Biblioteka srpske fantastike

Zoran Stefanović

Pacov-ptica
ili
Knjiga koja prodaje svetove

Recenzija: "Monolit 9", almanah prozne fantastike, Znak Sagite, Beograd 1995, priredio Oto Oltvanji

U vremenima divljačkih previranja kada nove vrednosti/sile pokušavaju da demontiraju i dezinfikuju trulež starih vrednosti i njihovih nosilaca, sve češće čoveka opsedaju asocijacije na metaforu Momčila Selića kako se Daba sa Dedinja otimao od dostojanstva smrti na parče - da poput svinje na klanju nije mogao ni umreti kao čovek.

Patološki sledeći instinkt grčevitog pridržavanja za čaršijske pozicije kojima su u mladosti privučeni, mnogi naši lumeni ne dozvoljavaju smrt svoje socijalne ljušture, čak i onda kada bi osnovni obraz ukazivao na potrebu da uklone telesinu svojih opusa i društvene resurse puste tamo gde bi bilo poštenije. U svetlu toga bi se verovatno i moj omiljeni meč "tradicija-protiv-postmoderne" ukazao kao gola čaršijska bitka za nekoliko profesorskih i uredničkih mesta u napaćenom devetom "krugu Dvojke".

Drugačiji pristup je moguć, ali ga retko ima pod svetlima serbske književne pozornice, i to po pravilu isključivo tamo gde nema sprege književnosti sa političkom mijazmom ovog naroda. Shodno tome, u krugovima stručnim za domaću fantastiku nije bilo malo iznenađenje najava da Boban Knežević, u naponu uredničke snage, pribrano i galantno prepušta Otu Oltvanjiju uređivanje najbitnije antologije fantastike u Jugoistočnoj Evropi - almanaha Monolit .

Monolit je po svim svojim aspektima, od svoje pojave 1984, predstavljao očigledan izdavački i urednički fenomen u izdavaštvu pokojne Jugoslavije. Svaki od do sada izašlih devet tomova sadržavao je više od 1000 autorskih šlajfni (!), odnosno jednog romana i dvadesetak priča, pretežno britanskog i američkog porekla. Svaki tom je za sebe predstavljao više od izbora, te su jugoslovenski i srpski čitaoci imali posebno iskustvo čitanja antologijske kvintensencije, dijagnoze svih previranja zapadne fantastike od sedamdesetih do danas, na način koji nije ni u jednom svom segmentu podilazio čistunskim kriterijumima fanovskog geta. Drugi tom Monolita se posle ove burne decenije može prepoznati kao jedan od najbitnijih i suštinskih izbora fantastičke proze ovih prostora, uz napomenu da su se tada njegovi tiraži ponavljali u hiljadama primeraka (deveti tom je 1995. izdat u 222 primerka, ako nekoga interesuje razlika).

Izdavački i urednički trud Bobana Kneževića udarnički je iskovao i tradicionalni konkurs domaće fantastike, dva časopisa (Alef i Znak Sagite) trinaest domaćih i stranih antologija, četrdesetak objavljenih romana, 500 pripovedaka... Sve nabrojano je, kroz mnogo napora, greški i mučnih preispitivanja dovelo do toga da je nova srpska fantastika verovatno najjači punkt tog poetičkog/žanrovskog opredeljenja u ovom delu Evrope. Sve nabrojano je, neka se ne zaboravi, bio projekat malog privatnog izdavača.

Već pomenuto prepuštanje jednog od najzanimljivijih uredničkih tronova u zemlji, Boban Knežević (rođen 1959) izveo je hladnokrvno i dobrovoljno u korist Ota Oltvanjija (r. 1971), jednog od najizrazitijih predstavnika obnovljene krvi domaće fantastike. Oltvanji (inače student anglistike) prepoznat je u devedesetim kao očigledan stručnjak za savremenu angloameričku žanrovsku književnost (sa izrazitom sklonošću ka fantastici strave), prevodilac i obećavajući pisac poznat iz izdanja satelitski bliskih beogradskom klubu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić".

Deveti tom Monolita je pod Oltvanjijevom palicom doneo pokušaj opsežne dijagnoze najnovijih žanrovskih trendova na engleskom govornom području. Ovaj potez je neminovno izazvao i dilemu (koju je i najdirektnije izneo Radmilo Anđelković, jedan od bardova domaćeg žanrovskog pristupa) da li je Oltvanjijev izbor stav (poetički apsolutizam u favorizovanju horora) ili konstatovanje situacije "na terenu".

Naime, Oltvanjijev izbor pokazuje veliki procenat fantastike strave, eliminisanje nekad omiljenih pozitivističkih aspekata (ono "naučna"), neuobičajeno veliki procenat "ženskog pisma", žanrovsku nedefinisanost i liberalizam; dakle - sve ono što je smrtni neprijatelj tzv. tvrdoj naučnoj fantastici.

Rezultat ovakvog izbora je zbunjujući, ali čini se da je bio neophodan. Drastična planetarna promena u devedesetim morala je da izazove i širenje "sivih zona" u žanrovskim medijumima: izdavaštvu, stripu, kinematografiji, te je time hrabar Kneževićev postupak prepuštanja dobro utemeljenog zabrana ipak doneo ishod poštenog suočavanja, koji nekim segmentima publike ne mora biti ni mio ni prirođen.

Sa aspekta neopterećenog čitaoca deveti Monolit se može činiti kao zdrava trampa: kao što je i uobičajeno za angloameričku književnost postoji dobra ravnoteža (često zahvaljujući zanatskom aspektu) između prohodnosti teksta i pokušaja da se definiše individualni poetički glas, kao i jasna raznovrsnost autorskih polazišta, miljea, problema... Neke od očiglednih dragulja (povremeno i remek-dela) devetog Monolita skloni smo da prepoznamo u sledećim pričama: "Alisa u Pragu, ili čudesna gozba" Anđele Karter, "Čovek koji je izveslao Kristofora Kolumba na obalu" Harlana Elisona, "Vladavina krvi" Kima Njumena, "Retbird" Brajena Oldisa, "Petar" Pet Marfi, "Čovek za rezove" Normana Partridža i "Mala noćna muzika" Lušusa Šeparda .

Roman Džonatana Kerola Zemlja smeha (jedino delo u ovom izboru koje je iz prethodne decenije) uvršten je da po nameri priređivača pokaže zametke današnje situacije po kojima se fantastika danas preliva izvan geta u obličja koja su prirođena samoj književnosti, a ne getovskom i žanrovskom čistunstvu.

Prijatno iznenađenje je pojava Nila Gajmena, Srbima poznatijem kao strip-scenariste kultnog serijala Sendmen. Njegova priča "Kriminalističke zagonetke" nastavlja da istražuje milje i probleme koji su nam poznati iz raznih strip-projekata, uz blagu naznaku da su tamo bili utemeljeniji i bolje iskorišteni u medijumu.

Žensko pismo i žensko pitanje, u skladu sa trendom političke korektnosti, iskrslo je u svoj svojoj snazi u ovom tomu Monolita, što znači da bi publika i saradnici Pro femine mogli da nađu svoj par rukava ovde. I pored volje da se ne naruše prava žena, etničkih i seksualnih manjina, kao i svih ugroženih ornitologa, moralo bi se primetiti da je pitanje "ženskog pisma" više socijalni fenomen nego estetski. Priče Pet Kadigan , Lize Tatl , Elizabete Keli , Nensi Kres i drugih nisu pokazale veliki beg od mediokritetstva i često daju niže standarde nego što smo navikli čak i od ovih spisateljica. Priča Marfijeve "Jedno američko detinjstvo" se pokazuje i kao daleko najslabiji deo inače dosta uravnoteženog Monolita .

Takođe, nužno je primetiti da mlade zvezde (oba pola) jesu poetički, zanatski i problemski mnogo bleđe i manje radikalne nego jedan Oldis (1925) ili Elison (1934).

Za vašeg prikazivača osamdesete su u američkoj fantastici bile daleko dinamičnije i zahvalnije za praćenje, ali je činjenica da su devedesete svojim "sivim zonama" uvukle u igru i sve druge segmente publike i autorskih pristupa, tako da Oltvanjijev izbor moramo ispoštovati zbog hrabrosti da nam tu poruku predoči i objasni. Zapitanost nad ovom promenom dokazuje da su u pitanju nijanse koje ipak ne narušavaju prazničnu auru izlaska svakog Monolita među jadnim i napaćenim čitalačkim Građanstvom i Srpstvom.

Ilustraciju, po svim svetskim standardima i vrlo inteligentno iskoristivši kompjutersku obradu slike dao je, kao i obično, Dobrosav Bob Živković, jedan od retkih naših ilustratora koji bi mogao biti u samom svetskom vrhu fantastičke primenjene umetnosti (videti omote za Knjige krvi 4-5-6 Klajva Barkera ).

Određena vrsta gunđanja Monolitu mogla bi se dati korekturi i lekturi nekih prevoda, kao i nezdravom i tradicionalnom forsiranju latinice kod beogradskih izdavača fantastike; ali se za ovoliki poduhvat ovo može tretirati kao cepidlački periferne primedbe.

U poštenom zbiru, krajnja slika o Monolitu daje pravo na nedvosmislenu preporuku i poziv za izvorno čitaočevo uživanje u svetovima koji mu se retko pošteno nude u dobu kada je uloga iznad smisla i kada je narcisoidna patologija u književnosti - u svom autističnom sivom bitku - daleko iznad elementarnih odgovornosti koje pero ipak podrazumeva.

Tako gledano, Monolit je bio i ostao fenomen "krivog srastanja - Pacov-ptica, kao iz Oldisove priče. Stvor koji se bori protiv ljudskih i svemirskih zakona po kojima smo osuđeni da tavorimo.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]