Čitanka o Svetome kralju Jovanu Vladimiru

sastavio Episkop Nikolaj (Velimirović)

---

Originalno izdanje: Državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd, 1925

Sa blagoslovom Mitropolita Crnogorsko-primorskog i Skenderijskog AMFILOHIJA

Izdaje: Mitropolija Crnogorsko-primorska i Skadarski vikarijat

Biblioteka Sveti Petar Cetinjski, kolo - Duhovno nasljeđe, knjiga 2

Elektronsko izdanje

Sa blagoslovom mitropolita Crnogorskog-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog Amfilohija, integralno elektronsko izdanje na Internetu objavili: Zoran Stefanović (urednik), Nataša Devetaković (izvršni urednik, korektor), Nenad Petrović (digitalizacija materijala), Milan Stojić i Mihailo Stefanović (vebmastering). Izvršna produkcija: "Tehnologije, izdavaštvo, agencija Janus" (Beograd) u saradnji sa "Projekat Rastko - Biblioteka srpske kulture na Internetu". Objavljeno januara 2000. godine.

Sadržaj:

• A. Kačić Miošić
• Iz grčkog Žitija
• Kedrin
• Pop Dukljanin
• P. J. Odavić

1. Crkva sv. Atanasija i selo Vladimirovo
2. Ćafa San
3. Sveti Jovan Bigorski
4. Manastir Sveti Naum

Mitropolit Crnogorsko-primorski AMFILOHIJE

Predgovor

Od mučeničke smrti Sv. Jovana Vladimira, Zetskoga kralja, prošlo je skoro 1000 godina. Od tada se mnogo šta promijenilo u Skadru, njegovoj prestonici, kao i na prostorima na kojima je vladao srpskim narodom. No, i pored svih promjena njegov narod je vjekovima opstajao i održavao se na svojim ognjištima u Skadru i oko Skadra. Njegov sveti spomen, obnavljan djejstvom njegovih čudotvornih moštiju, vaskrsavao je uvijek iznova, objedinjavajući oko sebe ne samo Srbe nego i Romeje (Vizantijce), Arbanase i Latine.

Prvih dvjesta godina poslije njegovog mučeništva tijelo mu je počivalo u Manastiru Prečista Krajinska, zajedno sa njegovom vjernom suprugom Kosarom (ostaci toga Manastira sa kulom i danas postoje na tlu Crne Gore, u Vladimiru). Odatle su (1215), iz poštovanja prema Mučeniku, prenijete u Manastir Šin Đon (Sveti Jovan), na petnaestak kilometara od grada Elbasana. Tu su one vjekovima počivale. Kakvo poštovanje je Mučenik uživao vidi se i po tome da su njegove prve Službe i Pohvale pisane i sačuvane ne samo na srpskom nego i na grčkom jeziku, a onda sa grčkog prevođene na crkvenoslovenski. Mučenička krv i žrtva pripada svima ljudima i svima narodima, pa i mučeništvo ovog srpskog Kralja, na kome je utemeljeno državotvorno i duhovno biće srpskog naroda, prvo Zete, potonje Crne Gore, a onda Raške (Srbije) i ostalih srpskih zemalja.

Blagodareći zračenju ličnosti i djela Sv. Jovana Vladimira, Skadar, kao i Manastir Šin Đon, a takođe i Prečista Krajinska, igrali su i igraju do danas veoma značajnu ulogu u duhovnosti, kulturi i postojanosti srpskog naroda na bližim i daljim prostorima oko Skadarskog jezera. Ta uloga i značaj kao da su previđani u posljednja vremena. U naše dane, međutim, kada smo ponovo u potrazi za sobom i svojim sabornim pamćenjem i predanjima, prirodno je da se vraćamo ovim Prostorima i onim ličnostima koje su ih oplodile i osveštale svojim djelima i podvizima. Ličnost i djelo Sv. Jovana Vladimira ima među njima prvorazredni značaj.

Za to vraćanje ovom svetom Mučeniku roda našega i obnavljanje svenarodnog sjećanja na njega, od posebnog je značaja 1925. G. kada je objavljeno (povodom proslave 900-godišnjice njegovog spomena) nekoliko značajnih studija, među kojima je najznačajnija " Čitanka o Sv. kralju Jovanu Vladimiru" koju je sastavio Vladika Nikolaj, tadašnji episkop Ohridski. Od objavljivanja ove " Čitanke" mnogo šta se izdogađalo kako sa nama tako i sa posljednjim ostacima našeg življa u Albaniji, ali i sa moštima Svetog Jovana Vladimira. Prvo je oko 300 porodica srpskih ča čelu sa Episkopom Skadarskim Viktorom protjerano iz Skadra i okoline (1933/34. G). Većina izgnanika je naseljena u Metohiji, najviše u okolini Manastira Dečana, odakle su se mnogi u toku Drugog svjetskog raša i Poslije njega raselili po raznim mjestima (Episkop Viktor je umro u Dečanima i tu sahranjen 1938. godine). Novo još strašnije stradanje zadesilo je slovenski srpski živalj u Vraki i Skadru poslije raša. Tri hrama su im razorena, sveštenici pobijeni (iroša Štirkić), zatvarani (Veliša i Lazar Popović) i kao progonjeni okončali svoj život, narod lišen jezika, imena i vjere pravoslavne. Njihovo mučeništvo se tako sjedinilo sa mučeništvom njihovog svetog rodonačelnika Vladimira: skadarsko-vračanska Crkva (Skadarski vikarijat kao jedna od Eparhija Srpske Crkve) srpskog naroda naših dana Primila je i nosila na sebi rane svetoga Kralja zetskoga Vladimira. Ali i njegove svete mošti kao i manastir u kome su vjekovima počivale doživjeli su istu sudbinu.

Novi talas izbjeglica iz Vrake i Skadra do koš je došlo prošle godine vratio nam je iz zaborava ovaj napaćeni i od svih napušteni narod, podsjetio nas na veličinu njegove ugroženosti i težinu stradanja, a takođe podstakao na traganje za moštima Sv. Jovana Vladimira. Prve vijesti o njima saznali smo početkom prošle godine od novinara Jovana Plamenca. Dugo se nije znalo da li su mošti Mučenika uopšte sačuvane ili su uništene prilikom uništavanja samog manastira u kome su počivale, u manastirskoj crkvi u oltaru, sa desne strane, u drvenom kovčegu, koji je bio smješten u kameni sarkofag. Taj sarkofag je bio zapečaćen sa tri pečata i otvaran je svake godine na dan Sv. Vladimira. Tog dana je iznošen u manastirsko dvorište na poklonjenje hodočasnicima, i pravoslavnim i rimokatolicima i muslimanima.

Šta se poslije raša dogodilo sa moštima Sv. Vladimira, u kakvom su stanju, da li su uopšte sačuvane, nije se znalo. Albanija je sistematski uništavala tragove srpskog i pravoslavnog duhovnog nasljeđa, a naša država se nije interesovala ni njime ni sudbinom naroda koji je vjekovima bio njegov čuvar.

Navedeni novinar Plamenac poslije svoje posjete Albaniji objavio nam je (preko "Pobjede", srijeda 9. januara 1991.) veliku radost i utjehu. Pronašao je svete mošti kralja Vladimira u crkvi Svete Marije u Elbasanu. Tu su prenijete iz Šin Đona 1967. godine, dakle godine kada je Albanija postala zvanično prva ateistička zemlja svijeta. Novinar je našao mošti "u malom ćivotu, ni jedan metar dugačkom, nepokrivenom, već sasvim propalom. Ćivot je na stolu, tamo gdje je nekada bio oltar. Na ćivotu nema krsta. Uz njega je prislonjena mala ikona Bogorodice. Svete kosti Vladimirove prekrivene su vunom, starom, kao izvađenom iz nekog raspalog jorgana... Svete lobanje nema. Gdje je? Neko je ukrao. Crkva Svete Marije takođe je propala. Ikonostas je polomljen, a to što je od njega ostalo, bačeno je u jedan ćošak. Unutra se uvukla silna vlaga; Po kamenom podu je voda. Ikona nema. Kažu da su u Tirani, na restauraciji..."

Ovaj dirljivi opis stanja u kome se nalaze mošti svetoga srpskoga Kralja Mučenika, pokazuje da se njegovo mučeništvo produžilo i ponovilo, i to u još težem vidu od onoga prvog kada mu je sveta glava posječena. Njegovo stradanje je ponovo istovjetno sa stradanjem njegovog naroda, opet za narod i za pravdu Božju.

Nadu nam uliva započeta obnova Pravoslavlja u Albaniji. Kako čujemo, obnavlja se i Manastir Šin Đon, pa se nadamo u Boš da će i mošti ovog Mučenika naći ponovo pokoja u ovom drevnom svetilištu i da će se narod Božji ponovo počeši okupljati oko njih i njima krijepiti i duhovno obnavljati, kao što je to činio prošlih vjekova.

Neka i objavljivanje ove "Čitanke o Svetom Jovanu Vladimiru" bude doprinos toj obnovi kao i obnovi u nama spomena i pamćenja na ovu izuzetnu ličnost naše istorije, utkanu u njeno korijenje. Od vremena njene prve pojave malo šta je pisano kod nas o svetom Mučeniku. Jedino značajno što je objavljeno jeste njegovo Žitije, u Žitijima svetih za maj (Beograd 1974), koje je napisao i dopunio novijim podacima o. Justin Popović. Ovu "Čitanku" objavljujemo u njenom prvobitnom vidu, sa dodatkom pjesme o Svecu Momira Vojvodića, ijedne novije ikone, rađene ljubavlju sestara Manastira Banje kod Risna. Ovu ikonu je izdalo novoosnovano "Pravoslavno bratstvo Sv. Jovana Vladimira" koje ima za cilj da okupi oko svetog imena Mučenika, sve njegove potomke, kako one koji su ostali vjerni svojim vjekovnim ognjištima u Skadru i Vraki, tako i one koji su izgnani i izbjegli Crnu Goru i Srbiju i drugdje. Ista je namjena i ove " Čitanke": da budi ljubav prema Mučeniku i da objedinjuje oko njegovog sveštenog spomena sve mučenikoljupce, kako među pravoslavnima u Albaniji, tako i na svakom drugom mjestu. Tom i, cilju želi da posluži i novoosnovana pravoslavna knjižara"Sv. Jovan Vladimir" u Njegoševoj ulici u Podgorici. Vraćajući se spomenu Sv. Vladimira i obnavljajući pamćenje na njega, vraćamo se sebi i svojim vječnim izvorištima i putokazima.

Stevan Sremac

Prolog

Dodirni miloglasne strune, Bujane, pjesniče iz drevnih vremena, i zapjevaj nam pjesmu iz starina, pjesmu o ljubavi Vladimira i Kosare, i pripovjedi nam žalosnu končinu dana njihovih. Jer su stare pjesme slatke kao med i mile kao slavujevo pjevanje kad ga povjetarac donese do nas pomiješana s mirisom ružinim, u tihim zvjezdanim noćima. A duša naša željna je pjesme kao žedna njiva kiše, kao cvjetna poljana rose jutarnje, kao mrazno drvo toplih zraka sunčanih.

Slovensko Žitije, preštampano u Veneciji 1802. g.

Žitije

Ovaj sveti i slavni Car i divni mučenik, Jovan Vladimir, izraste od blagočestivog i carskog korena, zacari se u gradu Albi i vladaše svom Ilirijom i Dalmacijom. Beše mu ded Hvalimir, koji rodi tri sina: Petrislava, Dragimira i Miroslava. Petrislav primi na upravu Zetu, Dragomir Trebinje i Hlevnu, a Miroslav Podgorje. Pa pošto skonča Hvalimir, a Miroslav osta bezčadan, to i država ovoga pade u vlast Petrislavu. Petrislav imaše za naslednika sina, ovoga blaženog Vladimira. A Vladimir od junosti bi ispunjen darovanjima duhovnim - bi krotak, smiren, ćutljiv, bogobojazan i čist životom, prezirući sve privlačnosti zemlje i revnujući za sve uzvišeno. U svemu rasuđivaše mudro, i mudro vladaše podanicima" svojim, zbog čega ljubljen bi od sviju.

U to vreme opolči se ratom Samuil kralj Bolgarski sa mnogom vojskom na državu ovoga blaženog. A on štedeći krv čovečju ukloni se sa svojima u planine, i tu beše držan Samuilom u opsadi nemalo vremena, na mestu zvanom Kosogor. Behu tu zmije jedovite, te golemu muku nanošahu vojsci. Sveti Vladimir se pomoli Bogu i prestaše nadalje ujedati, i od tada do sada nikoga ne ujedaju. A Samuil ne mogući silom uhvatiti Vladimira, umisli prevarom, pa ga pozva na veru. Budući nezlobiv Vladimir primi veru od verolomnika i dade mu se u ruke, a on ga posla u svoj prestolni grad na zatočenje, i popleni i popali sve ilirske strane: Dubrovnik, Kotor, Bosnu i Rašku. Pa se s plenom povrati doma.

A imaše ovaj Samuil kćer po imenu Kosara; ona pak imaše veliko milosrđe ka niščim i sužnim, i često obhođaše tamnice i blažaše sužne. Pa videvši Vladimira, rascvela mladošću, blagoobrazna i blagorazumna, zaljubi ga srcem. On pak prebivaše u postu i molitvi. Ali jedne noći javi se njemu angel Gospodnji, i predskaza mu skoro oslobođenje od sužanstva a malo potom i mučeničku smrt. U tom Kosara zaprosi u oca svoga, da bi joj on dao ovoga roba za muža. Ne mogaše otac otkazati kćeri svojoj; izvede dakle Vladimira iz tamnice, i dade mu Kosaru za ženu, i svu mu državu povrati, i isprati ga s čašću i s mnogim darovima. I Vladimir prispe domu svome, sa suprugom svojom, i bi dočekan od svojih s radošću. Pa usavetova ženu svoju da drže devstvo, pošto su devstvenici, reče, slični angelima. Ona se povinova, te življahu u celomudrenosti i u svakoj dobrodetelji.

U to vreme samodržac grčki Vasilije porfirorodni iziđe sa mnogom vojskom na cara bolgarskog, pa pošto porazi Vasilije voinstvo bolgarsko, dođe čak do Ohrida. A Samuil umre od pečali. Posle njega primi vladu sin njegov Radomir, no posle jedne godine ovaj bi ubijen od Vladislava, dvojurodnog brata svoga po materi, a po nagovoru cara Vasilija.

I tako car Vasilije pokorivši sebi Bolgariju pođe s vojskom na države srpske, a sveti Vladimir sabra svoje vojinstvo i opre mu se krepko, te se imperator prazan povrati domu svome.

Izađe jednom sveti Vladimir u dubravu blizu grada, sa tri boljara, i vide orla unutra u šumi kako kruži, a na pleći mu sjajan krst blistaše, koga orao položi na zemlju i posta nevidljiv. Oni siđoše s konja i pokloniše se Hristu, na Krstu raspetom, a sveti Vladimir naredi da se na tom mestu crkva postroji, i dade prilog mnog, i položi u crkvu onaj časni krst, te tu hođaše i po danu i po noći na molitvu i svenoćna bdenja. Još razume, da se približi vreme da primi venac mučenički, za kim on i sam žuđaše.

A Vladislav bratoubica, imajući zavist protiv svetoga i budući nagovoren od imperatora da obmanom ubije svetoga, pozva k sebi Vladimira kao tobož da besede o narodnim poslovima. Vladimir posumnja i ne ode. No lstec mu posla episkopa zaklevši se svetim jevanđeljem i časnim krstom. A Kosara ne hte pustiti muža svoga, no ona najpre ode da besedi s bratom svojim. Kao drugi Juda on je obmanu celovanjem i slatkim rečima, te ona poverova ubici. Vrati se Kosara u prestonicu i posla muža ka ubici ne mogući poznati noža medom pomazana. Kad Vladislav vide Vladimira gde mu dolazi, ustremi se na nj i udari ga mačem, ali mu ne može nahuditi. Ne ustraši se Vladimir no reče: hoćeš da me ubiješ, brate, ali ne možeš! Pa istrgnuv svoj mač dade mu govoreći: uzmi i ubij me, gotov sam na smrt kao Isak i "Avelj. A Vladislav, pomračen umom, uze mač i obezglavi ga. Svetitelj pak uze glavu svoju rukama svojim, pa usede na konja i odjuri k pomenutoj crkvi gde je video orla s krstom pojeći: zaradovah se kad mi rekoše: hajdmo u dom Gospodnji! Kad stiže crkvi konj stade, svetitelj odjaha pa reče: u ruke tvoje, Gospode, predajem duh moj! A ubica se posrami i ustraši od takvog preslavnog čuda, pa pobeže sa svojima. I tako blaženi Vladimir primi venac mučenički i promeni carstvo zemaljsko za nebesko, hiljadu i petnaeste godine, meseca maja 22.

A Kosara, supruga njegova, pogrebe telo blaženog u rečenoj crkvi, s arhijerejima i svim klirom i sinklitom sa svakim blagoljepijem. I zbog iskrene ljubavi, koju imaše prema svetome suprugu svom, zatvori se tu pri crkvi i prožive neishodno i bogougodno sve dane svoga života u postu i molitvi.

A Vladislav ubica nadaše se održati u miru i pokoju carstvo bolgarsko, i još k ovom prisajediniti i srpsko, te dođe s vojskom pod Drač i opsede ga s tvrdim pouzdanjem. No jednom kad on sam pod svojim šatorom večeraše, a to iznenadno ugleda Vladimira ustremljena (s mačem) da mu glavu odrubi. A on preplašen povika stražare u pomoć, i u prisustvu ovih bi poražen nevidljivom rukom, i izverže svoju grešnu dušu, slično Irodu Agripi. Tako skonča krvopija hiljadu i sedamnaeste godine. A vojska mu ustrašena pobeže natrag. I tako grabeći tuđe liši se i svoga, a još uz to i života privremenog i večnog.

Sveti Vladimir ispusti tada miro od svetih moštiju i isceli mnoge stradalnike od različnih neduga, i do sada tvori čudesa neizbrojna, i ukroćava svirepo agarjansko neistovstvo. Neka bi njegovim svetim molitvama preblagi Bog prizreo na ljude svoje i na dostojanje svoje, i učinio konac mučenjima, i izbavio nas od ljutih i zverskih agarjana. Da se slavi Bog u Trojici: Otac, Sin i Duh Sveti, Trojica jednobitna i nerazdelna, u beskonačne vekove. Amin.

Kralj Vladimir i Sveti Naum

Na planini Kosogoru
Bleda srpska vojska stoji,
Bled pred vojskom kralj Vladimir
Svoju vojsku tužno broji.

Svakim danom vojska manja
Svakim danom vojska bleđa -
Spreda vojsci car Samuil
A jezero iza leđa.

Nije vojska od tog bleda
Nije vojska od tog manja
Ne boji se Samuila
Ni jezerskog talasanja;

No Kosogor prepun zmija -
Ljute zmije na sve strane,
I pod zemlju i na zemlju,
I u travi i na grane.

S čovekom se borit lako
Sa junakom jošte lakše
Al' s nemuštim skotovima
Kakav div da ne malakše?

Bled Vladimir jedne zore
Na planinu na vrh kleče,
Oko njega: joj i jaoh!
Otrovani Srbi ječe.

Kralj podiže ruke k nebu
A uzdahe povrh neba:
- O Svemoćni, Ti sve vidiš,
I sve znadeš šta nam treba!

Tu obliše kralja suze
Al' molitvu ne skratiše,
Kad reč stade, tad molitvu
Gorke suze produžiše.

Od svake je reči suza
Rečitija i čistija.
Pa još suza u samoći!
Šta još nebu više prija ?

Kralj otvori suzne oči
Jezeru ih bistru krete
I pogled mu na hram malen
Kraj jezera plavog slete:

- O Naume svetitelju
Što s vremenom sve se mladiš
I molitvom duše ljudske
Od paklenog ognja hladiš!

O iznesi suze moje
I molitve pred Gospoda
Ne rad mene no rad pravde
Nejakoga mog naroda. -

Kad pravedni kralj to reče
Zatrese se sav Kosogor,
Sakriše .se ljute zmije
I prestade crni pomor

Vreme teklo i proteklo,
Bitka bila i minula
A zahvalnost dobrog kralja
Docnije je tek sinula.

Mesto skromnog malog hrama
Kraj jezera na obali
Kralj podiže hram prekrasan
Da se ime Božje hvali;

Sa kolena na koleno
Da se slavi ime Tvorca
A uz Tvorca - ime slavno
I Nauma čudotvorca.

Jači nego što je vreme
Sveti Naum, Božji sluga,
U večnosti sada ima
Vladimira za svog druga.

A hram, svedok mnogih čuda:
Sile duše, sile uma,
Sada slavi oba sveca:
Vladimira i Nauma.

Lazar Lazarević (drama "Vladimir i Kosara")

U borbi protiv Samuila

Akt I, pozorje 1. / - Razgovor vojnika o Vladimiru -

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Vojnik drugi: Nema smrti bez suđena dana.

Prvi: I ja tako velim, mret' mi danas, a mreti sutra, što pre, to manje greote. Nego dobar vođa?

Treći: Ne greši bolan; vidiš, da vere u svom kralju nemaš; i dosad je Vladimir u boju pred nama bio, pa je sve srećno išlo, zar ne bi i sad on nas odavde izveo, da je ikako moguće. Možeš li, momče, glavom ovaj kamen razbiti? Vidiš, da nas više žali nego sam sebe. On na kamenu spava, o suvom lebu živi, tek da bi nama ugledajući se na njega lakše bilo.

Drugi: Pa što se jedanput na dobru sreću ne udarimo, pa kud izišlo da izišlo; il' valjda kralj misli, da mi ne znamo, kako valja za svog cara mreti?

Treći: Bolje Vladimir o nama sudi, neg mi što o njemu. Zna on da ćemo mi svaki svoju glavu pre izgubiti, neg što bi se koji s mesta makao; al' on i to zna, da Samuilo samo njega ište, pa neće, da se kroz njega krvca lije, dokle god i kako drugojačije biti može.

Prvi: Al' kad njega ište, to on i nas i Srbiju traži, pa nije li nam bolje umreti, nego živim gledati, da se Bugarin po Srbiji baši?

Treći: Valjda još do toga doći neće, smilovaće se Bog na nas i kralja našeg, kao svog ugodnika. Znam, da se svi još sa straom opominjete one poganije u ovoj gori, oni strašni jedoviti zmija. Stra i trepet ušao je bio u svu vojsku, tu je svaki očevidnu smrt pred sobom imao, jer iza svake stene sičale su ove ljute guje na svoj grabež. Pomreše nam ljudi na veliku žalost kralja našeg. Nema pomoći. Onda Vladimir zapovedi, da svi na molitvu dođu. Krasna i umilna pozorja što bijaše! On sam u sredini našoj na koleni podigo ruke nebu, sedištu Višnjega, pa tijo se i krotko Bogu moljaše. S velikim straom i počitanjem morao si na njega kao na preobraženog gledati, oko kog se kao sjajno neko kolo uvatilo. Na jedanput zarumeni se nebo od istočnih strana i kao da čujemo neko anđelsko pjenije. Suzama obliven ustane on i blagosiljajući nas rekne nam: da se više ničeg ne bojimo, jer nas je Bog pod svoje krilo uzeo. Od toga doba nestade ljuti zverinja; kud prsnuše i kud se denuše ko bi to znao.

Četvrti: Istina bog, tako je i bilo, ja sam se onda u onom umilenju zaveštao onaj dan svake godine otpostiti.

Treći: Dakle nemojte, braćo, gubiti nadežde, još će sve dobro biti i bez volje Božje neće ni jednome ni dlačice s temena nestati.

Lazar Lazarević (drama "Vladimir i Kosara")

Vladimir u samoći i na molitvi

- Pred polazak u Samuilov tabor, akt II., pozorje IV

Vladimir (sam, okrenut k suncu): Tebe ja gledam, dobrotvorna zvezdo, svedoče velike slave i savršenstva tvog sazdatelja! Zlatni zraci, preteče tvog dohoda, zlate pred tobom plavo nebo. Ti sad iz jarkotkane postelje ustaješ, da okončavši put tvog opredelenja, na zapadu počineš. Kakav raj stvara se u prsima mojim pri pogledu tvom! Ovo čeznjenje u meni podiže me na itri krili kroz ovaj prostor, preko sve ovdašnje vremene tuge i nevolje tamo u onu spokojnu neizmernu daljinu, tamo u poželjenu beskonačnost vremena. Šta me drži još ovde? O! jedino obraz u ovim prsima zatvoren; al' taj će sa mnom i poginuti. Sad sam se dakle svega oprostio. -

A ti, milo otačastvo, na kim ostaješ? Da ne ustraži jadno Srpče svog oca, a žalosna nevesta svog zaručnika po sokaci krvlju poprskani? O, pokri se moguća budućnosti oku mome! (Skine šlem, podigne ruke k nebu):

Ti, kog su dvorovi tamo previše zvezda; kog budno oko pazi na svako svoje sazdanje; kog najmanji crvak, kao i najveće zverinje i slovesan čovek, slavi; kog se visoka mudrost kako u kapljici rose tako i u talasi neizmernog mora ogleda pogledaj na mene ovde u prahu ležećeg mrava! Primi pod krilo tvoje drago mi otačastvo! Primi u ruke tvoje i sudbu moju!

Stevan Sremac

Kosara moli oca za sužnja Vladimira

- O oče moj, je li Bog tako htio da jadi moji i tvoji donesu sreću dvema zemljama, dvojici vladara? I ti ga želiš za prijatelja sebi a želi ga i tvoja kći. Učini, babo, po volji ćeri svojoj, poslušaj molbu njenu! Olakšaj njoj tugu djevojačku a tebi brigu vladarsku. Pusti Vladimira, jer ga duša moja traži. Reči njegove behu slađe od sata i meda čelina. On mi je, babo, po sred srca moga! Daj me njemu a njega Duklji pa ćeš ga dobiti za vjerna prijatelja. Ili pusti njega u život ili mene u grob; jer ti se kunem, babo, onim što znam da ti je najmilije na srcu, kunem ti se samom sobom, da će me prije hladno jezero zagrliti talasima svojim nego drugi, koga bi mi izabrao, kod živa sužnja Vladimira!

A kad izusti potonje riječi Kosara, nestade oblaka sa čela starome caru i on zagrli dijete svoje pa joj reče:

- Blagosloven neka je Bog, koji ti u dušu usadi taj osjećaj i uli tu misao! Gle sretna časa ovoga; kad muž očajavaše o spasenju zemlje, spasti će je jedna slaba ženska! Mile su mi riječi tvoje» one su mi kao duga koja se javlja nad oblacima i navještava kraj buri i početak lijepih dana. O, ćeri moja, dao bi Bog da i Vladimir osjeća tako isto! I kada bi mi Bog ove molitve uslišao kunem ti se sjenkom nesretnoga oca moga, da bi ta primio na grudi i u meni bi imao oca a u Radomiru brata rođenog!

- Ukloni i tu jedinu brigu sa čela, oče moj. Duša mi veli: da će rob biti milostiv prema gospodaru svom; da će Vladimir primiti prijateljsku desnicu. Pošlji Vasiliju mač a pruži Vladimiru maslinovu grančicu - reče Kosara i pade k nogama oca svoga. A stari se Samuilo saže i suze mu radosti kvasiše vlasi Kosarine. I riječi slabe ženske uliše opet duh u dušu junačkoga Samuila.

Tada reče ćeri svojoj:

- Kosaro, dijete moje, tvoj se otac podmladio. Idi, Kosaro, i izvedi sužnja; izvedi kraljevsku svjetlost iz tmina podzemnih, pa mu reci, da ga žudno čeka otac i vjeran prijatelj!

Pop Dukljanin

Tamnovanje i ženidba

Vladimir je boravio u tamnici, provodeći u postu i u molitvama dane i noći. I pokaza mu se anđeo Božji, koji ga hrabraše i koji mu objašnjavaše šta će biti, kako će ga Bog te tamnice oprostiti, kako će mučeništvom postići carstvo nebesko, kako će primiti venac koji ne vene, i nagradu života večnoga. Tom pojavom anđelovom ohrabren, Vladimir se sve više i više odavaše molitvama i postu. A jednog dana kći cara Samuila, po imenu Kosara, Duhom Svetim potaknuta i nadahnuta, priđe k ocu i zamoli ga da sa svojim dvorkinjama siđe, te da izmije glavu i opere noge sužnjima i zarobljenicima. Otac joj to dopusti. I ona siđe u tamnicu, i izvrši to dobro delo. U tom opazi Vladimira, smotri da je lep pogledati, blag, pitom, smeran, da je pun mudrosti i razuma božanskog, pusti se s njime u duži razgovor, i učini joj se govor njegov slađi od meda i sata. I tako, ne po kakvoj želji telesnoj nego što joj je žao bilo njegove mladosti i lepote, i što je čula da je on kralj, i da je od kraljevskog roda, zaljubi se u nj, i ode pošto se s njime oprostila. Za tim htede da ga okova oprosti, i priđe k caru, padne k njegovim nogama, i ovako mu stane besediti: "Oče moj i gospodaru! Znam da ćeš me po običaju udati. Ali, ako je tvome veličanstvu po volji, ili ćeš mi dati za muža kralja Vladimira što ga držiš u tamnici, ili znaj da ću pre umreti nego što ću poći za drugoga." Čujući to car, budući je veoma ljubio kćer svoju, i budući je znao da je kralj rodom od kraljevske loze, obraduje se tome, naredi da se učini po molbi kćeri njegove, odmah pošlje po Vladimira, naredi da se okupa i u kraljevske haljine obuče, po tom da se preda nj izvede. Tu ga milostivo primi i poljubi pred velikašima carstva svoga, i preda mu za ljubu ćerku svoju. I pošto je, kako treba carski, proslavljena svadba kćeri njegove, car postavi Vladimira za kralja, povrati mu zemlju i kraljevinu otaca njegovih i svu zemlju Dračku. I potom kralj pošlje k Dragomiru, stricu kralja Vladimira, da siđe, te da primi svoju zemlju Trebinje, da skupi narod i naseli zemlju. I tako je i učinjeno.

A. Kačić Miošić

Pesma o kralju Vladimiru

Gorko cvili sužanj Vladimire
U tamnici kralja Bugarskoga,
Gorko cvili, danak proklinjaše,
U koji se na svet porodio.
Ceni jadan da ne čuje niko
Al to čuje Kosara devojka
Lepa šćerca kralja Bugarskoga
koji beše roda slovinskoga.
Pita njega Kosara devojka;
"Što je tebi, moj sužnje nevoljni,
"Ali ti je majka omilila "
Ali ti je žao zavičaja "
Ali ti je gladak dodijao
"Al' tamnica, jadna kuća tvoja
"Al' na nogu nestve do kolena
"Al' na ruke teške lisičine
"Al' si čuo moj sužnju nevoljni
"Da s' udaje verna ljuba tvoja,
"Ter proklinje danke i godine
"I staricu jadnu majku tvoju?
Govori joj sužanj Vladimire:
"Prođi me se bugarko devojko,
"Nije meni žao zavičaja
"Niti mi je omilila majka
"Nit' je meni gladak dodijao
"Ni tamnica jadna kuća moja
"Ni na nogu nestve do kolina
"Ni na ruku teške lisičine
"Ni s' udaje vjerna ljuba moja
"Jer se dosad nisam oženio
"Niti ću se jadan oženiti
"Jerbo ću ti brzo poginuti
"U tamnici kralja Bugarskoga
"Samuila da ga Bog ubije
"Na veri je mene prevario
"U tamnicu tamnu postavio.
Još mu veli Kosara devojka:
"Da reci mi moj sužnju nevoljni
"Od kuda si od koje li zemlje
"Od koga li roda i plemena?
Govori joj dete Vladimire:
"Ja sam sužan od Hercegovine
"Dvorio sam kralja slovinskoga
"U Trebinju gradu bijelome.
"Što me pitaš za rod i za pleme
"I to ću ti poveriti pravo,
"Ja sam, seko, roda gospodskoga,
"U mene je blago nebrojeno
"Moja bi me iskupila majka
"Al' me kralju ne da na otkupe
"Nego ište rusu glavu moju.
Tešila ga Kosara devojka:
"Nemoj cvilit moj sužnju nevoljni
"Ja sam šćerca kralja bugarskoga
"Samuila, gospodara tvoga,
"Rasplitaću žute kose moje
"Ljubiću mu skuta, u kolena,
"Noge ću mu suzam' polivati
"Živim ću ga Bogom zaklinjati
"Da te pusti iz tamnice tamne,
"I pošalje staroj majci tvojoj
"Nek se tvoja oveseli majka
"Kad ugleda Vladimira sinka.
Pak odšeta belu dvoru svomu,
Ter se sama sobom razgovara:
"Što sam godir videla junaka
"Ni lepšega ni pristalijega
"Nit' ga može poroditi majka
"Od mladoga sužnja Vladimira.
Pak uleže u bijele dvore
Ljubi babu skuta i kolena
Noge mu je suzam oblivala
Ovako je babu govorila:
"Daruj meni sužnja Vladimira
"Za mojega verna zaručnika
"A tako ti svetle krune tvoje
"I tako ti sinka Radomira,
"Čini mi se moj mili babajko
"Da će biti roda gospodskoga
"Dvorio je kralja slovinskoga
"Lepo zbori ponizno govori
"Oprosti ga iz tamnice, babo,
"A tako ti šarca konja tvoga
"I tako ti britke đorde tvoje
"Jer je lepo momče Hercegovče.
Na to se je kralju nasmijao
Kosari je tiho govorio:
"Nije ono momče Hercegovče,
"Već je ono kralju Vladimire.
"Ja ne mogu drugo učiniti,
"Valja mi ga tebi darovati,
"Sva je tvoja slika i prilika
"Slavi njega Krbava i Lika,
Kad razume Kosara devojka
Da će biti kraljica slovinska
Od radosti suze prolivaše
Svomu babu ruke celivaše
Od tamnice ključe uzimala
Tamnici je vrata otvarala
Vladimira sužnja dozivaše
Ter ovako njemu govoraše:
"Ustani se kralju Vladimire,
"Ter otari gorke suze tvoje
"Evo tebe zaručnica zove
"Lepa šćerca kralja bugarskoga.
Kad je sužanj reči razumio
Niz obraze suze oborio
Blagosilja Kosaru devojku
Više nego svoju milu majku
Pak izađe iz tamnice tamne
I otide dvoru devojčinu
Lijepo ga taste dočekao
Za zdravlje se s njime upitao
Zove k sebi bugarske terzije
Da mu kroje sa zlatom aljine
Oblači ga u skerlet i zlato
Sinu sužanj kao sunce žarko.
Plemenit je sovet učinio
Gospodu je na sovet sazvao
Venča njega s Kosarom devojkom
Povrati mu krunu i kraljevstvo.
Tu veselje veliko bijaše
Ne može se, pobro, reći više.
U dvoru su bubnji i svirale
A pred dvorom divno kolo igra
U kolu su Bugarke devojke
Kolo vodi seka Kosarina
Lepe ona pesme izvodila
Svaku pesmu seki pripevala.
Da je komu pogledati bilo
Samuila kralja Bugarskoga
Kako svoga zeta celivaše
Celivaše i blagosiljaše:
"Odi s Bogom, drago dete moje,
"Na putu ti dobra sreća bila
"Puno sam ti sinko sagrešio
"I staricu majku rascvilio
"Držeći te u tamnici tamnoj
"Moreći te i žeđom i gladom
"Uzmi, sinko, zaručnicu tvoju
"Povedi je belu dvoru tvomu
"Pozdravi mi slovinsku gospodu
"I staricu milu majku tvoju
"Koju 'no sam vrlo uvredio
"Bezakonje svako učinio".
Svim delijam pesma na poštenje
Bog nam dao zdravlje i veselje.

Stevan Sremac

Svadba u Prespi

U dvoru Samuilovu i u cijeloj Prespi nastade veselje veliko, kada Patrijarh Ohridski blagoslovi Vladimira i Kosaru, decu Petrislavljevu. I sada se razliježu pjesme i zvuci svirala, i hora junačka, po odajama, dvorištima i trgovima slavnoga grada. Iz cijele prostrane carevine stižu neprestano bogati darovi od manastira i od crkava, od velmoža i ostalih plemenitih. Tu je zlato i srebro, i dragi kamen, mirisi razni sa dalekog istoka, i svila i aksamit i skrlat. A bogate velmože nadmetahu se među sobom, ko će dati lepšega hata saracenskog, hitrijeg zagara i izučenijeg sokola pokloniti zetu carevu, i ko će sjajnijim oružjem, što ga Aleman i Saracen kuje, opasati vojna Kosarina. I galija će trebati da odnese darove u dvore Vladimirove.

I tako trajaše to već nekoliko dana. I kad se mladi i stari umoriše od veselja, svirke, pjesama i junačkih igara - ostaviše Prespu i u njoj Samuila sa sretnom djecom njegovom.

A poslije nekoga vremena krenuše se Vladimir i Kosara. I na rastanku reče Samuilo: Ne zaboravi, Vladimire, da će Samuilova desnica dvogubo teža biti, ako i tebe i Dragomira uza se vidi.

Kita momaka otprati zeta careva do nove međe Tomora i tu se rastade lijući suze radosti, i vrati se Prespi, a Vladimir produži put u Skadar na Bojani, vodi zelenoj.

Knjaz Nikola (Balkanska Carica)

Pohvala Zeti

Što god je Srpstvo imalo slavno,
Imalo sveto, imalo glavno,
Nije li Zeta to odnihala ?
Zeta je Srpstvo sve osnovala!
Na zetskoj njivi niklo je prvo
Srpskih vladara vladarsko drvo!
Od Vladimira pa do Ivana
Sve što je Srba i srpskih strana
U hlad je čudnog drveta bilo
I kolo srpskog jedinstva vilo!
Junake, vojvode, kraljeve, bane,
Careve naše, naše župane,
Svece, knjaževe i državnike,
Zakonodavce i sveštenike -
Sve Srpstvu Zeta dala je mila,
Zeta je leglo srpskijeh sila!

Jovan Pap

Pismo Elbasancima o svetome Jovanu Vladimiru.^[1]

"Građanima Neokastra ^[2] i ostalim onamošnjim od Jovana Papa s pozdravom u Gospodu.

I ako, dragi zemljaci i ostali blagoverni mučenikovi prijatelji, ne ću moći koliko bi trebalo da odam zahvalnost opštemu dobrotvoru i poborniku naše domovine i svih onih koji s punom i čežnjivom pobožnošću pritiču njemu, čudotvorcu i blagome svetitelju Jovanu iz Vladimira, ne mogu ipak zanemariti dužnost da mu po mogućnosti pokažem toplu pobožnu odanost, koju čuvam u dnu duševnoga skrovišta isto tako prema svim ostalim svetiteljima koji su god zaštitnici i braniči, te nas zastupaju pred svevišnjim Bogom, naročito pak prema ovome kralju vencenoscu. On je, kao duša ukrašena milostima nebeskim, delovao više orlovskim oružjem kako živonosnoga krsta koji je držao u rukama tako i skiptrom zemaljske moći, i svojom dragom voljom pretpostavio je da prolije krv svoju za raspetoga Hrista i da se venča vencem mučeničkim. Toga radi ga je i darodavac Bog počastvovao kako na nebesima tako isto i ovde na zemlji beskonačnim čudesima koja se izvršuju i zbivaju nad svima onima koji pribegavaju hramu njegovom i s verom prizivaju pomoć njegovu. Radi beskonačne množine njihove prećutaću ta čudesa ostavljajući onima koji su se iscelili da ih objave, pošto se svedočanstva, najdostojnija verovanja, nalaze u delima a ne u rečima. Ja samo jedno objavljujem svima, pošto to svi znaju i očevidno je, da sam, znajući pobožnu odanost i blagočastivost koju pokazuju svikoliki hrišćani ovome čudotvorcu, svetome Jovanu iz Vladimira, kao i mnogoljudni sabor na dan njegove slave, jer se toga dana onde sastaju svi iz okolnih krajeva, te saborno svenoćne molitve čine, - da sam, dakle, pisao visokopreosvećenom i premudrom pređašnjem mitropolitu kitejske eparhije na Kipru, gospodinu Kosmi, čoveku učenu i vrlinama ukrašenu, koji upravlja manastirom svetiteljevim i našim zemljacima, i molio ga da mi pošlje službu i život svetiteljev, gde se nahodi, da bih ga izdao štampom, te da bi ga mogli upotrebiti sveštenici koji služe. Kako mi ga je poslao, ispravivši što je gde nedostajalo, i još ponešto, evo ga izdajem štampom kao što vidite, vršeći time moju dužnost prema ovom čudotvornom svetitelju, zbog bezbrojnih čudesa i izvanrednih iscelenja koja je on učinio u postojbini našoj. Molim, dakle, v. g. Kosmu i oce koji tamo stanuju da prime ove knjige što su štampane i šaljem ih u taj manastir, te da zadrže nekoliko komada i da služe iz njih službu svake godine. Šaljem još, da ih dadu po eparhijama oblasti ohridske i inače gde se pokaže potreba blagočastivim licima, koja bi imala čežnju i odanost prema svetitelju, eda bi se i po drugim mestima slavilo ime i čudesa svetiteljeva, i što je još najbolje, eda bi se slavio svuda kroz svetitelje Bog, koji je nad čudotvorcima. A duhovnike onoga svetoga manastira najusrdnije molim, da bi se molili Bogu i čudotvorcu svetome Jovanu, da se zauzme kod Boga za oproštenje grehova meni grešniku i mojim roditeljima. U ostalom, primite moje najbolje želje svi što uščitate službu svetiteljevu, i molite se Bogu za mene. U zdravlju!"

^[1] Pisato 1690 god. kao predgovor grčkoj službi sv. kralju Vladimiru.

^[2] Neokastro = Elbasan.

Petar Preradović (Vladimir i Kosara, opera)

Vladislav na veru poziva Vladimira

ČIN III PRIZOR VII

(Dvorana kao i ranije. Vladimir i Kosara dođu uznemireni brzim korakom. Sumrak).

Kosara (pohiti k prozoru):

Da vidimo s prozora ovoga:
Dugim redom sbor se duhovnika
Amo kreće; množina velika
Ljudstva prati ga.

Vladimir:

Sprovod nekoga
Bit će.

Kosara:

Da nebude naše sreće!
Neka slutnja sve me obuzima.

Vladimir:

Nemoj gledat zlokobnim očima!

Kosara:

Evo sad u naše dvore kreće. Čudan pohod!

Vladimir (vikne slugama):

Zapalite svijeće!

Sbor duhovnika (čuje se izvana):

Slava Bogu na nebesi,
Mir svim ljudem svieta toga!
Bog upravlja svim udesi,
Svi su djeca Oca Boga!

PRIZOR VIII

(Sbor duhovnika ulazi; na čelu mu Vladika krst noseć u ruci. Svi nose svieće. Kako je velik sbor, stražnji mu dio čuje se vani pjevati, dočim se sprednji pred kraljem razređuje. Za sborom dođe Radovan i Savka).

Vladika:

Zdravo, kralju, dalmatinska slavo,
I kraljice sokolice zdravo!
U svom poslu nerado poslujem,
Jer viest tužnu nosim u vaš dvor:
Na zemlju se sruši stari bor:
Kralj Samuel umrie -

Kosara:

Jao, što čujem!

Vladika:

U naručju dobrog Vladislava.

Vladimir:

Oj nesrećo!

Kosara:

Ne slutih badava!

Vladika:

Bog ga pozva!

Vladimir:

S viekom, dobri kralju,
Prekino si svaku borbu dalju!

Vladika i sbor:

Laka njemu bud semljica,
Ugledao Božjeg lica!

Vladika!

Kralj Vladislav skrušen istom boli
Pozivlje te i prijatno Moli,
Da posljednju na svijetu tom
Ljubav dođeš blagotvorcu svom
Izkasati i poslje pak da bude
Razgovor o međah.

Kosara:

Vladimire,
Ne idi!

Vladika (začuđeno):

Zašto?

Vladimir (sam sobom):

Dužnost veže ljude!

Kosara:

Premda tuge tma me obastire
Jasno vidim: nakane su hude
Sakrivene pod svetinjom tu.

Vladimir:

Može biti!

Kosara:

Zaista, zaista!

Vladika (svečano):

Na krst ovaj častni on se zakle,
Da ne radi ni o kakvu zlu!

Vladimir:

Nakrst časni!

Kosara:

Na zakletvu trista
Njegovih mi ništ ne vriedi!

Vladika:

Dakle
Laga na krst? - Nemoj griešit tako!

Vladimir (neodlučno):

Šta da činim! razbor na dvie strane
Zove. Gdje je nebo? gdje je pako?

Kosara:

Ne idi!

Savka:

Ajde!

Vladika:

Ajde!

Vladimir:

Radovane,
Desno krilo sreće moje! Dajde
Progovori i odluči ti
Mudrim umom!
(Svi najvećom opreznošću gledaju na Radovana).

Radovan:

Vladimire!... Ajde!!

Vladimir:

Idem u ime Božje! ajdmo svi!
(Peteropjev):

Odvažih se, idem tamo,
Susrelo me makar što,
Neuzdanjem bi se samo
Porodilo veće zlo!

Kosara:

Odvaži se, ideš tamo,
Oh za Boga zašto to?
Zar skrenuti ne znaš kamo,
Već u naše uprav zlo!

I. Jastrebov

Krst kralja Vladimira

Znameniti krst, koji Mrkojevići nose na goru Rumiju, gde je crkva Svete Trojice, darovan je bio kralju Vladimiru od kralja bugarskoga Vladislava, njegovog šuraka, na kome se ovaj zakleo, da mu ne će biti nikakvog zla od njega. Pošto su se Krajinjani poturčili, Mrkojevići su oteli ovaj krst, što je ozlojedilo Krajinjane. Zbog toga dugo su oni radili da oduzmu od Mrkojevića krst kad su i ovi išli na Rumiju, i za to su svagda bili naoružani, ali im to nije ispalo za rukom, i prestali su sa svim ići na tu svetkovinu. A Mrkojevići su dugo odlazili na Rumiju sa ovim krstom, premda su se i oni poturčili. Sad pak slabo učestvuju s hrišćanima na ovoj svetkovini. Kako mu drago, prastari krst je sačuvan, i nahodi se kod Đure Ilića Androvića u selu Mikulićima. Koliko se štuje ovaj krst, može se suditi po ovome. Turci, kad ga dižu, zbore ovako: "Krst se diže, Bog se moli, Gospodi pomiluj!"

Pesma: Put kralja Vladimira

Na put krenu Jovan Vladimire,
Na put krenu na veru zadatu
Od bugarskog kralja Vladislava.
Ispraća ga kraljica Kosara,
Pa kraljica gorko zaplakala.
Kralj Vladimir blago je zapita:
"Za što plačeš, gospođo Kosara?
"Ko je tebi žao učinio?" -
"Sluti mi se, dragi gospodaru:
"Dobri kralj će jedan poginuti!"
"Neka gine, sestro a ne ženo,
"Neka gine, blago će mu biti,
"Kad ga tvoje suze oplakaše,
"Čiste suze, pečati istine".

Putem hita Jovan Vladimire,
Putem hita kroz goru zelenu,
Al' zelena gora zaplakala.
Kralj Vladimir blago je zapita:
"Za što plačeš ti, goro zelena,
"Ko je tebi žao učinio?" -
"Sluti mi se, plemeniti kralju:
"Dobri kralj će jedan poginuti!" -
"Neka gine, o goro zelena,
"Neka gine, blago će mu biti,
"Kad ga tvoje suze oplakaše,
"Čiste suze, rosa na svetlosti".

Putem hita Jovan Vladimire,
Putem hita kroz polje šareno,
Al' šareno cveće zaplakalo.
Kralj Vladimir blago ga zapita:
"Za što plačeš ti, šareno cveće?
"Ko je tebi žao učinio?" -
"Sluti mi se, plemeniti kralju:
"Dobri kralj će jedan poginuti" -
"Neka gine, o šareno cveće,
"Neka gine, blago će mu biti,
"Kad ga tvoje suze oplakaše,
"Čiste suze, mirisne k'o duša".

Putem hita Jovan Vladimire,
Putem hita kraj studene reke,
Al' studena reka zaplakala.
Kralj Vladimir blago je zapita:
"Za što plačeš ti, studena reko?
"Ko je tebi žao učinio?" -
"Sluti mi se, plemeniti kralju:
"Dobri kralj će jedan poginuti" -
"Neka gine, o studena reko,
"Neka gine, blago će mu biti,
"Kad ga tvoje suze oplakaše,
"Čiste suze, spasonosno piće".

Putem hita Jovan Vladimire,
Putem hita ispod jata ptica,
Al' se jato ptica zaplakalo.
Kralj Vladimir blago ga zapita:
"Za što plačeš o ti, jato ptica?
"Ko je tebi žao učinio?" -
"Sluti mi se, plemeniti kralju:
"Dobri kralj će jedan poginuti" -
"Neka gine, ptice krilatice,
"Neka gine, blago će mu biti,
"Kad ga vaše suze oplakaše,
"Čiste suze, k'o vazduh prozračne".

Putem hita Jovan Vladimire,
Putem hita kroz tučne pašnjake
Al' se belo stado zaplakalo.
Kralj Vladimir blago ga zapita:
"Što plačete, belovune ovce ?
"Ko je vama žao učinio?"
"Sluti nam se, plemeniti kralju:
"Dobri kralj će jedan poginuti!" -
"Neka gine, belovune ovce,
"Neka gine, blago će mu biti,
"Kad ga vaše suze oplakaše,
"Čiste suze i meke k'o svila".

Putem hita Jovan Vladimire,
Putem hita kroz selo hrišćansko,
Al' hrišćansko selo zaplakalo.
Kralj Vladimir blago ga zapita:
"Za što plačeš ti, selo hrišćansko?
"Ko je tebi žao učinio?" -
"Sluti mi se, plemeniti kralju,
"Dobri kralj će jedan poginuti!" -
"Neka gine, o selo hrišćansko,
"Neka gine, blago će mu biti,
"Kad ga tvoje suze oplakaše,
"Čiste suze, tamjan pred Gospodom". -

Sunce naže, konjic sav u peni,
Kralj Vladimir stiže svojoj meti
Kako stiže tako i pogibe
Kralj Vladislav odseče mu glavu.
Konja jaše sluga Dobrivoje
Konja goni, suzama ga mije,
Natrag žuri dvoru kraljevome,
Kad Dobrivoj kroz selo hitaše
Na konjicu kroz selo hrišćansko
Al' hrišćansko selo zatvoreno
Raspletene žalosne devojke.
Tad Dobrivoj još brže hitaše
Kraj beloga stada u pašnjake
Ali belo stado pocrnelo.
Tad Dobrivoj još brže hitaše
Drumom carskim dugim i širokim,
Al' na drumu jato mrtvih ptica.
Tad Dobrivoj još brže hitaše
Sve hitaše kraj studene reke,
Al' studena reka usahnula..
Tad Dobrivoj još brže hitaše
Sve hitaše kroz šareno cveće,
Al' šareno cveće uvenulo.
Tad Dobrivoj još brže hitaše
Sve hitaše kroz goru zelenu,
Al' zelena gora osušena
Tad Dobrivoj još brže hitaše
Sve hitaše dvoru kraljevome,
Al' Kosara, sinja kukavica,
Daću daje svome gospodaru,
Gospodaru kralju Vladimiru.
Dok se mračno nebo zasijalo
I angeli s neba povikali:
"Oj Kosaro, ostavi se daće,
"Svecima se daća ne izdaje -
"Posveti se kralju Vladimire".

Episkop Nikolaj

Pravda svetoga kralja Vladimira

Utuci pravdu u stupi, sagori je ognjem, razvej je na četiri vetra, pa lezi da spavaš. Kad se probudiš, a ono gle, unaokrug tebe pravda uzrasla i uzdigla se kao preteća gora.

U istoriji srpskoga naroda dva čoveka slikaju se, kao sveti Jovan Krstitelj, sa dve glave: sa jednom na ramenu i drugom u ruci. To su dva sveta vladara mučenika: kralj Vladimir i knez Lazar. Obojica su posečeni, i obojica su do dan danas ostali živi. Upravo to i označavaju dve glave, sa kojima ih slike predstavljaju. Posečena glava u ruci označava njihovu telesnu, mučeničku smrt, a zdrava glava na ramenu označava besmrtnost duše njihove. Car Irod je posekao glavu Jovana Krstitelja, ali nije mogao poseći život njegov. Kad god je zločinac udario smrtonosnim nožem po pravedniku, uvek su izvršena dva zločina istovremeno: ubistvo i samoubistvo. Jednim i istim udarcem zločinac je ubijao telo pravedniku i dušu samome sebi. Od ovoga pravila nema izuzetka, ali može biti leka. Jer ponekad je zločinac gorkim pokajanjem uspevao da povrati i oživi dušu svoju, i ponekad je Bog proslavljao uz dušu i telo pravednika na taj način, što je davao silu ubijenom telu ne samo da ne istruli i ne pretvori se u pepeo nego čak da bude od celebne .pomoći živim ljudima. To je slučaj sa oba ova srpska kneza mučenika. Tela obojice njih sačuvana su do dana današnjega, i to telo kneza Lazara više od 500 godina a telo kralja Vladimira više od 900 godina. Njihove svete mošti nisu sačuvane kroz tolike vekove pomoću kakvih spoljašnjih balsama nego zbog unutrašnjeg balsama svete pravde njihove, koja je prosahnula i kroz kosti njihove. Nikada se sa telom jednoga zločinca nije desilo ono što se tako često dešavalo sa telima svetiteljskim. Njihovi gresi vapili su k nebu za osvetu, i njihova tela padala su u zemlju kao u gladne čeljusti, koje su ih trošile i pepelile. Telo Judino nadulo se i prslo onoga dana kada se Juda obesio. Telo Iroda deteubice crvi su razjeli još pre njegovog izdisaja.

Istorija svetitelja nema kraja. Blizu je hiljada godina kako se rodio kralj Vladimir, i još istorija njegova niti je svršena niti će se svršiti. Jer kako bi se moglo reći, da je svršena istorija jednoga čoveka, koga hiljade i hiljade živih ljudskih bića i dan danas smatraju življim od sebe, moleći se pred ikonom njegovom, prizivajući na nevolji u pomoć ime njegovo, i klanjajući se njegovim moštima kao nečem moćnom, mnogomoćnom?

Kad je reč o svetitelju, ne može biti reči o smrti. Svetiteljstvo se upravo i sastoji u pobedi svega smrtnoga u čoveku. Čak i kad svetitelj trpi spoljašnje poraze u poslovima svetskim, ti porazi se kao cement slažu u unutrašnje izgrađivanje duše njegove. Gubitak bitke na Kosovu nije Lazara smanjilo nego uveličalo. Možda bi ga dobitak te bitke smanjio. Uvek je u dobitku onaj ko na pravdi izgubi, i u gubitku onaj ko na nepravdi dobije. Bajazit je dobio na Kosovu, i radovao se neko vreme; no ta radost pobedioca još većma je zagorčala njegov poraz na Angori, kada je bio zaključan u kavez kao zver, da služi na veselje Tamerlanu, jednom drugom sličnom pobediocu. Lazarev poraz pak, kao skriveno seme ispod zemlje, rascvetao se kroz vekove i razrastao u duši narodnoj u jednu veličanstvenu moralnu pobedu, i poslužio je nadahnućem mnogih i velikih pobeda Lazarevog naroda. Još se manje mogao Vladislav radovati svome uspehu - ne kažemo pobedi, jer ko mučki ubija taj ne pobeđuje no samo ubija. Na nekoliko meseci docnije on je i sam bio ubijen nevidljivim mačem. Proviđenje spasava pravdu, beznadeždnu, rekao bi, i izvodi skrhanog pravednika iz krajnje tame u veliku svetlost. Što potpuniji izgleda poraz pravednika, to je njegova pobeda slavnija i dugotrajnija.

Retko je čovek imao tako nadmoćne i tako opake protivnike kao što ih je imao kralj Vladimir. Samuilo i Vasilije Bugaroubica, dva vladara kao dva ljuta risa, borili su se o prevlast na Balkanu. Vladimir je čas jednom čas drugom bio na smetnji. Iz neravne borbe Vladimir je izišao kao pobedilac, i to ne samo kao trenutni nego kao besmrtni i večni pobedilac. Vladislav je bio gori i opakiji od one obojice. Pa gde su danas njihove državne tvorevine? Gde njihova slava? Gde njihova tela? Sve se rasulo u pepeo, sve iščezlo kao sen. A Vladimir je ostao: i preselio se na nebo i ostao na zemlji; na nebu slavljen od angela i svetitelja, na zemlji slavljen od ljudi. Bog mu je proslavio i dušu i telo. Proslavio je Bog čak i delo ruku njegovih; jer dok su državne tvorevine njegovih moćnih protivnika propale, njegova je ostala, i vremenom se razrasla, kao primorska loza, u današnju veliku državu.

Tako je neodoljiva sila pravde. Utuci pravdu u stupi, sagori je ognjem, razvej je na četiri vetra, pa lezi da spavaš. Kad se probudiš, a ono gle, unaokrug tebe pravda uzrasla i uzdigla se kao preteća gora.

Karakter kralja Vladimira

A. Kačić Miošić

Izvan čudnovate lepote telesne s kojom priroda naresi kralja ovoga, bejaše narešen od Boga svim lepotama duhovnim, tako da u ljubavi, dobroti i svakom delovanju hrišćanskom ne imade sebi prilična.

Iz grčkog Žitija

U ranoj mladosti Vladimir je bio dat nekom dobrom vojskovođi, da uči ratnu veštinu. On je tu veštinu shvatao odlično, i u borbama se pokazivao hrabar i neustrašiv.

U njemu su spojeni bili: viteštvo i pobožnost.

Njegovo milosrđe prema bednim i siromašnim bilo je preveliko.

Izučavao je marljivo Sveto Pismo i znao ga je prevashodno.

Znanjem Svetoga Pisma i milosrđem uspeo je, da mnoge bogumile i druge jeretike povrati k veri pravoslavnoj.

U blizini kraljevskoga dvora bilo je neko zapušteno mesto, koje je svet smatrao strašilištem. On je to mesto očistio, uredio i na njemu sazidao divan hram. Docnije se to mesto prozvalo po njegovom imenu.

Veliku je ljubav on imao prema narodu svome i otadžbini svojoj. On se trudio celoga svog života da živi po volji Božjoj radi dobra svojih podanika.

Kedrin

Kralj Vladimir bio je mužanstven, pravedan i dobrodeteljan. Sam Samuilo poznavši ga izbliže vrlo ga je zavoleo.

Pop Dukljanin

Neustrašivost i rodoljublje našega svetog kralja jasno je izraženo u sledećem. Kada car Samuil nije mogao u otvorenoj borbi pobediti Vladimira, on potraži izdajnika među Vladimirovim vojvodama. Nađe ga i dođe u dosluh s njim. Samuil po tom pozove svetoga kralja tobož na dogovor. Ovaj vojvoda izdajnik stane savetovati kralja da se pozivu odazove. Vladimir je predviđao opasnost, no kako je, izgleda, onaj izdajnik preovladao u ratnom savetu sa svojim mišljenjem, Vladimir se reši da ide. "Kralj skupi sve koji su bili s njime, i ovako im progovori: čini mi se, predraga braćo, da je red da ja ispunim onu rečenicu Jevanđelja koja govori: Dobar pastir dušu svoju polaže za ovce svoje. I bolje je, mislim, braćo, da ja moju dušu za sve vas položim, i da drage volje predam telo moje da bude ubijeno, nego da vi propadate od gladi ili od mača. - I pošto je ovako i mnogo više izgovorio, kralj otide k caru".

Naravno, car Samuil ga odmah baci u tamnicu.

P. J. Odavić

Pesma Svetom srpskom kralju Jovanu Vladimiru

Prišavši da i sam na kolena padnem,
K'o čitavog evo naroda nam vali;
Da s drugima i ja, ma i kaplju kanem,
U kandilo narod što ti dušom pali,

O viteški Kralju, kamo reči sada,
Da predstavim njima ova čuvstva blaga,
U koja mi duša ponire i pada,
Što ih slika tvoja izaziva draga.

Od rane ti smrti u tvom kraju stalno
I sva polja tuže i reke i šume,
I Priroda, vele, spominje te žalno,
K'o majka za čedom što žaliti ume.

Devet je već dugih vekova proteklo,
Na prevaru kad si od dušmana pao,
I od tada jošte predanje je reklo:
Za narodno dobro ti si život dao.

I narod te srpski oplakiv'o ceo,
Za vitezom plak'o kom je ravnih malo,
Pa da l' si bar nazr'o venac što si pleo,
Pre nego ti telo bez glave je palo?

Iz tog venca slave, sve do naših dana,
Sličan suncu jarkom i tvoj duh se diže,
I hrabri nas verom samopouzdanja,
I ka Idealu sve nas vodi bliže.

Idealu onom, što ga Srpstvo gleda
Očarano dušom Otadžbine majke,
I ljubavlju prati zahvalnoga čeda,
I njom život svodi u najlepše bajke.

E. N.

Narodna kazivanja o Kralju Vladimiru

1. Crkva sv. Atanasija i selo Vladimirovo

Više stanice Botun, na pruzi Ohrid Kičevo, nalazi se selo Pesočani, a poviše Pesočana ruševine jedne crkve, za koju narod veli, da je zadužbina kralja Vladimira. Crkva je posvećena svetom Atanasiju. Svake godine u oči dana svetoga kralja (21. maja/3. juna) sabira se narod iz okoline kod te porušene crkve, pali sveće po zidinama crkve i moli se svetome kralju. U blizini te svetinje teče jedna rečica. Kažu ljudi, da ta rečica uvek te noći nadođe i napuni se ribom. Posle molitve poklonici idu na tu vodu i love ribu. Nedaleko od Pesočana nalazi se mesto zvano Vladimirovo, ili - kako narod to proiznosi - Vladimiro. Opet se veruje, da je tu rođen kralj Vladimir, i da mu je tu bio dvor.

2. Ćafa San

Na sadašnjoj zapadnoj granici između Srbije i Albanije, na putu Struga Elbasan (via Ignatia) nalazi se brdo zvano Ćafa San. Na tome brdu, kraj druma, nalazi se jedna stara poluporušena crkva. Narod u Albaniji tvrdo veruje, da je na tom brdu i u toj crkvi posečen kralj Vladimir. U toj crkvi se više ne služi; no ko god svrati crkvi da zapali sveću, taj je pali svetome kralju. I same albanske reči Ćafa San znače Sveta Glava (ili, po redu reči: Glava Sveta. To je po narodnom izgovoru. U čistijem albanskom jeziku pak Ćafa Šejtit - Svečeva Glava). Veli se, da pošto je Vladimir tu bio posečen, telo mu je odmah bilo preneto drumom za Elbasan u manastir svete Bogorodice, u kome i danas leži. Prema najstarijem pisanom dokumentu pak Vladimir je posečen u jednoj crkvi u Prespi.

3. Sveti Jovan Bigorski

U okolini ovoga znamenitog manastira veruje se, da je prvi ktitor njegov bio sveti Jovan Vladimir. "U jednom pomeniku manastirskom odista stoji da je prvi ktitor (osnovalac) bio Jovan".^[1] ) Koji je Jovan osnovao manastir, ne zna se do sad ništa iz pisanih izvora. Takođe se ne zna, ni čije mošti počivaju u tom manastiru, premda ih narod naziva moštima svetoga Jovana. Za staru ikonu Krstiteljevu u tom manastiru, koja prema natpisu datira iz 1020. god., vezana je tradicija, da je prenešena iz Slatinskog svetog Jovana. Koja je to Slatina? Nedaleko od sela Pesočana, u Debarcima, nalazi se jedno selo Slatina. Ako bi to bila ta Slatina, onda bi se predanje o toj ikoni moglo dovesti u vezu sa narodnim kazivanjem o crkvi svetog Atanasija kao zadužbini kralja Vladimira.^[2])

4. Manastir Sveti Naum

Usmeno predanje tvrdi, da je manastir sveti Naum zadužbina kralja Jovana Vladimira. Da li je bilo kakvih pisanih podataka o tome, ne zna se, pošto je manastir u vreme svetskoga rata potpuno opljačkan i strašno razoren.

No postoji jedna jaka potvrda ovog narodnog predanja. To je fresko portret kralja Vladimira u preprati crkve na levoj strani, gde se obično uvek slikaju glavni ktitori jednoga hrama. Odmah do vrata, pri ulazu u prepratu nalazi se. i lik Mihaila (Borisa? ova reč je brisana, te je nečitka). Ako je to car Boris, koji je u monaštvu prozvat Mihailom, onda bi značilo, da je on bio ktitor ranijega hrama na tome mestu, pošto je i živeo na sto godina pre Vladimira. Ili je pak njegov lik stavljen tu za to što je on za života pomagao Petočislenike sa svetim Klimentom i Naumom na čelu.

Osim toga na ikonostasu s leve strane nalazi se ikona svetog kralja Vladimira, zajedno sa likom svete Marine.

^[1] Manastir Sv. Jovana Bigorskog, dr Čede Marjanovića, Biblioteka savremenih religiozno-moralnih pitanja, knj. 9. Beograd 1924. god.

^[2] Neki pisci istovetuju Debar sa Debarcima. Debarcima naziva se jedan planinski predeo u srezu Ohridskom, tamo gde je i manastir Svih Svetih. Velika je razdaljina između Debra i Debaraca.

Crkvene pesme

Stihira na večernji

Zasjao si, slavni, k'o jutarnja zvezda
U zapadnoj zemlji, blaženi Jovane,
Carstvov'o si dobro, dobro i pravedno,
Krst Gospoda tvoga na rame uzevši
Sledov'o si Hristu kao drugar prisni
Za to se molimo tebi, svetitelju:
Za duše se naše
Moli, Vladimire!

Tropar

Krst si svetli propoved'o svima
Krst što ti se sa nebesa javi,
Njim si narod jasno prosvetio,
Vladimire slavni!
Tvoje krvi skerletom urešen,
Udostojen besmrtne počasti
Stati pred Trojicom,
Te slobodu imaš moliti se:
O moli se, sveti Vladimire, Za naše spasenje!

J. Sterija Popović ("Vladislav", Žalosna igra u pet dejstvia)

Smrt kralja Vladislava

V dejstvie

Pozorie sedmo:

Duh Vladimirov (stupi i stane Vladislavu na suprot) Vladislav.

Duh: Vladislave!

Vladislav: Ha, ko si ti suščestvo? Šta te iz mirnih obitališta dovodi? Idi, idi, nije ovo mesto za tebe.

Duh: Pokaj se!

Vladislav: Dolaziš li ti, da mi dušu uzmeš? Idi, idi, moje te oči ne mogu da glede. Davide, Davide! Čuješ li? Davide!

Pozorie osmo:

David (savetnik Vladisavljev). Pređašnji.

David: Šta zahtevaš, kralju?

Vladislav: Gledaj čudovište!

David: Šta, svetli kralju?

Vladislav (pokazujući na duha): Zar ne vidiš ono lice? Onu dugu kosu? Gledaj kako upravo u mene gledi.

David: ja ne vidim ništa.

Vladislav (duhu): Šta zahtevaš ti od mene? Ovoga je svo ovo delo. Oćeš da ti ga žrtvujem?

David: Ti si opet bolestan.

Vladislav (trgne mač): Đavole, od tebe tražim leka (probode ga). Evo ti nagrade.

David: Ha! (izdane).

Vladislav (duhu): Ja sam te osvetio. Idi, sakri se u mračnost teškog groba. Zemlja nek te kao gora pritisne.

Duh: Pokaj se, tvoj se čas približuje (otide).

Vladislav: Gde je žive duše, da me pod zaštitu uzme, da me od strašnoga osvetnika izbavi. Od svakog ostavljen, od svakog napušten, sam, bez pomoći strepim. Ha, za što krst i sveto jevanđelje posla? Vladimire! Vladimire! Šta učinih ja nesrećni čovek, Vladimire!

Pozorie deveto

Duh (se opet s mačem u ruci vrati). Pređašnji.

Duh: Jesi li se pokajao?

Vladislav: Opet dolaziš? O, smiluj se, smiluj se, idi kuda duše odlaze.

Duh (digne mač): Prekidam ti život, Vladislave.

Vladislav: Ha, nedajte me, nedajte. Pomagajte junaci, ubi me Vladimir (padne na zemlju. Duh iščezne).

Grčko žitije sv. J. Vladimira^[1]

Pohvala svetom Jovanu Vladimiru

Kako ćemo kao ljudi dostojno da slavimo onoga koji živi iznad ljudi, i to još mučenika? Štaviše: najveće, večito, najsjajnije svetilo što se zablistalo iz Vladimira, ^[2] diku sveta, ukras crkve, prvoga borca za krst, junaka istine, Jovana, nepobedivo oružje Hristovih kraljeva i vojnika.

Jovan je kruna blagočastivoga kraljevstva; Jovan je najbrži iscelitelj i utešitelj bolnih i ožalošćenih; Jovan je osvetnik stradalnika, ukor laži; Jovan je nama uteha, oskudnima izobilje, sirotama branič, udovicama hranitelj, stadu čuvar, gumnu blagoslov, vinogradima plodnost, zarobljenicima odbrana, napadnutima zaklon, gladnima hrana; bogumilima, jereticima, masalijanima poraz, zabludi propast, a veri pravilo.

Njega su bezbožni jeretici i rođaci napali i glavu mu odsekli, a on je svoje gonioce pobedio, i po smrti je vaistinu živeo, i prihvativši rukama česnu glavu svoju došao je u ovo mesto ^[3], te ubice uprepastio, zavidljivce satro, i iz ovoga privremenog prešao u neporočno i besmrtno carstvo. U krugu angela se nalazi kod prestola previsokoga ali opet blizu nas, jer nevidljivo među nama obitava, štedro deleći darove onima koji su došli ^[4].

O prečudnoga čuda! Kojim rečima po istini da proslavim kralja i mučenika, prečudnoga i mirotočivoga? Kojim zvucima da pohvalim njegovo likovanje? Kojim načinom da opevam njegova čudesa? Odvoji se od velikomučenika zemni prah, ali se od njega ne odvoji Hristos; rastoči se priroda, ali ne iščeze vera. Na jednom se mestu nalazi, a oseća se u celom svetu gde god biva prizvan. Onamo na nebu uz Hrista Boga stoji, a ovde se od nas ni najmanje ne udaljuje. Onamo nas zastupa, a ovde s nama likuje. Onamo služi, a ovde čuda tvori. Počivaju mu mošti, a dela mu se hore; ćuti mu jezik, a čudesa mu klikuju. -

Veliko ti je pouzdanje, sveti Jovane Vladimire, kad si, oslonivši se na Hrista cara, podneo nepravednu mučeničku smrt, i kad si krst kao skiptar prihvatio. Šta bi rekli sada oni koji su zbog male nevolje i opasnosti odstupili od preslatkoga Isusa Hrista i odrekli Ga se ? Neka vide moć vere.

^[1] Nalazi se u grčkoj službi svetitelju

^[2] Ovde, kao češće kod Grka, Vladimirom se naziva mesto, gde se sveti kralj rodio.

^[3] T. j. u Elbasan.

^[4] T. j. koji su došli u manastir svetiteljev.

Pesma: Darovi sv. Jovana Vladimira

Ot kad' odiš, mlad delijo ?
Vesel odiš, vesel peješ!
Koj ti dade to veselie ?
"Dade mi go sveti Jovan
"Sveti Jovan ot Elbasan -
"I ti da si živ i vesel!"

Ot kad' odiš, bogataše?
Vesel odiš s polni ruci!
Koj ti dade polni ruci ?
"Dade mi gi sveti Jovan
"Sveti Jovan ot Elbasan -
"I ti da si živ i bogat!"

Ot kad' odiš, stara bako?
Brgo odiš kato moma!
Koj ti taka krepost dade ?
"Dade mi e sveti Jovan
"Sveti Jovan ot Elbasan -
"I ti da si živ i krepok!"

Ot kad odiš, argat mori?
Koj ti zema mrak so čelo ?
Koj ti dade liceto svetlo
Ama svetlo kato solnce ?
"Mrak mi s čelo svetec zema
"I dade mi liceto svetlo
"Sveti Jovan ot Elbasan -
"I ti da si živ i svetel!"

Episkop Nikolaj

Sveto pismo i Kralj Vladimir

U Svetom Pismu piše:

Pravednik je kao drvo usađeno kraj potoka, koje rod svoj donosi u svoje vreme, i kojemu list ne vene: što god radi, u svemu napreduje. Nijesu takvi bezbožnici, nego su kao prah koji rasipa vetar (Psalam 1, 3-4).

Pravedni kralj Vladimir dao je dobar plod i ljudima i Bogu. I u svemu što je radio, on je napredovao. A bezbožni Vladislav, sa svima svojim delima i krvavim uspesima, rasut je kao prah. Kad dune vetar pravednog suda Božjeg, i pravednog suda istorije, pravednici ostaju kao pšenica a nepravednici razvejavaju se kao prah i pleva.

Tada Isus reče učenicima svojijem: ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj, i ide za mnom (Matej, 16, 24).

Naš sveti kralj od mladosti svoje poznao je Gospoda Isusa, odrekao se sebe, uzeo krst svoj dragovoljno na sebe, i pošao za Njim. Odrekao se sebe, t. j. sva stradanja u životu, koja su naišla na njega, on je primao bez roptanja, i podnosio ih sa istrajnošću i nadom. Pošao za Hristom, t. j. nije samo rečima priznao Hrista kao Najboljeg od sviju i svega nego je to i delima pokazivao, učeći se od primera Hristovog i sledujući tome primeru.

Mač potežu bezbožnici,. zapinju luk svoj, da obore ubogoga i ništega i pokolju one koji idu pravim putem. Mač će njihov udariti u njihovo srce, i lukovi njihovi polomiće se (Ps. 37, 14-15).

Nije li se sve ovo zbilo nad oholim neprijateljima svetoga Vladimira, koji je išao pravim putem?

Uklanjaj se oda zla, i čini dobro, ia ćeš živeti do vijeka (Ps. 37, 27).

Sveti kralj Vladimir nije vodio nijedan napadni rat. Njegovi ratovi bili su odbranbeni, t. j. uklanjanje oda zla. On se povlačio s vojskom u nepristupne planine štedeći krv kako svoga naroda tako i svojih neprijatelja. A činio je dobra s radošću svakome, ko je god potrebovao neko dobro od njega. Za to do dan danas živi, i živeće doveka.

Jer koga ljubi Gospod onoga i kara, i bije svakoga sina kojega prima. Ako trpite karanje pokazuje vam se Bog: jer koji je sin kojega otac ne kara? (Jevr. 12, 6-7).

Karanja i bijenja to su stradanja u životu. To otac šiba sina. Ne šiba ga da ga ubije, nego da ga učini boljim. Ne baca kovač gvožđe u oganj, da ga sagori, nego da od njega napravi čelik. Ako nikakvo stradanje nije naišlo na tebe u životu, znaj, da je ljubav Božja udaljena od tebe. Preveliko stradanje svetoga Vladimira posvedočava preveliku ljubav Božju prema njemu.

Ko vam može nauditi, ako uzidete za dobrom?

Samo da ne postrada koji od vas kao krvnik, ili kao lupež, ili kao zločinac. A ako li kao Hrišćanin, neka se ne stidi, već neka slavi Boga (I Petr.).

Nisu sva stradanja od iste vrednosti kao što nisu ni sva veselja od iste vrednosti. Stradao je Vladimir, stradao je i Vladislav. Vladimir je stradao za pravdu, Vladislav je stradao zbog krivde. Kao što je bolja pravda od krivde, tako je bolje stradanje za pravdu od stradanja za krivdu. I jača je pravda od krivde - ko joj može nauditi? Ko je naudio pravedniku Vladimiru? Trenutno svi, no stalno - niko. Trenutno su likovali i Samuil, i Vasilije, i bogumili, i Vladislav, no stalno likuje samo Vladimir.

Paterik manastira svetog Jovana Vladimira kod Elbasana

1. Crkva svetoga kralja

Na šest kilometara od varoši Elbasana nalazi se manastir svetoga kralja Vladimira. Manastir se beli na strmeni jedne planine. Ispod manastira teče reka Kuš, a visoko iznad manastira nalazi se jedno maleno hrišćansko selo od 19 kuća, koje se zove Primišioni (što znači: Nad svetim Jovanom). I sama planina nosi to isto ime - Primišioni.

Po predanju prvu crkvu, na tom mestu sagradio je sam sveti kralj u čast svete Bogorodice. Dokle je ta crkva trajala ne zna se. Zapisano je samo, da je 1381 god. novu crkvu sagradio, na mesto stare, Karlo Topija, blizak srodnik francuskog kralja.

Sredinom XIX veka stara crkva je postradala od zemljotresa, i obnovljena je tek 1901 godine. Pri ulasku u crkvu nad vratima stoji ploča sa ovim grčkim natpisom: "hram svetoga Jovana Vladimira obnovljen za vreme visokopreosvećenog mitropolita dračkog gospodina Prokopija od ostavljenih sredstava iz mahale Kastro u Elbasanu blaženopočivšeg mitropolita dračkog Visariona, a staranjem i nadgledanjem epitropa g. Spiridona Džuvka - Elbasan 1. marta 1901 godine."

Crkva je prostrana i lepa. Duga je 18 m. široka 12 m. a visoka 8 m. Zidana je sva od kamena, i stoji na 8 stubova. U crkvu se silazi niz tri stepenice. Patosana je granitnim pločama. Soleja je vrlo prostrana i uzvisuje se na dve stepenice od sredine hrama.

Na prestolu se nalaze delovi moštiju: svetog Atanasija, svetog Haralampija i svete Eufimije. Na kutiji, u kojoj se čuvaju ove mošti izrezan je lik svetog kralja Vladimira. Osim toga na prestolu se nalazi i jedno jevanđelje štampano u Veneciji 1759 god.

Oko hrama su dva konaka: jedan novi s južne strane i jedan stari sa zapadne strane, sa vrlo prostranom terasom.

2. Čudnovato drvo

Po predanju crkva je sagrađena na onome mestu u planini, gde se sveti kralj često i dugo molio Bogu u vreme rata sa grčkim carem Vasilijem. Grčka vojska nalazila se krugom pod planinom a srpska povučena u planinu. Ne smejući da stupi u planinu grčka vojska najzad je morala begati u neredu. I tako blagodareći molitvi svetoga kralja bitka je za Srbe bila dobijena.

Kralj Vladimir se molio Bogu stojeći i klečeći pod jednim dubom. Do toga duba sagrađen je prvi hram svetome kralju. Dub je trajao po smrti kraljevoj još četiri stotine godina, i onda je pao pored zida crkvenoga. I tako prostrt po zemlji on i dan danas leži. Pet stotina godina tako leži na otvorenom prostoru. Ni žega ni kiša ni mraz nisu mogli učiniti da to drvo istruli i propadne. Kad je drvo palo, mnogi poklonici odsecali su grane i nosili sobom kao spomen iz manastira i kao celebnu relikviju. No kad su grane sasečene, stablo se više nije dalo nikako seći. I dan danas stablo leži položeno pored zida onako kako je i palo. Starešine manastira više puta podizali su krov nad tim stablom kao da ga zaštite od nepogoda. No svaki podignuti krov ubrzo je padao i propadao, a drvo je ostajalo nepokretno i ničim neoštećeno.

3. Pojava krsta

Pobožni Vladimir verovao je više u silu Božju nego u silu ljudsku. Njegova vojska u sravnjenju sa grčkom vojskom bila je nesravnjeno manja. On nije, dakle, mogao imati nade, da će moći pobediti Grke bez Božje sile, i pored najvećeg viteštva i svoga ličnoga i svojih vojnika. Njegova molitva je otuda imala puno smisla i opravdanja.

On se često - naročito po noćnoj tišini - udaljavao od svoje vojske, dolazio pod onaj dub, i tu se usrdno Bogu molio. Jedanput tako kada je on stajao na molitvi pojavi se pred njim jedan orao kome se na glavi blistao krst. Pojavu krsta sveti kralj je protumačio kao radosnu poruku neba, da će pobediti. I velikom caru Konstantinu se nekada tako bio javio krst kao znak i predskazanje pobede. .I kao što je nekada car Konstantin silom krsta pobedio Maksencija, tako je i kralj Vladimir silom krsta pobedio Vasilija, neprijatelja svoga naroda.

4. Konjanik bez glave

Tolika je sila pravde, da kad ljudi misle da su joj glavu posekli, ona se tek onda pokazuje velika i čudotvorna. Po verovanju naroda u Albaniji i Maćedoniji sveti kralj Vladimir je posečen na Ćafa Sanu (na samoj sadašnjoj granici srpsko-albanskoj) u jednoj crkvi, koja se danas nalazi u razvalinama. Kad je sveti i pravedni kralj posečen, on je skočio, uzeo svoju mrtvu glavu u ruke, useo na konja i odjurio poput Elbasana. Narod iz Elbasana sa mitropolitom i sveštenstvom izašao mu je u susret do blizu onoga mesta gde je sada manastir svetiteljev. Kad je konj stigao pred gomilu naroda, klekne pred mitropolitom, i telo se kraljevo spusti na zemlju. Plačući i ridajući narod je sa sveštenstvom uzeo telo sa glavom i digao uz brdo do onoga znamenitoga duba, pod kojim se negda sveti kralj Bogu molio. Tu ga sahrane. Na njegovom grobu ubrzo se desilo tako mnogo čudesnih iscelenja bolnih, da je on kroz vrlo kratko vreme od strane crkve bio proglašen za svetca, ma da ga je narod i za života mu smatrao za svetog čoveka.

5. Sveti kralj se ne da ukrasti

Priča se, da su neki Frangi došli u manastir da ukradu telo svetoga kralja Vladimira. Uspeli su da dignu kovčeg iz crkve i da ga snesu naniže niz brdo do reke Kuš. No najedanput kovčeg tako oteža, da su ga morali spustiti na zemlju. Pokušavali su da ga ponovo dignu sa zemlje, no kovčeg se nije dao odvojiti od zemlje niti pokrenuti.

Do same zore kradljivci su se trudili i znojili, da krenu kovčeg, ali uzalud. Najzad su pokušali, da skinu zaklopac sa kovčega, pa da uzmu samo telo, ali se zaklopac nije dao pomaći. Videći u tome nevidljivu silu svetiteljevu, oni ostave kovčeg i pobegnu. Sutradan kovčeg bude nađen i svečano vraćen u manastir.

Između mnogih pokušaja krađe svetitelja pominje se i jedan vrlo čudnovat. Jedanput su lopovi uspeli, da odnesu ćivot čak do reke Škumbe, s druge strane Elbasana. Pa kako je ćivot opet veoma otežao, to ga oni bace u reku s nadom, da će rekom stići do željenog mesta. U tom reka jako nadođe, poplavi svu okolinu, i ćivot se vrati uz vodu s ovu stranu Elbasana. Kad voda splasne, ćivot ostane na suvu. Na tom mestu počeli su ljudi svake noći viđati neku neobjašnjivu svetlost. Tako je to trajalo više noći, dok se najzad neki ne reše, te dođu na ono mesto i nađu ćivot, koji opet bude svečano prenet na svoje mesto u manastir.

6. Iznošenje moštiju i celivanje

Jedanput u godini ćivot se iznosi iz skrivnice i otvara; i to o slavi manastirskoj 22. maja. Na jutrenji toga dana, kada se počne pevati Slavoslovije, ćivot se izvlači, postavlja nasred crkve pod nebo ,.(baldahin) i otvara. Po svršetku liturgije sveštenici uzimaju ćivot i obnose ga tri put oko crkve s pojanjem. Ogromna masa naroda, koja se sleže toga dana u manastir, sleduje za ćivotom držeći zapaljene sveće u rukama. Kada se tri put obnese, ćivot se onda postavlja pred crkvu, i narod prilazi i celiva. Pri celivanju deli se narodu pamuk iz ćivota. Poznato je, da se oko Elbasana mnogo gaji pamuk. Svake godine meće se nov pamuk na mošti svetiteljeve u ćivot, koji prestoji godinu dana, pa se onda o slavi Deli poklonicima. Po svršenom celivanju ćivot se zatvara, unosi u crkvu i postavlja opet na sredinu crkve. Treći dan slave pak, 24. maja, ćivot se ponovo otvara radi celivanja. Ovo se čini iz dva razloga: prvo, što slava u manastiru traje tri dana, te posetioci žele pri polasku još jedanput da celivaju svetitelja; i drugo, što je toga dana veliki sajam u Elbasanu, na koji se sabira narod iz udaljenih krajeva Albanije. Tako se daje prilika i poslovnim ljudima, koji dolaze na sajam, da vide i celivaju svetitelja.

7. Iscelenje od padavice

Mošti znače moći. Moć svetitelja je velika i za njihova života i u smrti. Često puta svetitelji pokazuju veću moć posle smrti nego za života. To je Božja moć, kojom Bog hoće da objavi i proslavi svetitelje svoje. Da svetiteljske mošti ne trule, to je opšte poznata stvar. Prorok se obraća Bogu i vidovito predskazuje netruležnost svetitelja kad veli: i ne ćeš dati da svetac tvoj vidi trulost (Ps. 16, 10). Devet stotina godina stoje mošti svetoga kralja Vladimira neistrulele; i ne samo neistrulele nego i čudotvorne.

Od novijih čuda u manastiru se zna i pamti ovo:

Filip Vukčević iz Skadra imao padavicu dugo vremena. Jednom se reši i dođe o slavi u manastir svetoga Vladimira. Molio se svetitelju, da ga spase od te strašne bolesti. I kad se vratio kući, više ga ta bolest nije spopadala. Videći sebe izlečena on je posle - po svome zavetu svake godine posećivao manastir o prazniku. Toliko je bio zavoleo svetitelja i njegov manastir, da je se počeo moliti svetitelju, da umre tu u manastiru. I zaista jedne godine kad je došao o prazniku, tu umre i tu bude sahranjen.

8. Aramije zlo završile

Jedanput nekoliko aramija uđu u manastir, poharaju sve ono što je bilo od vrednosti i što se moglo poneti. Kad su se udaljili od manastira, sednu da podele pljačku. No pri tome se zavade i pobiju, te nijedan ne ostane u životu. Poharane dragocenosti pak nađu se i vrate u manastir.

Dešavalo se pak mnogo puta, da su kačaci i lopovi, koji su harali manastir, ili sami sebi neko teško zlo naneli, ili da su bili pohvatani i kažnjeni. Ne zna se pak ni za jedan slučaj, da je neko činio neko zlo ovoj svetinji pa da je dobro prošao.

9. Svetitelj se javio na snu

Pre 20 godina služio je u manastiru Jevtim Vuda iz Elbasana. Jednom je on spavao noću na polju pred manastirom. Na snu mu se javi sveti kralj, pa pokazujući rukom na manastir rekne mu, da odmah ustane i probudi sve ostale u manastiru, jer se pojavio požar u konacima. Jevtim se odmah probudi i zaista vidi plamen. Brzo pojuri on unutra i počne zvoniti na uzbunu. Tako se svi ljudi spasu od požara, i počnu spasavati zgrade.

Na snu se javio svetitelj i jednome Turčinu, koji je bio nekako uspeo da ukrade glavu svetiteljevu i skrije u svojoj kući. Kako je to učinio, počela su mu se rađati deca slepa. I on i žena mu bili su zbog toga u velikoj žalosti, i u stidu pred susedima. Javi mu se, dakle, svetitelj na snu i kaže mu, da ga je to zlo postiglo zbog toga što je ukrao njegovu glavu; nego neka odmah vrati glavu u manastir, prizna svoje nedelo i pokaje se, ako želi, da mu deca progledaju. Kad se čovek probudi, sav u užasu brzo uzme svetiteljevu glavu, odnese u manastir, gde sve ispovedi i pokaje se. I zaista posle toga njegova slepa deca progledaju.

10. Iscelenje neme devojke

Nekako 1910 godine dovedu nekakvu devojku Turkinju iz jednog planinskog sela od Kraba (na putu ka Tirani) i zamole, da ostane neko vreme u manastiru i da joj se čitaju molitve pred ćivotom svetoga kralja. Devojka je bila nema. Sadašnji epitrop manastirski, Dimitrije Nosis, priča:

Nismo znali, kakav posao da joj damo. Pa pošto je u manastiru bilo dosta vune, damo joj da radi vunu. Posle nekoliko nedelja devojka počne govoriti. Zadrži se još malo u manastiru, i potpuno zdrava ode svojoj kući. I sada svake godine sa svojima posećuje manastir o prazniku.

11. Priviđenje lopova

Na ikoni svetoga kralja živopisano je jedno starije čudo, o kome se ovako priča: desetina lopova jednoga dana pohvataju manastirske konje u njivi i povedu ih svojoj kući. Bilo je sušno letnje vreme. No kad su ove konjokradice stigli do reke Kuš, najedanput im se učini reka strašno nadošla. Oni se začude, i ne usude se preko reke nego se vrate natrag. Kad su se pak odmakli od reke, pogledaju a ono reka opet mala kao što je i bila. Tada oni opet pođu ka reci. Došavši do reke ponovo vide, da je reka ogromna i neprehodna. Uplaše se, i opet se vrate. Čim su se odmakli, pogledaju a ono reka opet mala. I tako su se više puta primicali k reci i odmicali se od reke, no uvek isti prizor. Oni onda pojme, da je to čudesno delo svetiteljevo, užasnu se, puste konje i pobegnu bez obzira.

12. Svetitelj pomaže bezdetnim

U Svetom Pismu pominju se nekoliko porodica, koje su bile bezdetne sve do u svoje starije godine, i tek u starijim godinama kroz molitvu Bogu dobile su decu.

Jedna bezdetna turska porodica iz sela Sulova kod Berata posetila je manastir svetog kralja pre 16 godina. Čuli su, da svetitelj pomaže ljudima u svima nevoljama, kada mu ljudi pripadaju sa verom i molitvom. Za to su i došli u manastir, da se poklone svetitelju i da mu se zamole, da bi im se dao porod. Taj isti muž i žena dođu u manastir opet 1923 godine sa jednim dečkom. Dečko je uneo na ramenu jagnje u manastir, pa je tako s jagnjetom obišao tri puta oko crkve, i onda predao jagnje starešini manastira. Kad se starešina raspitao o njima, sazna od roditelja, da im je Bog darovao toga dečka po njihovoj molitvi svetome kralju pre toliko i toliko godina.

Tropar, glas 4.

Krst svijetli koji ti se javio s nebesa, propovijedao si svima, prosvijetlivši jasno narode, slavni Vladimire, prolivanjem krvi svoje ukrasio se jesi, i udostojio nepropadljivih počasti, stojeći pred Svetom Trojicom; zato se sa smjelošću moli za nas Hristu Bogu našem.

Kondak, glas 8.

Kao dragocjena riznica, i izvor što teče zemljom i daje zdravlje, dade nam se tijelo tvoje svešteno, koje daruje iscjeljenje od raznih bolesti, i božansku blagodat svima koji mu s vjerom pristupaju. Stoga veselo kličemo: Raduj se, Jovane Vladimire, Slavni Mučeniče!

Momir Vojvodić

Duša Svetog kralja Vladimira

Sveti Jovan Vladimir, kralj Zete,
vaznese se u nebeske čete,
kad mu mudru posjekoše glavu
vlakomnici na zemaljsku slavu,
a bio je na zemlji štit krsta
i nosio nebo na tri prsta;
ukras crkve, dika vaseljene;
dan pustinje duhom nastanjene;
besputnima pravim putem vodič,
gonitelja slabih ljuti gonič;
Sunce izmeđ zubatijeh zima
Carigrada i lakomog Rima;
ubježište slavuja od vrana,
gradovima i selima brana
od krvavih i divljih rijeka,
moćni melem rana bez lijeka;
čuvar roda od zduva iz pakla,
kog na vjeru domami i zakla
car Vladislav što se Vladimiru
na krst zakle da žive u miru;
a kada mu kralj Vladimir banu,
pred crkvom mu glava s mača panu
u njegove pravednice ruke,
vazda spravan da podnese muke
radi krsta od dreva česnoga,
s kojom bezglav iziđe pred Boga...
Pred nebeskom negasivom zjenom
još pred kralja Vladimira sjenom
mre sjen zlobnog kralja Vladislava,
kom pocrne srce jad i slava -
te pogubi kralja pravednoga,
koji pade radi krsta svoga
i pred Boga banu svetih rana
ispod svoga suđenoga dana,
od koga mu - u Božijoj milošti -
toče miro i svetkuju mošti
zemljom, kojom hodi radi mira,
duša svetog kralja Vladimira.
(Prečista Krajinska, 1979. g.)

Episkop Nikolaj

Pogovor

Iz ljubavi prema ovom divnom svetitelju i rodoljubu, otmenog i viteškog karaktera, ja sam se rado primio da sastavim ovu čitanku o njemu povodom proslave devetstogodišnjice mučeničke mu smrti. Kao što se čitalac sam može uveriti iz ove knjige život svetoga kralja Vladimira služio je do sada, a bez sumnje služiće i od sada, kao bogati izvor mnogostranog nadahnuća. Iz toga bogatog izvora crpeo je životvorno nadahnuće i vladalac i državnik, i pesnik i književnik, i sveštenik i vaspitač, i malodušan i velikodušan. U srpskoj istoriji postoji samo jedna ličnost, koja se može meriti sa kraljem Vladimirom u bogatstvu tako mnogostranog nadahnuća na bliža i dalja pokolenja. To je ličnost kneza Lazara.

O kralju Vladimiru nema mnogo pisanih istorijskih podataka. Pa ipak, po onome što se zna, ličnost njegova sa svim se jasno izdvaja i u potpuno određenim potezima i bojama ocrtava na bledom prostranstvu daleke prošlosti. Ponekad je pred potomstvom jasnija i življa jedna ličnost, o kojoj istorija ima malo podataka od druge, o kojoj istorija beleži i zna mnogo više. Mnogo više i pouzdanije, na primer, zna istorija o kralju Vukašinu nego o sinu mu Kraljeviću Marku. Pa ipak je ličnost ovog poslednjeg jasnija i potpunija od ličnosti onog prvog. Isti je slučaj i sa Vladimirom, čovekom sa jasnim i određenim karakterom i pored oskudice istorijskih podataka o njemu, i nekim bledim ličnostima iz vremene blizine Vladimirove, o kojima istorija ima više podataka.

Pri sastavu ove čitanke ja sam se koristio bilo uslugama bilo savetima mnogih učenih i uslužnih ljudi. Ovim putem izjavljujem im svima svoju srdačnu zahvalnost.

Starija dela i pisci, spomenuti u ovoj čitanci

1. Kronika popa Dukljanina.

2. Žitije slovensko, preštampano u Veneciji 1802 g.

3. Žitije grčko iz 1858, venecijansko izdanje, preštampano sa ranijeg izdanja iz 1690 god.

4. Razgovori ugodni naroda slovinskog, od Andrije Kačić-Miošića.

5. Građa za istoriju, od I. Jastrebova.

6. Prvi osnovi slovenske književnosti, od Stojana Novakovića.

7. Vladimir i Kosara, drama, od Lazara Lazarevića, štampana u Budimu 1829 g.

8. Smrt kralja Vladislava, žalosna igra od Jovana Sterija Popovića.

9. Vladimir i Kosara, opera, od Petra Preradovića

10. Balkanska carica, od knjaza Nikole.

11. "Vladimir Dukljanin". Iz knjiga starostavnih. II, od Stevana Sremca.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomož ]