Biblioteka srpske fantastike

Boban Knežević

CRNI CVET

Izdavačko preduzeće PROSVETA Beograd, Dobračina 30 • Urednik: Vuk Krnjević • Recenzenti: Milisav Savić, Aleksandar Jerkov

Digitalno izdanje objavili oktobra 1999. u okviru "Projekta Rastko - Biblioteke srpske kulture na Internetu": Zoran Stefanović (priređivač i urednik), Milan Stojić i Mihailo Stefanović (vebmastering). Pokrovitelj izdanja "TIA Janus", Beograd

9

Usnio sam strašan san.

Hodam sred litice istegnute nagore put neba, nadole dublje od pogleda, nekakav neobičan divlji vetar ne duva kao što vetrovi duvaju, nego silovito udara, čas odozgo kao da me hoće prevaliti u tamni bezdan, čas uvis kao da će me od puta odvojiti, a put je trošan, staza uklesana u stene što mi se pod nogama migolje, drhtulje kao da su pihtije a ne kamen. I mada sam jači od sveg živog što svetom hodi, nesigurnost i strah smenjuju se u meni, nagone me da po trošnom putu polegnem i noktima o tlo grebem. Sve to traje i traje i traje i namah staza se pretapa u tamni otvor iz koga izranja biće aždaji nalik i sikće prema meni. Grabim sablju i sečem glavu odvratnog stvorenja. Bezglasno, najpre glava, zatim trup, strmoglavljuju se u ponor. Dok čekam da mi se uzdrhtala utroba primiri i dozvoli da napravim neki pokret, čuje se lomatanje u dubini. Stojim tako neko vreme, napregnutost popušta, ruka sa sabljom više se ne trese, ali potmulo lomatanje ne jenjava. Zavirujem oprezno u tamni otvor, čekam da mi se oči sviknu na mrak... iz pomrčine dopiru komešanje i cika mladih. Odlučujem da ih ne diram, ulazim tri koraka koliko je potrebno da dohvatim cvet hrizalida što samo u mraku iz aždajine sluzi raste, pažljivo ga uvijam u vunu i polažem u torbu okačenu o rame. Napolju me dočekuje tišina... vetar je stao, a staza mirno počiva na strmini.

I hodam onda šumom grđom od Striborove gde drveće raste jedno uz drugo tako blizu da se krupniji čovek jedva može provlačiti, a po tlu paprat nekakva i travuljina dosežu do kolena, talasaju se bez vetra, mrse se same od sebe i zapliću oko nogu -- stanem li na jednom mestu duže od trena, predosećam da se nikada više neću osloboditi. Jedva napredujem i znam da to niko drugi ne bi mogao, jer sam ja od svih ljudi jači i samo za malo izmičem končastom zagrljaju. Ipak, strah je duboko u meni, jer ja svoje moći znam ali tajnu šume ne... I dok gubim pojam o vremenu, noge se zamaraju, a trava preti da odnese pobedu, preda mnom izranja splet crnih bukava koji se proći ne može. Ali ja i ne želim dalje, prilazim najbližoj bukvi i tu vidim kolo zelenih gljiva; oprezno čupam jednu, pazim da mi otrovni prah ne padne po prstima, u vunu je zavijam i u torbu polažem. Komešanje trave prestaje, ostaje samo polegla staza onuda kuda sam se probijao, što mi pokazuje put za povratak.

I hodam onda nad plamenom provalijom, gde stene teku i klobučaju kao mleko kad vri, jedino što je sve crveno-crno a jara veća no da sam opkoračio ražanj i bosim nogama gasim plamen. Osećam da mi plikovi po nogama iskaču i sve pogledam u strahu da mi obuća ne plane. U daljini vidim gnezdo svijeno u samom žaru i dvoglavu alu kako na jajima leži. Kakva je to zver kad se u vatri koti i vatrom hrani? Isturam štit pred sebe da se odbranim od ognja koji joj iz usta kulja. Beštija mlatara krilima i kreće mi u susret. Dok naskače na svod po kome hodam, jurnem napred i dočekam je u vazduhu zasekavši je mačem po trbuhu. Rez nije dubok i, mada krvari crveno, riga vatru ka meni. Plamen me prži po ramenu i kosi, ali, srećom, ranjena spodoba brzo sklizne u uzavrelu masu. Penjem se do gnezda i biram jedno jaje, zeleno s crnim i sivim pegama. Vrelo je i prži mi dlan i prste dok ga uvijam u vunu i polažem u torbu. Tada opažam da mi tabani gore i urlam od nadirućeg bola.

Skačem u bunilu, a moj krik odzvanja pomrčinom. Dok ubrzano dišem, memla mi ispunjava grudi i ja shvatam gde sam. Napipavam torbu i oprezno prebiram po vuni. Kada dotaknem ledeni cvet hrizalida što samo iz aždajine sluzi raste, znam da ono što mi se snom činilo i nije san bilo.

"Šta je, gospodaru?" čujem bunovni Jovančov glas. Verni sluga se smestio nekoliko koraka dalje, gotovo na uskoj stazi što kroz pećinu vodi. Ali ne vidim ga jer je mrak takav da nikakve razlike nema žmurim li ili gledam.

"Ništa", odgovaram brzo, nastojeći da predupredim njegovo raspetljavanje iz ležaja. "Ništa, Jovančo, samo me snovi muče. Spavaj... čeka nas težak dan."

Ležim na leđima i zurim u tminu... zatvaram oči, otvaram, zatvaram, otvaram... nikakve razlike nema. Ovakav mrak ne doživeh u životu. Podrumi dvora behu palate svetlosti spram ovoga, noćenje u šumi Striborovoj petrovdanske lile, Zavetno Iskušenje dečija igra... verujem da bi se i slepi ove tame prestrašili. Ipak, nekako znam da je još uvek duboka noć i da nas od jutra mnogo deli, ali sna kao da više nema. Pratim neravnomerno Jovančovo disanje. I on ne može da zaspi... Grdno je mesto na kome smo se zatekli. Grdno je bilo i pomisliti na ovakve strahote. Helena nam obeća da ćemo izaći odavde, ali ne i da ćemo pri tom živi biti; a ako kojim slučajem i živi budemo, možda nas razboritost napusti. Uzimam sablju i polažem je na grudi. Osećam snagu u telu, osećam moć. Strah je jasan, ali samo kao daleki odblesak potisnute mladosti.

Ležim tako u predvorju Heleninog staništa i mislim o tome kako i nije rđavo to što ništa ne vidim, što sam kao slep u ovom trenu užasa, što mi se okruženja kojima je ispunjen prostor čine kao zaboravljeni košmari. Tu u neposrednoj blizini nalaze se leševi koji ne smrde, delovi ljudi, životinja i nekakvih nepostojećih bića, delovi rasuti u plesu magičnih obreda, glave pobodene na kočeve, prsti stegnuti u pokušaju da zadrže dušu u ostacima tela, iznutrice iskljuvane i razvučene svuda od nevidljivih ptičurina, oči kao cvetovi, kose poput mahovine prionule na zidove, izmešane s grivama zverinja i dlakama nepojmljivih beštija. U predvorju kao da je prisutno nekakvo, jedva dokučivo, potmulo damaranje svih duša koje su ovde ispuštene, zarobljene i proklete... Ali nema straha u meni, pobedio sam slabost, ležim u predvorju samog pakla, miran i spreman. Podižem sablju i činim nekoliko obrednih pokreta. Više čulni nego čujni zvuk sečenja vazduha potiskuje tajanstveno damaranje i sile predvorja kao da se povlače.

Nedugo zatim osećam da me san hvata i ne opirem se. Svakog čoveka na svetu mogu da savladam, i svaku silu ovozemaljsku koja mi stane na put. Ali nisam dorastao nijednom čarobniku. I nisam dorastao činima i vešticama... ničemu što se sirovom snagom ne da nadvladati. I zato se mirim sa sudbinom, ne pokorno, ne predajom, ne kukavički, jednostavno prihvatam svoje ograničenje kao stvar božije volje i znam da ako se probudim ujutru, biće to samo božija milost i ništa drugo.

*

Na kraju sam predvorja, skaredni ukrasi su mi izvan vidokruga. Nelagodnost zbog košmarne noći potisnuta je u stranu. Stojim tu, sam pred Helenom, i iščekujem njenu odluku. Teško je odrediti da li joj je smežuranija koža ili odeća. Od prljavštine i znoja uštavljena tkanina nekakve odore ima neprepoznatljivu boju i deluje nekoliko stotina godina stara, gotovo kao njeno lice. Jedino sam siguran da savršeno odgovara utisku koji sam stekao vrlo rano, iz dedinih priča o vešticama -- i da bih radije odsekao sebi prste nego što bih dodirnuo to telo. Zastajem oprezno na pet koraka udaljenosti. Ruka mi je položena na dršci sablje, ali sumnjam da mi to išta može koristiti. Pratim pogledom nekakvo psoliko, dlakavo, dvonožno biće koje se vrzma oko njenih nogu.

Helena se najzad povlači nekud u unutrašnjost i, nogu pred nogu, ja je pratim. Stupamo u prostoriju sličnu buretu, samo ogromnom i plitkom, osvetljenu stotinama malih vatri na izgled nasumično rasprostrtih po podu i zidovima. Svega tu ima, hiljade raznoraznih predmeta od železa, kamena i kostiju, od sasvim malih preko većih do onih koje ne bih mogao rukama obujmiti, od dobro znanih, ili samo nesrazmernih do potpuno nepoznatih oblika. Po svemu polegla prašina, ne nalik prahu kao što prašina obično biva, već kao kada bi pesak posuli u tankom ravnomernom sloju preko svega. Tek ponegde naziru se mesta koja su prsti doticali, a često, sasvim jasno to vidim, često su ti prsti neočekivano veliki ili mali, čak nisu uvek prsti. Sasvim u desnom uglu, sklupčano blizu jedne veće vatre, drema neko stvorenje koje bi moglo mačka biti da je išta ovde kako treba. Iznad te vatre ljulja se kazan iz koga se diže para. Ne pokušavam ni da zamislim šta se unutra krčka.

"Dečko spava", progovaram, nesiguran da li uopšte treba o tome da govorim. "Ne mogu da ga probudim."

Kao da me nije čula. Kosa joj pada u prljavim bičevima i prekriva leđa. Prilazi do nekakvog izdignutog postolja i seda u njegovo podnožje. Ružno stvorenje se sklupčava uz nju i, mada je plašljivo, ima nečeg vražijeg u njegovom gotovo ljudskom liku. Zaustavljam se na tri koraka od njih dvoje. Ruka mi počiva na dršci sablje. Sasvim mirno. Pobedio sam slabost, odagnao sam strah. Govorim tiho i sporo, kao da se nisam uverio da veštica odlično vlada mojim jezikom.

"Moj sluga spava neljudskim snom... Šta mu se desilo?"

"To je najmanja cena koju si mogao da platiš za noć provedenu kod mene", progovara Helena, glasom neočekivano mladalačkim i razgovetnim. Zatvaram oči. Da začujem takav glas u svom kraju, pomislio bih da je kakvo devojče sa Drena, jedro i razgaljeno. Ali mesto je tako strahotno da gore ne može biti. I govori mi Helena: "Možeš ga poneti sa sobom ako želiš, mada mu nigde neće biti tako dobro kao ovde."

Ne razumem, ali ne želim da na to više gubim vreme . Čini mi se da nemam previše vremena i da će se, pre ili kasnije, nekakve strašne sile razbuditi i nadviti nada mnom. Odmahujem glavom i progovaram: "Rekli su mi da ćeš znati sve o meni čim me vidiš. Je li to tačno?"

"Želiš dokaz ili ti je dovoljno to što si dosad video?"

Jedino što želim jeste da što pre napustim ovo teskobno mesto. Klimam glavom ne znajući ni sam da li je to potvrda da verujem ili potvrda da želim dokaz. Prilazim korak i spuštam polako torbu na tlo... vadim vunu. Rasprostirem je na kamen pred Helenom i upućujem upozoravajući pogled ružnom stvorenjcu koje pokušava da se približi. Razmotavam oprezno vunu i polažem pred nju tri stvari koje je tražila. Ustajem i odmičem se.

"Dobar posao", progovara. "Pošteno odrađena pogodba."

"Nisam siguran da bi se još neko mogao naći da sva tri zadatka izvrši."

"Svaki zadatak je određen prema snazi onoga kome je postavljen. Ako si najjači od svoga roda, onda je i red da svoja tri pitanja odradiš na odgovarajući način..."

"Tri?" ponavljam, a zapravo ne mogu da se setim ni drugog. "Može biti da je nekakva zabuna u pitanju. Ja sam došao samo jedno da čujem. Da nisam..." zaćutah jer mi reč preplatio ostade poprečena u grlu.

Veštičji podrugljiv pogled jasno mi dade do znanja da zna na šta sam pomislio. A reči ništa manje podrugljive ne behu: "Veruj mi, cena koju si platio za tri stvari koje te zanimaju, najmanja je moguća. Ipak ću ti sve pošteno predstaviti. Tri te stvari zanimaju, junače, tri stvari i nijedna manje... Prva je da ti otkrijem ko je ratnik-čarobnik što te u snovima i na javi progoni, druga da čuješ kako ga možeš pobediti, ali tako da se nikada više ne povrati... I treća, ništa manje važna... treća je da ti kažem kako ćeš odavde živ izaći. I sve tri stvari tek jedna s drugom smisao tvore i celinu neraskidivu čine."

Nemam šta da kažem na sve ovo. Samo čekam, a to odaju i moj pogled i moji pokreti.

Smeh je odgovor, smeh Helene, grlen i bolno mladalački, i smeh nalik hehetanju patuljastog čovekolikog stvora, za koje sam sada već sasvim siguran da je đavo sam. Ipak, ja samo čekam, pogledom i pokretima pokoran pred njima. Strah je pobeđen, govorim sebi, slabost je nadvladana, ali nisam više tako siguran u to.

"Znaš li, srpski sine", stiže glas do mene, "znaš li sve o junaštvu svojih predaka? Pričate li izmeđ' sebe o tome kako silne pobede izvojevaste i prostranstva osvojiste? Pričate li o tome kao o nečem uzvišenom, velikom i pravednom, ili vas ponekad grize savest zbog razaranja tuđih država?"

"Naše su borbe viteške, i nikada nismo napadali druge države."

"Nikad? Oduvek su tvoje carstvo tri mora zapljuskivala?"

"Ne, ali... Mi samo ulazimo u zemlje u kojima žive naši narodi, naša braća, i oslobađamo ih od jarma nevernika."

"Lepa priča, uistinu lepa. Da li zaista misliš tako ili je to samo predanje koja se prenosi s kolena na koleno, a ni sami u njega više ne verujete?"

"To jeste priča koja se prenosi, ali to je i istina. Moj otac, moji stričevi, moj deda... mnoge su borbe vodili, mnoge čuvene ratnike pobedili, silne vojske potisnuli..."

"Ima i toga, naravno, ima u vašim pohodima i pravih pobeda, ima i viteškog nadmetanja... ali da nema onoga drugog, prljavog i sramnog, zar misliš da bi ti imao potrebu da na ovaj put krećeš i na ovom mestu sada stojiš?"

Zaustih da kažem da sam došao zbog ratnika-čarobnika; da čujem ko je on, šta hoće od mene i mog naroda i kako se s njim najbolje mogu nositi, ali ne rekoh ništa. Saznanje da ću uskoro razrešiti najveću tajnu svog života, sasvim neočekivano, stvori otpor u meni. Učini mi se da sam dirnuo u sile van poimanja običnog čoveka i da moje uplitanje u sve to neće na dobro izaći. Ali povratka nije bilo, ne zato što nakon svih muka koje sam prošao ne bih sve mogao da napustim, rado bih to učinio bežeći glavom bez obzira, već zato što mi se činilo da mi to jednostavno ne bi bilo dopušteno.

Helena se izvila u stranu i posegnula za nečim. Kada se ponovo ispravila, držala je u rukama železni kolac, ne duži od lakta, tanak i zašiljen na oba kraja. Bacila ga je na pod pred moje noge. Zazvečalo je kao prolećna grmljavina. Nisam se ni pomerio. Samo sam ga okrznuo pogledom i pokušao da se prisetim da li sam ikada ranije video išta slično.

Onda se ponovo nagla unazad i jedno klupko se dokotrlja do mene, zaustavivši se tik uz moju desnu nogu. Sagoh se i dohvatih smotuljak oštrog užeta. Da, to je bilo isto ono uže kojim je ratnik-čarobnik bio sputan. Čudio sam se kako nešto što izgleda kao obična rafija može godinama odolevati svim naporima da bude prekinuto -- nekakav mađiluk, mislio sam tada, nekakav mađiluk, znao sam sada.

"Mlad si", prenuše me reči. "Sećaš li se Dušana Silnog? On vladaše od tri mora sve negde dovde. I mada se njegova vlast u Mosloviji zadrža petnaest godina, samo je jednom ovuda prošao. Jednom je srpska vojska pregazila Graber i jednu bitku ovde vodila. Znaš li išta o tome, putniče iz daleka?"

Jedino što sam znao bilo je nekoliko oskudnih reči Borovine na samrti. A i te reči su bile mnogo više posvećene ratniku-čarobniku nego samoj bici koja je, kako izgleda, prethodila svemu.

"Znam da je bila bitka", rekoh, i zatim, mnogo opreznije: "I da smo tu bitku dobili."

Kratak smeh Helene, podrugljiv ovoga puta. Onda reči, britke kao sablja: "Jeste dobili bitku, porazili plemićku vojsku i oduzeli samostalnost dvoru. Ali jedno selo sa Grabera, selo Tatara, potomaka ratničkog naroda dovedenog tu radi lične zaštite gospodara u vremenima pobuna, a zatim oslobođeno u znak zahvalnosti zbog požrtvovanja, ne priznade tu pobedu i srpsku vlast. To silno razljuti Dušana, te on skrenu svu svoju silu i za primer ostalim narodima pregazi planinsko selo, lako savlada ratnike, ali ne zaustavi se tu, već sve živo i mrtvo pokupi i pobaca u procep što deli Graber nadvoje."

"Nemoguće!" viknuh. "To ne može biti..."

"I dan-danas, kažu, za vetrovitih noći, dopiru jauci s Grabera, a ako bi se neko u to doba u blizini zatekao, omamljen jezovitim zvucima skočio bi u procep. Ne ostade ni jedna jedina duša u životu, niko da lozu nastavi i pokolenjima o strahoti priča."

"To ne može biti istina. Ne može! Srbi nikada nisu ubijali žene i decu, nikada starce, samo ratnike, i to dok bitka traje. Koliko puta smo celokupnu pohvatanu vojsku menjali za naših nekoliko vojnika ili jednostavno puštali, da ih ne hranimo i ne vučemo za sobom."

"Ja ti zborim šta se stvarno zbilo na Graber-planini, ne izmišljam ništa i nikakvu bajku ne prepričavam. Ostaci spaljenih kuća još uvek se mogu pronaći zarasli u bagrenjak. Još uvek nisu izbledele ogrebotine na stenama iznad procepa gde su se Tatari noktima hvatali u pokušaju da ne skliznu u ponor..."

"Prekini. U to nikada neću poverovati. Dušan Silni..."

"... i njegova vojska proslavljahu pobedu nad Jedrencima, pijući vino i rakiju. Već omamljeni behu kada čuše da postoji neposlušno pleme u brdima koje odbija da se povinuje novim zakonima. U pijanstvu napadnu selo, pokolju sve što se branilo, siluju sve što je preostalo i ne shvatajući da su mnoge starce i decu i žene isekli... Da bi prikrili zločin, pokupiše i mrtve i žive i sve do poslednje duše pobacaše u procep. Tako je bilo kako govorim, tako i nikako drugačije."

Buknu mi vrućica u glavi, od očaja, od neverice, od bolnog saznanja... i lik ratnika-čarobnika povijenog nosa i kosih očiju počinjao je da se obliči preda mnom. Činilo mi se da shvatam šta se dalje dogodilo, slika se uklapala, sve je dolazilo na svoje mesto. Poželeo sam da potrčim silovito, da urlam dok glas ne izgubim, da postanem gluv i slep, bilo šta i bilo gde, samo ne sada i ovde i ovo... Jedva se održavajući na drhtavim nogama, slušao sam reči koje su nemilosrdno dobovale po meni.

"I mada je procep dubok toliko da niko nikada nije uspeo da ga premeri, neki su u padu ostali živi tek koliko da srpski narod prokunu najstrašnijom kletvom koja se mogla pozvati, kletvom koja doseže do Boga samog i pred njim samo odgovara. Ta kletva je ratnik-osvetnik koji nemilosrdno uništava sve što je srpsko pred sobom, kuće pali, žene siluje, decu kolje, starce davi... to je ratnik koga tek mnogo boraca uz mnogo žrtava može da savlada, ali kad ga ubiju, nakon nekog vremena, on ponovo silazi sa Graber-planine, jaše na bedeviji koja iz samog pakla dolazi, nosi najbolje izliveno i iskovano oružje i vraća se u Srbiju, gde se sve ponavlja..."

Stojim oborene glave pred Helenom. Znam da je sve istina i da sam upravo ja krivac za najnoviji povratak osvetnika. Dok mi se grudi stežu od očaja, progovaram jedva oblikovanim glasom:

"Može li se taj greh nekako iskupiti, nekim dobrim delom, pokajanjem, gradnjom zadužbine?"

"Ništa slično, junače, samo jedan način postoji..."

I onda veštica zastade, kao da je i njoj mučno bilo da izgovara sledeće reči: "Uzmi taj železni kolac i to klupko... Jednom, davno, jedan sličan junak beše kod mene i ja mu sve kao tebi rekoh i tajnu otkrih. Ali, kao što vidim, nije uspeo, ili nije mogao, ili, možda, nije hteo da zavet održi do kraja. Ovaj drugi kolac je poslednji koji imam i na tebi je poslednjem da to učiniš. Ne uspeš li, prokletstvo će zauvek ostati i ratnik-osvetnik će pohoditi tvoju zemlju dok ti sav narod ne zatre."

Najednom, drhtavica mi prožme utrobu, lepo osećam uzdrhtalost koja se širi telom nagore i stežem zube da mi vilica ne zazveči. Ne želim ništa da znam. Strah se vraća u talasima, užasi mladosti su preda mnom, stvarniji i strašniji nego ikad, ponovo gazim donjim hodnikom, dodirujem železna vrata uvek zaključana... Odmahujem glavom. Pobedio sam strah, imam snagu, imam moć, pokušavam da govorim sebi, ali znam da su to samo reči...

"Vidim da nisi baš srećan zbog uloge koja ti pripade. Žao mi je, junače, ne postoji drugi Srbin koji bi to mogao izvesti..."

"Slušam", istiskujem iz sebe.

"Moraš, pre svega, nadvladati ratnika..."

"Sam?"

"Sam."

"Moguće li je takvo nešto uopšte?"

"Ne znam... valjda jeste. Moraš znati da on nije čovek, već kletva. Ako ga napadneš samo snagom, on će ti uzvratiti istom merom i biće samo ratnik. Budeš li pripremio nekakvu podvalu, imaćeš pred sobom i čarobnika. Kad ga sapneš konopcima, sva njegova moć će nestati. To uže što ti dadoh jedino je koje on neće moći raskinuti... Zatim uzmi železni kolac i probodi mu grudi tako da ostane prikovan za zemlju. Dok bude izdisao, moraš stati iznad njega i svojim grudima se nabiti na drugi kraj koca... Moraš, junače, žrtvovati sebe za spas svog naroda -- izdahnuti zajedno s ratnikom-osvetnikom, jedino tako se nikada više neće povratiti..."

Najstrašnija mogućnost, koju nisam razumom hteo da uobličim, mada je tinjala negde duboko u meni, obistinila se... Neću to moći... ne znam... moram... ceo moj narod, zauvek, svi nerođeni potomci... sve zavisi od mene... Glava mi je vrela kao žiška, mešavina očaja, straha, neverice... Moram, ja sam vitez od Srbije, najjači njen sin, sve oči su u mene uprte, sve nade položene, moram sprati sramotu koju moji očevi zaradiše, moram narod spasti večnog prokletstva...

I govori mi Helena, glasom tišim nego obično, gotovo nežnim, ali ipak ravnodušnim prema mom očaju i svoj mojoj nevolji: "Sve u svemu, to je ipak najmanja cena koju možeš da platiš za opoziv kletve."

BIOGRAFIJA

Boban Knežević

Pisac, urednik i izdavač, r. 1959. u Beogradu. Najveći deo njegovog stvaralačkog i izdavačkog opusa vezan je za proznu fantastiku, sa posebnim naglaskom na naučnu i epsku.

Knežević je u srpskoj literaturi aktivno prisutan od 1978. godine, prvo pričama i novelama (četrdesetak objavljenih u periodici: Galaksija, Sirius, Vidici, Gradina, Književna reč, Reč, Sveske, Politikin zabavnik, Orbis...), a zatim i romanima (Smrt na Neptunu, Dnevnik 1986; Crni cvet, Prosveta, 1993 i Čovek koji je ubio leptira, SKC, 1996).

Kao urednik i priređivač zaslužan je za neke od esencijalnih žanrovskih antologija (devet izbora svetske fantastike Monolit, četiri izbora domaće fantastike Tamni vilajet i hrestomatije Nova srpska fantastika) kao i književne časopise posvećene savremenoj svetskoj fantastici (Alef, Perpetuum mobile, Znak sagite).

Romanom Crni cvet – jednom od najupečatljivijih transpozicija srpske narodne književnosti u moderno žanrovsko ruho – Boban Knežević je počeo novi ciklus pripovesti, nastavljajući da istražuje polje na kojem je kao pisac, izdavač i urednik već ključno doprineo da srpska fantastika bude nesumnjivo najjača nacionalna škola ovog žanra u Jugoistočnoj Evropi.

Z. S.

// Projekat Rastko / Književnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]