Библиотека српске фантастике

Горан Скробоња

Накот

Роман страве и ужаса

1988-1989

Садржај

Горан Скробоња: Накот, роман страве и ужаса

Горан Скробоња: Поговор овом издању

Миодраг Миловановић: Алтернативна хорор историја

Застао је изнад бебе и исцерио се. Сагнуо се и посегнуо за њом и новорођенче се само мало помери уназад као да зна да не може да му побегне. Ћутало је и та тишина увек га је изнова избезумљивала. Бебе треба да плачу. Да се деру, да траже мајку, да вриште.

Усправио се, и мало ружичасто тело извучено из пелена и упрљаног повоја поче да се слабашно увија у његовим рукама, изложено ноћној хладноћи. Осетио је опет ону исту осветничку снагу која му је жарила жиле и испуњавала га свешћу да је жив, да још постоји. Оклевао је тренутак, а онда замахнуо.

Бебина глава прсну у фонтану крви и меких парчића лобање и мозга од ударца о неравну, назубљену ивицу зида уз задовољавајући влажни тресак, бојећи сумрак у беличасто-црвено.

Дишући тешко од узбуђења и напора, осећајући сваку трунку силине замаха у леђима, бацио је измрцварено телашце, ту меснату малу љуштуру из које је живот отицао у крвавом потоку и, покушавајући да обузда мучнину и гађење што би га увек сустигло после свега, нестао у сенкама парка. Пратило га је само нелагодно сећање на последњи поглед новорођенчета, поглед неприродно зрео и свестан, пун неизрециве, ванземаљске мржње.

Изнад града, I

Седео је за радним столом и посматрао је како стоји крај прозора. Налазили су се високо, високо изнад града, као двоје изгнаника у бетонском торњу и највећи део времена проводили гледајући доле, одмеравајући празнину која их дели од минијатурних зграда, травњака, аутомобила и људи. То је било много лакше него да гледају у сопствена срца.

Померио је руку и узео кутију цигарета. Подигао је упаљач неодлучно, а онда, као да је нашао нешто сврсисходније, одложио га заједно са цигаретама на сто. Вратио се маказама.

Цак–цак–цак.

Исецање новинских чланака у нелагодној, бременитој тишини. Оштар мирис лепка и шуштање страница албума са којих су у њега зурили наслови, као полегле гладне звери од црне, оловне штампарске боје. Делићи слагалице.

Напољу ветар удари снажније и он осети лагано њихање облакодера.

Цак–цак.

Благо се намрштила, као да се сетила нечег што је желела да пита, а онда само одмахнула главом.

По ко зна који пут тог дана споро је, као да се плаши да нешто не испусти и разбије, спустио поглед дуж њене руке, мало савијене у лакту, све до шаке која је мирно почивала на набреклом закривљењу њеног стомака.

Цак.

Ето, чланак је био ампутиран, раздвојен од својих сијамских близанаца са великог новинског листа, спреман за препарацију и одлагање у албум, ту велику гробницу кратких и дугих, за вечност балзамованих обавештења. Окренуо га је на полеђину, осмотрио делове реченица истргнуте из неке друге, мање важне целине, а онда преко њих нанео танак слој лепка.

Још једна страница албума, још један део слагалице. Слика је већ била ту, необјашњива и монструозна, али сасвим присутна и истинита. Најгоре у свему било је то што за њу до сада већ сигурно зна огроман број људи, не само овде. Зна, али одбија да поверује, или не може да предузме ништа што би је разбило и њене делиће послало у заборав.

Чинило му се да недостаје још само један део, један огроман, средишњи део највеће слагалице у историји човечанства. Али предосећање је било ту, предосећање да је само питање тренутка када ће маске спасти и открити оно ужасно и непојмљиво што крију.

Изненада, као да се уморила од гледања кроз прозор у сиво небо и белу празнину, она се окрену и погледа га. Сањиво се насмешила, а оне њене очи које је тако добро познавао и које чак ни сада нису престајале да га прогоне и опседају, изгледале су као да плове далеко изнад свега чврстог и стварног, да посматрају свет из чудне, неприродне перспективе и спремају се да се окрену много значајнијим призорима. Рука јој одсутно помилова трбух.

– Још мало –, рекла је гласом џанкија на о-тако-далеком трипу. – Још мање од месец дана.–

Беспомоћно се стресао, као да је одједном изложен леденој промаји. Поглед му паде на фине смеђе длачице које су му прекривале подлактице ниже савијених и задигнутих рукава кошуље. Стајале су усправно, постројене, пруживши врхове даље од коже као да желе да побегну. Осећај хладне, пузаве језе пружао му се лењо однекуд уз кичму, преко врата, све до потиљка. Страх му је био замрзнута грудва у стомаку, сваким даном, сваким треном све већа.

– Још мало –, понови он њене речи, једва чујно. – Још само мало.–

ДЕО I

1
Болница: Инцидент први

Чуо је телефон у сну и покушао да спречи сопствено буђење, али није вредело. Звонило је, упорно и раздражујуће.

Он отвори очи и уз гунђање посегну за прекидачем лампе. Светлост му болно бљесну у лице и он опсова. Сео је и спустио ноге у папуче уредно сложене крај кревета, а онда се осврнуо на трен да погледа прилику умотану у перјани јорган на другој страни кревета. Није се ни померила.

– Крава –, промрмљао је устајући. – Ни топ је не би пробудио.–

Телефон је и даље звонио у кратким размацима, као задихани кућни љубимац увређен што нико од укућана не обраћа пажњу на њега.

Док је ходао према столу на којем је црвенкасто светлуцао његов пластични мучитељ, професор др Антоније Продановић се питао чиме је заслужио да га дижу у глуво доба, када је централно грејање искључено. Чинило му се да гаца по леденом потоку уместо да хода по кинеском тепиху који је претпрошле године донео са студијског путовања на Далеки Исток. А она краветина спава. Гледај је само, глува је начисто. Ако је само неки погрешан број, има да му...

Клик. Слушалица је такође била хладна и он се стресе стојећи у папучама и пижами, мрзећи ово јутро.

– Да? – рече он у микрофон, а онда сачека да узбуђени глас са друге стране жице заврши. Густе обрве спојене изнад носа благо му се намрштише и он дубоко удахну. Мишићи на образима почеше да му поигравају (било је то исто оно поигравање које је несрећном студенту јасно саопштавало да му следује изјуривање из амфитеатра и гађање индексом са петицом уписаном у испитној рубрици) и он одсутно провуче прсте кроз густу седу косу.

– У реду –, рече. – Долазим одмах.–

Клик.

Још један тренутак гледао је у телефон који је сада задовољно ћутао, а онда почео лаганим покретима да скида пижаму.

Било је два и петнаест, трећег дана празника.

У пола три већ је загревао кола у гаражи, спреман да крене у болницу.

У међувремену,"краветина" је нешто промрмљала у сну и окренула се на другу страну.

Нова, велика и модерна београдска болница "Др Синиша Никић" била је подигнута далеко од центра, на самом крају дугог низа приградских насеља који је почињао Бежанијском косом а завршавао се негде близу Руме. Огромно бетонско здање могло је да прими више од две хиљаде пацијената и зрачило је неоном савременог научног самопоуздања. Продановић, који је био управник од самог отварања, сматрао је да ју је начинио храмом медицине, и да је води онако како треба – прецизно, ефикасно као било где у развијеном свету. Знао је да га особље иза леђа назива погрдним надимцима, али то му није много сметало. Напротив, на неки начин то му се и допадало и деловало му као доказ његовог ауторитета.

Др Продановић је сматрао да болница и он живе у срећној симбиози која функционише беспрекорно. Али сада, појавио се озбиљан проблем, потенцијална мрља. Ништа од тога не сме да процури у јавност, ни по коју цену.

У себи је осећао хладан мир док је возио аутопутем кроз налете ситног снега.

На улазу га је сачекао др Симић, дежурни лекар. Увек лежеран и опуштен, сада је био ван себе. Изгледао је деценију старији од својих тридесет пет.

– Извините што сам вас пробудио, али...–

– Добро сте урадили, колега –, прекиде га Продановић и залупи врата аутомобила. – Где је?–

– Горе, у породилишту.–

– Да ли је сазнао неко напољу?–

– Не, само су сестре и бабице ту... Некако сам их убедио да још не зову милицију.–

– Одлично.–

Ходали су ходником осветљеним болно белим светлом. Продановић ухвати поглед дежурне сестре иза шалтера од плексигласа на пријемном. Изгледала је несигурно, изгубљено. Руком је непрестано потезала ланчић око врата. Зна, помисли он.

– Ко све зна од особља? – упита он Симића, који се мало трже.

– Знате и сами да... да се такве ствари по болници рашчују врло брзо.–

– У овој болници никада није било 'таквих ствари', колега, нити ће их икада бити. – Он стаде и унесе се дежурном лекару у лице. – Да вам једно буде јасно: сазнам ли да је иједан пацијент чуо макар и наговештај, открићу ко се излануо, и тај неко има да се проведе к'о бос по трњу!–

Симић се полако смањивао пред тим прождирућим погледом, борећи се за дах.

– А вас ћу сматрати директно одговорним. Јасно?–

– Ј-ј-јасно –, успе Симић да изговори гутајући кнедлу, и управник болнице крену према лифту. Млади лекар пожури за њим проклињући тренутак када се са колегом мењао за дежурство.

Мало касније, тихи лифт их понесе према четвртом спрату, где се налазила гинеколошко-акушерска клиника.

Док су се светлуцави бројеви у кабини лифта споро смењивали, др Продановић је пребирао у глави сваку ствар, сваки податак и детаљ који може бити од значаја за разрешење ситуације.

Још јуче је знао да ће бити проблема са тим бебама. Новогодишња новорођенчад – у рекордном броју, њих двадесет два, од којих је једно било недоношче – добила су истовремено, одједном, високу температуру. Све бебе су дошле на свет првог јануара Нове 1998, и већ дан касније животи су им били у опасности. Температура, у реду.

Али код свих?

Не, ту је нешто гадно смрдело. Због тога је Продановић и наредио појачано дежурство у породилишту. Очекивао је да се нешто догоди, али ово свакако не.

Лифт се заустави и врата клизнуше у страну.

Њих двојица крочише напоље и упутише се хитрим корацима према левом ходнику.

Десанка, главна бабица, чекала их је на улазу у Друго одељење. Била је избезумљена.

– Не –, рече Продановић и кратко јој махну руком када је видео да ова жели да проговори. Њене полуотворене, танке усне, већ спремне да напоље пропусте поплаву хистерије, склопише се послушно назад у непробојну брану.

– Мајку му, жено –, прошишта др Продановић у пролазу, – средите се мало. Онда ћете ми испричати све.–

Она послушно климну главом, окована његовим ауторитетом, жена у касним педесетим која је готово читав свој радни век провела у стоичкој борби са породиљама и нагледала се свега и свачега, а сада се распадала по шавовима.

– Пошаљите некога да јој да нешто за смирење –, рече Продановић младом лекару када су ступили у полумрак одељења где су новорођенчад лежала у беличастим одељцима налик на умешене векне спремне за пећницу. Симић одмах позва једну од сестара које су биле у просторији и шапатом јој пренесе професорево наређење. Сестра, млада и безлична у свом белом мантилу, спремно клизну напоље.

– Где је? – упита Продановић осврћући се и погледом претражујући одељење.

– На крају пролаза, у соби с инкубаторима –, одговори Симић тихо.

Продановић се мало усправи, махинално поравна крајеве свог лекарског мантила, удахну дубоко и крену.

Да би пришао инкубатору, управник болнице морао је да прође између редова одељака за новорођенчад. Док је корачао лагано и одмерено, крајичком ума регистровао је да су сви одељци тихи, да су све бебе будне, али да се ниједна не оглашава плачем. Дубока тишина била је узнемирујуће неприродна.

Углачана површина машинерије за одржавање живота прерано рођене деце светлуцала је на оскудном светлу расвете која је остала читава. По поду свуда около били су расути пластични делићи разбијених дифузора и стаклене крхотине уништених лампи.

Немогуће да ово нико није чуо, да се нико није пробудио!

А ипак, собе са породиљама и новим мајкама ћутале су иза затворених врата, као да не постоје, а бебе...

Осетио је нелагодност коју у први мах није могао да препозна. Био је то осећај који није волео, за који је мислио да га је давно, давно осетио последњи пут.

Бебе, касније.

Најпре решити проблем. Избрисати га као да никад није постојао, сачувати репутацију болнице, као и сопствену.

Та мисао га покрену даље. Одједном је био свестан погледа упртих у његова леђа. У оној тешкој тишини коју су реметили само његови, сада све неодлучнији кораци, чинило му се да га посматра мноштво очију, пажљивих, застрашујуће калкулантски хладних и морбидно заинтересованих, у ишчекивању онога што ће он да уради.

Препознао је нелагодност. Био је то страх.

Инкубатор је сада изгледао јако далеко.

Морао је да прикупи сву вољу како би наставио да му прилази. У једном тренутку, пожелео је да се окрене и издере се у та бела, мала лица, да их испсује и нареди им да га више не гледају, да спавају као што треба да спавају и да га оставе на миру. Ова помисао била је за њега толико запањујуће атипична, да га је повратила у колосек.

Осврнуо се знајући да греши, да се од једног Продановића тако нешто не очекује, али није могао да се уздржи.

Наравно. Тамо је стајао само тај бедни инсект, дежурни, са две сестре крај себе које су нервозно чупкале мантиле и кршиле прсте у ишчекивању.

И одељци. Безброј њих.

Сузбивши нервозан смех, др Продановић окрену главу назад, према свом стварном циљу и пође даље.

Екрани инкубатора били су поразбијани редом, систематично, један по један. Сам поклопац висио је укриво и Продановић је већ био толико близу да је могао да угледа оно што се налазило унутра.

Пре него што је слика стигла да му се свом тежином утисне у свест, успео је да блокира ум једноставном оградом мисли.

Ово није стварно. Ово се не дешава. Размишљај касније. Ово је филм. Глуми.

– Бабице? – позва он напуклим, шупљим гласом. Уста су му била сува. – Бабице Милена?–

Негде доле зачу се нешто налик на цвилеж. Он прекорачи срушена колица са помоћном апаратуром и стаде иза инкубатора. Несвесно је стезао и опружао шаке, влажне од зноја.

– Бабице Милена –, понови, и глас му је сада већ више личио на онај његов стари, чувени баритон. – Изађите одатле!–

Цвилеж престаде. Др Продановић заустави дисање у ишчекивању, чврсто стиснувши песнице. А онда, као са велике морске дубине, зачу се конгломерат звукова: шуштање тканине, грлена назнака оног цвилежа од раније, крцкање стакла на поду. Створење у мраку иза инкубатора полако је устајало.

И поред барикаде коју је подигао око свог ума, др Продановић помисли да ће га издати срце. И заиста, када се то лице појавило у аветињском полуосветљењу, његово срце, запањено, престаде да пумпа крв, а онда, као да се предомислило, настави са прекинутим послом питајући се је ли направило прави избор.

Милена Јевтић, коју је управник болнице знао као најсигурнију, најпостојанију бабицу у екипи, личила је на нешто из кошмара. Коса јој је висила у праменовима, између којих су се назирала оголела места са којих је почупала прегршти власи и оставила крваве трагове ноктију; уста су јој се кривила у сумануту, лудачку гримасу, а танак поточић пљувачке сливао јој се низ браду и врат. Али очи, очи су биле најгоре. Биле су то очи које су виделе црнило најдубље јаме пакла, очи из којих је нестала и последња трунка разума.

Неки неодређени звук допирао јој је из грла док је лагано, у трансу, подизала руку у којој је блистало сечиво скалпела. За тренутак га је држала у висини његових очију, скамењених и опчињених, а онда растворила прсте и пустила скалпел да падне на под, сјајне оштрице истачкане црвеним.

Звекетави звук метала прену Продановића из укочености. Пре него што ју је погодио његов тежак, немилосрдан директ, успела је да изговори, полугласно, последње сувисле речи које ће икада превалити преко усана:

– Натерали су ме, ти мали монструми! Они су ме натерали!–

Неколико сати касније, све је опет било у реду на Другом одељењу. Зора се успузала уз прозоре и гранула на новом инкубатору постављеном на исто место и нешто даље, на мирним, уснулим лицима беба са којих је нестао и последњи траг температуре.

Др Продановић је завршио са позивима. Најпре Михајловићу, управнику нове душевне болнице у Панчеву, изграђене превасходно за оболеле после фамозног тровања из Петрохемије, деведесет шесте. Обојица су се често виђали за столом прекривеним зеленом чојом, и Продановић није ни најмање сумњао да ће му Воја изаћи у сусрет и бабицу склонити без много буке.

Следећи на списку био је Миленин муж, а после њега отац недоношчета. То већ није ишло тако глатко, али као што је и претпоставио, сваки човек јесте имао своју цену.

Мало после тога позвао је пријатеља у Градском, за сваки случај.

У болници је почињао нови радни дан, као да се ништа није догодило. Само су електричари ужурбано мењали неонке на одеље*њу, под будним оком сестара.

Сада је могао да се врати кући и мало прилегне. Могао је да се опклади да она крава од његове жене и даље спава као клада.

Тек кад је сео за волан, вратио му се изненада призор који је спазио у разбијеном инкубатору – искасапљено, унакажено телашце девојчице која је имала ту несрећу да на свет дође у седмом месецу. Покушао је ту слику да истисне из главе, да убеди себе да ће је заувек заборавити, али знао је да му то неће дозволити сећање на онај краткотрајни талас страха и оно мноштво очију које га је држало у мрежи погледа као муву у лепљивој паучини.

На излазу из болничког круга угледао је Симића. Млади лекар корачао је тешко, одсутно, погрбљених рамена, огрнут капутом. Гледао је пред себе, а уста су му непрестано била у покрету, као да жваће нешто горко и смрдљиво.

Продановић заустави аутомобил крај њега. Прозор се спусти са тихим зујањем.

– Колега –, позва он изнутра, – да вас повезем?–

Симић га погледа чудно, као да га види први пут, а онда се нагну и упита:

– Шта сте урадили са телом, колега? Глас му је био прибран и опасно смирен. – Наредили некоме да га баци? Где? У контејнер? Не верујем... У канализацију? То би већ више личило на вас.–

Усправио се и загледао му се кроз ветробран у лице, са висине, охоло млад.

– Важно је да је све остало исто, зар не? Нема скандала, болница је безбедна. Ви сте безбедни.–

За тренутак као да је размишљао да ли да отпљуне у његовом правцу или да му ускрати и ту част, а онда се без речи окренуо и упутио уморним корацима према аутобуској станици.

Др Продановић мирно затвори прозор и извезе се на прилазни пут.

Мораћу нешто да урадим са овим... инсектом, размишљао је док је возио. Још колико данас.

Поново поче да промиче снег.

Нешто касније, када је успорио код петље, Продановић пусти радио.

2
Унапређење. Преко црте.

– Одврни то јаче –, викну неко отпозади, сакривен гомилом монитора и неуредним хрпама папира. Немања се кратко осмехну и помери још мало потенциометар на радију.

–...и због свега тога сматрам да ће наш лепи Београд спремно дочекати Олимпијаду 2004-те и целом свету показати како изгледа наше традиционално гостопримство. Велико искуство у организацији многих европских и светских спортских такмичења само је један од адута које ће Београђани без икакве сумње искористити да, ако не надвисе, а оно барем достигну Барселону и Атланту...–

На ово се неко грохотом насмеја. Остали у редакцији прихватише то кикотом и заједљивим опаскама на рачун кретена који су Београду доделили Игре само да би били сигурни да се пропала српска привреда неће повампирити. Немања крену назад према свом терминалу и седе за сто у дну простране собе која је служила као просторија за рад неких петнаест новинара.

Овом граду не треба Олимпијада, помислио је док је укључивао терминал. Овом граду треба царски рез, хируршка интервенција која ће на светло дана извући све оно ругобно и гадно што му расте у утроби.

После неколико тренутака додаде наглас, замишљено: – А онда неко ко ће све то да покупи и однесе негде, што даље одавде.–

– Молим? – рече Снешка, приправница која је седела за столом до његовог, окренувши зачуђено главу од екрана и упутивши му поглед некога ко се управо пробудио после двеста година спавања.

– Ништа –, насмеши јој се он. – Причам сам са собом.–

Она климну главом, па потону назад у амбис чланка који је укуцавала у меморију компјутера.

Немања Мирковић није могао да не буде задовољан оним што је постигао за својих двадесет седам година. Већ је трећу годину радио у редакцији популарног недељног таблоида и полако се, захваљујући мукотрпном раду и знатном таленту, успињао уз лествице новинарске хијерархије. Са приправничких, полудактилографских послова, прешао је на писање кратких коментара догађаја протеклих између два броја, у бритком мајку-ли-им-јебем стилу, који је редакција већ дуго неговала на весеље својих читалаца, жељних да виде како неко јавно артикулише њихове псовке и горчину, чинећи их тако јавном ствари, подстичући их и дајући им оправдање.

На удару Немањиног пера, односно процесора речи, били су сви – од управника базена на Бањици до директора ГСБ-а, од тржишне инспекције до свих градских политичких структура. И што је било најважније, траг уредниковог црвеног фломастера све мање му је шаренио уредно сложене текстове чије је порађање из штампача посматрао увек опседнуто, као да присуствује ритуалу којим откида и потврђује део себе. Био је дечко који обећава, али који обећања и испуњава. Због тога његово унапређење као да је само њега изненадило.

Збило се то тога јутра, веома једноставно, пре него што је и стигао да сасвим схвати: неко је изашао из уредникове канцеларије, врата су за тренутак остала отворена и шеф је изнутра викнуо његово име. Чуо је позив, прекинуо реченицу коју је управо куцао и устао хитро, као по условном рефлексу. Махинално се зачешљао прстима и пошао, зграбивши успут оловку у бележницу. На вратима је застао, стресао са себе грају и ларму тастатура, телепринтера и радија, а онда ушао унутра и затворио врата за собом.

– Седи –, рече му главни уредник, – и сачекај само да нешто завршим. – Онда је склонио шаку са микрофона телефонске слушалице и раздро се: – Апсолутно не долази у обзир! Ма какви! Шта? Слушај... – Одједном је одмакао слушалицу од лица, погледао је као да у руци држи говно, и следећег тренутка је залупио с треском. Телефон испусти беспомоћно пинг! а уредник пређе шаком преко лица и накратко остаде тако жмурећи, масирајући слепоочнице.

Никад га нисам видео овако љутог, помисли Немања. Промешкољио се нелагодно, не знајући шта да очекује.

– Извини, Мали –, рече уредник уморно. – Опет они. – Подигао је поглед и Немања примети да има огромне црне подочњаке и беоњаче закрвављене од неспавања.

– Они су један разлог због ког сам те позвао. – Узео је цигарете са стола и једну нервозно истресао из кутије. – Други је то што пажљиво пратим твој рад од тренутка кад си сео за онај сто тамо напољу.–

Немања само необавезно климну главом, и даље у ишчекивању.

– Видиш –, настави уредник, – одлучио сам да те пребацим у другу рубрику, а одмах ћу ти рећи и због чега. – Наслонио се и одувао дим негде према мусавом прозору канцеларије, посматрајући Немањину реакцију. Године рада у овој кући научиле су младића да пред шефом задржи покерашку фацу кад год је то било могуће. Овај пут то му је једва успело.

– Ево како ствари стоје. Изгледа да смо некоме добро нагазили на курје око, и да тај неко не воли много да му се име повлачи по оваквим новинама, а поготово не по оваквим рубрикама. Изрибали су мене јер сам, наравно, ја то пустио, али треба да знаш да би тебе тај неко због те твоје заједљиве духовитости радо обесио за јаја насред Теразија.–

Повукао је нови дим и наставио, махнувши руком према телефону. – Оно малопре била је 'другарска сугестија' да наш лист обустави рубрику актуелних коментара. Без обзира на оно што си чуо, на крају знаш и сам да ћу морати да попустим. То ти је то. Рубрика ће се угасити. Сад ваљда очекују да ти дам да пишеш о времену, или о малим светским занимљивостима.–

Осмехнуо се и Немања, који је покушавао у себи да дефинише сопствену реакцију на оно што чује, угледа у том осмеху нешто несаломиво и пркосно.

– Преместићу те, али онамо где ја мислим да је најбоље, како за тебе, тако и за лист. Радићеш црну хронику.–

Младић зину. То је било последње што је очекивао.

– Али... Па то ради Чика Драган!–

Уредник кратко, резигнирано одмахну главом.

– Драган Секуловић је данас имао други инфаркт. Пре петнаест минута разговарао сам са његовом женом. Већ је послала његову новинарску легитимацију. Препоручено.–

Немања није знао шта да каже. У листу таквог профила црна хроника била је неизоставна, а опште мишљење било је да је, превасходно захваљујући текстовима старог новинарског вука кога су због година сви звали Чика Драган, овде та рубрика убедљиво најбоља од свих. Одмах се сетио добронамерних савета које је од њега чуо на небројеним паузама за кафу и уверавања да црна хроника пружа изванредне могућности за самосталан новинарски истраживачки рад, нарочито ако је реч о привредном криминалу, корупцији, политичким убиствима. Политика је овде кључна реч. Само кад је уплетена у криминал, теже ју је пронаћи и обелоданити. Препреке су невероватне. Али ако успеш... задовољство се не да описати. Зар је могуће да он, тај проседи и грлати доајен динамичног новинарства који је практично сам био заслужан за откривање афере с производњом кокаина у београдској слободној царинској зони, више неће радити ту, са њима?

– Слушај –, рече уредник посматрајући га. – Ово треба да схватиш као унапређење. Већ сам јавио кадровској да то и формално тамо среде. Од следећег месеца примаш нову плату. Већу, наравно.–

Застао је, угасивши недопушену цигарету у пепељари. – Што се посла тиче, верујем да ће ти ићи океј. На крају крајева, правник си. И по струци си везан за те ствари. Биће ти лакше него било коме другом из редакције. Гледај да завршиш све што имаш за следећи број, а ја ћу, кад се Драган мало опорави, да га замолим да те прими и упути те мало у текуће ствари. У реду?–

Немања је оклевао за тренутак, а онда рече, допустивши да његово задовољство буде примећено:

– Да, наравно! Хвала на поверењу!–

Уредник се уморно насмеја и полако устаде.

– Моје поверење си оправдао још пре пар година. Хоћу само да знаш да се сада у потпуности ослањам на тебе. – Пришао је прозору и загледао се доле, у Трг Краља Милана.

– Само ми много не јурцај –, рече, окрећући се. – Оно доле није Њујорк, али уме да буде једнако опасно кад интереси великих дођу у питање.–

Заћутао је и Немања устаде, накашљавши се. Уредник се окрену, погурен под тежином свих ствари које су га притискале и пружи му руку.

– Честитам –, рече он уз очински осмех.

Тек када се руковао са њим и изашао из утихнуле канцеларије у ужурбану буку редакције, Немања схвати шта се збило.

На супротној страни просторије налазио се стаклени бокс, са столом, терминалом и архивом старог новинара. Док су му се плућа и груди пуниле поносом, он помисли како ће баш он наследити ту привилегију да ради у тишини и миру. Дан, тамо негде иза прозорских окана, одједном више није изгледао онако сив.

Нешто касније, када је довршио чланак који је јутрос започео, ухватио је себе како све чешће баца поглед на телефон.

Знао је да ће морати да је позове пре или касније. После краћег размишљања, машио се роковника и потражио број. Био је ту, на страни са словом Ј. Записао га је недавно, када се запослила у Институту за социолошка истраживања. Подигао је слушалицу, чуо удаљени сигнал и почео да окреће бројчаник с осећајем да се поново отискује на исту стару пловидбу према познатом разочарању.

Апарат са друге стране жице је звонио. После другог сигнала неко диже слушалицу.

– Молим вас Јасну –, рече он, помало стегнутог грла.

Кратка пауза, а онда њен глас.

Уздахнуо је и отиснуо се.

Ствари између њега и Јасне никада нису биле баш најјасније. Упознали су се давно, на факултету и он је загризао толико дубоко да се уплашио да га толики залогај живота не загуши. Прво што је тада спазио биле су њене очи, најчистије, најлепше очи које је икада видео. Привучен неодољивим магнетом душе, подробније ју је осмотрио и закључио да изгледа занимљиво, али да се баш не уклапа у његову представу о секс-бомби. Свеједно, већ је било прекасно.

Годинама после тог њиховог првог сусрета он се и даље питао због чега никада нису успели да пређу ту проклету, невидљиву црту пријатељства и није успевао да нађе прави одговор. Нешто их је спречавало, иако су обоје били дубоко импресионирани једно другим. Знао је да јој се свиђа и да га сматра изузетно занимљивим, интелигентним и способним; што се њега тиче, ценио је њену амбицију и ретку самосвест, али још више њену детињасту веселост и сунчани осмех који би увек успео да га врати у оно заувек изгубљено, слатко време првог дечачког заљубљивања. Али...

Нешто је ту недостајало. Нека трунка одлучности, можда чак и дрскости, која би ствари довела у ред и омогућила им да се пронађу. Уместо тога, продужили су одвојеним стазама са повременим укрштањима и периодима раздраганог и веселог дружења какво могу да искусе само људи створени једно за друго, после којег би се враћали свако своме, носећи и даље у глави присутну помисао на те драгоцене тренутке, негујући је као редак цвет.

После неколико година, постала је то већ нека врста игре у којој су се надметали са сопственим поносом, тужно свесни да кобно греше. Он је са сигурношћу знао само једно: да је спреман да за њу учини све што она и помисли да затражи, без обзира на то што је Јасна у ствари била та која никада није допустила да се последња невидљива баријера међу њима сруши.

А она? Ко зна. Можда је оклевала да заувек напусти свој удобни свет лутака и детињства. Можда је осећала страх од одговорности. Можда обоје; можда ништа од тога.

И тада, кад је већ одавно превазишао све илузије и наде и почео да прихвата све што је у вези са њом са резигнираношћу источњачког мудраца, гушећи немилосрдно у себи све оне гласове побуне, љутње и немира, она је донела одлуку.

Желео је да тог дана са неким подели своје задовољство због онога што су колеге из редакције поздравиле као "аванзовање на месту"; на његово питање које је изрекао са уобичајеним притајеним страхом од горког укуса осујећености одговорила је по свом добром обичају ведро и наизглед без размишљања. Не, није ништа планирала за вечерас, и да, баш би волела да га види. Вечера? Сјајно.

– Али, ако већ частиш –, рекла је, – бирам кинеску кухињу.–

Сложио се и после поздрава спустио слушалицу осмехујући се.

Остатак дана протекао је у уобичајеној јурњави, али необичан осећај задовољства никако га није напуштао. Његовом расположењу допринело је и сунце које се некако, уз помоћ снажног ветра, изборило са звоном чађи и смога које је поклапало град већ неколико дана, после оног краткотрајног новогодишњег снега, када се у центру није могло дисати без филтера за нос.

У седам, за када су се договорили, већ је био потпуни мрак. Немања је у међувремену скокнуо до свог момачког стана у туробним "Источним капијама", мало поспремио и проверио фрижидер, за случај да Јасна пристане на пиће и кафу код њега после вечере. Онда се вратио у град, таман на време да јој купи брош од штраса који му је привукао поглед у излогу једне од многобројних приватних драгуљарница и да врло мало закасни.

Већ га је чекала, љупко ушушкана у превелику јакну, плаве, свиленкасте косе скупљене позади у реп, руку дубоко заривених у џепове. Изгледала је као девојчица и он осети, док јој је прилазио убрзавши корак, ону стару топлину.

Угледала га је и осмехом растерала мрак. Пустила је да јој приђе, а онда се мало пропела на прсте и пољубила га, као и увек, лепршаво у образ.

– Касниш –, рекла је с тобожњим прекором.

Уместо одговора, он јој пружи је кутијицу упаковану у елегантну црно-златну украсну хартију. – За мене? – упита она изненађено и поче да скида траку с пакетића. Волео је начин на који је примала поклоне, здраво за готово, као нешто што они у суштини и треба да буду, израз пажње који не сме да обавезује.

– Диван је! Хвала! – рече једноставно и топло када је брош засветлуцао на светлу уличне лампе. – И честитам. А сад хајдемо, мало сам се смрзла.–

Тренутак касније ходали су према "Тајчунгу", са руком у руци, у веселом, присном разговору, не обраћајући пажњу на друге ретке пролазнике који су промицали крај бледуњаво осветљених излога налик на црне утваре.

У ресторану је било тихо. Чекао их је сто који је он резервисао одмах после њиховог телефонског разговора. Конобари одевени у живописне кинеске ношње, тако контрастне њиховим балканским физиономијама, стајали су беспослени и досађивали се. Немањи је било јасно због чега су још само два стола у сали била заузета. Није свако ни могао ни хтео да за један овакав излазак жртвује готово пола плате као он. А "Тајчунг" нипошто није био међу најскупљим ресторанима у Београду.

Решио је да не размишља о томе. Сада је био са њом и само му је до тога било стало. Поручили су вино, предјело и већ уобичајену комбинацију јела коју су открили први пут када су ту заједно вечерали – за њега пржену свињетину у љутом сосу, за њу хладну патку са сусамом. На рачун те хладне патке толико су се пута већ зезали да је постала неизоставни део њиховог интерног фолклора. Весело су разговарали док јело није стигло, а онда сложно навалили, препуштајући се гурманском уживању.

Тек после вечере, док су ходали укорак, загрљени пред хладноћом јануарске ноћи, у неким стварима које је рекла ухватио је фрагменте нечег за њу сасвим неуобичајеног. Док су седали у такси који ће их одвести до "Капија", да још мало продуже то пријатно вече, препознао је у томе трагове некаквог безнађа које је све чешће и сам осећао.

Причала му је како је провела Нову Годину код родитеља, у Паризу, где је њен отац привремено заступао фирму за коју је радио. Причала му је о Јелисејским пољима окупаним светлом божићних и новогодишњих лампиона, о реци раздраганих људи која је текла улицама у жељи да последњу годину века дочека што веселије.

– Завидим ти –, рекао јој је док је такси хитао кроз измаглицу која се ваљала коловозом. – Мој дочек је био очајан. Мртва журка код људи код којих сам отишао само зато што ништа паметније нисам могао да смислим. Ти си се бар лепо провела.–

– Јесам, али... – Застала је за тренутак, замишљена, а онда наставила: – Али сва та веселост и усхићење учинили су ми се у једном моменту као пуке маске. Маске силом стављене на лица, да случајно оно право не провири напоље.–

Удобније се наместила на седишту и потонула дубље у његов заштитнички загрљај.

– Очи нису могле да преваре. То је оно што ми је покварило читав утисак. У њима сам видела одјек истог овог очаја који сваког дана видим овде на улицама. – Подигла је поглед према њему и он у том погледу опази одраз онога што је у последње време готово сваког јутра видео у огледалу. – Знаш шта мислим.–

Климнуо је главом и рекао тихо: – Знам. Јако добро.–

Када су стигли горе, на Коњарник, магла је била већ толико густа да су се тамни обриси "Капија" губили одмах негде изнад трећег спрата. Док их је тандркави лифт ишаран графитима и натопљен смрадом сасушеног урина носио горе, на једанаести, размишљао је о овој новој, измењеној Јасни, која је у ствари све време била негде ту; изгледа да је он само упорно избегавао да загребе дубље од њеног осмеха и упозна је у потпуности.

Унутра, у његовом стану, попили су по коњак уз музику са старих дискова, а онда њему паде на памет да спреми воћну салату. Док је петљао по кухињи, она је седела ћутке, са трбушастом чашом досутог, већ загрејаног пића, у дугим, финим прстима створеним за клавирске дирке.

Пре него што је изнео велике чаше са салатом од ананаса, кајсија, грожђа, ораха и банана, допуњене куглама сладоледа из фриза и чоколадним преливом, Немања упали неколико свећа и угаси светло, а соба наједном од хладне, електриком осветљене крлетке, постаде топло, удобно склониште од магловите, тешке ноћи која је притискала прозоре.

Јасна је јела без речи, а он посматрао како лагано приноси кашичицу уснама, узима залогај и уклања је елегантно, као да је тај покрет безброј пута увежбавала, да би вршком језика са усана покупила неколико ситних капи сока. У тим тренуцима деловала је некако грабљиво, мачје. А онда, када је завршила и одложила чашу на сто, подигла је поглед и сусрела се са његовим. У меком одсјају свећа очи су јој биле отворене као никад до тада; кроз њих јој је тада видео душу, уплашену малу птицу шћућурену у тами прошараној бестелесним аутомобилским фаровима у пролазу и пожелео да посегне за њом и стави је негде код себе, на сигурно. Пожелео је у том тренутку да води љубав са њом и да је никада више нигде не пусти саму.

Са компакта Боно престаде да дозива љубав да га избави и Немања устаде да пусти нешто друго. Спречила га је положивши руку на његову, лако, готово без икакве тежине. Додир му букну на кожи. Подигао је руку и помиловао је по образу.

– Врућа си –, рекао је.

Климнула је главом и окончала преговоре.

Читаву вечност касније, после плахог, нежног истраживања њеног тела, чије је поседовање толико дуго очекивао и прижељкивао, клизнуо је у њу, обавијен тамом и њеном врелом пути. Влажна и уздрхтала, пратила је његове покрете лагано, бојажљиво. У једном тренутку забацила је главу, чврсто стиснула очи и угризла се за усну. Застао је и сачекао да се поново опусти и благим њихањем кукова позове га да настави.

Нешто касније свршили су заједно и остали да леже тако, задихани и ознојени. Док му је онако склупчана, као маче, заривала нокте у леђа, у страху да сада не устане, да је само сада не остави ни на делић секунде саму, питао се због чега осећа само тугу. Било је то као да је неки други, много млађи он, нестао заувек.

На језику је осећао слани укус њених суза.

3
Господин Алексијевић, I

Те ноћи господин Алексијевић је лоше сањао.

Прошао је најпре кроз исти усамљенички ритуал који је деценијама понављао пре одласка на спавање, обичај који је настао давно, давно пре него што је ова зграда уопште била саграђена. Угасио је телевизор, попио из чаше два размућена јајета уместо вечере, пет минута радио лаке телесне вежбе да би се на крају умио, истрљао хладном водом по прсима, опрао зубе и обукао пижаму. Бацио је поглед кроз прозор на Дунав у ноћи, улицу 28. марта оивичену жућкастим светиљкама и осветљен Панчевачки мост.

Онда је отпустио прикачену гуртну и дрвене ролетне са спољне стране прозора јурнуше надоле уз реско клопарање да га прекрију и заклоне поглед. Соба урони у мрак и тек тада је господин Алексијевић могао да легне на чисте, круте чаршаве и покрије се јорганом који је мирисао на дуње и јабуке. Неколико минута лежао је опружен на леђима, затворених очију, удишући дубоко мирисе око себе.

Као и сваке ноћи, осетио је да лагано тоне у сан, али сада је

(Гласови из стана испод његовог. Плач детета.)

нешто било другачије и

(Биљана, смири то дете!)

као да је мрак био различит

(Дижи се и сам то уради. Шта сам ја овде? Робиња?)

и док му је шапутао непостојећим гласовима

(Мајка си! Љуљај га!)

одједном, препуштајући се сну, више није био Миладин Алексијевић, пензионер,

(Нећу! Доста сам се ја натезала с њим! Види мало и ти како то изгледа!)

већ Стеван Покрајац, звани Горски Цар, звани Мочуга, звани

(Звук шамара. Запрепашћена тишина. И поново плач детета, изнад свега плач малог детета, плач бебе.)

Ножина.

Пробудио се у хладном зноју, много пре јутра.

Солитер који се уздизао поред Богословије и господарио погледом са платоа на коме се налазио Омладински стадион, био је ружан сиви торањ посађен ту без икаквог смисла, као да су урбанисти у време његове градње заједно са пројектантом, хтели самом Свевишњем да покажу средњак. Када би неко онима мање упућеним у историјат те вештачке бетонске пећине рекао да је зграда у улици Мије Ковачевића број 9 својевремено освојила угледну награду за пројект, погледали би га с неверицом и отишли одмахујући главом... мада ни то није сигурно, јер народ је навикао да мало по мало сазнаје о својој даљој, а посебно ближој прошлости, много горе и нелогичније ствари.

Углавном, било како било, солитер је и те, 1998. године стајао пркосно, као себи довољан џин, презриво подносећи станаре у утроби. А станари као станари, после кратког периода привикавања заборавили би да су икад становали на неком другом месту и трпели би улаз кроз који је стално вукла жестока промаја, два лифта за које се није знало који више времена проводи у квару и степеништа и ходнике у којима је владао стигијски мрак и ноћу и дању. Био је то породични микрокосмос од двестотињак јединки присиљених да живе под истим кровом и на само двадесетак сантиметара једни од других, као некад давно пећински људи. А у време нестанака струје, када једино преостане слабашни пламичак свеће у црној ноћи испуњеној злокобним хучањем кошаве са Карабурме, сличност је била потпуна.

Ипак, житељи солитера успели су да развију, неко мање, неко више, у себи приврженост за своје пребивалиште и живели су заједно у љубави, свађи или незаинтересованости, отаљавајући животе према завршници века, презаузети сталном борбом за опстанак. Били су то углавном станови универзитетских радника – од домара до доктора наука. Многи су живели у породицама које су се током тридесетак година постојања зграде ту зачињале, расле и расипале, али једну ужу групацију станара у Мије Ковачевића 9 чинили су пензионери, стари и усамљени, често болесни и готово без изузетка несрећни.

Било је и деце, наравно. Али непосредно пред крупне и судбоносне догађаје, у зграду су почела да пристижу новорођенчад у нечему врло слична својим тек закмечалим вршњацима на свим континентима.

Истовремено, улазна врата зграде почела су да се пуне читуљама. И у овом кутку света почела је смена генерација.

– Добар дан, комшија!–

Алексијевић се намршти, али му дугогодишња навика не допусти да то потраје дуже од делића секунде.

– О, комшинице, како сте?–

– Хвала, хвала што питате, али ето, нисам баш најбоље...–

Ево је сада опет, помисли он резигнирано, проверавајући као и сваког другог јутра у последњих двадесет седам година (изузимајући, наравно, дане када због болести није излазио у јутарњу шетњу), има ли поште у поштанском сандучету са бројем 120. Жена која га је пресрела испред низа сандучића вукући два цегера којечега из продавнице што се надовезивала на солитер као неки неприродни израштај, звала се Марта Николић и становала је неколико спратова испод њега, са две мачке. Понекад, када би силазио пешице, било због квара лифта, било због потребе за малим физичким напором, осетио би пред њеним вратима како из стана допире тежак и кисео воњ мачјег урина који она очигледно одавно није више примећивала. Сада је у торбекањама вероватно вукла округле конзерве мачје хране и неколико картона млека. Сигурно је највећи део пензије трошила на то да кућну менажерију одржи лењом, обесном и ситом, док је сама била кост и кожа. Сада, док је узимала ваздух да му рафално рапортира где је Неца какила (срам је било, безобразницу малу!) и шта је Меца срушила и разбила (љуби је мама, тако је живахна!), Алексијевићу се учини да и сама поприма нешто мачје, зверско у лицу и кретњама.

– Сигуран сам да није ништа озбиљно, госпођо Николић. По изгледу би вам се рекло да пуцате од здравља.–

Његове пажљиво изговорене речи пресекоше је пре него што је уопште стигла да отпочне тираду.

– Е, комшија, камо лепе среће да је тако. Али само да знате како ме боли доле у крстима, а лева рука...–

– Само се ви држ'те, комшинице, и доживећете стоту, пазите шта вам кажем. – Љубазно се, са одавно усвојеном мимиком, помало наклонио и дода: – Понудио бих се да вам помогнем, али на жалост, журим.–

– Само тренутак, ово морам да вам испричам! – Она се заверенички нагну према њему, пошто се најпре осврнула да провери не наилази ли, не дај Боже, неко ко би могао да чује.

– Знате ону Мишићку? Ону... знате?–

Знао је.

– Ону, што су јој њени овде оставили стан и отишли на село? – Климао је потврдно главом, молећи се у себи да га ослободи што је пре могуће.

– Е, видите... – настави она, сад већ полу-шиштећи. – Вратила се у стан. Да. Није је било готово целе године! Али сада... није дошла сама!–

Оно зверско блесну јој у очима и она му саопшти, готово срећно:

– Довела је и жгепче!–

– О? – рече Алексијевић, правећи се да га то веома занима. – Ма немојте!–

На његово запрепашћење Николићка му намигну и зацерека се, откривајући пожутелу зубну протезу, са тамно црвеним вештачким деснима.

Она оде према лифту, церекајући се и даље, а Алексијевић истог трена заборави на читав догађај сматрајући га толико безначајним да га се није присетио чак ни када је десетак дана касније угледао читуљу која је оглашавала смрт Марте Николић на стакленом улазу у зграду. Док је лако подигнутих обрва читао штури текст о краткој и тешкој болести која је изазвала смрт покојнице, једина помисао која му се однекуд јавила била је: Шта ли је сад са Мецом и Нецом?

Суноврат Стевана Покрајца, алиас Миладина Алексијевића, од људског бића у крвожедну звер почео је оног давног дана 1940. када се оженио Милијаном Коџић, најлепшом девојком у родном селу Плаовцу, више Параћина.

Било је то само два месеца пошто се, посрамљен и пун горчине, вратио из Београда, где га је отац, најбогатији плаовачки сељак, послао да изучи школе и избави се из сеоског блата. Горко градско искуство које је потрајало читаву мучну годину убедило га је само у једно: да су поспрдне и уображене градлије добре само за под нож. О, колико је само пута пожелео да увредљиве и подругљиве речи упућене на рачун његовог сеоског порекла ишчупа из ждрела дрског шаљивџије, стежући болно шаку око непостојеће дедине бритве, белих зглобова и уста завезаних срамом и немоћним бесом.

Најзад, када је схватио да и професори у њему гледају само богату сеоску будалу, спаковао је кофер и отишао на железничку станицу, сачекавши претходно глуво доба ноћи да каменицама поразбија прозоре учионице. Имао је двадесет година и душу која је крварила.

У селу су, наравно, сви већ знали за његов неуспех. Могао је и даље да се размеће колима, коњима и музиком у кафани, али никада више није успео да се отресе осећаја да иза сваког погледа дивљења, зависти или пријатељства, чучи злобан, прикривени подсмех.

Његов отац, стари Јеврем Покрајац, био је више него свестан свега тога и једино што је сматрао погодним да његовом сину и наследнику поврати мир и самопоуздање, била је женидба.

Милијана је била најбољи, а уједно, како је то залуд Стеванова мати Радмила Јеврему доказивала, најгори избор. Све је обављено веома брзо – прошња, девојчин "пристанак", свадба. Али сви присутни, што ће рећи цео Плаовац, слутили су да та ствар неће изаћи на добро. Нико није знао за разлог, осим саме младе и Уроша Видића, Стевановог првог комшије и кума.

– Нећу за њега, нећу! – грцала је кроз сузе неколико вечери пре свадбе згурена иза великог пласта, под тешком топлином Урошеве руке. Он је ћутао и пушио тражећи у себи неко осећање, било какво, уместо ове шупље празнине која га је обузела.

– 'Оћеш, 'оћеш –, одговорио јој је са уздахом. Знао је да су стари све већ договорили и да није помагало ни то што Милијана Стевана не воли, нити то што воли њега, Уроша.

Раздевичио ју је те ноћи, ћутке и брзо. Осећао се као лопов.

Стеванова мајка је ујутро, другог дана свадбе, изнела окрвављени чаршав. Нико то није повезао са младожењином руком посеченом на поломљеној чаши, умотаном у мараму, нико осим кума коме и поред свих покушаја није успевало да се напије. Славље се наставило још два дана и млада се појавила само накратко, да покаже поклоне. Урошу није промакло да Милијана расплетеном дугом црном косом прикрива десну страну лица. Када се повукла натраг у кућу, Урош је остао насред дворишта да штрчи као јарбол изнад подивљалих таласа музике и пијанчевања, немоћно стежући песнице. Недуго затим отишао је кући, узео мајчине дукате, потрпао нешто мало ствари у очев дрвени кофер и оставио писамце за Милијану, да јој га дотуре кад Стеван не буде ту. То писамце, које је она скривала уза се док је Урош био тамо негде, у престоници, и радио у фабрици хартије, било је једино што је од мужа успела да сачува све до самог краја. А Стеван је тада био у стању у којем му ништа нису значиле речи у избледелом мастилу, на исцепканом, много пута пресавијаном папиру натопљеном мирисом њених недара. Порука је гласила: ОПРОСТИ МИ И ЗАБОРАВИ. УРОШ.

Крајем године сахранили су Јеврема. Умро је од срца, изненада, без икаквог упозорења, насред ливаде, са својим газдинским штапом у руци. Стеван, који Милијану после прве брачне ноћи није ни такнуо већ је јурцао за јужноморавским курвама и разбијао кафане све до Ниша, одједном се нашао у улози домаћина. Једва је некако, на стално кукање и досађивање мајке, успео да се остави пића и мало по мало врати имању, стоци и засејаним њивама.

А онда, у априлу 1941, Урош се вратио.

Свратио је да га поздрави и Стеван га је позвао на ручак. Кумови су, мајку му, од јесени се нису видели. Урош је пристао преко воље и ћутке, са чашицом лањске ракије у руци, сачекао да Милијана постави сто и изнесе послужење. Осећао је на себи њен горући поглед и одахнуо је када се вратила у кухињу, да не омета мушки разговор.

Уз погачу и печење причали су о рату, окупацији, о горком укусу капитулације и безизлаза. Урош је описао како су његову чету разоружали код Руме и како је ноћу, крадом, успео да се врати до Београда босоног и без униформе, навукавши притом ову тешку прехладу. Објашњавао је колико је важно да се ипак пружи отпор Шваби, да се радници и сељаци удруже и пођу на стране и домаће тлачитеље. Показао је Стевану квргаве, жуљевите шаке којима је зарађивао хлеб у престоници. Онако занет, није ни приметио да његовог кума то ни најмање не занима.

Стеван га је посматрао хладно, наслућујући из жениних погледа упућених куму одговор за Урошев необјашњиви одлазак и полуприкривене злобне алузије у селу на његов и Милијанин рачун. Сада му је постајало јасно и кумово устезање да седне и задржи се на ручку. Срце као да му је било у стиску неке ледене шаке и у тим тренуцима почео је из дна душе да мрзи овог стаситог, за тако кратко време сазрелог младића, који се упињао да му објасни како једино комунисти могу да организују отпор и поведу народ у победу.

Следећи пут, Стеван је Уроша видео у августу и убио га као пса.

У јуну је отишла и Радмила. Последња која је имала било какав утицај на сина, коначно је дигла руке од непрестане борбе да породицу одржи на окупу. Предала се и једне ноћи мирно пошла свом Јеврему, оставивши за собом само фотографију постарије, у мараму забрађене сељанке, снимљену на вашару у Ћуприји.

Плаовац се некако саживео са окупацијом. Сувише безначајно да би било занимљиво за солдате у зеленим униформама, село се вратило уобичајеним пословима, припремајући се за жетву. Додуше, разни су навраћали у покушају да оно мало мушкараца и младића мобилишу у своје редове. Потпуно незаинтересован, Стеван је посматрао како овај или онај одлази са овима или онима, понекад из исте куће двојица на две различите стране.

Неколико пута Милијану је узео на силу, шамарајући је, покушавајући да из ње извуче макар крик бола, само да више не слуша то њено ледено, далеко ћутање. Таст је једном покушао да је одведе назад, родитељској кући, али Стеван га је отерао с вилама у руци, запретивши да ће их све запалити, заједно са њом.

И онда, у сумрак 19. августа, када се враћао из суседног села где је читав дан договарао продају краве, угледао је Милијану како са неким стоји на путу, недалеко од куће. Сакрио се брзо у сенку великог храста и напрегао се да боље види.

Није могло бити никакве сумње. Силуета Уроша Видића, утегнутог у неку непознату униформу, витка и кршна, урезала му се у поглед као слика Страшног суда. Нешто су разговарали, ветар је дувао ка њему, није могао да чује. Тада је Урош подигао руку, помиловао је по коси и снажно загрлио, да би већ следећег тренутка пошао благом стрмином према шуми. Једном се окренуо да јој махне кратко, а онда нестао горе у мраку, оставивши је да стоји онако сама, са високо подигнутом руком, црна наспрам руменог неба. Недуго затим, Милијана се окренула и упутила према кући, сигурна да је нико није видео.

Стеван је осећао како га на смену прожимају хладна дрхтавица и паклена врелина. Пред очима му је све пливало у црвенкастим тоновима, као кроз крв. Полуслеп од љубоморе и мржње, кренуо је посрћући за њом.

Село је било као мртво. Тек у понеком прозору горела је петролејка, али слабо, са уврнутим фитиљем, више налик на гробно кандило. Стеван је крочио у своје опустело двориште и крупним корацима пошао према осветљеним прозорима. Ни сам не знајући шта ради, у пролазу је са пања за цепање дрва зграбио секиру.

Нашао ју је позади, како у лавор из ведра пресипа топлу воду скинуту са шпорета, гола до паса, помало најежене, млечно беле коже. Није га видела док се нагињала да руком захвати воде и испљуска се по рукама и дојкама које су јој се слободно, излуђујуће мицале тамо-амо. Преко столице, немарно пребачена, била је њена девојачка кошуља коју од свадбе ниједном није извукла из сандука са спремом донетом од куће.

Начинио је један тежак корак ка њој, неодређено свестан да на патосу у проливеној води опанком оставља блато, и она га тек тада чу. Застала је, а онда се полако, мучно полако усправила и даље окренута леђима, задржавши дах. Нека невидљива сила вукла му је руке нагоре, подижући секиру високо изнад њене главе.

Окренула се, и у њеном погледу он угледа есенцију свих оних погледа које је икада морао да осети у Београду или међу својим сељацима, мешавину презира, гађења и подругљивости. Она заусти да нешто каже, али Стеван је није чуо. Био је свестан само њених пуних усана у покрету, помало надражених брадавица на грудима, и бола у својим препонама. Затворио је очи и испустио животињски урлик, као вук са шапом у челичним чељустима замке.

Одвратан, тупи звук одјекну међу окреченим зидовима са којих су равнодушно у празно зурили и преци и свеци; нешто тешко и мокро тресну о дашчани патос и одскочи једном... двапут. Тренутак касније, сруши се нешто друго, теже, и претури шпорет откинувши чунак из зида, просувши ведро и лавор.

Он отвори очи, не успевајући да састави иједну сувислу мисао, дрхтећи необуздано, испустивши отежалу секиру из руку које су му се претвориле у пихтије. Кроз црвену копрену Стеван угледа Милијанину главу, чисто одсечену и одвојену од тела, са пркосним, широм отвореним очима, ослобођеним и упртим у локву крви која се полако ширила и мешала са водом. Као у сну, подигао је цедуљу која је однекуд пала на под и прочитао је.

Одједном се пресамитио од грча у стомаку и изјурио у двориште, да поврати и избљује све што је тог дана унео у себе. Дочека га глува сеоска помрчина, узнемирена само усамљеним завијањем нечијег пса. Када је престао и обрисао са усана остатке слузи и полусварене хране, окренуо се поново према вратима из којих је малочас истрчао и устукнуо. Изнутра, из црне јаме улаза у кућу, чули су се спори звуци пљускања водом. Он се махинално маши грла и крста који је носио на кожној узици. У оном мутном таласу пред очима сувише лако је могао да види Милијанин обезглављени труп како држи у рукама главу која му је некада припадала и нежно са ње спира страшне црвене трагове.

Следећег тренутка, слеп од страха и подивљао од мириса њене крви која је била свуд по њему, Стеван се даде у безглави трк у шуму, не осећајући на себи пруће и шибе честара, не обазирући се на повремени ударац о стабло који би га само још више ошамутио и одбио га у даљи бег. Једном се осврнуо и учинило му се да недалеко иза себе види како њен полуголи, аветињско светлуцави леш лагано и самоуверено корача за њим, руку испружених као да тражи загрљај. Далеко доле, сви сеоски пси удружили су се у пакленом урликању.

Ко зна колико времена касније, измрцварен, помахнитао и без даха, са болним ножевима у ребрима, зачуо је пред собом људски глас и застао као укопан. Од муклог бубњања у слепоочницама није био сигуран да то само не уображава. Али, помисао на оно што је оставио за собом потера га даље.

– Стој, ко иде? – одјекну глас поново.

Нешто у њему као да с олакшањем потону у усковитлани вир и смири се доле, у мртвој дубини.

– Стој, пизда ти материна, пуцаћу!–

Оштро, заслепљујуће светло ручне лампе. Звук убацивања метка у цев.

– Убићу га!–

– Не, чекај...–

Стао је, жмиркајући око себе збуњено, у исцепаној кошуљи, са усиреном крвљу која му је затезала кожу на лицу и рукама. Више није осећао ништа. Црвени таласи уступили су место тами повремено прошараној светлацима. Нека. Нека пуца.

– Стани, бре, овога знам! То ми је комшија из села. Стеван Покрајац, син Јевремов!–

Трећи глас: – Газда-Јевремов?–

– Тај.–

– Јел' комуњара? – сумњичаво ће први глас.

– Не сери, будало. Склони ту пушку.–

Звуци кретања међу стаблима, звецкање кундака о порције, шкрипа опасача и упртача. Неко упали фењер.

Пред Стеваном однекуд изрони познато лице под шубаром, са брадом од неколико дана.

– Стеване, ја сам, Митар! – Младић који му је говорио имао је преко прса пребачен реденик и пуно којекаквих ствари накачених на себе. Уместо чизама имао је опанке.

– Шта то би с тобом, црни Стеване! – рече он запањено, гледајући га. – Дођи, седи. Имамо ватру у заклону. Гле га, сав се тресе.–

Стеван покорно крену за њим, ослушкујући не чују ли се и даље пси плаовачки. Сео је и слушао шта му причају, халапљиво гутао ракију, не схватајући ништа. Није важно, само нека говоре, нек се грохотом смеју, само да случајно не зачује оно страшно, страшно пљускање воде.

Коначно је уснуо, док је онај по имену Митар нешто објашњавао неком важнијем, вишем по чину. Прогута га црна празнина у којој није било снова.

Ујутро га пробуди болан шут у слабине. Бацише му неке прње да се преобуче и натоварише му торбу с муницијом и некаквим дрангулијама. Слепо је кренуо за њима, у колони, кроз бледу светлост зоре, срећан што га ништа не питају, задовољан што су га нечим упослили. Тек сутрадан, када се зјапећа празнина у њему мало затворила, схватио је са киме је. Било му је свеједно.

Последњи дан августа био је ужасно врео. Четници међу које је Стеван Покрајац онако упао и замало изгубио главу, кренули су да преговарају са некима које су звали "партизанима" или, чешће, "комуњарама".

Претходне вечери су га и званично мобилисали. Чинило се да се мало прибрао и дошао свести. Нико га није питао за крв коју је са себе узалуд прао на потоку, али је зато добио нечију добру ловачку пушку. Митар, син њиховог старог комшије Лазара Ристића (кога су због нечега у селу звали Лаза Бубашваба), објаснио му је да четници слушају неког тамо Чичу, који је за Краља. Стевану је и даље било свеједно. Једино што му је тада било важно, било је да се не врати у Плаовац. Никад више.

Али сутрадан, када је међу тројицом партизанских изасланика угледао добро познату, високу фигуру, све се поново вратило.

Вођен нечијом туђом, волшебном руком, погодио је Уроша из прве, право међу очи. Тешко зрно однело му је горњу половину главе, засипајући два пратиоца крвљу и парчићима лобање. Био је то призор чији ће сваки, најситнији детаљ, целог живота носити у себи. А тада, задовољан и сасвим миран, спустио је пушку... и одлетео на тврдо, травнато тле од тешког шамара. Около је праштало.

Избезумљено брадато лице официра било му је пред очима, пенећи се од беса, али он је с осмехом гледао кроз њега негде према небесима и осећао под собом мирну, непокретну земљу. Тамо негде, у стварном свету, преговори су окончани и пре него што су започели. Партизански емисари лежали су непомично а њихови су пуцали из шумарка преко пута, где су остали у заседи и покушавали да погоде четнике који су залегли и узвраћали паљбом.

–...пре наређења! Сестру ти јебем, преговоре си ми усро, пизда ли ти материна! Ти ћеш да ми пуцаш пре наређења, сељачино једна! Крста ми, заклаћу те!–

И поново Митар, поново његово усрдно мољакање, поново спас. Пратио је све то као да се дешава неком другом. Осећао је да може вечно овако да лежи у трави и посматра над собом ведро небо, са свежим поветарцем на лицу. Осветио се. Оставио је све за собом. Могао је да буде миран.

Бар је тако мислио.

Преживео је ратне године, убијајући механички, све спретније. Пустио је косу и браду и сам себи изгледао као неки дивљи човек, више звер него људско биће. Клео се у Краља, отаџбину, Бога, све у празно, без трунке вере и страсти, и покушавао да не мисли. Али, сећање на онај њен поглед терало га је да изнова и изнова запада у периоде махните бестијалности и тај исти поглед тражио у очима умирућих, тик пред смрт, под камом, секиром, или пред пушчаном цеви.

Само захваљујући урођеној, сељачкој лукавости и интелигенцији, предосетио је крај и непосредно пред колапс четничког покрета натерао Митра да се са њим пребаци северније, дубље у Шумадију. Ошишао се и обријао, а онда бријачем на десном образу направио ружну бразготину. Био је сигуран да га тако измењеног, са ожиљком, нико неће препознати.

Пут га је само још једном ипак натерао кроз Плаовац, али све што је од села тада остало било је згариште. Није се знало која га је војска спалила, али њему то није ни било важно. Више није имао имање, ни стоку, ни земљу, и узео је нови идентитет из докумената једне од својих жртава. Сада је био Миладин Алексијевић, родом из Јагодине.

У погодном тренутку отарасио се Митра испаливши му милосрдно метак у потиљак, а онда допустио да га нађу извиднице Титове војске како наизглед у бунилу лута шумом, без икаквог оружја, са ружном раном на лицу.

Чета која га је нашла дошла је из Босне и нико у њему није могао да препозна најзлогласнијег убицу из јужноморавског краја, Мочугу, Ножину Стевана Покрајца. Закључили су да је вероватно побегао четничким бандама и да је изгубио памћење, јер је непрестано говорио о бомби, експлозији, треску... И они су му натоварили да носи торбе с провијантом, сматрајући да у таквом стању за пушку није. Тако је и дочекао крај рата, на сав глас хвалећи Партију и само повремено задовољавајући своју пробуђену жеђ за крвљу тако што би заклао и раскомадао понеког усамљеног сељака или избеглицу на кога би налетео када оде сам по воду, или да пренесе поруку у неку другу јединицу.

А онда, одједном, више није знао шта ће и куда ће. По ослобођењу, приучени лекар прогласио га је ратним инвалидом због наводне повреде од експлозије бомбе и неспособним за рад због психичких сметњи. Регистровали су га на основу лажних података којих се у међувремену "присетио" и он се у двадесет шестој години нашао у Београду, у станчићу у Томазеовој улици.

Одатле га је извукла његова друга венчана жена, Јелица Хаџи-Тимотијевић, четрдесетогодишња удовица предратног трговца штофом. У стану на Дорћолу, који јој је преостао после национализације, учио је правила понашања негдашње господе и читао, не зато што му се то допадало већ да би нечим испунио време. Његова скромна пензија и њен накит били су им довољни за пристојан живот.

Никада није помињао своју ратну прошлост и 1958. већ је мислио да је све то одавно предато забораву. Али, једне новембарске вечери, на улици га је препознао одрпани пијанац који се право на њега истетурао из кафане "Марш на Дрину". Душанова је била пуста и влажна од кише. Уместо да насртљивцу објасни да не зна о чему он то прича, да му је име Алексијевић и да никада није чуо за тамо неког Покрајца, одвукао га је хитро у мрак иза ћошка, обузет паником, да би га задавио голим рукама.

Јадник је пијано, заплићући језиком, тврдио да га познаје по очима.

Било је то његово последње убиство. Дуго очекивани бат чизама уз степенице и звоњава на вратима никада се нису зачули и он је наставио да живи са Јелицом мирно, запарложено, све док једног дана 1970. није умрла од излива крви у мозак. Убрзо после сахране мењао је стан са неким професором Економског факултета и доспео на последњи спрат солитера код Богословије. Искуство из '58. научило га је да по инерцији држи на лицу маску непрепознатљивог, утопљеног у масу и да ни са ким не ступа у ближи пријатељски контакт. Чак ни трагичне околности с почетка деведесетих нису га натерале да промени дугогодишњу навику. Тако је усамљен, не знајући шта више да очекује од живота, проводио дане само повремено се присећајући свега од раније.

А онда су почела да пристижу та проклета деца. Када је умрла Марта Николић, у испражњени стан уселио се брачни пар са малим дететом. Са овима испод њега, то је значило већ две бебе у вертикали. Драње и даноноћни плач нису му сметали толико колико нелагодно присуство младости, нових живота, који су само појачавали његов све учесталији осећај да је недопустиво стар, мада је у својој седамдесет деветој био виталнији од многих педесетогодишњака.

Оно што је чекао, неки знак, неки догађај који ће му рећи да није узалуд отаљавао све ове године и да није погрешио што и себи није испалио метак у главу кад и Митру, догодило се непосредно после Српске Нове Године. Тада је на ходнику сусрео обе новодосељене породице, са бебама у наручју. Када се појавио, разговор између мајки престаде, а очеви који су држали бебе промешкољише се нелагодно.

Бебе су биле будне и посматрале су га док је пролазио, нетремице, са неким немогућим, благо ироничним осмехом на лицима. Прошао је према лифту и осетио у себи топлу, дрхтаву плиму необјашњивог страха. Морао је да застане и руком се ослони о зид. Погледи су му сврдлали кроз леђа.

Знају, помисли он избезумљен, Благи Боже, па те бебе знају!

Лифт је коначно стигао и кроз затворена врата, пре него што је кабина почела са понирањем, чуо је како се разговор наставио с обновљеним полетом.

4
Јасна се враћа кући, I

Замишљено је грицкала оловку и посматрала голе крошње напољу, на улици испред Института. Коначно је уздахнула, оловку одложила у ташну и почела да распрема сто.

Канцеларија је била стара, са помало влажним зидовима. Грејање је радило лудачки и није сумњала да ће, чим изађе и крене кући, навући прехладу. Сврстала је папире по неком привидном редоследу и гурнула их у фиоку расклиманог, чудовишног стола који је наследила од бившег колеге; тај је дигао руке од социологије и научног рада и отворио бутик за секси доњи веш. Сам сто био је прича за себе, онако изрезбарен и исполиран, са сасушеним мрљама кафе, сока и алкохола на некад сјајно углачаној плочи од махагонија. Имао је трбушасте, дубоке фиоке које су могле да приме читаве гомиле материјала и стајао је на помало закривљеним ногама, климаво упртим у отрцани итисон из ког се, као и са зидова, ширио благи мирис мемле.

Она стрпа све унутра, оставивши за крај само неколико листова на којима је исписала прву верзију свог дебитантског стручног реферата. Није завидела Немањи на процесору који је користио на послу. Старо добро писање ролербол паркерицом било је за њу незаменљиво. Реферат је био готов и највероватније ће бити само ембрион будуће магистарске тезе. Хтела је још једном да га летимице прегледа пре него што пође. Поглед јој се задржа на једном пасусу.

Сви резултати показују, писало је њеним ситним, помало китњастим рукописом, да је у нашем друштву тренутно присутна појава која изазива недоумице; требало би да је примамо благонаклоно, са много подршке од стране друштвених институција, али приметан је узнемирујуће дубок несклад између самог њеног постојања и друштвеног тренутка у којем је настала.

Она се мало намршти код речи "узнемирујуће", али после кратког размишљања одлучи да је ипак остави. На крају крајева, све је то заиста и било узнемирујуће, онеспокојавајуће, чудно. Није тачно знала због чега. Био је то неки неодређени осећај у који није са сигурношћу могла да упре прст, али свеједно веома присутан. Она настави.

Појава о којој говоримо и која ће бити предмет нашег дубљег социолошког разматрања јесте неочекивана експлозија наталитета на нашим просторима.

Телефон. Она спусти лист и диже слушалицу. – Веза за тебе –, рече жена на централи. Тренутак касније, она зачу Немањин глас.

– Еј, крећеш ли?–

– Још не, нешто сам се забунила у папире. Колико је сати?–

– Три и пет.–

– Ау! Ево, одмах крећем!–

– Добро. Чекам те у Клубу. Имам нешто да ти испричам.–

– Важи. Ћао.–

Она пресави листове и спакова и њих у ташну. Погледаће их још вечерас, пре него што сутрадан све да на куцање. Десетак минута касније била је у трамвају.

Док се труцкала и клатила у бучном возилу, зурила је кроз прозор у суморне зграде на Булевару Војводе Мишића и размишљала о Немањи. Није тачно знала када се решила и пресекла, али била је сигурна да је то урадила зато што се налазио крај ње у тренуцима у којима је осећала да неумитно пропушта и последњу прилику да се извуче из лимба у ком се налазила. До пре неколико месеци то још није толико снажно осећала. Била је готово увек окружена пријатељима и то су махом били момци које је стално држала на варљивој дистанци као и Немању. А онда је наједном схватила да се готово читава њена генерација поженила и поудавала, као и да, логично, већ увелико шета ситну децу. Тек је тада почела да се пита постоји ли ипак нешто хитније и неопходније од посла и магистеријума. Затекла је себе како ујутро у огледалу пребројава ситне боре око очију, испитивачки подиже груди да им провери чврстину и ужаснута одлази на посао са сазнањем да је открила прве назнаке целулита.

Двадесет пет година! Одједном ју је обузела депресија, не много трагична и дубока, али стално присутна, нагризајућа. Било је време да коначно уради нешто са собом.

Та Нова Година била је само додатно оптерећење. Родитељи су приметили да нешто није у реду, али није постојао начин да јој помогну. Вратила се из Париза у најгорем расположењу откад зна за себе.

А онда оно вече.

Оно мало сексуалних контаката које је до тада имала толико ју је разочарало да је одавно почела да се пита да можда није нешто у реду са њеним либидом. Немања је био нешто сасвим друго. Оно вече...

Задовољно се насмешила.

Да, имала је сада нешто сасвим ново. Неки подстицај за даље, више. Уосталом, ипак је најбоље у свему било то што се ради о њему. Познају се већ толико дуго и добро да је ово само додатна надградња, комплетирање, заокружење њихове неуобичајене љубави-пријатељства.

Трамвај стаде с трзајем и неколико путника који се нису добро држали полетеше напред онолико колико им је то скучени простор дозвољавао. Изнад Јаснине главе две жене од својих педесет и кусур година почеше са коментарима.

– Страшно –, рече прва. – Како возе, к'о да нас возе џаба.–

– Ма, све су то дрипци –, прихвати друга. – Уградили филтере на прозоре па мисле да су нам ко зна шта урадили! Зато на сваки месец дана поскупљују карте. Знате за оно што се десило пре две недеље, онај судар трамваја у Војводе Степе?–

– Да, оно кад су изгинули они силни људи.–

– Е, видите, мени је човек причао што је једва живу главу изнео одатле, да је возач стао горе на оној стрмини пре Вождовачке цркве и изаш'о да купи бурек. Еј! Па, 'де то има! Трамвај пун к'о око, људи журе на пос'о и сви чекају да господин доручкује.–

– И?–

– И ништа. Док је он чек'о ред у пекари, трамвај ти крене уназад, све брже и брже и – трас! Закуца се у осмицу која је наилазила с Аутокоманде. Ето. И пој'о вук магаре. Кажу, била неисправна кола.–

Трамвај полако крену даље.

После кратког ћутања једна од жена поново проговори:

– А и ова омладина как'а је... Неће ником да уступи место, Само трчи и гледа 'де да седне.–

Јасна подиже поглед. Два пара крволочних очију зурила су у њу. За тренутак се колебала да ли да устане и посматра како се госпође туку за место, али се предомисли. Нека их само, нека стоје. Осећала је таласе њихове хладне мржње и зависти и била апсурдно срећна што је још млада. Недуго затим, жене сиђоше. Она их виде како се клате тротоаром и нестају у гомили пролазника. Једну од њих видеће поново непун сат касније, изгажену насмрт.

Она сиђе код Београђанке и попе се до Клуба новинара. Индикатор изнад излазних врата светлео је зелено, што је значило да концентрација загађења у ваздуху није критична. Могло се слободно дисати.

Немања је седео за столом у дну, код прозора. Он јој махну када се појавила на вратима, и Јасна се провуче између столова пренатрпаних пићем и пепељарама где су опушци и пепео показивали сталну тенденцију бекства. Он устаде да је дочека.

– Пицнула си се боли глава.–

Она се насмеја. – Добро, бре, је ли то речник једног врсног новинара и будућег публицисте? Није ни чудо да нам је штампа овако јадна.–

Пољубише се и сместише у удобне кожне столице. Немања јој наручи сок и кафу.

– Дакле? – упита га она. – Причај.–

– Ма, ништа специјално. Може, додуше, да испадне интересантно, али ко зна...–

– Дај ми цигарету –, прекиде га и сачека да јој припали. – 'Ајд' сад.–

– Па видиш, и данас сам јурцао за везама и везицама у битним институцијама – МУП-у, привредној комори, судовима и слично.–

– И? Је ли било успеха?–

– Јашта. И то тамо где сам се најмање надао. У Републичком.–

Стиже њено пиће и он сачека да је конобар послужи.

– Знаш ко је тамо? Сећаш се Пере Мазала, био је са нама на вежбама код Жике. Ложио се на криминалистику. Ено га сад, постао је тамо један од најмлађих инспектора.–

– Пера 'Прљави Хари'?–

– Он. Чак има и магнум. Показао ми. Али, то није све. Испричао ми је неке занимљиве ствари, па сам се вратио да о томе направим чланак.–

Немања никад не пише чланке, помисли она. Увек говори како их прави. Јасна ухвати себе у неозбиљно застрашујућем закључку. Шта сад? Овакве анализе правим само када се заљубим. Она му узе руку и прислони образ уз његову чврсту, велику шаку, пријатно хладну на њеној врелој кожи, па је онда врати натраг на сто, не испуштајући је. Наставила је да га слуша.

–...и таман сам завршавао, кад зазвони телефон. Јавим се, а оно неки непознати тип тражи Чика Драгана. Кажем му да је овај на боловању, а он онда пита може ли да поприча са мном. Ипак, по гласу би се рекло да ја мало разочаран. Зове се Симић, ради у болници 'Синиша Никић'. Хоће да се сутра нађемо, да поразговарамо.–

– О чему?–

– Није хтео да каже преко телефона.–

– Опа. Тајна. Идеш?–

– Нормално.–

Очи су му блистале. Питала се одакле му толики ентузијазам. У његовом присуству осећала се лако. Лако и сигурно.

– Какав је био твој дан?–

Јасна доврши кафу и одложи шољицу на тацну.

– Стигла сам доста да урадим. Радила сам на анализи пораста наталитета у протеклој години. Резултати су невероватни. Пораст се више не мери промилима, већ процентима. Наталитет је у 1997. години био шездесет два посто већи него у претходној!

– Где? На југу?–

– Ма јок. Београд, Нови Сад, Сарајево, Солун, Букурешт, цела држава... Где год да погледаш, породилишта су крцата.–

– Мајку му, ко би очекивао да људи праве толику децу по овој скупоћи.–

– Е видиш, баш то је оно необјашњиво. Бејби бум обично имаш у земљама које су у привредном успону, ако занемариш, наравно, земље са традиционално високим прираштајем, као Индија, Кина и слично. Али код нас. и то у свим крајевима? То је више него чудно.–

– Имаш податке из других земаља?–

Она се накратко замисли. – Само из Италије и Немачке. И код њих је слично. Али, то је недовољно за упоредну анализу...–

Посматрао ју је заинтересовано.

– Јеси ли погледала можда и податке о морталитету?–

– Шта? Не, зашто?–

– Па, ваљда би требало, ако већ проучаваш прираштај становништва.–

– Не, задржала сам се само на броју новорођене деце у протеклој години и његовом нескладу са друштвеним приликама. Мада видиш, то није лоша идеја. Погледаћу то, колико сутра.–

– Погледај. Можда је и смртност пропорционално већа, па је однос ту негде. У том случају све то и не би било тако необично.–

Не би?

Јасна га погледа упитно, осетивши хладноћу у грудима. Неки осећај дубљи од сваке рационализације говорио јој је да у ономе што је тако полуозбиљно рекао постоји нешто застрашујуће.

– Чуј... – поче она плахо, али Немања је прекиде.

– Не сад. Могли бисмо овако до сутра. Напиши тај рад па ми дај да га прочитам. Важи?–

Она климну главом. Помисао на неку равнотежу између наталитета и морталитета унутар тако екстремних маргина из неког разлога чинила ју је врло нервозном. Јасна реши да све то ипак остави за касније.

– Хоћеш код мене на ручак? – рече она.

– Нећу, хвала на позиву. Знам да ти Бака сјајно кува, али морам да се вратим у редакцију. Сутра закључујемо број. А и ти би требало мало да одспаваш. Делујеш исцрпљено.–

– А што сам се 'пицнула боли глава'?–

– Једино те то вади. – Он се насмеја и устаде да јој одмакне столицу. Пријао јој је поглед на његову висину и широка рамена.

Напољу је дувао хладан ветар. Ваздух је још био подношљив.

– Како ћеш до куће? – упита Немања.

– Узећу такси. Немам снаге више да се рвем по трамвајима. Доста ми је за данас.–

– Паметно. Ја ћу мало да протегнем ноге. Зовем те предвече.–

– Договор –, рече Јасна, ухвати га за ревере јакне и привуче га ближе, пропевши се мало на прсте за један кратак пољубац. Следећег тренутка већ је силазио према Београђанки, утапајући се у мноштво пролазника који су измилели из станова да се мало надишу свежег ваздуха.

Имала је среће. Такси је наишао одмах. Отворила је врата жутог, офуцаног мерцедеса и сместила се на задње седиште.

– До Богословије, код ОФК-овог стадиона –, рече таксисти и утону у наслон, осећајући мали бол у леђима од дугог седења на послу.

Таксиста укључи таксиметар и старо возило стаде уз тандркање да се пење улицом, гурајући се између трамваја и осталих возила. Са радија је допирала нека новокомпонована музика, на сву срећу тихо.

Тек што скренуше у Булевар, таксиста укочи.

– Ау, јеботе! – узвикну он и Јасна, која је већ утонула у лаки дремеж, отвори очи. Неколико тренутака није могла да схвати оно што је угледала.

Таксиста хитро баци поглед преко рамена да види има ли шансе да узмакне у рикверц. Поново опсова када одмах иза угледа црвено-бело челично лице "седмице".

– Најебали смо –, рече и окрену се да се суочи са оним што је долазило према њима.

Саобраћај је био блокиран у обе дупле траке. Полицајци који су се у последњих пар година навикли на све и свашта нервозно су се мешкољили и опипавали гротескно велике палице скинуте са опасача.

И заиста, призор је био невероватан. Широким коловозом Булевара Револуције према Скупштини се кретала ускомешана маса извикујући пароле, узмахујући транспарентима изнад глава. Још су били предалеко да би се разазнали детаљи, али ветар је доносио високе, крештаве, промукле гласове. Било их је које су пљескале рукама у сложном ритму и тек петнаестак секунди касније, када им се фронт масе приближио на педесетак метара, Јасна схвати да у њему види само лица жена.

МЛЕКА ЗА НАШЕ БЕБЕ писало је невештим рукописом на једном транспаренту. Уз мало напора, Јасна их прочита још неколико: ДОЛЕ НЕСПОСОБНА ВЛАДА; И ВИ СТЕ НЕКИ ОЧЕВИ; ХОЋЕМО ЛЕКОВЕ И ПЕЛЕНЕ; БЕСПЛАТНЕ ЈАСЛИЦЕ! Она осети како је обузима хистеричан кикот. Знала је да ствари лоше стоје што се тиче снабдевања артиклима за бебе и сасвим малу децу, али баш толико... А онда на лицима која су била све ближа и разазнатљивија уочи истоветну гримасу крвожедног беса и махнитости, која је дубоко престрави.

Жене су биле углавном младе, од двадесет до тридесет и неке године, све до једне одевене као да су само скокнуле до комшије да позајме пола шоље пиринча, многе у кућним хаљинама преко којих су пребациле капуте, понека чак и у папучама. Сада су биле већ толико близу да је могла да им види очи. Погледи су им били једнообразно празни. Оне у првим редовима драле су се из петних жила док им се пљувачка сливала низ браде, али и ти повици деловали су некако сувише сложно, механички.

А онда их прогута плима њихових тела.

Јасна се нагонски скупи на седишту, зграбивши држач на вратима. Крајичком ума била је свесна да је опасно близу тога да врисне. Ударци задобоваше по каросерији и такси поче да се љуља пред налетом тела у пролазу.

Има их на хиљаде, помисли Јасна ужаснуто.

Таксиста је седео погнут напред, стежући волан. Пиљио је у жене које су му улубљивале лимарију и лупале по стаклима. Али ударци су били слаби, и практично безопасни. Имале су други циљ.

Тада се однекуд зачу мукли прасак и гомила се за тренутак раздвоји. Јасна угледа беле праменове дима. Засуше их нови звуци са свих страна, понеки крик, топот ногу у трку, тупи ударци.

Изненада, пред њима се указа празан простор и таксиста истог трена даде гас мотору који је и даље радио. Аутомобил јурну напред у полукругу, уз шкрипу точкова.

Јасна схвати његов маневар. Искористио је тренутак да окрене кола и управи их у супротном смеру, даље од гомиле која се поново претећи затварала, сада иза њих.

Напред је био хаос. Прилике у плавом јурцале су унаоколо са маскама на главама, а гомила се разбијала пред облаком сузавца и кишом удараца. Таксиста уграби празан простор и стушти се према тргу.

У целој гужви која се сада мало померила на страну преко пута Народне банке, Јасна на плочнику угледа непокретно тело жене која је имала несрећу да се нађе на путу помахниталој руљи. Једна нога била јој је савијена под неприродним углом, а са друге је изгубила ципелу и лежала је тако са тешким, влажним отисцима ђонова и потпетица по читавом телу. Била је то једна од две џангризаве путнице из трамваја.

Недалеко одатле, Јасна примети да једна жена у високо подигнутим рукама носи бебу. Беба је имала можда неких годину дана и запрепашћујуће мирно и будно је посматрала оно што се около дешава. Жену је окруживало неколико других које су са њом ишле у корак, као да својим телима желе и њу и бебу да заштите од евентуалног напада. Једна је однекуд извукла и влажну марамицу и држала је спремну уколико ветар нанесе сузавац у правцу бебе.

Фасцинирана призором, Јасна ухвати бебин поглед и осети жмарце. Крупне црне очи које је спазила са само пар метара удаљености гледале су у њеном правцу хладно, као да посматрају бубу коју треба згазити.

А онда их такси остави иза и делови гомиле их заклонише. Таксиста оштро скрену десно и они улетеше у Таковску, која је била слободна за вожњу. Док су се спуштали улицом, гледали су како људи привучени гужвом промичу поред неодлучних и незаинтересованих пролазника, да виде шта се догађа.

Таксиста је вртео главом и понављао изнова и изнова: – Јеботе, јеботе, јеботе... – Тек када је мало даље стао пред семафором, пробао је да дрхтавим рукама одвије жваку коју је узео из касете. Јасна је осећала како је савладава шок. Покушала је из све снаге да сузбије дрхтавицу, и некако то и успела.

Пар минута касније приближавали су се њеној згради, у којој је сада становала само са Баком, док су њени већ две године били у Француској. Угласти торањ се помаљао, све већи и суморнији.

– Уф, овде је гадно –, рече таксиста. – Опет удар загађења.–

Тек тада Јасна примети да тешко дише. Наравно. Без обзира на то што су сви прозори били затворени, аутомобил није био херметизован, супротном градским прописима. Мора да је нешто спољне атмосфере продрло унутра.

А њен филтер је негде у ташни.

Осети мучнину и панику у исто време. Поче да петља око ташне. али руке је нису слушале.

Да ли је могуће, помисли, да ћу се после свега још и отровати у таксију!

Таксиста је приметио да јој није добро и мало успорио.

– Ево, стижемо. Узмите ово. – Глас му је звучао другачије због филтера у носу.

Он јој баци преко наслона гумену маску са филтер добошем, из резервне војне опреме. Она је зграби слепо и натакну је на главу, осећајући како је чупају затегнути каишеви. Такси је успоравао.

Јасна удахну дубоко и истог трена осети како јој се диже желудац. Запахну је смрад старог зноја и безбројних издисаја бивших корисника маске. Мучнина је била неиздржљива. Такси се заустави и она коначно успе да отвори ташну. Није видела колико је таксиметар откуцао. Јасна истргну из новчаника неку новчаницу и баци је заједно са маском на предње седиште. Отвори врата и искобеља се напоље да би следећег тренутка повратила читав доручак одмах ту, на тротоар, наочиглед пролазника који су се већ заштитили.

Када су трзаји најзад минули, она извуче из ташне бели филтер, угура га у ноздрве и посрћући пређе улицу. Хладна унутрашњост улаза у зграду никад јој није пријала колико тада. Јасна залупи спољна врата за собом и наслони се на мермерни зид. Ноге су је једва држале. Удахнула је, сада много лакше, и почела да броји до сто. Минут или два касније већ је могла јасније да мисли. Осећала се као да ју је неко тукао.

Одједном, поглед јој привуче нова читуља прилепљена на унутрашња стаклена врата, одмах испод читуље Марте Николић. Зар је још неко у згради умро?

Јасна полако приђе вратима и погледа. Име јој није значило ништа. Али, препознала је лице на фотографији. Био је то онај чича с осмог спрата који је често седео испред зграде на столичици на расклапање, када је време било лепо и чисто, и посматрао шаролике путнике на станици за приградске аутобусе, одмах ту крај киоска. Јаков Сарајлија. Кратка и тешка болест. Осамдесет шест година.

Окренула се и тешка корака упутила према лифту.

Иза ње отворише се спољна врата и неко уђе у зграду. Јасна се окрену и угледа непознату, високу жену са мадежом на образу, како у наручју носи умотану бебу.

– Добар дан, комшинице –, рече жена љубазно и погледа право негде кроз Јасну.

Комшинице. Комшинице? Јасна успе некако да процеди одговор и отвори врата лифта. Жена уђе за њом.

Ако је тако, онда је ово већ која... трећа беба у згради за мање од недељу дана!

– Ја ћу на шести –, рече она, посматрајући жену са дететом подозриво.

– У реду. Ми идемо даље.–

Даље? На осми, можда?

Стајала је и посматрала како се смењују спратови. Принела је руку челу и обрисала с њега зној.

Врућа сам, помисли. Разболећу се.

Беба отвори очи.

Трудила се да не обраћа пажњу, али поглед који је осећала на себи натера је да се стресе. Никад у животу није имала такав осећај, да је предмет хладног, безосећајног проучавања. Одахнула је када се кабина зауставила на њеном спрату.

– До виђења, комшинице –, рече јој жена и насмеши се грозним, празним осмехом аутомата. Јасна помисли да ће јој поново позлити. Док је затварала врата, видела је да беба и даље пиљи у њу, лица озбиљног и мирног. А онда, пре него што је нестала иза сивог метала, беба се изненада безубо насмеши у стравичној травестији осмеха своје мајке.

Позвонила је, покушавајући да у себи среди ковитлац мисли и осећања. Један дуги тренутак изнутра се није чуло ништа и Јасна осети како јој се нервоза пење из стомака у грло.

А онда зачу звук окретања кључа у брави. Врата се отворише и она угледа Бакино брижно лице.

Јасна јој клону у загрљај, допустивши себи да коначно зајеца. Колико ти је година, Бако, упита безгласно кроз плач, осамдесет шест?

Поподне је провела у немирном сну испуњеном сликама метежа, панике и крупних црних очију без дна и душе. Немања је дошао око осам, провео уз њу неколико сати стављајући јој хладне облоге на чело, дајући јој на кашичицу народни чај који је Бака припремила и умирујући је безазленим причицама. Ноћ је била много тежа.

У институт је отишла тек следеће недеље. Када је отворила фиоке свог стола установила је да јој је неко претурао по стварима. Када је упитала портира да ли је неко у међувремену долазио да је тражи или питао за њену канцеларију, рекао јој је да је осим сталног особља пре два дана долазила и нека Марина Остојић, иначе такође са института, али већ дуже време на породиљском боловању. Рекла је да је дошла по неке своје ствари. Изашла је мало касније, али ништа није носила са собом. За друге није знао.

Јасна се вратила у канцеларију, села и извукла свој рад из ташне. Пажљиво га је поравнала на плочи оскрнављеног стола. Решила је да убудуће закључава и фиоке и канцеларију кад год буде напуштала зграду института.

Нешто јој је говорило да то неће бити довољно.

5
Инцидент други

Блиставо црни алфа-ромео заустави се бешумно пред капијом. Кроз отворени прозор промоли се рука са даљинским управљачем и који трен касније дупла крила гаражних врата тихо се отворише. Возило прође између негованих борића у предњем дворишту, преко бетонираних стазица за точкове и угнезди се у пространој гаражи. Врата се затворише и унутра аутоматски оживе низ лампи дуж зидова.

Зоран Крњевић, београдски краљ видеа, изађе напоље. Обиђе кола и отвори пртљажник да би извукао два тешка самсонајт кофера пуна нових, нераспакованих видео касета. Он залупи пртљажник снажно и звук одјекну мукло између бетонских зидова украшених рекламним филмским постерима.

Висок готово два метра, морао је да се погури како би прошао кроз врата која су водила из гараже у кућу. Упутио се уским ходником право ка просторији у којој му је био смештен студио.

Кућа је била тиха. Сувише тиха за девет увече.

Као и сви приватници који су се бавили видео послом и Крњевић је радио до касно у ноћ, да би се будио сутрадан негде око подне и полако започињао нови радни дан. У девет, студио је требало да буде пун звукова, зујања рекордера у раду, реског клопарања убацивања и избацивања касета, разговора момака који су радили на преснимавању или "шнирању", односно титловању мастер касета за продају.

Крњевић је са видео бизнисом почео у златно доба балканског пиратства, негде средином осамдесетих, када је због одсуства законске регулативе било могуће да свако ко има бар неколико хиљада марака почетног капитала отвори видео клуб. Од тада је прошло више од деценије, али ствари се нису битно измениле. Држава је пропала, али видео бизнис је опстао. Клубови су ницали и гасили се, али за оне праве посао је цветао.

У ствари, до почетка деведесетих, његов студио спадао је у другу лигу београдских видео-клубаша. А онда су тројица највећих у врло кратком временском размаку иступили из посла са пиратима, озваничили капитал који су дугогодишњом пљачком ауторских права стекли и почели да раде у складу са новим законом о видеу и кинематографији.

Крњевића је то гурнуло у сам врх. Власници клубова који су живели од ренте све скупљих видео материјала почели су у све већем броју да долазе код њега и доносе му касете на такозвано "претабавање", односно преснимавање у жаргону професије. Од солидних прихода могао је да издвоји новац за инвестирање у нове машине како за PAL, тако и за амерички NTSC стандард, U-матике, компјутере за титловање, ласерске дискове и готово неограничену количину врућих филмских хитова који тек што су се појавили у биоскопима Њујорка или Лондона.

Домаћи филмски дистрибутери вриштали су, чупали косе од беса и покушавали са хистеричним хајкама, да би на крају један по један одустали и отворили сопствене видео клубове. Али, да би такви клубови могли добро да раде и конкуришу приватницима који су се мало обазирали на такву ситницу као што су ауторска права и сами дистрибутери морали су да прибегавају пиратству и тако крше закон чије су доношење иницирали. Приватници су се, међутим, у хладном рату са кинематографским кућама служили једноставном и паметном тактиком: куповали су легално издате видео наслове, па чак и сами издавали филмове са откупљеним видео правима, обично из неке италијанске Ц продукције, како би се покрили и формално испунили законску обавезу, а истовремено и даље избацивали у ренту светске филмске хитове много пре него што би они осванули на овдашњим биоскопским платнима.

Године 1995. оформљена је централна организација приватних видео предузетника која је функционисала по свим неписаним правилима подземља: прибегавало се уцењивању, принуди, рекетима "заштите" над малим и слабим клубовима, као и одмазди према непослушнима. Његов главни "кум" био је баш Крњевић, окружен неколицином адвоката и правних саветника. Тако је стекао незваничну титулу краља видео мафије, а невероватан прилив новца омогућио му је да убрзо за себе и своју жену Славку купи раскошни дворац на Дедињу. Запослио је малу армију студијских радника, преводилаца, а богами и повремених телохранитеља. Али, и даље је највише волео да послове завршава сам, било да се ради о корумпирању званичника по градским општинама, узимању дневног пазара из својих седам клубова на територији града, или куповини опреме – касета, рекордера, процесора слике и звука.

Сада је зато, отворивши врата студија који се налазио у сутерену виле на површини од преко две стотине квадратних метара, стао као укопан, не верујући сопственим очима.

Студио је био потпуно празан. Један поглед на 920 уредно послаганих рекордера за дупликацију компјутерски повезаних са контролним панелом у десном углу просторије, био је довољан да Крњевић схвати да су сви апарати искључени. Ни на једном дисплеју није светлео зелени или црвени индикатор репродукције и снимања. Екрани контролних монитора били су сиви, слепи. Конзола са тастатурама и диск јединицама за аутоматско титловање стајала је искључена, са разбацаним дискетама на којима су били записи са преводима најновијих филмова. На супротном зиду, који је читав био у полицама, налазиле су се празне касете, оригинали домаћи и страни, ласерске плоче, па чак и филмски картриџи за нови хит изум, кућни видео холограф.

Кофери му с треском испадоше из руку.

Пар секунди стајао је тако, занемео, а онда се раздра, забацивши главу:

– Славка!

Сачекао је неколико тренутака, али одговора није било. Он поново дрекну:

– Слаааавка!–

Крњевић стеже вилице у немоћном бесу. Шта је сада та глупача урадила, помисли прилазећи рекордерима и палећи их редом. Откад се породила више није нормална. Где ли је сада отишла?

Машине живнуше разнобојним светлима, спремне да у себе приме нове товаре касета. Познато, смирујуће зујање испуни ваздух и Крњевић осети како га пролази први талас гнева.

Да видимо, размишљао је. Шта је сад најхитније... Сутра ми долази онај молер из Прњавора, њему треба да ушнирам још четрдесет комада. Нишлији сам обећао да ће филмови да му буду готови до подне. Не могу сад да му отказујем... А копије за ренту? Јебем му матер, затрпан сам. Где су ти идиоти од радника!

Он узе нарамак већ припремљених касета и убаци их једну по једну у машине, аутоматски, знајући већ и подсвесно која је линија са којом повезана. Укључи десетак монитора и поче да вади оригинале У-матике са полица.

Прво да ставим ово да се таба, па онда да видим где је Славка. Да није с дететом отишла код мајке?

Његове руке хитро су извлачиле касете из кутија, стављале их у празне отворе, гурале унутра, притискале команде. На екранима затрепереше слике и зачу се уобичајена какофонија. Толико је био заокупљен послом да није чуо меке кораке ногу у папучама иза себе. Постао је свестан њеног присуства тек када се окренуо да нешто одложи. Стао је, тргавши се мало.

– А, ту си, значи –, рече он. Глас му је био опасно тих и она је то већ одавно умела да препозна и претпостави шта следи. – Је ли, хоћеш да ми објасниш шта све ово значи?–

Стајала је пред њим у спаваћици, расплетене косе, без шминке, са црним подочњацима. Лице јој је било вампирски бледо, танке усне стиснуте у црту. Гледала га је некако чудно, бело.

– Где су радници? – упита он, мало повисивши тон. Поново је осећао назнаке оне плиме беса која га је пре неколико минута била обузела па напустила. – Где је преводилац? Шта се који курац дешава?–

Поглед јој је био замућен, као да га посматра кроз воду. Она споро слеже раменима и изговори равним гласом, сасвим недирнута његовим узбуђењем:

– Послала сам их кући. Све.–

– Због чега, бре? Зашто машине стоје?–

Она прође крај њега и приђе контролном панелу.

– Сада раде –, рече тихо. – Морамо да их искључимо.–

– Шта?–

Њена утварно бела рука притисну команду "стоп" на панелу и низ рекордера бучно престаде са радом, као да протестује.

Понесен заслепљујућим бесом, Крњевић скочи и шчепа је за рамена. Окрену је према себи и ошамари из све снаге. Глава јој од ударца полете у страну и удари о руб полице. Славка посрну, али не паде. Придржа се и притом са полице повуче један рекордер. Четвртасти апарат сруши се на под повукавши за собом још један, уз бучни тресак. На монитору нестаде и слике и тона.

– Кучко! Види шта си урадила, пичка ти материна! – дрекну Крњевић. Дрхтао је од беса.

Она се без речи окрену да искључи главни прекидач који контролише напајање струјом за све машине у студију.

Крњевић је шчепа за косу и окрену јој главу према свом лицу. Очи јој засузише од бола, али она ниједном гримасом нити звуком не показа своја осећања. У том тренутку подсети га на манекенску лутку из излога.

– Јеси ли скренула, шта радиш то?–

– Морамо све да погасимо –, рече она, гледајући кроз њега. – Због зрачења. Малој смета.–

– Шта? – Није могао да верује.

Он је одвуче до средине просторије и поново ошамари. Овај пут је пала, дочекавши се на руке и колена.

– Славка, живота ми, ти ниси чиста –, рече он, готово вичући. – Одакле ти сад то срање? Да ти није она твоја мајка напунила главу, а? Једва је дочекала! Ми од овога живимо, еј!–

Она се придиже посрћући и поново крену према контролном панелу. Као да је говорио зиду.

Сада више није могао да се контролише. Он је окрену левом руком, а десном је снажно удари у плексус. Она сасвим задовољавајуће исколачи очи савијајући се и изненађено испусти ваздух из плућа. Сустиже је нови шамар. Славка одлете до врата и тресну мукло о бетонски под прекривен линолеумом.

– Марш горе код детета, пичко једна тупава! – пенушао је он. – Да те овде доле више нисам видео! Не знам какве су те бубе спопале, али овде да више ниси привирила! Сад морам да сређујем срање које си направила!–

Славка се некако осови на ноге и отетура напоље.

– То ће је научити памети –, промрси он и седе за компјутер са намером да ушнира филм који је недавно стигао из Сингапура. – Пре трудноће умела је итекако да гризе за посао. А сада, види... Боже ме сачувај.–

И заиста, Славче се пре две недеље вратила из болнице са њиховом тек рођеном ћеркицом. Мада је, као и обично, имао да заврши безброј послова, успео је да примети да некако није иста као пре. Као да се повукла иза неке ограде и у потпуности се посветила детету. Као да ништа друго не постоји. Зрачење! Ха, која фикс-идеја! Откад ради овај посао, први пут чује да рад са видео опремом може некоме да смета. Ма, луда жена... Само да заврши с овим, па ће се попети горе да озбиљно са њом поразговара.

Пред њим се на монитору појави мени за коришћење програма за титловање. Он избаци системску и убаци дискету са преводом рачунајући колико ће лове да узме на том филму. Кажу да је номинован за Оскара. Нема клуба у земљи који неће да га купи.

Црвена лампа диск јединице се угаси и на екрану засветле натпис: Титловање. Он притисну дугме и натпис се изгуби. Потом стави спремну касету са филмом у хај-фај машину коју је користио за репродукцију када није имао У-матике, па устаде, повади из рафова квалитетне бланко касете и распореди их у првој линији рекордера спојених са централном миксетом и процесором. То учини и са следећих дванаест линија, па поново седе и даљинским управљачем укључи снимање под паузом, пусти оригинал и сачека да се слика пробије на екран. Појави се први кадар и Крњевић се наже мало напред, спреман да суперпонира први титл. Аутоматика ће да обави остало.

На екрану је почињала шпица, када Крњевић иза себе зачу неки шум. Окрену се хитро, али прекасно.

Стигао је само да види своју жену, са високо подигнутим "виванко" појачалом у рукама. Следећег тренутка тешки апарат тресну га посред лица и он паде уназад са столице. Оштар бол проструја му костима носа и лобање и пред очима му се смрачи. У устима осети бљутав укус крви.

– Шта то, дођав...–

Прекиде га нови ударац. Метално кућиште електронске направе зари му се изнад очију и језив бол натера га да заурла. Одједном му се и очи напунише крвљу.

– Малој смета –, чуо је њен раван глас у механичкој литанији. – Малој смета... малој смета... рекла сам ти да јој смета!–

Ношене дивљом снагом, њене руке све су јаче и дубље заривале "виванко" у беличасто-крваву кашу у коју му се претворило лице.

Крњевић слабашно подиже руку у узалудном покушају одбране, вођен последњим остацима свести. Њен нови ударац, најјачи од свих, коначно му расцепи лобању надвоје и оштри парчићи костију зарише му се у меко и незаштићено ткиво мозга. Умро је с роктајем, загушен навалом крви, док су га одозго посматрале њене очи осветљене неком демонском, зеленом ватром изнутра.

На екрану шпица је управо прошла са натписом DIRECTED BY: GEORGE M. ROMERO и камера је из птичје перспективе приказивала неки мали амерички град. Уз зверски, нељудски смех, Славка завитла улубљену машину право у монитор и просторијом се разломи прасак од експлозије екрана и цврчање спржених инсталација.

Са унутрашње стране врата студија, читав призор равнодушно су посматрале очи огромне бебе злокобног изгледа за најновији светски хорор хит, који се управо бескорисно вртео у машини за репродукцију, поштеђен Славкиног разорног гнева. Стилизованим словима на плакату је био исписан наслов: Накот.

Одједном, жена у спаваћици се усправи, кривећи мало главу, као да нешто чује. Онда се окрену и хитрим корацима сиђе у подрум, где се налазила разводна кутија са осигурачима. Извукла је неколико њих и све машине у студију замреше, а непомично тело у локви крви која се полако ширила по поду, остаде у мраку.

Завршивши то, кренула је споро степеништем горе, одједном поново празна и смирена. Њена ћерка ју је звала. Било је време да је нахрани. Груди су је помало болеле и знала је да ће за њену бебицу бити довољно млекца.

Сада је више ништа није угрожавало.

6
Господин Алексијевић, II

Крај јануара донео је поново нешто снега. Било је доста хладно, али котларница зграде је, на сву срећу, била у реду и радијатори су увек били топли.

Господина Алексијевића мучила је хладноћа друге врсте.

Све чешће је лоше сањао. Слике из младости, застрашујуће очуване и живе, прогањале су га у сну и терале га да се буди и избезумљен пали светло да види јесу ли му руке умрљане крвљу. Почео је да се забринуто пита није ли коначно дошло време да плаћа данак старости и јесу ли то први знаци сенилности или склерозе. Чудно, готово читав живот провео је спреман да се суочи са смрћу као последицом евентуалног случајног сусрета на улици, са срамотом суђења и недостојношћу егзекуције; а у овим тренуцима, док је лежао у својој усамљеничкој соби и слушао звиждање ветра око зграде, осећао је у грлу и прсима снажну, жарку жељу за животом. Помисао на смрт и таму из које може да изрони авет неке од душа које послао Богу на истину, све га је више плашила што је била ближа и опипљивија.

А онда, једне ноћи, умало није умро од страха.

Није му успевало да заспи. Последње вести на телевизији прошле су одавно, суморније него икад, и он је легао одмах после њих, ишчекујући сан са стрепњом. Уместо да сан дође, ухватио је себе како се преврће по кревету и ослушкује звуке ноћи у потпуном мраку собе који је протерао чак и оскудно светло уличних светиљки.

Ветар се разуларио. Хучао је и тресао прозоре у снажним налетима. Његов заглушујући звук тек би понекад мало минуо и тада би се могло чути пролажење ретког возила доле, око сквера. Док је тако жмурио, приморавајући безуспешно себе на сан, изненада му се учини да у ветру чује још нешто.

Он се придиже мало на лактове и отвори очи. Покуша да, зурећи у мрак, ослушне пажљиво и поново разазна тај звук. Звиждук ветра сада је личио на јечање.

И заиста, однекуд споља, ношен кошавом, слабашно се назирао стегнут женски глас. Укочи се, ужаснут.

– Стеванееее, – певао је ветар. – Ој, Стеване, синее...–

Он скочи и збаци са себе јорган, болно свестан крхкости свог тела и мршавости ногу прошараних дебелим старачким венама.

Само ми се учинило, помислио је док је ходао према прозору. Немогуће... не, немогуће.

Он застаде испред стакла и поново ослушну.

– Стеванеее...–

Танушан женски глас отегнуто је растао са ветром.

Дрхтавом руком он зграби гуртну и из све снаге повуче дрвене спољне ролетне нагоре. Зачу се клопарање летвица и у собу продре бледа светлост.

Стајао је избуљен, отворених уста, док му је брада подрхтавала, очекујући да види аветну приказу своје мајке Радмиле како лебди с друге стране прозора и позива га да га отвори и пође к њој.

Напољу, ноћ је била празна.

Он осети безгранично олакшање. Напољу није било ничега изузев пар камиона који су правили спори круг према Северном булевару и усамљене "тројке" на полазној станици. Никакве приказе, никакве утваре.

А онда, иза његових леђа тих, јасан звук, кроз отворена врата собе. Окрену се и устукну, прибивши леђа уз стакло. Проже га хладноћа кроз тканину пижаме и угнезди му се негде дубоко у сржи костију.

Вода у купатилу, помисли усплахирено, савлађујући размахана крила страха у стомаку, ирационалног страха који је одједном надрастао све остало. Оставио сам воду у купатилу... нисам добро заврнуо славину!

Али, вода из славине капље другачије. Нимало налик на звуке које је чуо сада, лагане, лишене сваке журбе. Нимало налик на ово пљескање и шљапкање, као да неко седи у кади и... пере се?

Он стрпа песницу у уста да затоми крик.

Покушао је да закорачи, али без успеха. Стајао је ту као укопан, широм отворених очију упртих у црни правоугаоник врата.

Пљескање воде било је ритмично и све гласније. Онда се зачу и неко тихо певушење, отегнуто и наизглед без мелодије, у коме је препознао звуке које је толико пута слушао у Плаовцу, док је пролазио покрај кухиње или корита у дворишту где је Милијана испирала веш.

Певушење одједном престаде и њему се учини да се тамни зидови собе раздвајају, удаљују једни од других, да је све мањи ту, крај прозора и да одонуд из мрака наилази нешто што ће га смрвити као инсекта. Поче да се гуши, гутајући непостојећу пљувачку, док му је јабучица поигравала горе-доле.

И тада, уместо мокрих корака из тмине предсобља, однекуд допре пригушени звук бебињег плача.

Дете у стану испод његовог пробудило се и почело да кмечи. Одмах затим, он зачу и псовке пробуђеног оца. Тренутак страве је прошао.

Удахнуо је пуним плућима, осећајући било у слепоочницама. Покренуо се из мртве укочености и брзо, готово трком, излетео у предсобље, палећи светло.

Купатило је било бело, нетакнуто. Све се налазило на свом месту, и пешкири, и прибор за бријање, све. Када је била блистава и сува, само се из славине над њом једна кап неодлучно откидала да би следећег тренутка канула доле и распрснула се.

Поново је морао шаком да поклопи уста не би ли загушио крик. Кап је била крваво црвена.

Оно што је Алексијевића поколебало у помисли да полако постаје луд одиграло се неколико дана касније. Станари су у солитеру имали једном месечно организовано плаћање телефона, струје и радио и ТВ претплате, које се обављало у просторији кућног савета у приземљу. Алексијевић се тога дана спустио тамо негде око пет поподне и у истом послу затекао комшију из зграде кога је често виђао у пролазу, али му није знао име. Све што је о њему знао било је да је пензионисани професор Економског факултета и да ту станује са женом. Колико је Алексијевић могао да оцени, обоје су били релативно млади, у средњим шездесетим.

– Комшија, извините... – обратио му се пред вратима просторије кућног савета, када је Алексијевић већ излазио брижљиво пресавијајући уплатнице како би их одложио у новчаник. – Пар речи само... – Глас му је био тих, али некако истрзан, нервозан.

– Да, изволите? – рече Алексијевић мало озлојеђен што је предмет гњаваже.

– Не замерите што питам, али... колико вам је година?–

Алексијевић изненађено подиже обрве и покуша да само тиме ода оно што је помислио истог тренутка. Препознавање? Зар опет, после толико година? Пажљиво се загледао човеку у лице.

Не, немогуће. Очи његовог саговорника нису одавале ништа више од извесне забринутости и хроничног коњуктивитиса.

– Ево, седамдесет девета. Зашто питате, господине...–

– Стајић. Спасоје Стајић. Ја сам са трећег спрата.–

Име му није говорило ништа. Човек је сигурно имао сасвим други разлог.

– Ја сам Алексијевић –, рекао је љубазно. – Знамо се из виђења, мислим.–

– Тако је, тако је –, рече Стајић. – Извините што ја тако одједном, али... – Пришао му је ближе и поверљиво шапнуо, озбиљног лица. – Да вам кажем, моја жена и ја мислимо да се овде нешто чудно дешава.–

– Чудно? Како то мислите?–

– Зар нисте приметили колико је наших комшија у задње време помрло, лака им црна земља. Троје, за мање од месец дана!–

Алексијевић се намршти. Сада се сетио читуља које је виђао у пролазу.

– Да, па?–

– Па ето, видите, све троје покојника било је старије од осамдесет година. Моја жена и ја смо направили неку врсту анкете међу старијим станарима. Једино за вас нисмо знали колико вам је година.–

– Да, и? – Постајао је нестрпљив. Није схватао у чему је ствар, нити због чега му овај човек досађује.

– Одмах ћу вам рећи. Прво је умрла Марта Николић, зар не? Осамдесет осам година. Само пар дана пре њене смрти у стан горе, испод вас, уселила се фамилија с бебом. Одмах потом вратила се и она мала намигуша са, очигледно, ванбрачним дериштем. Требало је само недељу дана па да умре и комшија Сарајлија, знате, онај...–

– Знам –, прекиде га нестрпљиво Алексијевић. – Шта хоћете тиме да кажете?–

– То да се истог дана у зграду уселио још један брачни пар с бебом. И то, чини ми се, на последњи спрат, вертикала преко пута ваше. И шта? После недељу дана оде још један комшија. Онај ћелави господин, Илија Кузмановић. И он и Сарајлија имали су осамдесет шест.–

Алексијевић уздахну, присиљавајући себе да саслуша фантазије овог насртљивца до краја.

– А сада, – поче Стајић па застаде, подозриво гледајући према улазним вратима. Она се отворише и унутра уђе плавокоса девојка у топлој перјаној јакни, с ташном немарно пребаченом преко рамена. Коса јој је била подигнута а уморно лице помало румено од хладноће. Застала је пред поштанским сандучићима, протурила прст кроз отвор једног од њих и, установивши да нема никакве поште, кренула према лифтовима. Окрзнула их је погледом, рекла добар дан и стала мало даље од њих, чекајући да се кабина коју је позвала притиском на дугме спусти.

Из неког разлога Стајић није хтео да проговори све док се лифт није појавио, а она ушла и нестала негде горе.

– Ето –, рече Стајић шапатом. – После њене бабе, старе госпође Лекић, ви сте најстарији.–

– Па?–

– Па ништа. Само што од јуче имамо још једну бебу, ту на другом. – Погледао га је значајно. – А госпођи Лекић је јако лоше.–

Алексијевић реши да оконча ову лакрдију. – Слушајте, господине... Стајићу, ја стварно немам времена за празне разговоре и не схватам ни реч од онога што ми говорите. До виђења.–

Окренуо се и кренуо. Док је отварао врата лифта, чуо је за собом отровни Стајићев глас.

– Само се ви правите важни! Видећу вас кад вам дође ред! Мала Милићка са другог је у болници, порађа се! Видећете кад се врати!–

Злурадо је довикивао за Алексијевићем који је мирно затварао унутрашња врата и притискао дугме. – Моја жена и ја имамо по шездесет три! Пре нас има вас још седморо, да!–

Лудак, помисле Алексијевић зурећи у упропашћене и ишкрабане зидове кабине. Тотални лудак.

Али касније, у чамотињи стана, затекао је себе како јалово размишља о сада већ нестварном и далеком сусрету са оним бебама на ходнику и чудном осећају који је тада имао.

Шта ако у ономе што је онај доле напричао стварно има нечега?

Он баци поглед на руку у којој је држао чашу с млеком. Приметно је дрхтала и беличаста топла течност сливала му се у тананим поточићима низ мршаве, смежуране прсте.

Пажњу му је привуче звук споља, звук сирене кроз прозор дневне собе који је мало одшкринуо да проветри стан, водећи наравно строго рачуна о нивоу загађења. Устао је и погледао доле, пред улаз зграде. Угледао је кола хитне помоћи, са бело-плавим ротационим светлима.

Није морао много да погађа код кога су дошли.

Сутрадан је од касирке у самопослузи сазнао да је стара госпођа Лекић јако болесна. Она лично разговарала је са лекарем хитне помоћи када је излазио из зграде. Каже, упала плућа. Сирота, највероватније неће дуго. Она њена златна унука, Јасница, сва је избезумљена. Сама је с бабом, родитељи су јој негде преко. Размишљајући о свему томе, враћао се из куповине и случајно, горе на прозору угледао Стајића. Учинило му се да му је климнуо главом. На једном од прозора изнад, оцртавала се силуета жене са бебом на грудима. Улазећи у зграду која му се сад чинила хладном попут гробнице, Алексијевић помисли на ноћ која следи.

Имао је тежак предосећај да ће та ноћ због нечега бити пресудна, предосећај да ће се догодити нешто страшно и неизбежно. Као некад давно, у првим ратним годинама, осећао се као усред плиме која се диже да би га потопила и удавила. Није био сигуран да ће поново моћи да заплива са њом и тако јој измакне.

Та ноћ била је необично топла. Неочекивана југовина сметала му је толико да није више могао да издржи унутра. Уместо тешког зимског капута навукао је на себе јесењи мантил и сишао доле, с друге стране зграде, кад гараже, носећи у кеси остатке својих неколко задњих оброка. Ту се налазио запуштени паркић који се пружао према Панчевачком мосту. Неколико полудивљих паса луталица то је прогласило за своју територију и Алексијевић је волео повремено да проведе по којих пола сата у њиховом друштву, делећи им храну, надокнађујући тиме своју недружељубивост према људима.

Простор испред гараже сада је осветљивала само једна лампа која је неким чудом остала читава, ван дохвата дечјих вандала. Дувао је топао ветар и њихао жбуње и крошње ретког дрвећа, и Алексијевић дозволи себи да уклони филтер из носа и слободно дише. Ни после неколико минута није осетио ништа необично. Ваздух је био добар.

Све је било тихо. С друге стране, Богословија је била само огромна мрачна утвара, без иједног осветљеног прозора. Није било никога.

Даље тамо, у тами, Алексијевић примети две црне силуете паса који су се мували унаоколо њушкајући ту и тамо, запишавајући понеко стабло.

Како ли они дишу без филтера када је загађење екстремно, питао се. Можда се завуку негде унутра, где је мало чистије... а можда имају и неки природан начин прилагођавања, који су људи некако заборавили и изгубили.

Он звизну псима и истресе садржај кесе на траву која је почињала одмах иза излоканог бетонског паркинга. Они дигоше главе, осташе за тренутак где јесу, а онда га препознаше и дотрчаше машући репом. Већ су били ту, надомак хране, када изненада стадоше. У слабом светлу лампе он им виде њушке. Била су то два најобичнија џукца са којима је најважнији циљ у животу био да што чешће и што више напуне стомаке. Сада, међутим, зауставили су се близу хране и спустили главе, посматрајући га. Њушке су им неодлучно поигравале, као да покушавају да разврстају и разлуче мирисе са разних страна. Репови којима су до малочас весело млатарали лево-десно одједном су били подозриво повијени међу задње ноге, укопане у тле.

Шта је сад, помисли он. Да не осећају нови талас загађења? Пресави кесу и стави је у џеп. Слегну раменима и науми да крене, када зачу тихи мотор аутомобила и меки звук гума које су прелазиле преко ситног шљунка којим је прилаз гаражама и паркингу био прекривен. Истог трена обасја га болно јако, бело светло фарова.

Аутомобил се заустави пред њим. Мотор стаде и фарови се угасише.

Стајао је ту, покушавајући да назре ко седи за управљачем. Врата се отворише и из возила изађе висока млада жена црне косе, помало шпанских црта лица. Залупила је врата, закључала их и обишла аутомобил спреда, не обраћајући пажњу на њега. Запањен, Алексијевић примети да су пси још за метар устукнули даље од њега и хране и почели да реже.

Жена отвори десна врата, наже се унутра и усправи се, држећи пажљиво у наручју бели замотуљак из кога је вирила само ружичаста главица обрасла ретком, паперјастом бебињом косом. Врата се затворише с муклим, металним звуком. Режање паса постаде агресивни лавеж. Алексијевић је стајао као у трансу. Онај предосећај поново је био ту.

Жена се окрену и беба се суочи са њим.

Истог тренутка лавеж замени престрављено скичање. Збуњен, Алексијевић стиже само да погледом отпрати паничан без паса у мрак. Одједном, крагна кошуље сувише га је стезала и он је раскопча. Стајао је непомично, очекујући нешто, празан од мисли, само са оним експлозивним набојем усуда у стомаку.

А онда и он начини несигуран корак уназад, са ужаснутим изразом на лицу.

Жена је зурила погледом робота, али дете га је посматрало позорно, потпуно неприкладно за тај узраст. У очима црњим од плаовачког мрака било је презривог цинизма и загробне хладноће какву никад у животу, ни у чијем погледу није срео.

Алексијевић крену лагано уназад, нагонски окренут лицем према ћутљивим посетиоцима, све док није направио широк круг око аутомобила и стигао скоро до самог зида гараже. Нога му закачи нешто прислоњено о зид и то паде с тешким одјеком. Он застаде.

Ум детета одједном поче да га бомбардује сликама.

Био је тога свестан, али није осећао страх, већ само побуђену огромну љубопитљивост. Као ономад, у рату, када је обузет једнаком љубопитљивошћу пресецао гркљане и копао очи да види има ли разлике у испољавању страха и бола од човека до човека.

Слике су се низале једна за другом. Помешане, у гомилама тешким за праћење, преклапале су се и топиле једна у другу. И онда је знао.

Спознаја такве врсте била би довољна да сваког нормалног и разумног човека неповратно отера у лудило. Али, Алексијевић је на неки начин све ове године био луд. Сада му више није било важно што је Стајић ипак на неки начин био у праву, нити што је из калеидоскопа призора који су му продрли у свест могао да види и своју крваву прошлост и црну будућност човечанства. Црвена плима дигла се са урликом који га је натерао да се мало по мало, леђа ослоњених у храпаву бетонску површину зида гараже, спусти у чучањ, десном руком слепо грабећи по мраку. Осећао је како се приближава талас спреман да га поклопи и збрише уколико не буде био довољно вешт да га зајаше. Свест као да му се поделила. Ослушкивао је у себи вибрације плиме које су све више биле налик на откуцаје његовог пулса, истовремено примајући нехотичне призоре из ума бебе: усељавање у зграду, читуљу госпође Лекић на вратима, његову изненадну болест и усамљеничку, бедну смрт. Али, било је ту још нечега, испреплетаног са тим живим и јарко обојеним сликама неумитног краја. Попут старог филма чије су црно-беле слике попримиле тон сепије, догађаји из његове прошлости уплитали су се у њих и ткали за њега танани мртвачки покров душе.

Успео је из грла да испусти само кркљање животиње у агонији.

Привучена тим хропцем, жена му приђе са бебом удобно угнежденом у њеном наручју. Загледала се у њега тако скупљеног близу тла као да размишља треба ли пустити ствари да иду својим током, или дати детету да оконча ову малу фарсу одмах ту, на лицу места.

Алексијевић коначно пронађе у мраку онај предмет од малопре. Шчепа га грчевито и као звер у замци последњом снагом нагло устаде из чучња, не обраћајући пажњу на језиви бол артритиса у зглобовима.

Женина уста направише изненађено О и она покуша да одступи.

Његова десна рука описа широки полукруг. Криви, дебели комад челичне арматуре, бачен ту вероватно још у време дограђивања Богословије, погоди је преко левог образа, претварајући њено лепо и складно лице у ружну, крваву распуклину. Она паде у страну као врећа, испустивши дете из руку. Глава јој удари о ивицу зида уз мучни, влажни тресак. Ноге јој се опружише у грчу, а онда умирише. Остала је да лежи непокретно, стакластог погледа упереног у мрачно ноћно небо.

Беба је пала на траву и закмечала болно, али не много гласно. Алексијевић је већ био над њом, држећи обема рукама металну шипку високо подигнуту изнад главе. Дете је плакало и гледало га готово молећиво, али Алексијевић више ни о чему није размишљао. Онај стари осећај снаге био је опет ту, године су се истопиле и нестале из његових костију и мишића и оставиле га поново младог, јаког, на врху таласа који га је силовито и брзо носио према недостижном црвеном хоризонту. Ударио је из све снаге, забацивши главу у зверском режању. Глава бебе прсну као гњила поморанџа и плач престаде.

На простор иза зграде као да се спустило стаклено звоно. Усправио се, дрхтећи мало, и махинално стрпао окрвављену шипку у унутрашњи џеп мантила. Устукнуо је од унакаженог малог леша, чакајући да му се црвени муљ пред очима разбистри. Ослушкивао је. Ноћ је била мртва, непомична.

Врелина узбуђења мало попусти и он осмотри парк и прилаз гаражи. Није могао да види никога. Сачекао је још тренутак, а онда се хитро окренуо и скривен сенком пошао према степеништу које је водило према згради.

Пси су се вратили опрезно, са оклевањем. Пришли су спремни да се дају у бекство на најмањи знак опасности. Оњушили су незаинтересовано остатке које им је Алексијевић донео, а онда пришли беби. Стајали су над њом неколико тренутака, а онда осветнички навалили на њен још топао, расути мозак, режећи и борећи се за сваки залогај.

Два дана касније, пошто је прошла гужва са милицијом, увиђајем и радозналом гомилом, иста она касирка из самопослуге која је јадиковала сажаљиво због болести госпође Лекић, била је радосна што види стару даму како купује у радњи, без икаквог трага болести на лицу и у очима. Када ју је упитала за запаљење плућа, старица се озарила осмехом. Рекла је чило и весело:

– Као руком однето –.

6
Проблем. Накот. Мидвичке кукавице.

2. фебруар

Петар Мазало је одувек показивао изузетну наклоност према полицијском позиву. Понесен романтичним представама о неустрашивим детективима са екрана, уписао је права са једином намером да једног дана постане криминалистички инспектор. Студирао је, додуше, мало дуже, али оно што је наумио успео је и да оствари веома брзо, што личним способностима, што уз малу помоћ свог оца, утицајног дипломате. Сада, међутим, није више био сигуран да је направио прави избор.

Сретао је често колеге са студија који су дипломирали кад и он; сада су већ имали своје адвокатске канцеларије, радили у добрим спољнотрговинским кућама, или били новинари у успону, попут Немање Мирковића. Проблем није био у разбијеним илузијама о једном изузетно тешком и исцрпљујућем послу. Као и сваки млади човек који је ушао у немилосрдну друштвену машину звану запослење и он се илузија ослобађао постепено, мање-више болно, привикавајући се на компромисе и линију мањег отпора. Оно што га је гризло директно је било изазвано новим задатком на који је недавно распоређен. Први пут у животу осећао је да се бави нечим прљавим и није налазио начина да то избегне. Надао се да ће се све брзо окончати.

Секретарица Рада изађе из канцеларије, оставивши послужење на ниском стакленом столу и мирис финог парфема у ваздуху. Инспектор узе џезву у руку, мало чукну њом о сто да се талог не пролије при сипању и насу себи шољицу.

– Узми –, понудио је Немању, који је седео у фотељи с друге стране. – Рада кува сјајну кафу –. Сркнуо је врућу течност.

Немања с осмехом климну главом. Посматрао је младића како сипа, пазећи да не препуни шољицу и пажљиво одлаже бакарну џезву на послужавник. Питао се због чега је баш сада бануо, усред ове гужве. Помало је жалио што је младом новинару прошли пут рекао да слободно сврати у свако доба ако му нешто затреба. Тада још није ништа знао о Тестовима.

– Одлична је –, рече Немања задовољно. – Хвала ти што си нашао мало времена за мене –.

Немања отвори пакло цигарета и понуди инспектора. Запалили су и младић се завали у дубоки наслон. Размишљао је пар тренутака, а онда проговори.

– Рекао сам ти прошли пут да почињем да радим црну хронику и да ће ми некад можда затребати твоја помоћ, сугестија или информација...–

– Да?

– Па, мислим да би сада могао мало да ми помогнеш. Немој да се љутиш што те гњавим, знам да си ми прошли пут дао и више него што си можда смео у вези оне крађе... То ми је помогло да направим чланак и уредник се раздушевио. Али ово сада... Шта знам, изгледа да је то нешто много озбиљније –.

– Чланак сам ти прочитао –, рече Петар. – Одличан је. Али оно друго, о Крњевићу, урадио си сјајно –.

Немања слегну раменима. – Није било тешко. Њега сам лично познавао. Сећаш се да сам у току студија доста интензивно преводио филмове за видео клубове. Неколико сам и њему урадио. То друштво одлично знам. Али, ово...–

– Добро, шта је по среди? Радо ћу ти помоћи ако могу.–

– Ево –, рече новинар, гасећи опушак. – Пре извесног времена јавио се редакцији неки тип по имену Симић. Тражио је новинара који је радио ове ствари пре мене, па пошто он није био ту, мени су дали везу. Звучао је... шта знам, некако мрачно и решено. Рекао је да има нешто велико, што није за телефон. Наравно, пристао сам на састанак за сутрадан.–

Петар ничим није показао своје изненађење.

– Симић? Сигуран си?–

– Да. Није ми рекао име... Само да је лекар и да ради у 'Синиши Никићу' –.

– Ах, –, рече инспектор. – И?–

– И, ништа. Није се појавио у заказано време. Чекао сам га сат и по, али није дошао. Тек сам из сутрашњих новина сазнао због чега. Неко га је згазио на пешачком прелазу претходне ноћи. Закључио сам да се ради о њему по читуљама које су дали лекари и болничко особље.–

– Да, знам за тај случај. Михаило Симић, тридесет пет година, чини ми се... Гажење. Што би Амери рекли, саобраћајка типа удари-и-бежи. Још нису нашли починиоца.–

– Има ли шансе?–

– Пази, ово не бих смео да ти причам јер је истрага у току. Али незванично, чисто сумњам –.

– Зашто?–

– Забрљали су ови их Градског. Узели су трагове кочења, остатке фарбе аутомобила са тела, све снимили, а онда је нека будала изгубила и снимке и извештај –.

– И теби то не смрди?–

Петар се насмеши, овај пут нешто хладније.

– Без коментара –.

– Е, мени смрди, и то гадно. Зато сам мало проњушкао и нашао неку Јаснину другарицу која ради у тој болници. Разговарао сам са њом у четири ока. Прво није хтела ништа да прича, али после мог инсистирања развезла је као да је била жељна да се некоме повери. Изгледа да се трећег јануара рано ујутро десила нека жешћа фрка. Тада је Симић био дежуран.–

– Каква фрка?–

Немања подиже актовку на сто, отвори је и извади два пресавијена листа папира.

– Пази, ово су листинзи из болничког ерца које ми је донела после пар дана. Она сама није дежурала те ноћи, али радила је следећу смену па је научила нешто од колегиница. Овај листинг је од првог јануара. То је примерак који је нашла у архиви када је тражила нешто друго, сасвим случајно. Био је грешком прикључен извештајима за прошлу годину. На месту где је требало да стоји, нашла је овај други. Фотокопирала је оба и дала ми.–

Петар узе листове у руке и пажљиво их прегледа.

– Не видим разлику –.

– На први поглед, све је исто. Али, погледај рубрику за напомене. На оном старијем у напомени стоји да је у новогодишњој ноћи рођена девојчица Николић, у седмом месецу, и као недоношче мора да се води у посебном списку. У другом листингу те напомене нема. Једноставно је избрисана.–

– Ммм... – осећао је на лицу новинарев поглед пун ишчекивања док је поново упоређивао два листа папира. – Добро –, рече он најзад, мало промукло. – Шта мислиш да би требало да урадим у вези овога?–

– Само да се распиташ и евентуално мало да погураш. Видиш и сам колико су ствари мутне. А кад сазнаш нешто конкретно, да ми јавиш. То је све –.

– Само толико?–

Немања се насмеши недужно. – Некако ћу ти се већ одужити. Стало ми је до овога. Осећам да ту стварно чучи нешто вруће.–

Не знаш ни сам колико вруће, другар, помисли Петар одлажући фотокопије на сто. Устао је и усправио се, онако висок и крупан, одсутно поправљајући ремен футроле у којој је испод пазуха држао револвер. Протрљао је браду, размишљајући.

– У реду. Неоспорно је да ту има прљаве работе. Видећу шта могу да урадим. Је ли то све?–

– Па... – рече Немања, – у ствари није. Занима је, али ово из врло личних разлога, имате ли нешто о овом убиству код Богословије?–

Овај пут инспектор је једва успео да не ода изненађење.

– То је у надлежности Градског. Зашто из личних разлога?–

– Јасна тамо станује. Још увек је у полу–шоку због онога.–

– Стварно?–

– Да. Договорили смо се да на извесно време пређе код мене. Баку је убедила да отпутује. Има још живе неке сестре у Херцег-Новом –.

– Ммм... Не знам детаље. Очигледно неки манијак. Има их доста у задње време.–

Немања уздахну и устаде. Покупио је цигарете и шибице, а фотокопије вратио у актовку. – Има ту нешто чудно, мајку му...–

– Шта то, Немања?–

– Не знам тачно... Нешто у вези тих беба...–

– Беба?–

– Да... Ма, није важно. Нешто што ми је Јасна недавно набацила. Нећу више да те давим. Хвала ти што си ми посветио оволико времена.–

Петар се поново осмехну, али у том осмеху није било топлине, већ само испитивачког опреза.

– У свако доба, другар. Само наврати. Треба неговати пријатељства са студија –. Кренуо је са њим према вратима. – Поздрави ми Јасну –.

Немања погледа на сат.

– Ау, морам да бежим. Баш треба с њом да се нађем, идемо на ФЕСТ поподне.–

– Благо теби кад још и за то имаш времена –.

– Ма да, мало да се разонодимо и да не мисли на убиство иза зграде –. Окренуо се на вратима и захвално се насмешио. – Добро сад, још једном хвала. Ћао и видимо се. Позваћемо те да мало навратиш –.

Инспектор га испрати погледом док је пролазио поред секретарице, а онда затвори врата и застаде крај прозора. Загледао се у Газелу која се губила у прљаво-белој магли. После кратког размишљања вратио се свом радном столу и подигао слушалицу, куцкајући нервозно оловком по бележници.

– Радо, молим те, дај ми пуковника Џаџића. Да, хитно.–

Сачекао је, грицкајући замишљено доњу усну. Нимало му се није допадало ово што ради, али није имао избора. Добио је везу.

– Ало? Пуковниче? Добар дан, овде инспектор Мазало. Извините што вас узнемиравам, али мислим да имамо проблем. Да... У реду, одмах –.

Спустио је слушалицу, устао и обукао сако. Нешто касније, укључио се својим службеним белим мерцедесом у реку аутомобила доле на улици, псујући у себи јебени полицијски посао.

Исти дан, поподне

Врата дворане се отворише и гомиле гледалаца почеше да пуне хол Сава Центра жаргоном коментара о тек завршеној пројекцији.

Немања се некако провлачио између њих, држећи у обема рукама пластичне чаше са соком. Јасна је седела у полукружном сепареу посматрајући шарену гужву фестивала који је одавно постао само локална атракција и тек ове године, због тога што је престоница коначно добила Олимпијаду, поново почео да привлачи пажњу филмског света.

– Успео сам некако да не проспем –, рече Немања седајући крај ње.

– Шта кажу за филм? – упита она, не нарочито заинтересовано. Била је бледа и ћутљива, некако повучена у себе још од оног дана када је усплахирена јавила Немањи да су иза њене зграде пронађени унакажени и растргнути лешеви жене и новорођенчета. Призор који је угледала тог јутра када је, полазећи на посао, привучена гомилом посматрача и милицијским колима, сишла низ степенице у парк, прогонио ју је немилосрдно и остављао јој ноћу премало сна, чинећи је константно уморном и помало отупелом од првобитног шока због језивог догађаја. Немања ју је од тада свако вече пратио до самих врата стана, покушавајући да и себе и њу ослободи непријатног осећаја да починитељ грозног злочина сваког трена може да изрони из неке сенке.

Али, оно што је Јасну стварно ужасавало био је осећај који је открила у себи чим је првобитни шок прошао заједно са гађењем. Пошто је сазнала да је једна од жртава беба, уместо нормалне огорчености осетила је нешто што је било запањујуће: равнодушност, па чак можда и трунку злурадости. Била је то реакција о којој је касније непрестано размишљала, покушавајући да је повеже са ирационалном нелагодношћу коју је осећала у последње време у присуству сваког новорођенчета. Покушала је да одврати себе од таквих мисли наметнувши себи комплетну организацију Бакиног путовања у Нови и селидбе најнеопходнијих ствари код Немање, где се осећала мало лакше. Онда је дошао ФЕСТ и читава ситуација је постала удаљенија, мање стварна и забрињавајућа. Одгледали су неколико добрих филмова и исто толико глупости, доста су излазили и виђали се са заједничким друштвом, па је осећала да је притисак попустио. Али ипак, не сасвим.

– Ухватио сам пар коментара –, одговори Немања на њено питање, – типа 'толико је глупо и досадно да мора да је феноменално'. Мислим да ништа нисмо пропустили –. Филм који се управо завршио био је нека индијска социјална драма за коју, срећом, нису ни купили ни добили карте.

– Шта сада гледамо? – рече она.

– Накот, – одговори он, извлачећи улазнице из новчаника.

– Онај хорор?–

– Аха. Пишу да је свуда прошао невероватно добро. Данас сам негде прочитао да ће имати дванаест номинација за Оскара –.

– Хорор номинован за Оскара? Шалиш се!–

– Него шта. Времена се мењају. Видећемо шта ту има толико специјално –.

– Ниси га већ одгледао на видеу?–

– Не. Ниједан клуб у граду га још нема. Најављују га, али никако да стигне –.

– Вероватно је због тога оволика гужва –.

И заиста, хол је био дупке пун посетилаца који су седели или стајали с пићем у руци и разговарали, чекајући на следећу пројекцију. Гардероба је била разноврсна и богата, али разговори нису били нимало садржајнији од празних лица саговорника.

Немања погледа на сат. – Ево, још пар минута –. Убрзо и пријатан глас из звучника најави улазак у салу.

Када су заузели места, негде доле у партеру, Немања одједном схвати да је сала препуна и да неколико хиљада људи око њих са истим нестрпљењем и нелагодношћу очекује почетак. Осетио је некакав неодређени импулс чије се извориште налазило негде у маси, управљен према огромном закривљеном платну. Јаснин поглед говорио му је да и она осећа исто. Док је запањен покушавао да одреди због чега изненада осећа чудну стрепњу, поново се зачу глас најављивачице.

– Драги посетиоци, добродошли на пети дан ФЕСТ-а. Гледаћете амерички филм 'Накот', режисера Џорџа Ромера, са Руџером Хауером и Мелани Грифит у главним улогама. Филм траје сто седамнаест минута. Пријатно.–

Светла се погасише и он осети како Јаснина рука лови његову и грчевито је стеже. Узвратио јој је стисак, погледа прикованог за прве кадрове на осветљеном џиновском екрану.

Непуна два сата касније, када су се светла упалила, осећао се као да га је неко маљем млатнуо по глави. Наставио је да седи крај Јасне која се, дубоко потресена, скупила у седишту. Био је магловито свестан спорих кретњи око себе.

Публика као да се будила из сна, не разлучујући га од стварности. У неуобичајеној тишини људи су лагано излазили напоље. Док су устајали, и Немања и Јасна коначно су успели да одреде узрок страха који су осетили непосредно пре пројекције.

Био је то страх од сазнања.

Исти дан, вече

Јасна је спавала умотана у ћебе. Немања је седео на кревету близу ње, пушећи док је однекуд ископани Спрингстин на утишаном CD–плејеру певао о тами на рубу града.

Водили су љубав махнито, као да их на то тера неки праинстинкт, неодољива сила кроз коју је фузија њихових страсти резултирала низом страховитих експлозија. Прождирали су тело једно другом жестином очајника који сваког трена очекује смак света и тек касније, исцрпљени и без даха, схватили су да им у тим тренуцима нису били важни ни њени плодни дани, ни обиље семена којим је залио њену врелу и жедну утробу. Сада, док је она бежала далеко у снове, Немања се поново питао није ли све то било директна последица филма.

Размишљао је о паралишућем ужасу који их је два сата засипао с платна. Више га нимало нису чудили хвалоспеви или номинације. Уколико су сви на Накот реаговали као он, а по Јасни и публици која је са њима била у дворани није имао разлога да мисли другачије, Ромеро неће проћи без Оскара.

Немања је помно пратио сва његова остварења, још од Ноћи живих мртваца и друга два дела зомби-трилогије, које је први пут видео у присној тескоби Кинотеке, преко Кингових и Ромерових Језовника па све до упечатљиве Мрачне половине, такође по Кингу; ово, ипак, није могао да очекује.

Тема је била већ виђена, а Немања је знао и где. Прва асоцијација коју је имао гледајући филм односила се на Мидвичке кукавице, роман Џона Виндама који је прочитао давно, још као гимназијалац, али му је садржина остала урезана у памћење. Већ је то било само по себи чудно, јер је Немања ту књигу сматрао прилично безначајном и старомодном и купио ју је више из респекта према Дану трифида и Хризалидима. У најкраћим цртама, радња романа могла се свести на следеће: у Мидвичу, неугледном енглеском градићу, изненада свака жена способна за рађање остаје у другом стању после необичне, ванземаљске појаве. Децу која се после тога рађају, као мале кукавице из подметнутих јаја, имају златне очи и натприродне способности. Према коментару на корицама, овај нови сој прети да људску расу учини савременом попут диносауруса.

Колико се Немања сећао, остатак је било прилично суво и суздржано приповедање које је, у поређењу са убитачном прозом Стивена Кинга и само деловало застарело попут праисторијских рептила.

Окосница филма толико је наликовала роману да је мирисала на плагијат. Место радње било је, наравно, неугледни амерички градић, али све остало могло се препознати. Ипак...

Грозоморне сцене психичке и физичке деградације којој тај нови накот подвргава становнике вароши деловале су као ударци песницом. Техничко савршенство трикова, одлична музика и феноменална глума главних протагониста, успевали су да уздигну филм до висина које Виндамов роман никада није угледао. Завршни климакс био је већ готово неиздржив за праћење, због страха који је гледалац био присиљен да осећа за Хауера и Грифитову, родитеље јединог нормалног детета у граду са "побољшаним" подмлатком. Крај је долазио као милосрдно окончање гледаочевих мука, али оно што је свему давало посебну димензију страве била је порука која се све време провлачила кроз филм и функционисала на нивоу који је потпуно неважним чинио то што се радња одвија у Мејну а не у Шумадији. Ту поруку морао је једноставно да осети свако, а гласила је: Ово што гледате није фикција. Ово се стварно догађа.

После пројекције, Јасна му је испричала све што је видела оног дана враћајући се кући. Бебе, бебе, бебе... Оно што му је раније само наговестила сада је описала детаљно и брзо, као да се плаши да јој се не насмеје у лице. И сам збуњен, није могао да јој не поверује, ма колико све њене бојазни и слутње звучале лудо или параноидно.

Песма се завршила. Устао је, огрнуо кошуљу око голих рамена и отишао до оставе. Отворио је врата и извукао одоздо, испод полица са зимницом и војном опремом резервисте, стари дрвени сандук. Тихо, да не пробуди Јасну, отворио је поклопац и почео да вади прашњаве укоричене комплете Стрипотеке, Стрип-Арта, Астериксовог Забавника и Мебијусових Инкала. Доле, на дну, налазиле су се књиге које је чувао иако је знао да их никада неће прочитати по други пут. Међу њима је била и она коју је тражио. Виндамов роман.

Узео је књигу у руке и загледао се у насловну страну. Илустрација је приказивала три дечака у џемперима са натписом МИДВИЧ како доконо стоје ослоњени о дрвену ограду. Лица су им, захваљујући вештини илустратора, била изузетно одвратна и одбојна, а очне дупље испуњене хладним златним сјајем изнутра.

После краћег размишљања, одцепио је насловну страну, а књигу немарно бацио назад у сандук. Онда је поново сложио све унутра и сандук вратио испод полица. Било је добро што својевремено, када су се његови пензионисали и решили да оду да живе у својој кући у Сремчици, а њему оставе стан у Београду, није пристао да им допусти да понесу и његову збирку стрипова и књига како му не би заузимала толико места у ионако не баш пространом стану. Са насловном страном у руци, угасио је светло у остави и затворио врата.

Из витрине у соби извадио је тек започети албум са неколико својих и Јасниних слика. Слике је повадио и сложио у кутију, а на њихово место, на прву страну албума, залепио илустрацију, не знајући ни сам зашто.

Нешто касније, после нове цигарете и поноћних вести које је утишао што је више могао да се Јасна не би пренула из лаког и нервозног сна, погасио је све и увукао се под покривач поред ње. Окренула се, нешто промрмљала и поново потонула у сан, са главом на његовим прсима уместо јастука.

Дуго је посматрао ноћ уоквирену прозором и тек онда заспао.

Иста ноћ

Сањао је бебу која је лежала у колевци осветљеној бледим светлом, неприродно мирну и тиху. Светло је постепено постајало све пуније, богатије, живље. Радознао, прилазио је лагано колевци, магловито свестан да се налази у сопственој соби, а светло је црвенело и бивало све јаче, интензивније. Одједном, беба се усправила и болно споро почела да окреће малу, голу главу према њему. Застао је, осетивши без икаквог упозорења страх толико снажан и архетипски, да није успео да савлада дрхтавицу која га је обузела. Бебине очи светлуцале су нељудским, металним (златним?) сјајем и после једног дугог, неиздрживог тренутка чекања, она му се насмеши. Било је то светлосним годинама далеко од слађаног и очаравајућег невиног смешка новорођенчета; беба се церила безубим малим устима у којима се црвенела густа, кашаста крв и он осети како у њему нараста крик претећи да прогута све остало.
Али, уместо крика, светлост изненада заслепљујуће блесну и све заиста би прогутано, све осим немогућег новорођенчета чија се силуета и даље оцртавала наспрам белине посвемашњег уништења.

Ујутро, када се пробудио, није се сећао ничега. Једини траг кошмара била је лака главобоља.

I ДЕО

Било је то пролеће какво Београд никад није видео.

Топлији дани праћени јаким ветром који је раздувао облаке чађи и ослободио град притиска акутног загађења донели су, осим стидљивог буђења зеленила, колективну психозу која се ближила еуфорији. Сунце и ведро небо дизали су чела људи високо из зимске апатије, али у општем добром расположењу било је нечег веома нездравог.

Стопа прираштаја расла је вртоглавом брзином, свакодневно. Истовремено су и гробља била све пунија старих и онемоћалих, чија се смрт обично објашњавала тешком зимом, наглим променама притиска и осталим варијантама природних узрока смрти.

За то време, ваздухом као да је кружио неки невидљиви афродизијак који је нагонио становнике града да ступају у сексуалне контакте не обазирући се на друштвена ограничења. Брачни парови, без обзира на то имају ли децу или не, копулирали су бесомучно не примењујући никаква контрацептивна средства. У браковима и везама где један од супружника или партнера није био способан за оплодњу, прељуба је постала ствар која се сама по себи подразумевала. Мушкарци и жене свих узраста и професија сретали су се и, после кратке предигре довољне тек да се омогући секс без физичких сметњи, бацали једно на друго без размишљања, са једном једином мишљу која им је добовала потиљком: зачети дете. А после тог малог ритуала који није био ништа узвишенији од парења домаћих животиња или звери у џунгли, донедавни љубавници враћали су се својим на трен прекинутим и у други колосек скренутим животима, готово моментално заборављајући. Хаустори, трамвајске станице, паркови, биоскопске сале, није било места где се у тим топлим данима марта и априла није могло видети беласање подигнутих женских ногу згрчених око кукова мушкарца обузетог брзим, механичким покретима сношаја. Згражавање случајних очевидаца плануло би и згасло као свећа одувана ветром, а мисли о моралу биле су закопане негде дубоко испод решетака подсвести кроз које су се слабашно копрцале не успевајући да спрече тог истог пролазника да следећег тренутка не заузме клупу или травњак, распе или прими у себе сперму која је значила нови живот и убрзо продужи даље као да се ништа није догодило.

Наравно, било је и изузетака, али они су били физички или умно хендикепирани. За њих, као и за медије, читава та пролећна фешта једноставно није постојала. А они стари, одавно импотентни или неспособни за рађање, имали су своје проблеме. Покушавали су да преживе.

Читава градска популација као да је наслућивала догађаје који се ближе. И, мада то нису знали, Београђани су, баш као и становници свих светских метропола, пролазили кроз истоветну чистку.

7
Април у Београду

Војислав Ивановић није могао да се отараси несносне главобоље. Седео је у својој канцеларији окружен модерним и удобним намештајем одабраним тако да фасцинира пословне партнере и купце који су били довољно значајни да их на разговор прими директор извоза. Уместо задовољства због успеха у каријери и ласкавог епитета најмлађег и најспособнијег директора једне од највећих српских производно-извозних фирми, осећао је дубоку фрустрираност због гомиле проблема и обавеза које једноставно физички није могао да испуни. А код куће проблеми друге врсте... Жена му се разболела одмах по изласку из болнице, а дете је захтевало максималну бригу; уместо да је сада уз њих, морао је да присуствује ручку са пољском делегацијом, а то је подразумевало пијанчење до касно у ноћ. Није било немогуће ни да буде приморан да исте ноћи крене на службени пут за Варшаву, како би на лицу места у заједничкој тамошњој робној кући разрешио нека горућа питања. Поред тога, и девизна контрола била му је за вратом: његов потпис стајао је на маси фалш уговора отворених само да би се од пословне банке узео кредит за припрему производње и сада је све то требало правдати. Времена када је фирма политички била у најужем врху привредне елите прошла су одавно и овај пут ствар сигурно неће проћи само са новчаном казном. Неко ће највероватније да заглави иза браве, а није му било тешко да погоди ко ће бити тај несрећник. Махинације око привременог увоза и стимулација за увезену страну робу биле су такође тешки привредни преступи. Био је сигуран да овај пут ДДК неће имати милости.

У слепоочнице му се зари нови напад главобоље. Зажмурио је и протрљао очне јабучице покушавајући да натера бол да мине.

Интерфон на столу поче да зуји. Погледао је апарат подозриво, а онда притиснуо дугме.

– Да? – рече уморно.

– Директоре –, зачу се глас секретарице, – тражи вас председник, одмах –.

– У реду. Ево ме –.

Устао је, отворио гардеробер и загледао се у огледало. Лице му је било пепељасто, згужвано, са великим подочњацима, а донедавно зифт црна коса све се више белела сребрнастим власима. Уздахнуо је, поправио кравату, затегао сако и с обавезним роковником у руци пошао према вратима.

Застао је са руком на кваци.

Глава му се одједном проломи болним запомагањем. Укочио се од силине бола и слика које су без упозорења почеле да му се комешају пред очима.

Код куће... Код куће нешто није у реду!

Видео је то у мислима, морало је тако бити, јер су му очи биле затворене, а чело притиснуто о храпаву белу површину шпанског зида.

Душица је лежала непокретно у софи у њиховој дневној соби. Лева рука јој је клонула на под, а десну је подигла изнад главе. Образи су јој горели температуром. Тресла се у грозници.

Дете! помисли он панично. Дете запомаже. Није нахрањено! Није преповијено...

Осетио је мучнину и вртоглавицу.

Дете...

Одједном, све нестаде. Остао је да стоји тако, ослушкујући, испитујући сопствене мисли. Превукао је руком преко лица и установио да је и сам врућ.

Кући, помисли. Морам одмах кући.

Зујање. Интерфон.

Тргао се, несвесно искезивши зубе у гримасу мржње. Знао је шта га чека. Председник није волео кашњења. Цимнуо је врата и излетео из канцеларије не обраћајући пажњу на изненађена лица двоје референата који су стајали на ходнику и нешто разговарали. Док је преваљивао бескрајних тридесетак метара до његове канцеларије, успео је некако да се сабере и да муњевито у глави проврти сва могућа питања на која ће морати да одговори. Али све време, осећао је кљуцање хитне, беспоговорне поруке у глави: Кући... Одмах крени кући... Одмах...

Секретарица га дочека погледом пуним праведног гнева.

– Па где сте ви? Председник је јако љут –, рече она охоло, потпуно свесна свог значаја и улоге десне руке челног човека фирме.

– Шта се то тебе тиче, глупачо? – одговори он не застајкујући, док је прилазио тапацираним вратима. – Боље гледај своја посла. Пробај да нађеш мужа –.

Зинула је пренеражено иза стола, побледевши. Био је згранут оним што јој је управо сасуо у лице, али истовремено и изузетно задовољан. Годинама је прижељкивао да јој каже оно што о њој мисли, али спречавало га је то што је она заиста имала знатан утицај на Председниково мишљење о службеницима, превасходно захваљујући својевременој интимној вези са њим, што је у фирми било јавна тајна.

Отворио је врата и ушао, оставивши је да пени од беса.

Просторија је била огромна, намештена помпезно, са много кича. Дуж зидова пружали су се гипсани украси, у потпуном нескладу са раскошним црним кожним фотељама, столовима у комбинацији црног лака и птичјег јавора и дебелим, одвратно шареним теписима који су прекривали готово читав под од паркета. Највећи део просторије заузимали су Председников радни сто и кабинет испод велике слике шефа државе, пун монографија о завичају.

Седео је сада тамо у својој познатој пози, трепћући помало, са очинским осмехом Великог Брата на избораном лицу. Густе седе косе, са негованом брадом и брковима, за многе је био жива икона. За Ивановића, у овом тренутку био је само рука која немилосрдно потискује пресу и гура га у све мањи и тешњи калуп. У овом тренутку мрзео је и њега, и све што је он представљао.

Кући... Одмах, док не буде прекасно... Кући...

Недалеко од стола стајала је жена која се ближила педесетој, са старомодном фризуром и уобичајеним полтронским осмехом, држећи у рукама некакве папире. Чим ју је спазио, интензитет главобоље му се појача. "Гвоздена дама", или, међу референтима, присније, "Бабускера", била је вечити заменик Председника пословног одбора, његова сива еминенција.

Говоркало се да је и она била стара љубав, и да отуд потиче сва та моћ коју поседује у квази-војном хијерархијском систему фирме. У последње време чинила је све да Ивановићу загорча живот. Није помагало ни то што јој је име Душица, као и његовој жени, нити што се ван посла често посећују као породични пријатељи. Била је то жена која је живела само за фирму, без мужа, са удатом ћерком; без фирме њен би живот био празан и бесмислен.

Када га је угледала, стиснула је усне у црту беса. Ивановић уздахну масирајући слепоочницу и приђе, покушавајући да игнорише бол у глави.

– Добар дан, Председниче. Звали сте ме?–

– Јесам, Војиславе –, одговори Велики Брат, – Пре пет минута. Душице, молим те...–

Није оклевала ни тренутак.

– Добро, шта ово значи? – упита га она гневно, машући му листовима папира испред носа. – Јеси ли ти директор или шта си, кад допушташ овакве ствари!–

– Да видим –. Узео је и погледао. Моментално му се смрачило пред очима, јер је већ знао шта може да очекује.

– Јесте, прочитао сам тај извештај –, рекао је покушавајући да се сконцентрише и бира речи, игноришући глас који га је дозивао у глави.

– И шта имаш да кажеш на то?–

Слегнуо је раменима и беспомоћно раширио руке.

– Знате и сами да сам синоћ стигао с пута. Тај извештај сам јутрос затекао на столу –.

Генерални директор устаде лагано, одлажући на сто пристиглу пошту и нож за отварање коверата, китњасту имитацију ренесансног бодежа, поклон од партнера из Италије. Загледао му се у очи замишљено, а онда проговорио. Глас му је био благ, али Ивановић је осећао болну бодљу иза сваке речи.

– Слушај, синко –, рекао је покровитељски. – Ти си сада директор и мораш да знаш у сваком тренутку шта ти људи раде. Не може да се деси да један обичан референт поднесе мом помоћнику овакав извештај, у ком се директно напада наша производња и остале службе доле, у фабрици. Не може сектор извоза да сваљује кривицу за своје грешке на друге.–

– Директоре, ја сам у последњих месец дана саставио укупно један викенд код куће. Како...–

– Не интересује ме! – рикну генерални изненада, натеравши га да се стресе. – Зашто међу њима немаш своје људе? Овога си ти и довео у фирму, а гледај сад! Производња је светиња! У њу нема нико да ми дира!–

Све што је тај момак ту написао потпуно је тачно, помисли Ивановић да каже, али остаде нем, погнуте главе.

– Да га казниш! То тако не може да прође!–

– Како да га казним за извештај? То није повреда дисциплине, нити...–

– Нађи нешто! Било шта! Увек нешто постоји! Што је дошао необријан на посао, што није имао сако, што је разговарао телефоном, што није разговарао телефоном! Има да изгуби стимулативни део од плате, и то не само сад, већ и следећих шест месеци. Можда му коначно дође из дупета у главу –.

– Директоре, ако могу само нешто...–

Председник се мало примирио. – Хајде, изволи –.

Ивановић опипа чело. Било је врело, а прсти му остадоше влажни од зноја. У глави му је бубњало монотоно: Кући... Кући... Кући...

– Видите –, поче он, осећајући оловну тежину речи на језику, – стање нам је у сектору такво да ће нам ускоро од радника остати само приправници, и то они који нису већ побегли после месец и више дана волонтирања, а да нису добили решења о заснивању радног односа. Људи су незадовољни. Примају плате дупло ниже од градског просека, а ми још треба и да их кажњавамо. И овако једва издржавају. Најбољи кадрови ће нам побећи у друге фирме, нећемо имати више с киме да радимо –.

– Нека само беже –, прошишта директорка. – Само нека иду. Наш систем не сме да се мења. Он нас је и учинио овако великим. Коме није по вољи, не треба нам – !

– Референта који је у питању нисмо унапредили три године... Одбијен му је захтев за стамбени кредит, човек је формирао породицу, жена му не ради, чека дете... А добро ради, купци су изузетно задовољни њиме. Ако га сада казним...–

– Нека иде, – рече Председник тихо и то је био амин.

Ивановићу поче да се мути пред очима. Било му је наизменично вруће и хладно, колена су му клецала. Мало је посрнуо напред и придржао се за сто.

– Није ти добро? – упита директорка сумњичаво.

– Не... У реду је –, рече он једва.

Кући... Кући... Кући...

– Добро –, рече Председник, – а сад у вези Пољске. То је твоје старо тржиште и апсолутно је неопходно да будеш данас с њиховом делегацијом на ручку, до негде поподне, а вечерас у, чини ми се, пола десет, полећеш за Варшаву. Остаћеш колико треба, али посао има да завршиш.–

– Председниче...–

– Нема потребе да ми захваљујеш. Не шаљем те на провод. У питању је посао вредан цирка два милиона долара –.

Кући... Кући... Кући...

– Директоре, ја...–

– Код секретарице се јави за карту и паре.–

– Директоре, ја не могу...–

– Нека ти момци из ресторана упакују уобичајене поклончиће – виљамовку, чоколаде и тако то –.

– Директоре, ја не могу да идем!–

Зурио је избезумљено у очи Председника, свестан да се управо издрао на њега. Зачудо, онај страх који би га некад и на саму помисао о томе згромио, био је негде дубоко, неприметан и занемарљив. Мисли су му биле обузете нечим другим, његовим сином који је лежао беспомоћно у кревецу, очекујући да се неко побрине о њему.

– Војиславе! – рече директорка фрапирана.

– Не могу да идем –, понови он, жмиркајући у лице с друге стране стола, чије су црте постајале све тврђе и тврђе.

– Сви ми имамо породицу, – рече Председник кроз зубе.

– Не... не на тај начин. Ваша деца су одрасла, немате никаквих брига. Жена ми је болесна. Морам

(Кући... Кући... Кући...)

да се побринем за дете –.

Последње речи изговорио је тешко, одсутно, усредсређен на слике и осете који су се ковитлали у њему, на сигнале које му је слала његова беба.

Председник се нагињао напред веома полако, ослоњен о блиставу плочу стола украшену интарзијом.

– Слушај добро шта ти сада кажем: ово је ствар коју можеш само ти да завршиш. Зато, памет у главу! Пакуј се и пронађи неког да ти се брине о детету пре него кренеш

(Кући... Кући... Кући...)

за Пољску.–

Речи су му се забадале у ум без милости, заслепљујући га, окрећући га самог себи и опасности која је претила детету препуштеном бризи болесне мајке. Фрустрација је расла запањујућом брзином, прожимајући му тело дрхтајима, хитајући према површини.

– Покушаћу да заборавим ово што си ми сада приредио –, поче Председник и прекиде реченицу угледавши Ивановићев закрвављени поглед. Очи његовог миљеника и пулена биле су одједном стакласте и у њима је могао да види сопствени одраз, мали, сићушан.

– Нека, хвала, – рече Ивановић с осмехом безумника, – морам хитно кући!–

Председник опази покрет његове руке и покуша да узмакне, али без успеха. Деценије пословних ручкова учиниле су га тромим и спорим. Дуго, узано сечиво ножа за хартију који је Ивановић несвесно шчепао са стола, зари му се испод браде и одоздо продре кроз шупљину лобање право у мозак, остављајући му времена само за кратко, изненађено кркљање кроз навалу крви у грлу и устима. Председник паде назад, повлачећи за собом скупоцену лампу и сијасет украсних дрангулија са стола, разбивши стаклена врата кабинета, крварећи као заклана свиња.

– А... а... а –, покушавала је директорка да дође до гласа паралисана несхватљивим призором, бела као креч. Ивановић се хитро окрену, још са ножем у руци, и једним скоком нађе се крај ње. Зграби слободном руком прегршт њене блајхане косе и повуче јој главу уназад, откривајући врат.

– Ево ти, пиздо матора –, урликну он, испрскавши је пљувачком и дивљачки јој заби сечиво у грло. Не стигавши ни да врисне, она паде на њега налик на манекенску лутку, натапајући му одело крвљу.

Ивановић хитну нож далеко од себе и ухвати се обема рукама за главу. Мисли су му у глави сада биле махнити карневал слика и боја. Онај делић разума који се повукао у удаљени кут његовог бића вриштао је унутра свестан свега што је учињено.

Када се окренуо, на вратима су стајали гости из Пољске с актовкама у рукама и изразом запрепашћења на лицима.

Ивановић се зацерека и пројури кроз њих, не обазирући се на врисак секретарице која се попут вреће сручила у несвест када је угледала призор покоља унутра. Отрчао онако крвав до лифта а онда се, нестрпљив, сјури низ степенице, коначно слободан после толико времена.

Журио је кући.

Две жене су ходале Сарајевском улицом испрекидано, неравномерно. Старија је вукла млађу држећи је за рукав грубо исплетеног џемпера, застајкујући повремено да би се окренула и подстакла је нестрпљиво да пожури. Она млађа, девојка од неких петнаест година, тупо је зурила пред себе, ходајући као у сну, склањајући с времена на време косу са лица које сунце и ветар још нису стигли да изборају и исклешу својим оштрим планинским длетом. Изгледала је као да не припада ни месту ни времену у коме се налази.

Прошле су тако, не обазирући се на непрекидну ситну београдску кишу, поред суморне фасаде хотела "Турист", и коначно се зауставиле испред широког улаза налик на распуклину у лицу сиве старе предратне зграде. Тренутак касније, нестале су унутра као да их је грађевина прогутала и скрила од незаинтересованих погледа осталих поподневних пролазника.

Улаз је водио у пространо унутрашње двориште поплочано калдрмом, око кога су били начичкани многобројни станови, мали, трошни и мемљиви. Било је то место за које се, са свим оним вешом окаченим да се суши под надстрешницама, ђубретом, псима и мачкама и прљавом, подераном децом која су се са њима играла не обазирући се на повремене нервозне повике и претње родитеља са прозора одозго, никад не би могло рећи да се налази готово у самом центру града. Пре прошлог светског рата било је то здање у којима су становали радници једног од најпознатијих београдских индустријалаца. Сада, за делић стамбеног простора ту су се беспоштедно борили припадници свих, најразличитијих друштвених слојева, укључујући и високе интелектуалце, магистре и докторе наука који због недостатка станова у тој тучи за сваки квадрат нису марили за опасност да их друштвени талог лопова, шверцера и сустанара других сумњивих професија не одвуче као баласт тешког и влажног блата са академских висина у прљавштину просте и примитивне свакодневнице.

Женама, наравно, ништа од тога није било познато. Оне су још јутрос рано кренуле од куће, угнеждене у питоме обронке Маљена, за Мионицу, а одатле преко Ваљева у Београд, да потраже помоћ коју нико у околини није могао да им пружи. Сада су се пеле степеништем до првог спрата да би се зауставиле испред врата са бројем пет. Старија жена је извукла из џепа неки изгужвани папир, погледала још једном, а онда позвонила нервозно поправљајући шарену мараму коју је носила око главе. Неколико тренутака касније, врате се отворише и жена угура девојку унутра, осврну се, па уђе за њом. Врата се затворише уз шкрипу неподмазаних шарки и на ходник се поново спусти тишина, рањавана само сталним, удаљеним добовањем кише у дворишту.

– Не знам што је тако, – рекла је жена седећи за изгуљеним дрвеним столом, премећући по нажуљеним и препланулим рукама чашицу зејтињаве ракије, – ал' код нас нико више неће то да ради –. Имала је јак, препознатљив србијански нагласак. – Била је једна Живка код које су се жене јављале кад затреба, ал' одједаред нико не зна 'ди је. Једни кажу да је отишла код фамилије у Пожегу, други да је с неки трговац побегла чак у Чачак, а трећи да су је вампири у глуво доба одвели до старога бунара да се стрмекне, због посла с који се бавила –.

За столом насупрот ње седела је средовечна жена пепељасте косе и опуштеног подбратка, ослоњена о склопљене снажне руке, огољене до лаката зарозаним рукавима кућне хаљине. Пиљила је у дошљакињу подозриво, не обраћајући пажњу на девојку која је укочено, спуштеног погледа, седела на столици крај креденца. У крупној, меснатој жениној шаци догоревала је цигарета. Дошљакиња је због нечег избегавала да гледа у те руке, већ је погледом лутала по замраченој просторији пуној јевтиних икона, старих италијанских лутака и лампи-гондола, сведока давно прошлог времена конзервисаног овде у загушљивој, опресивној чаури.

– Одакле ти моја адреса? – упита жена, окрећући шољицу на тацни, куцкајући прстом по преврнутом дну да се обилан соц што боље лије за гледање. – Одавно то више не радим –. Глас јој је био храпав од алкохола.

– Од моје комшике Дане заова, она је била ономад кад се још није била удала. Сетила се па је Дани рекла, а Дана мени. И ето...–

Жена преко пута заврте главом.

– Не радим више те ствари –, поновила је. – Имам бољи пос'о, имам неке девојчице што за мене раде... – Застала је, пружила руку и ухватила девојку за браду. Подигла јој је главу, осмотрила лице, а онда је пустила мрмљајући. – Јок, много је мртва...–

– Уради ми то, сестро слатка –, рече дошљакиња молећиво. – Имам пара, платићу ста тражиш, само да ми ћерку спасеш. Како да је удам догодине, црна ја!–

Жена бучно одмаче столицу и диже својих осамдесетак килограма на дебеле, стубасте ноге. Оде до полице пуне старих новина.

– Не знам, опасно је, испала сам из штоса –, говорила је док се враћала са листом у рукама. Подигла је шољицу и ставила је на новину да се оцеди. – Јел' гледаш у шољу? – упита узгред.

– Ма ћу гледам шта 'оћеш, само ми заврши ствар! Ево, види –. Сељанка завуче руку у вунени пуловер и из недара извади смотани свежањ новчаница. На призор карактеристичних шара западнонемачких марака њеној саговорници блесну похлепа у очима.

– Две 'иљаде, јел доста? – упитала је дошљакиња брзо.

Мила Видак одавно није видела толике девизе на гомили. Девојчице које је подводила радницима и путницима у транзиту око железничке станице доносиле су јој премало. Док се бавила побачајима било је боље – долазиле су јој жене да се отарасе беде, углавном из околних београдских села, и малолетне девојке којима је лакше било да плате илегалан абортус него да траже сагласност родитеља и иду лекарима. Али, посао је нагло стао. За то је Мила кривила телевизију и образовне програме који су сељанке упућивали да се ипак обраћају клиникама ради јевтинијег и сигурнијег побачаја. Није баш било сасвим тачно да се дуго није тиме бавила, дошла би јој понека ту и тамо, али у протеклих годину дана није се појавила ниједна. А сада... Ово је прилика каква се не пропушта!

– Значи, цура се мало играла –, рекла је, ценећи испод ока замотуљак у жениним рукама. – Мало оно, дође дика, па иза пласта, а? – Потапшала је девојку по образу. – Жао ми је, али стварно...–

– Две и по –, рече сељанка.

– Па...–

– Три, ево, то је све што имам! – У гласу јој се чуо призвук панике. – Треба да је удам догодине, нашла сам јој младожењу у Косјерићу! Дај, жено, спасавај!–

Три хиљаде марака! За те паре први беспосличар код станице би ти ћерку ослободио детета скакавцем, помисли Мила, прерачунавајући грубо у глави девизе у динаре.

– У ком месецу? – упитала је, тобоже се још премишљајући.

– Зашла у четврти. Анка, јел' тако?–

Девојка подиже поглед као да се буди из транса и после пар секунди једва приметно климну главом.

– Ммм... Незгодно...–

Мајка као да више није знала шта да каже. Држала је новац пред собом у испруженим рукама, посматрајући Милу очима пуним страшне стрепње.

– Па –, уздахну Мила Видак, као да тешка срца доноси непријатну одлуку, ето тек другоме да учини, – видим да си добра жена и да ти треба помоћи. Дај то овамо.–

С видним олакшањем, сељанка устаде и новац пређе из руке у руку. Мила га брзо преброја, а онда стрпа у џеп хаљине уживајући у његовој опипљивој тежини. Сада је желела да све то што пре заврши, да се ова глупача овде не предомисли. Три хиљаде! Боже!

Прешла је у собу у неколико корака и отворила врата која су водила у омању, бело окречену просторију. Централни део заузимао је трпезаријски сто над којим је висио лимени лустер оперважен паучином. Крај зида је стајала комода без једне ноге, наслоњена на гомилу часописа. Мила се саже и отвори врата да би напоље извукла неколико предмета злокобног изгледа. Биле су то некакве дуге жице и шипке, једна изувијана у куку, гумена велика пумпа са пластичним грлићем на који је било натакнуто црево и нешто што је личило на дубоку кашику. Узела је све то да брише брзим, увежбаним покретима, прљавом плавом крпом.

Позади, у соби, мајка је нешто говорила девојци, убеђујући је да устане. Мила одложи предмете на сто и насу у лавор врелу воду из бојлера.

– Хајде –, рекла је нестрпљиво. – Доведи је овамо –.

Девојка је корачала тешко, поводећи се помало. Све време није проговарала ни реч, као да је се све то уопште не тиче. Несигурно је застала на вратима, а онда пришла полако столу, жмиркајући збуњено у јаком светлу електричне сијалице.

– Дођи, душо, – говорила је Мила умирујућим тоном експерта. – Седи ту, на сто. Ништа се не бој. Задигни сукњу и скини чарапе –.

Девојка седе. Са ногу које су јој висиле са стола једна по једна спадоше ципеле на дашчани под, праћене муклим звуком.

– Тако, тако, – говорила је Мила, гуркајући је благо да легне на леђа. – Фино... Сави ноге у коленима, само прво скини гаће. Ништа се ти не стиди. Кад се пред момком ниси стидела, не смеш ни овде. Тааако... Ето!–

Девојка је гаћице свукла полако, дуж благо уздигнутих бутина, преко колена, па доле, где јој остадоше око левог чланка, висећи преко ивице стола. Глава јој је почивала на хладној дрвеној површини. Зурила је горе у плафон, пратећи одсутно лет усамљене муве.

Мила извади из комоде искрзани пешкир, сави га још једном и ухвати девојку за пуне, дрхтаве гузове, одижући их мало са стола.

– Стави –, рече кратко сељанки, која узе пешкир и послушно га постави ћерки под задњицу. Мајка се потом склони у страну да направи места Мили која је однекуд извукла боцу безбојне течности оштрог мириса и почела да прска инструменте пред собом. Мила пређе на другу страну, погну се и благо размакну девојчине ноге. Девојка је побелелим шакама грчевито стискала ивице стола.

– Аха, душо –, мрмљала ме Мила, – само тако... Отвори се полако... Гле како је само мала, ружичаста, к'о цветић... Ммм... Благо твоме момку...–

Посула је и шаке алкохолом, а онда пружила десну руку, погладила девојчин Венерин брег и нежно јој дотакла уздрхтале усмине обрасле свиленкастим коврџицама. Анка се трже.

– Полако само... опусти се... – Глас је био хипнотички, са намером да опусти и успава. Девојка је мало дрхтала лежећи беспомоћно, склопљених очију.

– Фииино... – шапутала је жена док је прстима размицала меснати прилаз у светлуцаво влажно црвенило девојчине вагине. Позади, мајка се окренула на другу страну, гледајући у руке са којима није знала шта би.

– Ја... Ако нешто затреба, кажи да припомогнем, – рекла је, више за себе. Мила као да је није чула. Престала је да мрмља и завукла прсте дубоко у девојку која нагонски покуша да скупи колена, спречена Милиним раменима. Анка поче да врти главом са једне на другу страну, жмурећи и даље, са изразом одвратности и гађења на лицу. Мила се несвесно облизивала.

– Ееево га, сад ћемо ми то, – рече она, узимајући дугуљасти предмет са металном куком на крају. – Можда ће да те мало пече и боли, али нека. Мораш мало и да истрпиш, кад си већ 'тела да уживаш. Шта ти је све момак радио, а? Сто посто ти је први био, јел'да?–

Девојци се из грла оте пригушени јецај уместо одговора.

– Јел' те лизнуо мало, а? Сто посто није. Ако, ако, полако, тек ћеш да видиш... Пичкица ти је к'о смоквица, има да се бију за тебе...–

Два танка сузна трага спуштала су се низ девојчине образе према ушима. Тело јој се пропе на гладан додир метала.

– Дај јој оно да загризе –, рече Мила сељанки, показујући руком на дрвену дашчицу у отвореној фиоци. Мајка је узе и приђе столу са стране где је Анки лежала глава, спремна да јој дашчицу угура међу зубе.

Блистави метал се дубље загњури у девојчину утробу и њене се усмине склопише око њега као гладна уста око кости из које желе да исисају срж. Истог тренутка, девојка отвори очи широм, насмешивши се по први пут. Као на неки тајни сигнал, изненадан ветар разломи окна замраченог прозора подигавши прашњаве завесе под сам плафон и сијалица у лименом лустеру прсну у хиљаде тананих стаклених шрапнела, запљускујући собу тамом.

Девојчина мајка застаде у пола корака затечена, с комадом дрвета у руци, питајући се какви то ситни, зелени бисери блеште на лицу њене ћерке уместо очију. Жена са оштром киретом на само неколико милиметара од ембриона у девојчиној материци зину у чуду, зурећи у болесну бледозелену светлост која се из отворене вагине као отровни талас просу дуж металне алатке, уз шиштање и топљење, према њеној руци. Обе су посматрале девојку опчињено, како се лагано придиже на лактове, шакама стиска трбух, криви главу као да ослушкује неки далеки зов и смеши се зеленим, блиставим осмехом.

Мајка осети како јој се кожа јежи, као усред раног мразног јутра. Поче да дрхти, пруживши руке према Анки, испустивши дрво, несигурног, пипавог корака. Одједном јој је чвор мараме био јако тесан, као да га нечије руке затежу да би јој га учврстиле под брадом, да јој буде топлије, много, много топлије... И тада девојка окрену лице према њој купајући је зрацима зеленог светла; марама се затеже још јаче, неумољиво засецајући у изборану кожу врата и подбратка, потискујући гркљан дубље унутра, затварајући јој душник.

– Хтела си да знаш, ал' да питаш ниси смела.–

Зар јој то Анка говори? Не, немогуће, само је гледа и смеши јој се. А ипак, то су њене речи, речи којих се плашила и избегавала сваку прилику у којој би оне могле да буду изговорене.

– Што? Зато што си знала да је био он? – Покушавала је слабашно да одречно одмахне главом, али остајала је без даха. Ћерка јој је говорила својим хладним пламеним очима не обазирући се на њену нему молбу да је поштеди. – Зато што си знала да је био Отац, ономад кад си код стрине била у посету? А јел' си знала да није био сам, да ме силов'о заједно са кумом Властом и да ме је болело да сам 'тела да умрем?–

Плућа су јој се напињала у узалудном рефлексу за кисеоником, док је разрогачених очију посматрала своје дете које је лагано силазило са тог стола, и сиктало погледом. – Знам да си знала. Зато си ме и довела 'вамо, да не родим Очево ил' кумово копиле. Знам да си знала... знала... знала! – Зујање у глави и бубњање у ушима постајало је неподношљиво, али све то није било ништа према ужаснутој беспомоћности пред истином, страшном истином на коју се коначно, спусти црнило лишено сваког звука и мисли. Срушила се на под широм разјапљених уста и набреклог, истуреног, помодрелог језика, налик на марионету којој су пресечени конци.

Мила Видак то није ни приметила. Уместо тога, фасцинирано је посматрала како се метал у њеној руци топи, сада већ неколико метара удаљен од девојке, прљећи је хладном зеленом ватром. У глави јој је звонио нечији глас, рудиментаран, нестваран, сличан цвиљењу штенета, глас који би се лако могао пренебрегнути да није био испуњен толиком мржњом, осветнички смиреном. Са стола су се лагано подизали инструменти помоћу којих је извршила безброј побачаја. Започињали су свој кратки лет према њеном телу. Замрачена завесом панике, њена свест једва стиже да региструје приближавање пумпице која јој се одједном зари у уста, пунећи их бљутавим укусом гуме. Истовремено, као змија омађијана музиком демонског факира, црево на њеном супротном крају загмиза око коже Милиног врата и главе, обавијајући их и спуштајући се уз шљапкаве звукове преко образа и темена, остављајући слободне само очи слепе од запрепашћења.

Из руке јој испаде део инструмента преостао после необјашњивог топљења. Било је то парче шипке зашиљено на крају. После тренутка оклевања, предмет се подиже са пода и одједном суну према њој, нестајући испод њене кућне хаљине.

Није осетила бол, не у првом тренутку. Осетила је само топао млаз крви који јој је шикнуо из утробе и пролио се по ногама. Хтела је да вришти, али пумпица јој није допуштала. Затетурала се назад у дневну собу, рушећи сто и све што се на њему налазило. Бол је дошао мало касније, када јој је шипка продрла кроз материцу, цепајући је као сврдло на све стране, а потом кроз трбушну марамицу дубље у стомак. Крварила је немилице. И док се последњим, нејаким покушајима борила против несвестице и црнила, Мила угледа како се инструмент који је личио на кашику лењо подиже са пода.

Сјајна метална алатка полете као незграпно тане право у њену разровану материцу, међу ресе меса и ткива, чупајући и стружући све што јој се нашло на путу. Мила безгласно врисну и предаде се спасоносној, милосрдној тами у којој је бол постојао само као далеки одјек најаве њене смрти, смрти која сада ни издалека није изгледала онако хладно и страшно.

У зеленом светлу које је обасјавало собу, на поду се клатила неким чудом нетакнута шољица за кафу. Девојка јој приђе полако и саже се да је подигне. Као што је и претпостављала, на њеним унутрашњим зидовима није било ниједне шаре. Соц их је прекривао једнообразним, нетакнутим црнилом. Ускоро је онај драги глас који јој се обратио из сопственог тела утихнуо, оставивши је да мирно седи у изнова мрачној просторији и чека да неко дође.

Мотори BEOAIR-овог MD-11 бубњали су постојано док се ваздухоплов пробијао кроз тешке налете кише негде изнад границе Балканске Федерације и Бугарске. "Једанаестица", или међу посадом интимније "кец", летео је из Дамаска носећи у свом удобном и топлом трбуху преко три стотине српских радника који су се, понеки и са члановима породице, враћали кући, било после одрађене смене, било само за Ускрс. Међу путницима било је и нешто странаца, али они су били у мањини и радили су исто што и наши – спавали, нервозно се мешкољили у седиштима покушавајући да усну затворених очију, или се једноставно досађивали уз филм који се управо завршавао на неколико малих екрана распоређених изнад начичканих редова седишта.

Звук кише пратио их је још од Софије и био је постојано непријатан, потмуо и злокобан. Густи мрак напољу доприносио је стварању клаустрофобичне нелагодности код путника који су остали будни. Неколико нервознијих стално се освртало око себе, ослушкивало кишу ношену ветром, зурило бескорисно кроз прозоре у неразазнатљиву таму, или напросто гњавило стјуардесе.

Габријела Милић, двадесеттрогодишња стјуардеса којој је ово био већ ко зна који лет по реду откад је добила дозволу, убацивала је хитрим, увежбаним покретима, пластичне послужавнике и поклопце са остацима хране у спремиште. Није могла да се сети да ли је икада летела по оваквом невремену. Али, друге ствари су је мучиле више од временских услова. После четири године летачког искуства научила је да страх потисне до те границе да је једноставно убеђена да је немогуће да се догоди било шта лоше приликом лета. То није могло да буде пољуљано ни повременим катастрофама које су се дешавале другим компанијама и посадама, као ни неизбежним причама и причицама које су кружиле од уста до уста, наравно, обично на земљи.

Не, биле су то ствари какве се једноставно дешавају другима. Њу је бринуло нешто много важније: хоће ли је Влада чекати када буде слетела на Сурчин, или не. У тим тренуцима, од одговора на то питање њој је зависило све.

Била је сигурна у свој изглед и самоуверена због снаге којом је мушкарце увек успевала да држи чврсто везане за себе. Али сада, била је поколебана. Пошла је на пут, оставивши за собом свађу. Ишао јој је на живце својом љубомором и инсистирањем да напусти летење. Осећала је то као неподношљив притисак и тиранију, па је тако и реаговала... Али сада, после мало размишљања, на целу ствар гледала је нешто другачије.

Влада је од ње био старији осам година, сасвим довољно да јој на неки начин ауторитетом замени оца који је умро док је још била дете. Радио је у одличној фирми, имао је лове и плаћао све трошкове, укључујући и економску кирију за двособни стан у коме су заједно живели већ више од пола године. Осим тога, био је и изузетан љубавник. Али, за узврат тражио је више него што је она била спремна, или је бар тако мислила, да пружи. Није могао да поднесе смене на којима је остајала дуже, знајући шта се на таквим боравцима обично дешава између чланова посаде. Били су то тренуци када није могао да је контролише, а она је у дубини свог бића и прижељкивала потпуну, савршену контролу од стране неког другог, компензујући тако непримерену слободу коју јој је мајка пружала у детињству. Користила је летење као начин да задржи одступницу, а истовремено и као камен искушења за њега, не би ли установила је ли он тај. Понекад би заборавила само једно: да све има границе.

Ако га не угледа испред излаза за посаду на аеродрому, знала је да га неће затећи ни у стану. А то не би могла да поднесе.

Покушала је поново да се сети шта му је све рекла у бесу свађе пре него што је сишла до комбија који ју је чекао, али није могла тачно да ухвати речи. Знала је само да је било нешто много гадно, знала је то по изненађујућем погледу његових очију непосредно пре но што је залупила врата за собом. Био је то поглед који је код њега видела само једном пре, када је дошао и рекао јој да је напустио жену и дете и поднео тужбу за развод. Тај поглед ју је тада неизрециво преплашио. Био је тврд и хладан као лед и говорио је да постоје ситуације у којима тај човек може да буде спреман на све. Чак и на то да њу једног дана исто тако напусти.

Најежила се на ту помисао и усправила се, затварајући метална вратанца малог контејнера за отпатке. Авион одједном једва приметно склизну и она се намршти. Било је то слабашно пропадање које није могло да узнемири путнике, али је посади говорило разне ствари – између осталог и то да је време толико лоше да је чак и тако моћна летилица као што је Дагласов МД-11 била подложна поремећајима у лету. Окренула се да нешто упита Љубицу, старију колегиницу која је у плавој униформи изгледала као кошчато страшило, а не као репрезентативна стевка, и угледала је како кришом испија једну од "минијатура", флашица са вискијем намењених путницима. И Љубица је имала својих проблема.

Габријела уздахну и пође назад међу редове седишта да упита путнике треба ли им још шта. Било је ту и три мајке са малом децом, у ствари бебама, а чинило јој се да је једну видела при укрцавању како улази у пословну класу. Желела је да ради било шта што би јој одвратило мисли на другу страну.

Док је из репног простора за чланове посаде ишла према средњим вратима и излазу за случај опасности, низ десни пролаз, један од будних путника замоли је на енглеском за мало чаја. Окренула се да пође назад и умало се није сударила са високим младићем који се упутио напред, вероватно у тоалет. Он промрси нешто налик на извињење и крену даље поред ње, благо је очешавши. Габријела заврте главом и пође по посуду са чајем, тек после неколико корака схвативши да је приликом нежељеног додира са телом непознатог младића, осетила на својим грудима нешто тврдо, отприлике у висини његовог плексуса. Сувише високо да би то била копча опасача.

Окренула се и стигла само да види његову високу фигуру како нестаје иза плавих завесица пословне класе.

У том тренутку, нешто у бубњању мотора се промени, изгуби постојаност и снагу, постаде тање, неприметније. И само неколико секунди касније она чу звук који је натера да се укопа у месту и придржи за наслоне седишта са обе стране пролаза. Био је то звук који је у истом трену заледио и накратко зауставио срца и дах свих чланова посаде у путничкој кабини. Шест брзих, узастопних сигнала звона, праћених моменталним паљењем знака за везивање појасева пред очима путника.

Осетила је изненадну жељу да уринира и да то није обавила пре неколико минута, вероватно би јој топао млаз мокраће покуљао кроз гаћице и унихопке право низ бутине.

Био је то сигнал за опасност, сигнал којим је капетан обавештавао посаду да одмах треба да примени "емерџенси" процедуру јер постоје озбиљне шансе да се авион сруши.

Храбро се одупрла налету панике и успела да га сузбије. Погледала је унаоколо, пребледела, разрогачених очију и спазила Зокија како стоји широм отворених уста и зури у црвено трептање светала, не верујући. Отпозади се истетура Љубица, заборавивши да у руци и даље носи полупразну флашицу. Изгледала је запрепашћено. Љиљана, која је за Зокијем гурала колица, гледала је право према њој са страшном спознајом у очима, а Педер Баћа који се управо спремао да првим путницима понуди фри-шоп дрангулије, глупаво је жмиркао око себе не схватајући шта се дешава. Остатак посаде, још две девојке које однедавно лете, биле су у пословној класи са персерком, матором Лидијом.

Будни путници почеше да се осврћу, свесни да се дешава нешто непредвиђено. Габријела стисну зубе, гушећи у грлу крик, и крену журно, савлађујући се да не потржи дуж пролаза, са жељом да стигне до кокпита и установи о чему се ради.

А онда нестаде и онај слабашни звук мотора и Габријела схвати да у окамењеној тишини велике машине чује само бучне ударе кише о оклоп авиона и претећи фијук ветра.

Капетан Никезић је проклињао и Џенерал Електрик и онога ко је измислио моторе са великим бајпасом. Никада није забележен случај да је CF-6 отказао због велике количине воде у себи, тако су бар тврдили Дагласови стручњаци. Имао је жарку жељу да су сада ту, заједно са њим. У овим тренуцима, све оно што је учио за капетански испит и чему је дуготрајно и мукотрпно обучаван, претило је да испари из његове главе и у њој остави само празан, престрављен ум неспособан да се понесе са говнима у којима се одједном нашао заједно са још триста и кусур људи.

Најпре је отказао мотор на левом крилу. Једноставно је ућутао. Док је Никезић стигао то да региструје и руком продрма Пају који је дремао после бурног целодневног провода са оне две пичкице у Дамаску и десни мотор се огласио застрашујућом тишином.

– А? Шта? – узврпољио се Паја на свом седишту, сурово разбуђен. Чкиљио је у Никезићево лице бело као креч. Тек после пар секунди схватио је – и пребледео и сам.

Киша, проклета киша. Испречила се на коридору као дуга завеса и смејала им се у лице из мрака. Такву кишу никад у животу нису видели. Изгледало је то као да су све ватрогасне екипе света поодвртале све постојеће хидранте и своје шмркове управили према њиховом авиону.

Вода у мотору! Никезићу дође да се смеје и вришти у исто време.

– Остали смо на репном –, успео је да процеди Паји. Осетио је како му се зноје дланови. Њему се дланови никад нису знојили.

– Колико? На две хиљаде?–

– Да... Али види где смо!–

Летели су према Београду са југоистока изнад неравног, брдовито-планинског терена. А две хиљаде фита, висина прописана за лет са једним мотором, износила је само нешто више од шест стотина метара.

– Јеботе! – узвикну Паја Косовчевић.

– Баш тако, – одговори капетан подижући руку према прекидачу изнад главе.

– Оверрајд, укључи оверрајд! – викну Косовчевић и капетан климну главом. Онај први тренутак панике, када је успео само да сигнализира ситуацију посади, прошао је. Сада је поново повратио смиреност и осећај рутине, осећај да је припреман за овакву ситуацију и да са њом може да се ухвати у коштац. Зграбио је прстима хладну површину прекидача и после једног тренутка, свестан да је зауставио дисање, он га окрену.

Леви ухвати готово одмах... и готово одмах се поново угаси. Из необјашњивих разлога, десни је одбијао да се повинује наредби независног електро-система и тврдоглаво је ћутао. Никезић осети хладан зној на челу и позади, на врату.

– Спуштамо се на две хиљаде, јави контроли лета –.

Покушавао је да размишља довољно брзо а да му мисли не потеку у реку коју је немогуће контролисати. Куда? Долином Мораве? Ртањ, Кучај, Јухор... Могао је да бира о коју ће планину да тресну. Не, јавиће контроли да иду на Ниш, осим ако мотори поново не прораде. Опет је опробао срећу с прекидачем док се Паја јављао Београду, где је управо почињала паника. Ништа. Само киша, излуђујућа, смртоносна.

А онда се догоди оно од чега је Никезић све време потајно стрепео, не допуштајући себи да о томе јасно мисли.

Заћутао је и репни мотор.

Паника у Пајиним очима.

Прекидач. Ништа.

Прекидач. Ништа.

Прекидач...

– Ништа! – врисну Косовчевић, заривши себи нокте у образ.

– Јави –, рече Никезић једва чујно, са непојмљиво великом кнедлом у грлу, – да идемо на Ниш. Нека очисте све са неба... и нека се моле за нас –. Авион је једрио ношен инерцијом кроз простор као огромно, занемело чудовиште, змај који је изгубио снагу и спрема се на тешки пад. И тада, деси се нешто што је било скоро смешно: врата кокпита се отворише и унутра бану високи, испијени младић избезумљеног погледа.

Никезић се осврну да се издере на њега како је забрањено улазити у пилотску кабину, а онда угледа око струка младића обмотане и фластером залепљене пљоснате блокове нечега што је личило на експлозивна пуњења за мине... Пластична експлозивна пуњења из којих је вирио детонатор, повезан жицама са нечим што је непознати младић држао у руци.

Капетан једва сузби у себи лудачку жељу да се насмеје. Уместо тога, успе да мирно изговори, док је Паја запрепашћено буљио у придошлицу:

– Шта сад па ти још хоћеш?–

Младић несигурно прелете погледом од једног до другог пилота, а онда рече, са јаким босанским нагласком:

– Да возиш за Београд, ал' да не слећеш на Сурчин. Да слећеш тек ја кад ти кажем.–

Риад Бећирспахић био је члан Друге Нове Младе Босне тек неколико месеци. Заврбовао га је његов стари друг из машинске школе, Љубо звани Змија, и примили су га у ћелију једне зимске ноћи, у неком напуштеном подруму у Зеници. Заветовао се да ће следити Алахов пут и да ће спроводити Џихад где год то његова организација затражи.

– Наш циљ је –, рекао му је вођа његове групе, неки тршави тип са брковима, – да се обрачунамо с неверницима свугдје, али прије свега ту, у тој јебеној Федерацији. У Србији, поготово!–

Риад, који није био нарочито бистар, али је увек знао када треба да пости, упитао је што баш у Србији. А шта је с Хрватима и Словенцима, катол'цима? Па онда и у Босни самој, још их увек има.

– Ћуј, – рекао је тршави, – не замарај се с политиком но ради што ти ми прићамо. Ови у Босни, то ти је све гола фукара. Катол'ци су слаби, сероње. Ови 'вамо су опасни. Зато ћемо прво њих.–

Риаду је било мање-више свеједно. Избачен с посла због изостајања и због физичког напада на шефицу смене, луњао је по читавој Бе-и-Ха и тражио начин да дигне неку лову и "мазне пићке". Други новомладобосанци су му обећали пуно пара и одједном му дали неку опипљиву сврху, разлог да живи. Бацио се на бесомучно читање малог, искрзаног џепног издања Кур'ана за омладину, мада већину тих ствари није могао да баш разуме и био је поносан што га Љубо Змија води са собом по кафанама, од којих му је најлепша била она горе, на Палама.

Од породице, Риад је имао само једног брата који је недавно умро у љубљанском клиничком центру. Није ишао тамо да га обиђе док је лежао у шок-соби, јер није имао пара за словеначки депозит. Обавестили су га да му је брата ударио камион када се враћао кући с треће смене и да возач још није пронађен ("али истрага знатно напредује"). Љубо га је уверавао да су га сигурно пребили насмрт католички словеначки нацисти који су захтевали да сви Муслимани буду протерани. Љубо их је све одреда звао Лајбаховцима.

Због тога су он и Љубо, и још један из зеничке групе, ухватили на Илиџи једне вечери неког трговачког путника из Марибора и премлатили га у снегу. Риад није знао откуд му се у руци нашла ћакија, ваљда му је Љубо тутнуо, тек он је не размишљајући матором Словенцу који се беспомоћно батргао под њима зарио сечиво под гркљан и осетио необично слатко, топло прскање млаза крви по голој шаци полусмрзнутој од зиме. Побегли су одатле мало на море, у Трпањ, где је Љубо имао неког рођака. Пили су четири дана непрекидно и тек се онда појавио онај тршави коме је Риад стално заборављао име, да му честита што је, каже, постао војник Алаха.

Пар дана касније, када су се сви истрезнили и из куће отерали гомилу локалних курвица, саопштили су Риаду какав задатак треба да изврши да би дао свој допринос Светој Револуцији. Задатак је захтевао личну жртву, али ономе ко га изврши име ће бити неизбрисиво, златним словима извезено на зеленој застави, испод полумесеца. Да није било његовог идола из младости, Љубе, Риад би можда и питао тршавог што се онда он тога не прихвати, али бојао се да му Љубо не рекне да је говно и фукара. Зато је ћутке саслушао све, а понешто и записао. Тек да би му све било јасно у глави, рекли су му да је после оног Словенца добро забраздио, да му нема назад, а ако одустане или неком нешто ода, да ће му они пресудити.

И тако је Риад провео готово три мучна месеца тумарајући оним што је земља постала, трошећи нечије туђе паре на јебачину и алкохол, свестан да га они надгледају и да му се време ближи. А онда, крајем априла, дали су му пасош и повратну авионску карту Београд-Дамаск-Београд. Поздравио се са Љубом револуционарним поздравом, а онда не издржавши, загрлио га као брата кога више није имао. Док се пењао у вагон Олимпик Експреса није видео како Љубо с гађењем отреса његов невидљиви мирис са рукава и прса своје кожне јакне.

У Дамаску га је сачекао тамнопути Арапин глатког лица, који је изненађујуће добро говорио наш језик. Рекао му је да се зове Џелал и да је то све што о њему треба и може да зна. Одвезао га је у неку кућицу на периферији и ту му дао паковање снажног пластичног експлозива, упутивши га како да га фластерима прилепи за кожу и обложи стомак и доњи део леђа. – Тако –, рекао је задовољно када је Риад увукао крајеве кошуље у панталоне и обукао лаку пролећну јакну. – За контролу на аеродрому немој да бринеш. Тамо је мој човек –. Потом му је поново раскопчао кошуљу и углавио мале детонаторе у лежишта ливених блокова експлозива. Били су жицом везани за кутијицу са једним јединим, црним дугметом. – Ево, тури сад ово у недра. Дугме је сад блокирано. Када дође време, откачи ову овде квачицу. Кад притиснеш после тога, зна се. Бум –.

Риад се на ове речи тргао и прогутао пљувачку. Арапин га је за тренутак сумњичаво осмотрио, а онда слегнуо раменима. – Ајде сад –, рекао му је. – И упамти: Он те посматра –.

Поздравио се с њим аутоматски и остатак дана до полетања провео у бесциљном тумарању градом. Време је пролазило као у сну, сконцентрисаном на тежину око паса, која је интензивно захтевала сву пажњу за себе.

И заиста, са укрцавањем није имао никаквих проблема. Америчка (да!) машина за откривање пластичних експлозива и других врста терористичког наоружања једноставно није реаговала. Службеник крај ње незаинтересовано га је отпратио погледом према излазу на писту, копајући дубоко по носу.

А сада је било време да се покаже. Да поступи по упутствима браће из организације, да Љубо буде поносан. – Прије Београда –, учили су га они на мору, – када прође по' сахата послије Софије, а ти отиди код пилота и покажи шта имаш. Они ће те слушат' јер желе да сачувају и себе и путнике. Нареди им да наставе за Београд, ал' на Сурчин да не слијећу но да наставе према сјеверу равно изнад града. Е, ти ту онда распали и изврши свој свети задатак. Што више мртвих, то за тебе већа слава. Ако којом срећом срушиш и Храм Светог Саве, било би то идеално.–

Желео је да их послуша, одавно је свој страх сузбио у мишју рупу и сањао о свом имену на свим насловним странама и Љубином поносном осмеху кад се буде раји с чаршије хвалио да га је "лићно познав'о". Због свега тога, нимало му није било јасно због чега је пилот пред њим, када је саслушао његов захтев, прснуо у полухистеричан смех.

– Зашто? – рекао је Никезић када је мало повратио смиреност, онолико колико је ситуација дозвољавала. – Зашто не могу за Београд? Зато, кукавче црни, што ако сада не окренемо на Ниш и не пробамо да искористимо ово мало брзине и висине што нам је остало, има да се срушимо за мање од десет минута!–

Капетан је осећао како га обухватају пипци помамног беса. Добро је знао за стандардну процедуру у случају појаве терориста у ваздухоплову – да треба да се понаша покорно, да што мање разговара и да извршава наређења у циљу очувања сигурности путника и посаде – али ова ситуација била је све само не стандардна.

– Ослушни мало, идиоте! Летимо без мотора! Падамо, бре, падамо!–

Младић је панично облизивао усне и колутао очима буљећи наизменце у једног па у другог човека у пилотским седиштима.

– Падамо? – поновио је глупаво, обасјан светлуцањем инструмената у кокпиту. Напољу је добовала киша, а иза врата чули су се усплахирени гласови стјуардеса које су покушавале да из несвести поврате персерку оборену младићевом тешком песницом.

Најзад, после дугог тренутка у коме је младићу кроз главу пролетело хиљаду ствари међу којима је доминирала очајна осујећеност, он отвори уста и рече гласом напетим до границе пуцања:

– Настав' ти болан за Београд, па докле стигнемо. А стић' ћемо, знам ја. Само 'оћеш да ме пређеш, рек'о ми је Љубо да ће тако и да буде. 'Ајд' сад!–

Никезић с уздахом диже руке у гесту предавања бескрајној људској глупости, а Паја до њега испусти ужаснут звук сличан цвиљењу штенета.

С десне стране нешто блесну и одјекну гром, ужасно близу, ужасно гласно.

Жена с бебом у наручју која је седала у пословној класи управо је сањала необичан сан. Сањала је да се заједно са мужем, кога је дошла да обиђе на његовом градилишту у Сирији, враћа кући да и празнике проведу заједно. Сањала је како јој муж спава и нервозно се трза у сну, а она сама некако се истиснула, излебдела из тела и узлетела до свода путничке кабине да би сада с мешавином отупелог страха и љубопитљивости посматрала своје тело доле, на седишту, са ћеркицом у крилу. Није ни стигла да се упита како је у тако чудно стање дошла, јер њена беба се изненада пренула из сна и отворила очи, аутоматски заокупивши сву њену пажњу. У тим прелепим, безданим црним вировима који су је толико плашили и привлачили још од првог тренутка када је плод свог меса угледала у породилишту, било је кратког трептаја несигурности и дезоријентације; беба као да се одједном пренула из дубоког истраживања недокучивих простора у себи. Али, тај трептај нестао је готово тренутно. Не, бебе једноставно само спавају. Њихов ум ипак није још увек довољно развијен за интроспективне егзибиције.

Одједном, њена ћеркица се промешкољила и усправила, осврћући се око себе. Жарко је само променио положај и уз кратко хркање поново утонуо у сан. Сада је њено тело устало, носећи бебу са собом и она осети снажан налет страха, иако је знала да све то само сања – одсуство звука летелице, урлање невремена напољу и те лагане, одмерене кораке према вратима пилотске кабине. Да, била је веома срећна што је све то само сан, живописан сан који је наставила да сања, фасцинирана.

Испред врата кокпита било је неколико узмуваних стјуардеса. Две су помагале трећој којој је на левој страни лица нарастао ружан, тамни оток. Једна је кршила руке беспомоћно, очију грозничавих и полулудих од страха, и само је висока, дугокоса девојка маркантног лица изгледала као да зна шта ради. Управо се обраћала путницима преко разгласа. Жена је чула њене речи удаљено, као далеке одјеке у води:

– Dear passengers, we are in serious trouble. Please fasten your seatbelts and remove all sharp objects from your body, including spectacles and shoes. Thank you –.

Док је стјуардеса исто понављала на српском, жена је посматрала опчињено како њено тело са шестомесечном бебом у рукама прилази полако вратима.

Готово истовремено, догоди се неколико ствари:

Стјуардеса Љубица, која је омамљено посматрала панику у путничкој кабини помисли да види необично бестелесно вртложење зеленкасте боје на неколико места; била су то места где су се налазили путници с бебама. Вртлози се одједном расплеше као магличасти праменови и почеше да шибају изнад глава путника, прожимајући свод кабине све док читав простор није био обасјан хладним заленим светлом. И тада, Љубица се могла заклети да је видела како се снопови те чудне, живе светлости, фокусирани на прозоре крилних излаза за случај опасности, просипају напоље у густу таму, обливају крила и мртве моторе на њима. Отворених уста, зурила је у ковитлање необичне магле која је огромном брзином јурнула непосредно испод свода и изнад њене главе према репу авиона.

Капетан Никезић, који се управо спремао да очајнички покуша да онеспособи терористу у кокпиту и онда проба негде принудно да слети, зину у чуду када схвати да дрхтај који је прожео летелицу не потиче од удара грома, већ од мотора који су се редом, један за другим, активирали сами од себе.

Габријела је, завршивши обавештавање путника које је по правилу требало да обави персерка онемогућена дивљачким ударцем терористе, покушала да упозори путницу са бебом у наручју да не прилази кокпиту. Нешто у бебином готово циничном осмеху натера је, међутим, да узмакне од ње као да је губава.

Риад Бећирспахић је схватио да су пилоти све време покушавали да га вуку за нос. Мотори су поново брујали и авион је добијао висину. Искезио се задовољно. Сада је већ био у посебном стању, када је све у његовој глави било избрисано осим горућих упутстава браће из организације. Храм Светог Саве? Јашта! Одједном, иза њега се отворише врата, и он се панично окрену, опасно примичући палац дугмету за активирање експлозива. Уместо нападача, угледа жену која се снено осмехивала и пружала му бебу коју је држала у рукама. Зачуђен, он устукну рефлексно и нервозно, уз закаснелу помисао да је "уср'о ствар", притисну дугме.

Пре него што је судбоносна искра стигла да активира експлозив, младић је од главе до пете био окупан зеленим светлом. Следећег тренутка, блесну пламен експлозије кадре да разнесе авион – и одмах затим згасну као пламичак свеће одуван промајом. У немогућности да се рашири по простору, спречена, енергија пређе у имплозију, претворивши моментално младића у нешто за шта се не би могло помислити да је једном било људско биће. Пилот Паја Косовчевић, који је све то пропратио хипнотисаном пажњом осуђеника на смрт, угледа унутар зелене светлосне чауре изненадно дивље, крваво врење ткива и ситних делића костију: терориста се једноставно распаде, смрвљен, на сићушне комадиће, запљуснувши унутрашњу површину баријере кључалом крвљу, да би се сручио на недирнути под у непрепознатљиву гомилу крваво-слузавих остатака, који тренутак касније испарише у непостојање. Косовчевић поче неконтролисано, у силовитим грчевима, да бљује остатке вечере по инструментима пред собом.

Београдска контрола летења узбуђено је брбљала преко радија док се жена са бебом враћала на своје место. Никезић је дрхтавом руком обрисао хладан зној са чела и додао гас, покушавајући једноставно да не размишља о ономе што се догодило, захваљујући Богу и свим свевишњим силама што је још у животу. Најпре да безбедно стигну до Сурчина. За размишљање ће бити времена... Касније. Много, много касније.

Мотори су прели као задовољне, велике маце.

Тек када је схватила да је све готово и да су неким чудом преживели, Габријела осети како је напушта снага. Она клону у једно од празних седишта и поче да се тресе. Мало касније, када је авион зарулао по писти и још касније, када су сви путници изашли у аеродромску зграду причајући гласно и узбуђено – неке су морали да изнесу на носилима док су се делирично бацакали у шоку, или лежали кататонично, ледених лица – схватила је да је Влада неће сачекати. Зачудо, то јој више није изгледало нимало важно. Са несесером у руци дубоко је удахнула прохладан, пречишћени ваздух терминала пуним плућима, осећајући тле под ногама сваком трунком свог бића и сачекала аутобус. Била је жива.

Жена са бебом се пробудила. Пријало јој је што је поново будна, што опет осећа своје тело и има контролу над њим. Њено чедо мирно је спавало са здравом, руменом бојом у образима. Жарко, који се такође пробудио тек за време слетања, узео је малу у руке и изашао из авиона, збуњено слушајући разговор и довикивање других путника око себе. Она на то није обраћала пажњу. Изгледа да је било неких проблема с летом док су они спавали. Онда је приметила још неколико мајки с бебама међу путницима и осетила неку чудну повезаност са њима. Њихове бебе изгледале су једнако мирно и задовољно као и њена ћеркица. У једном муњевитом тренутку као да је успела да сагледа огромну снагу која се скривала иза њихових мирних, уснулих лица, као и све већу сигурност са којом је та снага употребљавана. А онда је одмахнула главом и одбацила те сулуде мисли, корачајући тунелом према просторији за узимање пртљага. Натераће Жарка да узме такси до куће. Треба малу нахранити и ставити у креветац, на спавање које је итекако заслужила подневши без проблема оволики пут.

Телефони су звонили ужурбано, траке са снимцима премотавале су се бесомучно, пилоти уморно одговарали на реку питања, телекси хитро откуцавали сажете, важне поруке. За инспектора Мазала ово је била још само једна непроспавана ноћ, још један комадић у огромној слагалици која је претила да прогута неповратно и последње остатке уобичајеног, нормалног живота. Још један доказ.

8
Господин Алексијевић, III: Лудило

Смркавало се када је Алексијевић изашао из продавнице. У десној руци носио је нови штап окован на крају тешким гвозденим прстеном. Осмотрио је пред собом Рузвелтову улицу и решио да пође пешке кући, ингоришући трамваје који су думбарали по шинама крај њега. Штап му није био потребан да би се о њега ослањао у ходу. Алексијевић се поносио што још увек може да прелази веће удаљености умереним темпом а да не осети оне познате ситне бодље умора. Наравно, када се време мењало, била је то сасвим друга прича. Не, штап му је био потребан за друге ствари.

Корачао је лагано надвожњаком изнад Цвијићеве, помало повијен, висок старац у жућкастомрком мантилу превеликом за његова мршава рамена. При сваком другом кораку спуштао је крај штапа на асфалт тротоара из кратак метални одјек, задовољан његовом тежином. Пуно, углачано дрво уливало је поуздање. Са осмехом се присетио лица продавачице која му је дала штап да га опроба у руци – уместо да га упре о под продавнице и на њега пренесе тежину, Алексијевић је два пута кратко замахнуо са једне на другу страну, као да у руци држи мач. – За сваки случај –, објаснио је продавачици док је бројао новац. – Има разних дрипаца који желе да малтретирају нас, старе људе, јер не можемо да се бранимо. – Климнула је главом са саосећањем док му је давала рачун, али у погледу јој се још увек искрила збуњеност. Можда због начина на који је рекао реч дрипци, са слатким осмехом некога ко се управо спрема да навали на пребогату трпезу.

Сада је већ био близу улаза у Ново гробље. Пар тренутака се двоумио да ли да сврати и посети место где је била сахрањена његова једина истинска супруга, јадна и добродушна жена која никада није наслутила ни делић правог, мрачног лица Стевана Покрајца иза доброћудне маске свог мужа. И тада угледа нешто што му поможе да се одлучи.

Жена у широкој белој хаљини гурала је пред собом дечја колица. Била су то двострука колица за близанце, богато тапацирана са свих страна како би се нежне бебе заштитиле од евентуалних удараца и повреда. У колицима, видео је, спавала су два добро умотана новорођенчета.

Жена је у руци носила неколико свећа и букет метиљавог пољског цвећа. Гурала је пред собом колица журно широком бетонираном стазом која се као главна артерија пружала између камених лица надгробних споменика и крошњи дрвећа. Смркавало се све јаче и жена је очито хитала да ухвати последње тренутке дана и посети неког драгог покојника.

Како је некад само Ново гробље било зелено, размишљао је Алексијевић пратећи жену лагано, одржавајући исто растојање. У пролеће уличице гробља букнуле би белозлатним пупољцима на много јаснијем, интензивнијем сунцу. Сада, све је било некако сиво, као копија из копир апарата којем недостаје тонер. Природа се прозлила. Људи су је на то натерали својим глупим, дрским самопоуздањем у претенциозном настојању да докажу како могу да је контролишу. Природа се због тога мењала, показујући им где им је место.

У таквом устројству ствари, помисли он помало снено, несвесно узмахујући штапом крај ногу, човеку остаје само да се прилагоди... Да нађе себи још мало сврхе док га природа и време не оглођу и прогутају.

Док је посматрао пред собом неодређено ритмично лебдење женине хаљине у полумраку, ситне капи пљувачке росиле су му крајеве смежураних, танких усана. Осмехивао се, и да га је неко видео како се ту осмехује, дубоко осенчених црта лица, устукнуо би у сујеверном страху због помисли да је наишао на вука који се усправио и као човек хода... вука који бали од глади на призор плена.

После оне ноћи иза зграде, Алексијевић се све више повлачио у тихе и безопасне успомене на сиве деценије проведене у граду. Покрајац је постепено преузимао команду, овладавајући његовим ионако искривљеним токовима мисли, бојећи их новом, пурпурном бојом сумануте логике.

Извукао се. Од првог убиства прошло је већ толико да се више није плашио звона на вратима, већ га је, напротив, делом свог бића прижељкивао као тренутак у коме ће бити оправдане све оне бескрајне године скривања, глуме, страха. Али, остављали су га на миру.

Полиција га је испитивала, као и већину станара, и не, он није приметио ништа необично, и да, легао је то вече раније баш као што му је доктор препоручио, и да, јавиће ако било шта необично види или чује, он би баш био срећан ако би могао да буде од помоћи. Полицајац који је записивао његов исказ зевао је и поцупкивао пред вратима, једва чекајући да заврши ту формалност и скине ову матору беду себи с врата. Безгласно се закикотао. Да је само знао, тај задригли тип ситних, свињских очију, како би само зинуо у запрепашћењу, као оличење суштог идиотлука.

Још се живо сећао тренутака који су до свега довели. Оно дете и његова мајка били су демони. Носили су у себи нечисте силе које су га плашиле, не толико због тога што су прочитали његове мисли, открили његове мрачне, покопане тајне. Оно што му је уливало страх било је сувише велика сличност са осећањем које га је избезумљеног отерало у шуму из крвљу оскрнављеног дома и касније походило у кошмарима; осећањем да ће нека моћна рука посегнути из ништавила и коначно га одвући на неко ужасно место, негде где и најцрња представа о паклу изгледа као туристички проспект. Негде где тужне и лепе жене безуспешно покушавају да насаде одрубљену главу на трупло и те бесловесне покрете продужавају у вечност.

Бебе су биле суштина, осетио је то други пут. Биле су моћне, застрашујуће. Али, открио је да им без мајке та моћ мало вреди. Наслутио је то непогрешивом интуицијом убице и ономад, на Калемегдану, када је током своје редовне недељне шетње спазио усамљену жену са бебом у колицима, исто овако кренуо, у први мах не знајући због чега.

Пратио ју је на удаљености од десетак корака. Инстинкт му је говорио да би ближе било преопасно. Беба би могла да... да га осети. Није знао како може да буде толико сигуран у то, али није му било ни важно. Сада је био у некој врсти игре, неодређено сврховите, и у свом хладном лудилу био је убеђен да му све иде на руку баш зато што то тако треба да буде.

У његово доба, па и касније, све до недавно, бебе су биле мала, буцмаста, кмезава, усрана и упишана људска бића и пре пола века многе су скончале од његове каме. Ова деца сада била су... нешто страно, толико неприродно да су чак и они који те ствари нису тако јасно примећивали као он, несвесно према њима осећали одбојност и порив да зажмуре кад затреба. Као онај задригли полицајац.

Можда је зато и успео да непримећен тамо негде близу бедема са кога је пуцао поглед на Ратно острво у пар изненадних, болно артритичних скокова прискочи тој жени с леђа и тешко је распали шиљатим каменом у потиљак. Беба је дрекнула, запљускујући га таласима сажижуће мржње, али прекинуо ју је неочекивани трзај колица која су се накривила у страну када се жена срушила на земљу, да би се коначно и сасвим преврнула. Беба је падала неколико дугих секунди обрћући се немо кроз ваздух, бело, пуно, јастуче из кога су штрчале две сићушне ружичасте руке, све док није треснула готово без икаквог звука о назубљене стене у подножју, обрасле дивљим бршљаном. Силовити сигнали које је Алексијевићев ум упијао са тријумфалном злурадошћу нестали су као пресечени. Још тренутак је зурио у шиљак камена низ који се котрљала једна од неколико крупних капи крви, са прилепљених пар власи косе, а онда га бацио доле, опкорачио беживотно женино тело и упутио се безбрижно према супротној страни старог утврђења. Мало ниже млади пар ходао је са руком у руци, а троје пензионера, нешто млађих од Алексијевића, приближавало се стазом. Немогуће да нису видели! Удаљавао се напет, присиљавајући се на спор, лежеран ход старца пред којим је све време овог света, очекујући да сваког трена зачује узвик за собом, позив да стане.

Није се догодило ништа.

Застао је даље и осврнуо се. Прошли су, обе групе, недалеко од тела жене на ивици бедема и преврнутих колица која је само један точак заглављен у пукотину делио од пада у амбис. Нису је приметили.

Нису желели да је примете.

Отишао је кући осмехујући се.

Тешки снови и визије које су га зимус прогониле нестале су без трага. Неки унутрашњи глас убеђивао га је да ће тако бити и даље. Под једним условом. Да не престаје.

Новине које је читао нису два случаја доводиле ни у какву везу. Насиља је у граду било све више и тешко је било поверовати да ће неко пронаћи детаље заједничке за оба убиства, па и тада... Не. Алексијевић је могао да спава мирно.

Сада, док је тихо прилазио жени у белој хаљини, која се сагињала пред спомеником од црног мермера дубоко у сеновитој уличици начичканој гробовима, извирио јој је преко рамена да провери шта се дешава у колицима. Близанци су спавали мирно, под прозирним мрежастим филтером који их је штитио од евентуалног налета отровних честица чађи и смога.

Одједном, жена осети његово присуство и окрену се изненађујуће брзо за њено наизглед снено расположење. Очи су јој биле широм отворене и потпуно будне, као код женке која чува младунчад од грабљивица. Алексијевић јасно виде крајичак беличастог филтера који јој је вирио из ноздрве и подрхтавао изнад горње усне. Спремала се да врисне, подижући руке савијене у канџе, помало умрљане траговима земље са гроба где је забола још неупаљене свеће. Алексијевићев штап већ је полетео одоздо, са гвозденим врхом упереним нагоре, право у њен плексус. Уместо да врисне жена се пресамити испустивши шиштаво ваздух из плућа, са звуком налик на онај који се чује по заустављању великих друмских крстарица на паркингу. Алексијевић устукну један корак и замахну штапом обема рукама, треснувши је тешким окованим крајем посред темена. Она се сруши без гласа, лицем у растреситу земљу, грчевито скупљајући и опружајући прсте. Ударац је био пропраћен муклим звуком ломљаве. У жениној коси наједном букну црвени извор и крв јој јурну низ образе, натапајући хумку која јој је сада замењивала јастук.

Алексијевић се церио вучјим осмехом, показујући ред жутих социјалних зуба. Удисао је ваздух тешко, са осећањем гребања у грлу. Телом му је струјала чудна топлота и сваки нервни завршетак поигравао му је испуњен енергијом адреналина. На врелој, избораној кожи лица осећао је хладан ветар који га је благонаклоно умивао, њишући узгред и крошње изнад његове главе.

Окренуо се колицима.

Бебе отворише очи истовремено. Изгледале су алармирано, збуњено, као да погледом траже изнад себе неко упориште за које би могле да се вежу и потисну осећај потпуне дезоријентисаности. А онда га опазише.

Нагнуо се према њима, несвестан чињенице да бали по њихових чистим прекривачима, и надланицама раскрилио заштитну завесицу. Потпуно им је заклонио видик, замрачивши им ионако тамно небо. Његове шаке пуне нечег црног муњевито су им се приближавале, све веће и веће. Бебе покушаше да се скупе, да подигну узбуну, да формирају круг и одбију напад, али било је прекасно. Негде далеко, превише далеко, пар будних мисли узлебдело је одговарајући им, питајући шта се дешава, али то је било све. Не добивши више никакав одзив, задржале су се оклевајући изнад града, а потом згаснуле и нестале.

Алексијевић је снажно притискао лица беба још дуго пошто је њихово беспомоћно копрцање престало, да би био сигуран. Грудве земље којима им је испунио сићушне ноздрве и уста отворена у покушају крика, запушиле су им и ждрела и мале душнике. Остале су тако у колицима, млитаве, полуоткривене због очајничке борбе са џиновским убицом, поплавелих, надувених лица и стакластих очију лутака за децу.

Алексијевић журно напусти сада сасвим пусто гробље. Један закаснели чистач (или крадљивац остављеног цвећа?) окрзну га погледом док се спуштао главном стазом према излазу, а онда настави да гура свој жичани контејнер и осврће се лево-десно. Алексијевић пође право према солитеру, ослањајући се видно о штап. Оков је блистао на неонском светлу упаљених уличних лампи, очишћен усрдним трљањем о земљу и траву, и звецкао у правилним размацима.

Осећао се лако и свеже, мада га је малчице изједала потмула нелагодност због онога што је угледао непосредно пошто је рукама прекрио њихова мала лица. Био је то брз, болесно зелени блесак у њиховим очима, који га је паралисао само за тренутак. Одмах потом, чим је наставио да притиска, блесак је нестао и заменило га је успаничено и бесомучно забавно колутање њихових крупних црних очију.

Недалеко од самопослуге спазио је Стајића. Климнуо му је љубазно главом и продужио према улазу, не пропустивши да уочи Стајићев дуги, сумњичаво-калкулантски поглед.

Ти знаш, говорио му је у себи, забављајући се чудним осећањем моћи које је имао пролазећи поред тог кукавног човечуљка. Знаш, али никоме нећеш ништа рећи. Јер, пријатељу мој, ти си се комплетно и без даљњег, усрао од страха.

Успео је да се уздржи од смеха док је улазио унутра, штркљасти високи старац застрашујућег лица, са опасним сјајем лудила у очима. Осећао је још дуго за своја леђа прикован поглед комшије Стајића.

9
Јасна се враћа кући, II: Отмица

Април је био бесконачна, фрустрирајућа смена летње врелине и јесење хладноће. Јасна је све чешће у устима осећала неодређену горчину. Незадовољство и страх изједали су је лагано, грабљиво за себе отимајући све веће делове њеног бића. С времена на време, ослобађала се накратко свега усамљеним, немим плачем далеко од туђих очију, укључујући ту и Немањине.

Нешто није ишло као што би требало. Живели су сада заједно и могла је да схвати да је неминован одређен период прилагођавања за обоје. Њени родитељи су се повремено јављали из Париза, али било је то као да чује гласове с неке друге планете. Бака је из телефонских разговора наслутила нешто и инсистирала да се врати, али Јасна је то одлучно одбила. У ону зграду? Нипошто.

Успела је некако да више не мисли на бебе, мада их је све чешће виђала у колицима или наручју родитеља и у овој Немањиној вавилонској кули, као и на догађаје који су претходили њеном пресељењу. Али, Немања је постајао све чуднији. Изузетно ревностан и студиозан у припремању сваког текста, долазио је кући све раздражљивији, превасходно због немогућности да открије шта се то скрива иза случаја оног прегаженог лекара. Чинило јој се да му то полако постаје права опсесија.

Почео је из свих могућих новина да прикупља чланке који су се бавили бебама, рашчлањујући их и тражећи повезаност између редова до касно у ноћ. Она њихова некадашња блискост некако се изгубила, негде између његовог одбијања да се више ангажује у домаћим пословима, због заузетости "важнијим" стварима и њене нервозе због неопраних судова, разбацаних ствари, хартије и карбон папира, који су је дочекивали сваког дана по повратку из Института. Једино што је међу њима како-тако функционисала био је секс. Чак у тренуцима напете тишине која би уследила после свађе и обострано заједљивих примедби, осетила би његову руку како јој се лагано спушта низ леђа према гузовима или јој отпозади обухвата дојку, некад нежно и бојажљиво, некад грубо, газдински и истог би се тренутка овлажила, спремна да га прими и усиса у себе. На поду, у фотељи, на радној површини кухиње, стојећи, чак и на веш-машини... Није постојало место у његовом стану које нису обележили својим помешаним знојем, соком и спермом. Секс је био још оно једино што ју је спречавало да се спакује и врати кући, или је бар желела да буде тако. Много вероватније је то био страх од сусрета са новим станарима и њиховим потомством, али Јасна то себи није желела да призна.

Још један од разлог за незадовољство био је посао. Професор Живановић, који је био задужен да јој помаже и води је при изради првог стручног рада, давао јој је да ради којекакве безначајне глупости, досадне извештаје који су јој само одузимали време преко потребно за анализе које је започела и била присиљена да прекине на пола. А без њих, њен рад о наталитету није могао да добије ону неопходну научну документованости.

И најзад, данас, Живановић ју је позвао код себе на разговор и неувијено јој саопштио да би и за њу и за Институт најбоље било када би за свој рад изабрала неку другу тему.

У мислима је поново оживела ту одвратну малу сцену:

Гледао је у њене очи, бришући марамицом своје преполовљене наочари. Док је седела у наслоњачи наспрам њега, размишљала је о томе колико изгледа стар и колико је ова ситуација подсећа на испите са факултета. Шарала је нервозно по бележници, чекајући да је ослови. Он то коначно и учини, накашљавши се претходно, насадивши наочари на нос.

– Колегинице, да ли сте задовољни својим радним местом?–

Питање ју је изненадило и то јој се вероватно јасно видело на лицу, јер је пожурио да дода:

– Питам вас чисто информативно, наравно... Дуго нисмо имали времена да подробније поразговарамо.–

– Да, наравно –, одговорили је после тренутка збуњености. – Мислим да сам успела да се уклопим у колектив и у начин рада... – И самој јој је оно што говори звучало глупо, као бесмислена предигра за оно што је требало да уследи. Покушавала је да наслути који је прави узрок овог разговора са Живановићем.

– Да вам кажем, колегинице, ми овде смо веома задовољни вашим досадашњим радом, али има неких ствари...–

– Да? – рекла је, осећајући како јој се подозрење лагано гомила негде у грлу и очима. Боже, није ваљда...

– Видите, тема коју сте одабрали за ваш рад...–

Склопила је очи на тренутак. Дакле ипак... Онда га је поново погледала, храбро и пркосно. Није знао шта би с рукама, премештао је бочицу с мастилом са једног на друго место и Јасна примети да су му надланице прошаране плавичастим венама. Избегавао је њен поглед.

– Ваша тема је... врло занимљива, и са социолошког становишта изузетно актуелна... али постоје неки разлози због којих бисмо желели да вас замолимо да... ту тему оставите за неки погоднији тренутак –.

– Молим? Не разумем –. Уста су јој била проклето сува.

Подигао је коначно поглед. Деловао је резигнирано.

– Верујте, јако ми је непријатно, али морам да од вас да затражим да тему промените, одаберете нешто друго. Наравно, нико вас временски неће ограничавати... – Заиста му је било непријатно и чинило се да не може да настави реченицу. Њено потврђено подозрење прерастало је у бес.

– Како то мислите! – Са муком се савладавала. Ово је било нечувено. – Колико сам само времена утрошила да прикупим податке, извршим анализе, па прве верзије текста... Стигла ми је чак и страна литература – па ви сами сте ми честитали и храбрили ме да наставим! – Како је само могао да је посматра овако мирно? – И на шта сад ово личи? Кад сам већ при крају, ви ми кажете да то оставим, да узмем нешто друго! Па то је... то је...– Осетила је како дрхти. Није ни приметила када је устала и одгурнула столицу уназад.

Одложио је наочари у страну и погледао је одоздо, жмиркајући пред њеним гневом. Рекао је тихо:

– Сасвим вас разумем. Ја сам доживео исто пре тридесетак година. Сигурно сте читали о томе, у време пред доношење амандмана од 1971. Због тога ми ово још теже пада –. Раширио је беспомоћно руке. – Једноставно, такав је распоред снага. Времена се мењају. Данас је неко тамо горе закључио да није паметно чачкати по питању наталитета, јер се ту очигледно нешто чудно збива, а све што је чудно и ново, потенцијално је опасно за власт. Прихватите то тако. Биће прилике касније. Институт ипак спада у научне установе, а оне се дотирају, на жалост, из друштвених средстава.–

Није разумела, није хтела то да прихвати. Нико на овако нешто није могао да има право. Окренула се и изашла без речи. Пратио ју је његов глас.

– Дођите чим одаберете нову те...–

Залупила је врата, одсекла крај његове реченице и за тренутак остала ту, наслоњена на зид. Онда се журним корацима упутила према својој канцеларији.

Све је повадила из фиока, поређала по столу и пажљиво прегледала. Први бес је уминуо, али увређеност и тихи бол неправде остали су да тињају. Претурала је по папирима, белешкама, рукописима. Све је било ту, наизглед недирнуто. Узела је куцане стране извештаја, прву верзију рада, и одмах их оставила назад. Чинило јој се да су упрљане нечијим туђим, незваним погледима.

Потрпала је све натраг, окренула се по просторији и схватила да се гуши у њој. Морала је сместа напоље, негде да се смири. Шчепала је ташну, огрнула блејзер и стрчала доле, на сунце. После стотињак метара осврнула се да поново погледа зграду Института. Њено сиво, камено лице изгледало је тмурно, намрштено, затворено у себе. Данас више тамо није могла да се врати.

Сада, док је бесциљно тумарала улицом, питала се где да оде. У Немањин стан, где се све чешће осећала затвореном, или кући, међу оне... Није више ни у шта била сигурна.

Поглед јој привукоше крупна слова шарених реклама у излозима Београђанке: Роба за бебе – Увоз са тајвана, ослобођено пореза и увозних дажбина, куповина на кредит... Пришла је ближе излогу и загледала се у колица, оделца за бебе, бочице са цуцлама, носиљке живописних боја, сићушне фротирске баде-мантиле. Насмешила се. Зимске демонстрације којима је ономад случајно присуствовала изгледа да су уродиле плодом.

Одједном, у стаклу излога, она угледа високог мушкарца средњих година како је посматра. Окренула се зачуђено, али он је већ гледао на другу страну, наизглед у очекивању доласка тролејбуса.

Јасна се намршти, чудећи се сама себи. Пошла је према СКЦ-у, избегавајући уличне шверцере. Застала је пред семафором код Клуза. Нешто је натера да се окрене, и она поново опази оног истог мушкарца како разгледа робу изложену на једној од импровизованих тезги уличних продаваца. Одједном више није чекао тролејбус. Кад ли се само предомислио?

Она пређе улицу трудећи се да обузда нервозу. Не знајући ни сама шта ће, уђе у књижару у СКЦ-у и поче да чепрка по увезеним књигама, осматрајући кроз стаклене зидове простор у холу, пред благајном. Нико је није пратио унутра.

Случајно спази на једној од полица SF и хорор књиге на енглеском, које је Немања најчешће ту куповао. Добили су џепно издање новог, ко зна ког по реду Кинговог романа. Извукла га је са полице и погледала насловну страну, претрнувши наједном: рељефно утиснута илустрација представљала је новорођенче одвратног изгледа, лобање прошаране жилама, са злобним, зеленим погледом. Изнад је, крваво црвеним словима исписан, био наслов: Babies From Hell. Иако њен енглески није био баш бриљантан, знала је шта то значи. Бебе из пакла. Боже, зар то свуда мора да је прати?

Вратила је књигу на место и направила менталну белешку да сутрадан сврати и купи је за Немању. Онда је изашла из књижаре, са намером да оде у Београђанкин супермаркет и купи материјал за пицу, са много, много печурки. Можда ће уз добар ручак њих двоје моћи мало да се опусте и истински попричају, проведу заједно једно мирно поподне.

Мушкарац кога је видела раније стајао је преко пута и палио цигарету.

Никаква паника, запретила је себи. Среди се. Полако. Прави се да га не примећујеш. Лагано, крени улицом и провери још једном. Ако те буде пратио, приђи првом милиционеру. Нико ти неће ништа смети на улици, усред бела дана.

Ослушкивала је своје суспрегнуто дисање док је ходала поред позоришта. Његов поглед пекао јој је леђа. Стигла је до улаза у књижару, стала и нагло се окренула.

Преплави је олакшање. Какве све још глупости неће да је спопадну. Постала је параноидна. Нема га. Немања ће се слатко смејати када му буде испричала.

Човек изрони из мале гомиле која се окупила око уличног продавца половних плоча и CD-а, у којој је за тренутак био скривен. Корачао је лењим, одмереним корацима без икакве журбе, са цигаретом у руци, гледајући је право у очи, дрско и изазивачки.

Смлави је избезумљујући страх. Вођена голим инстинктом, Јасна потрча безглаво док јој је паника пулсирала у слепоочницама. Није морала да се осврће да би знала: непознати је убрзао ход и наставио да је прати, провлачећи се између других пролазника. Грозничаво је погледом претраживала парк пред собом. Срце јој је тукло у грудима претећи да их пробије и излети напоље. Више захваљујући срећи него пажњи, она примети плави полицијски голф како се зауставља пред семафором у Краљ Милутиновој.

– Хеј! – повика и подиже руку. Није престајала да трчи. Од изненадног напора поче да је пробада испод ребара. Као у сну регистровала је радознале погледе шетача и окретање глава на другу страну. Кораци непознатог одјекивали су јој у ушима као гонг. И он је трчао. Био јој је већ близу.

Голф је сад био само неколико метара далеко. Врата се одједном отворише и напоље крочи униформисани полицајац. Био је крупан. Посматрао је њен трк с одобравањем, смешећи се.

Јасна смогну снаге да се осврне. Лице прогониоца било је готово одмах иза ње. Био је мало задихан, без цигарете. И он се смешио.

Нешто не ваља, бубњао је опомињући глас у њеној глави. Требало је да одустане чим је приметио полицајца... Полицајац пред њом рашири руке као да ће је дочекати у загрљај. У једној руци држао је нешто бело. Јасна покуша да стане, да промени смер, али било је већ прекасно. Свом силином, у пуном трку, она налете на полицајца и његова десна рука је обухвати отпозади, а лева изненађујућом брзином принесе оно бело њеном лицу. Она удахну да врисне, али ноздрве и грло испуни јој јак, опојан мирис. Врисак одједном остаде заборављен негде далеко, док је тонула у мрак. Последње што је чула пре него што је све ишчезло био је задихани глас непознатог прогониоца.

– Одлично –, рекао је.

Онда је прогута ништавило без снова.

– Шта је то црно, крај клавира, ти њега видиш, оно тебе не види?–

– Дај, Перо, мани ме с тим твојим бајатим вицевима –.

– Добро, де, што си надркан цео дан –, рече момак из спортске рубрике Немањи који га је раздражљиво посматрао. Одмах затим одскакутао је из његовог бокса до следећег стола, са спремним новим вицем у рукаву за неког захвалнијег слушаоца.

Немања се завали у наслон столице куцкајући замишљено крајем оловке по зубима. То је обично радио када је размишљао о послу. Покушавао је да сведе биланс овонедељних активности.

Неколико пута је тражио Мазала, али овај га је очигледно избегавао. Кад год би се јавио, инспектор или не би био ту, или би био на неком важном састанку у згради. Нико није морао да му нацрта да Мазало једноставно не жели с њим да разговара. Живо га је занимало због чега.

Истрага смрти др Симића и даље је тапкала у месту и Немања је чисто сумњао да ће починилац икад бити откривен. То је могло да значи само једно – да су умешане крупније рибе. Неке као што је, рецимо, Продановић

Нешто се кувало у вези тих беба. Гризао га је осећај да је на трагу нечег јако великог и да му само трунка недостаје да све повеже у целину. Сакупљао је све податке до којих је могао да дође. Чланке из других новина, полицијске извештаје, фотографије које је успео да искамчи од колега из "Деведесетдвојке". Све је педантно лепио у албум, уоквиривао значајне датуме и места, дебелим црним маркером стављао упитнике или ускличнике код заједничких чињеница. Успео је да закључи једно: број злочина код којих су се као једини заједнички чинилац појављивале бебе, било као мотиви, било у улози жртве, свакодневно је растао. Уредник је са одобравањем гледао на ту његову студиозност, али му је посаветовао да ипак обиђе Чика Драгана и поразговара мало с њим. То је и урадио почетком недеље и посетио старог новинара претходно се најавивши. Са тог разговора отишао је у убеђењу да, ма колико се трудио, никад неће достићи висине тог професионализма. Драган Секуловић је успео да од једне често презрене гране новинарства створи прави изазов за доказивање младих следбеника. Опорављен после инфаркта, свежег и насмејаног, топлог лица, дочекао га је у дневној соби малог стана на Обилићевом венцу и послужио топлом чоколадом, под будним оком супруге која је Немању гледала са некаквом мешавином сажаљења и непријатељства. Тек нешто касније оставила их је насамо, запретивши да ће се вратити за петнаестак минута. Драгану још није толико добро да може да трпи којекаква разглабања о послу који га је упропастио.

– Основно је проценити тренутак –, рекао му је стари новинар. – Али то не сме да буде императив. Сувише опреза, и сигурно ћеш пропустити неку драгоцену шансу. Читам твоје текстове. Задовољан сам –. Смешио се помало сетно. – Мислим да ћеш ме превазићи. Још мало и мојих чланака ретко ће се ко још сећати –.

– Недостаје вам све ово? – упитао је Немања.

– Ех, још питаш... – Гледао је кроз њега, можда назад у све оне године које је претурио преко главе.

– Шта ћеш –, пренуо се затим, – таква ти је судбина новинара. Себе бих морао да убрајам ипак у ретке срећнике. Инфаркт је многе докрајчио.–

Немања устаде и домаћин га испрати до предсобља.

– Даћу ти само један савет, – рече му Секуловић заверенички, са пробуђеним искрама у остарелим очима. – Ако мислиш да си налетео на нешто заиста велико, на нешто калибра Агрокомерца или Марић Банке, гађај право у чело – па шта буде да буде. Имаш новинарски њух, не верујем да ћеш оманути. Али пази и на последице.–

– Новинар који је провалио Агрокомерц није прошао сјајно –.

– Да –, намрштио се Чика Драган. – Извини, мислио сам само на ред величине –. Слегнуо је раменима и чврсто му стегао руку. – У сваком случају, срећно –.

Са тим речима у ушима, Немања се упутио право у болницу "Др Синиша Никић" и затражио да га прими управник Продановић. Пола сата касније, изашао је из његове канцеларије са осмехом који није обећавао ништа добро.

Продановића је тада први пут видео. Деловао му је надмено и некако лажно. Примљен је код њега после четрдесетак минута чекања, и разговор је почео прилично обазриво. Када је чуо за који лист Немања ради, Продановић се најпре смрачио, а потом, када му је новинар рекао због чега је дошао, истог тренутка поцрвенео у лицу. На челу му је искочила вена, пулсирајући под јаросном навалом крви.

– Да, познавао сам тог лекара –, рекао је једва обуздавајући глас. – Мислим да сам га видео неколико пута. Али ништа ближе о њему не знам –.

– Питам вас за доктора Симића зато што пишем за криминалистичку рубрику, такозвану црну хронику.–

– Па? – Продановићеве сужене очи сумњичаво су га посматрале. Прстима је нервозно добовао по столу.

Да поглед може да убије... Немања се мирно насмеши, прочисти грло и рече:

– Имам разлога да поверујем да Симићева смрт није била случајна како је то хтело да се прикаже саобраћајном несрећом... Мислим да је он једноставно уклоњен због тога што је постојала могућност да јавност упозна са нечим што би нарушило недодирљиву репутацију ваше болнице.–

– Као на пример?–

Немања га је фиксирао погледом, уочавајући ситне тикове око очију, тврд и стегнут израз лица, јасне знаке напетости пред пуцање и експлозију.

– Као на пример, необјашњиви нестанак бебе недоношчета из вашег породилишта за време новогодишњих празника.–

– Шта? – Немања је могао да претпостави какав утисак оваква грмљавина оставља на Продановићево особље.

– То је нечувено –, беснео је управник. – Ви, булеварски листови, жута штампа, мислите да имате право да све живо срозате у блато само да бисте подигли тираж! Имате ли ви појма колико је напора и рада уложено у овај објекат, у институцију која коначно има реноме највећих светских здравствених установа! – Устао је направио два корака према Немањи, који у једном тренутку помисли да ће га Продановић и физички напасти.

– Е, па младићу, мене на то нећеш да навучеш! Нећу да слушам никакве измишљотине о мојој болници! Што се Симића тиче, све што сам имао да кажем рекао сам већ полицији. А сад се чисти одавде да не бих звао болничаре да те избаце!–

Немања га је посматрао са тобож зачуђеним изразом лица, памтећи Продановићев претећи став, наизменично стезање и опуштање крупних песница и зајапурено лице затровано мржњом.

– У реду –, рекао је устајући и хватајући се за кваку. – У сваком случају, хвала за време које сте ми посветили. Добио сам одговор по који сам дошао. Довиђења –.

– Да те више нисам овде видео, ако ти је стало до посла! Једним прстом да макнем и нећеш више видети ни 'н' од новинарства!–

– Због чега? – упита Немања осврнувши се. – Да неће можда нешто да ме прегази на улици?–

Кроз затворена врата чуо је како Продановић ломи нешто у немоћном бесу. Овај човек је толико огрезао у представу о сопственој моћи, да је заиста способан за све. Морам ово пажљиво да изведем.

Шта је "ово" тачно било ни сада, три дана касније, није знао. Већ је био уморан од јаловог размишљања и не први пут дошло му је да од свега дигне руке. Али, зар то не би била нека врста издаје онога чему се посветио? Осим тога, сада кад је наступио тако отворено, вероватно да више није могао назад. Осећао је да ће га догађаји сами престићи.

Уздахнуо је и погледао на сат. Већ пола три! Окренуо је институт, али Јасна није била тамо. Рекли су му да је изашла раније и да не верују да ће се враћати.

Поспремио је ствари у сто. Можда не би било лоше да крене сада и прво сврати да јој купи неки поклончић, учини јој неку ситну пажњу. Желео је да нечим ублажи ту чудну мучну ситуацију у коју су неосетно доспели. Смислиће већ нешто. У стаклу бокса ухватио је сопствени лик и критички се огледао, провукавши руком кроз косу и преко необријаних образа. Константно је имао подочњаке, мало се угојио и опустио, често је деловао малаксало и нервозно. Можда би му добро дошао и један краћи одмор.

Празник је био одмах ту, можда би могао с Јасном да скокне до мора на тих пет дана... Искључио је с уздахом терминал и изашао. Успут, непосредно испред врата, ухватио је још један од брадатих вицева које је волео да прича његов колега Пера, и застао да га саслуша до краја.

–... И чека тако тип у чекаоници породилишта, нервозно гризе нокте, поцупкује, стално звера у врата ординације. Одједном, после три сата чекања, напоље излази сестра са бебом у рукама. 'Честитам –, каже, – мушко је'. Срећни отац почне да скаче од одушевљења, кад сестра одједном узме бебу и тресне је о зид из све снаге. Глава се разлети, прсне крв на све стране и она настави да размазује дете по зидовима. Отац се избечи ужаснут, у шоку, а она му с благим осмехом на лицу каже: 'Мала шала. Дете је мртворођено' –.

Немање изађе у ходник, остављајући за собом нервозни смех и узвике одвратности, реакције на морбидни Перин виц. Сада је почела и глава да га боли. Купиће аспирин у некој апотеци. Зар од тих беба нигде не може да побегне?

Доле, на улици, умало се није сударио са једним од пролазника. – Извините –, обрати му се овај, – знате ли колико је сати?–

Немања подиже руку да погледа и да му одговори, кад осети необично пецкање у десном рамену. Он окрену главу и спази још једног мушкарца безизражајног лица који је вероватно искрсао из црног комбија паркираног поред тротоара.

Хтеде нешто да каже, али језик му је наједном одрвенео, а колена почела да клецају. Звук отварања клизних врата на комбију био је снажан, готово опипљив. Немања стиже само да се упита због чега губи равнотежу и пада у нечије руке које га грабе и вуку унутра, у врелу и мрачну утробу возила. Док је губио свест, једини одговор био му је сулуди ехо мисли у глави:

Малалалалалала.... шалалалала... мртворођенононо...

Онда се врата затворише с треском, и неба нестаде у мемљивом мраку.

10
Генерална проба

Уличне светиљке чкиљаво су жмиркале кроз замазане стаклене прозоре портирнице. Стојан Булатовић је седео за столом на коме је стајала отворена његова књига забелешки, одмах поред телефона са исписаним бројевима које треба звати у хитним случајевима, и посматрао како се последњи вечерњи тролејбус број 21 успиње уз улицу Велизара Косановића као неки чудни црвени мастодонт. Звуци електромотора и тандркање возила убрзо утихнуше и Стојан потону дубље у столицу, питајући се да ли да одмах почне са решавањем укрштених речи или да то остави за касније, после обиласка.

Ово је била седма година како ради за Индустрију пластичних маса, која је својим углачаним, металним силосима доминирала Учитељским насељем. Стојан није много волео да се присећа времена пре него што је у ИПМ био примљен као ноћни чувар, али сећања нису питала за одобрење, већ би искрсла тако однекуд у његовој глави, обично у оно глуво доба када осим њега у фабрици нема никога. Трећа смена је, због мале потражње за оним што је фабрика могла да понуди, одавно била укинута.

Сада је поново видео тролејбус како тутњи сасвим празан мрачном улицом, поред цвећаре и пиљарнице, према свом последњем одредишту и гаражи. После његовог проласка читав крај утихну, поклопљен мрачним, облачним небом,

Веза за посао био му је зет Никола, који је познавао шефа обезбеђења у фабрици. На истрајно инсистирање Стојанове сестре да му нађе неки пристојан посао успео је ту да га убаци, и Стојан је био задовољан – колико је то било могуће.

Устао је и протегнуо се. Мало је спустио опасач о коме му је висио службени пиштољ, а онда застао изнад стола, размишљајући да ли да упали радио, или да крене у свој други обилазак фабрике. После краћег размишљања одлучи се за ово друго – у ово доба на радију се могао чути само онај идиотски рок, или још горе, џез или класика. Слушаће га мало касније, кад иза поноћи почну да пуштају "Највеће успехе Посела".

Изашао је из портирнице док га је на стакленом зиду пратио одраз, налик на духа. Напољу га дочека мирна, утихла ноћ. Он осети неразумну жељу да удахне дубоко, али године присилног условљавања натераше га да дише што плиће може.

Поћи ће најпре дуж ограде која се пењала пратећи улицу и завирити мало у сенковити простор око ћутљивих, светлуцавих металних силоса на чијој су се хладној површини улична светла одражавала као избуљене очи без капака. Онда ће откључати врата магацина да провери је ли све у реду. Знао је да ће све бити у реду, као и увек. Али, трудио се да ревносно обавља свој посао јер му је то прибављало онај неопходан минимум самопоштовања без ког не би био у стању да живи.

Тада, међутим, он примети неку прилику како излази из сенке зграде преко пута и без журбе корача преко пусте улице према њему.

Колико је могао да види, био је то неки од станара, јер је носио закрпљене кућне панталоне и папуче на ногама. Тек када се приближио, схватио је да познаје тог човека.

Он приђе решеткастој капији и отвори је да изађе на плочник. У себи поздрави ову ненадану посету као драгоцену забаву која ће му прекратити бар један сат самоће. Био је то Јеленко Ристић, пензионер са којим је већ другу годину с времена на време играо по партију–две шаха ноћу, када сан ни једном ни другом није долазио на очи.

– Здраво, Столе –, рече он осмехујући се. Онда извуче нешто испод мишке и зачу се клопарање дрвених фигура. – Тешко неко време, не могу да спавам. Може једна?–

Стојан развуче уста у задовољан кез. Ристић је био скори пензионер и изгледа да није могао баш најсрећније да се носи са својом вечно намргођеном госпођом, нарочито сада кад су обоје стално били код куће. Моћи ће уз шах вечерас мало и да га боцка.

– Како да не! – Он се уклони да Ристића пропусти на стазу која води до портирнице. Крену назад за њим. – Е вала, ноћас је мој ред. Има да буде мат у три потеза.–

Ристић застаде код стаклених врата и погледа га некако чудно... али не, то му се само учинило. Светло је вечерас било помало варљиво. Старији човек онда уђе унутра и спусти шах на сто.

Стојан довуче другу столицу из ћошка и постави је насупрот својој. – Седи... Јеси за кафу једну, а?–

Његов посетилац је стајао неодлучно, осврћући се око себе, као да нешто тражи. А онда опази решо, и одговори:

– Баш би ми пријала. Нека, ја ћу да ставим, а ти поређај фигуре.–

Стојан узе шах у своје крупне, кошчате руке. – Шећер и кафа су ти ту, у креденцу, испод. За мене знаш, ја волим сла...–

Он наједном прекину реченицу и приђе прозирном зиду, загледан преко пута. Приметио је тамо неко комешање. Тама у подножју зграде померала се као да скрива повећу гомилу људи.

– Ама, што му је оно? Да нису оне аветиње дечје, што се мувају по крају ноћу уместо да спавају?–

А онда му пажњу привуче неко кретање одозго, са врха улице. Биле су то силуете некакве неуредне колоне људи која се ћутке сливала према фабрици као нека поноћна маса навијача према терену на којем њихов тим треба да одигра неку важну, мистериозну утакмицу. Стојан зину.

Одједном се сетио нечега што му је Јеленко Ристић једном приликом испричао: почетком осамдесетих, када су силоси придодати постојећим постројењима и ИПМ био модернизован, у околним зградама букнуо је жесток протест који је претио да поприми размере политичког скандала. Узнемирени новим, изузетно јаким штетним емисијама буке и, још горе, гасова и испарења, станари су се организовали и затражили да се фабрика пресели негде изван града, у сваком случају што даље од њих и њихове деце. О томе су писале новине, говорило се у Београдском програму, све док најзад један од највиших републичких функционера није дошао у месну заједницу да се суочи са разјареним грађанима. Уместо да им понуди решење, ударио је шаком о сто и цинично просиктао: Дете је рођено, мора да се љуља! И ту је свему био крај. Нагли еколошки покрет у микрокосмосу ове месне заједнице згаснуо је као свећа на ветру. За то што се фабрика налази у стамбеној области (буквално преко пута обданишта!) једноставно нико није био крив. Они који су давно, шездесетих, донели безумну одлуку да се пластика производи у овом густо насељеном делу града, сада су променили већ ко зна коју по реду функцију и нестали са видокруга угрожених становника. О пресељењу уопште није долазило у обзир да се разговара. Ко је од житеља Учитељског насеља био у могућности, заменио је стан за неки други, здравији крај, а у међувремену су се рађала нова деца коју је требало љуљати, али понекад је то било тешко или неизводљиво због ужасних деформитета и аномалија чији је проценат код потомства зачетог и рођеног у околини фабрике вртоглаво скочио. Све је више било жртава рака и читаво Учитељско насеље је, по Јеленку Ристићу, све мање почињало да личи на стамбену четврт, а све више на припремну станицу за гробље.

Да ли је било могуће да... да се сада, без икакве претходне најаве, повампирио бунтовни дух грађана примораних на драстичне кораке због акутне угрожености? Гомила која се приближавала деловала је мирно, али у тим кратким тренуцима Стојан је ипак стигао да примети како је управо тај мир, та гробна тишина у којој се сливају улицом и, сада, излазе из сенки паркића и зграде преко пута, била оно најчудније, оно најстрашније.

Да ли је могуће да су становници насеља у овој тихој, топлој ноћи, пошли да се свете?

Он осети како му се уста суше од изненадног узбуђења. Прену се и окрену према Ристићу, избуљених очију.

– Јеленко, што је ово, чо...–

– Мат у три потеза –, не допусти му овај да доврши реченицу и свом снагом му сручи на главу тешку стаклену теглу извучену из Стојановог креденца.

Светлост се расу у хиљаду парчића пред Стојановим очима и тек тада, делић трена касније, он осети бол изнад чела. Паде уназад, са устима отвореним од изненађења, окружен разлетелим шаховским фигурама као неки невешти жонглер и развејаном фино млевеном кафом.

Потиљак му тресну о зид и на очи му се истог тренутка спусти црнило несвестице. Остао је тако, на поду, опружен и окрвављен, не стигавши ни да откочи допола извучени пиштољ. Непун минут после тога, фабрика је била испуњена чудним ходочасницима, мушкарцима свих година и професија, извученим из кревета или фотеља пред телевизором, једнако мутних, укочених погледа.

Без икаквог нереда и гужве, они се упутише према најважнијим пунктовима, као кошмарни командоси припремљени и увежбани до танчина за неку тајну акцију. Нису знали шта раде, али то није било ни важно. Знали су да је оно што раде добро, јер то раде за своју децу.

Биланс те ужасне ноћи, 25. маја 1998, био је следећи: од 14.927 становника Учитељског насеља преживело је укупно двеста четрдесет троје – сви до једног бебе узраста од месец дана до годину и по. Спасилачке екипе које су стигле на место катастрофе биле су срећне што су било кога затекле у животу... Питања су могла да се оставе за касније.

Оно што није знао ни Стојан Булатовић, нити било који од несрећних становника насеља било је да је основни разлог због којег се никакав прекид редовне производње у раду Индустрије пластичних маса није смео дозволити то што је највећи део њеног производног програма обухватао израду пластила С, супертврде пластике за оклопе тенкова домаће производње. А основни састојак који је пластилу С давао његову тврдоћу био је амонол 66, једно од најсмртоноснијих гасовитих једињења икада откривених у научним лабораторијама.

Вентили су отворени и гас под притиском јурнуо је у атмосферу у таквој концентрацији да је могао да убије све живо на најмање два квадратна километра површине. Неколико спремишта било је забрављено тако да се није могло отворити без силе и чудни диверзанти били су приморани да једно од њих запале како би се читава ускладиштена количина амонола 66 ослободила експлозијом. Они су изгинули на лицу места, од последица силовитог удара, или пар тренутака касније, од учинка гаса.

Ветар који је дувао постојано распршио је облак амонола 66 пре него што је он стигао да начини много већу штету. Уздигнути хировитим стазама у горње слојеве атмосфере, његови молекули погубили су се међу облацима да би тек неколико дана касније поново доспели на тле у облику млаке, безопасне кише.

Једина беба која је настрадала приликом еколошке катастрофе у Учитељском насељу умрла је од последица пожара који је вероватно изазвала њена мајка у агонији. Тај пожар није био једини. Солитер код тролејбуске окретнице био је на добром путу да изгори до темеља, и спасла га је само правовремена реакција ватрогасне бригаде.

Остале бебе спасене из станова који су постали гробнице, биле су буцмасте, румене, и бескрајно, бескрајно веселе.

Део III

11
Тестови

Осећао је метални укус у устима и неодређену жељу да испљуне напоље оно што се у њима накупило, али чула су му још била у хаосу и није могао да се усредсреди ни на извршење једне тако једноставне радње као што је повраћање. Пловио је у црнилу које га је гушило и остављало га без даха, ношен таласима, превртан и бацакан лево-десно. Желудац му се бунио против овако лошег третмана, киселина му се враћала у ждрело терајући га да се повремено грчи у узалудним покушајима да је испљуне напоље. Било му је мука као што му је понекад било мука када се налазио у авиону који понире према аеродромској писти или, док је још био дете, приликом наглог спуста низ вртоглави вашарски тобоган.

И одједном, заиста је поново био дете. Око њега су бљештала светла Новогодишњег вашара и једна рука му се налазила у Татиној руци, а у другој је носио шећерну вату која му се лепила за уста. Мама је била корак иза и сви су били весели, очарани шаренилом и агресивном буком. Колико му је било? Пет? Шест година? Толико, сигурно, јер Тата је тада још био жив и није чак био ни у болници.

Обилазили су штандове и тезге у највећој хали и он их је сваки час вукао за рукав показујући им ово или оно, какву занимљиву стварчицу или играчку коју би радо имао. Добио је црни велики пластични модел узија, само што он тада наравно није знао шта је то узи, већ је мислио да је то некакав пиштољ за астронауте. Тата му га је купио тек када је од њега добио обећање да се њиме неће играти док су на вашару. Узбуђено га је распаковао и повукао једном ороз, зачувши продорно штектање, а онда га стрпао у јакницу, сетивши се обећања. Био је пресрећан. Тек много касније, када је као студент био мобилисан за славонски фронт, сазнао је да је узи у ствари прилично несигурно оружје које исувише расипа зрна при рафалу, погодно само за борбу изблиза.

Тата се тада мало позабавио крушком за ударање и он је могао да се сети задовољног осмеха своје Маме када је Тата коначно успео да удари крушку довољно јако да се упале сва светла на машини. Био је то осмех који је говорио да су у њеним очима обојица једнаки, два мала дечака који се разликују једино у годинама, узрасту... и, тако је, у цени својих играчака. После су гађали неке саксије чудним крпеним лоптама и нису погодили ништа, а Мама се нимало није изнервирала, само је рекла како је све то намештено. Када су на ред дошле вожње, био је одушевљен. Најпре су сво троје сели у неке тацне које су се вртеле на једном огромном тањиру ишараном лампама разних боја који се обртао најпре на једну, па онда на другу страну, уз неку громогласну музику на италијанском. Мало му је било мука, а и Мама и Тата су позеленели у лицу и Мама је после, кад су сишли, рекла да јој такве ствари више не падају на памет. Зато су, на следећој вожњи, само он и Тата сели у кабиницу на страшно великој конструкцији која је обликом подсећала на таласе и узбуђени одседели застрашујућу вожњу горе-доле. Осећао је како му кретање моћног замајца силовито носи косу и зинуо је у запрепашћењу када је кабиница досегла своју највишу тачку изнад хале и када су сви ти људи доле изгледали као мноштво узмуваних бубица. Једна од тих бубица била је и Мама, погледа упереног одоздо у њих, вероватно забринута. Не брини ништа, Мама, помислио је он. Тата и ја смо сада Хан Соло и Лук Скајвокер! Ништа не може да нам се деси! Али, како је нешто касније установио, зли Дарт Вејдер чекао га је само којих педесетак метара даље.

Када су сишли Мама је рекла да би да пођу кући, јер је глава боли од гужве и галаме. Тата се сложио, и само што су пошли, кад он опази сувоњавог ћелавог човека како стоји испред некаквог великог здања са фасадом начичканом разноразним чудовиштима од картона и пластике.

– Рескирајте сада ако смете своје главе у тами Дракулиног замка страве!–

Глас му је био вишеструко појачан озвучењем и огољен толико да је личио пре на било шта друго него на људски глас. Он се стресе када га прођоше изненадни жмарци и узвикну:

– Мама, Тата, замак страве, замак страве! Само још то, молим вас, молим вас...–

Тата упитно погледа Маму и она слегну раменима, помало нервозно. – Дај му, знам да хоћеш да га пустиш... На крају крајева, ипак је Нова Година.–

И тако је отрчао сав срећан према човеку са микрофоном, а овај се сагну према њему сузивши испитивачки очи.

– А шта би ти хтео, младићу? – упитао га је сумњичаво.

Био је на тренутак збуњен јер га нико до тада тако није ословио, а онда пружио руку са згужваном новчаницом.

– Хоћу унутра!–

Човек се намршти. – Сигуран си? Сасвим сигуран?–

Он прогута кнедлу, окрену се према Тати и Мами који су стајали нешто даље и махали му, па поново погледа човека са микрофоном. – Јесам! А јесте ли ви Дракула?–

– Шта? – узвикну човек изненађено, а онда се грохотом насмеја забацивши главу и њему се учини да су му очњаци јако дуги, много дужи него код Тате или Маме, као код неке од оних великих мачака о којима је гледао емисије на телевизији. – Тако је, младићу, ја сам Дракула, а ово овде је Дракулин замак!–

А онда одједном заћута и показа му руком према благајни у којој је седео кепец непријатног лица. Поред благајне налазио се улаз са узаним шинама, на којима је лежала једна једина кабина на точкићима, налик на хоризонтално преполовљено јаје.

Он отрча до шалтера благајне и пружи кепецу новац. Овај му даде малу карту кроз отвор, изађе напоље, стаде поред кабине и отвори вратанца са стране.

– Карту –, затражи кепец озбиљно, гледајући га сумњичаво у очи, као да му је није сам дао пре само неколико секунди. Био је висок колико и он и одевен у неке рите које су Немању подсећале на један стрип који му је Тата недавно читао и показивао, где је био неки такав кепец сав ружан и никакав и вукао је звона у некој цркви. Тата је волео да му показује стрипове, али то нису били они које су волела остала деца – Командант Марк, Велики Блек или Текс Вилер – па је коначно попустио у настојањима да свог синчића овако рано усмери на оно што је волео и сам. Али ако ништа друго, Немања је барем доста добро научио да чита латиницу. А још више од јунака Дивљег Запада Немању су привлачили јунаци свемирских пространстава – Ратови звезда тек су пре пар месеци почели да се дају у Београду и Немању више није занимао нико други осим главних ликова из Лукасовог величанственог спектакла. Флаш Гордон? Безвезе. Ден Дери? Ма какви.

И тако је ускочио у седиште, замишљајући да је Лук Скајвокер који креће у напад на Звезду Смрти. Његов нови моћни пиштољ притискао му је груди под јакницом и он весело узвикну када кепец повуче неку полугу, а возило крену у мрак, лагано добијајући убрзање.

Он баци последњи пут поглед према родитељима и виде Тату који се приближио како га посматра са неодређеном бригом у очима. Сетио се како је Тата одустао од вожње зато што су седишта била сувише мала за одрасле и једва га некако пустио самог. А онда завлада мрак и једини звук било је думбарање точкова по шинама, праћено замирућим гласом ћелавог човека са микрофоном: – Рескирајте сада ако смете своје главе у тами Дракулиног замка страве! Рескирајте сада ако смете своје главе у тами Дракулиног замка страве! Рескирајте...–

Коначно нестаде и то, и он се упиљи у мрак пред собом питајући се шта ће прво да се деси, осећајући растућу нелагодност.

Точкови под њим окретали су се све брже и брже, и он поче слепо да се осврће по потпуном мраку, заглушен клопаравим металним звуком. Одједном, нешто га додирну по образу, као хладан кошчати прст, и он устукну и згури се у седишту, испустивши мали крик.

Колица су хитала добијајући још више на брзини и он сасвим изгуби осећај за то шта је горе, а шта доле у непробојној тами која га је окруживала као чаура.

Изненада негде нешто блесну гадним зеленим светлом и он окрену главу у том правцу, да би угледао костура са лобањом која се церила и клатила на вратним пршљеновима, како показује дугом, бледом, кошчатом руком у према њему. Та ствар се насмеја високим, крештавим лавежом и он осети како га обузима страх. Почео је несвесно да цвили. Силовити замах колица занесе га иза неког угла, али он стиже да види нешто у шта није желео да поверује: костур иза њега је сишао са свог постоља и потрчао за њим, зрачећи око себе зелену светлост.

Тада се поново нађе у потпуном мраку само да би по лицу и рукама осетио непријатне додире лепљивих нити налик на паучину. Он направи гримасу гађења и замлатара рукама око главе не би ли невидљиву паучину отресао из косе. Тада спази две црвене тачкице које су постајале све веће и веће. И поред буке точкова и лудачког смеха костура који не само да није замирао већ му је, чинило се, бивао све ближи, Немања успе да чује ужурбано гребање (ноктију? канџи?) по шинама пред собом.

Блесну плава светлост и он угледа огромно, длакаво, пауколико тело како у последњи тренутак одскаче испред захукталих колица у страну. Успео је да види два ситна, злобна ока и ужасна уста која су могла да му прогутају целу главу у једном залогају, са инсектоликим вишеструким чељустима које су махнито радиле у празно, испуштајући гадну беличасту слуз. Запахну га тежак задах звери, задах нечега што може да постоји само у најмрачнијим тренуцима бесане ноћи, спремно да те се дочепа када те сан остави коначно без икакве одбране. Чељусти шкљоцнуше у лету крај самог његовог увета, и он овај пут врисну, осетивши у очима сузе панике и страха.

Колица су га носила даље и он се осврну да би видео како се зелена и плава светлост мешају и стапају. Пре него што је нестао иза завијутка, приметио је како велико црно обличје на дугим и танким ножицама, полази дуж шина за њим. Крештање костура као да му је допирало из средишта главе.

Ово му се није допадало. Било је сувише страшно, сувише стварно. Унезверено је обрисао пљувачку која му је потекла низ браду, а можда су то биле

(бале оне пауколике ствари)

и сузе које су му малочас грунуле на очи. Покушао је да у себи призове ону стару магичну формулу коју је његова Мама често користила када би неки страшан филм био на телевизији – ово није стварно, ово је све измишљено, ово није стварно, ово је лаж – али није му успевало. Тада се сети Хана Солоа и његовог чудесног пиштоља који је могао да среди сваког јуришника Империје. Он зграби и извуче из јакнице свој нови узи, стежући зубе.

Без икаквог упозорења, тик до његовог левог рамена одјекну ужасан урлик и он се трже, испустивши пиштољ на под. С леве стране у мраку одједном се осветли низ мртвачких сандука поређаних дуж пруге и он виде како се поклопци на њима померају и подижу.

Сагнуо се и почео панично да пипа по поду око својих ногу, делом зато што није желео да види оно што се из сандука помаља, али много више због тога што је изненада са сигурношћу знао да ће, уколико не нађе пиштољ, изгубити сваку могућност да се врати спољном свету, да ће остати да се заувек вози по овим мрачним тунелима испуњеним ужасом. У истом тренутку када је напипао дршку и готово одахнуо с олакшањем, одјекну дубок, застрашујући глас, одзвањајући свуд око њега. Он диже поглед и скамени се, отворених уста. Неописиве сподобе црвених, светлећих очију, у смрадним ритама бауљале су из отворених сандука, пружајући мртвачки позеленеле руке за његовом косом, церећи му се у лице из распаднутих уста пуних дугих, крвожедних очњака.

Мумлајући и урличући посртали су за његовим колицима и он ужаснут одврати поглед да би се суочио са новом грозотом.

Глас који је чуо припадао је ћелавом човеку бледог лица који се створио пред њим. Лебдео је у ваздуху и Немањи се одједном учини да су колица стала јер је он све време био пред њим на истом, малом одстојању ширећи руке у језивој карикатури добродошлице, искежен и исколачених очију, са огољеним, повијеним вампирским зубима.

– Питао сам те јеси ли сигуран, младићу –, рече бледи човек нагињући се према њему и Немања поче да вришти, подижући пластични узи пред себе обема рукама, као полицајац из неке крими серије петком увече. – И рекао си да јеси, зар не?–

Изговоривши то, ћелави човек дочека дечака у загрљај и Немања слепо истури руке напред. Стиснуо је ороз док се читав свет претапао у његов врисак и у мрачном тунелу одјекну дуго штектање пластичног рафала.

Приказа се изненада расплину и он пролете кроз њу, остављајући за собом разочарано завијање ствари које су га прогониле, ствари које су остале без обећаног дела плена. И одједном се нађе на светлу, окружен блиставим призорима вашара и заглушујућом буком. Док су се колица заустављала, стигао је да кроз хистеричне сузе види недалеко од себе, на малој платформи, ћелавог човека с микрофоном који је начас прекинуо са извикивањем свог позива на обилазак Дракулиног замка страве и намигнуо му једном, као да њих двојица деле неку заједничку тајну која се ником другом не сме испричати, као да каже Ти и ја знамо, али нико ти други неће веровати. А једног дана ћеш ми поново доћи и тада са собом нећеш имати ту играчку јер, што, па бићеш велики и ми ћемо наставити нашу малу игру. Ти и ја... и моји другари из мрака.

Немања осети како тоне у мрак и несвестица га прими у себе као црни бескрајни тунел пун страшних ствари које хоће да га ухвате и задрже у свом мрачном домену. Покушао је да се одупре, да би после неколико тренутака дугих као вечност осетио како га Мамине

(Јаснине)

руке враћају светлости и Мамин

(Јаснин)

избезумљени глас како кроз јецаје каже: Толико сам се уплашила, толико те дуго није било да изађеш из те

(несвестице)

Куће Страве, пробуди се, молим те, не знам шта да радим, пробуди се, Немања, молим те, Немања, НЕМАЊА...

– Немања!–

Грубо дрмусање које га враћа из лимба. Глас загушен сузама.

– Немања! Пробуди се! Буди се, проклет био!–

Огроман напор што се слива у један једини трзај којим се ослобађа ништавила и отвара очи да би остао заслепљен белином. Ствари лагано долазе у фокус, а тај узбуђени, забринути глас на ивици хистерије коначно је заћутао и то је она, види Јаснино необично бледо и испијено лице на коме се подочњаци оцртавају сурово тамно, као да су исцртани црним тушем. Очи су јој крупне, исколачене и он схвата да је зауставила дах док га гледа сада будног, као да не верује. – Ја... Јацо?–

И брана сад нестаје а њен плач слободно хрли напоље кроз сузе, дубоке јецаје и трзаје њених рамена. Покушава да је обгрли, да јој пружи некакву утеху, али открива да су му руке од олова, начас мора да баци поглед на њих да би се уверио да су заиста ту.

А онда постаје свестан укочености и бола који му прожима ноге, леђа, врат и главу. Главобоља га изненада салеће свом снагом и он мора да зажмури како би издржао тај налет.

После пар секунди (минута? сати? – чинило му се да је осећај за време у њему постао еластичан и безобличан, неспособан за поређења), он почиње да се присећа свега. Јасна се мало примирује и диже главу са његових груди да би се сусрела са Немањиним зачуђеним, испитивачким погледом.

– Мислила сам да си мртав –, проговара она коначно, отирући надланицом нос. – Био си скроз непокретан, чинило се да уопште не дишеш... Немања, премрла сам од страха!–

Налази снаге да подигне десну руку и уклони јој неопрану и неуредну косу с лица. Поставља јој питање, али из уста му не излази ништа осим неартикулисаног мумлања. Придиже се на лактове прикупљајући пљувачку и влажећи језиком суве, испуцале усне.

– Комби... – проговара, – Црни комби... Нешто ме је уболо и... – Сопствени глас звучи му непознато, глас глумца у некој незанимљивој радио драми.

– Шта се догодило? – пита коначно. – Где смо?–

Погледом кружи око себе и прима само непознате, неповезане слике које не може да уклопи ни у шта што познаје. Празни бели зидови, готово нападно одсуство сваког намештаја, два јарка неонска светла на плафону и два кревета са голим душецима, од којих на једноме лежи.

Јасна одмахује главом. – Немам појма... ја сам се пробудила пре петнаестак минута... – Тек тада примећује да још има сат на руци. Тридесети април? То значи да је зграду редакције последњи пут напустио... пре три дана?

Сада осећа да му је глава налик на обли акваријум у земљотресу о чије зидове удара мозак уместо воде и прети да их разбије или се прелије преко ивице. А мисли, те златне рибице његовог ума, тромо и беспомоћно пливају у круг, не схватајући шта се збива. Тек после неколико секунди свет престаје да му плива пред очима.

– Како си ти доспела овамо?' пита је, откривајући још једну ствар: да умире од жеђи. Осврће се узалудно по соби, тражећи неки бокал или чесму. Она седа до њега и држи га за руку грчевито, болно, фиксирајући га тим својим очима које ни размазана и сасушена маскара не може да лиши величанствености. Осећа познату топлину око срца и мало му је боље.

– Неки ме је тип пратио... типичан удбаш... док сам се враћала с посла. А онда тај полицајац, огроман, громада једна... уместо да ми помогне, он... он... – Затвара очи и удише дубоко. Онда га поново гледа, као да му у очима тражи потврду да верује ономе што му прича.

– Нешто ми је прислонио на лице, хлороформ, шта ли... и после сам се пробудила овде... видела тебе како лежиш на кревету до мог. А ти?–

Он некако уклања њене руке са своје мишице и несигурно устаје, успостављајући поново контролу над телом.

– Осећам се као да су ме тукли –, каже и одсутно трља руку на месту где га је убола она игла. Игла?

– Боже! – узвикује. – Убризгали су ми нешто! Био сам дрогиран!–

– Али зашто?–

Изненада са супротног зида чују неко џангрљање и тек тада примећују да се тамо налазе неупадљива врата, једнако офарбана у бело. Он гута пљувачку и помаже јој да устане са кревета, подупревши је испод руке. Одједном лудачки жели да код себе има давно заборављени пластични узи и са муком потискује ту жељу.

– Мислим да ћемо управо сазнати.–

Пре него што је крочио унутра, инспектор Мазало застаде на вратима. Угледао је Немању и Јасну како стоје збијени једно уз друго крај кревета и зуре у њега. Изгледали су као да их је нешто прегазило. Последица дроге којом су их омамили, помисли он и коначно уђе, покушавајући да нађе праве речи којима би им се обратио. Иза себе је чуо шумно дисање човека из обезбеђења.

– Јако ми је жао што вас видим у таквом стању –, поче он приближавајући им се, – али морате да схватите јед...–

Прекасно је приметио неочекивани дивљи сјај у Немањиним подбулим очима и снажан ударац песнице прекиде га усред реченице. Просторија се окрену око њега и он се скљока на под. Видео је, помало замућено, како га човек из обезбеђења прескаче и забија Немањи крај дуге палице у плексус, а онда га удара отпозади по ногама у превоју колена. Немања се сручи доле јаучући, а Јасна врисну хватајући се за главу.

– Прекини! – викну инспектор, осетивши укус крви у устима.

Стражар у тамној униформи, који је изгледао вољан да настави, прекиде замах палице и после тренутка оклевања, помери се у страну. – Неће он више покушати ништа слично –, промумла инспектор устајући лагано. Језиком је опипао зуб који се изгледа расклимао од ударца. – Удараш к'о коњ –, обратио се склупчаном новинару поред кога је Јасна сада чучала, покушавајући некако да му помогне.

Немања се некако придиже и ослони леђима о кревет. Упиљио се у очи бившег колеге с факултета који је стајао ту, обучен у елегантно летње одело, сада помало изгужвано, и трљао браду.

– Не памтим да сам се са било киме тукао још од екскурзије у четвртом усмерене –, рече Немања промукло, када је мало повратио дах. – Вероватно се од тада накупило доста. – Поглед му је пламтео када му се поново обратио: – Шта је бре ово, човече? Где смо? У полицији? Ма није бре ово Чиле или Аргентина! Шта замишљате ви, уопште!–

Петар Мазало одмахну главом. Изгледа да је од самог почетка каријере имао ту судбину да обавља прљаве послове због којих би се понекад сам себи згадио. Активно је учествовао у ликвидацији терориста у пограничном појасу код Проклетија и ту је заслужио своје прво одликовање. Оно тешко да је могло да му надокнади непроспаване ноћи, јер од њих тридесет шесторице десеторица су били дечаци од девет до једанаест година... А онда деведесет седме, читаву Крваву Божићну Недељу провео је у Крајини, на лицу места, и тамо је ваљда први пут приметио да ионако ретка коса почиње да му бели. И најзад, ово са Немањом и Јасном. Али, зар је имао избора?

– Можда ја ипак нисам за овај посао –, промрси он, а онда га готово пресече дубоки, ауторитативни глас који му одјекну иза леђа.

– А ја би' баш рек'о да си прави човек за то.–

Сви у просторији погледаше према високом, крупном човеку у мркој униформи, са пиштољем о опасачу. Стајао је раширених ногу, подбочен, испитујући призор који је затекао хитрим, проницљивим очима. Био је неодређених средњих година и готово да је зрачио око себе аурором ауторитета и власти.

Инспектор Мазало уздахну, што резигнирано, што због олакшања, и рече:

– Ево човека који ће вам рећи све што треба да знате о овој... ситуацији.–

Он се помери у страну да пропусти придошлицу.

– Упознајте се са пуковником Џаџићем.–

– Какво је ово место? – питала је Јасна запрепашћено када су у групи изашли из собице у пространи ходник. Џаџић је ходао пред њима према вратима која су се видела далеко на крају. Јасна и Немања су се вукли за пуковником подупирући једно друго, збуњено гледајући око себе. За њима је корачао Мазало са човеком из обезбеђења коме се придружио још један, у истоветној одећи, са палицом у руци.

– Ово је тренутно можда најзначајније место на целом Балкану –, рече Џаџић, заставши пред металним вратима и окренувши се према њима. Један од стражара прође поред њега и убаци неку пластифицирану картицу у прорез на малој командној табли десно од врата. Немања и Јасна видеше како се накратко пали низ диода, праћен продорним писком и зачуше звук ослобађања тешке браве. Стражар одгурну врата и она бешумно клизнуше отварајући пролаз у пространу, добро осветљену просторију.

– Изволите –, смешио се пуковник, али у његовим очима није било ни трага топлине. – Само напред. Једина сврха ваше... посете јесте управо да видите све ово.–

Ушли су унутра и стали, љубопитљиво посматрајући ужурбану активност мноштва људи у белим мантилима за столовима испуњеним мониторима и необичним апаратима којима нису могли да одреде сврху.

Била је то права сала од можда две стотине квадратних метара и Немања уочи колико је сваки делић простора био искоришћен. Осим људи у белим мантилима, било је ту и још неколико стражара неупадљиво распоређених дуж зидова, који су сву ту наизглед грозничаву активност посматрали безизразних лица.

– Шта се овде дешава? – упита Немања збуњено. Читав призор пре му је личио на декор из неког америчког филма у коме се радња одвија у космичком центру НАСА-е него на било шта што може да постоји на нашим просторима. – Ко су сви ти људи?–

Џаџић им показа руком да га прате према другом крају просторије, где су још два човека у униформама чували метална затворена врата. – Сви смо ми овде део једног истог пројекта –, обратио се Немањи и Јасни ходајући лежерно крај њих. – Име пројекта је Тестови. Није баш најсрећније одабрано, али изражава суштину ствари.–

– Никада нисам чула за тако нешто –, рече Јасна која је још на лицу имала израз некога ко мисли да управо сања неки глупи сан и једва чека да се из њега пробуди и одахне.

– Није ни чудо, мала. Пројект је тајан.–

– Чекајте... Ви сте при војсци? Или полицији?–

Џаџић стаде испред других врата и окрену се Немањи, смешећи се. – Па... ни једно, ни друго... А опет, по мало од оба. Ваш другар ту, Мазало, може вам касније то подробније објаснити. – Климнуо је главом и један од стражара активира врата која их пропустише у нови ходник, осветљен благим плавичастим светлом.

Цела група уђе унутра и врата се за њима затворише без шума, као што су се и отворила. Са десне стране, зид се пружао само до висине од око један метар. Остатак зида све до таванице био је од стакла. Џаџић их погледа помало подсмешљиво и широким покретом руке показа на низ стаклених одељака који су се пружали у недоглед. – Тестови по којима је пројект и добио име, врше се овде. Само гледајте. Зато сте ту.–

Немања осети како га Јасна хвата за руку и стисну је благо. Заједно су пришли првом од одељака. Из зида испод стакла вирили су крајеви неке врсте рукава од тамне материје, у које су се очигледно стављале руке да би се нешто обавило са друге стране. Када су пришли довољно близу, Немања виде да је био у праву; са друге стране зида, две празне вештачке руке стајале су у ваздуху, крај сточића са многобројним предметима поређаним на дохват.

– А-а –, рече Џаџић. – Боље не турајте руке у то. И наши техничари сада то нерадо чине, откад је дошло до... мале незгоде. Умеју да буду прилично опасне.–

– Ко то? – упита Јасна, стегнутог грла.

– Па бебе, наравно.–

Иза стакла се налазио оскудно намештен четвртасти бокс. На средини је стајао дечји креветац, а унаоколо су биле разбацане многобројне ствари, углавном играчке разних величина – од малих звечки па све до џиновских плишаних медведа и лопти за плажу. Немања примети неко кретање на кревецу и приђе сасвим близу стаклу. Оскудно светло није му допуштало да јасно види све појединости. А онда се Јасна поред њега огласи пригушеним узвиком. Мало, буцмасто тело лагано се усправљало држећи се за дрвене летвице ограде кревеца; беба је била сасвим гола и пелене и прекривачи лежали су у неуредној гомили око ње. Полако је подизала своју крупну, према остатку тела несразмерну главу и Немања одједном пожеле да је негде далеко одавде, где држава не дрогира своје грађане да би им показивала својеврсни шоу наказа, поготово оваквих... Две тачке хладне зелене ватре зуриле су у Јасну и њега са леденом мирноћом глечера под замрзнутим сјајем месеца. Стајали су очи у очи са дететом чију су чудовишност могли само нагло, под силовитим ударом генетског непрепознавања, да осете иза тог у свему осталом нормалног обличја. Док су стајали тако, задржавајући дах, предмети расути око кревеца са не-бебом почињали су лењо да се крећу као да им живе сопственим животом. Одједном, плишани поларни медвед полете право на њих ковитлајући се кроз ваздух и они устукнуше, инстинктивно затворивши очи и увукавши главу међу рамена, очекујући пљусак стакла по себи. Уместо тога, зачуше снажан удар од кога се стакло затресло, али не и попустило. Када су поново погледали, видели су како играчка клизи по стаклу према поду, спљескана и расцепана, са просутом утробом од вате и отпадака сунђера.

– Стакло је блиндирано –, рекао је Мазало иза њих. – То је једини начин да се задрже тамо унутра.–

– То... новорођенче је урадило... бацило... на нас...–

– То новорођенче је натерало мајку да му убије оца на изузетно зверски начин –, прекиде Џаџић пребледелу Јасну суво. Гледао је индиферентно бебу која им је споро окретала леђа, као да жели да им стави до знања да за њих нема ништа друго осим најдубљег презира. Када је поново нестала иза ограде кревеца и склупчала се у гомили постељине, он крену даље ходником и цела група пође за њим.

– У овим боксовима су смештене бебе од којих најстарија има осамнаест месеци. Свака од њих је на неки начин допринела смрти једног или оба своја родитеља, или лица из њихове најближе околине. Једна већа група њих чак је изгледа организовала убиство своје некомпетентне вршњакиње, недоношчета у породилишту.–

– Продановић! – промрси Немања, схвативши одједном.

Џаџић га погледа као да га млади новинар забавља. – Да –, рекао је, – Продановић.–

Пролазили су поред истоветних одељака у којима су бебе спавале, седеле на поду забављене уништавањем неке од играчака, или још горе, загледане негде у празно, као да ослушкују далеке гласове које њихови одрасли тамничари не могу да докуче.

– Тестови су организовани пре тачно седам месеци, отприлике када и слични пројекти у Француској, Немачкој и Америци. Све је то, наравно, још тајно јер значај открића до којих су владине агенције тих земаља независно дошле независно једна од друге, превазилази својим импликацијама све досад откривено о човеку и његовом генетском наслеђу.–

Нови глас је дошао са краја ходника. Уоквирен вратима и белим светлом иза себе, стајао је неки здепасти средовечни мушкарац са дебелим наочарима на очима.

– Да вам представим –, рече Џаџић, – професора...–

–...Благоја Лукића –, доврши Немања уместо њега.

– Браво, младићу –, рече мушкарац и покретом их позва да му приђу. – Само напред, ту више нећете видети ништа нарочито занимљиво. Њихов данашњи програм је углавном завршен. Најзад, морамо их пустити да мало и предахну, зар не?–

Док су пролазили поред последњих одељака, Јасна повуче Немању за рукав и он застаде да погледа шта му то показује. На стаклима тих одељака стајао је истоветан жути знак исписан црним крупним словима: ОПРЕЗ! ОПАСНОСТ! Испод слова налазио се знак који су обоје препознали као ознаку за радиоактивност.

– Ви их то тестирате... – Немања је звучао запрепашћено.

– На радиоактивност? Наравно. И могу вам рећи, прија им колико би нама пријао топао туш после напорног радног дана.–

– Морам да седнем –, рече Јасна вртећи главом.

– Ево, овде ћемо –, рече Мазало и практично их угура у бело осветљену просторију која је личила на мали радни кабинет. Стражари се без гласа распоредише око врата и затворише их. Њих петоро поседаше око углачаног црног стола, на којем су једини предмети биле две пепељаре и Јаснина ташна немарно изврнута на бок.

– Треба ми цигарета –, рече она и пружи руку према ташни. За тренутак је гледала како јој рука дрхти у ваздуху, а онда је пусти да немоћно клоне. Део њеног ума упорно је одбијао да прихвати оно што се догађало. Све је било сувише фантастично, сувише неприродно, опресивно.

Мазало јој пружи пакло и она, после тренутка оклевања, узе једну цигарету. Инспектор кресну упаљач и она повуче дим дубоко, да би затим једва успела да обузда кашаљ.

Немања се први пут у животу осећао сићушним, безначајним. Људи који су преко пута стола седели и гледали га озбиљно били су део онога чега се увек грозио, државне машине која је била гладна новог и новог ширења, репродукције и увлачења нових шрафова и матица у своја устројства. Да ли су због тога овде? Зар је ово неки уврнути вид регрутације?

А онда виде тврд поглед у Џаџићевим очима и схвати праву природу свега. Није могао а да се подругљиво не насмеје сопственој наивности која га није напуштала ни у тренуцима потпуног разбијања илузија. Регрутација? Дечко, не залуђуј се. Коме ти и твоја женска требате? Ово је најобичније показивање моћи, елементарно застрашивање. Зар ти ни ово није било доста? Тада поново осети раздирућу жеђ и рече: – Можемо ли добити нешто за пиће? Не знам шта сте ми дали, али тотално сам дехидрирао.–

– Наравно –, рече Мазало, готово као да се извињава. Он се окрену једном од стражара. – Донеси чаја и пар сендвича. – Стражар без речи изађе напоље.

– Дакле? – упита Немања када се врата затворише. – Шта сада?–

– Уступићемо реч нашем добром професору –, рече Џаџић и климну главом Лукићу који је изгледао опуштено и немарно, тамо са друге стране стола.

– Па ево –, рече Лукић, гледајући Јасну и Немању као да су двоје студената на консултацијама, – почело је спорадичним... инцидентима. Ствар је, наравно, најпре уочила полиција у неколико развијених земаља Запада, јер тамо су уобичајене статистике о најразличитијим стварима везаним за домен криминала или несрећних случајева. Отприлике негде у време великих превирања прошле године на Блиском Истоку и после проглашеног Великог Уједињења, нагло је порастао број злочина или несрећних случајева у које су на овај или онај начин била уплетена новорођена деца. То само по себи не би ни у једној од ових земаља изазвало нарочиту пажњу, јер они су навикли повремено на такве уврнуте трендове, да на годишњем конгресу земаља Интерпола није установљено да се овакви 'трендови' потпуно подударају. Толико, да је било потпуно невероватно да се ради о случајности.–

Лукић се почеша одсутно по образу и заусти да настави када се врата отворише и унутра уђе стражар са послужавником у рукама. Спустио га је без речи на сто и повукао се назад на своје место. Јасна и Немања промрмљаше нешто налик на извињење и насуше чај из бокала у лимене шоље. Немања халапљиво прогута сладуњаву течност и сипа још. Имао је осећај да капима из пипете покушава да напуни пресахли бунар. Јасна је посматрала очима уморним и закрвављеним изнад руба шоље наизменично њега, професора Лукића и Џаџића који је хладно гледао како гасе жеђ, одајући нестрпљење само нервозним куцкањем прстима десне руке по столу. Њих двоје размоташе салвете и без размишљања загризоше у сендвиче од помало бајатих кифли. Стражар изађе, а професор Лукић настави.

– Формирана је међународна комисија чији је задатак био да прати све статистике везане за оваква... дешавања. Све чланице Интерпола биле су дужне да достављају податке ради упоређења, а пошто је и наша земља ту, организована је служба која ће прикупљати и слати податке централи. Мислим да су пуковник и инспектор били ту укључени од самог почетка. Зар не?–

Мазало климну главом и рече: – Пуковник је у почетку био само посматрач. Ствар је била сасвим у надлежности полиције све док ствари нису добиле толики обим да су претиле да измакну контроли. Армија је у одређеном тренутку сматрала да је неопходно да се активније укључи.–

– Да... Тада се и приступило Тестовима. Одвојене су потребне паре и почела су озбиљнија истраживања –, рече Џаџић.

– У то време понуђено је и мени да се активно укључим у рад, пошто сам и тако радио на одређеним стварима везаним за генетско наслеђе. Једини услов био је тајност, да би се избегло узнемиравање јавности. Наравно да сам прихватио.–

– Наравно –, рече Немања. Сендвич и чај повратили су га довољно да има снаге и за мало ироније.

– Два момента су у целом истраживању била најзанимљивија. Први су, наравно, разлике између новорођенчади која су предмет испитивања и онога што иначе имамо обичај да називамо нормалним, здравим бебама. Низ инцидената оставио је већи број ове новорођенчади без родитеља, тако да их није било тешко сместити овде и посветити им пуну пажњу. Малочас сте присуствовали демонстрацији једне од особина које ове бебе поседују.–

– Телекинеза –, рече Јасна.

– Тачно –, одговори Лукић. – Али не само то. Широк спектар такозваних 'паранормалних' способности: пирокинеза, левитација, телепатија...–

Приметио је Немањине разрогачене очи.

– Да, да, младићу. Онај ходник којим смо прошли обложен је оловом, а стакло такође поседује одређене специјалне компоненте које то онемогућавају. Док смо установили за шта су све ти мали монструми способни, изгубили смо најмање туце људи.–

Немања и Јасна се згледаше. Обоје су осећали непријатну језу. Оно што је професор Лукић причао као да је потврђивало њихове најгоре страхове прогнане у подсвест и кошмаре.

– Осим тога, оно што можда највише застрашује у тој њиховој психофизичкој различитости јесте невероватан степен развијености онога што бих ја назвао 'колективном свешћу'. Оставите заједно две или више ових беба нове генерације, без обзира одакле сте их покупили, и уочићете убрзо одређене веома свесне активности, међусобно савршено усклађене. Чини се да су повезане менталном споном која их чини делићима заједничког организма.–

– Као мрави, или пчеле?–

Професор одмахну главом на Јаснино питање. – Само привидно. Оно што бебе нове генерације разликује од њих јесте свест. Оне врло добро знају шта раде. – Видео је како девојка врти главом као да одбија да прихвати ту идеју, и осмехну се с разумевањем.

– Пример за то вам је новогодишњи инцидент у болници... Мислим да Немања зна доста о томе.–

Немања погледа Мазала, а онда Јасну.

– Изгледа да је тако... Сећаш се да сам ти причао како је беба, недоношче, нестала без трага. Оно што сам стално покушавао да прочачкам у вези управника болнице, Продановића.–

– Изгледа да је група од десетак новорођенчади некако приморала сестру која је дежурала да... уклони недоношче из њихове близине.–

– Да, некомпетентно за опстанак. Њихова суровост просто ужасава, зар не? – рече професор после Мазаловог објашњења.

Немања је зурио у једног па у другог. – И шта је било на крају с тим? Зашто сте ме онемогућили да истерам то до краја?–

– Ама, младићу, то се само по себи разуме. – Џаџић га је посматрао као да је неко неразумно дете коме се све мора објашњавати десет пута. – Продановић је ђубре, и изгледа да је средио да незгодан сведок, онај доктор Симић, буде уклоњен. Полиција то зна, али такође зна и то да би свако хапшење и излазак са тим у јавност, могло да има последице које би се тешко контролисале.–

Немања резигнирано одмахну главом, а Лукић настави.

– Други моменат је корелација између наталитета и морталитета. – Јасна диже главу као да ју је нешто уболо. Изгледала је запрепашћено.

– Значи зато... – прошапутала је.

– Занимљиво је погледати статистику која одражава та кретања... Госпођица је правилно закључила да се и поред експлозије наталитета, однос задржава у равнотежи. Ово није случај само код нас, већ и преко. Не би ме изненадило да се у свим земљама света дешава исто. Али оно што мене највише фасцинира јесте проценат који код оних који су умрли природном, назови природном, и насилном смрћу, отпада на старије. Релације су застрашујуће. У последњих шест месеци у Србији је рођено око милион и двеста хиљада беба, а сваког дана их се рађа још између пет и шест хиљада. У исто време, регистровано је званично милион и триста дванаест хиљада умрлих, од којих осамдесет три процента отпада на људе старије од шездесет година. На шта вам то личи?–

– Природна селекција? Одстрањивање старих и неспособних који беспотребно троше оно што је неопходно новим генерацијама – почевши од ионако загађеног ваздуха? – Немања се нервозно насмеја, као да не верује сопственим речима.

– Па то је... стравично! – Јасна је била бледа као креч.

– А ипак је то оно до чега би ти, мала, дошла са тим твојим радом на Институту. – Џаџић стоички отрпе њен поглед испуњен мешавином страха, запрепашћења и беспомоћне мржње. – Човек ти је тамо лепо рекао. Требало је да слушаш.–

Немања је имао необјашњиву кнедлу у грлу. Гледао је како се Јасна бори на ивици нечега што би лако могло да буде нервни слом. Загрлио ју је око рамена. – Добро, пусти, полако... – шапну јој он, мада је и сам био у константном стању шока из ког изгледа није било излаза.

– А шта је са овим убиствима беба и њихових мајки? – упитао је када му се учинило да се Јасна мало примирила. Још је осећао под руком како је прожима лака дрхтавица.

Мазало одмахну руком. – Све упућује на то да је реч о једном починиоцу. Мислим да ће ускоро бити ухваћен. Мада, право да ти кажем, у овом светлу, не знам да ли би га требало казнити или одликовати.–

– Ужасно! – врисну Јасна одједном. – Све ово што причате је ужасно! Како можете! Па то је...–

Мазало слеже раменима, а Лукић рече као да разговор ничим није био поремећен: – Ту је реч очигледно о неком лудаку. Али, мени се чини да су разлози за та убиства дубљи. Видите, друштво је живи организам и не би ме чудило да је та појава само један од покушаја да друштво, то макро-биће, на неки начин покуша да задржи исто стање, да се супротстави променама. Али, релативна ограниченост таквих реакција на једног починиоца који је досад убио можда неких тридесетак беба на ужој територији Београда, само сведочи о немоћи да се промене зауставе, или о моћи тих истих промена које се не дају зауставити.–

– И добро, чему сва ова парада са отмицом, дрогирањем, затварањем? Свакако да разлог није то што сте хтели да нас упутите у све ово. – Немања је био ужасно уморан. Глава му је била пуна усковитланих мисли које није могао да заузда, већ их је резигнирано пустио да му бесне умом. Чинило му се као да се дели на два ентитета, на једног Немању који је желео да пљуне у лице овим људима који су се усудили да у име некаквих интереса који њему ништа не значе, подвргну њега и Јасну овако бескрупулозном поступку, и оног другог, који би најрадије да се завуче у хладну, чисту постељу, склупча се и заборави на све; није, међутим, ни најмање био сигуран да би му сан донео мир. Сан је био превише близу мрачних тунела... мрачних пролаза у којима вребају неумрли садрузи ћелавца са микрофоном.

На питање му је одговорио Џаџић.

– Обоје сте у једном тренутку дошли опасно близу неких открића која би, када би постала доступна јавности, учинила више штете него користи. Када смо размишљали шта ћемо с вама, ситуација је била таква да нисмо смели да ризикујемо превремено објављивање ствари које би могле да проузрокују панику. У ствари, имали смо у виду мало... драстичније решење, али захваљујући инсистирању вашег пријатеља, инспектора Мазала, имали сте прилично благ третман. Наравно, у светлу последњих догађаја, све је ово изгубило смисао. Ствари су се, изгледа, коначно отеле контроли.–

– Каквих последњих догађаја? – упита Немања, покушавајући да не мисли о томе шта је Џаџић сматрао "драстичнијим решењем".

– Док сте били овде –, рече Мазало, – дошло је до експлозије фабрике пластике у Учитељском насељу. Било је мртвих к'о салате. Наравно, бебе су преживеле. Закључке извуците сами. Највећа еколошка трагедија после Бопала.–

Немања пребледе. – Експлодирала... ИПМ?–

Мазало климну главом.

– Али... то је одмах испод мене!–

– И Капије су биле захваћене. Могло би се, у ствари, рећи да смо вам, спасли живот када смо вас довели овамо.–

Немања осети како га напушта снага. Поред себе осетио је како Јасни почињу да се тресу рамена. Окренуо је главу и видео да држи руку преко лица и безгласно плаче.

– Да –, рече Лукић са миром који је Немању ужасавао више од свега. – Сви осећамо то исто. Гадно је бити беспомоћан, зар не? Беспомоћан да зауставиш оно што се дешава.–

– У сваком случају –, рече Џаџић, – решили смо да вас пустимо кући. Можда је све ово било грешка, али не верујем. Сада тачно знате шта се збива и то што сте упућени у ствари о којима остали грађани ни не размишљају, а што је опет индикативно само по себи, намеће вам одређене обавезе. Мислим да сте их свесни и сами. После свега овога, убеђен сам да нећете урадити ништа што би било непромишљено.–

– Кући? – прозбори Јасна, бришући очи.

Џаџић устаде. Немања није могао а да не осети дивљи налет мржње према усправном држању и каменом изразу на лицу овог човека кога као да ништа није могло да избаци из равнотеже, па ни најневероватнији и најужаснији догађаји. Налет мржње и зависти.

– Ствари се крећу све брже. Слично се десило у Прованси, Кенту, Мелбурну... Мислим да ћемо ускоро сви бити презаузети за овакве игре. И ко зна, можда ћете нам вас двоје још и користити. Мазало ће средити за ваш транспорт одавде до Београда. – Са тим речима, без поздрава, пуковник се окрену и изађе напоље.

За њим устаде и професор Лукић. Задржа га Јаснино питање, изречено тихим гласом.

– Професоре... како је то могуће? Милион и двеста хиљада беба? За само шест месеци?–

Лукић слегну раменима, жмиркајући.

– Природа, девојко. Или Бог. Зависи како гледаш на ствари. Неко је рекао 'Множите се', и ми смо се латили посла са устострученим еланом. Знаш ли колико је у тих шест месеци извршено абортуса према болничким извештајима? Ниједан! Чак ни кад је то било неопходно за спасавање живота труднице. Говори ли ти то нешто? – Јасна се стресе.

– Ако смем да питам –, настави Лукић, – шта користите за контрацепцију? Колико пута дневно имате однос? Када си последњи пут имала менструацију?–

Немања скочи стежући песнице и осети вртоглавицу од наглог покрета. Још се није потпуно опоравио од дејства дроге.

– Да, да –, рече Лукић посматрајући га мирно, и некако тужно. – Непријатно, али истинито. О, колико истинито... Довиђења сада. Надам се да ћу вас поново видети. Обоје сте изузетни млади људи.–

Јасна је седела широм отворених уста, укочених очију уперених у професорова леђа. Чинило се као да ослушкује неке нове гласове у себи. Имала је израз некога ко је управо установио да има неку неизлечиву болест. Немања се сручи натраг у столицу крај ње. Мазало их је посматрао неколико тренутака као да их дубоко жали, а онда рече:

– Хајдемо, да вас одведем са овог идиотског места.–

Петнаестак минута касније налазили су се у пространој гаражи. Мазало их поведе према црном мерцедесу који је уснуло стајао поред два теренска војна СМБ џипа. Махнуо је стражару који је надгледао просторију и овај притисну неколико тастера на контролној табли постављеној на сточић крај супротног зида. Док су он и Јасна седали позади, Немања зачу звук снажног механизма и подизања великих челичних врата.

Мазало укључи мотор и мерцедес меко поче да преде. Окренуо се према њима.

– Нећу подизати тамна стакла –, рекао је. – Видећете којим путем се враћамо. По правилу, требало би да будете поново омамљени и враћени у бесвесном стању, јер је локација базе где се Тестови врше тајна. Али, као што је и пуковник рекао, сада то нема више никакве сврхе. Верујем да ћете добро размислити пре него што било шта од свега овога некоме испричате.–

Убацио је у брзину и полако дао гас. Лимузина клизну напоље и Немања угледа сунчано, ведро небо над пољима и удаљеним брежуљцима. Са леве стране, доста далеко, видео је познат плавичасти облик. Торањ на Авали.

Возили су се без речи десетак минута узаним асфалтираним коловозом пре него што су дошли до капије поред које се налазила уобичајена војна стражарска кућица. Стражар са аутоматском пушком приступи левој страни кола и Мазало му пружи неку картицу који овај кратко осветли скенером у облику оловке. Лампа се огласи писком и стражар се склони у страну да пропусти возило. Прошли су кроз капију која се отворила аутоматски и Немања виде и задњу страну неке табле која је вероватно означавала званичну сврху овог војног поседа. Није се осврнуо да погледа шта пише. Осећао је да је исцрпео своју залиху љубопитљивости до последње капи.

Поред њега, Јасна је утонула у дубоко ћутање и страшна слутња, толико велика и обесхрабрујућа, поче да клија у њему, не допуштајући му ни да је погледа.

Из те тешке тишине Јасну прену тек позив који је радио везом био упућен Мазалу.

– Инспекторе –, рече познати, Џаџићев глас. – Хитно, 01–24, Омладински стадион! Понављам: хитно, 01–24, Омладински стадион.–

– Примљено –, рече Мазало у микрофон који је принео устима. Мерцедес тренутак касније повећа брзину гутајући асфалт пута пред собом. Приближавали су се граду са југоисточне стране.

– Шта је 01–24? – упита Јасна равним гласом, тихо. Мазало окрену главу на тренутак и рече:

– Екстремна ситуација. Изгледа да се тамо нешто гадно дешава.–

– Може ли то брже?–

Мазало климну главом и ћутке додаде гас. Точкови лимузине као да нису додиривали коловоз.

12
Господин Алексијевић: Финале

Жена престаде да шири веш на тераси и остаде један тренутак непомична, подигнутих руку благо ослоњених о пластично уже разапето од зида до зида, са штипаљкама и пребаченим згужваним чаршавом, тешким и влажним. Зурила је преко штриха у изоловани простор између зграда, загледана у себе као да се изненада сетила нечега што је одавно требало да уради. Окренула је главу и кроз прозор погледала у унутрашњост собе. Онда се насмешила, обрисала мокре руке о сукњу и ушла унутра.

Десет минута касније изашла је из зграде у мирно, сунчано поподне последњег дана априла. Њена беба је била удобно смештена у веселу розе носиљку коју је носила на грудима; каишеви укрштени позади усекли су јој се у мршава леђа прекривена само танком тканином џемпера, али тежина јој није сметала. Напротив, пружала јој је неку врсту сигурности, повезаности са тлом, потврду да заиста постоји и бар привремено одагнавала утисак да ће је први ветар однети и утрнути у њој и последњи пламичак душе, као догорелу свећу. Осећала је на себи тежину свог детета, своје крви и меса, тог милог, беспомоћног господара.

Када се аутобус зауставио, у једном од прозора угледала је одраз свог лица налик на бледу, испијену маску. Зачуђено се упитала како то да раније није приметила тај печат болести у сопственим очима, али било је то само за трен. Мисао се јавила усплахирено и слабашно, да би одмах затим нестала загушена спокојством и срећом; њено дете је било задовољно и здраво, и ништа друго није било важно.

Ушла је у возило, док је њена бебица мирно посматрала како велики број очева и мајки са малом децом у носиљкама или у наручју, једнако несвесних икакве међусобне сличности или везе, пуни аутобус и чека да та раштимована грдосија позатвара врата и крене према другом крају града.

Жена се држала чврсто и посматрала како напољу промичу вишеспратнице начичкане дуж новобеоградских булевара. Када се шездесетпетица успела уз мост, она поново утону у некохерентну збрку мисли не примећујући светлуцање Саве нити приближавање Бранкове. Знала је да ће знати када да сиђе. Њено чедо ће јој рећи.

Као и сви остали, сишла је десетак минута касније. Одсутно је миловала свиленкасту златну косицу бебе на прсима док је пешке, без журбе, пролазила поред Гробља ослободилаца Београда, придружујући се густој реци тела у покрету. Саобраћај је ту већ био сасвим у прекиду, и огромна маса људи са децом једнако хладних, зелених погледа, кретала се лагано и дисциплиновано, без тискања и гурања, према Омладинском стадиону. Постепено, жена као да се искључивала из сопственог ума, извлачећи један по један каблове који су повезивали њене поступке са утичницама свести, постајући коначно само још један делић велике целине. Простор испред стадиона, мало острво око кога је пролазио кружни ток саобраћаја поред Богословије и усамљеног сивог солитера, био је већ сасвим испуњен, тако да је морала да се заустави негде код бензинске пумпе, као и већина оних који су дошли истим аутобусом као она.

Њена мала девојчица, стара тринаест месеци и неколико дана, погледа је без икаквог трага емоција у очима, а онда окрену главу и загледа се, попут хиљада њених вршњака донетих са најразличитијих страна Београда, у врх суморне двадесетоспратнице.

Тог мирног и топлог поподнева, станари торња код Богословије имали су свој мали, специјални земљотрес.

Почело је као благо подрхтавање које је изненада прожело зидове, а онда се продубило у потмулу грмљавину која је допирала одоздо, уносећи истог трена панику и исконски страх у људе затечене у најразличитијим свакодневним активностима. Лустери стадоше махнито да се љуљају, и после првих неколико секунди запрепашћене непомичности, у становима настаде хаос. Стампедо који је из њих нагрнуо на степениште зграде сјурио се према приземљу праћен какофонијом снажног дрмусања бетонског џина, шкрипања армиране конструкције, звецкања стакала у окнима и узбуђених повика и вриске деце. Професор Сикимић, на пример, излетео је из клозета, на брзину дохватио синовљеве панталоне уместо својих, и скакућући у покушајима да успут ускочи у њих, онако у гаћама на чијем се туру налазила непријатно упадљива браон флека, смандрљао се некако са трећег спрата до приземља ношен таласом истоветно успаничених комшија; код младог Пеђе Поповића играла се оштра партија преферанса и његов најбољи друг и будући кум Борис последњи је напустио заљуљани стан машући узалудно картама у руци и дерући се очајно и разочарано: – А моја игра херц? – Спасоје Стајић је натерао супругу да истрчи напоље и за сваки случај понесе девизе, док је сам завртао плин на шпорету где се крчкао паприкаш, помисливши притом на Алексијевића кога се у последње време брижљиво клонио, слутећи да је овај умешан у нешто опасно, нешто што би лако могло да доведе у опасност и његов удобно сићушан живот. Свако од њих носио је у себи страх, згрудван у мало мрко језгро запретено негде у стомаку или грлу, ни не покушавајући да се одупре морбидној фасцинацији која их је прожимала док су се борили да доспеју са несигурних висина мамутске стамбене зграде, где се све кривило и тресло као да ће се следећег тренутка распасти, до безбедног нивоа тла.

А тамо, у приземљу, успаничена гомила поразбијала је двострука стаклена врата и право је чудо да нико озбиљније није био повређен. Тек када су банули напоље и после првог минута збуњености и узбуђења схватили да је особље из самопослуге изашло напоље у чуду да види који је то ђаво ушао у њихове сталне муштерије, а не због земљотреса, почели су сумњичаво да дижу погледе према солитеру који као да им се ругао својом непокретношћу, наднесен над њима као некаква Бастиља из које су коначно успели да побегну, а сада не знају шта би са собом. Тада све до последњег поче да обузима чудна малодушност и они стадоше да се окупљају у групице док је сваки разговор замирао и тону у необјашњиво ћутање. Иза њихових леђа, кружни ток саобраћаја одавно већ није функционисао и простор између понеког аутомобила, аутобуса или камиона узапћеног у мору људских тела био је испуњен хиљадама људи, жена и деце, у сабласном миру и тишини.

И сва лица и погледи били су подигнути високо горе, према последњем спрату солитера.

Алексијевић се нагло пробуди из поподневног дремежа и остаде неколико тренутака да изненађено зури у плафон изнад себе, без оријентације у времену и простору. Он затвори очи и поново их отвори, не би ли одагнао слику која никако није могла, није имала права да буде ту.

Узалуд. Поново је гледао у испуцао слој креча на таваници подупртој добро познатим, потамнелим гредама. Прешао је дланом по лицу; било је врело. То је, помисли, мора да сам се разболео. Горе, између греде и таванице пружала се танана мрежа паучине, оне исте коју Милијана није хтела да скине, тврдећи како паук у кући значи срећу. Нека злосрећна буба била је тамо ухваћена и улепљена, остављена да чека долазак господара мреже.

Окренуо је главу на јастуку.

На великом ормару који није видео више од пола века, биле су уредно послагане тегле пекмеза и слатког, са понеком крупном дуњом боје злата. У њему је Милијана држала блиставо белу, уштиркану постељину, увек мирисну од оних травки које никада није могао да поднесе. Светлост поподневног сунца срамежљиво се пробијала кроз навучене, извезене завесе, бацајући са предмета у њиховој спаваћој соби топле, пријатне сенке на под и зидове. Овако како је лежао, могао је да види икону Светог Димитрија са кандилом постављеним испод, чађавим и хладним.

Уста су ми сува, помисли он изненада. Где је та курва, што ми не остави чашу воде и чашу ракије на наткасну кад зна да сваки пут кад легнем иза ручка...

Пренеражено се придигао на лактове, прекинувши сам себе усред мисли. Стари, добро познати бол прострели му крста и рамена и он гласно уздахну. Из огледала уоквиреног старинским, раскошно позлаћеним рамом, гледало га је оронуло старачко лице.

Он превуче језиком преко усана и још једном осмотри собу.

Тако је, била је то њихова стара спаваћа соба, у кући Покрајаца, у Плаовцу. У Плаовцу који је нестао без трага пре педесет и више година.

Алексијевић склони са себе јорган и спусти мршаве ноге на прохладан дрвени патос. На грубом ћилиму купљеном неког давног дана чак у Лесковцу уредно су лежале његове кариране пантофне које је почетком деведесет седме купио у робној кући на Душановцу.

У глави му је владао потпуни неред и он је спусти у руке као да покушава да је спречи да се распрсне од толиких мисли и слика.

Нешто касније подиже поглед и упиљи се у велика врата са стаклом преко којег био намакнут непровидни платнени застор.

Пружио је ногу, најпре леву па потом и десну и увукао стопала у пантофне, држећи се рукама за кревет. Устајање му је било напорно и када је стао на ноге остао је тако пар тренутака, сачекавши да се свет око њега устали и престане да плива одузимајући му сигурност и равнотежу. Мрзео је овакве тренутке слабости, тренутке у којима је био болно свестан своје старости. Покушавао је да разврста мисли, да их просеје и прочисти, занемари питања, размисли.

Ручао је рано, око пола један, супу из кесице и сардину. Онда је прилегао да се мало одмори, а сада... ово.

Велики зидни сат, један од свадбених поклона, куцао је ситно показујући кићеним казаљкама време – четири и петнаест.

Он осети како га наједном однекуд испуњава бес, бес због тога што се неко очигледно спрда с њим, па био то и сам Бог у којег никада није веровао и са чијим је именом на уснама, обично у псовки, некада толико убијао. Која год била та сила што га је овако лако, неосетно пребацила у Плаовац, у прошлост коју је давно сахранио, није тако нешто смела да уради, није на то имала право!

Он крочи онако у пижами према вратима и зграби хладну кваку не обазирући се на безгласне позиве предмета у соби и саме собе коју је тако с гнушањем одбио да разгледа, знајући напамет сваки њен састојак. Нисам желео да се у тебе вратим, обрати јој се пркосно у мислима, као живом створу, и ево, излазим из тебе и не можеш ми ништа. Ти не постојиш. Нестала си у пламену, развејан ти је пепео.

Врата су се опирала његовим упорним настојањима да би коначно, после четвртог или петог покушаја, резигнирано попустила и дозволила му да их отвори широм.

Он остаде да пиљи тупо, забезекнут, у оно што је по свим природним законима требало да буде предсобље његовог стана на последњем спрату.

Стајао је на улазу у непознату, огромну просторију коју као да је замислио неки полудели архитекта, а склепао манијакални неимар: углови су били потпуно различити, а зидови су се кривили у перспективи тако да је њихово спајање изгледало потпуно немогуће. Прозори су били разбацани без сврхе и реда, са завесама, спуштених ролетни, раскриљени у бледило јутра и отворени у мркли мрак, прекривени затвореним дрвеним капцима. Около по просторији могао је да види намештај и предмете најразличитије намене, згуране и нагомилане без икаквог смисла, а усред читаве те збрке чисти бели астал без мушеме, за којим је седела згурена, забрађена жена. Лице јој је било окренуто на супротну страну и он несигурно начини корак напред, не знајући ни сам жели ли уопште да сазна ко је то и шта ту тражи.

Жена изненада окрену главу и сваке недоумице нестаде.

– Стеванеее –, рече створење за асталом, – Стеванеее, сииине...–

Очне дупље његове давно умрле мајке биле су облепљене само остацима ткива које су прождрали халапљиви подземни стрвождери – тама у њима била је толико дубока и свеобухватна да је морао да устукне; осећао је да ће га, ако само још корак направи, те очи без јабучица увући у себе, дубоко у то труло ништавило где постоје само непомућени мрак и ситне, неуморне чељусти.

Безуба уста поново се отворише и он у њима назре некакво мигољење и копрцање.

– Ходи са мном, сииине –, рече ствар за асталом ширећи руке прекривене сасушеним блатом и плесни у порузи мајчинском загрљају и Алексијевић са немим ужасом примети како се један једини, шкрбави жути зуб у том огавном ждрелу бескрајно споро клати да би следећег тренутка отпао на суви језик боје укварене џигерице.

Алексијевић осети како му се храна из желуца диже у грло и прети да га угуши. Било је на неки начин необично што један такав мали одвратан призор може у њему да изазове гађење после свих оних ужаса којима је у ратним годинама сам био творац. Он удахну дубоко и одмахну главом. Затвори очи и бесно себе натера да блокира све прилазе страху изазваном овом немогућом сценом.

– Одлази! – дрекну он. – Марш назад у гроб из ког те нико није звао! Иш!–

– Сииине –, чуо је глас, сада тиши, удаљенији. – Ходи боље сада са мном... Ој, Стеванеее... Душе ти... ходи...–

Није отварао очи све док и последњи звук није замро. А онда се усуди да погледа.

Стајао је на улазу у своју дневну собу, у пижами и пантофнама, осврћући се унезверено око себе. Мирно поподневно сунце купало је зидове и прозоре светлошћу и он пређе собу у неколико корака. Отворио је прозор ни не погледавши индикатор загађења. Страх је у њему гаснуо, али осећај гушења и киселине у грлу и даље је био ту.

Тада угледа гомилу.

Било је то као да гледа у скамењени мравињак, у мноштво ситних бића чије су главе и погледи замрзнути, окренути и уперени увис, према њему. Непокретна и претећа, та је гомила према њему слала готово опипљиве таласе хладне мржње.

Он зину у неверици и наже се да мало боље погледа. Његов ум је грозничаво покушавао да се избори са несхватљивим призором, ударајући му о унутрашњост зидова лобање као усплахирена птица крилима у кавезу из ког жели да побегне. Рефлексно се склонио с прозора као да жели да се сакрије од тих свевидећих, небројених очију, иако је знао готово истог трена кад их је и спазио да су ту због њега и да је коначно дошао онај тренутак који је деценијама прижељкивао и од њега истовремено стрепео.

Али не овако, помисли он укочен, са руком на устима, зурећи у слепи, угашени екран телевизора. Не они! Не тај ђавољи накот! Тада му до свести допре недостатак звука. Уобичајени шумови на које је навикао у овом суморном торњу – бука узаврелог саобраћаја доле на улици, прегласна музика из стана на претпоследњем спрату, сврдлање бургије којој је неко редовно налазио примену у време поподневног одмора, бебиња дрека – све је то ишчезло и оставило места мртвој тишини, у којој је чуо откуцаје сопственог била као потмули одјек бесконачног рафала.

Алексијевић урликну дајући одушка својој фрустрацији, разбијајући тај гробни мук. Као да су само на тај знак чекали, зидови његовог стана одједном стадоше да се растачу, расплињују, нестају са све сликама, тапетама, полицама и витринама.

Гушење се појача; сада га је осећао као огромну туђу песницу завучену дубоко у ждрело. Отварао је уста као риба на сувом, исколачених очију, окрећући се беспомоћно, покушавајући да схвати где је сада, каква је ово пустара око њега, мртва и црна испуцала земља начичкана трулим и накривљеним крстовима. И ветар који је осетио међу длакама у ушима и ноздрвама, на испуцалим разјапљеним уснама, био је топао и некако труо, заударао је на смрт и распадање. Он крену напред посрћући, дишући тешко, држећи се једном руком за прса а другом млатарајући слепо око себе. Ступио је међу те рогобатне крстаче, тонући до глежњева у тле које је одједном постало растресито, сиво као пепео. Сваки крст је носио урезано име.

Однекуд из дивљег грумена лудила наталоженог после више од пола века убијања и скривања негде дубоко у њему, он смогну довољно снаге да се подругљиво насмеје, несвестан тога да му се из грла чује само танко кркљање. У мислима је смехом заорао бразде међу тим ружним подсетницима на оне који су страдали од његове руке; у мислима његов је смех одјекнуо као гром над том црном њивом костију. Имена? Имена ми ништа не значе! Зар сам их питао? Зар сам икада неког, неку, неко питао за име?

Стајао је усред поља са ужасним засадом, смејући се лудачки хумкама које су почеле споро да се разгрћу и отварају да напоље пропусте оне који никада неће почивати у миру. Жмиркао је, заборавивши за један дуги тренутак на гушење, на Накот који га је открио неким од својих вештичјих начина, на све снажнији осећај стезања у грудима. Чкиљио је у изједене и огољене руке које су пробијале пут из црних јама главама расцопаним кундаком, пробушеним пијуком, без очију које су остале негде на блиставом сечиву његове каме, устима расеченим у огроман кез буквално од ува до ува, без ушију, без браде, без скалпа, без носа... Биле су то главе мушке, женске, старе, младе, допола отворене, без мозга, са бесомучно ускопрцаним клупком црва уместо сиве и беле масе; клатиле су се на прекланим вратовима док су се трупла с муком извлачила из равнодушних чељусти земље, у прњама и дроњцима, остацима униформи ових и оних, сељачких одела, девојачких кошуља натопљених црном крвљу тамо где су некада биле дојке, шарених сукања просечених тамо где је пут тражио и нашао најпре његов курац, а потом и кама. И најзад, тамо негде, на периферији тог пакленог круга црно-белих приказа које посрћу према њему дижући оптужујући руке и шиштећи из својих растргнутих грла тражећи освету, бебе као ларве које пузе преврћући се и трљајући једна о другу, напредујући ужасно ружичасте наспрам црнила тла право према њему, стрељајући га зеленим погледима или светлећи зеленим сјајем изнутра тамо где им је главу смрскао тако да им лица и мале, одвратне лобање готово и не постоје. Бебе, све оне које је месецима меркао и убијао, праћене оживљеним лешевима својих родитеља који ни у смрти не могу да се ослободе улоге обичних лутака своје новорођенчади, бебе су биле те које су му дале нову снагу да зарежи као звер и замлатара рукама око себе, претварајући приказе у прах, шаљући их привидном забораву из ког су се пробудиле да га муче и киње. Бебе, ђавољи Накот, оне су његовом животу пружиле давно изгубљени смисао и о, како их је само волео, како их је волео због чињенице што може да их мрзи и ту мржњу оваплоти овим својим рукама.

Он заурла грохотом, овај пут заиста, растерујући љигаве меснате ружичасте мале авети у непостојање, и удахну дубоко поносан што зна ко је, што зна да је он Стеван Покрајац, омражени Горски Цар, Ножина.

Тама.

Тргао се. Стајао је на ходнику пред вратима свог стана, где је изашао ни не осетивши, ратујући с аветима. Клонуо је изненада ослањајући се на хладан зид. Подигао је руку до чела. Температура. Није ни чудо, мора да се прехладио или тако нешто, па је сад у бунилу и свашта му се причињава.

Алексијевић уздахну и окрену се, изненада поново стар и изнемогао. Морам да легнем, помисли. Да узмем аспирин, да се мало смирим. Болестан сам. Није ми добро, имам температуру. Да, аспирин... или можда два. Да заспим... биће ми после боље...

Врата стана била су отворена и он се маши кваке да би се придржао, а онда зачу звук од ког се скаменио.

Певушење. Тихо, сетно... Женски глас пун бескрајне туге, онај глас који га је толико пута доводио до лудила, који му је јасно стављао до знања да он једноставно не постоји, да није ту где и она. Овај пут, шок је био сувише јак и он осети како му изненада трне лева рука и снажан бол почиње да се пење уз њу према рамену, одакле ће му се као убиствено сечиво сјурити право посред срца, да га расцепи једном за свагда тамо где га је њен глас начео. Злурадо, и готово захвално, Алексијевић одахну схвативши да је то инфаркт, да треба још само који секунд да трпи све ово, и да ће потом све коначно бити у реду. Али

(Жена у гомили нелагодно се промешкољи; осећала је промену у вибрацијама које је њена беба одашиљала заједно са осталима. Помислила је за тренутак разочарано да ће представа бити нагло свршена, помислила је то преводећи готово бесну реакцију свог детета у мисли које није схватала. Вибрације начас престадоше, а онда ухватише нови ритам, плетући ново очаравајуће устројство. Жена одахну. Њено луче ће ипак бити задовољно.)

нешто одједном зграби тај стреловити бол негде у његовој мишици и задржа га ту, као да му саопштава да се неће тек тако лако извући. Он заколута очима успаничено, осетивши како му слабашна пена беспомоћно избија на уста. Не, не желим да гледам! Не желим то да видим! Доста! Завршите више с тим!

Али сила која га је држала ухваћеног као бубашвабу под чашом није му допуштала да побегне у лаку и брзу смрт. Песма нагло престаде тамо унутра, у стану, и зачу се тихи, мелодичан женски глас: – Стеване? Ти ли си?–

Он испусти нешто налик на писак и трже се даље од тог отвора у пакао, поводећи се болно на ногама које као да су му биле од пихтија. Налете на супротан зид ходника, удари главом и јаукну. То га мало поврати и он крену према степеништу руку раширених као у морнара који одржава равнотежу ходајући палубом док је море узбуркано. Успео је да стигне до гелендера и ухвати се за хладну црну пластику, пресамићен, покушавајући да поврати дах. Бол у левој руци био је и даље ту, као пакосни пратилац.

Иза себе, чуо је лагане кораке.

Доле, чуо је сопствене избезумљене мисли. Доле, сићи ћеш некако, побећи из овог ужаса!

Тада угледа како се из мрака уз степениште пење нешто, нешто са полураспаднутим обојцима и изједеним цокулама, како вуче ноге степеник по степеник, откривајући се постепено у оскудном светлу које је допирало из светларника.

– Здраво куме –, рече Урош, осмехујући се својом половином лица низ коју се и даље цедила крв помешана са можданом масом као из неке чаробне, непресушне фонтане.

(Маса пред солитером уздрхта од силовитог блеска; бебе утростручише напор и мрежа њихових менталних таласа забруја сада као живо биће усредсређена на бедно створење горе, иза дебелих бетонских зидова.)

Алексијевић је хтео да вришти, али није имао снаге. Плућа су му се стегла а срце желело да се распрне. Пред очима му је пливало од бола и мучнине, али није могао да се ископрца, да побегне. Сабласни пар приближавао му се споро, као да ужива у сваком тренутку његове патње и страха. Једино двоје људи на овој Земљи које је икада волео, једино двоје чија му је смрт нешто значила. Отргну се од гелендера и слепо, пипајући, поче да се вуче уз степенице горе, ни не знајући куда бежи. Освртао се панично и кроз црвенило вртоглавице успевао да види обрисе Уроша и Милијане који су се пели за њим. Држали су се за руке. У једном махнитом тренутку он се запита због чега се она непрестано руком држи за потиљак, а онда готово одмах и схвати: придржавала је главу да јој не спадне с врата.

Тек када је доспео на сунце, презнојен и обневидео, до свести му је допрло где се налази: попео се на раван кров солитера, бетонску плочу начичкану антенама и птичјим говнима, на последње упориште одакле је једини пут водио кроз та метална врата која су увек стајала отворена и кроз која су се чули спори, трапави кораци.

Окренуо се да их сачека церећи се лудачки, спреман да их прими у очински загрљај.

Прве наговештаје да се збива нешто неуобичајено угледали су на прилазу Панчевачком мосту. Међуградски аутобус Панчево–Београд стајао је укосо блокирајући читаву траку аутопута и Немања примети групицу људи окупљених испред празног возила, највероватније путника који су по заустављању аутобуса изашли напоље. Инспектор поче да труби, успоравајући. Људи су стајали накривљених глава као да нешто ослушкују, загледани негде у висине ведрог пролећног неба. Продорни звук трубљења лимузине као да их није ни дотакао: наставили су да стоје непокретно, као острва раздвојена непојамним океанима, родитељи и деца, млади парови, понеки старац или старица, загледани, загледани, изгубљени у некој невидљивој магли. Један једини поглед на њихова бледа, опчињена лица био је довољан да у Немањи изазове налет језе од које је задрхтао.

Мазало опсова и скрену на празну леву страну коловоза. Из правца моста није било саобраћаја и инспектор убрза. Прошли су поред камиона педантно паркираног уз ивицу пута. Возач је стајао крај њега, мало ослоњен о полуотворена врата кабине. Имао је исти изгубљени поглед. Даље напред путнички аутомобили стајали су као насумице постављене препреке и Мазало би приморан да поново себи пажљиво крчи пут између њих, пазећи да случајно не закачи неког од људи раштрканих по путу. Прозор је био отворен (индикатор је светлуцао зелено у кабини лимузине и сво троје, укључујући и Јасну која је утонула у необјашњиво ћутање застрашујуће слично ћутању људи на друму, знали су аутоматски и подсвесно да је загађење напољу подношљиво, условљавани дуже од пола деценије); инспектор се неколико пута издра, да би после трећег или четвртог пута престао са тим и задовољио се понеком псовком промрмљаном себи у браду.

На мосту је ситуација била још гора. Негде на половини били су приморани да се дефинитивно зауставе и изађу из кола јер је свако даље напредовање постало немогуће. Мазало посла кратку поруку Џаџићу и бесно залупи вратима, док је Немања помагао Јасни да крочи на пут. Чим је стала крај кола, она се лицем окрену према солитеру који се одатле јасно видео на узвишењу с друге стране моста.

– Шта сад? – упита Немања. Мазало нервозно тресну песницом по крову мерцедеса.

– Не знам. Имаш ли ти појма шта се дешава?–

Док је благо придржавао Јасну око струка, Немања је погледом испитивао гомилу пред њима.–

– Бебе. Видиш?–

Инспектор осмотри људе који су се тискали између заустављених возила и климну главом. Ту и тамо штрчале су изнад рамена родитеља ружичасте бебиње главе; мушкарци и жене су их држали подигнуте високо у наручју и чинило се да их даље, где је гомила постајала све гушћа, има све више.

Немања одједном осети благу мучнину која стаде да расте силовито и брзо. Затетурао се изненађено, подигао поглед према Мазаловом лицу и видео да је бледо као крпа.

– Осећаш? И ти?–

Инспектор прогута кнедлу. На челу је имао неколико ситних капи зноја. – Да... знам то... од раније. Али никада није било овако јако!–

– Шта?–

– Зовемо то бејби-таласи.–

– Где? У бази? У Тестовима?–

Мазало климну главом и извуче нешто из унутрашњег џепа сакоа. Немања угледа плаву стаклену цевчицу пуну таблета.

Одједном га нови, другачији налет натера да се погне и ухвати за главу. Било је то као да му неки бестелесни хладни прсти опипавају мозак са свих страна претећи да га стегну у челични стисак. Пред очима му се замагли и он посрну, хватајући се са стране за кола. Крај њега Јасна је стајала непокретно и зурила.

Пред собом је видео нејасне обрисе, кретање које му се хитро приближавало да би одмах затим осетио удаљене додире по бради и вилици.

Неко му је гурао нешто у уста.

Он покуша да испљуне, али му тај далеки стисак не допусти. Са хладним прстима у мекој текстури његовог ума, предао се и прогутао... да би само неколико тренутака касније осетио како му притисак у глави попушта, како му се снага враћа. Пред очима му се постепено разбистри и он се усправи, жмиркајући збуњено. Мазало га је посматрао забринуто.

– Боље?–

Потврдио је покретом главе.

– Шта си ми то дао?–

– Таблету... Изузетно јак коктел разних стимуланса. Провалили су то као успешно средство за супротстављање бејби-таласима. Те бебе умеју да буду јако... доминантне.–

– При опитима се дешавало да... преузму команду?–

– Аха. Али то су релативно брзо решили. Наравно, били су у питању појединачни случајеви. Ово овде... као да су се повезали у мрежу, као да су све устостручили, ухиљадостручили. Страва.–

– У овоме што си ми дао има и дроге?–

– Врло мало. Веома пажљиво дозирано. И раствара се готово истог тренутка кад додирне непца и слузокожу.–

– Већ други пут ме частите фиксом. Шта хоћете, да ме навучете?–

Мазало слеже раменима и окрену главу према удаљеном солитеру. – Мислим да је сада оно што се дешава теби или мени потпуно неважно.–

– Не са моје тачке гледишта.–

– У сваком случају, помогло ти је. Да нисам прво себи, па онда и теби то стрпао у уста, сад бисмо стајали овде као ови зомбији око нас.–

– Да, као Јасна –, рече Немања тихо.

Инспектор погледа девојку и одмахну главом. – Жао ми је, али за њу заиста није било времена.–

Јасна је стајала лицем окренута према супротној страни моста. Изгледала је очарано. На уснама јој је лебдео наговештај осмеха који јој је у очима већ био сасвим приметан. Руке је прекрстила, склопила их преко стомака.

– Шта сад? – понови Немања питање које је поставио када су изашли из кола.

– Ја идем тамо –, одговори Мазало, слежући опет раменима. – Таблета ће ме држати, можда и довољно дуго. Ако осетим фрку, узећу још једну, па шта буде.–

– Идем с тобом –, рече Немања одлучно.

– Не треба ми твоја помоћ. Боље остани овде, бићеш сигурнији. Ко зна шта се тамо дешава.–

Немања смогну снаге за кисео осмех.

– Заборављаш једно: да сам ја ипак новинар. А ако ово није прича, не знам шта јесте.–

Погледи им се сретоше, и Мазало у његовим очима прочита гвоздену решеност. Уздахнуо је помирљиво, и рекао: – У реду. Али да сам на твом месту, не бих се много надао да ћу о овоме објавити иједан једини редак. А Јасна?–

Немања се поново пажљиво загледа Јасни у лице и после неколико тренутака окрену главу.

– Мислим да је тренутно безбедна колико може да буде. У сваком случају, што даље од оног тамо, то боље. Нека је овде... Вратићу се по њу... после.–

После чега? заусти Мазало да пита, али се уздржа. Кратко му климну главом и њих двојица кренуше да се пробијају кроз гомилу чим је Немања стигао да спусти брз пољубац на Јаснине полуотворене усне.

Како су се приближавали солитеру, тако су све јаче осећали опресивно присуство нечег неопипљивог, огромног, што је прожимало гомилу око њих. Немањи се чинило да је притиснут са свих страна, као да нека страна над-свест контролише простор којим се креће и то његово кретање усред посвемашње непокретности гледа као на сићушно узнемиравање које није вредно пажње. Знао је и шта је извор те застрашујуће снаге, и који су саставни делови тог вишег организма, његове ћелије повезане у ново, свету непознато устројство: видео их је свуда око себе док се провлачио између људи и жена који су их држали у рукама. На њиховим лицима није било ни трага невиности које се од беба да очекивати; имала су напете, усредсређене изразе, са језивим потмуло светлећим зеленим очима упереним у врх сиве куле.

Опет сам у тунелу, помисли он, али сада без мрака, без сандука, без чудовишних приказа... Али ова кућа страве је гора... толико гора... баш зато што је стварна.

Инспектор се пробијао пред њим и олакшавао му кретање. У једном тренутку Немања виде како Мазало помера у страну десни пеш сакоа и открива изнад појаса футролу из које вири дршка пиштоља. Насмешио се безвољно. Тај је гест у том трену изгледао колико бескорисно, толико и херојски. Није рекао ништа, само је наставио даље према згради све ближој, све тамнијој пред њима наспрам нетакнутог неба.

Место које је Немања тако добро упознао за време свог дружења, а касније и забављања с Јасном, било је опкољено гомилом и он међу свим тим људима примети и Јаснине комшије и познанике из улаза. Сви су били у потпуно истом стању, истом ставу, униформне опеке у зиду ненадано сазиданом око некога или нечега у њиховој згради.

Зашто се ово дешава? помисли са мешавином осећања чији је најмањи део чинила професионална радозналост. Малодушност и очај смењивали су се у њему наизменично, сада све ређе уступајући место малопређашњој одлучности. Ништа не разумем!

А онда виде како се Мазало пред њим одједном укочио надомак улаза у црна уста зграде. Тада и он осети удар, налет урагана у глави и посрну хватајући се за неку од тих воштаних фигура око себе. Разрогачених очију које су престале закратко било шта да виде и разјапљених уста које су гутале ваздух, застао је запљуснут сликама које су блеснуле у његовом уму као ужасно јарки, ужасно гласни журнал у пустом, аветињском биоскопу. И тада схвати.

Умом је посматрао како се догађаји хронолошки одвијају убрзано попут старих бурлески, филм чија је садржина светлосним годинама била далеко од смешне, причу у чијем се средишту налазио неугледни старац којег је повремено виђао у Јаснином солитеру. Комад по комад уклапао се у целину као геометријске фигуре у старом добром Тетрису уз који се релаксирао на послу између писања два чланка. Једино што овај програм није пратио симпатичан електронски звук, већ крици и хропци епизодних протагониста те сулуде представе. Људи, жене, деца, побијени на најразличитије, грозне начине... И бебе... Да, наравно, то је било то! Тајанствени убица за којим се толико дуго трагало био је овај оронули чича чију је слику посматрао оком свог ума, прикривена дивља звер крвавих руку, створење које је давно изгубило све заједничко са људским бићем, сада негде горе на крову зграде, изложено за пример заслуженој освети нове врсте коју је угрожавало протеклих месеци.

Вест! Прича! крештао је у њему новинарски глас, захтевајући да прекине ту укоченост, да се тргне, да учини нешто. Истовремено, корак-два пред њим, Мазало је поново из џепа вадио цевчицу са таблетама и гутао једну, споро као да се креће кроз воду. Немања поново осети да га издаје воља и да жели да дигне руке од свега и препусти се том неодољивом таласу који му је мозак са сваким новим налетом испирао од ситних, непотребних, оптерећујућих мисли. Гледао је тупо како се Мазало окреће, нешто виче и прави одоздо кружни покрет руком. Покушавао је да се одупре таласу и одржи се на површини док не види шта се то окреће летећи према њему кроз ваздух, цаклећи се стакленим одсјајима укруг, лагано, све ближе и ближе. У њему се буди неки рефлекс, уздиже се из отупелости, преноси команду руци која уз једва приметно оклевање почиње да се диже и пружа напред, отварајући шаку.

Цевчица је лака, сувише лака да би у његовој руци изазвала озбиљнији дрхтај, пренула његово тело из бунила; али стакло је хладно и та наизглед безначајна температурна разлика између њега и шаке којом га је Немања чврсто стегао шаље кратак сигнал, довољно неочекиван да његов ум трепне и у делићу секунде створи у себи нову слику... помисао на Јасну, остављену негде тамо доле на мосту, са гомилом робота око себе.

Желиш да будеш такав? рече неко оштро и прекорно у његовој глави и он схвати да то чује очев глас, да на трен види и очево лице, онакво каквог га се сећа из детињства – младо, ведро, тобоже строго, али пуно стварног ауторитета. Желиш да се предаш као сви они? Без борбе?

Ово последње било је искра пркоса која је букнула и претопила се у покрет. Немања затвори очи и брзо, без иједне даље мисли, скину са цевчице запушач. Истресе малу округлу таблету на длан и прогута је на суво, забацивши главу. Свет се врати у препознатљиве оквире. Прсти се поново повукоше из његове главе. Он улете у улаз зграде и угледа Мазала како затвара врата лифта за собом.

– Не! – викну одједном ужаснут, ни сам не знајући због чега. – Не лифтом!–

– Морам да стигнем горе до њега пре него што га растргну! – узвикну Мазало кроз врата која су се затварала. У једној руци је, бог зна зашто, држао службени пиштољ, сада извађен из футроле. – Ти пођи пешке, покривај степениште за сваки случај.–

Следећег тренутка кабина лифта крену горе с трзајем и Немања тресну песницом о зид у немоћном бесу, да би одмах затим потрчао около ходником, према степеништу.

Унутрашњост солитера била је тиха као пећина. Док је ослушкивао сопствено дахтање пењући се на први, други, трећи спрат, чуо је само још далеко зујање постројења које је кабину лифта подизало према последњем спрату, према крову. Нашао се негде на четвртом када се догодило: звук кретања лифта који је требало да буде већ негде при врху нагло се прекину, поново започе, поново застаде, да би следећег трена утихло окно солитера протресао гласан, продоран прасак цепања металних ужади и дрвених зидова кабине. Немања стаде ослоњен о зид испред врата лифта, осећајући јављање бодљи под ребрима. Тамо негде горе, нешто велико поче да се обрушава, стружући гласно по унутрашњим жљебовима, убрзавајући. Пар секунди касније, кабина лифта пролете поред четвртог спрата у суноврату према тлу и Немања на трен угледа избезумљено инспекторово лице, исколачене очи и уста искривљена у пригушеном, потмулом вриску.

Тресак је био ужасно гласан у тишини због које је тај уклети солитер сада личио на крипту. Немања затвори очи, стегну зубе, а онда диже главу и настави даље, грабећи по две степенице одједном, покушавајући да не мисли на то на шта сада тело инспектора Петра Мазала личи тамо доле, у гомили гвожђурије и остатака кабине.

Имао је утисак да се степениште издужује, пружа даље у перспективу, бежи му. Подизао је ноге аутоматски, помагао се рукама повлачећи се даље уз степенице, опипавајући хладан метал гелендера под длановима. Трудио се да гледа само у степенике пред собом, мала одморишта на спратовима са којих се лево и десно могло ући у ходнике испред станова, нове степенике. Чинило се да мртва зграда око њега полако нестаје, да се стапа са полумраком, али знао је да то раде бебе, да га омета Накот (да, то је било право име за њих!), али и да то не чини нарочито предано и драстично као што је брзо и брутално био спречен Мазало у настојању да стигне до врха. Закаснио сам! помисли он одједном, сузбијајући у себи умор и задиханост. За шта, није знао, али у устима сувим од напора имао је изненадан разочаравајући укус пропуштене прилике. Свеједно, наставио је не обраћајући пажњу на ситне трикове око себе, и они заиста убрзо нестадоше, као да је монструозно многоструко биће напољу пред зградом слегнуло својим огромним менталним раменима и оставило га његовом узалудном покушају. Седми... девети... дванаести... петнаести спрат. Бубњање у слепоочницама, звецкање таблета о стакло у џепу, неумољива побуна срца у грудима, против напора од каквог се одавно одвикло, све се стопило у један исти, суманути ритам: нови степеник, ново одмориште, нови спрат.

Излаз на кров био је јарки бели правоугаоник светла. Немања се пресамити придржавајући се за отворена лимена врата, покушавајући да поврати дах. А онда, после пар тренутака, прогута оно мало пљувачке што му се накупило у устима, усправи се и крочи напоље.

Алексијевић је лебдео метар или два изнад равне плоче крова, лица окренутог сунцу. Истог тренутка кад и Немања, ту је слику видело свако људско биће на ужој територији Београда, оштру и јасну до последњег детаља – оптужбу, суђење, пресуду и извршење казне заједно. Накот се постарао да ову представу не пропусти нико.

Почело је споља: невидљиве руке растргоше Алексијевићеву пижаму у дроњке, остављајући га у кукавној голотињи старог, кошчатог тела и опуштене, наборане пегаве коже, која је била следећа на реду. Чудовишни непостојећи прсти стадоше да је развлаче истовремено на хиљаду места, и она поче да се кида, пуца, љушти измамљујући из старчевог грла ужасно завијање. Са његовог тела потече крв, испрва стидљиво, танко, па онда све обилније, бојећи га мучним, блиставим црвенилом.

Деру га живог! помисли Немања само неколико метара даље, погледа и даље прикованог за тај лудачки призор. И заиста, траке коже цепале су се са Алексијевићевих прса, руку, бутина, уз реске звуке налик на нагло одлепљивање фластера. Завијање постаде урлик. Крв је липтала на све стране и капала по плочи крова, скупљајући се у густе, клизаве локве. Али, све је то био тек почетак.

Лебдеће старчево тело које је до тада било укочено, приковано менталним оковима Накота за ваздух, протресоше вибрације изнутра; кости почеше да пуцају на безброј места, расцепљујући месо, тетиве, крвне судове. Немања виде како се старцу тело расцветава на појединим местима, тамо где оштри комади костију себи пробијају пут напоље, да штрче изван уздрхталог ткива, беличасте, облепљене слузавим траговима. Читаво Алексијевићево тело гласно је шкрипало и крцкало изнутра, а најгласнији прасак ломљаве костију одјекнуо је када му се карлица расцепила одоздо и почела да се раздваја, са ногама неприродно искривљеним и ускопрцаним, изломљеним, у једном комаду само још захваљујући остацима мишића који су њихове делове држали на окупу.

У старчевој утроби нешто се дешавало. Одједном, из пробушене и одоздо распорене трбушне дупље почеше да куљају стара и смрдљива црева, блистава и љигава, да би се уз мучан пљесак просула право у локве испод лебдећег тела које се наочиглед милионског аудиторијума лагано претварало у измрцварену карикатуру људског бића. Крв, свуда је била крв, и Немања се загрцну, покушавајући да не поврати.

А ипак, старац је и после свега још увек био жив, без обзира на то што је његово срце одавно хтело да одустане од даље борбе; нешто га је и даље снабдевало крвљу, нешто му је још упумпавало ваздух у плућа, омогућавало његовом мозгу да схвати шта се збива. Продужавали су му муке, чиниле његову казну онолико тешком колико је год то било могуће. Из стиснутог старчевог грла сада се чуло само танко шиштање.

Немања тада схвати због чега је Мазало уопште извукао онај пиштољ. Није то био страх или опрез: инспектор је пратио импулсе оног основног, људског у себи – милосрђа. Да ли је закључио шта Накот спрема, или је то само интуитивно наслутио, више није било важно. Да је био у могућности и Немања би сада, без обзира на све, послао читав магацин метака у ово бедно тело изнад себе, не би ли му прекратио муке. Овако, могао је да буде само беспомоћни посматрач.

Лева Алексијевићева рука се изокрену крцкајући у раменом зглобу, и одлете ишчупана далеко преко ивице крова. Исто се догоди и са десном, и он остаде само да трза главом рефлексно, као инсект почупаних удова. Уста су му била разјапљена у немом вриску. Побелео језик висио му је преко доње усне и његова вештачка вилица силовито се затвори, одсецајући више од половине. Очи су му немоћно колутале, и све што се од њих могло видети биле су беоњаче. Тада му и очне јабучице прснуше једна за другом, као ситна голубија јаја која је неко обесно дете завитлало о плочник.

– Доста више! Прекините с тим! – заурла Немања држећи се за главу. Окренуо се с напором, стресао бесно са свог ума мале невидљиве прсте који су га поново стидљиво обухватали, да потражи неки камен, парче гвожђа, било шта чиме би могао старца да докрајчи и Накоту ускрати освету до краја.

И као да га уважава његово мишљење, Накот закључи да је време да се егзекуција оконча.

Нешто се догоди у Алексијевићевој лобањи. Немања зачу мукли звук и поново погледа, само да би видео како старцу из празних очних дупљи, ушних шкољки, ноздрва и ждрела нешто цури, хрли напоље. Згађен, он схвати да је то мождана маса.

А онда се све деси у два муњевита чина: Алексијевићева глава направи пун круг око сопствене осе, кидајући везе са телом, ломећи врат, да би већ следећег трена била хитнута високо у ваздух изнад крова солитера. Окретала се споро у лету, док су крв и мождина прштали унаоколо, више налик на модел од воска него на праву људску главу; када је стигла до краја узлазне путање као да је застала, лицем окренута према небу, а онда почела са падом према скамењеном Немањи који је све то посматрао доле крај излаза на кров. У паду је дочека одавно неисправна, висока заједничка антена и глава се набоде на њу као трофеј на копље победника; врх антене прође јој кроз врат и продре кроз леву очну дупљу напоље, кривећи се од тежине лобање. И док је измрцварено трупло, ослобођено веза које су га држале у ваздуху, падало у сопствену крв и утробу као здробљена врећа костију, антена са главом на врху клатила се искривљена, љуљала, све спорије и спорије.

Немања је зурио непомично, а онда се трже. Тамо, на супротној страни крова, код ивице иза које се налазио само дуги пад у смрт, нејасне прилике почеше да се формирају ни из чега и да прилазе лешу. Неспособан да се помери, гледао је како обилазе око крвавих остатака, задрже се кратко колико да испљуну нематеријалну, ектоплазматичну пљувачку, или клекну и рукама заграбе кроз ту просуту утробу, покушавајући да је растргну, да му и мртвом некако задају бол. Онда су одлазиле те аветне приказе кровом према сунцу које је лагано тонуло на небу црвено као крв и нестајале, расплињавале се у ваздуху. Немања је покушавао да их преброји, али било је то немогуће јер су се гурали, тискали, претапали једно у друго. Најзад, када су сви већ обавили то сабласно ходочашће испод натакнуте главе која као да је потврдно климала одозго са заљуљане антене, остадоше само два обличја, мушко и женско, држећи једно друго за руку. Стајали су тако неколико тренутака и посматрали леш, а онда подигоше погледе према натакнутој глави и Немања примети како жена рукама помера своју главу на раменима да би могла да види. Секунд касније, нестадоше наспрам црвенила залазећег сунца као да никада нису ни постојали.

Немања сиђе до приземља не осећајући ноге. Напољу, маса је почињала да се комеша, и станари кренуше полако назад у солитер. Лица гомиле била су збуњена и док је пролазио крај њих Немања примети да бебе у наручјима спавају. Изгледале су недужно.

И да, исцрпљено.

Док је корачао мостом све ближе Јасни, назирући јој већ златну косу у гужви, питао се да ли се оно чему је присуствовао заиста догодило, или је све било само траг неког суманутог кошмара. Али не, призор поред ког је прошао, слика разваљеног лифта и окрвављене гомиле остатака инспектора Мазала у приземљу, био је довољно убедљив. Осећао је поново мучнину у испражњеном желуцу и наговештаје главобоље. Дејство таблете лагано је нестајало и Немања је веровао да малодушност, збуњеност и, дубоко доле у души, залеђени ужас, поред њега осећају и сви ови окупљени невољни посматрачи.

Јасна га је гледала зачуђено и помало прекорно.

– Па где си ти? – упита она пре него што ју је загрлио и стегао чврсто, удишући дубоко мирис њене косе. – Шта је све ово?–

Она не зна, помисли Немања. У ствари зна, али је већ заборавила, потиснула у подсвест, тамо где ће сећање на све ово бити похрањено као одличан сигурносни механизам за случај да јој икада падне на памет да науди некој од јединки Накота.

– Ништа –, рече он прилазећи. – Застој у саобраћају. – Узео ју је за руку. – Хајдемо кући.–

– Чија су ово кола?–

Погледао ју је подозриво док је узимала ташну са каросерије лимузине, а онда слегнуо раменима. – Неко их је вероватно оставио ту и отишао напред да погледа. Хајде.–

Очекивао је друга питања, питања о томе откуд они ту, како то да су се нашли усред застоја у саобраћају на мосту, што мало не сврате до њеног стана кад су већ ту, и смишљао је на брзину лажи којима ће је убедити, задовољити њену радозналост, умирити је. Али, Јасна је ћутала. Корачала је поред њега између људи који су се полако разилазили горе према Рузвелтовој, или доле према улици 28. марта, између возила која су почињала да се крећу даље, кроз звуке првих нервозних сирена и псовке упућене пешацима.

Немања је одвуче даље од солитера према такси станици, погледавајући јој повремено у лице. Смешила се, као да размишља о некој пријатној тајни и чека прави тренутак да му је саопшти. Тај тренутак наступи касније, после вожње и необавезног чаврљања по ком је закључио да је последњих неколико дана апсолутно избрисано из њене свести, укључујући и Тестове и последње ужасне догађаје у њеној згради, када су закључали за собом врата и ушли у предсобље његовог стана у Капијама.

Нагло се окренула, обиснула му се о врат и брзо га пољубила.

– Кажи драгичка! – рекла је радосно.

Гледао је ћутке за тренутак у њено озарено лице, знајући унапред шта ће рећи. – Драгичка –, изговорио је безвољно.

– Имаћемо бебу! У трећем сам месецу! Зар то није феноменално?–

Немања осети да га ноге више не држе, да нагло тоне у бунар без дна, у црни вртлог несвестице, усисан, са једином жељом да бар закратко из себе истисне и заборави на све грозоте које му је тај дан донео.

И жеља му би услишена.

Жена је била уморна али срећна. Беба јој је спокојно спавала на прсима док је откључавала врата, а није се пробудила ни нешто касније, док ју је нежно полегала у креветац.

Гледај је само, злато моје мало... Сва се заруменела, уснице јој се пуће, смеши се док спава. Мораћу редовно да је водим у овакве шетње, кад год је ваздух чист. Прија јој.

Напољу, спуштало се вече.

Изнад града, II

Цак.

Застао је и подигао главу, ослушкујући ветар. Пред њим, отворени албум сада је био пун. И овај, последњи исечак уредно је залепљен на своје место, у дну последње стране, мали правоугаоник новинске хартије као тачка на крају дуге, суморне реченице.

Поново је спустио поглед и прелетео њиме по исечцима који су се ту, на крају албума, састојали углавном од читуља. Тек ту и тамо међу њима били су наслови и понека кратка вест. Поглед му се задржа на једној од њих, исеченој из Политике, из рубрике – Личне и породичне вести:

А доле, на крају, лепак се већ осушио на последњем прилогу који је са овим био директно у вези. Са хартије је у Немањино лице зурила позната, арогантна физиономија овековечена са оним истим, презривим изразом око уста на малој црно-белој фотографији.

Испод фотографије, уцвељена родбина је јавности износила свој бол и тугу због преране смрти драгог покојника, после кратке и тешке болести. Међу потписаним именима било је и име "дединог поноса".

Због чега то раде? упита се Немања јалово. Већина читуља у албуму односила се на старе људе, укључујући и оног Стајића и његову жену, који су своје место у тој црној збирци заслужили само тиме што су становали у Јасниној старој згради. Али Продановић је био млађи. Значи ли то да се граница помера? Наниже? Зашто? вапио је безгласно. Зашто свако ново рођење мора да значи и нову смрт? Равнотежа? Некаква демонска смена генерација? Можда елиминацију врше нагонски, у зависности од околности, можда све то раде да би из своје близине уклонили уста која удишу кубике и кубике драгоценог ваздуха.

Он прође прстима кроз косу и поче да масира очне јабучице. Загледан у ништавило иза замагљеног прозора, помисли изненада опет нешто што му је већ дуже времена грицкало ум: А можда је читав овај свет само један велики организам који се мења, прилагођава, ствара мутиране ћелије способне да га одрже у животу, одбацујући старе, изумрле, непотребне. Насмешио се уморно. Јесмо ли ми, непромењени остаци људског рода, заиста то? Обична перут на кожи света?

Осетио је благи додир на потиљку и поскочио као опарен. Била је то Јасна. Стајала је ту, иза њега, набреклог стомака, са погледом сањара у очима. Зурио је у њу одоздо, са столице, пун безнађа, празан и хладан.

Она је била задовољна. Беба коју је носила у утроби као темпирану бомбу била јој је важнија од свега другог. Присетио се начас бледих, безвољних слика догађаја који су уследили после оног дана, и стресао са себе сећања на живот који се наставио привидно, колосеком који је водио према бездану. Што се њега тиче, све је умрло тада, тридесетог априла. Да, била је ту свадба, брза и лажно весела, са њеним родитељима који су за ту прилику дошли из Француске и његовом мајком, малим бројем званица, свадбеним ручком... Послови око опремања стана и организације заједничког живота које је отаљавао без елана, одласци у редакцију, ситна задовољства која су изгубила сваки укус и смисао.

Мазало је у једном био у праву: о трагедији у солитеру и ономе што је иза ње стајало Немања заиста није објавио ни један једини ред. Није било сврхе. За то су ионако знали сви, мада су свесно одбијали то да признају. Наравно, ни Јаснина студија није довршена. Немања се осећао беспомоћно, као једини човек са чулом вида у небројеном мноштву слепаца. Чак га ни Џаџић није контактирао. Остављен је на пустом острву упућености, и можда му се Накот овог тренутка подругљиво смеје кроз ембрион његовог сопственог детета, ако је уопште способан за такве ситне, људске радње.

Он млитаво ухвати Јаснину шаку и устаде да погледа кроз прозор. Тамо негде, према Авали, могли су се видети повремени блескови експлозија и црни стубови дима. Уздахнуо је.

Почело је коначно прекјуче. Одједном, у читавом свету. Овде, наравно, у средишту... Новине су биле у конфузији, нико није схватио шта се збива; знало се само да Босна и Санџак горе. Требало је само пар сати да се све прошири по свим крајевима оглодане земље.

Рат!

Сада је могао да схвати један давни тренутак коме је присуствовао ономад, на дан кад је објављена Брозова смрт: његов отац је био још жив, али тешко болестан, и Немања је с мајком дошао у болницу да га види. Плакао је. Умро Тито? мислио је тада, сувише мали да било шта схвати. Па шта? Заиста, његов отац није био никакав велики комуниста или лојални партијац. Али сада је знао због чега је он тада плакао, са изразом крајњег очаја на лицу, изједен раком: Титова смрт његовом оцу је значила крај нечега са чиме је одрастао, са чиме се хтео-не хтео саживео, крај постојања Вође који је бивао узношен и до пиједестала божанства. Смрт божанства његовом је оцу значила само потврду сопствене смртне пресуде за коју је већ неко време инстинктивно знао, али је одбијао да је прихвати. Био је то крај једног света коме је он припадао и тај крај оставио га је да сконча у болести окружен неизвесним лимбом у коме је све било могуће. Све осим оздрављења.

Исти осећај, осећај који је у рату 1991. за њега остао непознат углавном захваљујући томе што је био само голобради момчић мобилисан усред студија, имао је Немања сада, док је гледао у црвени позив за мобилизацију који је лежао пресавијен на његовој искрзаној зеленој војној књижици. То црвено парче папира сада је значило раскид са светом у коме је одрастао и покушавао да живи. Оно је било његова смртна пресуда. Као ни пре седам година, није знао ни где иде ни против кога се бори, али у једно је био сигуран: тамо негде постоји метак који на себи носи његово име.

Требало је да осећа бригу за Јасну и нерођено дете, али некако није могао у себи да открије ни трага неком таквом осећању. Била је ту само та велика празнина и осећај кобне предодређености. Биће им добро. Накот ће се постарати за то.

Он притегну опасач око шињела и подиже са пода транспортну врећу. Стрпа књижицу и позив у џеп, а онда се окрену да још једном погледа те уклете очи које ће га пратити до краја. У њима је видео будућност човечанства, будућност у којој за њега и њу није било места.

Загрлио ју је једном, снажно, и учинило му се да осећа благо пулсирање живог организма у њеном стомаку приљубљеном уз његов. Спустио јој је пољубац на усне, и онда изашао некако превише брзо, осврнувши се само још једном.

Није рекла ништа. Осмехивала се.

Затворио је врата за собом без речи.

Мршава жена је испузала из остатака склоништа осврћући се око себе као дивља звер, пазећи да је неко не примети. Малочас је чула неки тресак, можда буде нешто и за њу. И заиста, петнаестак метара даље лежао је преврнути камионет, допола заривен у кратер насред широке новобеоградске улице. Врата кабине била су отворена и могла је да види тело возача које је беживотно висило напоље.

Пришла је возилу брзо, погнута, не обраћајући пажњу на бол. Зграбила је кваку задњих врата и отворила их. Сјајно! помислила је када је угледала шта се унутра налази: гомиле конзерви биле су расуте по унутрашњости камионета, а било је чак и неколико черека свежег меса! Почела је махнито да претура, да би који тренутак касније победнички подигла увис два млека у тетрапаку. Тада зачу нешто налик на режање и окрену се да угледа закрвављене очи мушкарца у ритама, лица и руку прекривених опекотинама и живим ранама налик на њене. Посматрао ју је крвожедно, и она врисну, баци једну конзерву и погоди га у леву страну чела. Он јаукну, али се само мало затетура, да би одмах затим бесно ускочио унутра. Њих двоје почеше да се туку усред баснословног блага у камионету, не примећујући да њихови покрети све више нагињу накривљени камионет ка унутрашњости дубоког кратера. Тренутак касније, возило се претури и сручи унутра, а врата се залупише остављајући човека и жену унутра да се боре на живот и смрт у потпуном мраку, несвесни да је камионет легао тако да је из њега немогуће изаћи и да коначног победника очекује само дуга смрт од гушења.

Недалеко одатле, њихове бебе су светлеле. Окупане зеленим сјајем лебделе су неколико сантиметара изнад тла у просторијама разнесеним експлозијама, безбедне од тихе радијационе смрти. Повезане у живи духовни ланац могле су да издрже без хране и воде барем онолико колико буде требало неким другим преживелим одраслим људским бићима да стигну до њих и нахране их и напоје. Још само мало, па им ни они неће више требати.

Нова, ураганска ментална снага ковитлала се небом над разрушеним Београдом, прикупљајући из тешких киша и радиоактивне прашине енергију за ступање у контакт са истоветним ентитетима у Берлину, Москви, Мелбурну, Буенос Аиресу. Светом је дувао нови ветар, ветар смрти за човечанство.

Ветар живота за Накот.

Горан Скробоња

Поговор овом издању

Пре три или четири године, када је Бобан Кнежевић објавио можда историјски "Тамни вилајет" са причама младих домаћих аутора SF–а, доста људи замерило ми је због тога што је радња моје приче која је тамо објављена (Роузвил) смештена у тамо неку америчку селендру, а не рецимо у Лајковац или Лапово. Сагласио сам се тада са њима да би оно што се десило у Роузвилу вероватно исто тако могло да се деси и у некој нашој вароши и уважио чињеницу да постоји тренд истински домаћег SF–а у који се треба уклопити зато што је једини природни избор за једну локалну SF продукцију која је преболела све дечје болести разних Џонова Смитова у свемиру и постала довољно свесна сопственог квалитета да се окрене домаћем окружењу и миљеу. Постоји, међутим, једна ствар која најчешће превагне када решим да се бавим писањем SF–а, fantasy–а или horrora–а, а то је осећај који варира за сваки конкретан пример. Отуд сам и даље уверен да Роузвил не би функционисао у Лајковцу, баш као што сам сада уверен да Накот не би функционисао у Лос Анђелесу.

Али, уколико се човек одлучи да пише о нечему што се догађа или ће се догодити у будућности у Београду или било ком другом граду наших земаља, долази у опасност да, без обзира на смелост и размахнутост маште, стварност врло брзо потре сав његов труд као депласиран. Роман који сте управо прочитали писан је негде баш у време појављивања "Тамног вилајета". Подсетимо се мало: Савез Комуниста је и даље био неприкосновена политичка снага на нашим просторима, Југославија је била каква–таква европска држава а не скуп антагонистичких примитивних племена, Берлински зид је био чврст као стена, а и фамилија Чаушеску се, хвала на питању, осећала прилично добро. Знамо шта се потом десило.

Оно што желим да кажем јесте следеће: Ако хоћете да људи озбиљно схвате оно што сте написали, потребно је да постигнете одређени ниво идентификације читаоца са ликовима и ситуацијама; ово посебно важи за хорор, у који мислим да Накот слободно може да се сврста по било којој дефиницији. Специфичност ових простора намеће неминовно присуство дневне и сваке друге политике, јер смо, чини ми се, генетски предодређени да будемо окренути само садашњости, у функцији прошлости. Свако дубље отискивање у екстраполацију овдашње будућности зато носи у себи од самог зачетка опасност да не буде схваћено, или да га стварност оповргне врло брзо. А писати о Марку Марковићу или Пери Перићу у утопијској 20001–ој години има смисла колико и трактат о свадбеним обичајима сивих мрмота кроз векове.

Зато Накот данас не може ни да се пореди са оним што би био да је објављен у време када је и настао. Пошто и даље веома волим неке његове ликове и неке његове делове, закључио сам да има смисла представити љубитељима хорора.

Г. Скробоња

Београд, новембар 1992.

Миодраг Миловановић

Алтернативна хорор историја

Понекад се човеку живот смучи због безначајних ствари, у тренутку када се томе најмање нада. Једно тако беспредметно осећање очаја обузело ме је негде на десетој страници романа Накот Горана Скробоња. Боже, помислио сам, па овај човек би било где на западу био богат.

Јер Накот је једна јако читљива књига, писана у најбољој традицији савременог хорора, што ће рећи, писана у маниру Стивена Кинга. Ако се има у виду колико се само бледих копија мајсторових дела штампа у свету у хиљадама и милионима примерака, онда би једно овако зрело и простудирано дело сигурно постало прави хит, а његов писац добио шушкаву гомилу новчаница.

Уместо тога, Скробоња га после више од две године чамења на дискети објављује у тиражу од двеста педесет примерака, без могућности да га поклони и најближим пријатељима због астрономске цене штампе.

У међувремену, док су сектори на дискети претили да попусте пред ентропијом, како један критичар из Locus-а каже за Спинрадов роман Руско пролеће, догађаји у свету изменили су његов поджанр и од хорор романа о блиској будућности начинили роман алтернативне историје.

Будућност коју је Скробоња замислио пре нешто више од две године још садржи ону бившу Југославију, пред крај овог века. У таквој Југославији, а и шире, почињу да се дешавају чудне ствари. Рађа се све више деце обдарене паранормалним способностима, која својој новој раси почињу да праве место убијајући у почетку старце, а касније и осталу гамад. Као и Кинг, и Скробоња прати више личности, детаљно разрађујући сваку и покушавајући да читаоца задржи везаног за континуитет радње.

То му баш увек не успева, јер још није у потпуности у стању да зарад целине жртвује неку ефектну слику, неки бравурозан опис смрти. Та повремена непотребна застрањивања, уз можда мало пренаглашену жанровску карикираност појединих ситуација и дијалога, највећа су мана овог, иначе врло доброг романа.

Основна врлина Накота је уверљивост ликова и њихове мотивације, тако ретка особина у нашем, а и у светском хорору. Скробоњини ликови имају прошлост, и чврсто су везани за наше просторе и друштвене и политичке околности кроз које пролазимо и кроз које смо пролазили. Поред тога, роман је пун симпатичних посвета појединим мајсторима светског хорора, како писцима, тако и филмским режисерима, и под грозним сценама у првом плану, провејава један други духовит и самосвестан текст, својствен само правим мајсторима жанра.

Колико ће овакав роман бити занимљив нашој публици, не знам. Вероватно би после призора из Сарајева изгледао млак и беживотан, али ако хорор икада нађе место под сунцем наше књижевности, ово ће бити један од вреднијих камена темељаца.

Миодраг Миловановић

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]