom delu – objavio je oko trideset knjiga pripovedaka, reportaža, romana, drama i zapisa – on najviše prikazivao svoj rodni kraj, Maèvu. Roðen je u selu (u Crnobarskom Salašu), provevši velik deo života (sve do preseljenja u Beograd 1893) po selima Maève, najviše kao uèitelj, on se bio srodio sa selom i seljakom. Zato njegove seoske pripovetke, naroèito u prvoj fazi, dok nije napustio selo, deluju tako sveže i autentièno. U njima je davao iseèke iz stvarnosti, slike iz seoskog života (pod tim naslovom izišla je 1886. i 1889. prva i najznaèajnija zbirka njegovih pripovedaka), nastojeæi ne samo da bude što verniji zbilji nego i da u svoj postupak što taènije prenese ton i stil narodnog pripovedanja. Njegove pripovetke odišu lirskom toplinom i oseæajnošæu tako da ponekad više lièe na pesme u prozi nego na pripovetke, što je došlo do izražaja i u davanju poetskih naslova ojedinim zbirkama: Poljsko cveæe (1890), Od srca srcu (1893), Rajske duše (1893), Zeleni vajati (1895). Veselinoviæevi junaci od reda su rajske duše, bogati sirotani, ljudi, kako je on rekao u jednoj pripoveci, "koji imaju srca za ceo svet; oseæaju tuðe boli; plaèu za tuðinom; svaèija tuga u stanju je njima suze izmamiti; oni se ne razmišljaju kad treba kome pomoæi, oni daju i èine dok imaju i mogu". Sukobi u tom svetu najèešæe su sluèajni i privremeni. Oni neretko proizilaze iz nesporazuma i nesreænih sluèajeva. Najveæi potresi ne dolaze od društva nego od prirode. Veselinoviæ èesto govori o epidemijama kolere koja kosi narod i o borbi èoveka da osle epidemije obnovi život (u više pripovedaka i u romanu Seljanka). U jednoj od najboljih svojih kratkih pripovedaka, Grƒd, prikazao je kako je oluja opustošila jedno selo i kako seljaci bolno preživljavaju gubitak letine. Slabosti njegovih pripovedaka, nedostatak selekcije, sirovost obrade, naroèito rasplinutost naracije i rastegljivost dijaloga, najviše su došle do izraza u poznijoj fazi, kada se ispisao i stao se ponavljati.

Iako najizrazitiji i najplodniji seoski pripovedaè, Veselinoviæ je, za razliku od svojih prethodnika, pisao i romane. Pored Seljanke (1893), ostavio je još jedan završen roman, Hajduk Stanko (1896) i èetiri nedovršena: Borci, Junak naših dana, Seljak i Mašiæi. Hajduk Stanko je istorijski roman s temom iz prvog ustanka, ali ono što privlaèi u njemu nije toliko realistièko vaspostavljanje prošlosti koliko romantièna povest o nevino oklevetanom koji se pretvara u strašna osvetnika. Ta povest, razvijena kroz složene i izukrštane zaplete u napetu, dinamiènu fabulu, uèinila je najviše te je roman, uprkos nepovoljnom prijemu kritike, doživeo veliku popularnost kod èitalaca i sve do danas ostao jedna od najèitanijih naših knjiga. Nedovršena dela, naroèito politièki roman Borci i "društveni roman" Junak naših dana, nadilaze dotadašnje njegove tematske okvire i ulaze u probleme modernog života. U drugom romanu prikazao je životni put reakcionarnog politièara dr Vladana Ðorðeviæa, kome je suprotstavio idealni lik Svetozara Markoviæa (u romanu se prvi zove Sreten Sreækoviæ a drugi Ranko Dragiæeviæ). Roman je znaèajan i po panorami beogradskog života koja je data u njemu. To je bio jedan od prvih i najambicioznijih pokušaja beogradskog romana.

Kao jednog od zaèetnika beogradskog romana treba spomenuti i Dragutina Iliæa (1858-1926), Vojislavljeva brata, jednog od najplodnijih i najraznovrsnijih pisaca svog doba pisao je pesme, istorijske drame u stihu (Vukašin, Jakvinta, Saul i dr.), pripovetke, kritike, istorijsku i memoarsku prozu, ali su mu najznaèajniji romani: istorijski roman iz prvog ustanka Hadži-Ðera, u kojem se oseæa uticaj Hajduk-Stanka i, naroèito, roman iz život starog Beograda Hadži-Diša (1906), koji spada u znaèajna ostvarenja naše realistièke proze.

Naša klasièna realistièka pripovetka geografski je obuhvatila samo deo Srbije. Sva tri njena osnivaèa potièu iz Zapadne Srbije, koja je i do tada dala najveæi broj pisaca. Njihovi neposredni nastavljaèi, Svetolik Rankoviæ i Radoje Domanoviæ, oba rodom iz centralne oblasti, Šumadije, proširili su dotadašnje granice realizma, ne toliko geografski koliko naèinom viðenja i prikazivanja stvarnosti. I jedan i drugi pokušali su negovati seosku pripovetku, ali s mnogo manje uspeha od svojih prethodnika. Njihov pravi domen jest drugi: Rankoviæev u psihološkom romanu, Domanoviæev u satiriènoj pripoveci. Okrenuti više savremenosti nego prošlosti – onome što je nastajalo, a ne onom što je nestajalo – oni su pružili mraènu, pesimistièku viziju stvarnosti, koja stoji nasuprot vedrini i optimizmu prvih realista.

Svetolik Rankoviæ (1863-1899) pripada psihološkoj liniji srpskog realizma, èiji je zaèetnik L. Lazareviæ. Sin sveštenika, po obrazovanju bogoslov, proveo je èetiri godine u Kijevu, kao student Duhovne akademije. Književno se formirao pod uticajem ruske literature. Njegova književna karijera trajala je kratko, ni punu deceniju, jer ga je smrt ugrabila u jeku stvaralaèke snage. Tri romana koji èine najznaèajniji deo Rankoviæeva opusa nastali su u poslednjim godinama njegova života, u groznièavom otimanju od smrti, èime se mogu objasniti neke primetne slabosti u njihovoj izradi. Rankoviæ stvara roman liènosti. U središtu svakog od tri romana jeste životna sudbina, biografija glavnog junaka: u Gorskom caru (1897) data je istorija seoskog mladiæa Ðurice, koji od sitna lopova postaje hajduk i razbojnik, u Seoskoj uèiteljici (1899) prikazana je tragièna sudbina seoskih uèitelja Ljubice i Gojka, u Porušenim idealima (1900) – životni put kaluðera Leontija. Rankoviæev junak ima neèeg od romantiène otuðenosti od života. On se nalazi u neprestanom sukobu sa svetom koji ga okružuje. U život ulazi s velikim oèekivanjima i idealima, a završava razoèaran, bez nade, bez ideala i vere u život. Liènost se sudara sa stvarnošæu i u tom sudaru ruše se ideali, strada i propada èovek. Porušeni ideali – to je zajednièka sudbina svih njegovih junaka. Kod Rankoviæa nema više stare, patrijarhalne, idiliène Srbije. Jedino što je od nje ostalo jeste njena priroda, njene prekrasne planine, njeni zeleni, valoviti pejzaži koji zraèe svetlošæu i time još više, kontrastno, naglašavaju tragiku èovekova položaja. Rankoviæ je prvi srpski pisac koji prikazuje liènosti u razvoju. Nijedan njegov junak nije na kraju kakav je bio na poèetku, život ne samo što ruši njihove ideale nego takoðe menja njihov karakter, on ih èini drukèijim nego što su bili i, što je još važnije, drukèijim nego što su sami hteli i želeli. Te sukobe i lomove u èoveku Rankoviæ osvetljava iznutra, koristeæi neka sredstva modernog psihološkog romana (npr. unutarnji monolog). Najznaèajniji realistièki romanopisac posle Ignjatoviæa, Rankoviæ je tvorac srpskog psihološkog kao što je Ignjatoviæ tvorac našeg društvenog romana.

Uz Rankoviæa, kao romanopisca, treba spomenuti i Lazara Komarèiæa (1839-1909), rodom iz Sandžaka, koji je dao nekoliko romana popularnog, kriminalistièkog žanra (Dragocena ogrlica, Dva amaneta, Prosioci), jedan pokušaj društvenog romana (Bezdušnici) kao i moderno koncipiran psihološko-metafizièki roman Jedan razoren um (1893).

Drugi Šumadinac Radoje Domanoviæ (1873-1908) pripada suprotnoj, humoristièko-satiriènoj tradiciji srpskog realizma, èiji je zaèetnik Glišiæ. Književni rad zapoèeo je pripovetkama iz seoskog života u kojima se, kao i kod njegovih prethodnika, oseæa oštra polarizacija izmeðu idealizacije i kritièkog razoblièavanja, ali bez njihove snage i svežine. Najbolji deo njegova rada, satiriène pripovetke, nastale su u nekoliko poslednjih i najcrnjih godina obrenoviæevskog apsolutizma, izmeðu 1898. i 1903. Sin seoskog uèitelja opozicionara, odgojen u duhu narodne poezije i Gorskog vijenca, kasnije kao profesor gimnazije zbog politièkih uverenja proganjan, premeštan i otpuštan s posla, Domanoviæ je, uz vatreno slobodoljublje, nosio ogorèenu mržnju na sve vidove tiranije, koja je nadahnula njegove najbolje politièke satire. Posle pada apsolutizma (1903), nezadovoljan što se u zemlji tako malo izmenilo, razoèaran u vlastitu stranku, odajuæi se sve više neurednu boemskom životu, on je pokušao da i u novim prilikama nastavi rad na politièkoj satiri (izdavao je politièko-satirièni list "Stradija"), ali bez preðašnjeg uspeha. Umro je usamljen, ogorèen, siromašan, u 35. godini života.
Domanoviæ je pisao humoristièko-satiriène pripovetke, u kojima sve što se zbiva ostaje u granicama realno moguæeg (Pozorište u palanci, Glasam za slepca, Ne razumem i dr.), humoristièko-satiriène pripovetke s elementima groteskne fantastike (Marko Kraljeviæ po drugi put meðu Srbima, Razmišljanje jednog obiènog srpskog vola), ali je najveæi uspeh postigao u žanru alegorijsko-satiriène prièe, koju i uvodi u srpsku književnost (Ukidanje strasti, Danga, Voða, Mrtvo more, Stradija i dr.). Satirièna vizija stvarnosti obièno je uokvirena prièom o imaginarnom putovanju. Pisac, odnosno njegov zamenik u pripoveci, narator, putuje po svetu, na javi ili u snu, i stiže u nekakvu daleku, nepoznatu zemlju, koja se razlikuje od svega što je pre i posle toga video. Sve što se u njoj dogaða drukèije je od normalnog i prirodnog. Ljudi dobijaju ordene i priznanja za stvari zbog kojih se ide u zatvor, ministri se interesuju svaèim, samo ne onim zašto su zaduženi, poslanici, koje postavlja ministar policije, uèe ono što im je zadato da kažu u skupštini kao ðaci lekcije (Stradija). Najveæa graðanska vrlina jeste ropska poniznost pred predstavnicima vlasti. Graðani se ponose što ih jašu kmetovi i panduri, s radošæu prihvataju odredbu vlasti da se svakom udari žig na èelo kako bi se razlikovali od stranaca, èin žigosanja pretvara se u veliku sveèanost, manifestaciju nacionalnih oseæanja (Danga). Školskim vaspitanjem i posebnim merama vlasti graðani se odvraæaju od svake opasnosti, svakog rizika, svakog smelog poduhvata. Oni žive mirnim dremljivim životom, bez ambicija i strasti, bez vrlina i poroka, u kojem je aktivna jedino mržnja prema onom ko hoæe nešto više da postigne, da se uzdigne iznad proseka (Ukidanje strasti, Mrtvo more). U tim satirama Domanoviæ gotovo nikad ne prikriva svoje prave namere. Ironiènim primedbama o "miloj nam i napaæenoj majci Srbiji" i drugim aluzijama, naroèito u uvodnim delovima pripovetke, on nam jasno daje na znanje šta se krije iza èudnovate zemlje o kojoj govori, što doprinosi aktuelnosti i ubojitosti satiriène žaoke ali isto tako ponekad narušava alegoriènost prièe i smanjuje univerzalnost njenog znaèenja. Pun sklad izmeðu satire i alegorije te posebnog i opšteg znaèenja postignut je u Voði, najboljoj Domanoviæevoj satiri, uzbudljivoj prièi o kolektivnoj opsednutosti voðom. Èvrste unutarnje arhitektonike, ona se i formalno razlikuje od drugih njegovih satira, gde imamo mozaièku kompoziciju, reðanje više ili manje nezavisnih tematskih celina unutar okvirne prièe.

Od realista koji su došli u Srbiju iz drugih krajeva najvažniji su Simo Matavulj i Stevan Sremac. I jedan i drugi pokazali su više širine i raznovrsnosti od ostalih realista u prvom redu zbog toga što su više nego oni uspeli da prevladaju zavièajni regionalizam.

Simo Matavulj (1852-1908), Dalmatinac, rodom iz Šibenika, grada koji je, po njegovim reèima, imao "mnogo èega suvišnog, nesuvremenog", mnogo èega "što godi pjesnièkoj æudi", upoznao je, èesto se seleæi, razne krajeve: dalmatinsko primorje, rodni Šibenik, Zadar, gde je završio uèiteljsku školu, unutrašnjost Dalmacije, Zagoru, najpre u detinjstvu kao ðak u manastiru Krupi, a kasnije kao uèitelj, Boku Kotorsku, kao nastavnik italijanskog jezika u pomorskoj školi u Herceg Novom, Crnu Goru (od 1881), gde je obavljao razne dužnosti (profesor gimnazije, nadzornik škola, vaspitaè kneževe dece), i Srbiju (kraæe vreme 1887, a stalno od 1889), u kojoj je živeo najpre kao profesor gimnazije a zatim, pošto se oženio bogatom udovicom, kao slobodan pisac. Svi ti krajevi ušli su u njegovo književno delo. Iako je kao pripovedaè poèeo prilièno kasno, gotovo u 30. godini života, Matavulj je ostavio obimom nemalo delo: oko stotinu pripovedaka, dva romana, nekoliko spisa memoarskog i putopisnog karaktera, dve drame, izvestan broj književnih ogleda, više prevoda s francuskog i italijanskog. U poèetnoj fazi njegovo delo obeleženo je folklorom. Bio je izvanredan usmeni pripovedaè, koji je umeo zabavljati društvo smešnim, ponekad pikantnim i golicavim prièama. Živeæi dugo po krajevima u kojima se saèuvao izvorni narodni jezik, on je, kako sam kaže, "stekao neobièno poznavanje narodne frazeologije i obilje sinonima". Ovim osobinama, što ga približuju drugim našim realistima, pridružile su se druge, koje ga od njih odvajaju: kritiènost, samodisciplina. Kritièan prema sebi i svom radu, Matavulj se stalno kao pisac razvijao i samoizgraðivao. Nije završio velike škole, ali je samostalno èitanjem proširivao svoja znanja i bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca svoga doba. Na njegovo književno formiranje najveæi su uticaj imali italijanski i francuski prozaisti, posebno Mopasan. U njegovom radu stalno su se borile dve suprotne težnje njegova umetnièkog temperamenta: spontani i neobuzdani pripovedaèki duh i smisao za meru, sklad, ekonomiku kompozicije. Kako je sazrevao kao pisac, Matavulj je sve više nastojao da disciplinuje svoje primarne sklonosti, smisao za prièanje i humor, da ih obuzda i podredi odreðenim umetnièkim ciljevima. Vraæao se èesto veæ objavljenim radovima, popravljao ih i preraðivao. Prvi njegov roman, Uskok, postoji u tri verzije (1886, 1892, 1902), a drugi, Bakonja fra-Brne, u dve (188, 1892). Njegov umetnièki razvoj ide od spontanog, folklorno obojenog i umetnièki nedovoljno organizovanog pripovedanja k modernoj artistièkoj prozi, u kojoj ništa nije ostavljeno sluèaju i improvizaciji, nego je svaki detalj pažljivo probran, odmeren i skladno ugraðen u organsko jedinstvo pripovetke.

Kritika je prenaglasila razlike meðu regionalnim tematskim krugovima unutar Matavuljevog dela, primorskim, crnogorskim i beogradskim krugom, naroèito u vrednosnom pogledu. Zbog tih razlika, ma koliko da su one znaèajne, ne bi trebalo da zanemarimo druge koje nisu ništa manje važne: razlike izmeðu Matavuljevih radova iz raznih perioda njegova stvaralaštva. Crnogorske pripovetke, nastale na poèetku njegova rada, za vreme boravka na Cetinju, ponekad po narudžbi dvora, optereæene su romantikom, etnografizmom, tendencioznošæu i samo u reðim sluèajevima predstavljaju relativno uspela ostvarenja (Seobe, Zavoðanka, Novo oružje). Od istih mana pati i roman iz crnogorske istorije Uskok, romantièna povest o Èehu buntovniku, beguncu u Crnu Goru, i njegovoj tragiènoj ljubavi prema Crnogorki, prièa u koju je unesena obilna etnografska i istorijska graða. Najpuniju realistièku sliku Crne Gore dao je kasnije u nezavršenoj autobiografiji Bilješke jednog pisca, èiji je najveæi deo posveæen autorovu boravku na Cetinju. Pripovetke iz primorskog života nastale su najveæim delom posle pišèeva preseljenja u Beograd, uporedo s beogradskim prièama. Njima kao i romanu iz dalmatinskog života Bakonja fra-Brne Matavulj najviše duguje svoj glas velikog pisca i realiste. Život dalmatinskog èoveka, u Primorju i Zagorju u kojem se sukobljavaju vedra životna radost i duboka tuga, surovost i neka pitoma èoveènost, religija i sujeverje, humor i poezija, prikazao je ne samo s odliènim poznavanjem nego i s dubokim oseæanjem i simpatijom. Ni ovde se nije odmah oslobodio nekih svojih ranijih nedostataka, etnografizma, prenaglašene deskriptivnosti, neizgraðenosti kompozicije, ali u njima ima u izobilju onoga èega nema u crnogorskim pripovetkama: humora, atmosfere u slikanju sredine, snažnih, životnih likova. Nekoliko, mahom dužih pripovedaka iz Primorja (Pošljednji vitezovi, Novi svijet u starom Rozopeku, Svrzimantija i dr.), zajedno s romanom Bakonja fra-Brne, najznaèajnija su ostvarenja srednjeg perioda Matavuljeva rada (kraj 80-tih i 90-te godine). Zamišljen kao pripovetka, Bakonja fra-Brne u toku izrade prerastao je u humoristièki roman novelistièke kompozicije i širokog realistièkog plana, u kom je oko prièe o životnom putu jednog fratra, o njegovom "ðakovanju i postrigu", razvijena slika stvarnosti u katolièkom samostanu i seoskog života oko njega; on je obuhvatio, po reèima pišèevim, "cio život dalmatinski, sve staleže i narod obiju vjera". Realizam, snažno oseæanje životne radosti, Matavuljev mediteranski smeh, koji nije nigde tako spontan, razigran i glasan, èine ovaj roman jednim od najboljih dela naše realistièke proze. Najveæe majstorstvo u kompoziciji i izrazu Matavulj je postigao u kratkim prièama iz poslednjeg perioda svog rada. To su najpre èetiri dalmatinske pripovetke: Povareta, Pilipenda, Oškopac i Bila i Našljedstvo, klasiène po svojoj dubini, jednostavnosti i unutarnjem skladu, zajedno s Bakonjom njegova najznaèajnija ostvarenja. Njima se približuju ostale dalmatinske pripovetke iz tog perioda kao i najbolje meðu beogradskim prièama (Frontaš, Pop Agaton, Aranðelov udes, Naumova slutnja, Beogradska deca i dr.), kojima je kritika tek u poslednje vreme poklonila punu pažnju.

Matavulj je bio najmanje optereæen predrasudama drugih realista. Iako je najraðe i s najviše ljubavi pisao o malom èoveku, o ljudima iz naroda, on im je prilazio bez iluzija i sentimentalnosti. Nije patio ni od nostalgije za dobrim starim vremenima. U "starom Rozopeku" pobedu ne odnosi stari nego "novi svijet". Od svih svojih savremenika najbliži modernom evropskom realizmu, on je u najboljim trenucima davao dela slobodna od moralistièkih, pedagoških i kritièkih tendencija, èiji je jedini cilj bio istina o životu i umetnost. Matavulj je klasik naše realistièke proze, zajedno s Lazareviæem njen najveæi umetnik reèi, "majstor pripovedaè", kako ga je nazvao Ivo Andriæ.

Samo tri godine mlaði od Matavulja, Stevan Sremac (1855-1906) ulazi u književnost mnogo kasnije od njega. Prve književne pokušaje objavio je krajem 80-tih i poèetkom 90-tih godina, ali je punu afirmaciju doživeo tek s Ivkovom slavom, koja se pojavila 1895, u èetrdesetoj godini njegova života, i u narednih deset godina, sve do smrti, bio jedan od najaktivnijih i sigurno najpopularniji srpski pisac.

Po roðenju Vojvoðanin (iz Sente), Sremac je najveæi deo života proveo u Srbiji (od 12-te godine) i postao jedan od njenih najkarakteristiènijih pisaca. U poznavanju srbijanske stvarnosti on je pokazao veæu širinu od pripovedaèa koji su roðeni u Srbiji. Najduže je živeo u Beogradu, za školovanja u gimnaziji i Velikoj školi, gde je diplomirao iz istorije (1878), a zatim ponovo od 1892. do smrti kao profesor gimnazije; u meðuvremenu proveo je desetak godina u Nišu, koji se bio tek oslobodio od turskog ropstva. U svom delu prikazao je sve tri sredine u kojima je živeo: vojvoðansku, nišku i beogradsko-srbijansku; on je, posle Matavulja, tematski najraznovrsniji meðu srpskim realistima. Formiran pod uticajem svog ujaka Jovana Ðorðeviæa, književnika i znaèajnog kulturnog radnika, osnivaèa Narodnog pozorišta u Beogradu, i konzervativnog politièara, Sremac je bio izraziti tradicionalista, konzervativac i antidemokrata u politici, protivnik S. Markoviæa i radikala, vatreni pristalica monarhije i režima kralja Milana, te je time odudarao od veæine realista. Po svojim dubljim sklonostima, po socijalnim simpatijama i antipatijama, on se ipak malo razlikuje od njih. I on je više voleo staro nego novo, bliži mu je bio starovremenski, patrijarhalni nego moderni, graðanski svet. Taj momenat presudno je uticao ne samo na njegovu tematiku nego i na njegov književni postupak i stil. Sremac sa simpatijom slika sve one pojave, ljude i obièaje koji nose obeležje starinskog, patrijarhalnog. Takav život našao je u malom svetu vojvoðanskog sela, koji je s mnogo toplog humora i lirizma opisao u svom glavnom delu, romanu Pop Æira i pop Spira, našao ga je takoðe u starobalkansko-orijentalnom ambijentu Niša iz prve decenije posle osloboðenja, onog Niša koji je obasjao svojim vedrim, lirskim humorom u delima Ivkova slava, Zona Zamfirova, Ibið-aga. Nasuprot tome, moderna Srbija u koju sve više prodire evropski, zapadnjaèki naèin života bila mu je ne samo daleko nego i mrska; nju je prikazao oštrim satiriènim perom u delima Vukadin, "Limunacija" na selu, Èesna starina i dr. Kao pisac Beograda on sa simpatijom gleda samo na njegovu periferiju, u kojoj žive starovremenski ljudi, sitni trgovci i zanatlije, koji nisu podlegli novim evropskim navikama. O njima govori toplo, s blagim humorom, u nizu pripovedaka: Èièa Jordan, Buri i Englezi, Kir Geras i dr. Sremèev humor, koji je osnovno obeležje njegova dela diferencira se zavisno od toga da li je reè o starom ili novom svetu. U prvom sluèaju u njemu preovlaðuju blagi, lirski, poetski tonovi. To je dobrodušan smeh, pun simpatija i ljubavi prema èoveku i razumevanja za njegove slabosti, a u drugom sluèaju on je u znaku oštre, ljute satire.

Svoja književna dela Sremac je gradio na osoben naèin. Odlièan posmatraè, ali bez dara za izmišljanje, on je obièno polazio od pozajmljenih sižea, anegdota, koje je posle razvijao, proširivao, i u njih kao u kakav okvir unosio najraznovrsniju graðu koju je stalno sakupljao. Otuda u njegovu delu takvo obilje života i šarenilo pojava, povezanosti meðu delovima. Tim putem nastajale su ne samo njegove pripovetke nego i veæa dela, koja se po obimu mogu svrstati u romane, iako ih je on sam nazivao pripovetkama: Ivkova slava (1895), Pop Æira i pop Spira (1898) i Zona Zamfirova (1903). Sva tri ova dela imaju u osnovi šaljivu anegdotu stopljenu s ljubavnom fabulom, a svoj obim duguju najviše raznim sporednostima i digresijama, koje su obièno bez èvršæe povezanosti s glavnom radnjom. Znaèaj prva dva dela poèiva pre svega na onom što je u njima sporedno, na epizodama i digresijama. Ivkova slava, najlabavije komponovana, s beznaèajnom fabulom u osnovi, svoju vrednost duguje najviše trima momentima: liku Kalèe, orijentalnog boema koji u pesmi i veselju guši skrivenu tugu, samoæu i žudnju za lepotom, koloritnom niškom dijalektu, kojim govore junaci knjige, i humoru, koji je kao i drugde kod Sremca lirski intoniran, melanholièan, pun nostalgije za minulim vremenima. Pop Æira i pop Spira humoristièki je roman, koji kipti od šaljivih zgoda i smešnih likova. Oko efemerne prièe o svaði popadija i tuèi popova zbog zeta, kao okosnice, data je široka panorama vojvoðanskog sela. Roman je prepun digresija raznih vrsta, ima više poglavlja za koja pisac u šali preporuèuje èitaocu da ih preskoèi, jer nemaju nikakve veze s "glavnim dogaðajem". Nezavisne epizode sa sporenim likovima, od kojih su neki izrazitiji od glavnih, slike seoskog ambijenta i atmosfere, poetski opisi, u kojima mrtve stvari oživljavaju a životinje dobijaju individualnu boju, èine najveæu draž i vrednost ove knjige, dok osnovna fabula deluje pomalo shematski a likovi glavnih junaka ostaju bez jaèe individualne odreðenosti. Najbolji sklad izmeðu osnovne fabule i digresija ostvaren je u Zoni Zamfirovoj, u kojoj je s puno živopisnih detalja doèarana jedna ljubavna istorija iz starog Niša. Sremac je u ovu knjigu uneo toliko vedrine, mladosti i lepote da ona i do danas ostaje najbolji roman ljubavi u srpskoj književnosti.

Posebno mesto u Sremèevom opusu zauzimaju dva dela graðena na slièan naèin: roman Vukadin (1896) i oveæa pripovetka Kir Geras" (1907). U njima težište nije ni na fabuli ni na digresijama, nego na likovima glavnih junaka. Vukadin i kir Geras, zajedno s Kalèom, koji je kompozicijski sporedan lik, jesu najveæi dometi u Sremèevoj karakterologiji. U njima su data dva reprezentativna tipa ondašnje Srbije: patrijarhalni brðanin, koji se spustio iz sela u grad, i Grko-Cincarin, doseljenik iz Grèke i Makedonije. Sremac je pokazao mnogo više naklonosti prema drugom nego prema prvom tipu. Njegov Cincarin, iako nosi sve tradicionalne mane ovog tipa (tvrdièluk, sklonost ka prevarama u trgovini, nepoverljivost, konzervativnost), ima upravo one vrline koje nedostaju njegovom brðaninu: istrajnost, smisao za dugotrajan, mukotrpan rad, strpljivost. Kir Geras postepeno i uporno napreduje u poslu, dok Vukadin hoæe da postigne sve odjednom, na blef. Prvome se Sremac dobrodušno smeje, drugoga izoblièava, karikira.

Najizrazitiji predstavnik srpske humoristièke proze, zajedno s Nušiæem najveæi majstor smeha u srpskoj književnosti, Sremac je doživeo sudbinu koja je u mnogome karakteristièna za humoriste: stekao je veliku popularnost kod èitalaca i istovremeno reputaciju neozbiljna pisca, kome je samo do zabave i razbibrige, kod kritièara. U ovom tipiènom nesporazumu izmeðu kritike i pisca èitaoci su bolje osetili svog pisca od mnogih kritièara. Sremèevo delo ne nudi samo smeh nego i poeziju života ("Sremac je u duši bio lirik", kaže Barac) i pronicanje u ozbiljna pitanja svog vremena.

Sremèev vršnjak Pavle Markoviæ Adamov (1855-1907), pripovedaè iz Srema, pokretaè i dugogodišnji urednik èasopisa Brankovo kolo, prikazivao je seoski život u svom zavièaju naivno i idilièno zbirke Slike i prilike iz srpskog života, Na selu i prelu).

Pesništvo u doba realizma

Markoviæev realistièki program imao je mnogo manje odjeka u poeziji nego u prozi: nekoliko socijalnih pesama Ð. Jakšiæa, socijalistièke pesme Markoviæevog sledbenika, kasnije vojvoðanskog radikala i nacionaliste Jaše Tomiæa (1856-1922) i mnoštvo realistièkih pesama Vladimira M. Jovanoviæa (1859-1898), jednog od najplodnijih pesnika u 80-tim godinama, – a sve to, izuzev pomenutih Jakšiæevih pesama, bez stvarne književne vrednosti. Pa ipak, to je poèetak socijalne poezije u srpskoj književnosti.

Jedini pravi pesnik epohe realizma bi je Vojislav Iliæ (1862-1894). On je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar: odluèan raskid s epigonskim romantizmom. U nekim pesmama bi je glasnik naprednih težnji svog vremena, oštar kritièar politièkih i društvenih izopaèenosti. Pa ipak, njegova poezija, u celini gledana, suprotna je duhu tendenciozne, angažovane literature za kakvu se Markoviæ zalagao. Iako ga s realistima povezuju neka znaèajna zajednièka obeležja, kao što su sklonost ka deskripciji i objektivnosti, Iliæ je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put poeziji kojoj su suprotni kako briga realista za obiènu stvarnost tako i zahtevi ideologa za njeno ukljuèivanje u društvene i politièke borbe vremena, poeziji u kojoj je najvažnija briga za samu sebe, za svoje vlastito umetnièko biæe.

Po roðenju Beograðanin, sin pesnika Jovana Iliæa, èiji je dom bio stecište književnog Beograda, okružen braæom, koji su takoðe bili aktivni u literaturi (Milutin, Dragutin, Žarko), Vojislav je kao retko koji srpski književnik svog veka odrastao u atmosferi koja je bila izrazito književna. Ta okolnost imala je mnogo veæeg znaèaja za njegovo pesnièko formiranje od njegova školovanja, koje je, zbog bolešljivosti od koje je patio još od detinjstva, bilo neredovno i nepotpuno. Umnogome je delio sudbinu drugih savremenih pisaca: èesto je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo oskudno, zbog svojih uverenja bivao proganjan od vlasti i umro mlad. Uz oca pesnika bio je od rana upuæen na èitanje poezije. Na njega su najviše uticali ruski romantièari Žukovski, Puškin, Ljermontov, naroèito Puškin. Preko ruskih i srpskih prevoda upoznao se s pesništvom drugih naroda, posebno s antièkom poezijom i mitologijom, koja je imala velikog odjeka u njegovom delu. Obnovitelj pesnièkog interesovanja prema antici, Vojislav nije znao nijedan od dva klasièna jezika, niti bilo koji strani jezik, izuzev ruskog. Iako je pevao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojim treba dodati velik broj pesama rasutih po èasopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. U njegovu delu mogu se izdvojiti sledeæi tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pesme, pesme na motive prošlog i dalekog, elegiène i ispovedne pesme i pesme kolektivne inspiracije.

Deskriptivne pesme èine najpoznatiji i najpopularniji deo Iliæevog pesništva. Na njih se obièno misli kad se o Vojislavu govori kao o realistièkom pesniku. U nekoliko svojih pesama on je dao izvanredne slike seoskih pejzaža, života na selu, raznih godišnjih doba i delova dana (Zimsko jutro, Zimska idila, Veèe, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je najizrazitija ona crta koja ga najviše odvaja od romantièara i približava realistima: objektivnost. Pesnik kao da se povlaèi iz pesme, njegovo ja se gubi, pesnièki govor prelazi u treæe lice, u njemu se oseæa epska mirnoæa i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one zraèe iz slika ili, taènije, pejzaži su izgraðeni po modelu odreðenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristièni iliæevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mraèan i sl.

Nasuprot poeziji realistiènih pejzaža stoje one Iliæeve pesme u kojima su obraðene teme iz prošlosti raznih naroda. Više nego i jedan drugi naš pesnik imao je oseæanja za èari onog što je udaljeno u vremenu i prostoru, za razvaline koje govore o minulim vremenima, za drevne legende dalekih ili išèezlih naroda. "Sa starih ruina, kad ponoæ caruje svudi / diže se prošlosti duh", kaže on u pesmi Duh prošlosti, a u pesmi Himna vekova daje viziju prošlih vremena kao nekog tajanstvenog sprovoda koji se kreæe "u nemom sveèanom hodu" dok "beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu / himnu vekova tavnih". Kod njega nalazimo motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena: indijske, arapske, persijske, kavkaske, germanske, španske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske. Posebnu skupinu èine pesme s temama iz klasiène starine, iz grèke i rimske istorije i mitologije (Nioba, Katonova smrt, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera i dr.), pesme koje, uprkos mnoštvu materijalnih pogrešaka i nepreciznosti, pokazuju istinsko oseæanje za lepotu i velièinu antièkog sveta. One su donele èitavu malu obnovu klasicizma u srpskoj književnosti, s njima se u našoj poeziji ponovo odomaæuju klasièna imena, teme i simboli te klasicistièki estetski ideali.

Iliæevi pejzaži kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su prožete tihom setom, melanholijom. Po osnovnom oseæanju sveta Iliæ je prevashodno elegièar. To oseæanje, prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama (pet pesama nosi naslov Elegija uz njih je Elegija na razvalama kule Severove, najbolja njegova pesma tog žanra), u ispovednim pesmama i pesnièkim poslanicama (Ispovesti, Poslanica prijatelju, Gospoðici N i dr.). U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka iskustva, melanholièna raspoloženja, slutnje smrti. Pesnikovo ja ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac pesnièke poruke.

Pesnik fine sete, nostalgiènih raspoloženja, melanholiènih pejzaža i napuštenih drevnih razvalina, Iliæ nije bio neosetljiv za nevolje i težnje naroda niti zatvoren za ideale vremena u kojem je živeo. U nizu pesama on je nastavljaè borbene, slobodarske tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakšiæeve. Dok je u rodoljubivoj poeziji ostao uglavnom u tradicionalnim tematskim okvirima i zabludama (Na Vardaru, Rodoljubu, Kosovskim sokolovima, Muratovo tulbe i dr.), dotle je u najboljim satiriènim pesmama (Maskenbal na Rudniku, Rudnikova ispovest, U lov, Graðanska vrlina i dr.), nadahnut "mržnjom na tirane", dao snažan umetnièki izraz slobodoljubivim, demokratskim težnjama svoje generacije i njenom otporu obrenoviæevskom apsolutizmu i stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima epohe realizma.

Odluèno raskinuvši s romantièarskom poezijom, s njenim verbalizmom i retorikom, s njenom preteranom emocionalnošæu, s nebrigom koju su romantièari ispoljavali prema formi, Iliæ je više od svega radio na usavršavanju forme, na bogaæenju pesnièkog izraza, na obnovi srpskog stiha. On je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", kako ga je nazvao Lj. Nediæ. Najveæu pažnju poklanjao je graðenju stiha, nastojeæi da izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristiène za stih romantièara. Njegovi dugi šesnaesterci, najosobenija vrsta njegova stiha, teku mirno i sporo kao neka široka reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdržanim, objektivnim karakterom njegove poezije. Iako nije bio naroèito obrazovan pesnik, on je svojim pevanjem otvorio puteve srpskoj poeziji prema Evropi. Kad je mladi Duèiæ otišao u Ženevu i Pariz, došao je do otkriæa koje ga je iznenadilo – da Iliæeva poezija nije bila neki balkanski anahronizam, da je ona najbliža poeziji koja je donedavno bila moderna po svim znaèajnijim evropskim centrima, poeziji francuskih parnasovaca, "za koje možda nije nikad ni znao". Kao takva ona oznaèava poèetak nove epohe u istoriji srpskog pesništva. Slièno Mušickom u 20-tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim Vojislav je u 80-tim i 90-tim godinama bio glavni pesnièki uèitelj, tvorac nove pesnièke škole. Vojislavljev naèin pevanja, vojislavizam, kako se ponekad naziva, bio je pesnièki manir, škola, koja ne samo što je dala velik broj epigona veæ su kroz nju prošli najistaknutiji pesnici s kraja 19. i poèetka 20. veka: Milorad Mitroviæ, Mileta Jakšiæ, Aleksa Šantiæ, Jovan Duèiæ i dr.

Iliæevim uticajem naroèito su obeležena dva pesnika koji stoje na prelazu izmeðu Vojislava i pesništva srpske moderne, Milorad Mitroviæ (1867-1907) i Mileta Jakšiæ (1869-1935). Kod Mitroviæa imamo dvostrukost orijentacije karakteristiènu za njegovog uèitelja: on je, s jene strane, esteta koji uranja u nestvarni svet veène lepote i ljubavi, u egzotiène daleke predele i davna vremena (zbirka balada i romanski Knjiga ljubavi, 1899), a s druge politièki i satirièni pesnik, nastavljaè tradicije srpske slobodarske poezije (Prigodne pesme, 1903). Njegov stih, jednostavan, formalno doteran, melodièan i, otuda, u svoje vreme, vrlo popularan, ne uspeva skoro nikad da se otme banalnosti i jednolikosti. Mileta Jakšiæ je manje dopadljiv, ali dublji i, u najboljim trenucima samosvojniji pesnik od Mitroviæa (Pesme, 1899, 1922). Živeæi povuèeno u svom banatskom zavièaju, on je pevao o seoskom životu i seoskim pejzažima, unoseæi u svoje pesme istovremeno veristièki smisao za detalj i panteistièki doživljaj prirode. U nekim pesmama ispoljio je oseæanje za irealna stanja, za snove i slutnje, za metafiziku proticanja vremena, a time pošao putem zapoèetim veæ u izvesnim Zmajevim pesmama, koji æe dovesti do Disovog nirvanizma.

Drama u doba realizma

Iako zaostaje za pripovetkom (kao što je u romantizmu zaostajala za poezijom), drama u eposi realizma postiže ipak osetan napredak, što se ispoljilo u obilnoj produkciji scenskih tekstova i u pojavi velikog broja pozorišnih pisaca, meðu njima i jednog klasika naše literature. Na razvoj drame najveæi uticaj imalo je postojanje dva stalna pozorišta, novosadskog i beogradskog, prvo je osnovano 1862. a drugo 1868, kojima se kasnije pridružilo i gradsko pozorište u Nišu (kao stalni teatar od 1893). Na repertoarima stalnih pozorišta kao i putujuæih pozorišnih družina domaæa drama zauzimala je znaèajno mesto. Pored istorijske drame i komedije, koje su se kao osnovne vrste dramskog stvaranja utvrdile u prvoj polovini 19. veka, u drugoj polovini veka javio se još jedan dramski žanr karakteristièan za srpsku scenu, komad s pevanjem.

Istorijska drama s nacionalnom, pretežno srednjovekovnom tematikom, najomiljenija kod gledalaca, imala je najveæi broj predstavnika, ali malo stvarnih umetnièkih dostignuæa. Posle Sterijinih "žalosnih pozorja", ona dostiže vrhunac u romantiènoj poetskoj drami laze Kostiæa i Ðure Jakšiæa, koji kao dramski pisci stvaraju u senci nekih tada mnogo popularnijih a danas sasvim zaboravljenih dramatièara. Meðu ovima su najvažniji: Matija Ban (1818-1903), poreklom Dubrovèanin, najplodniji i najizvoðeniji domaæi pisac na našoj sceni, u svoje vreme nazivan "srpskim Šekspirom", i polihistor Jovan Subotiæ, koji se 60-tih godina okreæe drami, kao i Ban, stièe veliku popularnost kod rodoljubivih gledalaca, a zatim, iako u nekim svojim dramama (Bodin, Jakvinta) bolji pisac od njega, brzo pada u potpun zaborav. Istorijska drama u eposi realizma razvija se na istim nacionalnim i književnim pretpostavkama kao i ranije, ona je do kraja ostala romantièarski obojena s malo ili nimalo realistièkih elemenata, što pokazuju istorijske drame Dragutina Iliæa, najplodnijeg postromantièarskog predstavnika ovog žanra.

Komedija, manje popularna od istorijske drame, dala je više dobrih ostvarenja i potpunije izražava svoje doba od nje. U senci Nušiæeve slave ostali su Milovan Glišiæ, s dve seoske komedije, Podvala i Dva cvancika, i Milutin Iliæ (1856-1893), najstariji sin Jovana Iliæa, meðu èijim se malobrojnim radovima izdvaja komedija Naše doba, po temi srodna Nušiæevom Narodnom poslaniku.

Komad s pevanjem, prelazni oblik izmeðu drame i opere, vrsta srpskog zingšipla, ostao je jedan od osnovnih žanrova srpske scene sve do 20-tih godina ovog veka, a neka od najboljih ostvarenja te vrste nisu izgubila popularnost do danas. To je osobena folklorna drama puna narodnih pesama i igara s ljubavnom fabulom u osnovi i obaveznom svadbom na kraju. Pripovedaè Janko Veselinoviæ napisao je dva takva komada, Ðido (1892) i Potera (1895), prvi u saradnji s humoristom i pozorišnim piscem Dragomirom Brzakom a drugi s glumcem Ilijom Stanojeviæem, i postao jedan od glavnih predstavnika tog žanra, u koji spadaju takoðe: dramatizacija Ivkove slave, koju je Sremac uradio s Brzakom, Zulumæar Svetozara Æoroviæa, Doræolska posla Ilije Stanojeviæa, Koštana Bore Stankoviæa i mnoga duga dela s kraja prošlog i poèetka ovog veka.

Branislav Nušiæ (1864-1938), najveæi dramski pisac koga je dala epoha realizma, svojom dugogodišnjom književnom karijerom (on je jedini od istaknutih pisaca svog vremena koji je doèekao starost) zalazi i u nekoliko narednih razdoblja tako da ga je teško razvrstati. Po svojim najdubljim književnim sklonostima a naroèito po svom komediografskom radu, on je per svega pisac dve epohe realizma, klasiènog realizma iz 80-tih godina prošlog veka, kada je poèeo pisati, i novog, socijalno angažovanog realizma 30-tih godina ovog veka kada je napisao najveæi broj dela koja ga èine velikim piscem. Roðen u Beogradu u osiromašenoj trgovaèkoj porodici grèkog porekla, Nušiæ je detinjstvo proveo u Smederevu, tu je završio osnovnu školu, gimnaziju je uèio u Beogradu, a prava studirao u Gracu i Beogradu. Prilike u kojima je poèeo stvarati nisu išle na ruku njegovom radu. Pripadnik opozicione Radikalne stranke, on je vrlo rano osetio èvrstu ruku režima. Njegova prva komedija Narodni poslanik, koju je napisao u 19-toj godini, morala je èekati trinaest godina da bi bila iznesena na scenu, druga komedija, Sumnjivo lice, èekala je èitavih trideset pet godina, zbog jedne pesme u kojoj je uvredio kralja dospeo je u zatvor, a posle zavora upuæen je u konzularnu službu u krajeve pod turskom vlašæu (Bitolj, Serez, Solun, Skoplje, Priština), u kojima je proveo preko deset godina. Prilike su ga izmenile: od opozicionara postao je èovek režima, od društvenog kritièara zabavni pisac, što mu, ni jedno ni drugo, tadašnja napredna kritika nije mogla oprostiti. Po izlasku iz diplomatske službe obavljao je razne poslove, najviše u pozorištu: bio je dramaturg i zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, šef odseka za nacionalnu propagandu, vrlo aktivan za vreme aneksione krize, direktor Narodnog pozorišta u Novom Sadu, prvi sreski naèelnik u Bitolju, organizator pozorišta u Skoplju, posle prvog svetskog rata upravnik pozorišta u Sarajevu, bibliotekar Narodne skupštine itd. Proživeo je strahote srpskog povlaèenja preko Albanije, u ratu je izgubio sina jedinca. Vratio se u zemlju skrhan i ostareo, izgledao je kao bivši èovek, gotovo dve decenije, od 1911. do 1929. nije dao ništa novo u svom omiljenom žanru, komediji. Pobedio je ipak njegov vitalizam, vedrina njegova duha. U poslednjoj deceniji života vratio se književnim težnjama i idealima svoje mladosti: kao pisac sav se posvetio komediji a kao èovek približio se naprednom pokretu, ušao u Narodni front, javno istupao protiv fašizma.

U svom radu na komediji Nušiæ se nadovezuje na ranije srpske komediografe, Steriju i Trifkoviæa. Veze s njima su mnogostrane i ogledaju se ne samo u tome što je on èesto govorio o njima, odavao im priznanje (njegova pristupna akademska beseda 1933. bila je posveæena Sterijinom radu) ili u preuzimanju komediografskih tema od njih (u komediji Beograd nekad i sad iz istoimene Sterijine komedije, u jednoèinki Svetski rat iz Trifkoviæevog Francusko-pruskog rata i dr.) nego i na dubljem planu, koji otkriva kontinuitet razvoja srpske komediografije. U svojim najboljim komedijama Nušiæ je sjedinio znaèajnost Sterijine komediografske tematike s virtuoznošæu Trifkoviæeve scenske tehnike te je, premda nije dosegao dubinu najboljih Sterijinih komedija, stvorio najprostraniji, najraznovrsniji i najživopisniji komièni svet u našoj književnosti.

Nušiæ je za sebe rekao da je humorista a ne satirièar, dodavši tome kao opravdanje: "Samo ne priznajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaæeg i javnog života". Naša tradicionalna kritika bivala je èesto tesnogruda prema njemu. Zamerala mu je da je padao u nisku, vulgarnu, laku komiku, a nije pokazivala razumevanje za njene dublje moralne i društvene težnje, za realizam s kojim je njegova komika u svojim najboljim trenucima neraskidivo združena. U svom delu, u mnoštvu prizora i likova, Nušiæ je dao društvenu komediju Srbije svog vremena. Njegova slika je analogna i istovremeno suprotna onoj koju nalazimo kod realistièkih pripovedaèa. Srbija koju on otkriva nije seljaèka nego graðanska i birokratska Srbija od koje su seoski realisti zazirali. Porodica koja je i kod njega u središtu svih zbivanja, iako zatvorena i odbojna prema svemu što dolazi spolja, okrenuta je ipak mnogo više sadašnjosti nego prošlosti, osetljivija za izazove praktiènog života nego za moralne zahteve tradicije. "Debeli zidovi" koji je odvajaju od društva nisu neodoljivi, svaki èas oni popuste naletima spolja, koji privremeno poremete prividni mir i ravnotežu što vlada unutra. Poremeæaji koji tada nastaju èine osnovu komiène radnje, oni kao kovitlac zahvataju sve liènosti, dovode ih u stanje opšte zaluðenosti, kad poènu govoriti i raditi same gluposti. Relativno je bezazlen sluèaj kada u tišinu porodiènog gnezda prodru malograðanska ogovaranja i intrige, kada prisni odnosi meðu ljudima postanu predmet zlobne igre svetine (Svet, drama s komiènim akcentima Puèina). Velika komièna uzvitlanost Nušiæevog sveta nastaje tek onda kad se on naðe pod udarom dveju opsesivnih sila savremenog društva, vlasti i novca. U skuèenom prostoru u kome se kreæe taj svet nema mesta za razlièite vidove života, planovi se neprestano mešaju. Najveæe mešanje i s najkomiènijim posledicama jeste izmeðu porodiène i politièke sfere. U Narodnom poslaniku (1883) kandidat vlade i kandidat opozicije nalaze se pod istim krovom, soba do sobe, oni treba èak da uðu u porodiène odnose, kao tast i zet. Izborna kampanja i ženidbena kampanja teku uporedo i stalno se prepliæu: elementi jedne uskaèu u drugu i obrnuto, politièki žargon prodire u porodiènu sferu, a porodièni u politièku. U Sumnjivom licu (1888) je slièno. Sreski kapetan Jerotije dadne se u potrebu za sumnjivim licem, o kome se u raspisu iz ministarstva kaže da je opasno za poredak i dinastiju, i hapsi apotekarskog pomoænika Ðoku, za koga se ispostavi da jest sumnjivo lice ali ne zbog politike nego zbog ljubavi i da spisi koji su naðeni kod njega nisu antidinastièki nego ljubavna pisma kapetanove kæerke. U Gospoði ministarki (1929) politika se umešala u veènu porodiènu dramu, èiji su glavni protagonisti tašta i zet, a njen rasplet dovodi do pada vlade. Tema novca koja se u prethodnim komedijama javlja kao jedan od motiva žudnje za vlašæu, u dve poslednje postaje glavni predmet: u Ožalošæenoj porodici, (1934), gde je u vrtoglavom grabežu oko imovine pokojnika dato mnoštvo živopisnih likova iz malograðanske sredine, i u Pokojniku (1937), komediji koja napušta mali svet u kome se Nušiæ do tada skoro iskljuèivo kretao i uvodi nas u visoko društvo prestonice. U ovoj komediji Nušiæ je najdalje otišao u kritici društva i najviše se približio satiri, pri èemu nije izgubio èarobno sredstvo svog stila, humor.

Nušiæ je mnogo radio i na ozbiljnoj drami. Nastavljajuæi tradiciju naše romantièarske drame, on je pisao tragedije s temama iz srednjeg veka (Nahod, Kneginja od Tribala, Tomaida). Zbog svoje patriotske sadržine u svoje vreme imale su uspeha njegove jednoèinke: Danak u krvi, Hadži-Loja, Knez Ivo od Semberije, od kojih se poslednja održala i do danas. Nušiæ je napisao i niz drama iz savremenog graðanskog društva o problemima krivice i kazne, ljubavi i mržnje (Tako je moralo biti, Greh za greh, Puèina, Jesenja kiša i dr.), kao i nekoliko drama s fantastiènom sadržinom (Žena bez srca, Veènost, Knjiga druga). Sav taj rad, obilan i raznovrstan, pokazuje uporno nastojanje ovog pisca, koji je bio roðeni komediograf, da napiše dramu s ozbiljnom ili èak tragiènom sadržinom, upornost koja nije urodila umetnièki znaèajnim rezultatima.

Ne treba zapostaviti ni Nušiæevo prozno stvaranje. Zbirka Pripovetke jednog kaplara (1886), prva knjiga koju je Nušiæ objavio, inspirisana srpsko-bugarskim ratom, i danas deluje sveže i, zbog svog antiratnog stava, moderno. Druga zbirka Ramazanske veèeri (1898), nastala za vreme Nušiæevog boravka u Turskoj, ipak je više plod lektire nego neposrednog iskustva. Mnogo su mu bolje humoristièke pripovetke, kojih je napisao veliki broj, tako da uz Sremca i Domanoviæa spada u najznaèajnije predstavnike ovog žanra (Ministarsko prase, Dobrotvor, Posmrtno slovo, Kikandonska posla i dr.). U humoristièku prozu spadaju i njegovi mnogobrojni feljtoni (Listiæi, Ben Akiba), šaljivi roman Opštinsko dete (1902), kao i njegova èuvena Autobiografija (1924), jedinstven primer životopisa koji je od poèetka do kraja pisan u humoristièkom kljuèu.

Sazrevanje kritike

Iako nastala vrlo rano, s poèecima nove srpske književnosti, kritika još zadugo neæe dati imena koja bi mogla stati ravnopravno uz pesnike i prozaiste. Posle Vukovih kritika, u prvoj polovini 19. veka, dominira kritika klasicistièke orijentacije, koja sudi o delima na osnovu veènih zakona lepog (Konstantin Bogdanoviæ, Pavle Ars, Popoviæ, Ðorðe Maletiæ). Njeni dometi su više u teoriji i metodologiji nego u oceni pojedinaènih dela. Zvanièni, školski oblik kritike u drugoj polovini veka je filološka kritika. Ta se kritika razvila iz Vukove jezièke reforme, u analizi i oceni dela polazila je iskljuèivo od jezika, a njen je najveæi doprinos u prouèavanju starije, naroèito srednjovekovne književnosti (Ðura Danièiæ, Stojan Novakoviæ i dr.). Romantièarska kritika, koja se razvija uporedo s njom, pokazivala je više oseæanja za savremenu književnost, za pojedinaèno delo, za liènost pisca (Jovan Subotiæ, Jakov Ignjatoviæ, Ðorðe Andrejeviæ Joles, Laza Kostiæ, Kosta Ruvarac).

Prvi kritièar od formata bio je Svetislav Vuloviæ (1847-1898), profesor književnosti u beogradskoj gimnaziji a od 1881. u Velikoj školi. Pisao je pozorišne prikaze (Iz pozorišta, 1879), književne kritike, studije o istaknutim pesnicima romantièarima (Njegošu, Simi Milutinoviæu, Branku Radièeviæu i Ðuri Jakšiæu), o znaèajnim književnim pojavama (Umetnièka pripovetka u najnovijoj srpskoj književnosti, 1880) i studije o starim srpskim biografima. Vukoviæ se zalaže za "prirodnu kritiku", za koju mu je bio uzor nemaèki kritièar Ludvig Berne. O delima on ne sudi po pravilima nego po utisku, u kritiku unosi svoju liènost i oseæanja. Književni rad pisaca prouèavao je u vezi s njihovom biografijom.

Dalji korak u razvoju srpske kritike èini Ljubomir Nediæ (1858-1902), profesor filosofije, logike i psihologije na Velikoj školi. U svojim kritièkim ogledima (Iz novije srpske lirike, 1893; Noviji srpski pisci, 1901), u kojima je obuhvatio više istaknutih predstavnika druge polovine 19. veka (Ð. Jakšiæ, J. J. Zmaj, L. Kostiæ, V. Iliæ, Lj. Nenadoviæ, L. Lazareviæ, S. Vuloviæ i dr.), on se oslobodio Vuloviæeva biografizma i impresionizma i stvorio modernu analitièku, estetièko-psihološku kritiku. Njegov glavni doprinos nije toliko u oceni pisaca o kojima je pisao koliko u razradi kritièke metodologije. Odbacujuæi podjednako estetski relativizam i pozitivistièki istorizam, dogmatsku i impresionistièku kritiku, Nediæ se zalaže za strogo unutarnji pristup, slobodan od svih spoljašnjih, izvanestetskih primesa. On pravi razliku izmeðu estetske i istorijske istine, razdvaja liènost pisca od njegovog estetskog lika u delu. Kritika treba da se bavi "ne èovekom nego piscem, ne onim koji je iza knjige, nego onim koji je u knjizi". Iako se u svojim kritièkim ogledima formalno strogo držao tih principa, on je u svojim ocenama bivao èesto krajnje subjektivna, rukovodio se motivima izvanestetske prirode. U èuvenoj negativnoj oceni Zmajeve poezije prisutan je ne samo estetski formalizam nego i zagrižljivi politièki konzervativizam ovog kritièara. Uz sve to, Nediæ zauzima mesto zaèetnika moderne srpske kritike. On je poèeo posao estetskog procenjivanja srpskog književnog nasleða. Umetnost pisanja kritike podigao je na veæi literarni i intelektualni nivo. Njegovi najbolji ogledi mala su remek-dela intelektualne lucidnosti i logiène jasnosti, èija je vrednost nezavisna od taènosti i pravilnosti sudova koji su u njima izreèeni.